SUKOBI U NAUCNIM ZAJEDNICAMA

• Nauka nije “samo” domen znanja ili tehnika otkrivanja i formulisanja objasnjenja. Nauka je i grupa ljudi (zapravo, vise grupa), zajednica istrazivaca u Polanyijevoj terminoiogiji, koji rade na ostvarivanju odredjenih projekata. Kao i druge zajednice, ona je regulisana normama, vrednostima i nacelima koja se vide ako su otvorena ili osecaju ako su zatvorena. Buduci da je cine pojedinci i grupe istrazivaca, takva zajednica iza sebe ima znacajnu istoriju intelektualnih i licnih sukoba. Sukobi cesto zapocinju uvodenjem nove i revolucionarne paradigme koja dovodi u pitanje osnovne strukture znacenja koje je odredjena grupa naucnika u proslosti prihvatala, sto neretko dovodi do rascepa u naucnoj zajednici.

• “Skole misljenja" u prirodnim naukama ne postoje, a ako se i pojave, primenom “objektivnih” kriterijuma naucnici ce se uveriti da je jedna strana u pravu, dok druga nije.

• Deci se prezentuje jedna konsensualna teorija nauke, koja umanjuje znacaj temeljnih sukoba oko metodologije, ciljeva i ostalih elemenata ukljucenih u paradigmu naucne aktivnosti. Posto im se stalno prezentuje naucni konsenzus, ucenici nemaju priliku da uoce da bez neslaganja i sukoba nauka ne bi napredovala ili bi bar napredovala mnogo sporije.

• Od znacaja je i to sto je sasvim moguce da standard “objektivnosti ” koji se predstavlja i predaje u skolama cesto vodi do udaljavanja od politickih opredeljenja.

• Fokusiranjem obrazovnih institucija na ucenika/naucnika kao individuu koja objektivno i racionaino testira ili dedukuje prihvacene pretpostavke ili formulise i proverava hipoteze, potpuno pogresno se tumaci sama priroda sukoba koji se cesto javljaju izmedju zagovornika razlicitih resenja, tumacenja ili proceduralnih modusa u naucnim zajednicama. Ucenici se na taj nacin ne mogu osposobiti da uoce politicke dimenzije procesa kojim zagovornici jedne od teorija odnose prevagu nad konkurentima.

• Pored objektivnosti I neutralnosti, rada na testiranju hipoteza, naucna argumentacija i protivargumentacija cine vazan deo posla u nauci i da teorije i modusi postupanja deluju kao norme ili kao psiholoska opredeljenja koja vode do sukobljavanja grupa naucnika.

• Ponekad nije lako razlikovati sukob od takmicenja. Jedan od najvecih previda u skolama je potpuno zanemarivanje “problema” kompeticije u nauci. Borba konkurenata za primat, za priznanja za nova naucna otkrica, tipicna je za sve etablirane nauke.

• Sukob je naglasen i normativnom prirodom naucne zajednice. Zapravo, to bi mogao biti vazan izvor sukobljavanja i kompeticije. Medju mnogim normama koje upravljaju ponasanjem naucnika, za nas je verovatno najvaznija norma organizovanog skepticizma.

• Storer to definise na sledeci nacin:

• Ta norma je direktiva koja izrazava nacelo da je naucnik duzan da prihvati licnu odgovornost za proveru da li su prethodna istrazivanja drugih naucnika na cijim rezultatima zasniva sopstveni rad validna.

• Sukob izmedju prakticara nauke je “funkcionalan”. Sukob navodi naucnike u razlicitim disciplinama da pokusaju da u svojim oblastima uspostave domen kompetencije koji ce biti samo njihov.

• Kompeticija u naucnoj zajednici podstice njene clanove da spremnije prihvataju rizike u pokusajima da nadmase konkurente, cime uvecavaju izglede za no va i uzbudljiva otkrica.

SUKOB U DRUSTVU

• Druga oblast obrazovanja ciji skriveni kurikulum i implicitna nastava ukazuju na delovanje konstitutivnih pretpostavki o sukobu jesu drustvene nauke.

• Postoje temeljne ideoloske pretpostavke da sukob, a narocito drustveni sukob, nije sustinski vazan element mreze drustvenih odnosa koju nazivamo drustvom.

• Perspektiva koju otkrivamo u skolama u velikoj meri se oslanja na shvatanje da su svi elementi drustva, pocevsi od postara i vatrogasca u prvom razredu osnovne skole do drustvenih institucija na casovima gradjanskog vaspitanja, povezani u funkcionalan odnos tako da doprinose tekucem odrzavanju drustva. Unutrasnja neslaganja i sukobi posmatraju se kao smetnja stabilnom funkcionisanju drustvenog poretka. I ovde je konsenzus vazan element.

• Personsova istrazivanja, koja imaju dugu intelektualnu istoriju u sociologiji znanja, otvaraju zanimljiva pitanja o drustvenim i politickim efektima savremene drustvene teorije - na primer, on nam pokazuje da je veliki deo temeljnih prerpostavki autora odredjen licnom i klasnom egzistencijom, da nam drustvena teorija nudi “veoma selektivnu I jednostranu sliku americkog drustva” koja tezi “izbegavanju politickih tenzija" i promovise ideju da bi se politicka stabilnost “mogla osigurati ako bismo se u nasim naporima da ostvarimo drustvenu promenu mudro uzdrzali od promene ustanovljenih nacina raspodele i legitimacije moci”.

• Nasuprot strukturalno-funkcionalnom tipu misljenja, Gouldner predlaze jednu drugaciju paradigmu, ukorenjenu u pokusajima individue da transformise sebe i svoje aktivnosti, paradigmu koja ne prihvata kao merilo drustvo kakvo jeste, vec mogucnost ostvarivanja temeljne strukturne promene posvecenim angazovanjem pojedinca u drustvu. Pitanje legitimacije se u tom slucaju udaljava od procesa istrazivanja kako se institucionalne tenzije razvijaju i kako bi se mogle “razresiti" i prerasta u pokusaj da se institucije dovedu u vezu sa istorijskim razvojem koji stoji iza njih i potrebom transformacije u skladu sa eksplicitno odabranim nacelima zasnovanih na politickoj, ekonomskoj i etickoj argumentaciji.

• Osnovne pretpostavke koje nas uce da sukobe treba "resavati" u okviru postavljenih granica i da menjanje okvira i teksture institucionalne organizacije nije pozeljno mogu se uociti i u relativno istancanim kurikulumima drustvenih nauka koji se danas razvijaju. Jedan od takvih kurikuluma ponudio je Centar za izucavanje nastave 1970. godine. U njemu se nudi pristup koji koristi pojmovne seme i hijerarhiju generalizacija koje bi ucenici trebalo da usvajaju kroz aktivno ucesce, igranje uloga i istrazivanje.

OPSTA GENERALIZACIJA KOJA GLASI "POLITICKA ORGANIZACIJA (UPRAVA) RESAVA SUKOBE I OLAKSAVA INTERAKCIJU IZMEDJU LJUDI” OBUHVATA SLEDECE PODGENERALIZACIJE:

• Ponasanje pojedinaca regulisano je opsteprihvacenim pravilima.

• Odnosi izmedju clanova porodicnih grupa regulisani su pravilima i zakonom.

• Odnosi izmedju grupa u zajednici regulisani su autoritetom i vodjstvom.

• Miroljubiva interakcija izmedu ljudi zavisi od drustvenih mehanizama kontrole.

• Model kontrole zavisi od upravljanja koje se vrsi putem ucesca u politickom sistemu.

• Stabilna politicka organizacija poboljsava kvalitet zivota gradjanstva.

• Najznacajniji doprinos razumevanju drustva kojim nas je zaduzio Marx bio njegov uvid u to da je glavni izvor promene i inovacije unutrasnji sukob. Zato na sukobe, zapravo, treba gledati kao na temeljnu i cesto blagotvornu dimenziju dijalekticke aktivnosti koju nazivamo drustvom.

• Drustvo na okupu drze implicitna zdravorazumska pravila i paradigme misljenja, hegemonija i otvorena moc. Edukativni materijali koji se koriste u drustvenim naukama mogu doprineti jacanju i implicitnom prenosenju odredenih dominantnih osnovnih pretpostavki, pa tako i uverenja kojima se podrzava konsenzus i osudjuje neslaganje.

• Izvesnu protivtezu takvoj vrsti pristupa nude neki od sadrzaja koji se predaju u okviru programa posvecenih istoriji crne populacije i zena. To su oblasti u kojima su borba i sukobi u zajednici eksplicitno i jasno postavljeni u zizu.

• Sukobi unutar i izmedju grupa u drustvu sprecavaju odumiranje kreativnosti usled prihvatanja ustaljenih aranzmana i odnosa. Sukob vrednosti i interesa, tenzija izmedju onoga sto jeste i onoga sto neke grupe veruju da bi trebalo da bude, konflikt izmedju vec postojecih interesa i novih slojeva i klasa koje traze svoj deo moci, sve to doprinosi vitalnosti.

• Nijedna grupa ne moze zauvek ostati u stanju harmonije, jer bi tako bila lisena procesa i strukture. Grupama je disharmonija potrebna koliko i harmonija, disocijacija koliko i asocijacija, a sukobi u njima svakako nisu samo remetilacki faktor.

• Takode, sukob nam pomaze da steknemo svest o nekim temeljnijim pravilima koja upravljaju aktivnoscu koja je predmet sukoba, a koja su bila skrivena od pogleda.

• Eksplicitno fokusiranje na sukob kao legitimnu kategoriju konceptualizacije i kao validnu i esencijalno vaznu dimenziju kolektivnog zivota moglo bi omoguciti ucenicima da razviju jednu odrziviju i mocniju politicku i intelektualnu perspektivu iz koje bi posmatrali sopstveni odnos prema postojecim ekonomskim i politickim institucijama. Takva perspektiva bi im obezbedila bolje razumevanje ideoloskih pretpostavki cijim delovanjem su strukturirane njihove aktivnosti.