Поводом нове књиге у оквиру Целокупних дела Павла Ивића у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића

Едиција Целокупна дела Павла Ивића, замишљена у једанаест томова, коју је покренула Издавачка књижарница Зорана Стојановића, а чији је главни редактор Милорад Радовановић, 2008. године употпуњена је још једном књигом под називом Студије из српске средњовековне писмености. Она представља шести том ове едиције, а приредила ју је Јасмина Грковић-Мејџор. Под тим насловом, на 737 страна текста, приређивач је, заправо, објединио три познате студије које је Павле Ивић током седамдесетих и осамдесетих година XX века објавио у коауторству са својим сарадницама, Милицом Грковић и Вером Јерковић. Прву од њих, Дечанске хрисовуље, објавио је 1976. са Милицом Грковић, а друге две, Правопис српскохрватских ћирилских повеља и писама XII и XIII века (1981) и Палеографски опис и правопис Дечанских хрисовуља (1982) са Вером Јерковић.

Подсетићемо, овом приликом, и на друге томове, досад објављене, у оквиру ове едиције, а држаћемо се, при том, хронолошког реда њиховог излажења. Године 1991, као IV том, изашла је књига О Вуку Караџићу (приредио Александар Младеновић). Три године касније, 1994, под окриљем ове еминентне издавачке куће изашла су још два тома едиције: I том, О говору Галипољских Срба (приредио Драгољуб Петровић) и III том, Српскохрвтаски дијалекти, њихова структура и развој (приредио Мато Пижурица). Године 1998. из штампе је изашао VII/2 том, Прозодија речи и реченице у српскохрвтаском језику (приредила Љиљана Суботић). Две године касније, 1998, појавили су се VIII том, Преглед историје српског језика (приредио Александар Младеновић) и X том, Расправе, студије, чланци; 1. О фонологији (приредио Драгољуб Петровић). Године 2001. још две књиге обогатиле су едицију: V том, Српски народ и његов језик (приредио Милорад Радовановић) и II том, Дијалектологија српскохрватског језика: увод у штокавско наречје (приредио Драгољуб Петровић). Наредне, 2002. године појавио се VII/1 том едиције, О српскохрватским акцентима, студија коју је Павле Ивић објавио заједно са Илсе Лехисте (приредио Драгољуб Петровић). Дакле, до данас је објављено девет томова у потпуности и прва књига у оквиру X тома. Овиме се Целокупна дела полако заокружују. Своје објављивање још увек чекају још само IX том, Полемички списи, друга (Дијалектологија) и трећа књига (Историја језика) у оквиру X тома који носи заједнички наслов Расправе, студије, чланци, као и XI том, замишљен као књига регистара личних и географских имена, језика, дијалеката, граматичких категорија поменутих у ранијим томовима.

Већина студија и чланака који су у оквиру ове едиције објављени, или то тек треба да буду, већ су доживели своја прва издања. Сваки том пропраћен је напоменом приређивача из које се сазнаје да ли се ново издање разликује од свог претходног, у чему и, ако има разлика, из којих разлога је то учињено. Специфичност Целокупних дела Павла Ивића састоји се у томе што се у оквиру исте препознатљиве едиције налазе на окупу сва дела овог врсног лингвисте, а нека од њих по први пут у преводу на српски језик: Српскохрватски дијалекти, њихова структура и развој, том III, које је са немачког превела Павица Мразовић као и студија Прозодија речи и реченице у српскохрватском језику, том VII/2, коју је са енглеског превела Љиљана Суботић. У целини гледано ова едиција представља

свеукупни научни допринос Павла Ивића србистици и то, чини се, подједнако на плану дијахроније и синхроније, а конкретно, како у области дијалектологије и историје српског језика, тако и у области фонологије стандрадног српског језика. Сигурно је да Целокупна дела Павла Ивића заједно са Изабраним делима Александра Белића, представљају научне опусе двојице језичких посленика, ученика и његовог учитеља, који су у најбољем смислу те речи својим резултатима, промишљањима и ауторитетом обележили српску лингвистику XX века и укључили је у светске токове лингвистичке мисли.

Као што смо поменули, књига Студије из српске средњовековне писмености подељена је у три дела: Дечанске хрисовуље (7-359), Правопис српскохрватских ћирилских повеља и писама XII и XIII века (361-588) и Палеографски опис и правопис Дечанских хрисовуља (589-731). Основни садржај књиге допуњен је Напоменом приређивача (733-735). Из последњег текста дознајемо да се све три књиге овом приликом издају у репринту са незнатним исправкама које се тичу једино уочених штампарских грешака. На тај начин, непромењене ни у једном детаљу, чак ни када се ради о детаљима изнетим у уводним текстовима који су са савремене тачке гледишта информативно редундантне (нпр. помен тадашњих финансијера ових студија), оне представљају „историјска сведочанства о путу [свога] настанка“, а додала бих, и о околностима које су их пратиле. Тако, на пример, међу многим корисним подацима на овим страницама, а то су пре свега језичке чињенице из раног периода српске средњовековне писмености, културолошке појединости из тог периода, подаци о научним достигнућима других на исте теме дати кроз фусноте и спискове литературе и сл. (којима ћемо се посветити посебно за сваку књигу), наилазимо и на податке о најави неких књига, односно студија, које до данас, колико нам је познато, нису објављене.1 То су књиге које би широј научној јавности још више приближиле описивану научну област, тј. омогућиле би свестранији приказ раног периода српске средњовековне писмености. Упућенима у језичка истраживања ове врсте познато је колико је труда и времена уложено у сакупљање потребне грађе за објављивање таквих студија. Непознати су разлози због којих се то још није десило. Стога, наговештај необјављених књига у овом, новом, издању остаје као опомена да је посао у језичком описивању рукописног наслеђа на старосрпском језику из ране епохе наше средњовековне писмености остао у неким детаљима недовршен.

Све три књиге могу се посматрати и као три поглавља једне студије, будући да имају заједнички предмет истраживања: баве се средњовековним ћирилским повељама - документима чија старина идући уназад досеже до самог краја XII века. Сачувани су са територије Рашке, Хума, Босне, Дубровника и Далмације и писани

1 О којим се публикацијама ради, рећи ћемо речима аутора ових студија: „Надамо се да ће ускоро у истој публикационој серији изаћи и монографија о језику те хрисовуље [M.K. реч је о Дечанској хрисовуљи], а започет је и посао око Светостефанске хрисовуље, такође из XIV века. Исто тако увелико је одмакло припремање монографије о врањинским повељама и њиховом језику, као и обимне студије о језичким особинама повеља и писама на српскохрватском језику из најранијег периода, дакле из XII и XIII века.“ (Студије 2008: 13) Потом, најављено је и објављивање српског Дипломатара, чији је значај појављивања у науци више пута истицан: „Велику и заиста необичну помоћ Пројкету пружили су носиоци рада на Дипломатару који се припрема у Историјском институту у Београду.“ (Студије 2008: 364) Најава истих студија налази се и на другим местима у књизи, нпр. и на странама 21 (у оквиру фусноте 19), 584 (у оквиру фусноте 64) или 592, што говори о томе да су постојале озбиљне намере да се оне и објаве.

су већим делом на народном језику. Будући да други текстови писани народним језиком (нпр. законици) потичу из барем два века каснијег периода, повеље представљају најдрагоценији извор за историју старосрпског језика. Од свеукупних ћирилских докумената из ранoг периода српске средњовековне писмености најбројнији су они са територије Рашке, међу којима се као посебан жанр пословноправног стила издвајају даровнице православним манастирима, а међу њима у највредније спадају оснивачке повеље, назване још и хрисовуљама будући да су потврђене златним печатом. Побројаћемо само неке: Хиландарска повеља светога Симеона, Хиландарска повеља Стефана Првовенчаног, Жичка повеља Стефана Првовенчаног, Грачаничка повеља краља Милутина, Бањска повеља краља Милутина познатија као Светостефанска повеља, Дечанска повеља краља Уроша III касније прозваног Дечански, Светоарханђеловска повеља цара Душана. Оснивачке повеље, тј. хрисовуље, представљају исправе које су издавали владари, ктитори манастира, приликом њиховог оснивања, с циљем да утврде правни статус задужбине, опсег имања и привилегија којима их је обдарио, као и феудалне обавезе људи на манастирском властелинству. За њих се због тога, поред историчара језика, интересују подједнако историчари, историчари права и многи други.

Међу побројаним оснивачким повељама, Дечанске хрисовуље, споменик из друге четвртине XIV века, заједно са Светостефанском и Светоарханђеловском, иду у ред наших најдрагоценијих докуманата тог периода. Својим обимом, садржином и изгледом Дечанске хрисовуље представљају, како истичу Милица Грковић и Павле Ивић, незаобилазан извор за историјскојезичка и палеографска истраживања. Такође, оне садрже драгоцен материјал и за историографска истраживања различитих врста: политичку историју, историју средњовековних и економских прилика, културну историју, историју права, историју географије и сл. У уводним текстовима ове монографије даје се опис и историјат рукописа у којем се „огледа и судбина српског културног наслеђа, а и самог српског народа“, како је једним другим поводом рекао Павле Ивић мислећи управо на судбину Дечанских хрисовуља. Данас су нам познате три верзије ове повеље, једна свечана, у свитку, и друге две у облику рукописне пергаментне књиге. Оне су настале у временском размаку од по неколико година (обухватајући период од 1330. до 1345. године), прве две на двору краља Стефана Дечанског, на југу Косова, у Породимљи, а трећа на двору цара Душана. До данас су сачувани оригинали прве и треће верзије и чувају се, прва у Архиву Србије, а трећа у Архиву САНУ, док се другој верзији губи траг негде на преласку из XIX у XX век. Стога је основни циљ састављача монографије о Дечанским хрисовуљама био да широј научној јавности донесе снимке сачуваних рукописних верзија овог споменика како би се спасиле од заборава.

Монографија посвећена Дечанским хрисовуљама садржи фототипско издање све три познате верзије рукописа и једног много каснијег преписа из 1762. године, потом стручан превод на савремени српски језик прве верзије и на крају детаљан регистар личности, имена места, правних, економских и сродствених термина поменутих у текстовима. Уз општу причу о историјату споменика у уводним текстовима се даје и детаљна упоредна анализа свих његових ранијих издања, као и упоредни преглед садржајних елемената у трима верзијама

Дечанских хрисовуља. Разлике између прве и друге, као и између друге и треће верзије су, пре свега, садржинске природе, што је условљено новим даровима манастиру. Проширење властелинства захтевало је и издавање новог документа. На основу уочених, пре свега садржинских разлика, између сачуваних верзија овог документа дошло се до закључка о хронолошком следу њиховог настанка и тиме је дефинитивно отклоњена до тада у науци постојећа заблуда о двема верзијама Дечанских хрисовуља. И данас ова монографија, која се после тридесет и две године појавила у репринту, представља једну од ретких студија посвећених раном споменику српске средњовековне писмености који је доживео издање какво доликује његовом значају.2 Уколико се поред свега изнетог, узме у обзир и то да је претходно издање постала библиофилска реткост, утолико вредност појављивања овог репринта постаје већа.

Друга књига, Правопис српскохрватских ћирилских повеља и писама XII и XIII века, бави се оним рукописним споменицима који претежно припадају световној сфери употребе. Осветљавање правописа световних докумената представља основни задатак и полазиште у свим истраживањима историје језика, а посебно у домену историјске фонологије, јер „само добро проучен правопис омогућује да се текстови тачно прочитају, тј. да се утврде гласовне особине језика“. Опису и анализи правописа у овим документима, претходило је сачињавање списка повеља из XII и XIII века са подацима о њиховом издању, чији се хронолошки регистар даје у оквиру Увода књиге (363-392). Имајући на уму нејаднаку употребљивост оригинала и каснијих преписа, Вера Јерковић, Павле Ивић и други сарадници на пројекту Историја српскохрватског народног и књижевног језика у оквиру којег је и 1981. године и настала ова монографија, целокупан списак докумената поделили су у три скупине: прву чине оригинали или преписи сигурно настали у XII и XIII веку (ова скупина је једино употребљива за палеографска и ортографска истраживања), другу чине каснији преписи докумената насталих у XII и XIII веку (они се могу критички користити за језичка истраживања) и трећу чине српски преводи грчких докумената из XII и XIII века познатих из каснијих преписа. Овако конципираним списком писама и повеља из XII и XIII века по наведеним групама, аутори су, по речима приређивача књиге, „задужили не само потоње истраживаче ране историје српског језика, било којим њеним аспектом се бавили, већ и истраживаче у другим дисциплинама“. За језичка истраживања, тј. за утврђивање дијалекатске распрострањености одређених језичких појава, такође су веома корисне и информације о провенијенцији докумената (који од њих потичу из Рашке, Дуборвника, Хума, Босне или из Далмације) као и о њиховим писарима. Свесни да су оригинали докумената веродостојнији од њихових издања, аутори су своја правописна истраживања спровели на фотографијама докумената, али су појединости на тешко видљивим местима проверили и на сачуваним оригиналним документима у Дубровачком архиву. У самој ортографској анализи пошло се од

2 Од других повеља из раног периода српског средњовековља поменућемо Светоарханђеловску хрисовуљу коју су Синиша Мишић и Татјана Суботин-Голубовић издали уз сарадњу Историјског института у Београду 2003. године. Њихова монографија се од приказиване, осим по томе што је у њој доминантан историјски приступ, разликује и по томе што она не садржи снимке споменика, будући да је рукопис повеље, који представља оновремени препис, изгубљен негде у исто време кад и друга верзија Дечанских хрисовуља, те су аутори своју студију базирали на Шафариковом издању тог споменика из XIX века.

Прегледа правописних појава (393-554) са презентованом целокупном грађом по документима у оквиру сваке географски одређене скупине, да би се у Закључним разматрањима (555-588) дале најпре правописне карактеристике сваког списа, и то само оне које су битне за одређивање правописних школа, а потом и карактеристике регионалних скупина докумената. Закључено је да је у најстаријим сачуваним ћирилским споменицима на народном језику постојала релативно стабилна правописна норма, ослоњена на старословенску традицију, али и то да су се најважније промене тицале рашке скупине текстова. Приликом општег осврта на правопис рашких списа аутори коригују дотад у науци важећи став о светом Сави као реформатору правописа и мишљење да се нова ортографија уобличавала само под утицајем руских предложака. На основу детаљне и свеобухватне анализе правописних особина датих споменика, Вера Јерковић и Павле Ивић указују на то да се у рађању рашког правописа свакако огледао и утицај бугарских и македонских предложака као и на то да је „тзв. светосавска реформа пре имала облик тенденције него норме“, те да се њен еволутивни карактер одликује кроз „фаворизовање једног од двају затечених правописних узуса“. У тој појави сређивања рашке ортографије огледа се започет прелаз од „старијег рашког“ ка „млађем рашком“, тј. уређеном начину писања са лигатурама. На крају студије, аутори помињу још и опште одлике односа између гласова штокавског говора у XII и XIII веку и графема помоћу којих су се они обележавали дајући, при том, своју оцену о степену подесности таквог графијско-правoписног система.

Књига Палеографски опис и правопис Дечанских хрисовуља представља резултат продужетка рада на пољу палеографских и ортографских проучавања ћирилских докумената из раног периода српске средњовековне писмености, овог пута на документу који је прави репрезент своје епохе, тј. XIV века. Зашто су Дечанске хрисовуље добар пример правописа и палеографског типа писма тога доба? У уводним текстовима Вера Јерковић и Павле Ивић, аутори треће књиге, подсећају да је XIV век доба најобимније сачуване грађе, па се на те документе не може применити исти поступак посматрања (свих појединости у свим рукописима) као на документе из претходног периода, те да је ту потребно прибећи обради једног добро одабраног узорка. Дечанске хрисовуље, самом чињеницом да су настале на двору краља Стефана Уроша III Дечанског и његовог сина, краља Стефана Душана, дакле на месту где је било највише услова за узорно неговање писмености, својим обимом и садржајем представљају највећи познати нам домет делатности српских средњовековних канцеларија, те се могу сматрати правим репрезентом своје епохе. Палеографском анализом је утврђено да је основни текст све три верзије рукописа писала по једна рука. Корекције различитог типа, било да је уместо избрисаног уписан други текст или да је накнадно нешто надредно додавано, које су овој књизи детаљно побројане за сваки рукопис понаособ, потичу од друге руке, али оне нису ушле у палеографску анализу, будући да су каснијег датума. Иако су три различите руке исписале верзије хрисовуље, закључују аутори, сва три рукописа имају исти тип слова. Та слова припадају уставу рашког периода у којем се разлике у словним варијантама крећу у оквиру истог типа. Стандардне облике слова из Дечанских хрисовуља аутори су упоредили са стањем у другим црквеним књигама прве половине XIV века, као и са подацима изнетим у Историји српске ћирилице Петра Ћорђића. Закључили су да је у то доба дошло до

нормализације типова слова, а у мањој мери и њихових варијаната, као и да нема никакве разлике између канцеларијског устава и оног у црквеним књигама. Ортографска анализа је потврдила да је у све три верзије ове манастирске даровнице спроведен скоро доследно правопис са лигатурама, било да је питању обележавање група ја, је, ју, било да се оне пишу иза л, н, к и г да означе сугласнике љ, њ, ћ и ђ. То је уједно и најмаркантнија одлика рашке правописне школе уређеног.

Овом књигом се, као трећим поглављем у оквиру шестог тома Целокупних дела Павла Ивића, који носи назив Студије из српске средњовековне писмености, заокружује једна логична целина - грађа за истраживање у трећој књизи уједно је основни садржај прве. Тиме се оправдава и приређивачева одлука да се све три монографије објаве као саствани делови једне студије. Поновним објављивањем ових монографија, које су својим првим издањима свакако обележиле једну епоху не само у историји српског језика већ и у културној историји Срба, актуализује се њихов садржај, а самим тим и њихов значај.

У Новом Саду, јуна 2009. Марина Курешевић