Sociolingvistika, portfolio br. 2

Sociolingvistika znakovnih jezika

Znakovni jezik se nekada naziva i gestovnim govorom, budui da je to nain sporazumevanja putem gestova ili znakova. To je oblik govora koji se koristi kako meu civilizovanim ljudima, tako i u plemenima, odlino se moe razumeti iako je ogranien to se tie oblika izraavanja, ima bogat vokabular i obimnu knjievnost. (Don Meklin, 1896)Znakovni jezici pojavili su se tek tokom poslednjih 3000 godina i kao i svim ostalim jezicima potrebna im je neka zajednica u kojoj bi opstali. Najvei procenat korisnika ovog jezika ine gluvoneme osobe, ali treba spomenuti i to da se njime slue i osobe koje uju, ali i da taj znakovni jezik koji one koriste nije isto to i jezik gluvonemih. Neka vrsta znakovnih jezika koristi se jo i u telekomunikaciji, kao i prilikom rada sa malom decom. Seam se kada sam prvi put videla da se u donjem desnom uglu ekrana, prilikom emitovanja Dnevnika, pojavio kvadrati u kome je bila ena koja je znakovnim jezikom objanjavala sve to je voditeljka govorila. Bila sam oduevljena i pomislila kako je prelepo to to i gluvonemim osobama omoguavaju da budu u direktnom kontaktu sa televizijskim programom i uopte sa neim to ne oni ne bi mogli da prate. Meutim, nekoliko puta nakon toga sam ula komentare ljudi raznih dobi kako je to zaista nepotrebno i kako nekima ak i smeta taj kvadrati u donjem desnom uglu i osoba u njemu koja se trudi da na taj nain olaka ivot onima kojima je to potrebno. Oigledno je da veina ljudi, kao to obino i biva, ima problem sa prihvatanjem osoba, i uopte bilo ega to se razlikuje od njih samih. S druge strane, znakovni jezici nekih zemalja ve su zvanino priznati kao jezici zajednice koji su u upotrebi pored oficijalnog jezika drave. To je na primer sluaj sa Australijom, Austrijom, Belgijom, Kanadom, Brazilom, Finskom, Islandom, Makedonijom, panijom itd. Meutim, pravno priznavanje znakovnih jezika i dalje ostaje glavna briga Meunarodne zajednice gluvonemih jer za sada ne postoji nain da se to priznavanje zvanino proiri, a ni osnov za to da se i ostale drave primoraju na to. Ne mogu, a da ne istaknem da u poslednje vreme sve vie primeujem da i ljudi sa posebnim potrebama pohaaju fakultete i obrazuju se na onaj nain na koji to rade osobe koje nemaju taj problem. Ali, da li se njima dovoljno izlazi u susret i koji bi pristup bio najbolji u ovom sluaju? Da li bi to moda bile neke dodatne aktivnosti zajedno s profesorima i adekvatnim asistentima ili sasvim neto drugo, to tek treba podrobno razmotriti, ali najbitnije je da se situacija popravlja i da je njihovo integrisanje u drutvo, ini mi se, malo olakano. Naravno, postoje i kole, kao i univerziteti za gluve, ali u malom broju zemalja, tako da samo nekolicina ima mogunost za takvo kolovanje. Ono to je svakako izvesno jeste da i nama, ne konkretno njihov jezik, ve jedan oblik tog jezika, svakodnevno pripomae u kombinaciji sa govornim jezikom jer su znakovi koje dajemo rukama i gestovi postali toliko deo nas da nekada uopte nismo ni svesni toga da ih upotrebljavamo. Razvili smo taj sistem komunikacije u okviru nae, pa smo i mi tako na neki nain deo tog sveta znakovnog jezika i moda je to jo jedan od razloga zbog koga njih i ljude koji su primorani da se njime slue, treba ozvaniiti i prihvatiti ne kao neto to je drugaije, ve kao deo nae celokupne zajednice.

Sanja Pei10/0599

Reference: Lucas, Ceil, The Sociolinguistics of Sign Languages, Cambridge University Press, Cambridge, 2011. Petitto, Laura Ann, Are signed languages real languages?, McGill University, Qubec Lucas, Ceil, Sociolinguistics in deaf communities, Gallauder University Press, Washington DC, 1995.

1