Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet

Odsek za filozofiju

Seminarski rad iz Helenisticko-rimske filozofije

Tema:

Stoicizam

Student: Mentor:

Veljko Miljković Nikola Tatalović

2013.

Apstrakt: Autor u radu nastoji da prikaže celokupno stoičko učenje sa svim njegovim

segmentima I promenama koje trpi kroz dug vremenski period svoga izlaganja.

Ključne reči: Zenon, logos, sveopšti požar, determinizacija prirode, formalna logika,

Panatije, Posejdonije, eklekticizam, etika, Seneka, Epiktet, Marko Aurelije.

Sadržaj

1. Nastanak I podela stoicizma (str.4-5)

2. Kosmologija stoika (str.5-7)

3. Logika stoicizma (str.7)

4. Etika sticizma (str.7-8)

5. Srednji stoicizam (str. 9)

6. Rimski stoičari-Pozni stoicizam (str.10-11)

7. Literatura (str.12)

Nastanak I podela stoicizma

Helenističko-rimski period ne predstavlja samo istorijski, hronološki redosled, koji sledi

posle Helena. U ovom periodu znatno se menja kultura, tradicija, težnja jednog naroda, koji više

ne čine helenski gradovi-države, već ogromna imperija. Samim tim menja se I način

razmisljanja, više se ne teži ka znanju radi samog znanja, već ka koristi ili moći, pa se tako

filozofija okreće ka praktičkim pitanjima. Etički I praktički interes je posebno istaknut u posle-

aristotelskim školama. Akcenat je stavljen na usavršavanje karaktera pojedinca, što je bio

osnovni zadatak tadašnjih filozofa. 1

Osnivač stoičke škole bio je Zenon iz Kitije, grada na Kipru, koga treba razlikovati od

Zenona iz Eleje. Rođen je oko 340. godine pre nove ere, a umro je oko 265.g.p.n.e. veruje se da

je sam sebi oduzeo život. Veza sa Atinom, tadašnjim centrom grčke filozofije, bio je njegov otac

trgovac koji je stalno putovao u Atinu radi posla I donosio Zenonu knjige Atinjskih filozofa,

naročito sokratovaca, odakle se je I ponikla njegova zainteresovanost za nauku I filozofiju.

Zenon je slušao razne sokratovce. On se divio čvrstoćom Sokratovog karaktera I smatrao da je

kinik Krates najsličniji Sokratu, pa je postao njegov učenik. Slušao je I Ksenokrata, koji je

takodje nalikovao Sokratu po karakteru I strogosti svojih običaja. Kod Stilpona je deset godina

proučavao dijalektiku. Za razliku od ostalih sokratovaca on se nije interesovao samo za

dijalektiku I praktičku filozofiju već I za filozofiju prirode, a naročito je proučavao Heraklitovo

delo “O prirodi.” Svoju školu je osnovao 308.godine p.n.e.kada je počeo da samostalno predaje I

izlaže svoja filozofska učenja. Škola je dobila naziv po šarenom tremu na mestu gde je Zenon

predavao. Zenonov najbolji učenik bio je Kleant iz Asosa, koji ga je I nasledio na čelu škole. Za

vreme ove dvojice stoicizam je imao puno sličnosti sa kinizmom. Značajniji od Kleanta bio je

njegov učenik Hrisip, kojeg su prozvali drugim osnivačem škole, jer je izvršio sistematizaciju

stoičkih učenja I znatno uticao na njihovo popularizovanje.2

1 G.V.F.Hegel, Istorija filozofije 2, Prevod Dr. Nikola M. Popović, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd 1975, str. 360.2 Wilhelm Windelband, Povjest filozofije, Kultura-Zagreb, 1956, str.200.

Uobičajenu podelu stoicizma čine tri perioda, rana stoa, za koju je karakteristično

pretežno etičko učenje, srednja stoa, sinkretičko razdoblje, I pozna stoa, u kojem preovladava

religiozni uticaj. Predstavnici ranog stoicizma su Zenon, Kleant, njegov učenik I Hrisip,

Kleantov učenik, srednji stoički period predstavljaju Panatije I Posejdonije, dok pozni stoicizam

predstavljaju Seneka, Epiktet I Marko Aurelije.3

Stoičari su svoju filozofiju podelili na tri dela: 1)Logiku, 2)fiziku ili filozofiju prirode

(Kosmologija), 3) etiku. Oni filozofiju prikazuju kao pladnu njivu, Logika je ograda oko imanja,

fizika je zemljište ili stabla, a etika plodovi. Iako je filozofija stoika sistematski izložena kao

jedan sistem, u njoj ne nalazimo puno novina, već ona sjedinjava, drugačije interpertira I

obogaćuje terminologijom učenja prethodnih filozofa.

Kosmologija stoika

Svoje interesovanje za proučavanje prirode stoičari su našli uvidevši da u prirodi vlada

logos, opšti zakon prirode, um koji je prisutan u svetu, koji često nazivaju bogom. Filozofija

stoika je panteistička. Po prirodnom zakonu, logosu, treba odrediti I ljudsku svrhu. Dakle,

stoičari nisu proučavali logos radi samog logosa, već da na osnovu njega uredimo naše živote, u

skladu sa prirodnim zakonom. U kosmologiji stoicizma razlikujemo dva načela stvarnosti: čineće

I trpeće načelo. Pasivni logos, supstancija bez kvaliteta I delatni logos, ono što stvara, daje

kvalitet, ono što opštu materiju pretvara u nešto posebno. Pasivni I aktivni logos u stoicizmu se

često prikazuje I religiozno, kao odnos prirode I boga. Aktivni logos u sebi sadrzi “semena”

logosa. Ovde se jasno vidi Platonov svet ideja I pokušaj prenošenja na materijalan svet.

Međutim, iako se pominju dva načela, to ne treba shvatiti dualistički kao kod Platona, jer upravo

to delatno načelo nije duhovno već materijalno. Logos je shvaćen Heraklitovski, stoici

preuzimaju celokupno učenje o vatri I logosu. Pojedinačne duše su deo opšteg logosa koji

upravlja svetom. Tako I za stoicizam važi kao I kod Heraklita, sve je samo bivanje. Bog je uzrok

prirode I on je duša sveta. Hegel ovo stoičko shvatanje prirode naziva savršenim panteizmom.

3 Milenko A. Perović, Istorija filofije, Grafomedia, Novi Sad 2004,str.124.

Ali kad govore o bogu često se vraćaju običajnosnim shvatanjima I sujevernim verovanjima.

Tako stoičari, upoznavši se sa logosom koji sve određuje, pribegavaju verovanjima u sudbinu, u

znake budućnosti itd.4

Učenje o sveopštem požaru

Ovo učenje uvode stoičari i ono predstavlja učenje o sudbini, to jest večito proživljavanje

istog. Sveopštim požarom Bog vraća u sebe postojeći svet, dok svaki novi svet podseća na

prethodni u svim pojedinostima. Na osnovu ovoga su stoičari proricali sudbinu. Učenje o

sveopštem požaru je kosmološki determinizam kojim su stoičari objašnjavali sudbinu. Međutim,

čovek poseduje unutrašnju slobodu jer je I sam logos u njemu. Možemo menjati svoj sud I stav

prema događajima koji su izraz “božije volje”, u tome se sastoji stoička unutrašnja sloboda

čoveka. Kako je sve sto je bog stvorio radi onog najboljeg, stoici su morali da objasne zlo u

svetu. Tom problem se najviše posvetio Hrisip, koji je za svoju temeljnu postvaku svoje

teodiceje uzimao shvatanje da nesavršenost pojedinačnih stvari vodi ka savršenosti celine. Hrisip

je dokazao da bol nije zlo, kao u običajenom shvatanju, već dobro, jer upozorava da nešto nije u

redu. Stoici kažu da nijedan čin nije zao I pokudan po sebi, ako se čin razmatra sam po sebi,

nezavisno od svojstva kao ljudskog čina, onda je on u stvari dobar, a ne zao. Za moralnost važna

je dobra namera, dobra namera poništava svako moralno zlo, jer bi se u suprotnom, ako ne bi bila

nešto pozitivno, ona odražavala na boga. Moralnost potiče od boga( ili logosa). Tako je rđav čin

samo nedostatak pravilnog uređenja ljudske volje sa logosom. Čovek može imati I lošu nameru,

koja se javlja kao nužna suprotnost, pomoću koje I razlikujemo dobro od lošeg. Postojanje vrline

nužno sa sobom povlači I svoju suprotnost, postojanje poroka. Tako je Hrisip objasnio postojanje

zla jer je bolje slobodno izabrati vrlinu, čije postojanje povlači I poroke, nego nemati nikakve

slobode. Hrisip ovde koristi argument kojim će se kasnije služiti sv. Avgustin, Barkli I Lajbnic,

da zlo u svetu više ističe dobro. Stoičari su smatrali da biljke nemaju dušu, životinje imaju dušu

požude, a ljudi dušu razuma. Čovekova doša je najplemenitija od svih duša, koja je usađena za

4 G.V.F.Hegel, Istorija filozofije 2, Prevod Dr. Nikola M. Popović, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd 1975, str. 369.

vreme stvaranja I koja se prenosi rađanjem jer je ona, kao I sve drugo, materijalna. Sve duše se

vraćaju u prvobitnu vatru u vreme svetskog požara. 5

Logika sticizma

Stoičari su usavršili formalnu logiku, uzevši apstraktno mišljenje za princip. Polazna

tačka njihove logike leži u zamišljenoj predstavi. Tako shvaćena predstava je pravi kriterujum

istine I dobra. Proces saznanja sadrži, neposredno gledanje, uspostavljanje predstave, poimanje I

pravo znanje. Zenon je ovaj proces pokazivao poređenjem sa šakom, ispružena ruka je

neposredno gledanje, malo savijena šaka je uspostavljanje predstave I stisnuta pesnica je

poimanje, I hvatanje pesnice drugom rukom predstavlja pravo znanje. Istina je podudaranje

predmeta I svesti. Predmet mora odgovarati mišljenju koje može da sagleda umstvenost sveta.

Stoci su odbacili platonsko učenje o transcendentalno opštem I Aristotelovo učenje o konkretno

opštem, postoji samo pojedinačno, a naše znanje jeste znanje o pojedinačnom. Stoici su saznanje

zasnivali na čulnim opažajima. Oni su logiku delili na dijalektiku I retoriku.6

Etika stoizma

Stoici su često isticali filozofiju kao nauku o delanju. Dakle, filozofija kod stoika

predstavlja način življenja. Svrha života je je sreća, I ona se nalazi u vrlini, živeti u skladu sa

prirodom bilo je osnovno stoičko učenje. Saznati zakone prirode I uskladiti život sa njima. Etička

svrha življenja se sastoji u podređivanju božanski utvrđenom uređenju sveta. Ovo učenje se

5 Frederik Koplston, Istorija filozofije, prevod Slobodan Žujić, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd 1988, str. 428.6 Frederik Koplston, Istorija filozofije, prevod Slobodan Žujić, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd 1988, str. 425.

razlikuje od kiničkog, jer živeti u skladu sa prirodom ne znači izrugavanje tradicije I civlizovan

život. Stoičari pod prirodom podrazumevaju I razum, koji je u njima, kao deo prirode covek

treba da živi u skladu sa prirodom, životom upravljanim razumom, u saglasnosti sa samim

sobom. Pošto su zastupali deterministički stav o prirodi stoici su imali razne prigovore: Kakva je

korist od pozivanja na pokoravanje prirodi, kada čovek ionako ne može da im se otrgne? Čovek

kao razumsko biće ima tu povlasticu da spozna puteve prirode, koje će svejedno proći, I da

svesno učestvuje u njima. Čovek može da promeni svoj unutrašnji stav I da se ne opire prirodi.

Seneka kaže: “Sudbina vodi onog ko hoće, a onog ko neće vuče” Dakle, čitavo etičko učenje

svodi se na to da je čovek slobodan da promeni svoj unutrašnji stav I da usvoji stav potčinjavanja

I mirenja a ne, stav pobune. Najznačajnije vrline za stoike jesu moralna razboritost, hrabrost,

suzdržanost I pravednost. Ove vrline uvek stoje zajedno I onaj koji poseduje jednu poseduje sve

ostale, dok onaj koji ne poseduje jednu ne poseduje ni ostale. Za rane stoike je krakterističan

strogi moralni idealizam, dok pozniji stoici više naglašavaju moralno usavršavanje, I podstiču na

istrajnost stazom vrline. Stoičko učenje o strastima I afektima nam govori da treba da potiskivati

stanja kao sto su afekti uživanja, tuge, žudnje I straha, koje su smatrali nerazumnim I

neprirodnim, kako bi dospeli u stanje bestrašća. Afekte I strasti treba ukloniti čim pređu u

navike, koje predstavljaju bolesti duše. Stoička etika u praksi je velikim delom borba protiv

afekata, I težnja da se postigne moralna sloboda I samostalnost. Ovakvo stanovište u mnogome

podseća na kinička učenja, međutim, stoici se od kinika razlikuju po svom kosmopolitskom

stavu. Čovek je po prirodi društveno biće a život u društvu je stvar razuma, s obzirom da je

razum zajednička suštinska priroda svih ljudi za sve ljude postoji jedan zakon I jedna otadzbina.

Podela čovečanstva na zaraćene države je besmislena, mudar čovek je građanin sveta. Etički

ideal se postiže kada sve ljude volimo kao što volimo sebe same. Etičko shvatanje je ovde

dovedeno do opštosti, koja predstavlja ljubav prema čovečanstvu. 7

Srednji stoicizam7 G.V.F.Hegel, Istorija filozofije 2, Prevod Dr. Nikola M. Popović, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd 1975, str. 380.

U ovom periodu stoički mislioci su nastrojeni eklektički I dopuštaju uvođenje nekih

Platonovih I Aristotelovih učenja, što povlači odstupanje od ranijih učenja stoicizma. Dva

istaknuta imena u ovom periodu su Panetije I Posejdonije. Panatije je sa rodosa I živeo je od 185.

do 110.godine pre nove ere. Panatije je značajno modifikovao ranija učenja dopustajući da clj

života bude usavršavanje individualne prirode. Odbacio je učenje o bestrašću I davao veću

vrednost spoljnim dobrima. Takodje je napustio teoriju o proricanju sudbine na osnovu

filozofskog determinizma, odbacivao je astrologiju I odrekao se učenja o sveopštem požaru.

Politički je bio pod uticajem Platona I Aristotela, ali je zastupao ideal šire zajendice. Njegov

najistaknutiji učenik bio je Posejdnije iz Apameje koji je živeo od 135. Do 51. godine stare ere.

Posejdonije je bio veliki polihistor, poput Aristotela, on se interesovao za razne naučne oblasti.

Stoički monizam je osnova Posejdonijeve filozofije, on je pokušavao da izloži raščlanjeno

jedinstvo prirode. Svet je hejerarhija stupnjeva bivstvovanja, od neorganskih stvari, poput

mineral, preko bakterija I životinja pa sve do čoveka I nadorganskog područja božanskog.

Sveopšti sklad I uređenje svemira pretpostavlja na vrhu hijerarhije apsolutni um, sveprožimajuće

umno delovanje. Suprotno svom učitelju Panetijeu, Posejdonije je obnovio stoičko učenje o

sveopštem požaru u kome se naglašava monistički karakter svemira. Međutim, on je više stremio

dualizmu, pod uticajem platonizma, pa tako kosmos podelio na dva dela, nadmesečni I

podmesečni svet. Podmesečni svet je zemaljski I propadljiv a nadmesečni je nebeski I

nepropadljiv I upravlja ovim drugim. Dva sveta se spajaju u čoveku , koji je njihova veza.

Posejdonije naglašava dualizam duše I tela na način koji podseća na Platona, time odstupa od

materijalnog shvatanja duše. Posejdonije je načinio korak ka novoplatonizmu svojom sintezom

dualizma I monizma.8

Rimski stoičari (Pozni stoicizam)

8 Frederik Koplston, Istorija filozofije, prevod Slobodan Žujić, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd 1988, str. 459.

Ovde stoička skola više naginje ka praktičnim I moralnim načelima I podleže uticajima

religije. Stoicizam se proširuje na većinski deo rimskog građanstva, gde se naglašava

usavršavanje karaktera, karakteriše poučni I besednički način izražavanja, čime filozofija gubi

spekulativan značaj, samim tim I naučni značaj. Značajna su tri filozofa ovog perioda, to su

Seneka, Epiktet I imperator Marko Aurelije. 9

Seneka iz Kordobe bio je učitelj I ministar imperatora Nerona po čijem je naređenju sebi

oduzeo život presekavši vene 65. godine nove ere. Seneka je naglašavao etička pitanja u kojima

se više bavio dostizanjem vrline nego teorijskim istraživanjima njene prirode. Za njega je

filozofija sredstvo za sticanje vrline.

“ Neka ne zabavljaju naše reči, nego neka koriste. Bolesni ne traže rečitog lekara.”10

Seneka preuzima teorijski stoički materijalizam, iako je u praksi skon da boga shvata

transcendentno, što je posledica njegove skonosti ka psihološkom dualizmu.

“Ovo telo je teret I kazna duše, koja se pritisnuta I napadnuta njim nalazi u okovima” 11

Pravo bogatstvo je u našoj unutrašnjosti , spoljna zadovljstva su samo prolazna sreća ne

treba se zadovoljavati njima. S obzirom da je bio blizu rimskog trona, bio je dobro upućen u

nečasna dešavanja I bahaćenja koja su se tamo dešavala, zbog čega su ga optuživali da I sam nije

dosledan svojim rečima. To što je imao uvid u iskušenje požude I strasti, nije ga privuklo

porocima, već mu je dalo snage I inspiracije za pisanje I moralno podsticanje. Seneka odstupa od

strogog moralnog idealizma stoika, pa tako dopušta da čovekov cilj može da bude bogatstvo.

Mudar čovek je gospodar svog bogatstva, a ne njegov rob. On takođe zastupa kosmopolitizam I

naglašava srodstvo između svih ljudi.

Epiktet je iz Hijeropolja I živeo je oko 50 do 135.godine naše ere. Bio je rob jednog od

pripadnika Neronove garde, a kada je oslobođen nastavio je da živi u Rimu, sve dok nisu

proterali filozofe, a potom je otišao u Nikopolj gde je I osnovao školu. Njegova predavanja

slušao je Flavije Arijan od koga su nam dostupna Epiktetova učenja. I Kod Epikteta kao kod

Seneke naglašeno je moralno ponašanje I eklekticizam. Epiktet se zalaže za podsticanje moralne 9 Frederik Koplston, Istorija filozofije, prevod Slobodan Žujić, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd 1988, str. 466.10 Seneka, Pisma prijatelju, Matica srpska, Novi Sad 1978, str.262.11 Seneka, Pisma prijatelju, Matica srpska, Novi Sad 1978, str.206.

svesti putem vaspitanja I upoznavanja sa logičkim zakonima, sa prirodom, ali samo u svrhu

pravilnog ponašanja. On takođe savetuje preispitivanje svojih postupaka, kojim ćemo loše

postupanje zameniti dobrim.

Marko Aurelije je bio rimski imperator od 161. do 180. godine naše ere, njegovo

najpoznatije delo je “Samom sebi.” Kao I kod svojih svojih prethodnika, Seneke I Epikteta, bio

je sklon eklekticizmu i kosmopolitizmu. Aurelije odlučno odbacuje stoički materijalizam, pod

religijskim uticajem. On je poštovao tradicionalne obrede I negovao veru u više bogova.

Podelivši ljudsko biće na dušu, telo I um, on je prevazišao materijalizam time što je um izdvojio

od tvari I označio kao deo svemira, koji predstvalja jedan delić boga. Um je vodič I zapovednik

duha, ko se ne vodi umom taj je I bezbožan.12

Literatura

12 Frederik Koplston, Istorija filozofije, prevod Slobodan Žujić, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd 1988, str. 475

Frederik Koplston, Istorija filozofije, prevod Slobodan Žujić, Beogradski izdavačko-grafički

zavod, Beograd 1988

G.V.F.Hegel, Istorija filozofije 2, Prevod Dr. Nikola M. Popović, Beogradski izdavačko-

grafički zavod, Beograd 1975

Milenko A. Perović, Istorija filofije, Grafomedia, Novi Sad 2004

Wilhelm Windelband, Povjest filozofije, Kultura-Zagreb, 1956

Seneka, Pisma prijatelju, Matica srpska, Novi Sad 1978