Sudska Medicina - Dodaci Za Ispit 2008, Prof. Savic

Prof. dr Slobodan Savić

www.belimantil.info

1

S A D R Ţ A J

PRIRODNA SMRT U SUDSKOMEDICINSKOJ PRAKSI 2

PREGLED LEŠA I UTVRĐIVANJE SMRTI 7

SUDSKOMEDICINSKA OBDUKCIJA 11

OSNOVI SUDSKOMEDICINSKOG VEŠTAĈENJA 14

KLASIFIKACIJA I KVALIFIKACIJA POVREDA 21

LEKARSKO UVERENJE 28

KRIVIĈNA DELA U VEZI SA OBAVLJANJEM LEKARSKE DELATNOSTI 30

Nesavesno pruţanje lekarske pomoći (ĉl. 251. KZ) 30

Teška dela protiv zdravlja ljudi (ĉl. 259. KZ) 33

Neukazivanje lekarske pomoći (ĉl. 253. KZ) 34

SAMOUBISTVO 37

NavoĊenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu (ĉl. 119. KZ) 44

Lišenje ţivota iz samilosti (ĉl. 117. KZ) 45

ĈLANOVI ZAKONIKA O KRIVIĈNOM POSTUPKU I KRIVIĈNOG ZAKONIKA 47

ISPITNA PITANJA IZ SUDSKE MEDICINE 51


www.belimantil.info

2

PRIRODNA SMRT U SUDSKOMEDICINSKOJ PRAKSI

Prirodno oštećenje zdravlja - laesio valetudinis naturalis - koje se razvija spontano, a izazvano je spoljašnjim

(egzogenim) ili unutrašnjim (endogenim) uzrocima

(oboljenje - nosema s. morbus; nakaznost - teratoma s. monstruositas)

Prirodna smrt - mors naturalis - smrt koja je uzrokovana oboljenjem ili nakaznošću.

Mada nasilna smrt ĉini preteţni deo prouĉavanja sudske medicine, brojni su sluĉajevi kada i telesna oboljenja i

prirodna smrt zahtevaju sudskomedicinsko procenjivanje i razjašnjavanje. Iz daljeg izlaganja videće se da praktiĉno

nema nijednog oboljenja ni sluĉaja prirodne smrti koja u odreĊenim sluĉajevima ne moţe biti predmet

sudskomedicinskog razmatranja.

1. postojanje odnosno nepostojanje umrlosti - pregled leša i utvrĊivanje smrti (objašnjeno u tanatologiji)

2. razjašnjavanje sluĉajeva nejasne prirodne smrti (neznana sumnjiva naprasna)

a) NEZNANA PRIRODNA SMRTI (MORS IGNOTA) - uzrok umiranja nepoznat

-umrli bez prisutnika - naĊeni u svojim stanovima, na ulici ili na drugim otvorenim mestima, ĉesto

neidentifikovani

-za ţivota lekarski nepregledani

Spoljašnji pregled leša ne ukazuje na uzrok smrti.

b) SUMNJIVA PRIRODNA SMRTI (MORS SUSPECTA) - uzrok smrti izgleda nasilan

-naĉin umiranja - gastrointestinalna simptomatologija (sumnjivo na trovanje); veliki krvni izlivi

-sumnjive okolnosti - smrt posle dijagnostiĉke ili terapijske lekarske intervencije (injekcija, sumnja na

anafilaktiĉki šok - moţdano krvarenje); smrt vanbraĉne novoroĊenĉadi; ugovor o doţivotnom izdrţavanju (sve

ĉešći sluĉaj da se traţi obdukcija, naroĉito od strane rodbine koja se prvi put javi tek kad treba nešto da nasledi);

svaĊa, navodna tuĉa, naroĉito u prisustvu vlasti (smrt u stanici milicije, u pritvoru).

-povrede koje su prethodile nastupanju smrti

-hropaĉke (agonalne) povrede - nastaju pri padu na isturenim delovima tela (oguljotine, krvni podlivi)

-posmrtne povrede i promene - izjedine od mravlje kiseline na licu (sumnjivo na trovanje jetkim otrovom);

laţni tragovi stezanja na vratu (sumnjivo na vešanje ili zadavljenje); povrede od ţivotinja

-lešne osobine i promene - mrtvaĉke mrlje (antigravitacione) - krvni podliv; sasušivanje usnica dece (trovanje

kiselinom ili zapušenje nosa i usta); samovarenje ţeluca (trovanje jetkim otrovom)

c) NAPRASNA PRIRODNA SMRT (MORS SUBITA) - umiranje za srazmerno kratko vreme iz prirodnih uzroka

prividno zdravih osoba - po SZO "smrt koja nastupa u roku od 24 sata posle pojave simptoma i znakova"

-naglo - brzo umiranje (od više sekundi odnosno minuta do najviše nekoliko sati) za razliku od lagane smrti, gde

umiranje traje satima ili danima

-iznenadno tj. neoĉekivano - prividno zdrave osobe

ne osećaju nikakve tegobe (anuerizme moţdanih arterija)

nespecifiĉne tegobe (srĉane - ulkusne tegobe, naroĉito kod ishemije dijafragmalnog zida, osobe koje se dugo

leĉe zbog navodnih ţeludaĉnih tegoba, naglo umru i obdukcijom se ustanovi da je u pitanju infarkt miokarda, bez

ikakvih patoloških promena na gastrointestinalnom traktu).

ne pokazuju okolini postojeće tegobe

Problemi:

utvrditi uzrok smrti (nema vremena za kliniĉko dijagnostikovanje)

iskljuĉiti nasilnu smrt (ĉesto ima elemente sumnjive smrti - okolnosti, mesto umiranja, hropaĉke povrede) već

pomenuto kod sumnjive smrti

Podela prema brzini umiranja:

-trenutna naprasna smrt (mors momentanea) – umiranje traje od više sekundi do nekoliko minuta / nema

hropaĉkih odlika (nema edema pluća, teĉna krv, oĉuvan glikogen u jetri)

-ubrzana naprasna smrt (mors rapida s. accelerata) - umiranje traje nekoliko sati – na lešu postoje hropačke odlike

(edem pluća, zgrudvana krv, išĉezlost glikogena iz jetre) / nema kataralnog zapaljenja disajnih organa ni sekundarnih

degenerativnih promena parenhimatoznih organa, koji se javljaju kod laganog umiranja.

Podsticajni ĉinioci (povod smrti): fiziĉki i psihiĉki napor (preterano naprezanje u sportu, defekacija, polno opštenje,

tuĉa, svaĊa) mogući, ne i obavezni. Fiziĉki napor - studija u SAD i Nemaĉkoj pokazala da j 6 puta veća incidenca

infarkta koji nastaju u toku prekomernog fiziĉkog napora ili u intervalu od 1 sat posle napora. Psihiĉki faktor - prolazna


www.belimantil.info

3

hipertenzija i tahikardija (adrenalinski odgovor zbog reakcije nadbubrega). Endogeno osloboĊeni kateholamini mogu

uzrokovati ventrikularnu fibrilaciju srca koje je u hroniĉnoj hipoksiji.

Stanja koja potpomaţu nastupanje smrti (uslov smrti): fiziološka stanja (menstruacija, trudnoća, stanje varenja),

patološka stanja (napitost, akutne infekcije), patološki sklop (timikolimfatiĉka konstitucija)

Nagoveštaji (mogući) - malaksalost, nelagodnost, muka, gaĊenje, povraćanje, bolovi, nagon za mokrenje ili

defekaciju. Ĉesto odsutni.

NAPRASNA SRĈANA SMRT

ISHEMIJSKA BOLEST SRCA

koronarna bolest - aterom - suţenje lumena od 75-80% jednog od glavnih stabala koronarki moţe dovesti do

smrti; moguće je i kod manjeg suţenja u zavisnosti od koronarnog protoka, sastava krvi, mase srĉanog mišića /

krvarenje u ateromu, ruptura ateroma/ tromboza / porinuća koronarka / spazam (diskutabilno) / embolije / arteritisi

-ishemija (bez morfoloških promena ili vakuolna degeneracija)

-infarkt (nekroza - subendokardni, intramuralni, transmuralni), leva komora

-primarna aritmija (oţiljci - aritmije mogu nastati i bez nove ishemije)

ishemija

infarkt aritmije

oţiljak

Hroniĉna ishemijska bolest srca - difuzna fibroza (vezivo razliĉite starosti)

Mehanizam umiranja kod naprasne srĉane smrti:

poremećaji ritma (ventrikularna fibrilacija) najvaţnije - većina sluĉajeva srĉane naprasne smrti je bez infarkta jer

osoba brzo umre tako da nema vremena za razvoj vidljivih promena/osetljivost sprovodnog sistema na hipoksiju

ELEKTRIĈNA SRĈANA SMRT

smanjena kontraktilna sposobnost (kardiogeni šok) kod velikih infarkta

komplikacije - ruptura zida sa tamponadom (poĉev od 2-3 dana do 7 dana najĉešće) / ruptura septuma sa levo-

desnim šantom / ruptura papilarnog mišića sa insuficijencijom zaliska

Evolucija infarkta : -nekroza

↓

-uklanjanje nekrotiĉnog detritusa

↓

-oţiljavanje

Starost infarkta (velike varijacije u makroskopskim i mikroskopskim promenama) - u prvih 8 do 12 sati od poĉetka

ishemije ne vide se makroskopske promene, mikroskopske se vide nešto ranije

Sudskomedicinski problemi:

sve mlađe osobe oboljevaju i umiru od koronarne bolesti

disproporcija između prethodnih tegoba i nalaza na srcu - odsustvo tegoba ili tegobe koje simuliraju druga oboljenja

(ulkusna bolest) - u velikom broju sluĉajeva nisu imali ili nisu manifestovali nikakve tegobe i pored teških i oĉigledno

dugotrajnih promena na srcu, kako starih (oţiljnih), tako i sveţih; ĉak i transmuralni infarkt moţe dati vrlo malo ili

nimalo simptoma i znakova sve do trenutka rupture i nastanka tamponade srce.

Rad u Srpskom Arhivu - ispitivanje kod osoba u postinfarktnom periodu, holter monitoringom praćene promene na

EKG i utvrĊeno da u većini sluĉajeva nastanak ishemijskih promena na EKG-u nije bio praćen nikakvom

simptomatologijom. Zakljuĉak - asimptomatska miokardna ishemija je najĉešći oblik ishemije, zbog toga je ĉesto

nedijagnostikovana, neleĉena i dovodi do naprasne smrti.

infarkt za volanom - Sluĉaj: vozaĉ bez povreda, ali skrenuo na trotoar i usmrtio dva pešaka. Po pravilu se kod osoba

koje zbog nepoznatih razloga skrenu sa puta u toku voţnje detaljno mikroskopski ispituje srce.

MIOKARDITIS

-infektivni (virusni - Coxackie B, bakterijski, parazitarni) - VIRUSNI NAJĈEŠĆI

-toksiĉni (barbiturati, fenotiazin, amfetamin) mi ĉesto srećemo kod narkomana

-autoimuni (SLE, reumatski)


www.belimantil.info

4

-ostale forme

Mehanizam umiranja: -srĉana slabost

-fatalne aritmije

Sudskomedicinski znaĉaj miokarditisa

relativno ĉest kod mladih osoba

naprasna smrt moţe biti prva manifestacija bolesti

kliniĉka slika ĉesto atipiĉna pa se zaţivotno ne postavi dijagnoza

MIOKARDIOPATIJE – u nekim sluĉajevima mogu dovesti do naprasne smrti, ukoliko u toku ţivota nije bilo utvrĊeno

njihovo postojanje.

HIPERTENZIVNA BOLEST SRCA - hipertrofija leve komore sa relativnom koronarnom insuficijencijom (hroniĉna

ishemija uzrokuje elektriĉnu nestabilnost - opasnost od fatalnih aritmija)

Svaka osoba ĉije je srce teţe od 450 grama (sa aterokslerozom koronarnih arterija ili bez nje) kandidat je za

srĉanu naprasnu smrt

BOLESTI ZALISTAKA - reumatske i aterosklerotske promene

najznaĉajnija aortna stenoza (npr. kalcificirajuća stenoza aorte kod starijih osoba) kao uzrok naprasne smrti -

hipertrofija leve komore + smanjenje kororanog protoka

UROĐENE SRĈANE MANE - naprasna smrt ĉešće kod novoroĊenĉadi i odojĉadi, kod odraslih se većinom radi o

dijagnostikovanim manama, ali to nije uvek pravilo.

OBOLJENJA AORTE

CISTIĈNA DEGENERACIJA MEDIJE - izolovano ili u sklopu Marfanovog sindroma / smanjena koliĉina elastiĉnih

vlakana / disekcija - krvarenje i raslojavanje u mišićnom sloju - ruptura sa izlivom krvi u srĉanu kesu (tamponada srca)

ili u grudnu duplju (hemotoraks).

ATEROMATOZA - aneurizma sa rupturom (ĉešće abdominalni deo - retroperitonealno krvarenje - moguća provala u

trbušnu duplju i hemoperitoneum)

INTRAKRANIJALNA KRVARENJA - pritisak na mozak (compressio cerebri)

SUBARAHNOIDALNA KRVARENJA

-aneurizme arterija baze mozga (najĉešće) (uroĊene, aterosklerotske, mikotiĉne) Najĉešće na srednjoj moţdanoj

arteriji. U nekim sluĉajevima ne moţe se identifikovati aneurizma. Aneurizme obiĉno dugo asimptomatske (u

zavisnosti od veliĉine i lokalizacije - veće mogu dati glavobolje).

-arteriovenske malformacije

-slabost zida bez aneurizme (Ehlers-Danlos sindrom tip IV) uroĊena slabost vezivnog tkiva

Brzo dovode do smrti (trenutna naprasna smrt) - pritisak na moţdano stablo / iritativno dejstvo na vitalne centre /

moguća provala u komorni sistem ili subduralno

INTRACEREBRALNA KRVARENJA

-hipertenzivno - trijas: encefaloragija, hipetrofija leve komore, hipertenzivni bubreg (arteriolosklerotiĉna

nefroskleroza kod benigne ili znaci maligne hipertenzije); lokalizacija: unutrašnja moţdana ĉaura i bazalne ganglije,

pons, mali mozak. Moguća provala u komorni sistem, subarahnoidalno ili subduralno.

-reĊi uzroci: uremija / hemoragijska dijateza / tumori (glioblastom multiforme) / amfetamin kod mladih

(uzrokuje nagli skok krvnog pritiska)

Ĉešće dovode do ubrzane naprasne smrti ako su u velikom mozgu (ako su u ponsu ili provale u komore, vrlo brzo

dolazi do smrti).

EPILEPSIJA

Smrt moţe nastupiti

-u toku napada ili statusa (asfiksija i/ili ishemija srca)

-zbog povreda nastalih u toku napada ili statusa

-van napada ili statusa - naprasna smrt najverovatnije zbog fatalnih aritmija (ventrikularna fibrilacija ili srĉani

zastoj uzrokovan snaţnim elektriĉnim praţnjenjem u mozgu) – SUDEP (sudden death in epilepsy).


www.belimantil.info

5

Obdukcioni nalaz: znaci asfiksije sa znacima popuštanja sfinktera / penušav sadrţaj oko nosa, usta i u disajnim

putevima / edem mozga (kod genuine epilepsije ostali nalaz negativan, moguća skleroza u predelu Amonovog roga; kod

simptomatske znaci odgovarajućeg oboljenja ili povrede) / ujedine na jeziku i oţiljci od starih povreda

Toksikološki nalaz: odsustvo ili niske koncentracije antiepileptika (neuzimanje terapije provocira napad).

Postojanje terapijske koncentracije ne iskljuĉuje mogEćnost da se radilo o epi napadu.

PLUĆA

TUBERKULOZA

-povećava se broj obolelih od TBC (skitnice, prosjaci, alkoholiĉari, ali i kod drugih osoba - nekoliko primera lekara, u

ISM dva sluĉaja koja su na sreću na vreme dijagnostikovana i izleĉena)

-kasno postavljanje dijagnoze - ne misli se na TBC / donekle izmenjena kliniĉka slika

zakasnela dijagnoza - ĉest smrtni ishod, pravovremena dijagnoza - izleĉenje

PNEUMONIJA (krupozna, bronhopneumonija)

Sudskomedicinski znaĉaj - neznana smrt kod osoba naĊenih u krajnje zapuštenom stanju (skitnice, prosjaci,

alkoholiĉari)

TRMOBNA EMBOLIJA

ASTMA - smrt u toku astmatiĉnog napada ili statusa

BULOZNI EMFIZEM - ruptura bule, spontani neumotoraks

MALIGNI TUMORI - provala većeg krvnog suda i bronha - iskrvarenje i/ili udušenje zbog aspiracije krvi (moguće i

kod tuberkulozne kaverne); u mozgu - intrakranijalno krvarenje

DIGESTIVNI TRAKT

-PERFORACIJE (ulkus ţeluca ili duodenuma - šok i peritonitis, apendicitis - peritonitis)

-KRVARENJA (variksi jednjaka, ulkus)

-PANKREAS - akutna hemoragijska nekroza

INFEKTIVNE BOLESTI

INFEKTIVNA MONONUKLEOZA - ruptura slezine sa iskrvarenjem

SEPSA - fudroajantna

- meningokokcemija sa krvarenjem u nadbubregu (Waterhouse-Friderichsenov sindrom)

ENDOKRINE BOLESTI

-diabetes mellitus - hipo i hiperglikemijska koma

-postpartalna nekroza hipofize (Scheehanov sindrom)

-tireotoksiĉna kriza

TRUDNOĆA I POROĐAJ -eklampsija

-ruptura vanmateriĉne trudnoće

-ruptura i inverzija materice pri poroĊaju

NOVOROĐENĈE I ODOJĈE Kongenitalne anomalije - kardiovaskularni sistem

Reyov sindrom - edem mozga, masna promena jetre, bubrega, srca (virusna infekcija sa naglim razvojem neuroloških

poremećaja i kome, nekada se povezivalo sa uzimanjem aspirina - nije obavezno)

SIDS (SUDDEN INFANT DEATH SYNDROME)

Sindrom naprasne smrti odojĉadi ("cot death", "crib death" - smrt u kolevci) - nagla smrt odojĉeta ili malog deteta

koja je neoĉekivana po namnestiĉkim podacima i kod koje detaljnom obdukcijom i dodatnim ispitivanjima nije moguće

utvrditi adekvatan uzrok smrti (MeĊunarodna konferencija, Seattle, 1969)

Deca ţivotnog doba od 2 do 7 meseci, iz porodica sa lošijim ţivotnim uslovima.

Tipiĉan tok - dete prethodno zdravo ili sa minimalnim znacima bolesti (prehlada) nahranjeno u veĉernjim satima,

ujutro ga roditelji nalaze mrtvo u krevecu


www.belimantil.info

6

Makroskopski i mikroskopski nalaz nespecifiĉan / dodatne analize (mikrobiološke, biohemijske, toksikološke)

negativne

Etiologija nepoznata / brojne hipoteze ((alergija na kravlje mleko, asfiksija zbog zapušenja nosa i usta pri spavanju

na trbuhu, nezrelost respiratornog centra, respiratorni poremećaj - apneja u snu, elektrolitni poremećaji, hipoglikemija,

virusne infekcij i dr.)

SUDSKOMEDICINSKI PROBLEMI U VEZI SA PRIRODNOM SMRĆU

POREKLO SMRTI - da li je ustanovljeni nalaz morboznog ili traumatskog porekla

ODNOS POVREDE I OBOLJENJA – traumatsko oboljenje i morbozna povreda

LEKARSKA ODGOVORNOST -nedijagnostikovanje oboljenja - moguće je odsustvo tegoba do samog trenutka nastupanja smrti.

-pogrešna dijagnoza i neadekvatno leĉenje - nespecifiĉne ili pogrešno protumaĉene tegobe (ishemija dijafragmalnog

zida kao ulkusna bolest).

U sluĉajevima gde se osoba obraćala lekaru, a posle toga je došlo do naprasne smrti, nekad se postavlja pitanje da li

bi blagovremeno postavljena dijagnoza uz adekvatno leĉenje mogla da spreĉi nastanak smrtnog ishoda tj. da li je lekar u

dijagnostiĉkom i terapijskom postupku uĉinio sve što je bilo u njegovoj moći u skladu sa principima savremene

medicinske nauke i prakse. U vezi sa tim moguće je i pokretanje postupka zbog kriviĉnog dela nesavesnog leĉenja

bolesnika (posebno predavanje o ovom problemu).

Razjašnjenje sluĉajeva nejasne prirodne smrti i rešavanje svih sudskomedicinskih problema u vezi sa tim

sluĉajevima moguće je samo na osnovu blagovremeno i adekvatno izvršene sudskomedicinske obdukcije.


www.belimantil.info

7

PREGLED LEŠA I UTVRĐIVANJE SMRTI

UtvrĊivanje smrti i izdavanje potvrde o smrti predstavlja odgovornu i javnu profesionalnu lekarsku delatnost

koja je stalno izloţena kontroli graĊana i javnosti. Ova delatnost regulisana je odgovarajućim odredbama Zakona o

zdravstvenoj zaštiti (u daljem tekstu ZZZ) "Sluţbeni glasnik RS", br. 107/2005 od 02.12.2005

(Poglavlje IX - Utvrđivanje vremena i

uzroka smrti i obdukcija umrlih lica).

Ĉlan 219. ZZZ - Za svako umrlo lice utvrĊuje se vreme i uzrok smrti na osnovu neposrednog pregleda umrlog

lica. UtvrĊivanje vremena i uzroka smrti moţe vršiti samo doktor medicine.

Za lica umrla u zdravstvenoj ustanovi vreme i uzrok smrti utvrĊuje se u zdravstvenoj ustanovi i o tome

obaveštava nadleţni organ opštine odnosno grada.

Nadleţni organi opštine odnosno grada odreĊuje doktora medicine za struĉno utvrĊivanje vremena i uzroka smrti

umrlih izvan zdravstvene ustanove i izdavanje potvrde o smrti.

Doktor medicine iz stava 4. ovog ĉlana duţan je da u roku od 12 sati od primljenog poziva izvrši neposredan

pregled umrlog i utvrdi vreme i uzrok smrti.

Sredstva za pregled umrlih lica i struĉno utvrĊivanje vremena i uzroka smrti za lica umrla van zdravstvene ustanove

obezbeĊuju se u budţetu opštine, odnosno grada.

Prema odredbama ZZZ, utvrĊivanje smrti i izdavanje potvrde o smrti mogu obavljati samo lekari. Za lica koja

su umrla u zdravstvenoj ustanovi tu duţnost obavlja lekar koji je leĉio pacijenta i koji je duţan da izda otpusnu listu i

potvrdu o smrti. Za nepoštovanje ove lekarske obaveze novĉano se kaţnjava zdravstvena ustanova.

Ĉlan 257. ZZZ - Novĉanom kaznom od 500.000 do 1.000.000 dinara, kazniće se zdravstvena ustanova ako...ne utvrdi vreme

i uzrok smrti lica koje je umrlo u zdravstvenoj ustanovi i o tome ne obavesti nadleţni organ opštine odnosno grada (ĉlan

219. stav 3);

Za lica umrla van zdravstvene ustanove pregled umrlih vrše lekari nadleţnih zdravstvenih organizacija, koji su za to

posebno odreĊeni odgovarajućim rešenjem nadleţnog organa opštine odnosno grada. Tako npr. na teritoriji beogradske

opštine za uţe gradsko podruĉje ovu delatnost obavljaju lekari Sluţbe za pregled umrlih, koja ima svoje prostorije u

Domu zdravlja Palilula, dok za prigradska naselja ovu delatnost obavljaju lekari odgovarajućih domova zdravlja i to

samo oni lekari koji su posebnim rešenjem Gradskog sekretarijata za zdravlje imenovani za obavljanje ove delatnosti.

PREGLED LEŠA

Iskustvo je pokazalo da pregled leševa osoba koje su umrle van zdravstvenih ustanova (ukoliko se ne radi o

urgentnim stanjima kada je neophodna hitna lekarska intervencija i kada se na lice mesta pozivaju lekari hitne pomoći)

po pravilu ne treba vršiti ukoliko je od trenutka umiranja protekao vremenski period kraći od 3 ĉasa, jer je to vreme koje

je neophodno za pojavu znakova na osnovu kojih lekar moţe pouzdano ustanoviti da je smrt nastupila. Ovaj minimalni

vremenski interval koji treba da protekne od momenta umiranja do pregleda leša nije decidirano naveden u ZZZ. S

druge strane, u ZZZ propisano je novĉano kaţnjavanje nadleţnog lekara ukoliko pregled leša ne obavi u roku od 12 sati

od trenutka prijema poziva tj. obaveštenja o nastupanju smrtnog ishoda.

Ĉlan 259. ZZZ - Novĉanom kaznom od 30.000 do 50.000 dinara, kazniće se za prekršaj zdravstveni radnik ako...ne izvrši

neposredan pregled umrlog lica i utvrdi vreme i uzrok smrti u roku od 12 sati od primljenog poziva (ĉlan 219. stav 5)

Ukoliko se radi o licu umrlom van zdravstvene ustanove, lekar je duţan da pre pregleda leša utvrdi identitet leša,

najbolje na osnovu nekog dokumenta sa fotografijom (liĉna karta, pasoš, vozaĉka dozvola) i da detaljno pregleda

medicinsku dokumentaciju o prethodnom leĉenju te osobe, ukoliko je dostupna, a u cilju procenjivanja postojanja

oboljenja koje je moglo da uzrokuje smrt.

Uslovi za adekvatan pregled leša - da bi se pregled leša adekvatno obavio moraju biti ispunjena ĉetiri uslova: (1)

lekar treba da bude sam sa lešom u prostoriji; (2) dobro osvetljenje u prostoriji; (3) leš mora da bude potpuno svuĉen

(ukoliko to nije moguće ostvariti, lekar mora u toku pregleda da ukloni odeću sa svih pokrivenih regiona da bi iskljuĉio

postojanje povreda na ovim delovima tela); (4) leš mora da bude pristupaĉan sa svih strana.

Znaci smrti

Telesne promene i znaci na osnovu kojih se prilikom pregleda leša utvrĊuje stanje umrlosti, klasiĉnom podelom se

svrstavaju u nesigurne, verovatne i sigurne znake smrti.

Nesigurni znaci smrti predstavljaju rane promene koje se dešavaju u samom trenutku umiranja ili u toku nekoliko

sledećih minuta. To su znaci somatske smrti, dok se znaci ćelijske smrti javljaju kasnije u vidu lešnih promena.


www.belimantil.info

8

1. Besvesno stanje - kada doĊe do prestanka cirukulacije i respiracije, funkcija mozga se prekida za nekoliko sekundi

zbog sledstvene kortikalne ishemije, a posle nekoliko minuta gubitak moţdane funkcije postaje ireverzibilan.

2. Prestanak disanja - za vreme agonije disanje je obiĉno nepravilno, sa periodima apneje, koji u agoniji retko traju

duţe od 30 sekundi.

3. Prestanak srĉanog rada i cirkulacije - posle prestanka respiracije otkucaji srca mogu trajati još nekoliko minuta do

potpunog prestanka srĉanog rada.

4. Gubitak motiliteta, senzibiliteta i refleksne aktivnosti - nema reakcije na bolne nadraţaje.

5. Mlitavost mišića (primarna mrtvaĉka mlitavost) - relaksacija mišića posledica je gubitka njihovog normalnog

tonusa, mada mišići ostaju sposobni za kontrakciju u toku sledećih nekoliko ĉasova (mogućnost izazivanja supravitalne

reakcije); dolazi do relaksacije sfinktera. Primarnu mrtvaĉku mlitavost zamenjuje mrtvaĉka ukoĉenost koja se

postepeno razvija u toku sledećih nekoliko ĉasova.

6. Promene na oĉima - zenice zauzimaju središnju poziciju što je posledica neutralnog poloţaja relaksiranih mišića

duţice, mada se širina zenica kasnije moţe promeniti zbog razvoja mrtvaĉke ukoĉenosti u ovim mišićima. U nekim

sluĉajevima postmortalna širina zenica moţe biti nejednaka na levom i desnom oku, što nema nikakav dijagnostiĉki

znaĉaj u smislu pokazatelja nekog zaţivotnog patološkog stanja. Zbog neravnomerne relaksacije mišića, zenice nekad

mogu izgubiti svoj normalni kruţni oblik. Korenalni refleks i refleks zenice na svetlost se gube. Pritisak u oĉnoj

jabuĉici brzo opada posle smrti, tako da se već posle nekoliko minuta moţe uoĉiti njihovo poĉetno razmekšanje.

Ukoliko su oĉni kapci otvoreni, već 10 minuta posle smrti moţe nastati poĉetno zamućenje roţnjaĉe, koje nastaje kao

posledica isparavanja teĉnosti, odnosno isušenja. Iz istog razloga, kod otvorenih oĉnih kapaka delovi beonjaĉe ostaju

izloţeni i dolazi do njihovog brzog isparavanja i isušenja, što uzrokuje da se se kroz istanjenju beonjaĉu providi

pigment mreţnjaĉe, sa sledstvenim stvaranjem trouglastih površina neposredno iz roţnjaĉu, koje su u poĉetku ţućkaste,

potom smeĊe i na kraju posle nekoliko ĉasova postaju crne (franc. "tache noire" - crne mrlje).

Verovatni znaci smrti su lešne osobine (mrtvaĉke mrlje, mrtvaĉko bledilo, mrtvaĉka ukoĉenost i mrtvaĉka

hladnoća) koje se javljaju u toku prvih nekoliko časova posle smrti. Ove osobine svrstavaju se u grupu nesigurnih

znakova smrti, jer se neke (npr. mrtvaĉke mrlje) mogu pojaviti već u završnoj fazi agonije, naroĉito ukoliko ona dugo

traje.

Sigurni znaci smrti su znaci razvoja lešnih promena, najĉešće truljenja (putrefakcije). Prva truleţna promena koja

se moţe primetiti spolja na lešu je prljavozelenkasta prebojenost koţe (pseudomelanoza), najĉešće u donjoj desnoj

ĉetvrtini prednje strane trbuha, koja nastaje kao posledica reakcije krvne boje sa truleţnim gasom vodonik sulfidom u

slepom crevu koje je u najbliţem kontaktu sa prednjim trbušnim zidom.

(1) UtvrĊivanje znakova smrti (nesigurnih, verovatnih i sigurnih)

Inspekcija i palpacija - utvrĊuje se besvesno stanje, gubitak motiliteta i senzibiliteta (nereagovanje na bolne

nadraţaje), prisustvo lešnih osobina i promena. Pregled oĉiju - utvrĊivanje gubitka kornealnog refleksa i rekacije

zenica na svetlost, zamućenosti roţnjaĉa, isušenja beonjaĉa (“tache noire”) i mlitavosti oĉnih jabuĉica.

UtvrĊivanje prestanka cirkulacije - palpacija pulsa na karotidnoj arteriji, mada ovo nije siguran znak prestanka

srĉanog rada, jer se jako oslabljeni srĉan rad moţe odrţavati i bez palpabilnog pulsa na perifernim arterijama. Zbog toga

je auskultacija mnogo znaĉajnija metoda. Mora se vršiti paţljiva auskultacija celog prekordijalnog predela. Odsustvo

srĉanog rada ustanovljeno ponovljenom auskultacijom u toku perioda ne kraćeg od 5 minuta obiĉno je dovoljan znak za

konstatovanje smrti. Elektrokardiografija je najpouzdanija metoda za potvrĊivanje srĉanog zastoja, naravno ukoliko

je dostupna u trenutku obavljanja pregleda.

UtvrĊivanje prestanka disanja - nepostojanje disajnih pokreta, utvrĊeno inspekcijom; nepostojanje disajnog

zvuka dokazano ponavljanom auskultacijom grudnog koša i boĉne strane vrata u visini grkljana u periodu ne

kraćem od 5 minuta.

Treba naglasiti da je u nekim sluĉajevima veoma teško registrovati disanje i srĉani rad auskultacijom grudnog koša,

naroĉito kada su ove vitalne funkcije jako oslabljene, a pregledana osoba veoma gojazna.

(2) UtvrĊivanje osobina leša, povreda i promena

Inspekcijom i palpacijom treba utvrditi niz opštih i specifiĉnih karakteristika koje ukazuju na opšte stanje osobe i

postojanje izvesnih oboljenja (konstitucija; uhranjenost; boja koţe; ranije lekarske intervencije - oţiljci; zaprljanost i

zapuštenost, koţne promene i dr.). Veoma je znaĉajno utvrĊivanje znakova davnašnjih, a naroĉito skorašnjih

povreda koje mogu da pobude sumnju na nasilnu smrt i time ukaţu potrebu na vršenje sudskomedicinske obdukcije.

(3) Pregled okoline leša

Pregled okoline leša omogućuje utvrĊivanje tragova koji mogu da pobude sumnju na nasilnu smrt i ukaţu na

potrebu vršenja sudskomedicinske obdukcije (npr. tragovi krvi, veća koliĉina ispraţnjenih pakovanja lekova i dr). U


www.belimantil.info

9

sluĉaju sumnjivih okolnosti koje ukazuju na moguće trovanje, lekar treba da se pobrine da sav mogući materijal za

toksikološki pregled sa lica mesta bude upućen na toksikološki pregled (povraćeni sadrţaj, ispraţnjena pakovanja

lekova, špricevi i igle i sl.).

Nepoštovanje pravila o uslovima pregleda i o samom pregledu leša nosi sa sobom opasnost od grešaka pri

utvrĊivanju smrti. Za lekara je veoma znaĉajno da poznaje pojmove prividne i kliniĉke smrti. Prividna smrt (lat. vita

minima) predstavlja stanje u kojem su vitalne funkcije, odnosno srĉani rad i disanje svedeni na minimum, tako da se

osoba nalazi u stanje duboke onesvešćenosti, a postojanje jako oslabljenih vitalnih funkcija se teško moţe utvrditi

klasiĉnim dijagnostiĉkim metodama. Ovakvo stanje, koje moţe trajati i više sati, nastaje npr. u sluĉajevima trovanja

lekovima koji deluju depresivno na CNS (barbiturati), u sluĉajevima hipotermije, kod asfiktiĉne novoroĊenĉadi itd.

Kliniĉka smrt predstavlja stanje u kome su srĉani rad i disanje potpuno prekinuti, pri ĉemu još uvek postoji

mogućnost njihovog ponovnog uspostavljanja ukoliko se hitno primene adekvatne mere reanimacije. Ovakvo stanje

moţe se npr. javiti posle prolaska elektriĉne struje kroz telo (elektrokucija).

U svim sluĉajevima u kojima postoji sumnja u to da je smrt nastupila, treba hitno preduzeti adekvatne mere

kardiopulmonalne reanimacije, koje nekad treba primenjivati u toku duţeg vremenskog perioda, odnosno

praktiĉno do pojave verovatnih ili sigurnih znakova smrti. U izvesnim sluĉajevima moguć je potpun oporavak

vitalnih funkcija i posle relativno dugog trajanja reanimacije i to bez ikakvih posledica.

IZDAVANJE POTVRDE O SMRTI

Potvrda o smrti je medicinski dokument u koji se za svako umrlo lice upisuje vreme nastupanja smrti (ili vreme

pronalaţenja leša tj. konstatovanja smrti), poreklo smrti i uzrok smrti. Na osnovu izdate potvrde o smrti moţe se obaviti

sahrana leša. U svakodnevnom govoru, ĉak i od strane medicinskih radnika, za potvrdu o smrti ĉesto se pogrešno i

neosnovano koristi naziv "umrlica". Umrlicu odnosno izvod iz matiĉne knjige umrlih izdaje matiĉna sluţba tj. matiĉar na

osnovu dobijene potvrde o smrti, a nakon upisa preminulog lica u matiĉnu knjigu umrlih.

Potvrda o smrti izdaje se u tri primerka. Jedan primerak zadrţava zdravstvena ustanova odnosno lekar, a dva

primerka se prosleĊuju matiĉaru, od kojih jedan primerak matiĉar ulaţe u spise matiĉne knjige umrlih pod

odgovarajućim tekućim brojem osnovnog upisa, a drugi primerak prilaţe uz Statistiĉki listić o sluĉaju smrti (obrazac

Dem-2) i dostavlja organu nadleţnom za poslove statistike).

U praksi se moţe naići na još jedan medicinski dokument koji uglavnom izdaju lekari hitne pomoći kada konstatuju smrt

nekog lica. Ovaj dokument obiĉno nosi naziv "konstatacija smrti" i u njemu se samo konstatuje da je osoba umrla i vreme

(datum i ĉas) kada je smrt konstatovana, bez izjašnjavanja o poreklu i uzroku smrti. Prema tome, ovaj dokument nije

ekvivalent potvrde o smrti i na osnovu takvog dokumenta preminulo lice se ne moţe sahraniti.

Posebno treba naglasiti da je u potvrdi o smrti decidirano navedena sledeća reĉenica: "Na osnovu izvršenog

detaljnog pregleda neobučenog leša...potvrđujem smrti ishod". To znaĉi da lekar koji izda potvrdu o smrti svojim

potpisom garantuje da je on liĉno izvršio neposredan pregled umrlog, na šta ga i obavezuje ZZZ (stav 1 ĉlana 219). U

dosadašnjoj praksi nailazili smo, naţalost, na situacije da je lekar izdao potvrdu o smrti za lice koje uopšte nije

pregledao ili ĉak za lice koje je već bilo sahranjeno. Ovakvo postupanje lekara je nedozvoljivo i povlaĉi za sobom

mogućnost profesionalnog i kriviĉnog kaţnjavanja.

U nekim sluĉajevima potvrda o smrti moţe biti izdata samo na osnovu spoljašnjeg pregleda leša. To se

prvenstveno odnosi na sluĉajeve u kojima je osoba umrla u zdravstvenoj ustanovi nakon obavljenog kompletnog

dijagnostiĉkog postupka kojim je omogućeno pouzdano utvrĊivanje porekla i uzroka smrti. I u sluĉajevima kada smrt

nastupi posle duţeg perioda bolniĉkog leĉenja nekada postoji potreba da se izvrši obdukcija leša u cilju utvrĊivanja

uzroka smrti, koji je ostao nejasan, provere adekvatnosti primenjenih terapijski mera i dr. U tim situacijama tzv.

kliniĉku (patološkoanatomsku) obdukciju zahteva lekar koji je leĉio umrlog.

Lekar koji je nadleţan za struĉno utvrĊivanje vremena i uzroka smrti umrlih izvan zdravstvene ustanove takoĊe

moţe izdati potvrdu o smrti neposredno nakon obavljenog pregleda leša i konstatovanja smrti. Prema prihvaćenim

sudskomedicinskim principima, lekar to sme da uradi samo ukoliko se radi o potpuno jasnom uzroku prirodne

smrti, odnosno kada pregledom leša i njegove okoline nisu ustanovljene povrede ili okolnosti koje mogu da pobude

sumnju na nasilnu smrt, a medicinska dokumentacija ukazuje na oboljenje koje je moglo prouzrokovati smrt. Drugim

reĉima, preduslovi za izdavanje potvrde o smrti, u kojoj je navedeno poreklo i uzrok smrti, bez vršenja

obdukcije, su sledeći:

11.. pouzdano identifikovan leš;

22.. u medicinskoj dokumentaciji postoji mogući uzrok prirodne smrti;

33.. nalaz na lešu i sumnjive okolnosti ne pobuĊuju sumnju na nasilnu smrt.

Kao uzrok smrti u potvrdi se ne sme navoditi oboljenje ili stanje koje nije potencijalno smrtonosno. Naţalost, u

praksi se relativno ĉesto nailazi na takve negativne primere (shizofrenija i gonartroza upisani kao uzroci smrti).

Uzimajući u obzir prethodno navedene kriterijume, lekar koji izdaje potvrdu o smrti ipak treba da bude oprezan s

obzirom na sledeće dve ĉinjenice:

- osoba sa potencijalno fatalnom bolešću ne mora i da umre od te bolesti;

- odsustvo spoljašnjih povreda na lešu ne iskljuĉuje mogućnost postojanja unutrašnjih


www.belimantil.info

10

povreda ni nasilne smrti, ĉak i ubilaĉkog porekla.

U odreĊenim sluĉajevima, kada nisu ispunjeni prethodno navedeni kriterijumi, lekar je duţan da obavesti nadleţni

organ unutrašnjih poslova i predloţi vršenje sudskomedicinske obdukcije. Ova obaveza odnosi se na sve lekare bez

obzira na to u kojim uslovima su konstatovali smrt. Informacija o takvom smrtnom sluĉaju prosleĊuje se istraţnom

sudiji koji, kao nadleţni organ, donosi odluku o tome da li će biti vršena sudskomedicinska obdukcija ili ne.

Obaveštenje o sluĉaju i predlog za vršenje sudskomedicinske obdukcije lekar moţe uputiti i direktno istraţnom sudiji,

ali je i tada obavezan da o sluĉaju obavesti nadleţni organ unutrašnjih poslova. Navedena obaveza lekara precizno je

odreĊena u ĉlanu 220 ZZZ, a za njeno nepoštovanje u ĉl. 259 ZZZ predviĊeno je novĉano kaţnjavanje lekara.

Ĉlan 220. ZZZ - Doktor medicine koji vrši neposredan pregled umrlog lica radi utvrĊivanja uzroka i vremena smrti,

bilo da je smrt nastupila u zdravstvenoj ustanovi, privatnoj praksi ili na nekom drugom mestu, duţan je da bez

odlaganja o smrtnom sluĉaju obavesti nadleţnu organizacionu jedinicu ministarstva nadleţnog za unutrašnje

poslove ako:

1) nije u mogućnosti da utvrdi identitet umrlog lica;

2) pregledom umrlog lica utvrdi povrede ili na drugi naĉin posumnja u nasilnu smrt;

3) na osnovu raspoloţivih medicinskih ĉinjenica nije moguće utvrditi uzrok smrti.

U sluĉajevima iz stava 1. ovog ĉlana doktor medicine koji vrši neposredan pregled umrlog lica neće izdati potvrdu

o smrti dok nadleţni sud ne donese odluku u vezi sa obdukcijom.

Ĉlan 259. ZZZ - Novĉanom kaznom od 30.000 do 50.000 dinara, kazniće se za prekršaj zdravstveni radnik ako...bez

odlaganja ne obavesti nadleţnu organizacionu jedinicu ministarstva nadleţnog za unutrašnje poslove o smrtnom sluĉaju pod

uslovima propisanim u ĉlanu 220. stav 1. ovog zakona;

Prema tome, lekar je obavezan da predloţi vršenje sudskomedicinske obdukcije kada:

1. Nije u mogućnosti da utvrdi identitet umrlog lica - to se odnosi na situacije kada ne postoji adekvatan

identifikacioni dokument (sa fotografijom); kada je postojeći dokument u znatnoj meri oštećen i stoga neupotrebljiv

(npr. neĉitki podaci, nejasna fotografija); kada je izgled leša znatno drugačiji u odnosu na fotografiju na dokumentu

(npr. zbog protoka vremena od kada je fotografija naĉinjenja i promena izgleda osobe, koje su u meĊuvremenu nastale);

kada je izgled leša bitno izmenjen zbog povreda ili postmortalnih promena (najĉešće truljenja), što onemogućava

prepoznavanje.

2. Pregledom umrlog lica utvrdi povrede ili na drugi naĉin posumnja u nasilnu smrt - na osnovu

ustanovljenih povreda ili sumnjivih znakova na lešu (npr. svetlocrvena boja mrtvaĉkih mrlja kod trovanja ugljen

monoksidom); na osnovu anamnestiĉkih podataka (ako se neko okrivljuje za smrt dotiĉne osobe, postojanje ugovora o

doţivotnom izdrţavanju) ili sumnjivih okolnosti (npr. smrt posle svaĊe ili tuĉe, postojanje tragova krvi ili ispraţnjenih

pakovanja lekova na mestu pronalaţenja leša).

3. Na osnovu raspoloţivih medicinskih ĉinjenica nije moguće utvrditi uzrok smrti – u sluĉajevima kada ne

postoji nikakva medicinska dokumentacija (npr. sluĉajevi naprasne prirodne smrti kada za kratko vreme nastupi

smrtni ishod kod prividno zdrave osobe) ili u postojećoj medicinskoj dokumentaciji ne postoje podaci o potencijalno

fatalnom oboljenju; ukoliko do smrtnog ishoda doĊe u kratkom vremenskom roku po prijemu u zdravstvenu

ustanovu, tako da zbog kratkoće vremena kliniĉkom dijagnostikom nije ustanovljen uzrok smrti.

U prethodno navedenim situacijama lekar neće neće izdati potvrdu o smrti dok nadleţni sud ne donese odluku u

vezi sa obdukcijom. Ĉinjenicu da je nadleţni organ obavešten i da je predloţena sudskomedicinska obdukcija lekar

obavezno treba da notira u medicinskoj dokumentaciji jer to predstavlja trajni dokaz njegovog ispravnog

postupanja. Na osnovu predloga lekara koji je konstatovao smrt, a prema odredbama Zakonika o kriviĉnom postupku,

nadleţni istraţni sudija donosi definitivnu odluku o tome da li će biti obavljena sudskomedicinska obdukcija.

Ukoliko istraţni sudija donese odluku o vršenju sudskomedicinske obdukcije, on izdaje pisanu naredbu ustanovi ili

lekaru koji će obaviti obdukciju. U tom sluĉaju lekar koji je konstatovao smrt i predloţio obdukciju ne izdaje

potvrdu o smrti, već to ĉini lekar obducent po završenoj autopsiji.

Ukoliko i pored predlog lekara odluči da nije potrebno vršenje sudskomedicinske obdukcije, istraţni sudija izdaje

pisani akt o nevršenju obdukcije. Na osnovu takve odluke nadleţnog sudije, lekar koji je konstatovao smrt i

predloţio obdukciju moţe izdati potvrdu o smrti, ali bez navedenih podataka o poreklu i uzroku smrti. Lekar će u

potvrdu o smrti uneti samo konstataciju da je smrt nastupila, vreme kada je smrt konstatovana, kao i ĉinjenicu da je

uzrok smrti nepoznat ("mors ignota - nepoznati uzrok smrti"). U formularu potvrde o smrti postoji i rubrika u koju

lekar treba da upiše ime sudije i broj rešenja kojim je obustavljeno vršenje sudskomedicinske obdukcije.

Nepoštovanje navedenih principa o pregledu leša, utvrĊivanju smrti i pokretanju postupka za vršenje

sudskomedicinske obdukcije, moţe uzrokovati teške posledice sa medicinskog, kriviĉno-pravnog i opštedruštvenog

aspekta, zbog ĉega se opravdano moţe postaviti pitanje profesionalne i kriviĉne odgovornosti lekara.


www.belimantil.info

11

SUDSKOMEDICINSKA OBDUKCIJA

Pouzdano utvrĊivanje porekla i uzroka smrti moguće je na osnovu obdukcije, koja predstavlja postupak

utvrĊivanja spoljašnjeg nalaza na lešu, kao i otvaranja telesnih duplji i seĉenja organa po utvrĊenom redosledu, u

cilju utvrĊivanja i razjašnjavanja uzroka smrti. Prema svom cilju i karakteru, obdukcije se dele na patološkoanatomske

i sudskomedicinske. Pored utvrĊivanja niza ĉinjenica koje su znaĉajne u kriviĉno-pravnom postupku, sudskomedicinska

obdukcija ima i veliki opšti medicinski znaĉaj jer omogućava kontrolu ispravnosti dijagnostiĉkog i terapijskog rada lekara, a

moţe imati i profilaktiĉku ulogu npr. otkrivanjem nekih infektivnih bolesti ili masovnih trovanja, koje omogućuje

spreĉavanje njihovog daljeg širenja u populaciji.

Svi lekari, a naroĉito oni koji uĉestvuju u utvrĊivanju smrti i pregledu umrlih lica, moraju biti upoznati sa zakonskim

odredbama kojima se reguliše obavljanje sudskomedicinske obdukcije, kao i sa duţnostima koje oni liĉno imaju u

pokretanju postupka za vršenje obdukcije.

Zakonske odredbe o vršenju obdukcije nalaze se u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti (ZZZ), u ĉlanu 222 i u Zakoniku o

kriviĉnom postupku (ZKP), u ĉlanovima od 136 do 140.

Ĉlan 222. ZZZ

Kao posebna mera utvrĊivanja vremena i uzroka smrti umrlih lica vrši se obdukcija.

Obdukcija se obavezno vrši:

1) na licu umrlom u zdravstvenoj ustanovi ako nije utvrĊen uzrok smrti;

2) na licu umrlom pre isteka 24 sata od poĉetka leĉenja u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi;

3) na novoroĊenĉetu koje je umrlo u zdravstvenoj ustanovi odmah nakon roĊenja ili tokom leĉenja;

4) na zahtev doktora medicine koji je leĉio umrlo lice;

5) na zahtev doktora medicine odreĊenog za utvrĊivanje uzroka smrti od strane nadleţnog organa opštine, odnosno

grada;

6) kada je to od posebnog znaĉaja za zaštitu zdravlja graĊana ili kada to nalaţu epidemiološki ili sanitarni razlozi;

7) na zahtev nadleţnog suda;

8) na zahtev ĉlanova uţe porodice umrlog lica;

9) ako smrt nastupi u toku dijagnostiĉkog ili terapeutskog postupka.

...

Pri vršenju obdukcije doktor medicine koji vrši obdukciju moţe zadrţati organe, delove organa i druge uzorke

biološkog porekla, u skladu sa pravilima struke, kada je to potrebno radi utvrĊivanja uzroka smrti ili je to od posebnog

znaĉana za zaštitu zdravlja graĊana.

Ĉlan 136. ZKP Pregled i obdukcija leša

(1) Pregled i obdukcija leša preduzeće se uvek kad je oĉigledno ili postoji sumnja da je smrt odreĊenog lica

neposredna ili posredna posledica kriviĉnog dela ili je u vezi sa kriviĉnim delom. Ako je leš već zakopan, odrediće

se ekshumacija u cilju njegovog pregleda i obdukcije.

(2) Pre preduzimanja pregleda i obdukcije leša, a naroĉito radi procene da li postoji sumnja da je smrt odreĊenog

lica posledica kriviĉnog dela, organ koji vodi postupak moţe zatraţiti struĉno mišljenje lekara koji je izvršio neposredan

pregled umrlog lica radi utvrĊivanja uzroka i vremena smrti.

(3) Pri obdukciji leša preduzeće se potrebne mere da se ustanovi identitet leša i u tom cilju posebno će se opisati

podaci o spoljnim i unutrašnjim telesnim osobinama leša.

(4) Kada je to potrebno primeniće se identifikacione struĉne i nauĉne metode – uzimanje i uporeĊivanje otisaka

prstiju leša, analiza DNK uzorka i poreĊenje dobijenog DNK profila sa DNK profilom nestalog lica ili drugog lica,

krvnih srodnika lica za koje se pretpostavlja da bi mogao biti identifikovan, a po potrebi i preduzimanje drugih analiza i

primena drugih struĉnih i nauĉnih metoda u cilju utvrĊivanja identiteta leša.

U tekstu Zakona o zdravstvenoj zaštiti (ZZZ) i Zakonika o kriviĉnom postupku (ZKP) pominje se samo pojam

obdukcije, bez podele na tzv. patološkoanatomske (kliniĉke) i sudskomedicinske obdukcije. Ove dve vrste obdukcija

razlikuju se prema tome po ĉijem zahtevu se vrše. Naime, patološkoanatomske (kliniĉke) obdukcije obavljaju se po

zahtevu lekara koji je leĉio umrlu osobu i prvenstveno su indikovane medicinskim razlozima, odnosno sluţe za

proveru postavljene kliniĉke dijagnoze i primenjenog naĉina leĉenja.

Prema ĉlanu 222 ZZZ oĉigledno je da, pored ostalih situacija, obdukcija mora obavezno da se izvrši na zahtev

lekara koji je leĉio umrlo lice, kao i na zahtev doktora medicine odreĊenog za utvrĊivanje uzroka smrti od strane

nadleţnog organa opštine, odnosno grada tj. tzv. lekara mrtvozoraca. Zakonom je takoĊe predviĊeno obavezno vršenje

obdukcije u sluĉajevima kada smrt nastupi u toku dijagnostiĉkog ili terapeutskog postupka. U ovim situacijama

obdukcija je veoma znaĉajna za utvrĊivanje ĉinjenice da li je nastali smrtni ishod u bilo kakvoj uzroĉno-poslediĉnoj

vezi sa primenjenim medicinskim dijagnostiĉkim i terapijskim merama, a na šta se ĉesto prvo posumnja naroĉito od

strane ĉlanova porodice umrle osobe. Ukoliko u ovim sluĉajevima lekar ne pokrene postupak za vršenje obdukcije i ona

zbog toga ne bude izvršena, vrlo je verovatno da će se u daljem toku takav postupak lekara protumaĉiti kao rezultat

ţelje da prikrije grešku koju je naĉinio u procesu dijagnostike i leĉenja i time uzrokovao smrt pracijenta.


www.belimantil.info

12

U taĉki 7 ĉlana 222 ZZZ navodi se da se obdukcija obavezno vrši na zahtev nadleţnog suda, a u ĉlanu 136 ZKP

regulisano je da se pregled i obdukcija leša vrše u sluĉajevima kad je oĉigledno ili postoji sumnja da je smrt

odreĊenog lica neposredna ili posredna posledica kriviĉnog dela ili je u vezi sa kriviĉnim delom. Ovo su upravo

situacije kada se vrši tzv. sudskomedicinska obdukcija koja predstavlja jedan od vidova sudskomedicinskog

veštaĉenja, i prema našim zakonskim odredbama, njeno vršenje odreĊuje organ koji vodi postupak. To je uglavnom

istraţni sudija, jer se obdukcija po pravilu obavlja u fazi istrage. U nekim sluĉajevima, kada u toku istraţnog postupka

sudskomedicinska obdukcija nije uopšte izvršena ili je uraĊena na neodgovarajući naĉin, neophodno je obdukciju izvršiti

naknadno, u vreme kada je leš već sahranjen, tako da se prethodno mora uraditi sudskomedicinska ekshumacija leša. U

zavisnosti od toga da li se ekshumacija i naknadna obdukcija obavljaju u fazi istraţnog ili kriviĉnog postupka, ovu vrstu

sudskomedicinskog veštaĉenja odrediće i njime će rukovoditi istraţni sudija ili predsednik sudećeg veća.

Kao što je prethodno navedeno, organ koji vodi postupak duţan je da zahteva vršenje obdukcije u svim sluĉajevima u

kojima postoji sumnja ili je oĉigledno da je smrt prouzrokovana kriviĉnim delom ili je u vezi sa izvršenjem kriviĉnog dela.

U zakonu nisu decidirano navedeni sluĉajevi kada je vršenje sudskomedicinske obdukcije obavezno, već procenu i odluku o

tome da li se oĉigledno radi o kriviĉnom delu ili postoji takva sumnja, u svakom konkretnom sluĉaju donosi nadleţni organ

koji vodi postupak. Rodbina pokojnog ne moţe da spreĉi vršenje sudskomedicinske obdukcije, jer odluku o eventualnom

storniranju obdukcije moţe da donese jedino organ koji je tu obdukciju i zahtevao.

U poglavlju o pregledu leša i utvrĊivanju smrti prethodno je detaljno objašnjeno kakva je uloga lekara koji pregleda leš i

dijagnostikuje smrt u pokretanju postupka za vršenje sudskomedicinske obdukcije. Ovde će još jednom biti naglašeno da

lekar u ovom procesu ne zahteva sudskomedicinsku obdukciju, već ima ulogu predlagaĉa ĉiji zadatak je da obavesti

nadleţne organe (neposredno istraţnog sudiju ili organe unutrašnjih poslova) o tome da se radi o smrtnom sluĉaju u kome bi

trebalo izvršiti sudskomedicinsku obdukciju. Na osnovu takvog obaveštenja i predloga, definitivnu odluku o

sudskomedicinskoj obdukciji donosi istraţni sudija.

Ĉlan 137. ZKP Pregled i obdukcija leša van ustanove i izuzeće lekara koji je leĉio umrlog

(1) Kada se veštaĉi van struĉne ustanove, leš će pregledati i obducirati jedan, a prema potrebi dva ili više lekara, koji

treba da budu sudsko-medicinske struke. Javni tuţilac ili istraţni sudija u prethodnoj istrazi ili u istrazi, odnosno

predsednik veća nakon što je istraga završena ili nakon podizanja neposredne optuţnice, rukovodi tim veštaĉenjem i u

zapisnik unosi nalaz i mišljenje veštaka.

(2) Za veštaka se ne moţe odrediti lekar koji je leĉio umrlog. Prilikom obdukcije leša, a radi davanja razjašnjenja o

toku i okolnostima bolesti, lekar koji je leĉio umrlog moţe se saslušati kao svedok.

Istraţni sudija koji nalaţe vršenje obdukcije pisanim zahtevom odreĊuje lekara odnosno lekare koji će obaviti

konkretnu sudskomedicinsku obdukciju. Iz zakonskog teksta (stav 1 ĉlana 137 ZKP) proizilazi da obducenti treba da

budu "sudskomedicinske struke", što se u praksi još uvek dosledno ne sprovodi. Stoga bi, teorijski posmatrano, nadleţni

organ mogao da zahteva i od lekara opšte medicine da izvrši sudskomedicinsku obdukciju, što lekar koji nema odgovarajuće

sudskomedicinsko specijalistiĉko obrazovanje ni u kom sluĉaju ne treba da prihvati. Jedino opravdanje za ovakvu praksu da

sudskomedicinsku obdukcije ne vrše lekari specijalisti sudske medicine mogao bi da bude relativno mali broj lekara ove

specijalnosti u našoj sredini. MeĊutim, nadleţni organi bi takvu praksu trebalo da izbegavaju jer vršenje sudskomedicinske

obdukcije zahteva veoma kompleksno teorijsko i praktiĉno specijalistiĉko znanje, koje lekari drugih specijalnosti ne

poseduju, bez obzira na svoje opšte struĉno obrazovanje i iskustvo. Dosadašnja praksa uglavnom je pokazala da

sudskomedicinska obdukcija izvršena od strane lekara koji nisu specijalisti sudske medicine (naroĉito u sluĉajevima nasilnih

smrti) ne ispunjava zahteve koji su decidirano navedeni u ZKP (ĉl. 138, 139 i 140), a u mnogim sluĉajevima ustanovljeni

nalaz i zakljuĉak u suprotnosti su sa realnim ĉinjenicama, odnosno povredama i promenama koje stvarno postoje na lešu.

Ovo svakako moţe imati teške kriviĉno-pravne posledice ne samo za pojedince u konkretnom sudskom postupku već i za

društvo u celini.

Ĉlan 138. ZKP (1) U svom mišljenju veštaci će naroĉito navesti koji je neposredni uzrok smrti, šta je taj uzrok izazvalo i kad je

smrt nastupila.

(2) Ako je na lešu naĊena kakva povreda, utvrdiće se da li je tu povredu naneo ko drugi, i ako jeste, onda ĉime, na

koji naĉin, koliko vremena pre nego što je smrt nastupila i da li je ona prouzrokovala smrt. Ako je na lešu naĊeno

više povreda, utvrdiće se da li je svaka povreda naneta istim sredstvom i koja je povreda prouzrokovala smrt, a

ako je više povreda smrtonosnih, koja je od njih ili koje su svojim skupnim delovanjem bila uzrok smrti.

(3) U sluĉaju iz stava 2. ovog ĉlana naroĉito će se utvrditi da li je smrt prouzrokovana samom vrstom i opštom

prirodom povrede ili zbog liĉnog svojstva, ili naroĉitog stanja organizma povreĊenog, ili zbog sluĉajnih okolnosti

ili okolnosti pod kojima je povreda naneta. Pored toga, utvrdiće se da li bi blagovremeno pruţena pomoć mogla

otkloniti smrt.

(4) Veštak je duţan da obrati paţnju na naĊeni biološki trag (krv, pljuvaĉka, sperma, urin i dr.) i da ga opiše i saĉuva

za biološko veštaĉenje ako ono bude odreĊeno.

Ĉlan 139. ZKP


www.belimantil.info

13

(1) Pri pregledu i obdukciji zaĉetka, treba posebno utvrditi njegovu starost, sposobnost za vanmateriĉni ţivot i uzrok

smrti.

(2) Pri pregledu i obdukciji leša novoroĊenĉeta, utvrdiće se posebno da li je roĊeno ţivo ili mrtvo, da li je bilo

sposobno za ţivot, koliko je dugo ţivelo, kao i vreme i uzrok smrti.

Ĉlan 140. ZKP (1) Ako postoji sumnja da je smrt prouzrokovana trovanjem, uputiće se sumnjive materije (krv, urin, teĉnost staklastog

tela, telesni organi i dr.) koje su naĊene u lešu ili na drugom mestu na veštaĉenje ustanovi koja vrši toksikološka

ispitivanja.

(2) Pri pregledu sumnjivih materija, veštak će posebno utvrditi vrstu, koliĉinu i dejstvo naĊenog otrova, a ako se radi o

pregledu materija uzetih iz leša, po mogućnosti i koliĉinu upotrebljenog otrova.

(3) Ustanova u kojoj se vrši toksikološko ispitivanje duţna je da na odgovarajući naĉin ĉuva preostali analizirani

materijal radi nove analize, odnosno ponovnih ili dopunskih veštaĉenja ukoliko oni budu odreĊeni.

Iz ĉlana 136 i 138 ZKP proizilazi da na osnovu izvršene sudskomedicinske obdukcije lekari veštaci treba da utvrde

identitet leša, poreklo smrti (prirodno ili nasilno), neposredni uzrok smrti, šta je izazvalo taj uzrok smrti kao i vreme

nastupanja smrti. U stavu 2 istog ĉlana decidirano se navodi šta sve veštak treba da utvrdi ukoliko na lešu konstatuje jednu

ili više povreda, prvenstveno u odnosu na to da li su te povrede nanesene za vreme ţivota i da li su prouzrokovale smrt, kao

i na utvrĊivanje uzroĉno-poslediĉne veze izmeĊu zadobijenih povreda, prethodnog zdravstvenog stanja povreĊenog i

nastupanja smrtnog ishoda. U ĉlanu 139 i 140 ZKP posebno se regulišu obaveze lekara veštaka u sluĉajevima kada se radi o

obdukciji leša zaĉetka i novoroĊenĉeta, odnosno o sumnji na trovanje.

Pored prethodno navedenog, ĉinjenice utvrĊene sudskomedicinskom obdukcijom pruţaju i mnogo šire mogućnosti

zakljuĉivanja u procesu sudskomedicinskog veštaĉenja, kao što su npr. rekonstrukcija mehanizma povreĊivanja kod smrtno

stradalih u saobraćajnim nesrećama, kao i u drugim sluĉajevima nasilne smrti (pad, udar ili sudar), dinamika toka dogaĊaja u

sluĉajevima ubistava, identifikacija povrednog oruĊa, provera taĉnosti primenjenih dijagnostiĉkih procedura i terapijskih

mera, utvrĊivanje eventualnog uticaja lekarske intervencije na nastupanje smrtnog ishoda i dr.

Pored same obdukcije, u zavisnosti od konkretnog sluĉaja, mogu se u toku postmortalnog ispitivanja primeniti i dodatne

dijagnostiĉke metode kao što su rendgenski, patološkohistološki, hemijskotoksikološki, bakteriološki i serološki pregledi.


www.belimantil.info

14

OSNOVI SUDSKOMEDICINSKOG VEŠTAĈENJA

Ispitna pitanja iz ove oblasti

1. Sudskomedicinsko veštaĉenje (ĉl.126 ZKP)

2. OdreĊivanje sudskomedicinskog veštaĉenja (ĉl.127 ZKP)

3. Sposobnost lekara za sudskomedicinsko veštaĉenje (ĉl.129 ZKP)

4. Duţnosti i prava sudskomedicinskog veštaka (ĉl.128, od 130 do 134 ZKP)

5. Vrste i stepeni sudskomedicinskog veštaĉenja (ĉl.135 ZKP)

6. Predmeti sudskomedicinskog veštaĉenja

Napomena: U ispitnim pitanjima se razlikuju brojevi ĉlanova ZKP od brojeva koji su navedeni u ovom tekstu, jer su ovo

brojevi ĉlanova iz novog Zakonika o kriviĉnom postupku (u daljem tekstu ZKP) (raniji naziv je bio Zakon o kriviĉnom

postupku).

__________________________________________________________________________________

1. SUDSKOMEDICINSKO VEŠTAĈENJE (ĈL. 127 ZKP)

Veštaĉenje je u velikom broju sluĉajeva znaĉajno dokazno sredstvo u istraţnom i kriviĉnom postupku. Sve pojedinosti

u vezi sa obavljanjem veštaĉenja precizirane su u Zakoniku o kriviĉnom postupku.

Ĉlan 126. ZKP

Veštaĉenje se odreĊuje kad za utvrĊivanje ili ocenu neke vaţne ĉinjenice treba pribaviti nalaz i mišljenje od lica koje

raspolaţe potrebnim struĉnim znanjem.

VEŠTAĈENJE (EKSPERTIZA, EXPERTISIS) predstavlja korišćenje znanja i iskustva raznih nauka i struka

(sa izuzetkom pravne) u utvrĊivanju i razjašnjavanju ĉinjenica koje su predmet sudskog dokazivanja.

Veštaĉenje se obavlja onda kada u postupku treba utvrditi ĉinjenice koje ne spadaju u domen pravne nauke, odnosno o

kojima organ koji vodi postupak (sud) ne poseduje adekvatno znanje. U zavisnosti od karaktera dela koji je je predmet

postupka, veštaĉenje moţe biti finansijsko (npr. sluĉajevi pronevere), grafološko, balistiĉko, saobraćajno, a predmet naše

diskusije je medicinsko odnosno sudskomedicinsko veštaĉenje.

VEŠTAK (EXPERTUS) je lice koje vrši veštaĉenje. To je lice koje poseduje specijalno znanje ili veštinu da ĉulima

opazi i znanjem oceni izvesne ĉinjenice, okolnosti ili pojave za koje je opšte ili posebno sudijsko znanje nedovoljno i da o

tome da svoje mišljenje.

SUDSKOMEDICINSKO VEŠTAĈENJE (LEKARSKO, MEDICINSKO VEŠTAĈENJE, EXPERTISIS

MEDICOFORENSIS) predstavlja primenu medicinskog znanja i iskustva u sudskoj praksi i obavlja se u predmetima

u kojima treba utvrditi i sudu razjasniti neke medicinske ĉinjenice.

Sudskomedicinski veštak (sudski veštak za medicinu, lekar veštak, medicinski veštak, expertus medicoforensis) moţe

biti svaki lekar, ukljuĉujući lekare opšte medicine i specijaliste razliĉitih medicinskih grana, meĊu kojima su i

specijalisti sudske medicine. Svaki lekar, bez obzira na specijalnost, moţe biti od strane organa koji vodi postupak odreĊen

da obavi medicinsko veštaĉenje. Upravo zbog ĉinjenice da u svakom sluĉaju moţe biti pozvan za veštaka, svaki lekar mora

da poznaje bar opšte pojmove i ĉinjenice o veštaĉenju.

Znaĉajno je da sud, u skladu sa karakterom predmeta, izvrši dobar izbor veštaka. TakoĊe je vaţno da lekari budu

kritiĉni u odnosu na svoje mogućnosti u veštaĉenju i da se ne upuštaju u ekspertizu za koju ne poseduju dovoljno struĉno

znanje. Lekar opšte medicine moţe uspešno da izvrši veštaĉenje npr. kada u jednostavnijim sluĉajevima treba obaviti

klasifikaciju i kvalifikaciju telesnih povreda (manji broj oguljotina i krvnih podliva npr.), na osnovu dobro izvršenog

pregleda povreĊenog i adekvatnog opisa povreda. Specijalisti raznih medicinskih grana (hirurzi, ginekolozi, pedijatri i dr.)

mogu da budu potpuni sudskomedicinski veštaci, ali u odnosu na predmete veštaĉenja iz svojih specijalistiĉkih grana.

Struĉnost, nepristrasnost i istinitost su zahtevi koje mora da ispuni svako dobro veštaĉenje.

Znaĉaj sudskomedicinskog veštaĉenja je veliki, jer, kao jedno od dokaznih sredstava, omogućuje sudu prikupljanje

objektivnih medicinskih ĉinjenica koje su neophodne, a nekada i presudne za donošenje ispravne sudske odluke. Stoga

sudskomedicinsko veštaĉenje ima veliki društveni znaĉaj, jer je neophodna karika u lancu oĉuvanja opšte sigurnosti i

društvene bezbednosti. Pored toga, ĉinjenice utvrĊene sudskomedicinskim veštaĉenjem predstavljaju u velikom broju

sluĉajeva znaĉajne podatke o ispravnosti funkcionisanja medicinske sluţbe, te sluţne njenom daljem unapreĊivanju,

odnosno usavršavanju dijagnostike i leĉenja povreĊenih i obolelih.

2. ODREĐIVANJE SUDSKOMEDICINSKOG VEŠTAĈENJA (ĈL. 127 ZKP)

Ĉlan 127. ZKP


www.belimantil.info

15

(1) Veštaĉenje odreĊuje pismenom naredbom organ koji vodi postupak. U naredbi će se navesti u pogledu kojih

ĉinjenica se vrši veštaĉenje i kome se poverava...

(2) Ako za odreĊenu vrstu veštaĉenja postoji struĉna ustanova, ili se veštaĉenje moţe obaviti u okviru drţavnog organa,

takva veštaĉenja, a naroĉito sloţenija, poveravaće se po pravilu takvoj ustanovi, odnosno organu. Ustanova, odnosno organ

odreĊuje jednog ili više struĉnjaka koji će izvršiti veštaĉenje.

(3) Kad veštaka odreĊuje organ koji vodi postupak, taj organ će, po pravilu, odrediti jednog veštaka, a ako je veštaĉenje

sloţeno - dva ili više veštaka.

(4) Ako za odreĊenu vrstu veštaĉenja postoje kod suda stalno odreĊeni veštaci, drugi veštaci se mogu odrediti samo ako

postoji opasnost od odlaganja, ili ako su stalni veštaci spreĉeni, ili ako to zahtevaju druge okolnosti.

Veštaĉenje moţe biti zahtevano u toku istraţnog ili kriviĉnog postupka. Prikupljanje podataka i dokaza koji su

potrebni da bi se moglo odluĉiti da li će se podići optuţnica ili obustaviti postupak vrši se istraţnim radnjama (uviĊaj na

mestu dogaĊaja, saslušanje oštećenog, okrivljenog i svedoka, veštaĉenja - npr. sudskomedicinska obdukcija). Odluku o

tome da li je potrebno veštaĉenje donosi organ koji vodi postupak (istraţni sudija ili predsednik sudećeg veća) i u

skladu sa tim zahteva veštaĉenje na osnovu odredaba ZKP. Isti organ odreĊuje veštaka i rukovodi veštaĉenjem.

Zahtev mora biti u pisanoj formi i u njemu mora da bude precizno navedeno kome se veštaĉenje poverava, kao i

pitanja na koje veštak treba da odgovori u toku obavljanja veštaĉenja.

Uspešnost, odnosno upotrebljivost veštaĉenja bitno je uslovljena dobrim izborom veštaka, ali i poznavanjem

odgovarajućeg problema od strane organa koji vodi postupak, kako bi organ mogao da zna šta moţe da dobije od veštaĉenja.

Izbor veštaka u krugu lica odreĊenih zakonom je slobodan. Veštaĉenje moţe da obavlja pojedinac ili grupa veštaka,

kao komisija, a u odreĊenim sluĉajevima se poverava odgovarajućoj struĉnoj ustanovi ili drţavnom organu, kao što je

npr. Institut za sudsku medicinu, a rukovodilac te ustanove odreĊuje jednog ili više struĉnjaka da obave veštaĉenje.

Po karakteru veštaĉenje moţe biti ĉisto forenziĉko i tada komisiju saĉinjavaju samo sudski lekari (npr. kod ubistava,

saobraćajnih povreda). U znatnom broju sluĉajeva veštaĉenje se odnosi na problem iz oblasti neke druge medicinske grane

(npr. hirurgije, pedijatrije, ginekologije) i tada se komisija sastoji od sudskog lekara i drugog veštaka lekara sa

odgovarajućom specijalizacijom (tzv. forenziĉko-kliniĉko veštaĉenje). U nekim situacijama neophodna je saradnja veštaka

razliĉitih ekspertiznih struka - tako se npr. u sluĉajevima povreda vatrenim oruţjem ĉesto formira mešovita komisija koju

saĉinjavaju specijalista sudske medicine i veštak balistiĉar. Ovakvim naĉinom rada obezbeĊuje se sveobuhvatnost u

analiziranju i utvrĊivanju svih bitnih ĉinjenica (broj i karakteristike ustrelina, uzrok smrti, meĊusobni poloţaj ţrtve i

napadaĉa, identifikacija oruţja iz kojeg je izvršeno ispaljenje smrtonosnih projektila i dr.).

Stalno odreĊeni veštaci su oni koji su od strane suda postavljeni na osnovu konkursa koji raspisuje Ministarstvo

pravde. Izabrani veštaci polaţu zakletvu i potpisuju je, te se formira spisak stalnih sudskih veštaka, ĉije je nadleţnim

organima koji vode postupak u neku ruku olakšan posao prilikom izbora veštaka. Stav 4 ĉlana 127 ZKP praktiĉno nameće

obavezu da se za veštaĉenje prvenstveno odreĊuju stalno odreĊeni veštaci.

Neadekvatan izbor veštaka moţe da uzrokuje teške posledice i greške koje se kasnije ne mogu ispraviti. Jedna od

najĉešćih grešaka je npr. angaţovanje patologa za obavljanje sudskomedicinskih obdukcija (npr. kod usmrćenih u

saobraćajnim nezgodama). Neadekvatno uraĊena obdukcija neretko dovodi do pogrešnih zakljuĉaka i neosnovanih sudskih

odluka.

3. SPOSOBNOST LEKARA ZA SUDSKOMEDICINSKO VEŠTAĈENJE (ĈL. 129 ZKP)

Obavljanje veštaĉenja moguće je samo ako veštak ispunjava sledeća ĉetiri uslova:

(1) pravna sposobnost

(2) struĉna sposobnost

(3) zdravstvena sposobnost

(4) moralna sposobnost

(1) Pravna sposobnost - da bi neko uopšte mogao obaviti ulogu veštaka, neophodno je da ispuni uslove predviĊene

zakonom. Pravna sposobnost je u tekstu zakona odreĊena u negativnom smislu, u vidu zakonskih ograniĉenja za

obavljanje veštaĉenja (ĉlan 129 ZKP), koja imaju za cilj da obezbede potpunu objektivnost i nepristrasnost veštaka u

svakom konkretnom sudskom postupku.

Ĉlan 129. ZKP

(1) Za veštaka se ne moţe odrediti lice koje ne moţe biti saslušano kao svedok (ĉlan 103) ili lice koje je osloboĊeno od

duţnosti svedoĉenja (ĉlan 104), kao ni lice prema kome je kriviĉno delo uĉinjeno, a ako je odreĊeno, na njegovom nalazu i

mišljenju ne moţe se zasnivati sudska odluka.

(2) Razlog za izuzeće veštaka...postoji i u pogledu lica koje je zaposleno kod oštećenog ili okrivljenog ili je, zajedno sa

njima ili nekim od njih, zaposleno kod drugog poslodavca.

(3) Za veštake se po pravilu neće odrediti lice koje je saslušano kao svedok.

Ĉlan 103. ZKP

Ne moţe se saslušavati kao svedok: ...


www.belimantil.info

16

2) lice koje bi svojim iskazom povredilo duţnost ĉuvanja profesionalne tajne u odnosu na ono što je vršenjem svog

zanimanja saznalo (verski ispovednik, advokat, lekar, medicinski tehniĉar, babica, psiholog, socijalni radnik i dr.), osim

ako je osloboĊeno te duţnosti posebnim propisom ili pismenom, odnosno na zapisnik datom izjavom lica u ĉiju je korist

ustanovljeno ĉuvanje tajne, odnosno takvom izjavom njegovog pravnog sledbenika...

Ĉlan 104. ZKP

OsloboĊeni su od duţnosti svedoĉenja:

1) braĉni drug okrivljenog i i lice sa kojim okrivljeni ţivi u trajnoj vanbraĉnoj zajednici;

2) srodnici okrivljenog po krvi u pravoj liniji, srodnici u poboĉnoj liniji do trećeg stepena, kao i srodnici po tazbini do

drugog stepena;

3) lice koje je kršteni ili venĉani kum okrivljenom ili je od okrivljenog kršten, ili lice koje je okrivljenom decu

krstilo ili je okrivljeni njemu decu krstio;

4) usvojenik i usvojitelj okrivljenog; ...

Prema ĉlanu 103 i 104 ZKP ne mogu se saslušati kao svedoci ili su osloboĊeni od duţnost svedoĉenja, pored ostalih,

lica koja bi svojim iskazom povredila duţnost ĉuvanja profesionale tajne (dok ga nadleţni organ ne oslobodi te

duţnosti), braĉni drug okrivljenog, srodnici okrivljenog po krvi u u pravoj liniji, srodnici u poboĉnoj liniji do trećeg

stepena, kao i srodnici po tazbini do drugog stepena, lice koje je sa okrivljenim kum, usvojenik i usvojitelj okrivljenog. U

ovim sluĉajevima lekar je apsolutno pravno nepodoban za veštaĉenje. Tako se npr. lekar ne moţe odrediti kao veštak u

postupku u kojem je neko od njegovih bliţnjih okrivljeni ili oštećeni (lekar moţe bliskom ĉlanu porodice da izda lekarsko

uverenje koje se izdaje na liĉni zahtev, te stoga nema karakter veštaĉenja).

Pored toga, postoje i sluĉajevi u kojima lekar nije izriĉito zakonom iskljuĉen kao veštak, ali se i pored toga moţe

posumnjati u nepristranost i objektivnost njegovog veštaĉenja (npr. ako je sa strankama u daljem srodstvu, prijateljstvu,

dokazanom neprijateljstvu i dr.), kada se moţe govoriti o njegovoj relativnoj nepodobnosti za veštaĉenje.

Sam veštak treba da naznaĉi organu koji vodi postupak ukoliko postoje neke okolnosti za koje smatra da ga ĉine

apsolutno ili relativno nepobodnim za konkretno veštaĉenje i da traţi svoje izuzeće iz veštaĉenja. Pored toga, stranke u

postupku imaju pravo da traţe izuzeće i iskljuĉenje veštaka, a odluku o tome donosi organ koji vodi postupak, koji je je i

odredio veštaka.

Lekar koji je leĉio bolesnika, povodom ĉijeg oštećenja zdravlja ili smrti se postupak vodi, trebalo bi da bude

iskljuĉen kao veštak, mada to zakon ne propisuje kao obavezu u svim sluĉajevima. ZKP izriĉito nalaţe (ĉlan 137, stav 2)

da obdukciju leša ne sme vršiti lekar koji je leĉio tu osobu (lekar koji je umrlog leĉio ne moţe se uzeti za veštaka jer

postoji opasnost da uporno ostane pri zabludi u koju je došao tokom leĉenja i previdi ono što stvarno postoji). MeĊutim,

prisustvo lekara leĉioca u obdukcionoj sali moţe biti od koristi kako za lekara obducenta, kome leĉilac moţe dati znaĉajna

obaveštenja o toku dijagnostike i leĉenja (npr. posle višestrukih operacija), tako i za samog leĉioca koji moţe neposredno

svoja kliniĉka zapaţanja uporediti sa obdukcionim nalazom.

Ĉlan 137. ZKP

1) Kada se veštaĉi van struĉne ustanove, leš će pregledati i obducirati jedan, a prema potrebi dva ili više lekara, koji

treba da budu sudsko-medicinske struke...

2) Za veštaka se ne moţe odrediti lekar koji je leĉio umrlog. Prilikom obdukcije leša, a radi davanja razjašnjenja

o toku i okolnostima bolesti, lekar koji je leĉio umrlog moţe se saslušati kao svedok.

Lekar koji je ranije leĉio umrlog moţe biti saslušan kao svedok u odnosu na proces dijagnostike i leĉenja tog

pacijenta. Lekar koji je bio saslušan kao svedok po pravilu se kasnije ne moţe odrediti za sudskomedicinskog veštaka u

istom postupku.

Lekar je nepodoban za veštaĉenje i u sluĉajevima u kojima je bio profesionalno angaţovan u dijagnostici i/ili leĉenju,

a koji su postali predmet sudskog spora zbog sumnje u ispravnost njegovog rada, odnosno u postupku kojim se utvrĊuje

da li je on izvršio kriviĉno delo nesavesnog pruţanja lekarske pomoći.

(2) Struĉna sposobnost - podrazumeva da sudskomedicinsko veštaĉenje mogu obaviti samo lekari. U zavisnosti od

potreba i karatera veštaĉenja, sud treba da odredi lekara veštaka sa odgovarajućom vrstom i stepenom struĉnog

znanja. S druge strane, sam veštak treba da bude kritiĉan i da proceni da li poseduje struĉne sposobnosti neophodne

za obavljanje konkretne ekspertize. U okviru struĉne sposobnosti, pored odgovarajućeg medicinskog znanja, veštak mora

da poznaje odredbe Zakonika o kriviĉnom postupku i Kriviĉnog zakonika u onom obimu koji je neophodan da bi se

veštaĉenje uspešno obavilo. Tako npr. kada kvalifikuje povredu, veštak mora da se pridrţava terminologije i kriterijuma

koji su navedeni u Kriviĉnom zakoniku (u veštaĉenjima lekara koji nisu specijalisti sudske medicine neretko se nailazi na

izraze "lakša povreda", "teţa povreda","srednje teška povreda" i dr., koji su neprihvatljivi jer takva vrsta povreda nije

predviĊena Kriviĉnim zakonikom).

(3) Zdravstvena sposobnost - veštak mora da bude telesno i psihiĉki zdrav, odnosno sposoban za obavljanje ove

odgovorne duţnosti. Na konkurs za uvrštenje u spisak stalnih sudskih veštaka obavezno se prilaţe lekarsko uverenje kao

dokaz o zdravstvenom stanju.


www.belimantil.info

17

(4) Moralna sposobnost - lekar veštak mora posedovati besprekorne moralne kvalitete. Veštak je apsolutno

nepodoban za veštaĉenje ako postoje uslovi za njegovu moralnu diskvalifikaciju (npr. nalazi se pod sumnjom ili je dokazano

da je izvršio neko kriviĉno delo).

__________________________________________________________________________________

4. DUŢNOSTI I PRAVA SUDSKOMEDICINSKOG VEŠTAKA (ĈL. 128, od 130 do 134 ZKP)

Ĉlan 128. ZKP Duţnosti veštaka

(1) Lice koje se poziva kao veštak duţno je da se odazove pozivu i da dâ svoj nalaz i mišljenje u roku odreĊenom u

naredbi. Rok odreĊen naredbom, iz opravdanih razloga, na zahtev veštaka, moţe se produţiti.

(2) Ako veštak koji je uredno pozvan ne doĊe, a izostanak ne opravda, ili ako odbije da veštaĉi, odnosno ako ne da nalaz

i mišljenje u roku iz naredbe, moţe da se novĉano kazni do 300.000 dinara, a struĉna ustanova do 3.000.000 dinara. U

sluĉaju neopravdanog izostanka, veštak moţe i prinudno da se dovede.

Ĉlan 130. ZKP Postupak veštaĉenja (1) Pre poĉetka veštaĉenja, pozvaće se veštak da predmet veštaĉenja briţljivo razmotri, da taĉno navede sve što

zapazi i naĊe i da svoje mišljenje iznese nepristrasno i u skladu sa pravilima nauke ili veštine. On će se posebno

upozoriti da davanje laţnog iskaza predstavlja kriviĉno delo.

(2) Od veštaka će se zahtevati da pre veštaĉenja poloţi zakletvu. Stalno postavljeni zakleti veštak biće pre veštaĉenja

samo opomenut na već poloţenu zakletvu.

...

(5) Organ pred kojim se vodi postupak rukovodi veštaĉenjem, pokazuje veštaku predmete koje će razmotriti, postavlja

mu pitanja i po potrebi traţi objašnjenja u pogledu datog nalaza i mišljenja.

(6) Veštaku se mogu davati razjašnjenja, a moţe mu se dozvoliti i da razmatra spise. Veštak moţe predloţiti da se

izvedu dokazi ili pribave predmeti i podaci koji su od vaţnosti za davanje nalaza i mišljenja. Ako prisustvuje uviĊaju,

rekonstrukciji ili drugoj dokaznoj radnji, veštak moţe predloţiti da se razjasne pojedine okolnosti ili da se licu koje se

saslušava postave pojedina pitanja.

DUŢNOSTI:

Da se odazove pozivu - ĉlanom 128. ZKP praktiĉno je dato pravo organu koji vodi postupak da primora nekog na

veštaĉenje npr. prinudnim privoĊenjem. U praksi se to retko dešava, jer nedostatak odgovarajućeg struĉnog znanja treba

smatrati kao opravdan razlog za odbijanje veštaĉenja. Drugim reĉima, lekar je obavezan da se odazove pozivu za

veštaĉenje, ali ne i da prihvati svako veštaĉenje, ukoliko smatra da nije struĉno sposoban da ga obavi. Lekar treba

sudiji da objasni sopstvene mogućnosti i kompetencije i uputi ga na drugog veštaka koji za konkretan predmet veštaĉenja

ima odgovarajuće struĉno znanje.

Sud moţe zahtevati od veštaka da pre obavljanja veštaĉenja poloţi zakletvu (mada prema zakonskim odredbama

veštak nije obavezan da to uĉini).

Da da svoj nalaz i mišljenje (ako prihvati veštaĉenje), struĉno i istinito, i to iskljuĉivo organu koji je zahtevao

veštaĉenje.

Da bude pitan - na glavnom pretresu veštaku mogu postavljati pitanja tuţilac, branilac, optuţeni, oštećeni i drugi

veštaci.

Ukoliko veštak u toku izvoĊenja veštaĉenja sam otkrije neke vaţne ĉinjenice koje su znaĉajne za rešenje spora, duţan

je da na ove ĉinjenice upozori sud, bez obzira na to što mu sud u vezi sa tim ĉinjenicama nije postavio pitanje.

Od veštaka se moţe zahtevati da ĉuva kao tajnu sve ono što je saznao u postupku - u toku obavljanja

sudskomedicinskog veštaĉenja lekar je po prirodi duţnosti koje obavlja razrešen duţnosti ĉuvanja lekarske tajne.

MeĊutim, on je s druge strane obavezan da ĉuva tajnu izvršenog sudskomedicinskog veštaĉenja u odnosu na nenadleţna

lica, kao svoju pozivnu tajnu.

Ĉlan 337. KZ Srbije – Povreda tajnosti postupka

(1) Ko neovlašćeno otkrije ono što je saznao u sudskom... postupku, a što se po zakonu ne moţe objaviti ili je odlukom

suda ili nadleţnog organa proglašeno kao tajna, kazniće se novĉanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

PRAVA: Da se upozna sa celim predmetom (što se svedoku npr. ne dozvoljava).

Da posle postavljenog pitanja koristi struĉnu literaturu ili da konstultuje druge struĉnjake.

Da traţi razjašnjenja od suda i predlaţe dodatna ispitivanja, izvoĊenje novih dokaza i dr.

Da postavlja pitanja - optuţenom, oštećenom i svedocima na glavnom pretresu.

Odgovarajuća nagrada za veštaĉenje.

IzvoĊenje veštaĉenja


www.belimantil.info

18

Veštaĉenje se moţe izvoditi u vidu pregleda ţive osobe, sudskomedicinske obdukcije, raznih laboratorijskih ispitivanja

i dr. IzvoĊenjem veštaĉenja rukovodi organ koji vodi postupak (istraţni sudija ili predsednik sudećeg veća). Veštaĉenje se

sastoji od prouĉavanja predmeta veštaĉenja i davanja nalaza i mišljenja.

Pregled predmeta veštaĉenja moţe se obaviti neposredno u sudu, pred organom koji vodi postupak ili po potrebi na

nekom drugom mestu (npr. u nekoj zdravstvenoj ustanovi, obdukcionoj sali, laboratoriji, na otvorenom terenu), moguće i

bez prisustva organa koji vodi postupak.

Ĉlan 131 ZKP Pregledanje predmeta veštaĉenja

(1) Veštak pregleda predmete veštaĉenja u prisustvu organa koji vodi postupak i zapisniĉara, osim ako su za

veštaĉenje potrebna dugotrajna ispitivanja ili ako se ispitivanja obavljaju u ustanovi, odnosno u drţavnom organu ili ako

to traţe obziri morala.

(2) Ako je za svrhe veštaĉenja potrebno da se analizira neka materija, veštaku će se, ako je to moguće, staviti na

raspolaganje samo deo te materije, a ostatak će se u potrebnoj koliĉini obezbediti za sluĉaj naknadnih analiza.

Ĉlan 132 ZKP

Nalaz i mišljenje veštaka unosi se odmah u zapisnik. Veštaku se moţe odobriti da naknadno podnese pisani nalaz i

mišljenje, u roku koji mu odredi organ pred kojim se vodi postupak.

Ĉlan 134 ZKP

(1) U zapisniku o veštaĉenju ili u pisanom nalazu i mišljenju naznaĉiće se ko je izvršio veštaĉenje, kao i zanimanje,

struĉna sprema i specijalnost veštaka.

Saopštenje veštaka moţe se direktno kucati u zapisnik ili se veštaku daje mogućnost da naknadno dostavi saopštenje u

pisanoj formi. Saopštenje sudskomedicinskog veštaĉenja dostavlja se organu koji je veštaĉenje zahtevao. Prilikom

pisanja saopštenja, lekar veštak treba da se trudi da ono bude napisano razumljivim narodnim jezikom, jer je veštaĉenje

namenjeno medicinskim laicima (pravnicima). Saopštenje sudskomedicinskog veštaĉenja treba da se sastoji od uvodnog

dela, zatim nalaza i na kraju zakljuĉka i mišljenja. U uvodnom delu (nekada se koristi i izraz "zaglavlje") se navode opšti

podaci o predmetu veštaĉenja, njegovom identitetu kao i o onom ko je zahtevao veštaĉenje. Nalaz veštaka sadrţi

konstataciju ĉinjenica vaţnih za postupak, odnosno opis ustanovljenog stanja, povreda, promena i uoĉenih pojava. U

zakljuĉku se daje ocena ustanovljenog nalaza, uz objektivno struĉno i nauĉno razmatranje i povezivanje konstatovanih

ĉinjenica. Na osnovu konstatovanog nalaza i zakljuĉka, kao i svog struĉnog znanja i iskustva, u mišljenju veštak daje

odgovore na pitanja postavljena od strane suda.

U tekstu saopštenja veštaĉenja neophodno je naznaĉiti ko je izvršio veštaĉenje, zanimanje, struĉnu spremu i

specijalnost veštaka.

Ukoliko se npr. radi o veštaĉenju povreda, ono se po pravilu vrši pregledom povreĊene osobe (u nekim sluĉajevima

moguće je i samo na osnovu raspoloţive medicinske dokumentacije, ako nije moguće izvšiti pregled). IzvoĊenje veštaĉenja

podrazumeva detaljan pregled povreĊenog (kako lokalni koji se odnosi na same povrede, tako i opšti kojim se utvrĊuje

dejstvo konstatovanih povreda na organizam kao celinu), uz primenu odgovarajućih dijagnostiĉkih procedura, ukoliko je

potrebno (rendgensko snimanje, laboratorijski pregledi i dr.); pisanje nalaza, koje treba uraditi po svim sudskomedicinskim

principima opisa povreda); pisanje mišljenja u kome treba izvršiti klasifikaciju i kvalifikaciju povreda, odnosni utvrditi vrstu

povreda i njihovu teţinu.

Od veštaka sud ne sme da zahteva izjašnjavanje o pravnim pitanjima. Veštak uvek mora da se bavi iskljuĉivo

medicinskim ĉinjenicama, bez ikakvog uplitanja u domen pravne struke (npr. raspravljanje o umišljaju i krivici izvršioca

nekog dela).

Dešava se da veštaku na sudu bude postavljeno pitanje na koje u tom trenutku ne moţe da da odgovor, naroĉito ako se

pitanje odnosi na nešto što izlazi iz domena specijalnosti veštaka. U takvoj situaciji veštak to treba otvoreno i da kaţe.

Adekvatan odgovor moţe da da i naknadno na osnovu konsultacije sa drugim kolegama, prouĉavanja literature, a moguće je

uputiti sud i na angaţovanje drugog veštaka koji će verovatno moći da da adekvatan odgovor. Pogrešno je u takvim

situacijama improvizovati i davati odgovore koji nisu struĉno bazirani, jer to bitno utiĉe na ispravnost veštaĉenja, a moţe

imati i teške kriviĉno-pravne posledice.

Poloţaj veštaka je ĉesto nezahvalan jer u većini sluĉajeva nalaz i mišljenje veštaka ne odgovaraju jednoj od dveju

zainteresovanih stranaka (okrivljenom ili oštećenom). Stoga se neretko dešava da veštak na glavnom pretresu bude izloţen

neprijatnom stavu nezadovoljne strane, naroĉito ako nije adekvatno zaštićen od strane organa koji vodi postupak. U takvim

situacijama treba da saĉuva prisebnost i pristojno ophoĊenje i svojom struĉnošću se suprotstavi neprimerenom ponašanju

stranaka.

Pored taĉnog veštaĉenja, u kome se nalaz i mišljenje poklapaju sa ĉinjeniĉnim stanjem, postoji i netaĉno veštaĉenje

koje moţe biti pogrešno ili laţno. Pogrešno je ono koje je nenamerno loše uraĊeno, zbog neodgovarajuće struĉnosti,

nepaţnje, nemarnosti i dr. Laţno sudskomedicinsko veštaĉenje namerno je od strane veštaka krivotvoreno i uraĊeno

neistinito, i kao takvo podleţe kriviĉnoj odgovornosti (Kriviĉno delo davanja laţnog iskaza - ĉlan 335. Kriviĉnog zakonika

Srbije).

Ĉlan 335. KZ RS Davanje laţnog iskaza

(1) Svedok, veštak, prevodilac ili tumaĉ, koji da laţan iskaz pred sudom...kazniće se zatvorom do tri godine.


www.belimantil.info

19

(3) Ako je laţan iskaz dat u kriviĉnom postupku ili je dat pod zakletvom, uĉinilać će se kazniti zatvorom od tri meseca do

pet godina.

(4) Ako su usled dela iz stava 3. ovog ĉlana nastupile naroĉito teške posledice za okrivljenog, uĉinilac će se kazniti

zatvorom od jedne do osam godina.

(5) Uĉinilac koji dobrovoljno opozove laţan iskaz pre nego što se donese konaĉna odluka, moţe se osloboditi kazne.

__________________________________________________________________________________

5. VRSTE I STEPENI SUDSKOMEDICINSKOG VEŠTAĈENJA (ĈL. 135 ZKP)

Ĉlan 135. ZKP Dopunsko veštaĉenje

Ako u mišljenju veštaka ima protivreĉnosti ili nedostataka ili se pojavi osnovana sumnja u taĉnost datog mišljenja, a

ti se nedostaci ili sumnja ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, zatraţiće se mišljenje drugih veštaka ili

će se preduzeti novo veštaĉenje sa drugim veštacima.

Definitivnu procenu nalaza i mišljenja veštaka daje organ koji vodi postupak, koji na mišljenju veštaka treba da

zasnuje svoju odluku. On moţe da daje primedbe na ekspertizni nalaz i mišljenje, traţi dodatna objašnjena, predlaţe izmene,

dopune i ispravke. Sud ima pravo da izvršeno veštaĉenje prihvati ili ga, prema sopstvenoj proceni, odbaci i svoju odluku

zasnuje na drugim dokazima kojima raspolaţe ili traţi dodatno ili novo veštaĉenje od istih ili drugih veštaka.

U sudskoj praksi poštuje se vertikala struĉnosti ukoliko prvi ili naknadni eskpertizni dokument ne pruţi jasan i

ubedljiv nalaz i mišljenje o predmetu veštaĉenja. Sudskomedicinsko veštaĉenje moţe se odvijati u tri stepena, prvo-,

drugo- i trećestepeno, s tim što se nekim sluĉajevima ekspertiza obavlja u sva tri stepena, dok se u drugim postupak

završava posle prva dva stepena ili samo nakon prvostepenog veštaĉenja ukoliko se njime dobiju adekvatni odgovori na

pitanja postavljena od strane suda.

Prvostepeno sudskomedicinsko veštaĉenje - izvode prvostepeni veštaci. Ono se moţe podeliti na prvobitno,

naknadno i ponovno veštaĉenje, s tim što svi ovi oblici nisu obavezni u svakom konkretnom sluĉaju.

Prvobitno sudskomedicinsko veštačenje - je ono koje je prvi put zahtevano i prvi put izvedeno (npr. izjašnjenje lekara o

vrsti i teţini povreda).

Naknadno sudskomedicinsko veštačenje - ako se po drugi put zatraţi i izvrši veštaĉenje od istih veštaka, u cilju davanja

dopuna, objašnjenja i dr. (npr. u cilju razjašnjenja naĉina nastanka povreda).

Ponovno sudskomedicinsko veštačenje - treći put izvedeno, ali od strane drugih sudskomedicinskih veštaka koje je

odredio organ koji vodi postupak, jer odreĊeni nedostaci u prvobitnom veštaĉenju nisu otklonjeni naknadnim veštaĉenjem.

Drugostepeno sudskomedicinsko veštaĉenje - nadovezuje se na prvostepeno veštaĉenje, bilo celokupno ili samo na

njegovu prvu, odnosno prvu i drugu etapu. Po pravilu treba da bude obavljeno od strane veštaka većih struĉnih kvalifikacija

(npr. specijalista sudske medicine posle lekara opšte medicine). Ovo veštaĉenje se obavlja na osnovu prouĉavanja i

analiziranja predmeta veštaĉenja, kao i prethodno izvršenih veštaĉenja.

Trećestepeno sudskomedicinsko veštaĉenje - moţe se smatrati završnim veštaĉenjem i ono se moţe zahtevati posle

bilo od kojih faza prethodnih stepena. Obavlja se u okviru medicinskih fakulteta, od strane trećestepenih sudskomedicinskih

veštaka kao struĉnjaka sa najvećim medicinskim i forenziĉkim kvalifikacijama. U okviru Medicinskog fakulteta u Beogradu

postoje Sudskomedicinski odbor (SMO) i Sudskopsihijatrijski odbor. SMO saĉinjavaju stalni ĉlanovi - profesori sudske

medicine, kao i drugih, kliniĉkih i institutskih predmeta (opšti hirurg, neurohirurg, ortoped, neurolog, patolog), a po potrebi,

u zavisnosti od predmeta veštaĉenja, angaţuju se i profesori drugih medicinskih specijalnosti (oftalmolog, otorinolaringolog,

dermatolog i dr.). SMO vrši veštaĉenja iz sudskih spisa, uz eventualne preglede stranaka po potrebi, i to najĉešće u

sluĉajevima kada su u toku prethodnih veštaĉenja postojala protivureĉna odnosno suprotna mišljenja lekara veštaka. U

poslednje vreme sve ĉešće se SMO angaţuje i u sluĉajevima kada se razmatra kriviĉno delo nesavesnog leĉenja bolesnika.

U drugostepenom i trećestepenom sudskomedicinskom veštaĉenju lekari veštaci treba uvek neposredno, odnosno liĉno

da razmotre i analiziraju sve relevante ĉinjenice i na osnovu toga daju svoje mišljenje, a ne da se pozivaju samo na sadrţaj

prethodno izvršenih veštaĉenja.

__________________________________________________________________________________

6. PREDMETI SUDSKOMEDICINSKOG VEŠTAĈENJA

Predmet sudskomedicinskog veštaĉenja moţe da postane sve ono što zahteva posebnu struĉnu verifikaciju i/ili

objašnjenje, da bi se sudu pruţile struĉne ĉinjenice.

(a) ŢIVE OSOBE I NJIHOVI DELOVI

-pregled povreĊenih i okrivljenih (lekarsko uverenje nije veštaĉenje ako ga ne zahteva sud)

-silovanje i napastvovanje, protivprirodni blud; poroĊaj i pobaĉaj; oĉinstvo

-alkoholisanost, trovanje

-identifikacija

-delovi ţivih osoba (npr. amputirani delovi tela)

(b) LEŠEVI I DELOVI LEŠEVA


www.belimantil.info

20

-pregled leša, utvrĊivanje smrti i procenjivanje vremena smrti

-sudskomedicinska obdukcija, sudskomedicinska ekshumacija

-identifikacija

-alkoholisanost, trovanje

-delovi leševa (identifikacija)

(c) ŢIVE I MRTVE ŢIVOTINJE I NJIHOVI DELOVI -sodomija

-besnilo

-identifikacija delova

-povrede

-insekti (forenziĉka entomologija)

(d) KOSTI I BIOLOŠKI TRAGOVI -kosti

-krv, dlake, sperma, pljuvaĉka, mleko i kolostrum, feces, mokraća

(e) PREDMETI -odeća

-povredna oruĊa, vozila

(f) VEŠTAĈENJE IZ SPISA -kompletni spisi sa medicinskom dokumentacijom (sve ĉešće optuţbe za kriviĉno delo nesavesnog leĉenja bolesnika).


www.belimantil.info

21

KLASIFIKACIJA I KVALIFIKACIJA POVREDA

Povreda (trauma) predstavlja nasilno oštećenje tela odnosno zdravlja, koje je izazvano iskljuĉivo dejstvom

spoljašnjih faktora, za razliku od oboljenja, kao prirodnog oštećenja zdravlja, koje se razvija spontano, pod uticajem

kako spoljašnjih (egzogenih), tako i unutrašnjih (endogenih) ĉinilaca.

Naĉin i principi veštaĉenja telesnih povreda propisani su Zakonikom o kriviĉnom postupku i Kriviĉnim

zakonikom.

Ĉlan 141. ZKP

(1) Telesne povrede veštaĉe se, po pravilu, pregledom povreĊenog, a ako to nije moguće ili ako po izuzetku, nije

potrebno – na osnovu medicinske dokumentacije ili drugih podataka u spisima.

(2) Pošto taĉno opiše povrede, veštak će dati mišljenje, naroĉito o vrsti i teţini svake pojedine povrede i

njihovom ukupnom dejstvu, s obzirom na njihovu prirodu ili posebne okolnosti sluĉaja, kakvo dejstvo te povrede

obiĉno proizvode, a kakvo su u konkretnom sluĉaju proizvele, ĉime su povrede nanete i na koji naĉin.

U ĉlanu 141. ZKP precizirani su zadaci koje se pred lekara postavljaju u toku veštaĉenja telesnih povreda, a to su:

(a) utvrĊivanje postojanja povreda, konstatovanje njihovog broja i njihovo precizno opisivanje

(b) dijagnostikovanje vrste povreda (klasifikacija) i oruĊa kojim su povrede nanesene

(c) procena teţine povreda (kvalifikacija)

(d) utvrĊivanje naĉina nanošenja povreda.

KLASIFIKACIJA POVREDA Pod klasifikacijom povreda podrazumeva se njihova podela u posebno definisane grupe na osnovu utvrĊenih

kriterijuma. U sudskoj medicini povrede su klasifikovane prema svom izgledu i osobinama, odnosno sredstvu

(oruĊu, etiološkom faktoru) kojim su nanesene. Izdvojene su sledeće grupe:

1. mehaniĉke

2. fiziĉke

3. asfiktiĉke

4. hemijske

5. nutritivne

6. bakterijske i

7. psihiĉke povrede.

U okviru pojedinih od navedenih grupa izvršena je i dodatna podela koja će biti prikazana u osnovnim crtama.

MEHANIĈKE POVREDE nastaju dejstvom mehaniĉke sile odnosno mehaniĉkog oruĊa. Klasiĉnom podelom

klasifikovane su u dve osnovne grupe: ozlede i rane.

Ozlede su nespecifiĉne mehaniĉke povrede, na osnovu ĉijih se karakteristika ne moţe utvrditi kojom vrstom

mehaniĉkog oruĊa su nanesene. To su krvni podliv (haematoma), krvni izliv (haematismus), oguljotina (excoriatio),

nagnjeĉina (contusio), rascep (rutpura), prodor (canal), proboj (penetratio), provala (perforatio), razorina (destructio) i

raskomadina (detractio). U ovu grupu povreda M.Milovanović je uvrstio i prelome (fractura) i išĉašenja (luxatio).

Pored mehaniĉkog oruĊa, ozlede mogu biti izazvane i drugim vrstama povrednih sredstava (npr. oguljotine nastale

dejstvom korozivnih otrova), a mogu nastati i usled oboljenja (npr. krvni podlivi kod hemoragijske dijateze, oguljotine

nastale u sklopu nekih koţnih oboljenja).

Rane su specifiĉne mehaniĉke povrede, kod kojih je prekinut kontinuitet koţe i ĉije osobine ukazuju na vrstu

mehaniĉkog oruĊa odnosno dejstveni princip mehaniĉkog oruĊa kojim su nanesene. Razderine (vulnus lacerum seu

lacerocontusum) su rane nanesene dejstvom tupine mehaniĉkog oruĊa, ubodine (vulnus punctum) šiljkom, a sekotine

(vulnus scissum) oštricom mehaniĉkog oruĊa. Ustreline (vulnus sclopetarium) su prouzrokovane dejstvom projektila

ispaljenog iz vatrenog oruţja. U grupu tzv. posebnih ustrelina izdvojene su povrede nanesene istovremenim dejstvom

većeg broja projektila (povrede od saĉme) i rane nastale dejstvom eksplozivnih rasprskavajućih sredstava (bomba i dr.).

FIZIĈKE POVREDE se na osnovu dejstvujućih povrednih faktora mogu podeliti u tri veće grupe.

-Termiĉke povrede izazvane su dejstvom visoke ili niske temperature. One mogu nastati usled lokalnog dejstva

visoke temperature tj. suve ili vlaţne toplote (opekotina - combustio, oparotina - ambustio), opštim dejstvom visoke

temperature na celo telo (toplotni udar tj. omarica - sideratio) ili direktnim dejstvom sunĉevih zraka na glavu i vrat

(sunĉanica - insolatio). Dejstvo niske temperature takoĊe moţe biti lokalno, kada dovodi do nastanka smrzotina

(pernio), i opšte, kada moţe doći do smrznutosti (congelatio).

-Povrede izazvane tehniĉkim i atmosferskim elektricitetom (strujni udar - electrocutio i udar groma - fulguratio).

-Povrede izazvane dejstvom jonizujućeg zraĉenja.

ASFIKTIĈKE POVREDE nastaju usled nasilnog poremećaja disanja. Klasiĉna podela nasilnih mehaniĉkih

asfiksija u dve osnovne grupe izvršena je prema mehanizmu nastanka ovih povreda.


www.belimantil.info

22

-Povrede koje nastaju zapušenjem disajnih puteva ili sufokacije su zapušenje nosa i usta (occlusio nasi et oris),

zapušenje ţdrela i grkljana (obturatio pharyngolaryngis), zapušenje dušnika i dušnica (obturatio tracheobronchiorum) i

utopljenje (submersio).

-Asfiktiĉke povrede nastale stezanjem (strangulacije) su zagušenje (stezanje vrata šakom odnosno šakama -

strangulatio manualis), zadavljenje (stezanje vrata omĉom koju zateţe aktivno neka ţiva sila ili pasivno neţiva sila -

strangulatio funalis), vešanje (stezanje vrata omĉom koju pasivno zateţe teţina sopstvenog tela - suspensio). U ovu

grupu povreda svrstan je i poremećaj disanja nastao usled pritiska na grudni koš (compressio thoracis).

Asfiksija moţe nastati i bez direktnog dejstva nekog povrednog sredstva na disajne puteve odnosno druge strukture

bitne za funkciju disanja i to kao posledica nedostatka kiseonika u nekoj sredini (npr. kod osoba koje se duţe vreme

nalaze u hermetiĉki zatvorenim prostorima ili na velikim nadmorskim visinama zbog razreĊenosti vazduha).

Kod vešanja, zagušenja i zadavljenja, za nastanak oštećenja zdravlja, pored ĉisto asfiktiĉke komponente, bitan je i

poremećaj moţdane cirkulacije, a u nekim sluĉajevima i refleksnim putem izazvan srĉani zastoj (tzv. vazo-vagalni

refleks). Zbog toga se ova tri tipa asfiktiĉkih povreda ponekad nazivaju i kombinovanim asfiksijama, u odnosu na ostale

pomenute tipove, kod kojih je poremećaj disanja jedini povredni faktor (tzv. ĉiste asfiksije). Pri tome treba napomenuti

da i prisustvo stranih tela u disajnim putevima moţe, pored poremećaja disanja, uzrokovati refleksni srĉani zastoj

svojim nadraţajnim dejstvom na nervne strukture u sluznici.

HEMIJSKE POVREDE ili trovanja (intoxicatio, venenatio) su u današnje vreme uzrokovane sve brojnijim i

raznovrsnijim toksiĉnim sredstvima. Njihovu sveobuhvatnu klasifikaciju, primenljivu u svim oblastima koje se bave

toksikologijom, teško je izvršiti. Klasiĉna sudskomedicinska podela izdvaja sledeće grupe:

-otrovi sa lokalnim tj mesnim dejstvom (korozivni otrovi - kiseline i baze; nadraţajni otrovi - amonijak i dr.);

-otrovi sa opštim tj. resorptivnim dejstvom (parenhimski, krvni i nervni otrovi);

-otrovi koji imaju i lokalne i resorptivne efekte.

KVALIFIKACIJA POVREDA

Uslov za postojanje kriviĉnog dela telesne povrede je postojanje povrede ĉovekovog tela i/ ili narušenja njegovog

zdravlja. Telesno povreĊivanje obuhvata svako oštećenje, odvajanje ili uništenje bilo kog dela tela, a narušenje zdravlja

podrazumeva sve privremene ili trajne telesne i duševne bolesti ili pogoršanje postojećih telesnih i duševnih oboljenja.

Kvalifikacija povrede podrazumeva utvrĊivanje teţine povrede na osnovu stepena oštećenja tela odnosno

zdravlja, koje je tom povredom prouzrokovano, kako lokalno tako i opštom reakcijom organizma.

Kvalifikacija povrede vrši se za potrebe kriviĉno-pravnog postupka, te se stoga mora obavljati u skladu sa vaţećim

odredbama Zakonika o kriviĉnom postupku i Kriviĉnog zakonika. MeĊutim, lekari uvek treba da obavljaju samo svoj

zadatak, a to je medicinska kvalifikacija povrede prema vaţećim principima medicinske nauke i prakse. Naime,

medicinska i kriviĉnopravna kvalifikacija povreda se ne poklapaju. Kriviĉnopravnu kvalifikaciju telesne povrede kao

kriviĉnog dela vrši sud na osnovu sveobuhvatne procene svih prikupljenih ĉinjenica, pri ĉemu je veštaĉenje, odnosno

medicinska kvalifikacija, samo jedno od većeg broja raspoloţivih dokaznih sredstava.

U poglavlju o sudskomedicinskom veštaĉenju prethodno je reĉeno da, prema Zakoniku o kriviĉnom postupku,

sudskomedicinskog veštaka, odnosno lekara koji će izvršiti kvalifikaciju povrede (kao vid sudskomedicinskog

veštaĉenja) odreĊuje organ koji vodi postupak (istraţni sudija ili predsednik sudećeg veća). Za uspešno obavljanje

veštaĉenja vaţno je da sud odabere pravog veštaka u skladu sa karakterom odnosno sloţenošću konkretnog sluĉaja.

Prema tome, ovu vrstu veštaĉenja mogu da obavljaju svi lekari, kako lekari opšte medicine i lekari raznih kliniĉkih

specijalnosti (najĉešće hirurzi), tako i specijalisti sudske medicine. Lekar od koga je zahtevano kvalifikovanje povreda

treba da bude kritiĉan u odnosu na svoje mogućnosti i proceni da li mu iskustvo i znanje dozvoljavaju da se upusti u

obavljanje naloţenog zadatka.

Pošto se upozna sa predmetom vestaĉenja, lekar koji vrši kvalifikaciju povreda treba da odluĉi na koji naĉin moţe

da prikupi sve potrebne podatke o povredama i ostalim elementima bitnim za njihovu kvalifikaciju. Da bi se povrede

mogle uopšte kvalifikovati, neophodno je nepobitno utvrĊivanje njihovog postojanja. Dijagnostikovanje povreda i

njihova kvalifikacija najpouzdanije se moţe izvršiti na osnovu pregleda povreĊenog (vidi stav 1 ĉlana 129 ZKP),

najbolje u fazi neposredno posle povreĊivanja, kada se karakter povreda najpouzadnije moţe utvrditi. U nekim

sluĉajevima pregled treba ponoviti - npr. ako se pregled vrši u veoma kratkom vremenskom roku posle povreĊivanja,

moguće je da sve povrede (naroĉito krvni podlivi) ne budu vidljivi spolja na koţi, tako da se ponovnim pregledom (koji

uglavnom treba obaviti sledećeg dana odnosno posle oko 24 sata) omogućuje sagledavanje svih krvnih podliva koji su

se u meĊuvremenu vidno manifestovali. Da bi se uoĉile sve skorašnje i stare povrede, obavezno se vrši kompletna

inspekcija celog tela povreĊenog koji je potpuno skinut. Ukoliko je moguće, za potrebe suda treba obezbediti trajne

dokaze o povredama koje se kvalifikuju, npr. njihovim fotografisanjem ili ucrtavanjem u odgovarajuće sheme ljudskog

tela.

Kako se kvalifikacija vrši ne samo na osnovu lokalnog oštećenja na mestu povreĊivanja, već i na osnovu opšte

rekacije i oštećenja organizma koje je tim povredama izazvano, neophodno je izvršiti kompletan fizikalni pregled

povreĊenog, a prema potrebi primenjuju se i druge dijagnostiĉke metode (rendgensko snimanje, laboratorijske analize i

dr.). Tipiĉan primer u kome je kompletan fizikalni pregled veoma znaĉajan u dijagnostici i kvalifikaciji je potres mozga.

Naime, uz spoljašnji nalaz povrede na glavi, koji u sluĉajevima potresa mozga moţe da bude i veoma oskudan, vaţno je

da se objektivno konstatuje i dokumentuje niz simptoma i znakova koji mogu da se jave u fazi kada osoba povrati svest


www.belimantil.info

23

(amnezija, glavobolja, muĉnina, povraćanje, bledilo, znojenje, nestabilan puls i krvni pritisak, tromija reakcija zenica

na svetlost i dr.).

U izvesnim sluĉajevima, naroĉito kada je posle povreĊivanja protekao duţi vremenski period ili ako je povreĊeni u

meĊuvremenu umro, podaci o povredama neophodni za njihovu kvalifikaciju mogu se dobiti i iz medicinske

dokumentacije. U tim sluĉajevima za dobru kvalifikaciju izuzetno je znaĉajan kvalitet postojeće medicinske

dokumentacije. Stoga lekari koji uĉestvuju u dijagnostici i leĉenju povreĊenih, pored pruţanja pomoći kao najvaţnijeg

zadatka, moraju uvek misliti i o mogućem kriviĉno-pravnom znaĉaju konkretnog sluĉaja i truditi se da povrede opišu po

sudskomedicinskim principima, jer je moguće da u kasnijem toku, posle kraćeg ili duţeg vremena, ova medicinska

dokumentacija postane znaĉajno, a nekad i kljuĉno dokazno sredstvo za kvalifikaciju povreda. Ovo je naroĉito vaţno

ukoliko se radilo o takvim povredama koje uglavnom ne ostavljaju trajne anatomske ili funkcionale promene (npr. krvni

podlivi i oguljotine koţe, kontuzije unutrašnjih organa i dr.). Veštak ima pravo da od organa koji je odredio veštaĉenje

zahteva da se pribave svi podaci neophodni za kvalifikovanje povreda, a to svakako podrazumeva i kompletnu

medicinsku dokumentaciju o povredama i njihovom zbrinjavanju. Pored istorije bolesti, i drugi medicinski dokumenti

(npr. lekarsko uverenje) mogu se u ekspertiznom postupku koristiti kao izvor podataka o povredama. Pri tome treba

naglasiti da medicinski dokumenti koji nisu napisani na zahtev suda nemaju karakter veštaĉenja (npr. lekarsko uverenje

koje je napisano na liĉni zahtev povreĊene osobe).

I u sluĉajevima kada se kvalifikacija povreda na osnovu dostupne medicinske dokumentacije vrši kasnije, odnosno

više meseci ili godina posle povreĊivanja, poţeljno je, ukoliko je to izvodljivo, izvršiti pregled povreĊenog. Ovim

pregledom moguće je objektivizirati eventualne tragove ranijih povreda, kao što su npr. oţiljci koţe na mestu rana,

kalusi na mestu preloma, uporediti ih sa onim što je konstatovano u medicinskoj dokumentaciji i ustanoviti posledice

koje su eventualno zaostale posle završenog procesa zaceljivanja povreda.

U stavu 2 ĉlana 141 ZKP navodi se sledeće: "Pošto taĉno opiše povrede, veštak će dati mišljenje, naroĉito o vrsti i

teţini svake pojedine povrede...". U skladu sa navedenim, napisano sudskomedicinsko veštaĉenje o teţinipovreda, kao i

svako drugo sudskomedicinsko veštaĉenje treba da se sastoji od uvodnog dela (zaglavlja), nalaza i mišljenja (vidi

poglavlje "Osnovi sudskomedicinskog veštaĉenja"). U nalazu treba utvrditi broj povreda i detaljno ih na odgovarajući

naĉin opisati (vidi poglavlja "Pregled povreĊenih i okrivljenih" i "Lekarsko uverenje"). U mišljenju se povrede

klasifikuju i kvalifikuju tj. navede se vrsta ustanovljenih povreda (a time indirektno i vrsta oruĊa tj. dejstveni princip

kojim su nanesene) i njihova teţina.

Prilikom kvalifikacije povreda neophodno je utvrditi sledeće elemente:

1. koji deo tela ili organ je povreĊen

2. koliki je stepen oštećenja tela odnosno zdravlja (samog povreĊenog dela tela i celog organizma)

3. trajanje tog oštećenja.

Ukoliko kod jedne osobe postoji više povreda, trebalo bi svaku povredu posebno kvalifikovati i na kraju skupno

proceniti njihovo zajedniĉko dejstvo i kvalifikovati ga. Smisao ovakvog postupka je u tome što u nekim sluĉajevima

veći broj povreda, koje svaka za sebe inaĉe predstavljaju laku telesnu povredu, mogu svojim skupnim dejstvom dovesti

do teškog oštećenja zdravlja ili ĉak do smrti (npr. mnoštvo manjih krvnih podliva moţe uzrokovati veliki, nekada i

smrtonosni gubitak krvi). Ovaj princip u kvalifikaciji je sa pravnog stanovišta posebno vaţan u onim sluĉajevima kada

je jednoj osobi od strane dva ili više napadaĉa nanet veći broj povreda (naroĉito ako su te povrede razliĉite teţine i

povlaĉe za sobom razliĉito zakonsko sankcionisanje).

Pravilo je da se povreda kvalifikuje na osnovu stepena oštećenja tela i zdravlja koje je ona prouzrokovala u

momentu nanošenja i koje je proisteklo iz same prirode odnosno karaktera povrede. Drugim reĉima, prilikom

procenjivanja treba utvrditi kakvo oštećenje ta povreda izaziva kod većine ljudi, nezavisno od nekih naroĉitih liĉnih

svojstava ili stanja (stav 2 ĉlana 141 ZKP: "...kakvo dejstvo te povrede obiĉno proizvode..."). Na osnovu medicinskog

znanja i iskustva moţe se, naime, predvideti taj uobiĉajeni tok razvoja neke povrede sa nastankom odgovarajućeg

(oĉekivanog) oštećenja tela odnosno zdravlja.

U ZKP-u (stav 2 ĉlana 141) se dalje nalaţe da veštak proceni i kakvo dejstvo su konstatovane povrede proizvele u

svakom konkretnom sluĉaju. Suština ovog principa proizilazi iz ĉinjenice da oĉekivani tok razvoja neke povrede

moţe u izvesnim sluĉajevima biti u većoj ili manjoj meri izmenjen i stoga dovesti do teţeg (nekada i lakšeg) oštećenja

tela odnosno zdravlja nego što je to kod odreĊenog tipa povrede uobiĉajeno. Na takav neoĉekivan tok mogu

prvenstveno uticati faktori koji vode poreklo od same povreĊene osobe (liĉna svojstva ili posebna stanja), zatim

naroĉite okolnosti pod kojima je povreda nastala, a u nekim sluĉajevima ti ĉinioci mogu ostati medicinski nerazjašnjeni.

LIĈNE OSOBINE su naroĉita uroĊena ili steĉena svojstva organizma izvesnih osoba, koja u razliĉitom stepenu

mogu uticati na tok i ishod povrede (ţivotno doba, pol, uroĊene ili steĉene anomalije, atopijska konstitucija i dr.).

Poznato je, na primer, da su deca i stare osobe osetljivije na gubitak teĉnosti, pa se kod njih šok moţe razviti i pri

znatno manjem gubitku krvi nego kod zdrave osobe srednjeg ţivotnog doba. Svaka manja povreda koja je za većinu

osoba bezazlena, ali uzrokuje krvarenje, moţe kod ljudi sa hemofilijom biti opasna po ţivot. Isto se to moţe reći i za

davanje penicilina ili ujed ose ili pĉele kod osobe koja je sklona atopijskom reagovanju. U literaturi se obiĉno navodi

primer gde osoba posle svaĊe i zadobijenog šamara naglo umire usled subarahnoidalnog krvarenja iz rupturirane

aneurizme arterije na osnovici mozga. Sigurno je da se šamar, koji sam po sebi predstavlja laku telesnu povredu, ne

moţe kvalifikovati kao smrtonosna povreda iako je bio praćen smrtnim ishodom, jer u konkretnom sluĉaju za

nastupanje smrtnog ishoda nije bila presudna priroda povrede (šamara), već posebno liĉno svojstvo organizma

povreĊenog (postojeća aneurizma). Veštak je duţan da ove relacije potpuno razjasni sudu. Sliĉan primer mogu

predstavljati i osobe sa cistiĉnom degeneracijom medije aorte, kod kojih i neznatna trauma u predelu grudnog koša

moţe provocirati nastanak raslojavanja zida aorte i smrtonosno krvarenje u srĉanu kesu ili grudnu duplju. Već je


www.belimantil.info

24

pomenuto da ova liĉna svojstva mogu biti i steĉena, npr. usled prethodnih povreda. U obdukcionoj praksi viĊali smo

primere povreĊenih (uglavnom u saobraćajnim nezgodama) sa duţim vremenom nadţivljanja povrede, kod kojih se u

periodu posle povreĊivanja na mestu nastalog nepotpunog rascepa zida aorte formirala traumatska aneurizma. Takva

aneurizma aorte bi, u sluĉaju da je ta osoba preţivela povredu, prilikom eventualnog naknadnog povreĊivanja

predstavlja tzv. locus resistentiae minoris, na isti naĉin kao i prethodno pomenuta cistiĉna degeneracija medije.

Na tok i ishod povreda mogu bitno da utiĉu i neka posebna stanja organizma. To mogu biti izvesna fiziološka

stanja (npr. menstruacija, trudnoća, puerperijum) ili patološka stanja (oboljenja), koja su uglavnom ograniĉena po svom

trajanju, pri ĉemu se neka mogu javljati više puta (npr. trudnoća) ili ĉak cikliĉno (menstruacija). U medicinskoj praksi

moţe se naći mnogo primera za ovakva stanja. Kod osoba sa teškim arteriosklerotiĉnim oboljenjem srĉanih krvnih

sudova ili izraţenim anemijama povrede praćene i manjim gubitkom krvi mogu uzrokovati znatno teţe oštećenje

zdravlja nego kod potpuno zdravih. Sliĉno tome, kod jako anemiĉnih osoba i pri manjoj koncentraciji ugljen monoksida

moţe nastati teško, pa ĉcak i smrtonosno trovanje.

U vezi sa prethodno navedenim principima kvalifikacije povreda neophodno je objasniti razliku izmeĊu pojmova

posledice i komplikacije povrede, koji se u praksi ĉesto mešaju i neadekvatno koriste. POSLEDICA POVREDE je

nuţno sadrţana u karakteru povrede, proistiĉe iz njenog uobiĉajenog toka i obavezno se javlja kao njen rezultat (npr.

presecanje krvnog suda uzrokuje krvarenje; razorenje ili presecanje kiĉmene moţdine dovodi do prestanka funkcije

njenog distalnog dela sa odgovarajućim neurološkim ispadima). KOMPLIKACIJA POVREDE je pojava koja nije

nuţno sadrţana u prirodi povrede i ne nastaje u svim sluĉajevima. Za nastanak komplikacija su, pored same

povrede, bitni i drugi faktori, u prvom redu već pomenuta liĉna svojstva i posebna stanja organizma. Komplikacije

mogu biti lokalne tj. mesne, ukoliko nastaju na mestu povrede ili u njenoj okolini i opšte ako se razvijaju na nekom

udaljenom mestu ili eventualno zahvataju celo telo (npr. nastajanje pijemijskih aspcesa u razliĉitim organima, sepsa,

masna ili trombna embolija). Prema vremenu svog nastanka u odnosu na momenat povreĊivanja, komplikacije mogu

biti rane ili kasne.

Ĉesto se dešava da lekari, ne poznajući pomenuti princip kvalifikacije povrede u momentu njenog nanošenja,

pogrešno lakše okvalifikuju neku povredu, ukoliko je njen uobiĉajeni teţi ili ĉak smrtonosni tok spreĉen

blagovremenom i adekvatnom lekarskom intervencijom. Treba se pridrţavati pravila da izvršena lekarska intervencija

ne sme da utiĉe na kvalifikaciju povrede. Tako npr. ubodina u trbuh sa perforativnom povredom creva, koja je na

vreme hirurški zbrinuta i tako spreĉen dalji razvoj njenog po ţivot opasnog toka sa nastankom peritonitisa i sepse, mora

se, i pored dobrog ishoda u konkretnom sluĉaju, kvalifikovati kao teška telesna povreda opasna po ţivot, jer to

proizilazi iz njenog karaktera u momentu nanošenja.

U zavisnosti od konkretnog sluĉaja, od veštaka sud moţe zahtevati odgovore i na niz pitanja koja nisu vezana samo

za kvalifikaciju povreda, kao što su npr. vrsta povrednog oruĊa, da li su povrede nanesene od strane drugog lica i na

koji naĉin, vreme i redosled nanošenja povreda, meĊusobno poloţaj ţrtve i napadaĉa i dr. Odgovori na takva pitanja

uglavnom spadaju u domen rada lekara specijaliste sudske medicine.

Ĉlanovi Kriviĉnog zakonika o telesnim povredama:

Ĉlan 121 KZ Srbije Teška telesna povreda (1) Ko drugog teško telesno povredi ili mu zdravlje teško naruši, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet

godina.

(2) Ko drugog telesno povredi ili mu zdravlje naruši tako teško da je usled toga doveden u opasnost ţivot

povreĊenog ili je uništen ili trajno i u znatnoj meri oštećen ili oslabljen neki vaţan deo njegovog tela ili vaţan

organ ili je prouzrokovana trajna nesposobnost za rad povreĊenog, ili trajno i teško narušenje njegovog zdravlja

ili unakaţenost, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina.

(3) Ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog ĉlana nastupila smrt povreĊenog lica, uĉinilac će se kazniti zatvorom od dve

do dvanaest godina.

Ĉlan 122 KZ Srbije Laka telesna povreda (1) Ko drugog lako telesno povredi ili mu zdravlje lako naruši, kazniće se novĉanom kaznom ili zatvorom do

jedne godine.

(2) Ako je takva povreda nanesena oruţjem, opasnim oruĊem ili drugim sredstvom podobnim da telo teško

povredi ili zdravlje teško naruši, uĉinilac će se kazniti zatvorom do tri godine.

Iz navedenog teksta zakonika oĉigledno je da su kvalifikatorni elementi decidirano navedeni samo za teške telesne

povrede iz st. 2 ĉlana 121 KZ. Postoji dakle pet kvalifikatornih elemenata koji će u daljem tekstu biti pojedinaĉno

prikazani i objašnjeni.

1) OPASNOST PO ŢIVOT - Povrede iz st. 2 ĉlana 121 KZ su takvog karaktera da nose sa sobom tzv. konkretnu

opasnost po ţivot povreĊenog, odnosno bez adekvatne lekarske intervencije moţe se oĉekivati njihov nepovoljan tok i

sledstveni smrtni ishod (npr. kontuzija mozga). To, meĊutim, ne znaĉi da takve povrede, ĉak i ako nisu struĉno zbrinute,

u svim sluĉajevima moraju smrtno da se završe. Već je prethodno naglašeno, da su za ishod povrede, pored njenog

karaktera, bitni i drugi faktori. Stoga je moguće da mlada, zdrava osoba i bez leĉenja preţivi neku povredu koja je po

svom karakteru ugroţavala ţivot. Dakle, za utvrĊivanje opasnosti po ţivot povreĊenog kao kvalifikatornog elementa


www.belimantil.info

25

nije bitno da li je smrt u konkretnom sluĉaju stvarno i nastupila niti koliko je opasnost po ţivot dugo trajala, već

da je ta opasnost uopšte postojala i da je proistekla iz same prirode povrede.

Neke povrede po svojoj prirodi neminovno dovode do smrtnog ishoda npr. razorenje glave, raskomadavanje tela,

razorenje srca, presecanje aorte i dr. (tzv. apsolutno smrtonosne povrede), za razliku od drugih, kod kojih se nastupanje

smrtnog ishoda moţe oĉekivati sa većom ili manjom verovatnoćom (relativno smrtonosne povrede).

Kod teških telesnih povreda iz st. 1 ĉlana 121 KZ opasnost po ţivot je apstraktna (teorijska). To znaĉi da takve

povrede, po svojoj prirodi, u većini sluĉajeva ne dovode do smrti, ali ta mogućnost ipak postoji (pomenuta je u st. 3.

ĉlana 121 KZ), pri ĉemu smrtni ishod uglavnom nastupa zbog nekih komplikacija povrede. Tako na primer prelom

kostiju potkolenice u većini sluĉajeva ne ugroţava ţivot povreĊenog, ali smrtni ishod usled ove povrede ipak ponekad

moţe nastupiti, ako se prelom komplikuje npr. masivnom masnom embolijom.

Kod lake telesne povrede po pravilu ne postoji nikakva opasnost po ţivot.

U stavu 3. ĉlana 121 KZ posebno su sankcionisani sluĉajevi kod kojih smrt povreĊenog lica nastupila "usled dela

iz st. 1. i 2. ovog ĉlana". Duţnost lekara veštaka je da u svakom konkretnom sluĉaju razjasni sudu da li je smrtni

ishod nastupio usled same prirode povrede, dakle kao njena posledica, ili je do smrti došlo zbog drugih prethodno

pomenutih faktora (liĉnih svojstava i posebnih stanja organizma, posebnih okolnosti sluĉaja, neadekvatnog leĉenja i

dr). Ovakva obaveza lekara veštaka proizilazi iz ĉlana 126 ZKP, u kojem je, pored ostalog, predviĊeno sledeće:

(3) ...ima se naroĉito utvrditi da li je smrt prouzrokovana samom vrstom i opštom prirodom povrede ili zbog liĉnog

svojstva i naroĉitog stanja organizma povreĊenog ili zbog sluĉajnih okolnosti pod kojima je povreda izvršena.

(4) Pored toga utvrdiće se da li bi blagovremeno pruţena pomoć mogla otkloniti smrt.

Do pravih odgovora na ova pitanja moţe se doći jedino na osnovu pravovremeno i adekvatno izvršene

sudskomedicinske obdukcija leša povreĊenog. U novije vreme ĉesta je tendencija da branioci osobe koja je nekog

povredila pokušavaju da nastali smrtni ishod povreĊenog prikaţu kao rezultat nesavesnog leĉenja, a ne same prirode

odnosno teţine povrede. U rešavanju ove dileme, pored sudskomedicinske obdukcije, izuzetno je znaĉajna dobro

voĊena medicinska dokumentacija, kao jedan od presudnih dokaza pravilnog postupanja medicinskog osoblja.

2) UNIŠTENJE ILI TEŠKO I TRAJNO OŠTEĆENJE NEKOG VAŢNOG DELA TELA ILI VAŢNOG

ORGANA - U st. 2. ĉlana 121 KZ pomenut je pojam "vaţan deo tela ili vaţan organ", pri ĉemu se ne precizira o kojim

organima tj. delovima tela je reĉ, jer takva procena spada u domen medicinske, a ne pravne struke. Oĉigledno je, dakle,

da je lekaru veštaku ostavljeno da se o tome izjasni na osnovu svog znanja i iskustva i vaţećih principa medicinske

nauke i prakse. Ćeramilac piše da je vaţan onaj deo tela ili organ "koji predstavlja prirodnu celinu i ima samostalnu

funkciju u sklopu celokupnog organizma" (gornji udovi, posebno šake, donji udovi, posebno stopala, generativni i

koitusni delovi polnih organa, organi ĉula). Da bi utvrdio da li se radi o povredi nekog vaţnog dela tela ili vaţnog

organa, lekar mora da razjasni na koji naĉin i u kom stepenu gubitak ili trajno i teško oštećenje tog dela tela ili organa

ugroţava i ograniĉava normalnu ţivotnu aktivnost osobe (npr. normalno kretanje, razliĉite radnje gornjim

ekstretmitetima, komunikacija sa okolinom, funkcionisanje ĉula i pojedinih unutrašnjih organa, generativna sposobnost

itd.).

Uništenje ili oštećenje dela tela ili organa treba procenjivati kako sa anatomskog tako i sa funkcionalnog aspekta.

Uništenje podrazumeva da je zbog povrede došlo do anatomskog gubitka nekog vaţnog dela tela ili vaţnog

organa ili potpunog i trajnog prestanka njegove funkcije. Ovo moţe nastati ili direktno usled same povrede (npr.

traumatska amputacija ili razorenje ) ili usled hirurške intervencije koja je zbog same prirode povrede bila neminovna

(npr. splenektomija zbog rascepa slezine). Tako na primer uništenje šake kao vaţnog dela tela moţe nastati ili zbog

njenog anatomskog gubitka (amputacija, razorenje) ili zbog potpunog prestanka njene funkcije uzrokovane npr.

povredom ţivaca. Ukoliko se ne radi o uništenju već o oštećenju, odnosno oslabljenju vaţnog dela tela ili vaţnog

organa, kod teške telesne povrede iz stava 2. ĉlana 121 KZ taj deo tela odnosno organ mora biti istovremeno i trajno i

u znatnoj meri oštećen ili oslabljen. Prilikom kvalifikacije ovih povreda ne sme se uzeti kao olakšavajuci faktor mogućnost da se uništeni deo tela ili

organ moţe zameniti ili nadoknaditi (npr. transplantacijom). Stoga se traumatska amputacija šake, kao vaţnog dela tela,

u svim sluĉajevima mora proceniti kao teška iz stava 2. ĉlana 121 KZ, ukljuĉujući i one osobe kojima je šaka uspešno

prišivena brzom i odgovarajućom hirurškom intervencijom.

Ako se radi o oštećenju vaţnog dela tela ili vaţnog organa, ono mora biti istovremeno i teško i trajno tj. ne moţe se

oĉekivati da će se stanje spontano popraviti.

3) TEŠKO I TRAJNO OŠTEĆENJE ZDRAVLJA - Ovaj kvalifikatorni element odnosi se na takvo oštećenje

telesnog i/ili duševnog zdravlja koje je nastupilo usled povrede, pri ĉemu oštećenje mora biti istovremeno i teško i

trajno (spontano ozdravljenje se ne moţe oĉekivati u nekom izvesnom vremenskom periodu). Ćeramilac naglašava da u

ovom kontekstu "narušenje zdravlja ne treba poistovetiti sa bolešću, pošto ono treba da bude posledica povrede". Primer

za ovakva oštećenja zdravlja mogla bi biti recimo radijaciona povreda koja uzrokuje aplaziju kostne srţi i sledstveno

teško i trajno oštećenje zdravlja ili npr. posttraumatske psihoze.

4) TRAJNA NESPOSOBNOST ZA RAD - Iz same formulacije ovog kvalifikatornog elementa naslućuje se da on

prevazilazi okvire ĉisto medicinske kvalifikacije povreda. Smatra se da u ovom kontekstu treba podrazumevati

apsolutnu radnu nesposobnost tj. nesposobnost za obavljanje bilo kakvog posla. Potpuno je razumljivo da profesija

povreĊenog ne sme da bude kvalifikatorni element za medicinsku procenu teţine povrede. Tako se navodi primer

kvalifikacije gubitka malog prsta kod muziĉara (pijaniste, violiniste npr.) s jedne strane i fiziĉkog radnika s druge

strane. Sa medicinskog stanovišta ovakva povreda se u oba sluĉaja mora ravnopravno tretirati i kvalifikovati kao teška

telesna povreda iz st. 1 ĉlana 121 KZ.


www.belimantil.info

26

Sasvim drugi problem leţi u tome što ta povreda kod muziĉara moţe uzrokovati gubitak njegove profesionalne

sposobnosti (u odnosu na njegovu specifiĉnu profesiju), što ne podrazumeva automatski i apsolutnu radnu

nesposobnost. Pitanja smanjenja ili gubitka profesionalne radne sposobnosti više su problem rasprave u graĊanskoj

parnici, a ne medicinske kvalifikacije povreda.

5) UNAKAŢENOST - U zakonu nije precizirano šta se pod ovim pojmom podrazumeva. U literaturi se, meĊutim,

navodi da pod unakazenošću treba smatrati trajne estetske promene na pojedinim delovima tela, koje su nastale kao

posledica povrede i koje kod okoline izazivaju neprijatne utiske (osećaj odvratnosti, zgraţavanja, odbojnosti i sl).

Takve promene su uglavnom na otkrivenim delovima tela, ali mogu biti i na potencijalno vidljivim delovima tela, pri

ĉemu za kvalifikaciju nije bitno što se promene eventualno mogu prikriti upotrebom nekih veštaĉkih sredstava, ili

korigovati medicinskim putem (npr. plastiĉnom operacijom). Suština unakaţenosti kao kvalifikatornog elementa

proistiĉe iz ĉinjenica da ovakve telesne promene mogu u znatnoj meri oteţati budući ţivot osobe i dovesti kod nje do

ozbiljnih psihiĉkih poremećaja.

U ĉisto medicinskom smislu tj. u odnosu na nastali stepen oštećenja zdravlja ili vaţnog dela tela odnosno vaţnog

organa, ovakve povrede mogu imati karakter lakih , ali njihova lokalizacija i izgled utiĉu na to da se one ipak

kvalifikuju kao teške telesne povrede iz st. 2 ĉlana 121 KZ. Tako npr. oţiljak posle opekotine na licu moţe predstavljati

povredu koja uzrokuje unakaţenost, dok ista takva povreda na nekom drugom mestu na telu moţe biti kvalifikovana

kao laka.

Procena unakaţenosti i njeno eventualno gradiranje ĉesto se više zasnivaju na subjektivnom utisku i proceni onoga

koji kvalifikuje povredu, nego na objektivnim medicinskim ĉinjenicama.

Pejaković smatra da ukoliko povreda uzrokuje takve promene koje kod okoline izazivaju jaku odvratnost, grozu ili

ĉak strah, moţe se govoriti o tzv. bitnoj unakaţenosti. Za promene koje su manjeg intenziteta i ne izazivaju kod okoline

posebno nepovoljne utiske ĉesto se koristi izraz "estetska izmenjenost koja nema karakter unakaţenosti".

Prilikom kvalifikovanja povrede treba obratiti paţnju na to da li je unakaţenost nastala kao posledica samo povrede

(npr. veliki, ruţni oţiljci koji obiĉno ostaju posle opekotina) ili je eventualno rezultat nekih posebnih liĉnih svojstava

(npr. sklonost nekih osoba da reaguju stvaranjem keloidnih oţiljaka moţe dovesti do unakaţenosti i posle neke manje

sekotine na licu, koja bi u normalnim sluĉajevima ostavila skoro neuoĉljiv crtast oţiljak).

Kao i kod radne sposobnosti, i kod ovog kvalifikatornog principa, treba se drţati pravila da su kriterijumi

kvalifikacije isti za sve osobe, bez obzira na njihovu profesiju. Stoga se manji oţiljak na licu glumice ili manekenke ne

sme ni u kom sluĉaju kvalifikovati kao unakaţenost, bez obzira na to što takva povreda moţe bitno negativno da utiĉe

na profesionalnu sposobnost. Ovaj problem se, kao što je već prethodno reĉeno, rešava u graĊanskoj parnici.

Kvalifikovanje povreda mora se vršiti u skladu sa vaţećim odredbama Kriviĉnog zakonika (KZ). MeĊutim, i

pored toga što se moraju pridrţavati formulacija navedenih u zakonu, lekari uvek treba da obavljaju samo svoj zadatak,

a to je medicinska kvalifikacija povrede prema vaţećim principima medicinske nauke i prakse. Medicinska i

kriviĉnopravna klasifikacija povreda se ne poklapaju. Kriviĉnopravnu kvalifikaciju dela vrši sud na osnovu

sveobuhvatne procene svih prikupljenih ĉinjenica, pri ĉemu je veštaĉenje samo jedno od većeg broja raspoloţivih

dokaznih sredstava. Sud ima pravo da odluĉi da li će uopšte prihvatiti izvršeno veštaĉenje, traţiti njegovu dopunu ili ga

potpuno odbaciti i zahtevati novo.

Stav 2. ĉlana 122 KZ o lakoj telesnoj povredi odnosi se u stvari na pravnu kvalifikaciju dela, a ne na medicinsku

procenu teţine povrede. Radi se o sluĉajevima u kojima je povreda sa medicinskog aspekta laka, ali se sa pravnog

aspekta teţe kvalifikuje i sankcioniše jer je nanesena nekim opasnim sredstvom, koje je podobno da izazove tešku

telesnu povredu (npr. površna okrozitna nanesena projektilom ispaljenim iz pištolja). Time se u stvari indirektno

naznaĉuje da je umišljaj izvršioca bio usmeren u pravcu izazivanja teţe posledice, a samo kao rezultat sluĉajnih

okolnosti je u konkretnom sluĉaju ishod takvog ĉinjenja bio samo laka telesna povreda. Ovaj stav se prvenstveno odnosi

na upotrebu oruţja, kao sredstava koja su posebno namenjena za napad i odbranu (npr. vatreno oruţje).

Već je ranije pomenuto da ponekad problemi u kvalifikaciji nastaju usled toga što kriterijumi za procenu lake telesne

povrede i teške telesne povrede iz stava 1. ĉlana 121 KZ nisu decidirano definisani u Kriviĉnom zakoniku. U pravnoj i

sudskomedicinskoj literaturi ti kriterijumi se uglavnom izvode na taj naĉin što se elementi za procenu teških telesnih

povreda iz st.2 ĉlana 121 KZ stavljaju u odriĉnu formu.

Na taj naĉin se kao teške telesne povrede iz st. 1 ĉlana 121 KZ kvalifikuju one koje nose sa sobom:

-apstraktnu opasnost po ţivot povreĊenog;

-oštećenje vaţnog dela tela ili vaţnog organa (odnosno oštećenje zdravlja) koje je teško, ali privremeno, ili trajno, ali

izraţeno u blagom stepenu; trajno i znatno oštećenje nekog dela tela ili organa koji nisu naroĉito vaţni;

-privremenu nesposobnost za rad;

-estetsku izmenjenost koja predstavlja izvesni nedostatak, ali nema karakter unakaţenosti (ne izaziva osećanje

zgraţavanja i odbojnosti).

Kod lakih telesna povreda navode se sledeći kriterijumi:

-nema ni teorijske opasnosti za ţivot povreĊenog;

-vaţan deo tela ili vaţan organ oštećeni su lako i u kratkom vremenskom periodu tj. bez ikakvih posledica; manje vaţan

deo tela ili organ moţe biti privremeno i znatno ili trajno ali neznatno oštećen;

-lako i kratkotrajno oštećenje zdravlja;

-nesposobnost za rad je ili kratkotrajna ili uopšte ne postoji;

-povreda ne dovodi ni do kakve estetske izmenjenosti odnosno estetskog nedostatka.


www.belimantil.info

27

Za lekare je ĉest problem kako da na adekvatan naĉin formulišu mišljenje o teţini telesnih povreda. Osnovni je

princip da se moraju koristiti termini koji su navedeni u Kriviĉnom zakoniku. Prema tome, dok vaţe postojeće

zakonske formulacije, lekari ih se moraju pridrţavati. Neretko se dešava da lekari koji veštaĉenje obavljaju bez

dovoljnog poznavanja vaţećih zakonskih odredbi, naroĉito kada ţele da izvrše neko posebno gradiranje teţine povreda,

neopravdano i pogrešno koriste izraze koji ne postoje u Kriviĉnom zakoniku (npr. lakša ili teţa telesna povreda, srednje

teška telesna povreda, vrlo teška telesna povreda i sl.). Ovakva praksa je potpuno neprihvatljiva i organ koji je zahtevao

veštaĉenje duţan je da na to upozori veštaka.

PredviĊeni zakonski tekst omogućava relativno lako razdvajanje pojmova lake i teške telesne povrede. Problemi

uglavnom iskrsavaju kada sudu treba naznaĉiti o kojoj vrsti teške telesne povrede se radi, odnosno da li su u pitanju

povrede iz stava 1. ili stava 2. ĉlana 121 KZ. U tom cilju veštaci mogu u obrazloţenju svog mišljenja da ukaţu na to

kakvo je oštećenje tela odnosno zdravlja prouzrokovano konkretnom povredom, koristeći pri tome kriterijume tj.

formulacije navedene u stavu 2. ĉlana 121 KZ (npr. teška telesna povreda opasna po ţivot). U sudskomedicinskoj

terminologiji ĉesto se u cilju jasnijeg tumaĉenja ekspertiznog mišljenja za povrede iz stava 1. koristi izraz "obiĉna"

teška telesna povreda", iz stava 2. "naroĉito teška" ili "kvalifikovana teška" telesna povreda i iz stava 3. teška

telesna povreda "kvalifikovana smrću". U praksi smo, meĊutim, nailazili na sitaucije da su pojedini pravnici bili

protiv upotrebe ovih naziva, koji nisu navedeni u tekstu Kriviĉnog zakonika.

Postoje i povrede za koje je dosadašnja praksa pokazala da se vrlo teško mogu svrstati u jednu od navedenih grupa

povreda. Drugim reĉima, one se nalaze nalaze na granici izmeĊu lakih i teških povreda (tzv. graniĉne povrede). Kao

primer se obiĉno navode: prelom jednog ili dva rebra bez dislokacije, prelom nosnih kostiju bez dislokacije, izbijanje

jednog zuba, manje perforacije bubne opne itd. Stavovi lekara veštaka u odnosu na ove povrede su ĉesto opreĉni, a

Pejaković smatra da bi veštak, umesto da se prisilino opredeljuje za neku od alternativa, u ovakvim sluĉajevima trebalo

sudu da iznese svoju dilemu i nemogućnost da donese odluke, i time eventualno ukaţe na potrebu angaţovanja

struĉnijeg lica ili organa.

Iz svega što je do sada reĉeno o problemu sudskomedicinske kvalifikacije povreda proizilazi jedno od osnovnih

naĉela ovog oblika sudskomedicinskog veštaĉenja. Naime, ne postoji mogućnost uopštenog kvalifikovanja povreda

već se one moraju zasebno kvalifikovati u svakom konkretnom sluĉaju. Još je Milovan Milovanović napisao da "za

ocenu teţine povrede nije mogućno odrediti shemu ili pravilnik po kome bi jedna vrsta povrede bila laka ili teška, zato

što svaka vrsta povrede moţe u jednom sluĉaju biti laka, a u drugom teška, pa ĉak i opasna za ţivot i smrtonosna..." .

Ovaj princip, kao i ostala pomenuta naĉela kvalifikovanja povreda, lekari veštaci moraju uvek poštovati u svom radu,

prvenstveno imajući na umu znaĉaj svoje delatnosti za sve zainteresovane stranke u postupku i opšte društvene interese

u celini.

LITERATURA:

1. Ćeramilac A. Opšta i specijalna patologija mehaniĉke traume. Beograd: Zavod za udţbenike i nastavna sredstva,

1986.

2. Lukić M, Pejaković S. Sudska medicina. Beograd: Privredno-finansijski vodiĉ, 1975.

3. Milovanović M. Sudska medicina. Beograd - Zagreb: Medicinska knjiga, 1979.

4. Pejaković S. Sudskomedicinska ekspertiza i lekarska greška pred društvom i sudom. Beograd: Nauĉna knjiga,

1991.

5. Zeĉević D i sar. Sudska medicina. Zagreb: Jugoslavenska medicinska naklada, 1986.

6. Zeĉević D i sar. Vještaĉenje teţine tjelesnih ozljeda u kriviĉnom postupku. Zagreb: Informator, 1985.


www.belimantil.info

28

LEKARSKO UVERENJE

ISPRAVNO LEKARSKO UVERENJE – lekarsko uverenje nije veštaĉenje već medicinski dokument, jer se

uglavnom izdaje na liĉni zahtev pregledane osobe, a ne na zahtev organa koji vodi postupak, odnosno suda. Lekarsko

uverenje moţe biti upotrebljeno kao dokazno sredstvo u procesu sudskomedicinskog veštaĉenja, naroĉito kada se ono

vrši nakon protoka duţeg vremenskog perioda posle povreĊivanja, kada su povrede već u potpunosti i bez traga išĉezle (npr.

krvni podlivi, oguljotine) ili su ostavile tragove na osnovu ĉijeg izgleda se ne moţe sa sigurnošću utvrditi vreme nanošenja

(npr. potpuno formirani oţiljak na koţi na mestu rane ili kalus na mestu ranijeg preloma kosti).

Zvaniĉan medicinski dokument - propisana forma i sadrţina

Ko izdaje? - lekar bez obzira na specijalnost (najĉešće lekar opšte medicine)

Svrha - zasnivanje radnog odnosa, poĉetak studiranja, dobijanje vozaĉke dozvole ...

potvrĊivanje postojanja telesnih povreda na osnovu njihovog opisivanja, klasifikacije i kvalifikacije .

Ko zahteva? - liĉni zahtev (najĉešće); sud i drugi organi. Lekar je duţan da ispuni zahtev i izda lekarsko uverenje!

Delovi lekarskog uverenja (popunjeno po vaţećim standardima):

zaglavlje

nalaz

zakljuĉak

Zaglavlje:

- naziv zdravstvene organizacije; registarski broj (delovodna knjiga)

- liĉni podaci - generalije

- naĉin identifikacije !!! (dokument sa fotografijom)

- podaci o zanimanju i zaposlenju

- u kom se cilju izdaje uverenje (ko zahteva; svrha izdavanja)

Nalaz:

I Podaci o zdravstvenom stanju (ranija oboljenja i povrede)

II Objektivni nalaz (po sistemima) - veran i objektivan opis naĊenog stanja

- Obavezno izvršiti celokupni pregled (ne samo povrede)

- Nalaz naveden na odgovarajući način (ne samo b.o.) - čitko

- Opis povreda - U nalazu treba da bude opis povrede, a ne samo dijagnoza, koju treba navesti u zakljuĉku i mišljenju.

rane

- lokalizacija - uglovi

- poloţaj - prostor (sadrţaj)

- oblik - dubina

- veliĉina - dno

- ivice i strane - okolina

- krvni podliv, oguljotina - lokalizacija - poloţaj - oblik - veliĉina - izgled (boja krvnog podliva, krusta oguljotine)

Rendgenološki nalaz / Laboratorijski i ostali (specijalistiĉki) nalazi

Zakljuĉak: U skladu sa svrhom izdavanja uverenja - sposobnost za obavljanje posla, sposobnost za dobijanje vozaĉke dozvole ...

Telesne povrede - klasifikacija (vrsta povrede) i kvalifikacija (ocena teţine povrede)

Datum (poţeljno i ĉas pregleda) Mesto Peĉat Potpis

(po potrebi - ponavljanje pregleda)

Lekarsko uverenje:

ispravno

NEISPRAVNO (nepotpuno, pogrešno, laţno)

- nepotpuno (svi predviĊeni elementi nisu upisani) - zakljuĉak bez nalaza ne moţe se prhvatiti; dobar nalaz

omogućava naknadnu ispravku lošeg zakljuĉka

- pogrešno - navedeni nalaz ne odgovara objektivnom stanju - bez namere lekara (neznanje, neiskustvo, nehat,

umor)


www.belimantil.info

29

- laţno - navedeni nalaz ne odgovara objektivnom stanju - sa namerom lekara (pristrasnost, koristoljublje) - podleţe

kriviĉnoj odgovornosti

U ranijem Kriviĉnom zakoniku Republike Srbije postojalo je posebno kriviĉno delo kojim je sankcionisano izdavanje i

upotreba neistinitog lekarskog ili veterinarskog uverenja (Ĉlan 236. KZ Srbije), ĉiji se sadrţaj navodi, pri ĉemu treba

naglasiti da je u najnovijoj verziji Kriviĉnog zakonika Republike Srbije, koji je stupio na snagu u oktobru 2005. godine,

ovaj ĉlan potpuno izostavljen tako da se eventualno izdavanje laţnog lekarskog uverenja moţe svrstati u kriviĉno delo

falsifikovanja sluţbene isprave (ĉlan 357 KZ RS).

Izdavanje i upotreba neistinitog lekarskog ili veterinarskog uverenja

Ĉlan 236. KZ Srbije

(1) Lekar ili veterinar koji izda neistinito lekarsko odnosno veterinarsko uverenje, iako zna da je ono neistinito, kazniće

se zatvorom do jedne godine.

(2) Ko upotrebi neistinito lekarsko odnosno veterinarsko uverenje iako zna da je ono neistinito, kazniće se novĉanom

kaznom ili zatvorom do šest meseci.

Falsifikovanje sluţbene isprave

Ĉlan 357. Kriviĉnog zakonika

(1) Sluţbeno lice koje u sluţbenu ispravu, knjigu ili spis unese neistinite podatke ili ne unese vaţan podatak ili svojim

potpisom odnosno sluţbenim peĉatom overi sluţbenu ispravu, knjigu ili spis sa neistinitom sadrţinom ... kazniće se

zatvorom od tri meseca do pet godina


www.belimantil.info

30

KRIVIĈNA DELA U VEZI SA OBAVLJANJEM LEKARSKE DELATNOSTII

Problemima profesionalnih obaveza lekara i drugog medicinskog osoblja bavi se medicinsko pravo, dok je

kriviĉnim pravom regulisana kriviĉna odgovornost zdravstvenih radnika u situacijama koje su predviĊene zakonom. U

Kriviĉnom zakonu Republike Srbije (KZ), usvojenom 2005. godine, u većem broju ĉlanova navode se kriviĉna dela

koja mogu proisteći iz obavljanja lekarske delatnosti. Ova kriviĉna dela su po svom karakteru svrstana u razliĉite

kategorije odnosno grupe (tabela 1). Tako se npr. kriviĉna dela ″Nesavesno pruţanje lekarske pomoći (ĉl. 251. KZ) i

″Neukazivanje lekarske pomoći″ (ĉl. 253. KZ) nalaze u grupi ″Kriviĉnih dela protiv zdravlja ljudi i ĉovekove sredine″.

Grupe kriviĉnih dela u vezi sa obavljanjem lekarske delatnosti

Grupa kriviĉnih dela Ĉlan KZ Kriviĉno delo

Krivična dela protiv ţivota i tela Ĉl. 120. Nedozvoljeni prekid trudnoće

Krivična dela protiv sloboda i prava

čoveka i građanina

Ĉl. 141. Neovlašćeno otkrivanje tajne

Krivična dela protiv zdravlja ljudi i

čovekove sredine

Ĉl. 248.

Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme

epidemije

Ĉl. 249. Prenošenje zarazne bolesti

Ĉl. 251. Nesavesno pruţanje lekarske pomoći

Ĉl. 252. Protivpravno vršenje medicinskih eksperimenata i

ispitivanje leka

Ĉl. 253. Neukazivanje lekarske pomoći

Ĉl. 259 Teška dela protiv zdravlja ljudi

Krivična dela protiv pravosuđa Ĉl. 332 Neprijavljivanje kriviĉnog dela ili uĉinioca

Krivična dela protiv sluţbene duţnosti Ĉl. 367 Primanje mita

Za lekare koji uĉestvuju u obavljanju lekarske prakse na svim nivoima zdravstvene zaštite veoma je znaĉajno da

poznaju suštinu ovih kriviĉnih dela kako bi izbegli izuzetno neprijatnu situaciju da se pojave u sudu na optuţeniĉkoj

klupi. Naime, ĉak i kada se na kraju postupka donese pravosnaţna presuda o nepostojanju krivice lekara kao optuţenog,

ovakvom epilogu obiĉno prethodni dugotrajan (nekad višegodišnji) i za otpuţenog veoma muĉan proces dokazivanja,

koji neopravdano ostavlja trajnu mrlju na profesionalnoj karijeri lekara. Za lekarsku profesiju mnogo su problematiĉniji

oni sluĉajevi u kojima se nepobitno dokaţe da je lekar izvršio neko od navedenih kriviĉnih dela. U takvim situacijama

lekar bi, pored kriviĉne, trebalo da snosi i odreĊenu profesionalnu odgovornost, u skladu sa karakterom izvršenog

kriviĉnog dela, a koja se danas u svetu u najteţim sluĉajevima ogleda u gubljenju licence (dozvole) za obavljanje

lekarske delatnosti.

U ovom tekstu detaljnije će biti analizirana ona kriviĉna dela kojima se zakonski sankcionišu neispravnosti u radu

lekara i drugog medicinskog osoblja u procesu leĉenja – nesavesno leĉenje bolesnika i neukazivanje lekarske pomoći.

Nesavesno pruţanje lekarske pomoći (ĉl.251. KZ)

U savremenoj sudskomedicinskoj praksi sve ĉešće se srećemo sa sluĉajevima u kojima se lekari i drugo zdravstveno

osoblje pozivaju na odgovornost zbog nesavesnosti u radu. Lekar je u obavljanju svoje svakodnevne delatnosti izloţen

uticaju razliĉitih interesa iz kojih mogu proisteći pitanja o njegovoj odgovornosti. Ne tako retko pacijenti ili ĉlanovi

njihove porodice pokušavaju da u graĊansko-pravnom (parniĉnom) postupku izvuku odreĊenu (prvenstveno

materijalnu) korist iz navodnih lekarskih grešaka i njihovih posledica. Poznato je da u svetu u ovakvim situacijama

oštećenim pacijentima mogu biti isplaćene izuzetno velike novĉane sume, što je u našoj aktuelnoj socioekonomskoj

situaciji još uvek daleko od realnosti. S druge strane, sve brojniji su i sudski postupci u kojima se postavlja pitanje

kriviĉne odgovornosti lekara zbog grešaka i nesavesnosti u radu. U sudskomedicinskoj ekspertiznoj praksi ĉesto se

dešava da osobe koje su uzrokovale povreĊivanje drugih lica (npr. u saobraćajnoj nezgodi, tuĉi i sl.) u toku kriviĉnog

postpuka, u saradnji sa svojim braniocima, pokušavaju da prikaţu kako nepovoljan ishod povreĊivanja nije rezultat

karaktera odnosno teţine zadobijenih povreda već neadekvatnog postupka lekara, odnosno nesavesnog leĉenja

povreĊene osobe. To se naroĉito odnosi na situacije u kojima smrtni ishod kod povreĊenog nastupi iznenada i

neoĉekivano usled neke komplikacije povrede koja sama za sebe nije bila neposredno opasna po ţivot (npr. smrt usled

trombne embolije pluća ili masne embolije kod osobe sa prelomom butne kosti). U takvim situacijama dešava se da

ĉitav sudski postupak poprima ton hajke na lekare, ĉija delatnost u konkretnom sluĉaju uopšte nije bila predmet

optuţnice. Svedoci smo, takoĊe, neţeljene pojave da sredstva javnog informisanja, prvestveno štampa, sve ĉešće

ovakve sluĉajeve prikazuju na nepotrebno senzacionalistiĉki naĉin, donoseći ĉesto preuranjene i neobjektivne osude

lekara i drugih zdravstvenih radnika. Imajući u vidu sve prethodno navedeno, misao da je ″svaki pacijent potencijalni

tuţilac", koja u prvom trenutku moţda zvuĉi prejako i pretenciozno, postaje deo realnosti sa kojom se naši lekari u

svojoj praksi sve ĉešće suoĉavaju.


www.belimantil.info

31

U cilju boljeg razumevanja ove problematike neophodno je dati osnovna razjašnjenja nekih pojmova koji se koriste

u zakonu, kao i nekih koji se ĉesto upotrebljavaju u toku rasprava o lekarskoj odgovornosti. Detaljnija objašnjenja mogu

se naći u navedenoj pravnoj i sudskomedicinskoj literaturi. Pojam ”lekarske greške” medicinari i pravnici tumaĉe na

razliĉit naĉin. U pravnoj teoriji i praksi preovlaĊuje gledište po kome lekarska greška predstavlja odstupanje od "opšte

priznatih pravila medicinske nauke" tj. kao "leĉenje koje se ne obavlja lege artis". U medicinskoj literaturi, meĊutim,

pod lekarskom greškom podrazumeva se "struĉna zabluda bez elemenata nesavesnosti". Ovakvo medicinsko

shvatanje podrazumeva da je lekar primenio sve što je u konkretnom sluĉaju bilo u okviru njegovih subjektivnih i

postojećih objektivnih mogućnosti, ali je i pored toga došlo do greške. To je nešto što se dešava, što je stalni i

neminovni rizik u medicini, odnosno ono što je obuhvaćeno okvirima medicinske tolerancije. U praksi se pojam

lekarske greške najĉešće moţe primeniti na sluĉajeve u kojima je lekar, i pored primene svih dostupnih adekvatnih

dijagnostiĉkih postupaka, postavio netaĉnu dijagnozu.

Uzroci lekarskih grešaka (prema navedenom medicinskom shvatanju tog pojma) najĉešće su sledeći:

- Nejasna kliniĉka slika i atipiĉni simptomi i znaci povrede ili oboljenja (npr. simtpomi i znaci cerebralne masne

embolije ĉesto se u kliniĉkoj dijagnostici pogrešno tumaĉe kao posledica kontuzije mozga).

- Nedostupnost izvesnih tehniĉkih pomagala (mnogo je lakše postaviti taĉnu dijagnozu uz primenu kompjuterizovane

tomografije ili nuklearne magnetne rezonance, nego samo na osnovu fizikalnog pregleda).

- Ograniĉeno znanje lekara - svaki lekar koji je ovlašćen da se bavi odreĊenim vidom lekarske delatnosti mora da

poseduje odgovarajući nivo znanja, koji mora da bude primeren konkretnom nivou leĉenja (lekar opšte medicine ne

moţe znati sve što i opšti hirurg; opšti hirurg ne moţe znati sve što zna neurohirurg i obrnuto). Drugim reĉima, da bi se

moglo raspravljati o eventualnom nesavesnom leĉenju, a ne o lekarskoj grešci, ispoljeno "neznanje mora da bude

oĉigledno" i to u odnosu na predviĊeni nivo znanja za konkretnu lekarsku delatnost. MeĊutim, posebno pitanje je koliki

treba da bude taj nivo znanja i kako omogućiti da se on stalno podiţe u skladu sa savremenim kretanjima u medicinskoj

nauci i praksi (u hirurgiji npr. uvoĊenje novih vrsta operacija, savremenih operativnih tehnika i sl.). U vezi sa ovim

problemom nekada mogu iskrsnuti pitanja odgovornosti mladih lekara koji posle kratkog lekarskog staţa, dakle

nedovoljno obuĉeni (bez odgovarajuće specijalizacije i bez dovoljno iskustva) obavljaju deţurstva na hitnom prijemu

pojedinih zdravstvenih ustanova, naroĉito ukoliko ne postoji mogućnost stalnog i hitnog konsultovanja i direktne

intervencije iskusnih hirurga.

Pod pojmom "nesrećan sluĉaj" podrazumevaju se one situacije u kojima su nepovoljne posledice u toku pruţanja

lekarske pomoći nastupile usled nekih okolnosti koje se nisu mogle predvideti, pri ĉemu je lekar primenio sve

neophodne mere predviĊene savremenom medicinskom naukom i praksom da spreĉi nastajanje tih posledica i njihovo

štetno dejstvo na zdravlje pacijenta. Drugim reĉima, štetne posledice su kod nesrećnog sluĉaja "došle neoĉekivano,

odnosno nisu sledile iz uobiĉajenog toka dogaĊaja". Faktori koji dovode do nesrećnog sluĉaja mogu biti objektivnog

karaktera (posebne okolnosti sluĉaja - npr. nestajanje elektriĉne energije, kvar na aparatu) ili mogu poticati od pacijenta

(tzv. liĉna svojstva ili naroĉita stanja organizma). U ovakim sluĉajevima nema subjektivne odgovornosti lekara.

Ilustrativan primer: kod pacijenta, koji do tada nije imao nikakvih kardiovaskularnih tegoba, a koji je zbog bolova u

ţeludačnom predelu prethodno detaljno pregledan, u toku vršenja gastroskopije naglo dolazi do pogoršanja opšteg

stanja i nastupanja smrtnog ishoda za vrlo kratko vreme, uprkos svim adekvatno primenjenim merama reanimacije.

Obdukcijom je utvrđeno raslojavanje (disekcija) zida grudnog dela aorte (uslovljeno postojećom cističnom

degeneracijom medije) sa sledstvenom rupturom i smrtonosnim izlivom krvi u srčanu kesu - tamponadom srca.

U prikazanom sluĉaju vršenje gastroskopije verovatno je provociralo pogoršanje postojećeg patološkog procesa u

zidu aorte (cistiĉne degeneracije medije kao liĉnog svojstva pacijenta), ali se za to ne moţe okriviti lekar, ĉiji su svi

postupci bili u skladu sa prinicipima savremene medicinske nauke i prakse. Nepovoljan ishod nastao je kao rezultat

potpuno neoĉekivanog toka dogaĊja, proisteklog iz posebnog liĉnog svojstva pacijenta, za ĉije postojanje lekar

prethodno nije znao i nije mogao da zna. Pitanje lekarske odgovornosti moglo bi se postaviti samo u sluĉaju da je lekar

pouzdano znao da kod pacijenta postoji slabost zida aorte, ali je i pored toga odluĉio da izvrši gastroskopiju, kao

potencijalno riziĉnu proceduru za zdravlje pa i ţivot pregledane osobe. U literaturi se kao primer za nesrećan sluĉaj u

medicini obiĉno navodi nagla pojava alergijskih reakcija na lekove ili druge supstance (npr. jodna kontrastna sredstva).

Kriviĉno delo nesavesnog leĉenja bolesnika precizirano je u ĉlanu 251. KZ-a:

Ĉlan 251. KZ Nesavesno pruţanje lekarske pomoći

(1) Lekar koji pri pruţanju lekarske pomoći primeni oĉigledno nepodobno sredstvo ili oĉigledno nepodoban

naĉin leĉenja, ili ne primeni odgovarajuće higijenske mere ili uopšte oĉigledno nesavesno postupa i time

prouzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja nekog lica, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

(2) Kaznom iz stava 1. ovog ĉlana kazniće se i drugi zdravstveni radnik koji pri pruţanju medicinske pomoći ili

nege ili pri vršenju druge zdravstvene delatnosti oĉigledno nesavesno postupa i time prouzrokuje pogoršanje

zdravstvenog stanja nekog lica.

(3) Ako je delo iz st. 1. i 2. ovog ĉlana uĉinjeno iz nehata, uĉinilac će se kazniti novĉanom kaznom ili zatvorom do

jedne godine.


www.belimantil.info

32

Izvršilac (subjekt) ovog kriviĉnog dela moţe biti lekar (stav 1. ĉlana 251. KZ), kao i svi drugi zdravstveni radnici

(stav 2. ĉlana 251. KZ).

U zakonskom tekstu decidirano su navedeni sledeći oblici nesavesnog delovanja:

primena oĉigledno nepodobnog sredstva ili oĉigledno nepodobnog naĉina leĉenja

neprimenjivanje odgovarajućih higijenskih mera

uopšte oĉigledno nesavesno postupanje.

U okviru pojma "sredstvo leĉenja" obuhvaćena su sva "sredstva koja se unose u organizam ili stavljaju na telo radi

postavljanja dijagnoze ili leĉenja ili iz preventivnih razloga". "Naĉin leĉenja" predstavlja metod koji se primenjuje u

dijagnostici i leĉenju.

Pod primenom oĉigledno nepodobnog sredstva ili oĉigledno nepodobnog naĉina leĉenja podrazumeva se sve ono

što u delatnosti lekara oĉigledno odnosno drastiĉno odstupa od vaţećih, opšteprihvaćenih principa medicinske

nauke i prakse, odnosno ono što predstavlja upadljivu grešku koja izlazi iz okvira medicinske tolerancije.

Medicinskom tolerancijom smatra se ono što je obuhvaćeno prethodno navedenim medicinskim shvatanjem pojma

lekarske greške.

Imajući u vidu sve prethodno navedene ĉinjenice, u praksi se oĉigledno nepodobnim sredstvom leĉenja moţe

smatrati npr. penicilin dat osobi za koju je u medicinskoj dokumentaciji decidirano navedeno da je alergiĉna na ovaj

antibiotik ili davanje transfuzije krvi neodgovarajuće krvne grupe. Oĉigledno nepodoban naĉin leĉenja je npr. odluka

da se pacijent kod kojeg je dijagnostikovan rascep slezine sa izlivom krvi u trbušnu duplju tretira konzervativno, a ne

hirurški, odnosno vršenjem splenektomije.

U jednom od veštačenih krivičnim predmeta u situaciji kada je klinička slika kod pacijenta posle izvršene

tonzilektomije očigledno ukazivala na postojanje sepse, bez ijednog znaka i simptoma šigeloze, lekar je u medicinskoj

dokumentaciji naveo da se najverovatnije radi o šigelozi i da pacijentu ne treba davati antibiotike. Nekoliko dana posle

toga pacijent je egzitirao, a zaţivotno uzetom hemokulturom i obdukcionim nalazom dokazana je streptokokna sepsa

kao uzrok smrti.

U drugom slučaju neurohirug je prilikom prvog prijema pacijenta, koji je povređen od strane drugog lica udarcem

ašovom u glavu, konstatovao razderinu na poglavini, izvršio rendgensko snimanje glave, konstatovao da nema znakova

preloma, ušio razderinu i pacijenta odmah, bez ikakve opservacije, otpustio iz bolnice. Sledećeg dana pacijent se javio

sa kliničkim znacima hemipareze, a u daljem toku njegovo stanje se progresivno pogoršavalo, te je izvršena druga

hirurška intervencija kojom je dokazano da u predelu ušivene razderine postoji višestruki otvoreni utisnuti prelom

kostiju lobanje, sa razorenjem moţdanog tkiva i znacima gnojne infekcije tkiva poglavine, tvrde i meke moţdanice i

moţdanog tkiva, što je i dovelo do smrtnog ishoda. Naknadnim uvidom u prvobitno načinjen rendgenski snimak

utvrđeno je da postoji jasno vidljiv utisnuti prelom kostiju lobanje, koji prilikom prvog pregleda nije bio uočen.

Oĉigledno nepodobnim naĉinom leĉenja moţe se smatrati i dijagnostiĉki ili terapijski postupak koji je adekvatno

indikovan, ali izveden na ooljĉigledno nepodoban odnosno pogrešan naĉin.

U jednom obdukcionom slučaju kod 55-godišnje pacijentkinje vršena je otorinolaringološka intervencija uklanjanja

polipa iz nosne duplje (polypectomia endonasalis bilat. et ethmoidectomia anterior bilat.). U operativnom nalazu

navedeno je sledeće: ″U opštoj anesteziji očiste se oba nosna hodnika od polipa i prednje ćelije etmoidalnih sinusa.

Prednja tamponada″. Posle ove intervencije pacijentkinja se nije probudila iz opšte anestezije i sledećeg dana nastupio

je smrtni ishod. Obdukcijom je ustanovljeno da je u toku hirurške intervencije došlo do proboja baze lobanje hirurškim

instrumentom (slika 1) i njegovog prodora krod desni čeoni reţanj velikog mozga u prednji rog desne bočne moţdane

komore (slika 2), što je dovelo do smrtonosnog krvarenja u moţdane komore i subarahnoidalni prostor.

Neprimenjivanje odgovarajućih higijenskih mera kao oblik nesavesnog postupanja moţe se odnositi npr. na

neadekvatnu pripremu hirurga i/ili operativnog polja, koja nije u skladu sa savremenim principima asepse i antisepse u

hirurgiji.

Iako je ovo kriviĉno delo poznato pod nazivom "nesavesno leĉenje bolesnika", predviĊenom zakonskom

formulacijom "uopšte nesavesno postupa" omogućeno je sankcionisanje nesavesnosti u bilo kojoj formi i fazi

medicinske delatnosti, a ne samo u procesu leĉenja u uţem smislu te reĉi. Relativno ĉest predmet kriviĉno-pravnog

razmatranja predstavlja nesavesno postupanje lekara koji u medicinski jasno indikovanom sluĉaju nije zadrţao pacijenta

na opservaciji već ga je odmah po izvršenom pregledu otpustio iz bolnice, a naknadno je došlo do pogoršanja stanja i

smrtnog ishoda pacijenta van zdravstvene ustanove. Tipiĉan primer je razvoj smrtonosnog epiduralnog hematoma ili

tzv. krvarenja u dva vremena iz rascepa slezine ili jetre, posle latentnog (slobodnog, asimptomatskog) intervala kod

pacijenta koji pri prvom kontaktu sa lekarom nije imao simtpome i znake krvarenja te je odmah nakon pregleda

otpušten iz zdravstvene ustanove, iako je po pravilima medicinske nauke i prakse trebalo da bude zadrţan na opservaciji

zbog postojanja spoljašnjih povreda i/ili anamnestiĉkih podataka o povreĊivanju glave odnosno trbuha.

Jedan od mogućih oblika nesavesnog postupanja je i neadekvatno voĊenje medicinske dokumentacije, što je u

našoj praksi, naţalost, sve ĉešći sluĉaj. Dešava se da u istoriji bolesti pacijenta, koji je egzitirao posle višednevnog ili


www.belimantil.info

33

ĉak višenedeljnog leĉenja, postoji upisan samo nalaz na prijemu i konstatacija o letalnom egzitusu, bez ijednog podatka

o toku bolesti odnosno stanju pacijenta u toku leĉenja. Jedan od relativno ĉestih primera je i neaţurno voĊenje karte

anestezije kod hirurških intervencija u opštoj anesteziji, što stvara velike probleme u kasnijem sudskomedicinskom

veštaĉenju, ukoliko u toku opšte anestezije kod pacijenta nastupi smrtni ishod.

U prethodno pomenutom slučaju u kome je smrt pacijenta nastupila usled streptokokne sepse koja se razvila posle

izvršene tonzilekotmije, u toku veštačenja su se pojavile dve suprotne tvrdnje o stanju pacijenta prilikom otpusta iz

bolnice nakon izvršenog operativnog zahvata. Lekar je tvrdio da je pacijent otpušten u dobrom opštem stanju i

afebrilan, dok su članovi porodice pacijenta izjavili da je on tada bio visokofebrilan. U pribavljenoj medicinskoj

dokumentaciji stanje pacijenta na otpustu uopšte nije konstatovano, a temperaturna lista o lečenju pacijenta posle

tonzilektomije bila je potpuno prazna, odnosno bez ijednog podatka o postoperativnom kretanju telesne temperature.

Posmatrajući sa pravnog aspekta, ovo kriviĉno delo moţe biti posledica aktivnog delovanja lekara odnosno ĉinjenja

neĉega što ne treba da se radi, ali i neĉinjenja onog što je trebalo da se uradi u odreĊenoj situaciji (npr. nedavanje

antišok terapije osobi kod koje se ispoljila anafilaktiĉka reakcija pri davanju penicilina; nedavanje profilaktiĉke

antikoagulantne terapije pacijentu koji je imobilisan zbog višestrukih preloma kostiju donjih ekstremiteta, što moţe

dovesti do razvoja flebotromboze i smrtonosne trombne embolije pluća).

Pejaković navodi da su elementi nesavesnosti površnost i nepotpunost. Prema tome, da bi se štetne posledice,

nastale prilikom pruţanja lekarske pomoći, mogle smatrati posledicom lekarske greške, a ne nesavesnosti koja povlaĉi

kriviĉnu odgovornost, mora se neosporno utvrditi da je lekar na odgovarajući naĉin (prema vaţećim principima

savremene medicinske nauke i prakse, a u skladu sa osobenostima konkretnog sluĉaja) izvršio sve predviĊene procedure

neophodne za pruţanje lekarske pomoći i spreĉavanje nastupanja posledica štetnih po zdravlje i ţivot pacijenta. Ukratko

navedeno to podrazumeva: uzimanje anamneze; vršenje kompletnog fizikalnog pregleda i svih drugih potrebnih

dijagnostiĉkih procedura (laboratorijske analize, rendgensko snimanje, konsultacije specijalista); procenu svih

ustanovljenih rezultata i postavljanje dijagnoze; odluku o naĉinu leĉenja (npr. postavljanje indikacije za hiruršku

intervenciju); adekvatnu primenu izbranih sredstava i naĉina leĉenja; redovnu kontrolu stanja pacijenta u svim fazama

pruţanja lekarske pomoći; adekvatno voĊenje medicinske dokumentacije o svim prethodno pomenutim merama. Ako

je, dakle, uraĊeno sve što je u konkretnom sluĉaju bilo moguće i to na najbolji mogući naĉin (svestranost i potpunost

kao kriterijumi savesnosti u radu), ne moţe se ni u kom sluĉaju postaviti pitanje kriviĉne odgovornosti lekara, ĉak ni

onda kada je ishod leĉenja nepovoljan.

Nesavestan rad lekara ne mora u svim sluĉajevima uzrokovati pogoršanje stanja pacijenta. Ukoliko lekar oĉigledno

nesavesno postupa, ali iz takvog postupka ne proistekne štetna posledica u vidu pogoršanja zdravstvenog stanja nekog

lica, neće biti elemenata za kriviĉno gonjenje tog lekara (npr. kada lekar kod dokazane streptokokne angine ne propiše

odgovarajući antibiotik, ali se infekcija i pored toga spontano zaleĉi bez štetnih posledica po pacijenta). MeĊutim,

nepostojanje elemenata kriviĉne odgovornosti u ovakvim sluĉajevima svakako ne znaĉi da za dokazano nesavesno

postupanje lekar ne treba profesionalno da odgovara.

Dakle, za postojanje kriviĉnog delo nesavesnog leĉenja bolesnika neophodno je da usled nesavesnog postupanja

lekara nastupi štetna posledica u vidu pogoršanja zdravstvenog stanja nekog lica. Drugaĉije reĉeno, neophodno je

ustanoviti postojanje uzroĉne veze izmeĊu nesavesnog leĉenja i nastale štetne posledice. Pri tome treba pouzdano

dokazati da je pogoršanje zdravstvenog stanja uzrokovano upravo nesavesnim postupanjem lekara, odnosno da ono nije

proisteklo iz same prirode primarne bolesti odnosno povrede ili drugih faktora koji su prethodno navedeni prilikom

objašnjavanja pojma nesrećnog sluĉaja (posebne okolnosti sluĉaja, liĉna svojstva i naroĉita stanja organizma pacijenta).

Pogoršanje zdravstvenog stana pacijenta, nastalo usled nesavesnog leĉenja, moţe biti razliĉitog intenziteta. Ĉlanom 251.

KZ-a regulisano je kaţnjavanje za lakše oblike pogoršanja zdravlja, dok je u ĉlanu 259. predviĊeno teţe kaţnjavanje

lekara u sluĉajevima u kojima je nesavesno leĉenje uzrokovalo nastanak ozbiljnih posledica u vidu teške telesne

povrede, teškog narušenja zdravlja ili smrti pacijenta.

Ĉl. 259. KZ Teška dela protiv zdravlja ljudi (1) Ako usled dela iz ĉl...251. st. 1. i 2...ovog zakonika, neko lice bude teško telesno povreĊeno ili mu zdravlje

bude teško narušeno, uĉinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.

(2) Ako je usled dela iz ĉl...251. st. 1. i 2...ovog zakonika nastupila smrt jednog ili više lica, uĉinilac će se kazniti

zatvorom od dve do dvanaest godina.

U nekim sluĉajevima karakter i teţina oboljenja ili povreda zbog kojih se pacijent leĉi mogu biti takvi da dovode do

pogoršanja zdravstvenog stanja, pa ĉak i smrti pacijenta i pored svih primenjenih adekvatnih dijagnostiĉkih i terapijskih

mera. U takvim sluĉajevima, ukoliko se adekvatnost primenjenog leĉenja moţe egzaktno dokazati na osnovu aţurno

voĊene medicinske dokumentacije, nema elemenata za kriviĉno gonjenje lekara jer štetna posledica u vidu pogoršanja

zdravstvenog stanja nekog lica nije nastupila usled nesavesnog rada lekara. Na ţalost, dešava se da ovakvo ĉinjeniĉno

stanje bude definitivno dokazano tek nakon dugotrajnog, ĉesto i višegodišnjeg sudskog postupka, naroĉito u situacijama

kada se u poĉetnoj fazi ne obavi valjano sudskomedicinsko veštaĉenje.

Prouĉavanjem ekspertiznog materijala Instituta za sudsku medicinu u Beogradu utvrĊeno je da se u toku poslednjih

godina najveći broj optuţbi za kriviĉno delo nesavesnog leĉenja bolesnika odnosi na oblast hirurgije, anesteziologije i

akušerstva.


www.belimantil.info

34

Definitivnu odluku (presudu) o postojanju, odnosno nepostojanju kriviĉnog dela nesavesnog leĉenja

bolesnika donosi sud. Razumljivo je da sudija, kao pravnik, nema adekvatno struĉno znanje da ovu odluku donese

samostalno. Stoga se njegova odluka najvećim delom bazira na sudskomedicinskom veštaĉenju. Naime, logiĉno je da

procenu oĉigledne nepodobnosti sredstva odnosno naĉina leĉenja treba da vrše iskljuĉivo lekari i to oni koji su

najkompetentniji u odgovarajućoj oblasti lekarske delatnosti. Pri tome treba imati u vidu ĉinjenicu da se u praksi nikada

ne moţe sa sigurnošću predvideti kako će ĉovekov organizam reagovati, pa je podobnost jednog sredstva za leĉenje

uvek relativne prirode. Opravdanost ovakvog stava pravnika proizilazi iz medicinskog iskustva, koje ukazuje na

neophodnost posebnog procenjivanja podobnosti sredstava i naĉina leĉenja u svakom konkretnom sluĉaju.

Kako se sudska odluka u ovim sluĉajevima najvećim delom bazira na sudskomedicinskom veštaĉenju, upravo od

kvaliteta izvršene ekspertize najviše zavisi koliko dugo će trajati sudski proces i da li će doneta sudska odluka biti

ispravna. Stoga je izuzetno znaĉajno da već u prvoj fazi, najbolje u toku istraţnog postupka, sud izabere lekare veštake

koji su u odgovarajućoj oblasti lekarske delatnosti najkompetentniji da procene da li je postupak lekara u konkretnom

sluĉaju oĉigledno odstupao od savremenih principa medicinske nauke i prakse. Dosadašnje iskustvo upućuje na

zakljuĉak da je u ovim sluĉajevima najkorisnije kliniĉko-forenziĉko veštaĉenje, izvršeno od strane komisije sastavljene

od lekara specijalista sudske medicine i lekara odgovarajuće specijalnosti u zavisnosti od oblasti na koju se veštaĉenje

odnosi (npr. hirurg, anesteziolog, ginekolog i dr.). Ozbiljnost kriviĉnih dela i njihovih posledica u ovim sluĉajevima

nameće sudu veliku odgovornost prilikom izbora veštaka koji treba da donesu odluku o ispravnosti rada svojih kolega.

Na ţalost, u praksi smo nailazili na situacije da je prvobitno sudskomedicinsko veštaĉenje bilo neadekvatno izvršeno, a

rezultat toga bilo je mišljenje u kome je rad lekara neosnovano proglašen nesavesnim, što je naknadnom ekspertizom

nepobitno opovrgnuto na osnovu objektivnih medicinskih ĉinjenica. Ovakvi sluĉajevi najĉešće dobijaju epilog tek

nakon trećestepenog sudskomedicinskog veštaĉenja koje uglavnom obavljaju sudskomedicinski odbori pri medicinskim

fakultetima.

Neukazivanje lekarske pomoći (ĉl. 253 KZ)

Ĉl. 253 KZ Neukazivanje lekarske pomoći

(1) Lekar koji protivno svojoj duţnosti odbije da ukaţe lekarsku pomoć licu kojem je takva pomoć potrebna, a

koje se nalazi u neposrednoj opasnosti za ţivot ili opasnosti nastupanja teške telesne povrede ili teškog

narušavanja zdravlja, kazniće se novĉanom kaznom ili zatvorom do dve godine.

(2) Ako usled dela iz stava 1. ovog ĉlana lice kojem nije ukazana lekarska pomoć bude teško telesno povreĊeno ili

mu zdravlje bude teško narušeno, uĉinilac će se kazniti zatvorom od tri meseca do ĉetiri godine.

(3) Ako usled dela iz stava 1. ovog ĉlana nastupila smrt lica kome nije ukazana lekarska pomoć, uĉinilac će se

kazniti zatvorom od jedne do osam godina.

Izvršilac (subjekt) ovog kriviĉnog dela je iskljuĉivo lekar i to onaj koji odbije da ukaţe lekarsku pomoć, bilo tako

što je to direktno odbio da uĉini ili tako što je prikrio svoj identitet tj. zanimanje (npr. lekar koji na ulici vidi da je

došlo do povrede nekog lica u saobraćajnoj nezgodi, ali i pored toga ode sa lica mesta ne pokušavajuci da povreĊenom

pruţi pomoć). Jedan od primera za ovakvo postupanje mogao bi biti i sluĉaj kada lekar odbije da pregleda i primi neko

lice u zdravstvenu ustanovu uz objašnjenje da ta ustanova trenutno nije deţurna tj. nadleţna da prima pacijente. U

štampi je danima odjekivao sluĉaj u kome je povreda krvnih sudova potkolenice dovela do smrtonosnog iskrvarenja

zato što je u nekoliko beogradskih zdravstvenih ustanova medicinsko osoblje odbilo da pregleda i primi povreĊenog, te

je na kraju hirurška intervencija izvršena prekasno. Ovakvi sluĉajevi ĉesto su posledica loše organizacije zdravstvene

sluţbe i u praksi se mogu izbeći otvaranjem ustanova za stalan hitan prijem (tipa Urgentnog centra). Ovim se nikako ne

umanjuje odgovornost onih lekara koji su na pomenuti, potpuno neprihvatljiv naĉin obavljali svoju profesionalnu

duţnost.

U staroj verziji Kriviĉnog zakonika kao neophodan uslov za postojanje ovog kriviĉnog dela bilo je samo da se

lice kome je potrebna lekarska pomoć nalazi u neposrednoj opasnosti za ţivot, što se sa medicinskog stanovišta moţe

relativno lako proceniti jer se na osnovu pregleda nekog lica moţe utvrditi da li u tom trenutku kod njega postoji stanje

neposredne opasnosti za ţivot. U trenutno vaţećem Kriviĉnom zakoniku dodat je još jedan mogući uslov koji se odnosi

na opasnost nastupanja teške telesne povrede ili teškog narušavanja zdravlja. Drugim reĉima, moguće je da u

trenutku pregleda kod osobe ne postoji jasno manifestovana teška telesna povreda ili teško narušavanje zdravlja, ali je

lekar na osnovu izvršenog pregleda i dobijenih anamnestiĉkih podataka duţan da predvidi mogućnost da u daljem toku

doĊe do teške telesne povrede ili teškog narušavanja zdravlja i da odgovarajućim dijagnostiĉkim i terapijskim merama

to pokuša da spreĉi. Dobar primer za ovaj novouvedeni uslov kriviĉnog dela neukazivanja lekarske pomoći mogla bi da

budu traumatska stanja sa kliniĉkom slikom u kojoj ĉesto postoji tzv. slobodni (latentni), odnosno asimptomatski

interval – npr. povreda glave sa naknadnim ispoljavanjem kliniĉke slike epiduralnog hematoma ili tzv. "krvarenje u dva

vremena" kod traumatskih rascepa jetre i slezine.

Prema tome, lekar je u svim situacijama duţan da pregleda osobu i da se pregledom uveri u to kakvo je njeno

trenutno zdravstveno stanje, pa ukoliko je ustanovio postojanje neposredne opasnosti za ţivot ili opasnosti

nastupanja teške telesne povrede ili teškog narušavanja zdravlja, on je duţan da pruţi lekarsku pomoć u skladu

sa onim mogućnostima kojima trenutno u konkretnoj situaciji raspolaţe.

U praksi se lekar moţe naći u situaciji da istovremeno treba da zbrinjava veći broj povreĊenih ili obolelih i tada je

stepen opasnosti po ţivot osnovno merilo na osnovu kojeg lekar treba da utvdi redosled pruţanja pomoći. Drugim


www.belimantil.info

35

reĉima, lekar moţe napustiti pacijenta kojeg zbrinjava samo ukoliko ţivot tog pacijenta trenutno nije u opasnosti te se

njegovo oboljenje odnosno povreda moţe i posle odlaganja adekvatno lekarski zbrinuti.

U okvir ovog kriviĉnog dela ne mogu se svrstati oni sluĉajevi kada je lekar pregledao pacijenta na najbolji mogući

naĉin, ali zbog odreĊenih okolnosti (npr. atipiĉna kliniĉka slika, nepristupaĉnost neophodnih tehniĉkih dijagnostiĉkih

sredstava) nije ustanovio postojanje stanja opasnosti po ţivot. Po svom karakteru, ovakve situacije mogu se svrstati u

okvire prethodno objašnjene lekarske greške (u medicinskom smislu tog pojma).

U KZ-u se ne precizira na kog lekara se odnosi ovo kriviĉno delo, što teorijski znaĉi da ono sankcioniše svakog

lekara bez obzira na to kakvu vrstu delatnosti obavlja, odnosno na njegovu trenutnu osposobljenost da pruţi adekvatnu

lekarsku pomoć. Praktiĉno je pitanje da li bi lekar koji godinama radi u istraţivaĉkoj laboratoriji potpuno van lekarske

prakse bio u stanju da takvu pomoć pruţi. Stoga u pravnoj literaturi i praksi preovlaĊuje stav da ovo kriviĉno delo treba

da se odnosi samo na lekare koji vrše lekarsku praksu u zdravstvenom organizacijama, jer pomoć treba da bude realna u

odnosu na konkretan sluĉaj.

Za postojanje osnovnog oblika ovog kriviĉnog dela (navedenog u st. 1. ĉl. 253. KZ-a) nije potrebno da zbog

neukazivanja lekarske pomoći nastane smrtni ishod ili pogoršanje zdravlja lica koje se nalazilo u neposrednoj opasnosti

za ţivot. Dakle, za razliku od kriviĉnog dela nesavesnog leĉenja bolesnika, u ovom sluĉaju nije neophodno nastajanje

štetne posledice. Drugim reĉima, izvršilac će biti zakonski kaţnjen i ukoliko lice kome nije pruţena lekarska pomoć

preţivi bez ikakvih štetnih posledica po zdravlje. U stavu 2. i 3. ĉlana 253. KZ-a predviĊeno je, meĊutim, teţe

kaţnjavanje lekara ukoliko usled neukazivanja lekarske pomoći nastanu štetne posledice u vidu teške telesne

povrede, teškog narušenja zdravlja odnosno smrtnog ishoda lica kome nije ukazana pomoć.

Zanimljivo je uporediti ĉl. 253 KZ-a sa ĉl. 127 KZ-a.

Ĉl. 127. KZ Nepruţanje pomoći

(1) Ko ne pruţi pomoć licu koje se nalazi u neposrednoj opasnosti za ţivot iako je to mogao uĉiniti bez opasnosti za

sebe ili drugog, kazniće se novĉanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

U ĉl. 127 KZ-a navodi se kriviĉna odgovornost drugih osoba, koji nisu lekari, za nepruţanje pomoći licu koje se

nalazi u neposrednoj opasnosti za ţivot. Za ova lica ("nelekare") zakon predviĊa obavezu pruţanja pomoći samo

ukoliko je to moglo da se uĉini bez opasnosti za sebe ili drugog. U ĉl. 253 KZ-a, koji se odnosi na lekare, ne postoji ovo

ograniĉenje, iz ĉega proizilazi zakljuĉak da je lekar zakonski obavezan da pruţi pomoć licu koje se nalazi u neposrednoj

opasnosti za ţivot ĉak i onda kada time sebe dovodi u opasnost. U praksi se kriviĉno-pravno razmatranje ovakvih

situacija uglavnom odnosi na sluĉajeve kada lekar odbije da pruţi pomoć osobi oboleloj od teške zarazne bolesti (AIDS,

hepatitis B i C) iz straha da se prilikom te intervencije sam ne zarazi.

Preporuke za dobru lekarski praksu:

Na osnovu prethodno navedenog proizilazi da se lekari u svojoj praksi suoĉavaju sa brojnim situacijama u kojima

njihova delatnost postaje predmet kritiĉkog analiziranja od strane pacijenata, ĉlanova njihovih porodica, javnosti, ali i

kriviĉnog zakonodavstva. Stoga je znaĉajno da se lekari pridrţavaju navedenih preporuka koje predstavljaju osnovu za

njihov ispravan rad.

(1) U radu treba uvek postupati po prihvaćenim principima savremene medicinske nauke i prakse. U vezi sa tim

u našoj sredini postoji problem što u mnogim medicinskim oblastima ne postoje opšte prihvaćeni doktrinarni stavovi o

dijagnostici i leĉenju, a ĉemu se danas teţi u svetu. Stoga je u procesu veštaĉenja pitanje ispravnosti postupka lekara

ponekad predmet ţuĉnih diskusija zbog razliĉitih stavova koji su prihvaćeni u pojedinim zdravstvenim ustanovama.

(2) Aţurno voĊenje medicinske dokumentacije – Redovno i uredno voĊena medicinska dokumentacija znaĉajna je ne

samo za adekvatno leĉenje pacijenata već i kao potvrda ispravnosti rada medicinskog osoblja. U sudskom postupku u

kojem se raspravlja o kriviĉnoj odgovornosti za nesavesno leĉenje, jedini egzaktan dokaz ispravnosti rada lekara i

drugog zdravstvenog osoblja je dobro voĊena medicinska dokumentacija. Naime, na sudu se priznaje da je lekar uradio

samo ono što je upisao u medicinsku dokumentaciju. Sve ono što je uradio, a nije registrovao, na sudu se smatra kao

neuraĊeno. Dobra medicinska dokumentacija ĉuva glavu pacijenta, ali ĉesto i glavu lekara!

(3) Davanje predloga za vršenje sudskomedicinske obdukcije - U sluĉajevima u kojima je smrtni iishod nekog lica

nastupio u toku obavljanja bilo koje lekarske delatnosti (dijagnostiĉke ili terapijske), duţnost lekara je da o tom

dogaĊaju odmah obavesti nadleţne organe (direktno istraţnog sudiju ili radnike sluţbe unutrašnjih poslova) i predloţi

vršenje sudskomedicinske obdukcije. Lekar je duţan da to uradi "ĉak i kada postoji samo apstraktna mogućnost da su

štetne posledice u obolelog u vezi sa njegovom delatnošću" [5]

. Ako lekar tako ne uradi i ne pokrene postupak vršenja

sudskomedicinske obdukcije, neminovno se kasnije pojavljuje sumnja da je postojalo nešto što je on ţeleo da sakrije, a

što bi se obdukcijom moglo otkriti. Vaţno je, takoĊe, da lekar ovakav svoj postupak zabeleţi i u medicinsku

dokumentaciju, ĉime obezbeĊuje trajan dokaz o svom ispravnom postupku. Na predlog lekara odluku o vršenju ili

nevršenju sudskomedicinske obdukcije donosi istraţni sudija, što je regulisano Zakonikom o kriviĉnom postupku.

Samo na osnovu blagovremeno i adekvatno izvršene sudskomedicinske obdukcije moguće je dati odgovore na sledeća

pitanja:


www.belimantil.info

36

- da li u preduzetim merama dijagnostike i leĉenja postoje elementi za kriviĉno delo nesavesnog leĉenja, koji su doveli do

nastanka neţeljenih posledica;

- da li su primenjeni postupci doprineli smrtnom ishodu ili pogoršanju zdravlja;

- da li su primenjeni postupci prihvaćeni u savremenoj medicinskoj nauci i praksi i da li je odstupanje od vaţećih naĉela

uslovilo pogoršanje zdravlja ili nastupanje smrtnog ishoda.

Jednom ranijom analizom sudskih spisa utvrĊeno je, meĊutim, da je od 147 predmeta u kojima je vršeno veštaĉenje

smrtnih sluĉajeva zbog navodnog nesavesnog leĉenja, obdukcija bila izvršena samo nad 36% umrlih.

Na kraju treba još jednom naglasiti da sve što je u ovom tekstu napisano u vezi sa potencijalnom kriviĉnom

odogovornošću zdravstvenih radnika ni u kom sluĉaju ne treba shvatiti kao teţnju da se kod budućih i sadašnjih lekara

izazove strah od praktiĉnog rada i odgovornosti koje taj rad sobom nosi. Ono ĉega lekari treba i moraju da se plaše je

neodgovornost i nesavesnost u radu. Lekar koji je u cilju spasavanja ţivota pacijenta uĉinio sve što je u konkretnom

sluĉaju bilo u njegovoj mogućnosti, a u skladu sa savremenim postulatima medicinske nauke i prakse, ne moţe kriviĉno

da odgovara, ĉak i kada ishod leĉenja nije povoljan. Stoga u obavljanju svoje delatnosti lekari ne treba da budu voĊeni

strahom od kriviĉnih sankcija, nego etiĉkim principima struke, koji im se moraju usaĊivati već od prvog koraka na putu

ka sticanju lekarskog zvanja.

LITERATURA:

1. Ćirić J. Nesavesno leĉenje bolesnika (problem utvrĊivanja kriviĉne odgovornosti lekara). Pravni ţivot, broj 9,

knjiga 418, 211-222, 1995.

2. Lukić M, Pejaković S. Sudska medicina. Privredno-finansijski vodiĉ, Beograd, 1975.

3. Pejaković S. Sudskomedicinska ekspertiza i lekarska greška pred društvom i sudom. Nauĉna knjiga, Beograd,

1991.

4. Savić S. i sar. Hirurška intervencija i lekarska odgovornost. U Stevović D. i sar (ed.) Hirurgija za studente i lekare,

Savremena administracija, Beograd, 2000;1009-12.

5. Stambolović B, ĐorĊević M. Kriviĉna odgovornost lekara. SA, 4, 1968.

6. Trišić B, Dunjić D. Odgovornost lekara pri leĉenju bolesnika (pravno-medicinski aspekti intenzivne medicine). U

Mitrović M. i sar. Osnovi urgentne medicine, Medicinski fakultet u Beogradu, Gutenbergova galaksija, Beograd,

1995.


www.belimantil.info

37

SAMOUBISTVO

"Jedini filozofski problem o kojem vredi razmišljati jeste samoubistvo"

Albert Camus: "Mit o Sizifu"

ISPITNA PITANJA

1. Samoubistvo

2. Pokušaj samoubistva i samopovreda uopšte

3. Razlikovanje ubistva i samoubistva

OSNOVNA LITERATURA:

Milovanović M. Sudska medicina

NEOBVAVEZNA LITERATURA ZA ONE KOJI ŢELE VIŠE DA SAZNAJU O PROBLEMU SAMOUBISTVA:

1. Kapamadţija B, Šovljanski M, Biro M. Osnovi medicinske suicidologije. Medicinska knjiga Beograd-Zagreb,

1990.

2. Wikipedia – the Free Encyclopedia - http://en.wikipedia.org/wiki/Suicide

3. Prevencija samoubistva: priruĉnik za zdravstvene radnike u primarnoj zdravstvenoj zaštiti – Svetska zdravstvena

organizacija, Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, 2005.

Samoubistvo ili suicid (lat. suicidium od latinskih reĉi sui i caedere, što znaĉi ubiti sebe) veoma je kompleksan

fenomen, koji je predmet interesovanja raznih nauĉnih disciplina. U okviru medicine najznaĉajnije su sudska medicina i

psihijatrija.

U raznim društvenim sredinama i razliĉitim vremenskim periodima stavovi o samoubistvu menjali su se u zavisnosti od

trenutno vaţećih socijalnih, moralnih i verskih normi - od prihvatanja i odobravanja do osuĊivanja i surovog postupanja sa

leševima samoubica. U Engleskoj je ĉak do 1961. godine osoba bila kaţnjavana zatvorom zbog neuspelog pokušaja

samoubistva.

Temelj savremene suicidologije kod nas postavio je svojim radom prof. dr Milovan Milovanović. Njegova monografija

"Samoubistvo" iz 1929. godine predstavlja klasiĉno i vizionarsko delo u ovoj nauĉnoj oblasti. Institut za sudsku medicinu u

Beogradu ima dugu i bogatu tradiciju u prouĉavanju samoubistava (veći broj odbranjenih doktorskih disertacija i

magistarskih radova iz oblasti suicidologije).

ZNAĈAJ SAMOUBISTVA

Još je Milovan Milovanović pisao da je samoubistvo ubikvitarna i permanentna socijalna pojava, sa stalnim porastom

uĉestalosti. Prema nekim statistiĉkim procenama, dnevno se u svetu ubije oko 1000 osoba, a još najmanje pet do deset puta

toliko pokuša izvršenje suicida, a po novijim procenama godišnje se u svetu registruje oko milion izvršenih i oko 10 do 20

miliona pokušanih samoubistva. Drugaĉije reĉeno, svakih 40 sekundi neka osoba u svetu izvrši samoubistvo, a svake tri

sekunde neko pokuša suicid. Od 1945. godine do poĉetka devedesetih godina XX veka više od 12 miliona ljudi u svetu

izvršilo je samoubistvo, a oko 100 miliona pokušalo je da ga izvrši.

U daljem tekstu navedeni su zvaniĉni statistiĉki podaci o uĉestalosti samoubistava u razliĉitim delovima sveta.

Stope samoubistva u razliĉitim zemljama (1990. godine)

______________________________________________________________

DRŢAVA STOPA DRŢAVA STOPA DRŢAVA STOPA

MaĊarska 42,2 Švedska 18,7 Italija 8,0

Finska 28,9 Ĉehoslovaĉka 18,0 Vel.Britanija 7,7

Danska 26,2 SR Nemaĉka 16,8 Španija 7,2

Dr Nemaĉka 26,2 Jugoslavija 16,3

Austrija 25,0 Bugarska 16,2

Švajcarska 23,0 Kanada 13,6

Francuska 21,0 SAD 12,5

SSSR 20,2 Poljska 11,5

Stope samoubistva u razliĉitim zemljama (2002-2003. godine)

__________________________________________

DRŢAVA STOPA MUŠKARCI ŢENE

Litvanija 44,1 74,3 13,9

Rusija 40,6 69,3 11,9

Belorusija 36,8 63,3 10,3

Estonija 28,8 47,7 9,8

MaĊarska 28,4 44,9 12,0

Letonija 27,4 45,0 9,7

http://en.wikipedia.org/wiki/Suicide


www.belimantil.info

38

Finska 24,2 38,3 10,1

Portugalija 11,9 18,9 4,9

Španija 8,2 12,6 3,9

Italija 6,2 11,1 3,3

V. Britanija 6,9 10,8 3,1

Albanija 4,0 4,7 3,3

Grĉka 2,9 4,7 1,2_

Uĉestalost sucida u odreĊenoj populaciji izraţava se stopom samoubistva, koja predstavlja broj suicida na 100 000

stanovnika odreĊene populacije za godinu dana. Na tabelama su prikazane stope samoubistva u razliĉitim zemljama

sveta u 1990. godini, odnosno u 2002-2003. godini, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije. Dugo godina

MaĊarska je imala daleko najveći broj samoubistava u svetu, te se ova pojava nezvaniĉno nazivala "MaĊarskom bolešću"

("Morbus Hungaricus"). U periodu od 1990. do 2003. godine dogodile su se velike promene, tako da su prva ĉetiri mesta po

uĉestalosti suicida u svetu u toku 2002. i 2003. godine zauzimale ĉetiri drţave koje su bile republike bivšeg Sovjetskog

saveza (Litvanija, Rusija, Belorusija i Estonija), dok se stopa samoubistva u MaĊarskoj u istom vremenskom intervalu

znatno smanjila. Navedeni podaci ukazuju na znaĉajan uticaj socijalnih promena (raspad Sovjetskog saveza) na uĉestalost

samoubistava u populaciji.

Za celu Evropu stopa suicida se od 1970. do 1986. godine povećala sa 14,5 na 15,5 (za 7%). Stoga je Svetska

zdravstvena organizacija u programu svojih aktivnosti do 2000. godine kao jedan od kljuĉnih ciljeva ("target" odnosno cilj

broj 12) oznaĉila zaustavljanje i obrnuto usmeravanje aktuelnog rastućeg trenda broja samoubistava i pokušaja samoubistava

u evropskom regionu.

U bivšoj Jugoslaviji u poslednjoj fazi njenog postojanja konstatovan je trend porasta broja suicida. Stopa samoubistva je

od 1979. do 1990. godine porasla za 25,4% (sa 13 na 16,3), pri ĉemu je porast bio veći u populaciji ţena (sa 7,3 na 10,2 - za

39,7%) nego kod muškaraca (sa 18,8 na 22,4 - za 19,1%). Stoga je u navedenom vremenskom periodu došlo do smanjivanja

odnosa broja suicida kod muškaraca i ţena sa 2,6 : 1 na 2,2 : 1. Globalno posmatrano, Jugoslavija je pripadala grupi

zemalja sa srednjim nivoom samoubistava - stopa suicida u bivšoj Jugoslaviji (SFRJ) iznosila je oko 16,3, a posle odvajanja

Slovenije, Hrvatske i BiH u Saveznoj Republici Jugoslaviji iznosila je 14,5. Bitno svojstvo jugoslovenske populacije, kako u

bivšoj tako i u sadašnjoj Jugoslaviji, predstavljale su velike razlike u stopi suicida u pojedinim regionima. U pogledu

uĉestalosti suicida Vojvodina spada meĊu najugroţenije regione u svetu, dok je na Kosovu zvaniĉno prikazana stopa

samoubistava izrazito niska (radi komparacije prikazani su podaci i za sve bivše jugoslovenske republike)

Stope samoubistva u razliĉitim podruĉjima Jugoslavije

__________________________________________

PODRUĈJE GODINA

1967 1977 1987

Vojvodina 28,28 29,76 34,12

Crna Gora 9,83 10,37 13,10

Srbija (van pokrajina) 10,53 7,89 9,15

Kosovo 3,22 1,62 1,60

Slovenija 30,48 32,32 35,80

Hrvatska 15,22 19,49 20,10

Bosna i Hercegovina 7,41 9,98 10,50

Makedonija 3,84 6,45 8,20

Zvanični statistički podaci o broju samoubistva i stopi samoubistva

Beograd Srbija (broj sucida)

Godina Broj Stopa Rep. Srbija Cen. Srbija Vojvodina

2000. 282 17,9 1546 959 578

2001. 242 15,4 1443 901 542

2002. 242 15,4 1444 923 526

2003. 192 12,2 1381 860 521

2004. 178 11,3 1346 802 544

Od 1980. do 1989. godine na teritoriji Beograda registrovano je 1754 samoubistva, od toga 1109 kod muškaraca, a 645

kod ţena (odnos 1,7:1). Proseĉan godišnji broj suicida iznosio je oko 180, proseĉna stopa 11,9, za muškarce 15,4, a za ţene

8,6. Poĉev od 1990. godine konstatovan je nagli rast broja samoubistava, tako da je 1990. godine izvršeno 141, a 2000.

godine 282 suicida. U navedenoj deceniji stopa suicida u beogradskoj populaciji skoro se udvostruĉila - sa 8,8 na 17,2, uz

istovremeni rast stope ubistava. Od 2000. do 2004. godine došlo je do smanjenja broja i sledstvenog pada stope suicida sa

17,2 na 11,3, dok je u 2005. godini ponovo registrovan porast stope do vrednosti 14 jer je te godine izvršeno 220

samoubistava.


www.belimantil.info

39

DEFINICIJA I SUŠTINA SAMOUBISTVA

U sudskoj medicini koristi se definicija samoubistva koju je dao prof. Milovan Milovanović: samoubistvo je svesno i

namerno uništavanje sopstvenog ţivota. Tri elementa su bitna za pojam samoubistva:

a) svesnost svog postupka i njegovih posledica

b) namera da se izvrši postupak i izazove rezultat

c) postupak hotimiĉnog uništenja ţivota.

Ukoliko ne postoji oĉuvana svest ili namera da se uništi sopstveni ţivot (npr. kod bolesnika u delirantnom stanju, pod

uticajem halucinacija kod nekih duševnih bolesti ili kod uzimanja halucinogenih droga, kod dece) takvo smrtno

samopovreĊivanje ne moţe se smatrati samoubistvom, već se radi o tzv. pseudosuicidu. Ovaj pojam najĉešće se vezuje za

sluĉajeve suicida psihotiĉnih bolesnika. Ĉinjenica da znatan broj suicida psihotiĉne osobe izvršavaju na poĉetku bolesti ili u

fazi remisije, upućuje na zakljuĉak da ovakve sluĉajeve moţemo smatrati pravim samoubistvom, a ne pseudosuicidom, jer je

u takvim stanjima oĉuvana mogućnost realnog shvatanja sopstvene ţivotne situacije. Dakle, samo postojanje duševne bolesti

ne podrazumeva bezuslovnu nesposobnost za svesno i namerno postupanje. U savremenoj literaturi se navodi ţivotno doba

od 10 godina kao aproksimativna graniĉna vrednost iznad koje se kod mladih osoba moţe govoriti o samoubistvu.

Suicidogeneza je izuzetno sloţen proces u ĉijem razvoju do konaĉnog izvršenja samoubistva deluju brojni somatski,

psihološki, biološki, socijalni i drugi faktori. Prema M. Milovanoviću suština samoubistva sastoji se u sadejstvu dva

ĉinioca: suicidogene dispozicije i suicidogenih motiva.

1. Pod suicidogenom dispozicijom, odnosno suicidogenim mentalitetom Milovanović je podrazumevao "nasledno ili

steĉeno smanjeni ţivotni nagon, odnosno pojaĉanu psihiĉku reaktivnost na spoljašnje i unutrašnje nadraţaje". On navodi niz

posebnih svojstava liĉnosti koje pogoduju izvršenju samoubistva.

U savremenoj suicidologiji o dispoziciji se govori kao o sklopu okolnosti koje po dosadašnjim iskustvima ĉine nekog

potencijalnim kandidatom za samoubistvo. Te okolnosti su sledeće:

a) OdreĊena struktura liĉnosti koju prvenstveno karakterišu depresivnost, agresivnost i anksioznost, kao i razliĉiti oblici

poremećaja liĉnosti (psihopatija) i neuroza.

b) Postojanje situacije "rasturenog doma" ("broken home") u fazi formiranja i sazrevanja liĉnosti.

c) Ţivljenje u ugroţenim regionima.

d) Pripadnost riziĉnim grupama za samoubistvo - to su grupe sa povećanom opasnošću za izvršenje suicida tj. grupe

koje imaju znatno veću stopu suicida u odnosu na onu u opštoj populaciji. Po dosadašnjim iskustvima to su: stare osobe

(naroĉito ako su bolesne i usamljene); alkoholičari i narkomani; teški neizleĉivi somatski bolesnici; duševni bolesnici; osobe

koje su ranije pokušavale samoubistvo; rođaci samoubica; lica koja doţivljavaju teške krize; ljudi posle automobilske

nesreće; begunci, delikventi i osobe proganjane zbog rasnih, politiĉkih i religioznih razloga; migranti i izbeglice; lica koja su

nedavno učestvovala u ratnim sukobima. Ove dve poslednje grupe su u savremenim uslovima posebno zanimljive u našoj

populaciji zbog aktuelne politiĉke situacije.

Poznata je ĉinjenica da su u pojedinim porodicama samoubistva jako uĉestala. Mada u objašnjenju ove pojave treba

imati na umu mogućnost uticaja faktora identifikacije odnosno imitativne sugestije, svakako se postavlja pitanje odnosa

herediteta i suicida. Ne postoje definitivni stavovi o tome da li se radi o genetskoj predispoziciji za samoubistvo ili samo za

nastajanje suicidogenih psihiĉkih poremećaja.

Savremena istraţivanja odnose se na istraţivanje biološke osnove suicidalnog ponašanja. Uoĉene su na primer sniţene

vrednosti serotonina i dopamina i njihovih metabolita kod osoba sa znacima depresije, kao i izrazite agresivnosti. Smatra se

da ove biohemijske promene mogu indirektno ukazati na povećani rizik za izvršenje samoubistva.

2. Suicidogeni motiv je ĉinjenica koja pobuĊuje na izvršenje samoubistva tj. ĉinjenica koju samoubica oseća kao

razlog za uništenje sopstvenog ţivota. M. Milovanović ih je podelio na dve grupe:

A) Endogeni (individualni) motivi - somatska i psihiĉka oboljenja

- Somatska oboljenja - uglavnom teška, dugotrajna i neizleĉiva, skopĉana sa bolovima ili drugim tegobama. MeĊutim,

u suicidogenom smislu najvaţnija ĉinjenica je kako samoubica subjektivno oseća i prihvata ta oboljenja, bez obzira na to šta

o njima misli njegova okolina. U našoj studiji najĉešće su kao motivi kod muškaraca registrovane teške srĉane

insuficijencije, maligna oboljenja (najĉešće karcinomi pluća) i urogenitalna oboljenja sa inkontinencijom.

- Od psihiĉkih oboljenja i poremećaja najveći suicidogeni znaĉaj pridaje se razliĉitim oblicima depresije, shizofreniji,

alkoholizmu i narkomaniji. Epileptičari se takoĊe u literaturi navode kao grupa izrazito sklona suicidu.

B) Egzogeni (socijalni) motivi

- afektni - ljubavni, braĉni i porodiĉni problemi

- ekonomski - osiromašenje, nezaposlenost, gubitak posla (pre nego status nezaposlene osobe)

- moralni - uvreĊenost, osramoćenost.

Ovo je samo uslovna podela, obiĉno su motivi sloţeni i višeznaĉni, odnosno mogu se istovremeno ubrojati u dve ili više

od prethodno navedenih grupa. Izuzetno retko postoji samo jedan motiv, uglavnom ih je više, od kojih su neki glavni, a

drugi sporedni, zatim posredni i neposredni, pravi ili laţni - jer je moguće da samoubica sam navodi neki fiktivni motiv da bi

iz odreĊenih razloga prikrio pravi.


www.belimantil.info

40

Najvaţnije je da se istakne da su suicidogeni motivi sasvim subjektivni ĉinioci, naime to su ĉinjenice koje samoubica

smatra kao razlog za uništenje sopstvenog ţivota, bez obzira na to šta o tome drugi misle.

Motivi ĉesto ostaju neotkriveni, što ne znaĉi da ih nema (u našoj studiji suicida muškaraca u oko 25% sluĉajeva motivi

nisu pouzdano utvrĊeni i to naroĉito ĉesto kod najmlaĊih osoba). Dešava se da ĉlanovi porodice zaista ne znaju motive

samoubistva, ali nekada ih namerno prikrivaju pri davanju anamnestiĉkih podataka, uglavnom zbog toga što izvršeno

samoubistvo smatraju porodiĉnom sramotom ili zbog osećanja liĉne krivice za izvršeni suicid. Za lekare je naroĉito vaţna

ĉinjenica i saznanje da pomenuta somatska i psihiĉka oboljenja mogu da budu motivacioni faktor. TakoĊe je vaţan motiv

"strah od bolesti" jer nameće pitanje odnosa lekar-pacijent, odnosno naĉina saopštavanja izvesnih dijagnoza (naroĉito

neizleĉivih bolesti). Lekar mora da odluĉi u svakom konkretnom sluĉaju šta će i u kojoj formi saopštiti pacijentu jer

neoprezno dato saopštenje moţe da deluje kao povod za izvršenje samoubistva. Bilo je primera takvih samoubistva, pri

ĉemu je obdukcija pokazala da je saopštena dijagnoza bila pogrešna.

Uz dispoziciju i motive ĉesto je znaĉajno sadejstvo tzv. suicidogenih stimulanasa.

3. Suicidogeni stimulansi - podstiĉu na izvršenje suicida. To su npr. stanje alkoholisanosti, pubertet, klimakterijum,

menstruacija i dr. Stanje alkoholisanosti deluje suicidogeno naroĉito pri niţoj alkoholemiji (do 1‰), što se najĉešće i

konstatuje kod samoubica, a objašnjava se suzbijanjem inhibitornog uticaja kore velikog mozga na ĉovekovo ponašanje,

odnosno suzbijanjem straha koji mnoge osobe spreĉava da realizuju svoje samoubilaĉke namere (anksilolitiĉko dejstvo

niskih koncentracija alkohola - tzv. "ĉašica kuraţi").

U suicidološkoj literaturi pominje se i pojam "povod" kao egzogeni pokretaĉ suicidalne radnje. To je za samoubicu

jedan znaĉajan i snaţan dogaĊaj (najĉešće neka konfliktna situacija) koji moţe da igra ulogu "okidaĉa" ("trigger") jer prazni

dotle dugo kumulirane afekte. To je "poslednja kap u ĉaši" koja moţe dovesti i do tzv. "reakcije kratkog spoja" i rezultirati

brzom realizacijom suicida. Primer je već pomenuto izvršenje samoubistva posle neopreznog saopštenja dijagnoze

neizleĉivog oboljenja. PRIMER Petnaestogodišnji deĉak koji nikada nije ispoljavao suicidalne manifestacije posvaĊao se

ţuĉno sa ocem koji mu nije dozvolio da izaĊe sa društvom. Deĉak je otišao u svoju sobu i posle oko petnaest minuta otac ga

je našao mrtvog, obešenog o gurtnu od roletne.

Prva razmatranja o ulozi agresivnih tendencija u nastanku samoubistva potiĉu od Frojda. Faza agresije je jedna od

znaĉajnih etapa u formiranju tzv. presuicidalnog sindroma koji je opisao Ringel. Stengel u suicidogenezi navodi sledeće

znaĉajne elemente: 1. beg (kapitulacija) 2. agresija 3. apel funkcija. Brojna istraţivanja odnose se na problem usmeravanja

postojećih agresivnih tendencija ka drugima ili ka sebi (heteroagresija ili autoagresivnost), ĉime se tumaĉi i ĉesto uoĉavani

antagonizam izmeĊu samoubistava i zloĉinstva (u sredinama gde je velika uĉestalost suicida mali je broj ubistava i obrnuto).

Apel funkcija podrazumeva da kroz suicidalno ponašanje ĉovek traţi pomoć od svoje okoline, jer kod njega u suštini ne

postoji ţelja za smrću, već za ţivotom, ali drukĉijim i boljim no što je bio do tada. Iako se pojam "apel" funkcije vezuje za

Stengela, treba napomenuti da je više od dve decenije pre Stengela o ovom pojmu, nazivajući ga "alarmom", pisao Milovan

Milovanović.

VRSTE SAMOUBISTAVA

Osim pojedinaĉnog, postoje i udruţena samoubistva gde više osoba istovremeno realizuje suicid. Uglavnom se radi o

dvema osobama - to je dvojno samoubistvo, koje je najĉešće kod osoba povezanih ljubavnom, ali nekad i porodiĉnom

vezom (porodiĉna samoubistva). U tim sluĉajevima obiĉno je jedna osoba podstrekaĉ (indukovano samoubistvo). Poznati

su i sluĉajevi masovnih samoubistava u kojima je veoma vaţna uloga osoba koja indukuje ostale na samoubistvo (tzv.

suicidalni voĊa). U novembru 1978. godine 912 pripadnika religiozne sekte People's Temple istovremeno je izvršilo

samoubistvo zajedno sa svojim voĊom Jim Jonesom u mestu Jonestown, (Gvajana, Juţna Amerika) trovanjem cijanidima i

valijumom sipanim u piće.

Milovanović i drugi autori pominju i sledeće vrste suicida:

- Bilansno samoubistvo je rezultat odluke posle svoĊenja svih neprijatnih dogaĊaja iz prošlosti. Ono se naješće vezuje za

starije ţivotno doba.

- Altruistiĉko samoubistvo je ono kojim se neko lišava ţivota da bi drugom priĉinio korist.

- Ritualno samoubistvo – npr. "sati" - Hindu obiĉaj samospaljivanja supruge zajedno sa telom pokojnog muţa.

- Tendenciozna samoubistva kojima se pored ostalog ţeli da izvrši demonstracija odnosno protest. Po mnogim autorima

tzv. herojska samoubistva (najĉešće izvršavana u ratu) i protestna samoubistva predstavljaju samoţrtvovanje koje ne bi

trebalo smatrati samoubistvom u pravom smislu tog pojma, što se odnosi i na prethodno pomenuta altruistiĉka samoubistva,

jer se u sušti ne radi o stvarnoj ţelji za uništenjem sopstvenog ţivota.

- Kombinovano samoubistvo je ono koje je istovremeno ili uzastopno izvedeno na dva ili više naĉina ili sa dva ili više

sredstava. Moguće je primeniti razne naĉine i razna sredstva (vešanje i sekotine), isti naĉin razliĉitim sredstvima (trovanje

dvema razliĉitim supstancama) ili razliĉite naĉine istim sredstvom (ubodine i sekotine istim oruĊem).

- Komplikovano samoubistvo je ono koje je praćeno istovremenim ubistvom ili istodobnim zadesom, a najĉešće

podrazumeva situaciju u kojoj neposredno posle izvršenja ubistva jedne ili više osoba ubica oduzima sebi ţivot.

- Simulirano (fingirano) samoubistvo postoji onda kada se sluĉaj prirodne smrti, zadesa ili ubistva predstavlja kao suicid,

što moţe biti sluĉajno ili namerno (u cilju prikrivanja ubistva npr.) - posmrtno vešanje, raskomadanje ili spaljivanje posle

izvršenog ubistva (mora se uraditi sudskomedicinska obdukcija u cilju otkrivanja eventualnih primarnih ubilaĉkih povreda).


www.belimantil.info

41

- Disimulirano samoubistvo je ono koje se prikriva pod slikom prirodne smrti, ubistva ili zadesa. To se moţe desiti sluĉajno

ili namerno (od strane suicidanta ili ĉlanova njegove porodice) npr. usled osećanja sramote zbog izvršenog samoubistva ili

zbog postojanja ţivotnog osiguranja koje se ne isplaćuje ukoliko je osigurana osoba izvršila suicid.

OSOBITOSTI SAMOUBISTVA I SAMOUBICA

Poznata je ĉinjenica da je uĉestalost samoubistava veća u gradskoj nego seoskoj sredini.

U skoro svim društvenim sredinama uĉestalost samoubistva je veća kod muškaraca nego kod ţena, što se vidi i iz

odnosa stopa suicida u razliĉitim zemljama. Ova razlika je najizraţenija u Poljskoj (odnos 5,2:1), a najmanje je ispoljena u

Danskoj populaciji (1,8:1). U bivšoj Jugoslaviji 2,2:1. Ova razlika je kompleksno determinisana biološkim, socijalnim,

psihološkim i psihopatološkim faktorima.

Stope samoubistva prema polu (1990)

_________________________________________

DRŢAVA MUŠKARCI ŢENE ODNOS M:Ţ

Poljska 19,3 3,7 5,2 : 1

Jugoslavija 22,4 10,2 2,2 : 1

Danska 33,3 19,0 1,8 : 1

Najĉešće se navodi da je najveći apsolutni broj samoubica iz treće ţivotne decenije. MeĊutim, poreĊenjem broja

samoubistava sa ukupnim brojem osoba iz odreĊene uzrasne grupe tj. izraĉunavanjem stope suicida, uglavnom se uoĉava

najveća realna suicidalna ugroţenost kod najstarijih osoba, tako da gerijatrijska populacija predstavlja jednu od riziĉnih

grupa za samoubistvo.

U suicidologiji se u poslednje vreme velika paţnja posvećuje samoubistvu maloletnika, koje u pojedinim zemljama

(SAD, Finska) zbog svoje velike uĉestalosti predstavlja ozbiljan društveni problem. Iako se porast broja suicida u

savremenim uslovima uoĉava u svim uzrasnim grupama, jedna od karakteristiĉnih tendencija u Evropi je "podmlaĊivanje"

samoubilaĉke populacije. Najizrazitiji porast broja samoubistava u toku osamdesetih godina konstatovan je u grupi osoba

ţivotnog doba od 15 do 44 godine. Kao rezultat ove pojave, u većini evropskih zemalja samoubistvo predstavlja po

uĉestalosti drugi ili treći uzrok smrti kod adolescenata i mlaĊih odraslih osoba, a u nekim drţavama je vodeći uzrok smrti za

lica ţivotnog doba od 25 do 39 godina.

Najĉešće mesto realizacije suicida je sopstveni stan, odnosno kuća samoubice, a ovaj akt se u većini sluĉajeva izvršava

skriveno, znatno reĊe pred drugim osobama.

Poseban problem za lekare su samoubistva koja se izvršavaju u zdravstvenim ustanovama. Pored tretiranja osnovnog

oboljenja lekari uvek moraju razmišljati i o mogućem suicidogenom dejstvu postojećeg oboljenja. Zbog toga je vaţno da

lekari u toku uzimanja anamneze i leĉenja bolesnika blagovremeno uoĉe znake presuicidalnih manifestacija koji ukazuju na

opasnost od izvršenja suicida, kako bi na takve pacijente obratili posebnu paţnju u preventivnom smislu. Naroĉito treba

naglasiti da kod osoba koje su primljene na leĉenje zbog povreda zadobijenih pri neuspelom pokušaju suicida postoji veliki

rizik skorog ponovnog pokušavanja pa i izvršenja samoubistva. PRIMER Mladić koji je primljen na leĉenje zbog pokušaja

suicida seĉenjem krvnih sudova podlaktica, ubrzo po prijemu u bolnicu i ušivanju relativno površnih sekotina, izvršio je

suicid skokom sa prozora bolnice.

NAĈIN IZVRŠENJA SAMOUBISTVA

Sem zagušenja, moguće je izvršiti samoubistvo svim drugim sredstvima i naĉinima kojima se moţe poĉiniti ubistvo ili

nastati zades.

Mehaniĉke povrede:

-ustreline (pištolj, puška, bomba) - glava, grudni koš

-ubodine (noţ) - grudni koš (srce), trbuh

-sekotine (noţ, ţilet) - podlaktice, lakatni pregibi, vrat (samoklanje)

-skok sa visine

-povrede od teških vozila (voz)

Asfiktiĉke povrede:

-vešanje

-zadavljenje

-zapušenje nosa i usta (plastiĉna kesa)

-utopljenje

Hemijske povrede:

- trovanja (ranije NaOH, danas lekovi, trovanje CO – garaţa, crevo od usisivaĉa, droge – namerno predoziranje, insulin)

Fiziĉke povrede:

- samospaljivanje

- elektrokucija

Nutritivne povrede:

-neuzimanje hrane i teĉnosti


www.belimantil.info

42

U našoj populaciji najveći broj suicida izvršava se vešanjem, upotrebom vatrenog oruţja, skokom sa visine i trovanjem.

Na izbor naĉina izvršenja samoubistva utiĉu odreĊene karakteristike tehnike samoubijanja, od kojih je najznaĉajnija

jednostavnost izvoĊenja tj. mogućnost realizacije suicidalnog ĉina za kratko vreme, bez posebnih priprema i bez potrebe za

nekim naroĉitim mestom i sredstvom izvršenja; brzina i efikasnost suicidalnog akta.

Uĉestalost pojedinih naĉina izvršenja suicida bitno se karakteriše tzv. mesnim i vremenskim osobitostima, što je

uslovljeno razliĉitim naĉinom i uslovima ţivota u pojedinim vremenskim razdobljima i u raznim populacijama. Na nastanak

ovih osobitosti utiĉe niz faktora, kao što su prisutnost i dostupnost odreĊenih sredstava izvršenja samoubistva, trenutno

postojeći obiĉaji kao i upoznatost stanovništa sa odreĊenim sredstvima i tehnikama samoubijanja.

Karakteristiĉan primer znaĉaja dostupnosti sredstva je u našoj populaciji samoubilaĉko trovanje natrijum hidroksidom,

koje je ranije bilo jedno od najĉešćih naĉina izvršenja samoubistva, naroĉito kod ţena, a posle povlaĉenja kamene sode iz

slobodne prodaje ovo trovanje se izuzetno retko registruje. U gradskoj sredini i u novije vreme skok sa visine je mnogo ĉešći

naĉin realizacije suicida nego u ruralnoj populaciji i pre drugog svetskog rata, što se moţe objasniti velikim brojem visokih

zgrada na gradskom podruĉju, odnosno dostupnošću ove tehnike samoubijanja. S tim u vezi znaĉajno je napomenuti da je u

poslednjih nekoliko godina na teritoriji Beograda konstatovan znaĉajan porast broja samoubistava izvršenih upotrebom

vatrenog oruţja, što je negativna posledica sve raširenijeg privatnog, legalnog i nelegalnog, posedovanja vatrenog oruţja.

Uoĉen je znaĉajan uticaj tzv. "zakona podraţavanja" na izbor naĉina realizacije suicida. Naroĉito kod osoba mlaĊeg

ţivotnog doba ovaj fenomen identifikacije i imitativne sugestije utiĉe kako na samo izvršenje samoubistva, tako i na izbor

odreĊenog naĉina samoubijanja.

Treba naglasiti i postojanje simboliĉnosti i simptomatiĉnosti tehnike samoubijanja u zavisnosti od pola, ţivotnog

doba, zanimanja i psihičkog stanja osobe. Kod muškaraca je karakteristiĉna velika uĉestalost samoubilaĉkih

ustrelina, dok su trovanja znatno brojnija kod samoubica ţenskog pola. Kod starih osoba procentualna zastupljenost vešanja

je mnogo veća nego kod mladih, koji u većem broju oduzimaju sebi ţivot skokom sa visine i trovanjem. U odnosu na

profesiju, karakteristiĉna je velika uĉestalost samoubilaĉkih ustrelina kod osoba ĉije zanimanje predviĊa posedovanje

sluţbenog vatrenog oruţja (milicioneri, radnici obezbeĊenja, vojna lica).

Neobiĉnost i surovost naĉina realizacije suicida nije siguran, ali je verovatan znak duševne poremećenosti suicidanta.

PRESUICIDALNE MANIFESTACIJE

najava samoubistva

pokušaj samoubistva

NAJAVE SAMOUBISTVA

Postojala su, a i danas postoje mišljenja da osoba koja ozbiljno namerava da izvrši samoubistvo skoro nikada javno ne

ispoljava svoje samoubilaĉke tendencije. MeĊutim, iskustvo je pokazalo da je znatan broj samoubica u toku ţivota usmeno

najavljivao svoju nameru. U našem istraţivanju registrovane su usmene najave kod oko 50% samoubica muškaraca i to u

znatno većem broju kod starijih nego kod mlaĊih osoba.

Najave mogu biti direktne, kada se jasno iskazuje namera izvršenja suicida, ili indirektne, kada se takva tendencija

nejasno nagoveštava.

Najave samoubistva, kao presuicidalne manifestacije, nose u sebi obeleţje "apel" fenomena, jer se njima u teškoj

ţivotnoj situaciji traţi pomoć od okoline. Mada se kod odreĊenog broja osoba iza takvih najava ne krije stvarna namera za

uništenje sopstvenog ţivota, ipak su u većini sluĉajeva one odraz stvarno postojećih suicidalnih ideja, te se u preventivnom

pogledu na njih mora obratiti posebna paţnja. Naţalost, ĉesto se konstatuje da ovakve najave bivaju neopravdano

zanemarene i neozbiljno shvaćene od strane ĉlanova porodice samoubice i drugih osoba iz njegove okoline.

POKUŠAJ SAMOUBISTVA

Prof. M. Milovanović je pokušaj samoubistva (lat. tentamen suicidii) definisao kao zapoĉeto ali nedovršeno

samoubistvo. Kao i kod izvršenog suicida pokušaj se zapoĉinje svesno i namerno, radi uništenja sopstvenog ţivota,

meĊutim iz raznih uzroka ne dolazi do smrtnog ishoda. Ti uzroci mogu biti nepodobnost sredstva, neumešnost izvoĊenja,

spasavanje od strane drugih lica, pravovremena i adekvatna lekarska pomoć i dr.

I mnogi drugi suicidolozi prihvatili su ovakvo shvatanje da postoji samo kvantitativna, a ne i kvalitativna razlika izmeĊu

izvršenog i pokušanog samoubistva. MeĊutim, Stengel i njegovi sledbenici zastupaju mišljenje da se ova dva pojma bitno

kvalitativno razlikuju - dok kod izvršenog suicida svesno ili nesvesno dominira agresija, kod pokušaja samoubistva bitna

komponenta je već ranije pomenuta "apel" funkcija. To znaĉi da kod osobe koja pokušava samoubistvo u suštini ne postoji

ţelja za smrću, već za ţivotom, ali boljim no što je bio do tada, pa se kroz akt pokušaja osoba obraća svojoj okolini i od nje

traţi pomoć.

Treba naglasiti da u svim sluĉajevima izvršenih i pokušanih suicidalnih radnji nije uvek lako utvrditi karakter takvog

ĉina, odnosno postojeću nameru, te je najbolje prihvatiti Ringelovo mišljenje da je svaki pokušaj samoubistva, makar

koliko bio bezazlen, deo samoubilaĉkog ponašanja i pokazuje da ugroţeno lice naginje ka samoubistvu (osobe koje su

pokušale suicid treba obavezno hospitalizovati). Sve osobe koje su ranije pokušavale samoubistvo svrstavaju se u posebnu

riziĉnu grupu za izvršenje suicida, a utvrĊivanju prethodnih pokušaja pridaje se veliki znaĉaj u preventivnom pogledu.

U literaturi se navode raznovrsni podaci o uĉestalosti ranijih pokušaja kod osoba koje su kasnije izvršile samoubistvo (od

20% do 65%). Po pravilu su pokušaji samoubistva mnogo ĉešći u populaciji ţena nego kod muškaraca. U većini


www.belimantil.info

43

sluĉajeva pokušaj samoubistva jedna osoba vrši samo jednom, a reĊi su sluĉajevi dva ili više puta ponovljenih tentamena

(samoubilaĉki recidivisti).

U sudskomedicinskom smislu, utvrĊivanje prethodnih pokušaja suicida, kako anamnestiĉkim putem, tako i u

obdukcionom nalazu, znaĉajno je za dijagnostikovanje samoubilaĉkog porekla smrti.

SAMOPOVREDA (lat. automutilatio) - za razliku od pokušaja samoubistva, samopovreda predstavlja svesno i

namerno oštećenje iskljuĉivo sopstvenog zdravlja. Cilj povreĊivanja je iskljuĉivo oštećenje zdravlja i u tu svrhu su

udešeni naĉin i sredstvo povreĊivanja, kao i mesto i vreme izvršenja. I pored nepostojanja stvarne namere da se uništi

sopstveni ţivot, u nekim sluĉajevima samopovreĊivanje se moţe završiti smrtnim ishodom.

Najĉešće ove povrede nanosi sebi sam oštećenik (direktne samopovrede), a znatno reĊe neka druga osoba u sporazumu

sa oštećenikom (indirektne samopovrede). Mogući su raznovrsni načini izvršenja: ispijanje malih doza otrova, nanošenje

površnih sekotina, ubodina ili prostrelina, gutanje stranih predmeta, trljanje koţe raznim nadraţajnim sredstvima itd.

Cilj samopovreĊivaja uglavnom je postizanje neke koristi, a u odnosu na tendencije samopovrede mogu biti:

demonstrativne (da se svrati paţnja pojedinca ili javnosti na sebe), protestne (npr. gladovanje zatvorenika), sentimentalne

(zbog odobrovoljenja roditelja, nastavnika, supruţnika ili ljubavnika), mistifikacione (izbegavanje vojne obaveze), malafidne

(kada zatvorenici sebi ţele olakšati bekstvo ili iz zatvora dospeti u bolnicu, laţna optuţba za silovanje) i dr.

U novije vreme sreće se i jedan novi oblik samopovreĊivanja, uglavnom kod mladih osoba, a naroĉito ĉesto u grupi

narkomana. Ĉesto je u vidu nanošenja brojnih površnih sekotina po celom telu (najĉešće po rukama i trupu) ili reĊe

opekotina opuškom cigarete, što za sobom ostavlja karakteristiĉne crtaste i prugaste ili kruţne oţiljke (ĉesto kod

narkomana). Smatra se da ova autoakuzacija predstavlja odraz autoagresivnosti.

UtvrĊivanje samopovrede vrši se na osnovu subjektivnih i objektivnih merila. Subjektivno merilo podrazumeva

pronalaţenje pravog tj. tendencioznog motiva samopovreĊivanja, a objektivna merila su utvrĊivanje lokalizacije, izgleda i

teţine povreda, zatim vrste upotrebljenog oruĊa, naĉina i okolnosti pod kojim se samopovreĊivanje odigralo.

Razlikovanje pokušaja samoubistva i samopovrede nije uvek lako i zahteva detaljno ispitivanje, jer je u izvesnim

sluĉajevima teško dokuĉiti pravu i ozbiljnu nameru dotiĉnog akta. Upravo zbog toga u savremenoj suicidološkoj literaturi za

sve aktove samopovreĊivanja koristi se termin parasuicid - eng. parasuicide ili deliberate self-harm (DSH), koji

podrazumeva sve aktove samopovreĊivanja bez obzira na nameru osobe koja se povreĊuje.

OPROŠTAJNA PISMA

U odreĊenom broju sluĉajeva samoubice ostavljaju za sobom oproštajna pisma. Sadrţaj pisanih oproštajnih poruka je

vrlo raznovrstan. One mogu biti u vidu opraštanja od okoline, traţenja oproštaja za poĉinjeno samoubistvo, saveta pojedinim

ĉlanovima porodice, zaveštanja, regulisanja dugova i dr.

Naša istraţivanja pokazala su da u malom broju sluĉajeva ove poruke ukazuju na motiv samoubistva. To ukazuje na

njihovu ograniĉenu i vrlo kritiĉku primenu u dijagnostiĉke svrhe u suicidologiji, naroĉito kada se ima na umu da oproštajna

pisma mogu da sadrţe neiskrene izjave sa ciljem da se prikrije pravi motiv, a takoĊe mogu biti i fiktivna, odnosno

falsifikovana od strane drugih osoba, npr. u sluĉajevima simuliranih suicida.

UTVRĐIVANJE I RAZLIKOVANJE SAMOUBISTVA UOPŠTE

Naĉini utvrĊivanja samoubistva:

Kriminalistiĉko isleĊenje - uviĊaj na mestu dogaĊaja (pregled lica mesta, saslušavanje svedoka) u cilju utvrĊivanja

okolnosti sluĉaja.

Veštaĉenje - uz druge vrste veštaĉenja (balistiĉko, grafološko i dr.) najvaţnije je sudskomedicinsko veštaĉenje, koje se

sastoji iz sledećih komponenata:

a) Psihološko (psihopatološko) pretraţivanje kod izvršenih suicida odnosi se na uzimanje anamnestičkih podataka

od članova porodice suicidanta ili drugih njemu bliskih osoba (prijatelji, susedi, nastavnici, kolege s posla i dr.). UtvrĊuje se

njegovo ranije zdravstveno i psihiĉko stanje, navike (zloupotreba duvana, alkohola i droge), analizira se razvoj liĉnosti od

najranijih dana do trenutka izvršenja suicida, kao i bitna svojstva liĉnosti samoubice. Posebno se insistira na utvrĊivanju

ranijih usmenih najava i pokušaja samoubistva, kao i postojanja oproštajnog pisma i njegovog sadrţaja. Uzima se i

porodiĉna anamneza, sa posebnim akcentom na sluĉajeve ranijih samoubistava kod bliskih srodnika ili drugih osoba iz bliţe

okoline samoubice. Detaljno se utvrĊuju ĉinjenice o samom ĉinu samoubistva - mestu, vremenu, naĉinu i sredstvu izvršenja,

kao i o dogaĊajima koji su tom aktu neposredno prethodili.

Ovaj postupak prikupljanja podataka je dugotrajan i sloţen proces i moţe se uporediti sa Shneidmanovom "psihološkom

autopsijom".

b) Forenziĉko-kliniĉko pretraţivanje odnosi se na osobe koje su pokušale da izvrše samoubistvo.

c) Forenziĉko-anatomsko pretraţivanje podrazumeva vršenje sudskomedicinske obdukcije u sluĉajevima

realizovanih suicida. Obdukcioni nalaz kod samoubica je trojak:

-Traumatološki nalaz - podrazumeva utvrĊivanje samoubilaĉkih povreda i njihovu diferencijalnu dijagnozu u odnosu na

ubilaĉke i zadesne povrede.

-Normalni anatomski nalaz - odnosi se na fiziološka stanja koja mogu imati ulogu suicidogenih stimulanasa ili ĉak

motiva (menstruacija, trudnoća, senijum, klimakterijum, pubertet).


www.belimantil.info

44

-Patološkoanatomski nalaz - sastoji se u opisivanju svih patološkoanatomskih promena, a posebno se odnosi utvrĊivanje

onih koje mogu biti znaĉajne kao eventualni motivi ili stimulansi (posebna paţnja se obraća na utvrĊivanje stanja

alkoholisanosti, prisustva droga i drugih psihoaktivnih supstanci). U dijagnostiĉkom smislu veoma je znaĉajno objektivno

utvrĊivanje znakova ranijih pokušaja samoubistva (oţiljci od sekotina i ubodina npr.), a u novije vreme sve ĉešće se nalaze i

znaci autoakuzivnosti.

Vrlo je vaţan i pregled odeće i svih predmeta dostavljenih uz leš. Zapaţeni su sluĉajevi da samoubice neposredno pre

izvršenja suicida oblaĉe sveĉano odelo.

Ovakvim naĉinom analiziranja svakog sluĉaja suicida Milovan Milovanovi je utemeljio autopsijsko-anamnestiĉki

metod istraţivanja samoubistva u Institutu za sudsku medicinu u Beogradu, koji se i danas sa uspehom primenjuje.

Pogrešno je verovanje, na ţalost i danas priliĉno rasprostranjeno, i to ne samo meĊu laicima, da je vrlo lako postaviti

dijagnozu samoubistva. Ovakva shvatanja, kao i nepovoljna ekonomska situacija, utiĉu na to da se sve ĉešće samoubistvo

utvrĊuje bez vršenja sudskomedicinske obdukcije. Ubedljiv dokaz dobijen je našim ranijim istraţivanjem za period od 1982.

do 1992. godine, kojim je uporeĊen broj obdukovanih sluĉajeva sa brojem suicida registrovanih u izveštajima GSUP-a

Beograd.

Broj registrovanih i obdukovanih suicida i procenat obdukovanih u odnosu na registrovane sluĉajeve (1980-1989)

_______________________________________________________________________

GODINA BROJ REGISTROVANIH BROJ OBDUKOVANIH PROCENAT

SAMOUBISTVA SAMOUBISTAVA OBDUKOVANIH

1982 172 165 95,9

1983 160 132 82,5

1984 169 103 60,9

1985 182 95 52,5

1986 190 100 52,6

1987 213 101 47,4

1988 160 63 39,4

1989 214 99 46,3

1991 216 82 38,0

1992 278 95 34,2

Procenat obdukovanih u odnosu na registrovane sluĉajeve samoubistva kod pojedinih naĉina izvršenja suicida (1991. i 1992.

godina)

_______________________________________________________________________

NAĈIN BROJ REGISTROVANIH BROJ OBDUKOVANIH PROCENAT

IZVRŠENJA SAMOUBISTVA SAMOUBISTAVA OBDUKOVANIH

vešanje 210 36 17,1

skok sa visine 103 42 40,8

ustreline 76 43 56,6

utopljenje 39 20 51,3

trovanje 31 17 54,8

Ebodine/sekotine 13 5 38,5

ostali naĉini 22 14 63,7

Uoĉen je znaĉajan pad procenta obdukovanih samoubistava u navedenom periodu, što se naroĉito odnosi na sluĉajeve

vešanja, za koje je poznato da moţe da se iskoristi za prikrivanje ubistva fingiranjem suicida. Ovakva negativna praksa

stvara mogućnosti pogrešnog dijagnostikovanja porekla i uzroka smrti, a stvara i laţnu sliku o uĉestalosti suicida u

populaciji.

Stoga je za lekare koji konstatuju smrt vaţno da znaju da bi svaki sluĉaj koji je sumnjiv na samoubistvo trebalo

obavezno da se uputi na vršenje sudskomedicinske obdukcije. Na ţalost, lekari to mogu samo da predloţe, a odluku donosi

istraţni sudija koga Zakonik o kriviĉnom postupku ne obavezuje da mora da prihvati predlog lekara.

POSEBNA DIJAGNOZA I DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA SAMOUBISTVA - spada u uţu specijalistiĉku

oblast delatnosti sudskih lekara – detalji su navedeni na predavanjima o pojedinim vrstama povreda, kao i u udţbeniku prof.

M. Milovanovića u poglavlju o posebnoj dijagnozi i diferencijalnoj dijagnozi samoubistva.

SAMOUBISTVO U KRIVIĈNOM ZAKONIKU REPUBLIKE SRBIJE

U Kriviĉnom zakoniku Republike Srbije (KZ RS) samoubistvo se pominje u ĉlanu 119, koji se odnosi na navoĊenje na

samoubistvo i pomaganje u samoubistvu.

Pod navoĊenjem se podrazumeva podstrekivanje na izvršenje suicida, odnosno uticaj na osobu da donese odluku o

izvršenju samoubistva u fazi kada ta odluka još nije doneta. To se moţe ĉiniti ubeĊivanjem npr. da je ţivot besmislen (što

se u praksi ĉesto pominje kod samoubistava mladih osoba, a objašnjava se negativnim uticajem raznih sekti na omladinu),

da je suicid jedini put da se saĉuva ĉast, zastrašivanjem, pretnjama. Pod navoĊenjem na samoubistvo podrazumeva se i


www.belimantil.info

45

surovo i neĉoveĉno postupanje prema nekom licu koje zbog takvog postupanja donese odluku o izvršenju suicida (stav 5

ĉlana 119 KZ RS).

Ĉlan 119. KZ RS NavoĊenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu

(1) Ko navede drugog na samoubistvo ili mu pomogne u izvršenju samoubistva, pa ovo bude izvršeno ili pokušano,

kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

(2) Ko drugom pomogne u izvršenju samoubistva pod uslovima iz ĉlana 117. ovog zakonika, pa ovo bude izvršeno ili

pokušano, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

(3) Ko delo iz stava 1. ovog ĉlana uĉini prema maloletniku ili prema licu koje se nalazi u stanju bitno smanjene

uraĉunljivosti, kazniće se zatvorom od dve godine do deset godina.

(4) Ako je delo iz stava 1. ovog ĉlana uĉinjeno prema detetu ili prema neuraĉunljivom licu, uĉinilac će se kazniti po

ĉlanu 114. ovog zakonika. (od najmanje 10 do 40 godina zatvora)

(5) Ko surovo ili neĉoveĉno postupa sa licem koje se prema njemu nalazi u odnosu kakve podreĊenosti ili zavisnosti,

pa ono usled takvog postupanja izvrši ili pokuša samoubistvo koje se moţe pripisati nehatu uĉinioca, kazniće se

zatvorom od šest meseci do pet godina.

Pod pomaganjem u samoubistvu podrazumeva se pomoć pri izvršenju suicida osobi koja je već donela odluku o

uništenju sopstvenog ţivota, ali to nije u stanju da uĉini samostalno, bilo zbog telesne nemoći ili zbog straha od

samopovreĊivanja.

U staroj verziji Kriviĉnog zakonika RS ovo kriviĉno delo je postojalo samo ukoliko je navoĊenje, odnosno pomaganje

rezultiralo izvršenim samoubistvom, a u vaţećem Kriviĉnom zakoniku RS ovo kriviĉno delo se odnosi ne samo na izvršeno,

već i na pokušano samoubistvo.

Za kriviĉno delo navoĊenja na samoubistvo i pomaganja u samobisvu predviĊeno je teţe kaţnjavanje ukoliko je ono

uĉinjeno prema detetu (u KZ RS detetom se smatra lice koje nije navršilo 14 godina) ili maloletniku (u KZ RS maloletnikom

se smatra lice koje je navršilo 14 godina, a nije navršilo 18 godina), kao i prema neuraĉunljivom licu ili licu u stanju bitno

smanjene uraĉunljivosti (stav 3 i 4 ĉlana 119 KZ RS).

U tesnoj vezi sa prethodno navedenim kriviĉnim delom je i kriviĉno delo Lišenje ţivota iz samilosti, kojim se u odnosu

na lekarsku profesiju zakonski sankcioniše eutanazija.

Ĉlan 117. KZ RS Lišenje ţivota iz samilosti

Ko liši ţivota punoletno lice iz samilosti zbog teškog zdravstvenog stanja u kojem se to lice nalazi, a na njegov

ozbiljan i izriĉit zahtev, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

PREVENCIJA SAMOUBISTVA

Prema nekim procenama, 9 od 10 izvršenih samoubistava se moţe spreĉiti U.S. Department of Health and Human Services' National Strategy for

Suicide Prevention.

Prevencija suicida je kompleksna multidisciplinarna aktivnost koja u okviru medicinskih grana prvenstveno spada u

domen psihijatrije. Podaci o uĉestalosti i drugim aktuelnim epidemiološkim i sudskomedicinskim karakteristikama

samoubistva u odreĊenoj populaciji izuzetno su znaĉajni za planiranje i sprovoĊenje konkretnih profilaktiĉkih mera.

Prevencija samoubistva globalno se ostvaruje na tri nivoa – primarna prevencija odnosi se na aktivnosti usmerene na

formiranje zdrave liĉnosti i u okviru ovog nivoa izuzetno je znaĉajna harmoniĉna porodiĉna i školska sredina. Sekundarna

prevencija usmerena je na pripadnike posebno sucidialno ugroţenih, odnosno riziĉnih grupa, a tercijarna prevencija na

osobe koje su pokušale izvršenje samoubistva.

U sveti postoje brojne organizacije i udruţenja koje se bave prevencijom suicida, a jedna od njih je IASP (International

Association for Suicide Prevention).

U novijoj suicidološkoj literaturi veliki znaĉaj u prevenciji suicida pridaje se radu lekara opšte prakse, naroĉito u

otkrivanju ranih faza presuicidalnog sindroma. Pouzdano je utvrĊeno da se veliki broj samoubica u kratkom vremenskom

roku pre izvršenja samoubistva obraćao lekaru (najĉešće opšte prakse). Ova pojava se tumaĉi unutrašnjom borbom izmeĊu

individue i samoubilaĉke namere. Kod ĉoveka postoji podsvesna nada da će mu lekar ojaĉati sposobnost odupiranja

suicidalnim idejama. Razliĉite nespecifiĉne funkcionale tegobe pa i telesna oboljenja mogu biti psihosomatski determinisani,

a u odreĊenim sluĉajevima oni predstavljaju odraz maskiranih samoubilaĉkih tendencija ("psihosomatski apel").

Dosadašnja ispitivanja uglavnom su pokazala da lekari nisu dovoljno edukovani za prepoznavanje ovih ranih

presuicidalnih znakova. Stoga je na švedskom ostrvu Gotland u toku 1983. i 1984. godine organizovan sveobuhvatan

program edukacije lekara opšte prakse o dijagnozi i leĉenju afektivnih poremećaja. Ta akcija dovela je do pada stope suicida

u relativno kratkom vremenskom intervalu sa 22 na 16,5, što je bilo znaĉajno manje od opšte stope u celoj Švedskoj (25,5).

Svetska zdravstvena organizacija pokrenula je 1999. godine program SUPRE – inicijativu za prevenciju

samoubistva na svestkom nivou. Kao deo tog programa Institut za mentalno zdravlje u Beogradu objavio je 2005.

godine priruĉnik pod nazivom: "Prevencija samoubistva: priruĉnik za zdravstvene radnike u primarnoj zdravstvenoj


www.belimantil.info

46

zaštiti", koji sadrţi brojne korisne informacije i praktiĉne smernice za rad lekara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti u

oblasti prevencije samoubistva.

LITERATURA:

1. Kapamadţija B, Šovljanski M, Biro M. Osnovni medicinske suicidologije. Medicinska knjiga Beograd-Zagreb,

1990.

2. Lukić M, Pejaković S. Sudska medicina, Privredno-finansijski vodiĉ, Beograd, 1975.

3. Milovanović M. Samoubistvo. Scientia, Beograd, 1929.

4. Milovanović M. Sudska medicina. Medicinska knjiga Beograd - Zagreb, 1979.

5. Pejaković S. Sudskomedicinska ekspertiza i lekarska greška pred društvom i sudom. Nauĉna knjiga, Beograd, 1991.

6. Prevencija samoubistva: priruĉnik za zdravstvene radnike u primarnoj zdravstvenoj zaštiti – Svetska zdravstvena

organizacija, Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, 2005.

7. Wikipedia – the Free Encyclopedia - http://en.wikipedia.org/wiki/Suicide

http://en.wikipedia.org/wiki/Suicide


www.belimantil.info

47

PREGLED POVREĐENIH I OKRIVLJENIH

Ĉlan 143. ZKP Telesni pregled osumnjiĉnog ili okrivljenog

(1) Telesni pregled osumnjiĉenog ili okrivljenog izvršiće se i bez njegovog pristanka ako je potrebno radi

utvrĊivanja ĉinjenica koje su vaţne za kriviĉni postupak. Telesni pregled drugih lica moţe se bez njihovog

pristanka izvršiti samo onda ako se mora utvrditi da li se na njihovom telu nalazi odreĊen trag ili posledica

kriviĉnog dela.

(2) Uzimanju uzorka krvi i preduzimanju drugih medicinskih radnji koje su po pravilu medicinske nauke

neophodne radi analize, identifikacije lica i utvrĊivanja drugih ĉinjenica vaţnih za kriviĉni postupak, moţe se pristupiti

i bez pristanka lica koje se pregleda, izuzev ako bi usled toga nastupila kakva šteta po njegovo zdravlje.

(3) Uzorci pljuvaĉke radi sprovoĊenja DNK analize se uvek mogu uzimati, kada je to potrebno u cilju

identifikacije lica, ili u cilju poreĊenja sa drugim biološkim tragovima i drugim DNK profilima i za to nije potreban

pristanak lica, niti se ta radnja moţe smatrati opasnom po zdravlje.

(4) Radnje iz st. 1, 2. i 3. ovog ĉlana preduzeće se samo po naredbi nadleţnog suda, osim u sluĉaju iz ĉlana 255.

stav 10. ovog zakonika.

(5) Nije dozvoljeno da se prema osumnjiĉenom, okrivljenom ili svedoku primene medicinske intervencije ili da

im se daju takva sredstva kojima bi se uticalo na njihovu svest i volju pri davanju iskaza.

KRIVIĈNI ZAKONIK

GLAVA TRINAESTA – KRIVIĈNA DELA PROTIV ŢIVOTA I TELA

Члан 113. Убиство

Ко другог лиши живота, казниће се затвором од пет до петнаест година.

Члан 114. Тешко убиство

Затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казниће се:

1) ко другог лиши живота на свиреп или подмукао начин;

2) ко другог лиши живота при безобзирном насилничком понашању;

3) ко другог лиши живота и при том са умишљајем доведе у опасност живот још неког лица;

4) ко другог лиши живота при извршењу кривичног дела разбојништва или разбојничке крађе;

5) ко другог лиши живота из користољубља, ради извршења или прикривања другог кривичног дела, из

безобзирне освете или из других ниских побуда;

6) ко лиши живота службено или војно лице при вршењу службене дужности;

7) ко лиши живота дете или бремениту жену;

8) ко лиши живота члана своје породице којег је претходно злостављао;

9) ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или

убиству из самилости.

Члан 115. Убиство на мах

Ко другог лиши живота на мах доведен без своје кривице у јаку раздраженост нападом, злостављањем или

тешким вређањем од стране убијеног, казниће се затвором од једне до осам година.

Нехатно лишење живота

Члан 118.

Ко другог лиши живота из нехата, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

ĈEDOMORSTVO

Члан 116. Убиство детета при порођају

Мајка која лиши живота своје дете за време порођаја или непосредно после порођаја, док код ње траје

поремећај изазван порођајем, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

KRIMINALNI POBAĈAJ

Члан 120. Недозвољен прекид трудноће

(1) Ко противно прописима о вршењу прекида трудноће бременитој жени са њеним пристанком изврши

побачај, започне да врши побачај или јој помогне да изврши побачај, казниће се затвором од три месеца до

три године.

(2) Ко се бави вршењем дела из става 1. овог члана, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(3) Ко бременитој жени без њеног пристанка, а ако је млађа од шеснаест година без њеног пристанка и без

писане сагласности њеног родитеља, усвојиоца или стараоца, изврши или започне да врши побачај, казниће се

затвором од једне до осам година.

(4) Ако је услед дела из ст. 1. до 3. овог члана наступила смрт, тешко нарушавање здравља или друга тешка

телесна повреда жене над којом је вршен прекид трудноће, учинилац ће се казнити за дело из ст. 1. и 2. овог

члана затвором од једне до седам година, а за дело из става 3. овог члана затвором од две до дванаест година.


www.belimantil.info

48

Члан 141. Неовлашћено откривање тајне

(1) Адвокат, лекар или друго лице које неовлашћено открије тајну коју је сазнало у вршењу свог позива,

казниће се новчаном казном или затвором до једне године.

(2) Неће се казнити за дело из става 1. овог члана ко открије тајну у општем интересу или интересу другог

лица, који је претежнији од интереса чувања тајне.

GLAVA OSAMNAESTA – KRIVIĈNA DELA PROTIV POLNE SLOBODE

Члан 178. Силовање

(1) Ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин употребом силе или претњом да ће непосредно

напасти на живот или тело тог или њему блиског лица, казниће се затвором од две до десет година.

(2) Ако је дело из става 1. овог члана учињено претњом да ће се за то или њему блиско лице открити нешто што

би шкодило његовој части или угледу или претњом другим тешким злом, учинилац ће се казнити затвором од

једне до осам година.

(3) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила тешка телесна повреда лица према којем је дело

извршено или ако је дело извршено од стране више лица или на нарочито свиреп или нарочито

понижавајући начин или према малолетнику или је дело имало за последицу трудноћу, учинилац ће се

казнити затвором од три до петнаест година.

(4) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила смрт лица према којем је дело извршено или је дело

учињено према детету, учинилац ће се казнити затвором од пет до осамнаест година.

Члан 179. Обљуба над немоћним лицем

(1) Ко над другим изврши обљубу или са њом изједначен чин искористивши душевно обољење, заостали

душевни развој, другу душевну поремећеност, немоћ или какво друго стање тог лица услед којег оно није

способно за отпор, казниће се затвором од једне до десет година.

(2) Ако је услед дела из става 1. овог члана наступила тешка телесна повреда немоћног лица или ако је дело

извршено од стране више лица или на нарочито свиреп или нарочито понижавајући начин или је учињено

према малолетнику или је дело имало за последицу трудноћу, учинилац ће се казнити затвором од две до

дванаест година.

(3) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила смрт лица према којем је дело извршено или ако је дело

учињено према детету, учинилац ће се казнити затвором од пет до осамнаест година.

Члан 180. Обљуба са дететом

(1) Ко изврши обљубу или са њом изједначен чин са дететом, казниће се затвором од једне до десет година.

(2) Ако је услед дела из става 1. овог члана наступила тешка телесна повреда детета према којем је дело

извршено или је дело извршено од стране више лица или је дело имало за последицу трудноћу, учинилац ће се

казнити затвором од две до дванаест година.

(3) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила смрт детета, учинилац ће се казнити затвором од пет до

осамнаест година.

(4) Неће се казнити за дело из става 1. овог члана учинилац, ако између њега и детета не постоји значајнија

разлика у њиховој душевној и телесној зрелости.

Члан 181. Обљуба злоупотребом положаја

(1) Ко злоупотребом свог положаја наведе на обљубу или са њом изједначен чин лице које се према њему

налази у односу какве подређености или зависности, казниће се затвором од три месеца до три године.

(2) Наставник, васпитач, старалац, усвојилац, родитељ, очух, маћеха или друго лице које злоупотребом свог

положаја или овлашћења изврши обљубу или са њом изједначен чин са малолетником који му је поверен ради

учења, васпитавања, старања или неге, казниће се затвором од једне до десет година.

(3) Ако је дело из става 2. овог члана учињено према детету, учинилац ће се казнити затвором од две до

дванаест година.

(4) Ако је дело из ст. 1. до 3. овог члана имало за последицу трудноћу, учинилац ће се казнити за дело из става

1. затвором од шест месеци до пет година, за дело из става 2. затвором од две до дванаест година, а за дело из

става 3. затвором од три до петнаест година.

(5) Ако је услед дела из става 3. овог члана наступила смрт детета, учинилац ће се казнити затвором од пет до

осамнаест година.

Члан 182. Недозвољене полне радње

(1) Ко под условима из чл. 178. ст. 1. и 2, 179. став 1, 180. став 1. и 181. ст. 1. до 3. овог законика изврши неку

другу полну радњу, казниће се новчаном казном или затвором до три године.

(2) Ако је услед дела из става 1. овог члана наступила тешка телесна повреда лица према којем је дело


www.belimantil.info

49

извршено или ако је дело извршено од стране више лица или на нарочито свиреп или нарочито понижавајући

начин, учинилац ће се казнити затвором од две до десет година.

(3) Ако је услед дела из става 1. овог члана наступила смрт лица према којем је дело извршено, учинилац ће се

казнити затвором од три до петнаест година.

GLAVA DEVETNAESTA – KRIVIĈNA DELA PROTIV BRAKA I PORODICE

Члан 193. Запуштање и злостављање малолетног лица (1) Родитељ, усвојилац, старалац или друго лице које грубим занемаривањем своје дужности збрињавања и

васпитавања запусти малолетно лице о којем је дужно да се стара, казниће се затвором до три године.

(2) Родитељ, усвојилац, старалац или друго лице које злоставља малолетно лице или га принуђава на претеран

рад или рад који не одговара узрасту малолетног лица или на просјачење или га из користољубља наводи на

вршење других радњи које су штетне за његов развој, казниће се затвором од три месеца до пет година.

Члан 194. Насиље у породици

(1) Ко применом насиља, претњом да ће напасти на живот или тело, дрским или безобзирним понашањем

угрожава спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана своје породице, казниће се новчаном казном

или затвором до једне године.

(2) Ако је при извршењу дела из става 1. овог члана коришћено оружје, опасно оруђе или друго средство

подобно да тело тешко повреди или здравље тешко наруши, учинилац ће се казнити затвором од три месеца до

три године.

(3) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила тешка телесна повреда или тешко нарушавање здравља

или су учињена према малолетном лицу, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година.

(4) Ако је услед дела из ст. 1, 2. и 3. овог члана наступила смрт члана породице, учинилац ће се казнити

затвором од три до дванаест година.

(5) Ко прекрши мере заштите од насиља у породици које му је суд одредио на основу закона, казниће се

новчаном казном или затвором до шест месеци.

GLAVA DVADESET TREĆA – KRIVIĈNA DELA PROTIV ZDRAVLJA LJUDI

Члан 246. Неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога

(1) Ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или

преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце

или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од две до дванаест година.

(2) Ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране више лица која су се удружила за вршење тих дела,

или је учинилац овог дела организовао мрежу препродаваца или посредника, учинилац ће се казнити затвором

од пет до петнаест година.

(3) Ко неовлашћено држи супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се новчаном

казном или затвором до три године.

(4) Учинилац дела из става 3. овог члана који опојну дрогу држи ради сопствене употребе може се ослободити

од казне.

(5) Учинилац дела из ст. 1. до 3. овог члана који открије од кога набавља опојну дрогу може се ослободити од

казне.

(6) Ко неовлашћено прави, набавља, поседује или даје на употребу опрему, материјал или супстанце за које зна

да су намењене за производњу опојних дрога, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(7) Опојне дроге и средства за њихову производњу и прераду одузеће се.

Члан 247. Омогућавање уживања опојних дрога

(1) Ко наводи другог на уживање опојне дроге или му даје опојну дрогу да је ужива он или друго лице или

стави на располагање просторије ради уживања опојне дроге или на други начин омогућује другом да ужива

опојну дрогу, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(2) Ако је дело из става 1. овог члана учињено према малолетном лицу или према више лица или је изазвало

нарочито тешке последице,

учинилац ће се казнити затвором од две до десет година.

(3) Опојне дроге одузеће се.

Члан 248. Непоступање по здравственим прописима за време епидемије

Ко за време епидемије какве опасне заразне болести не поступа по прописима, одлукама или наредбама којима се одређују мере за њено сузбијање или спречавање, казниће се новчаном казном или затвором до једне

године.


www.belimantil.info

50

Члан 249. Преношење заразне болести

Ко не поступа по прописима, одлукама или наредбама за сузбијање или спречавање заразних болести, па

услед тога дође до преношења заразне болести, казниће се затвором до три године.

Члан 250. Преношење инфекције ХИВ вирусом

(1) Ко свесно другог доведе у опасност од инфекције ХИВ вирусом, казниће се затвором до две године.

(2) Ко се свесно не придржава прописа и мера који се односе на спречавање ширења ХИВ инфекције и

тиме из нехата доведе до преношења инфекције ХИВ вирусом на друго лице, казниће се затвором од једне

до пет година.

(3) Ко знајући да је заражен ХИВ вирусом свесно пренесе на другог ту инфекцију, казниће се затвором од две

до дванаест година.

(4) Ако је услед дела из став 3. овог члана наступила смрт зараженог лица, учинилац ће се казнити затвором од

пет до петнаест година.

(5) Ако је дело из ст. 3. и 4. овог члана учињено из нехата, учинилац ће се казнити за дело из става 3. затвором

до три године, а за дело из става 4. затвором од шест месеци до пет година.

Члан 252. Противправно вршење медицинских експеримената и испитивање лека

(1) Ко противно прописима на људима врши медицинске или друге сличне експерименте, казниће се

затвором од три месеца до пет година.

(2) Казном из става 1. овог члана казниће се и ко врши клонирање људи или врши експерименте у том

циљу.

(3) Ко противно прописима врши клиничко испитивање лека, казниће се затвором од три месеца до три

године.

Члан 254. Надрилекарство и надриапотекарство

(1) Ко се без одговарајуће стручне спреме бави лечењем или пружањем других медицинских услуга, казниће се

новчаном казном или затвором до две године.

(2) Казном из става 1. овог члана казниће се и ко се без одговарајуће стручне спреме бави справљањем или

издавањем лекова.

Члан 255. Несавесно поступање при справљању и издавању лекова

(1) Лице овлашћено за издавање лекова за употребу у медицини које изда други лек уместо прописаног или

захтеваног лека, ако замена није дозвољена или које не направи лек у прописаној размери или количини или

које очигледно несавесно поступа при издавању лекова и тиме проузрокује погоршање здравственог стања

неког лица, казниће се затвором до три године.

(2) Ако је дело из става 1. овог члана учињено из нехата, учинилац ће се казнити новчаном казном или затвором

до једне године.

Члан 256. Производња и стављање у промет шкодљивих производа

(1) Ко производи ради продаје, продаје или ставља у промет шкодљиве животне намирнице, јело или пиће или

друге шкодљиве производе, казниће се затвором од три месеца до три године.

(2) Ко животне намирнице, јело или пиће ставља у промет без извршеног прегледа од стране овлашћеног лица

кад је тај преглед прописима предвиђен, или их ставља у промет пошто им је истекао рок употребе, казниће се

затвором до две године.

(3) Ако је дело из ст. 1. и 2. овог члана учињено из нехата, учинилац ће се казнити новчаном казном или

затвором до једне године.

(4) Производи из ст. 1. и 2. овог члана одузеће се.

GLAVA TRIDESETA – KRIVIĈNA DELA PROTIV PRAVOSUĐA

Члан 332. Непријављивање кривичног дела и учиниоца

(1) Ко зна да је неко лице учинило кривично дело за које се по закону може изрећи затвор од тридесет до

четрдесет година или зна само да је такво дело учињено па то не пријави пре него што су дело, односно

учинилац откривени, казниће се затвором до две године.

(2) Казном из става 1. овог члана казниће се и службено или одговорно лице које свесно пропусти да пријави

кривично дело за које је сазнало у вршењу своје дужности, ако се за то дело по закону може изрећи пет

година затвора или тежа казна.

(3) Службено или одговорно лице које свесно пропусти да пријави кривично дело свог подређеног које је он

учинио при вршењу своје службене, војне или радне обавезе, ако се за то дело по закону може изрећи затвор од

тридесет до четрдесет година, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(4) За непријављивање кривичног дела или учиниоца из ст. 1. и 2. овог члана неће се казнити лице којем је

учинилац брачни друг или са којим живи у трајној ванбрачној заједници, сродник по крви у правој линији, брат


www.belimantil.info

51

или сестра, усвојилац или усвојеник, као и брачни друг неког од наведених лица, односно лице које са неким од

њих живи у трајној ванбрачној заједници, као и бранилац, лекар или верски исповедник учиниоца.


www.belimantil.info

52

ISPITNA PITANJA IZ SUDSKE MEDICINE

1. Naĉini utvrĊivanja trovanja uopšte i njihova dokazna vrednost

2. Pritisak na grudni koš

3. Sudskomedicinska ekshumacija

1. Sudskomedicinski znaĉaj alkoholisanosti i alkoholizma

2. Sudskomedicinska dijagnoza silovanja i napastvovanja (ĉl.103 i ĉl.108 KZ Srbije)

3. Prelomi i išĉašenja

1. Karakteristike povreĊivanja u saobraćajnim nesrećama

2. Pobaĉaj (ĉl.52 KZ Srbije)

3. Sinkopalne, lipotimiĉke i agonalne povrede

1. UtvrĊivanje smrti i odreĊivanje vremena smrti

2. Opekotine i oparotine

3. Potres mozga i njegov forenziĉki znaĉaj

1. Trovanje ugljen monoksidom

2. Nagnjeĉina

3. Biološki tragovi u sudskomedicinskoj praksi

1. Oguljotine i sasušine i njihov sudskomedicinski znaĉaj

2. Mehanizam povreĊivanja u saobraćajnim nesrećama

3. UtvrĊivanje oĉinstva

1. Otrovi i trovanja uopšte, uslovi trovanja

2. Lešne promene, njihov sudskomedicinski znaĉaj

3. Sudskomedicinsko veštaĉenje

1. Nervni otrovi

2. Radijacione povrede i oboljenja

3. Krvni izliv i iskrvavljenost

1. Prirodna smrt u sudskomedicinskoj praksi

2. Zapušenje grla i grkljana

3. Pregled povreĊenih i okrivljenih (ĉl.257 i 259 ZKP)

1. Posmrtne povrede

2. Trovanje opijumom, morfinom i derivatima morfina

3. Sudskomedicinska dijagnoza protivprirodnog bluda (pederastija, ĉl.110 KZ Srbije)

1. Razderine

2. UtvrĊivanje alkoholisanosti na ţivim i leševima

3. Laka telesna povreda (ĉl.54 KZ Srbije)

1. Uzimanje materijala za toksikološki pregled kod ţivih i leševa

2. Krvni podliv

3. Teška telesna povreda(ĉl.53 KZ Srbije)

1. Specijalne obdukcije

2. Parenhimski otrovi (Pb, Hg, As)

3. Mehanizam povreĊivanja kod pojedinih uĉesnika u saobraćajnim nesrećama

1. Uzroci, povod i uslov smrti

2. Vazdušna i gasna embolija

3. Leševi iz vode

1. Sudskomedicinske karakteristike zadesa

2. Forenziĉki znaĉaj oboljenja

3. Razorine i raskomadine

1. Zapušenje dušnika i dušnica

2. Trovanje insekticidima (paration)


www.belimantil.info

53

3. Sudskomedicinsko veštaĉenje u saobraćajnim nesrećama

1. Identifikacija ţivih

2. Nasilna smrt novoroĊenĉeta u sudskomedicinskoj praksi

3. Sposobnost lekara za sudskomedicinsko veštaĉenje (ĉl.244 ZKP)

1. Utopljenje

2. Sudskomedicinski znaĉaj povreda kiĉme i kiĉmene moĉdine

3. Terapeutski zadesi kod upotrebe antibiotika

1. Odnos oboljenja i povrede uopšte

2. Ubodine

3. Krvni otrovi

1. Ustreline iz blizine

2. Ĉedomorstvo (ĉl.50 KZ Srbije)

3. Sunĉanica i omarica

1. Zaţivotne reakcije i njihov sudskomedicinski znaĉaj

2. Sekotine

3. Smrznutost

1. Povrede mehaniĉkim oruĊem uopšte

2. Trovanje kamenom sodom i drugim bazama

3. Obdukcioni zapisnik

1. Asfiksija uopšte (udušenje)

2. Sudskomedicinska dijagnoza sveţeg poroĊaja i pobaĉaja

3. Povrede gromom

1. Vatreno oruţje i ustreline uopšte

2. Povrede elektriĉnom strujom

3. Zahtevanje sudskomedicinskog veštaĉenja (ĉl.242 ZKP)

1. Lešne osobine, njihov sudskomedicinski znaĉaj

2. Ustreline iz daljine

3. Trombna embolija i njen forenziĉki znaĉaj

1. Traumatska i morbozna intrakranijalna krvavljenja (pritisak na mozak)

2. OdreĊivanje intrauterine starosti i ţivotne sposobnosti novoroĊenĉeta

3. Neispravno lekarsko uverenje (nepotpuno, pogrešno i laţno)

1. Nasilne mehaniĉke asfiksije

2. Agonija i smrt

3. Seme i semene mrlje u sudskomedicinskoj praksi

1. Masna embolija

2. Razlika ubistva i samoubistva

3. Trovanje kiselinom (sumporna, sona, azotna, sirćetna kiselina)

1. Zadavljenje (strangulatio funalis)

2. Forenziĉki znaĉaj puerperalnih oboljenja materice i njihovih komplikacija

3. Obaveze lekara pri otkrivanju zarazne bolesti (ĉl.122 KZ Srbije)

1. Oboljenja srca u sudskomedicinskoj praksi

2. Identifikacija leševa

3. Krv i krvne mrlje

1. Kontuzija mozga

2. Znaci novoroĊenosti

3. Ubistvo

1. Samoubistvo

2. PoroĊajna trauma i druge povrede novoroĊenĉeta


www.belimantil.info

54

3. Kvalifikacija povreda uopšte

1. Vešanje

2. Dokaz oplodne moći kod ţivih

3. Duţnosti i prava sudskomedicinskog veštaka

1. Ustreline

2. Sudskomedicinska dijagnoza davnašnjeg poroĊaja i pobaĉaja

3. Neukazivanje lekarske pomoći (ĉl.127 KZ Srbije)

1. Povrede mehaniĉkim oruĊem uopšte

2. Zadatak, znaĉaj i vrste obdukcija

3. Lekarsko uverenje

1. Klasifikacija i kvalifikacija povreda uopšte

2. Uloga alkohola, droge i lekova u saobraćajnim nesrećama

3. Kosti kao predmet sudskomedicinskog veštaĉenja

1. Povrede tehniĉkim i atmosferskim elektricitetom

2. Akutno trovanje alkoholom (etil i metil alkohol)

3. Lekarska tajna (ĉl.73 KZ Srbije) i davanje laţnog iskaza (ĉl.206 KS Srbije)

1. Zapušenje nosa i usta

2. UtvrĊivanje ţivoroĊenosti novoroĊenĉeta

3. Vrste i stepeni sudskomedicinskog veštaĉenja (ĉl.250 i 251 ZKP)

1. Rascep, prodor, proboj i provala

2. Obdukcija zaĉetka i novoroĊenĉeta (ĉl.255 ZKP)

3. Predmeti sudskomedicinskog veštaĉenja

1. Pokušaj samoubistva i samopovreda uopšte

2. Trovanje barbituratima

3. Prirodna smrt novoroĊenĉeta u sudskomedicinskoj praksi

1. Zagušenje (strangulatio manualis)

2. Sepsa

3. Nesavesno leĉenje bolesnika (ĉl.126 KZ Srbije)

Sudska Medicina - Dodaci Za Ispit 2008, Prof. Savic

Documents

Transcript of Sudska Medicina - Dodaci Za Ispit 2008, Prof. Savic