Smisao i značaj deliberacije u teoriji...

172

FILOZOFIJA I DRUTVO XXIII (1), 2012.

Ivan MladenoviOdeljenje za filozofiju Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu

UDK: 321.7DOI: 10.2298/FID1201172M Originalan nauni rad

Smisao i znaaj deliberacije u teoriji demokratije1

Apstrakt: Osnovni cilj lanka jeste da se istrae smisao i znaaj deliberacije u teoriji demokratije. Naglasak je stavljen na dva smisla pojma deliberacije koji podrazumevaju javno raspravljanje i refleksivnu racionalnost. Autor smatra da su oba ova znaenja vana kako bi deliberativna demokratija odgovorila na izazove koje postavljaju teorije demokratije koje se zasnivaju iskljuivo na modelu glasanja.

Kljune rei: demokratija, deliberacija, glasanje, javna rasprava, kolektivno odluivanje.

Demokratija se u savremeno doba obino definie po modelu glasanja. umpeter (J. A. Schumpeter) nudi definiciju koja kae da je demokratski metod instituci-onalno ureenje za donoenje politikih odluka u kome osobe stiu mo odlu-ivanja na osnovu konkurentske borbe za glas naroda (Schumpeter 1976: 284). Iz umpeterovog odreenja demokratije proizlazi da nije narod taj koji vlada, ve politiari koji dobiju najvei broj glasova na izborima. Glavna uloga naroda po ovom shvatanju jeste da on glasanjem moe smeniti one funkcionere za koje smatra da ne obavljaju dobro svoj posao. Postoje razliite varijante savremene definicije demokratije koje jasno izraavaju ovu ideju. Minimalnom definicijom demokratija se odreuje kao proces uz pomo koga obini graani ispoljavaju relativno visok stepen kontrole u odnosu na lidere (Dahl 1956: 3). Pod ovim procesom zapravo se podrazumeva glasanje. Rajker (W. H. Riker) zato demokra-tiju definie kao periodine izbore kako bi se uklonili oni lideri na iji rad ima primedbu dovoljan broj biraa (Riker 1982: 241).

Za svrhe ovog rada demokratija e biti definisana kao procedura obavezujueg kolektivnog odluivanja. Jasno je da je ova definicija ira od prethodno navede-nih. Njena osnovna prednost, po naem shvatanju, sastoji se u tome to je na njenim osnovama mogue napraviti jasnu razliku izmeu pojma ili koncepta demokratije i razliitih koncepcija demokratije. Model glasanja na kome se ranije definicije zasnivaju bolje je shvatiti kao karakteristian za jednu od koncepcija, pri emu nam ira definicija doputa da u obzir budu uzete i neke druge koncep-cije. Istaknimo, najpre, da je demokratija u naoj definiciji odreena proceduralno.

1 Rad je realizovan u okviru projekata br. 43007, koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije u okviru programa Integrisanih i interdisciplinarnih istraivanja za period 20112014. godine. Autor se zahvaljuje anonimnom recenzentu na primedbama i sugestijama u vezi sa radom.

STUDIJE I LANCI

173

Za razliku od prilino neodreenih termina, metod ili proces odluivanja, koji se esto koriste za definisanje demokratije, njome se jasno specifikuje da demokratija podrazumeva odreenu proceduru odluivanja. Drugo, rezultati koji proistiu iz procedure odluivanja su obavezujui u smislu da generiu odreena prava i obaveze. Na primer, glasanje glumaca u predstavi neemo smatrati obavezujuim upravo zato to ne generie nikakva prava i obaveze. Konano, poto je re o pro-ceduri kolektivnog odluivanja, treba istai ta se podrazumeva pod kolektivnim odluivanjem. Pod kolektivnim odluivanjem smatramo takvo donoenje odluka koje podrazumeva pluralitet ili razliitost individualnih preferencija, interesa ili gledita. Tri osnovna tipa kolektivnog odluivanja jesu glasanje, raspravljanje i pregovaranje. Kombinacijama ovih osnovnih tipova mogu se dobiti sloenije forme kolektivnog odluivanja. Koncepcije demokratije razlikovae se u meri u kojoj se zasnivaju na nekom od modela kolektivnog odluivanja ili kombinacije prethodno navedenih modela odluivanja.

Na glasanje, u skladu sa teorijom drutvenog izbora, gledamo kao na funkciju preslikavanja individualnih poredaka preferencija u kolektivni poredak prefe-rencija. S obzirom na pretpostavljeni pluralitet preferencija ili individualnih poredaka preferencija, veinsko pravilo je osnovni nain dolaska do kolektivnog poretka preferencija. Na glasanje se jednostavno moe gledati kao na mehanizam sabiranja preferencija. Veinsko pravilo kae da veina graana preferira opciju A u odnosu na opciju B, ako je zbir glasova za opciju A vei od zbira glasova za opciju B. Znaaj teorije drutvenog izbora u okviru porodice koncepcija demo-kratije koje se zasnivaju na modelu glasanja sastoji se u tome to je njen glavni zadatak ispitivanje normativne opravdanosti procedure glasanja.

Meutim, teorija drutvenog izbora u velikoj meri je dovela u pitanje smisaonost demokratije ukoliko je shvatimo iskljuivo po modelu glasanja (Arrow 1963). Polazei od pretpostavke racionalnosti u smislu da individue imaju koherentne poretke preferencija, ova teorija, na formalan nain, pokazuje da je rezultat koji sledi iz veinskog glasanja besmislen jer dolazi do nekoherentnog dru-tvenog poretka preferencija. Besmislenost se ogleda u ciklinosti preferencija na drutvenom nivou, to ujedno znai da nije mogue jednoznano odrediti pobedniku opciju. Osnovni rezultat ove teorije, Erouova teorema mogunosti, pokazuje da procedura veinskog glasanja ne moe biti normativno opravdana, jer ako pretpostavimo da su individue racionalne, drutveni izbor mora biti ili iracionalan ili diktatorski.

Ilustrujmo problem u vezi sa veinskim glasanjem uz pomo sledeeg primera koji je ponudio Dal (R. A. Dahl). Zamislimo birako telo koje se sastoji od 101 osobe i koje treba na osnovu veinskog glasanja da se odlui izmeu alternativa x, y i z. Pretpostavimo, takoe, da konana odluka treba da bude racionalna u smislu zadovoljenja uslova tranzitivnosti (ako se preferira x u odnosu na y i y u

SMISAO I ZNAAJ DELIBERACIJE U DELIBERATIVNOJ DEMOKRATIJIIIvan MladenovI

174

odnosu na z, onda se preferira x u odnosu na z). Konano, pretpostavimo da je rezultat glasanja sledei:

1 osoba preferira x u odnosu na y i y u odnosu na z50 osoba preferira z u odnosu na x i x u odnosu na y50 osoba preferira y u odnosu na z i z u odnosu na x

U tom sluaju vidimo da 51 glasa preferira x u odnosu na y, i isto toliki broj gla-saa preferira y u odnosu na z. U skladu sa uslovom tranzitivnosti trebalo bi i da veina od 51 glasaa preferira x u odnosu na z. Meutim, lako je uvideti da ak 100 glasaa preferira z u odnosu na x. Ukoliko bi zahtev tranzitivnosti ostao na snazi, to bi znailo da preferencije jednog ekscentrika treba da postanu javna politika, uprkos injenici to 100 osoba preferira suprotnu politiku (Dahl 1956: 42). U sluaju odbacivanja uslova tranzitivnosti dobija se pobednika opcija koju preferira najvei broj glasaa, ali je sam izbor iracionalan, dok se u sluaju zadravanja pretpostavke tranzitivnosti, dobija rezultat koji je apsurdan. U tom pogledu, normativna opravdanost demokratije, shvaene po modelu glasanja, bila bi dovedena u pitanje.

Do kolektivne odluke bi se, meutim, takoe moglo doi na osnovu javne rasprave i eventualno transformacije preferencija na osnovama procedure raspravljanja. U idealnom sluaju to bi znailo da se odluka donosi konsenzusom. Ipak, poto je konsenzus teko ostvariti, proces javne rasprave takoe moe biti zavren glasanjem. U tom sluaju kolektivno odluivanje podrazumevalo bi neku vrstu kombinacije procedure glasanja i procedure javne rasprave. Ukoliko bi procedura javne rasprave u tom kontekstu mogla da doprinese izbegavanju problema koji su karakteristini za teoriju drutvenog izbora, to znai da bi normativna oprav-danost procedure glasanja, ali i demokratije, gledane u celini, mogla da bude ouvana. Cena koja bi za to morala da se plati jeste odustajanje od gledanja na demokratiju iskljuivo po modelu glasanja. Kljuno pitanje koje emo razmotriti u ovom radu jeste da li je opravdano smatrati da bi javna rasprava, ili neto pre-ciznije reeno, procedura javne deliberacije koja bi omoguavala transformaciju preferencija, mogla imati tu vanu ulogu za ouvanje pretpostavke smisaonosti demokratskog odluivanja.

Nakon odreenja pojma i razliitih koncepcija demokratije, prelazimo na raz-matranje znaenja pojma deliberacije, kako se on shvata u okviru deliberativne demokratije. Na glavni zadatak bie da vidimo koji je smisao i znaaj deliberacije u okviru deliberativne demokratije, a potom i u emu se sastoji njena vanost za teoriju demokratije. Iako se deliberativna demokratija, generalno gledano, moe shvatiti kao jedna od koncepcija demokratije iz porodice koncepcija koje se zasnivaju na modelu raspravljanja, na nju se, slino teoriji drutvenog izbora, uglavnom gleda kao na reprezentativnu u smislu normativnog ideala koji je

STUdIJe I lanCI

175

relevantan za odreenje onih uslova koje je neophodno zadovoljiti da bi se neka rasprava mogla smatrati procedurom javne deliberacije. Iz naeg prethodnog izlaganja proizlazi da je i na nju bolje gledati kao na skup razliitih potkoncep-cija u okviru kojih procedura javne deliberacije igra veoma vanu ulogu. Pojam deliberacije, u okviru deliberativne demokratije, ima sledea dva smisla:

Pojam deliberacija referira ili na odreenu vrstu diskusije koja podrazumeva paljivo i ozbiljno odmeravanje razloga u prilog ili protiv nekog predloga, ili na unutranji proces kojim individua odmerava razloge u prilog ili protiv nekog pravca delovanja (Fearon, 1998: 63).

Deliberativne demokrate na diskusiju (obino) ne gledaju kao na cilj po sebi. Ume-sto toga, pretpostavlja se da je ona sredstvo za donoenje promiljenije, razlone odluke. itav smisao deliberacije, bilo da je ona politika ili nekakva drugaija, sastoji se u tome da nae odluke budu u veoj meri refleksivne: ona treba da nam pomogne da odaberemo neki pravac delovanja nakon paljivog promilja-nja, umesto da nasumino prihvatimo bilo koji pravac delovanja, bez trenutka razmiljanja, ne obazirui se na evidenciju i argumente (Goodin, 2008: 41).

Dakle, pojam deliberacije ima dva smisla: javna debata koja se zasniva na iznoenju razloga, i refleksija ili promiljanje kako bi konana odluka svake od individua koje uestvuju u kolektivnom odluivanju takoe bila razlona. Poimo najpre od shvatanja javne deliberacije. Drizek (J. Dryzek) i List (C. List) su predloili sledeu klasifikaciju koja moe biti od pomoi za shvatanje uloge javne deliberacije. Oni, naime, razlikuju tipove demokratskog odluivanja po tome da li (1) ukljuuju deliberaciju ili (2) iskljuuju deliberaciju, kao i po tome da li (a) preferencije bivaju izraene glasanjem ili (b) u javnoj raspravi (Dryzek and List 2003: 8). Na osnovu ove klasifikacije mogue je opisati tipove odluivanja koji se zasnivaju na kombinaciji predloenih elemenata. Tako kategorija 1a po-drazumeva proceduru odluivanja koja obuhvata glasanje i deliberaciju, dok kategorija 2a podrazumeva proceduru koja se zasniva iskljuivo na glasanju. Iako se kategorija 2a ini nerealistinom poto su demokratski izbori gotovo uvek propraeni nekim oblikom javne rasprave, injenica je da pojedine normativne teorije demokratije, kakva je, na primer, teorija drutvenog izbora, na proceduru demokratskog odluivanja gledaju jedino iz perspektive glasanja, ali i da se ne moe svaka rasprava smatrati procedurom javne deliberacije.2 Videli smo da se

2 Obino se smatra da procedura javne deliberacije treba da zadovolji uslove slobode, jedna-kosti i razlonosti. Glavna razlika meu teoretiarima deliberativne demokratije ogleda se u tome da li na javnu raspravu gledaju kao na proceduru koja zadovoljava odreene normativne uslove ili kao na neformalnu debatu koja se odvija u javnoj sferi. Shodno naoj klasifikaciji, samo prvo shvatanje koje podrazumeva proceduru javne deliberacije bilo bi karakteristino za skup koncepcija deliberativne demokratije, dok bi drugo shvatanje pre bilo karakteristino za one koncepcije koje, premda striktno gledano ne spadaju u deliberativnu demokratiju, za-


176

dominantna savremena odreenja demokratije zasnivaju upravo na kategoriji 2a. Kategorija 1b obuhvata isto participatorni vid deliberativne demokratije koji podrazumeva da se umesto glasanjem, odluke donose konsenzusom na osnovu javne rasprave svih onih na koje se ta odluka odnosi. Konano, kategorija 2b je u najveoj meri problematina jer istovremeno podrazumeva da se odluke donose na osnovu javne rasprave, ali i da ta rasprava nema jasno definisanu proceduru to bi moglo da dopusti asimetrian odnos izmeu onih osoba koje donose od-luku. S obzirom da je jednakost uesnika jedan od osnovnih uslova u pogledu procedure javne deliberacije, za ovakvu vrstu odluivanja ne bi se moglo rei da je deliberativno-demokratska.

Imajui u vidu navedene kategorije, moglo bi se rei da su jedine dve procedure koje bi bile u skladu sa deliberativnom demokratijom, zapravo, 1a i 1b. Imajui to u vidu, mogue je razlikovati dve koncepcije deliberativne demokratije. Prva koncepcija, koja se zasniva na kategoriji 1b, moe se nazvati isto participatornom. Ona, kao to smo istakli, podrazumeva uee svih graana u procesu donoenja politikih odluka koje se na njih odnose i koje su u tom pogledu obavezujue. U tom duhu Koen (J. Cohen) kae da je deliberativna demokratija drutvo u kome se poslovi ureuju uz pomo javne deliberacije njenih lanova (Cohen 1989: 17). Za odluke se moe rei da su legitimne ako su rezultat procedure javne delibe-racije. Druga koncepcija deliberativne demokratije, koja se zasniva na kategoriji 1a, predstavlja kombinaciju procedure glasanja i procedure javne deliberacije.

Po ovoj koncepciji, glasanje je osnovna procedura kolektivnog odluivanja, ali ono moe biti dopunjeno procedurom javne deliberacije. Kljuno pitanje je da li ovakva koncepcija moe biti od pomoi da se ree problemi koje postavlja teorija drutvenog izbora a koji dovode u pitanje normativnu opravdanost procedure glasanja, pa time i demokratije u onoj meri u kojoj ona poiva na toj proceduri. Pre nego to preemo na odgovor koji bi se zasnivao na ulozi javne deliberacije, trebalo bi prvo razmotriti njen znaaj u okviru kategorija 1a i 1b.

Zaponimo sa razlikom izmeu teorije drutvenog izbora i deliberativne de-mokratije. Elster (J. Elster) kae da se glavna razlika izmeu teorije drutvenog izbora i deliberativne demokratije moe shvatiti kao razlika izmeu politike shvaene kao zbrajanje datih preferencija i politike shvaene kao transformacija preferencija kroz racionalnu diskusiju (Elster 1986: 104). Mogunost transfor-macije preferencija na osnovu raspravljanja i promiljanja, predstavlja sutinu deliberativne koncepcije demokratije. Rols (J. Rawls) ovu karakteristiku delibe-rativne demokratije objanjava na sledei nain:Odreujua ideja za delibera-tivnu demokratiju je sama ideja deliberacije. Graani koji vode politike raspra-ve razmenjuju miljenja i razmatraju razloge iznete u vezi sa pitanjima javne politike. Oni pretpostavljaju da se njihova politika miljenja mogu promeniti

snivaju takoe na odreenoj vrsti raspravljanja.

STUdIJe I lanCI

177

kroz raspravu sa drugim graanima; zato ta miljenja nisu samo nepromenljiv ishod njihovih postojeih privatnih ili nepolitikih interesa (Rols 2003: 178).

Prvi korak u pribliavanju teorije drutvenog izbora i deliberativne demokrati-je, znaio bi, dakle, da se na preferencije ne gleda jedino kao na date, ve da se uzme u obzir i mogunost da one budu transformisane kroz proceduru javne deliberacije koja bi prethodila inu glasanja. Elster smatra da je kljuan problem u vezi sa datou preferencija, u okviru teorije drutvenog izbora, to to kauzalni put za njihovo formiranje moe da bude neautonoman. Sam proces zbrajanja datih preferencija ne moe da registruje da li su one adaptivno ili autonomno formirane. Problem bi bio u tome to sam mehanizam zbrajanja preferencija ne bi bio u stanju da razlikuje iracionalno formirane, od racionalno formiranih preferencija. Za razliku od toga, proces javnog raspravljanja moe da dovede do racionalne ili promiljene transformacije preferencija:

[U]mesto zbrajanja i filtriranja preferencija, politiki sistem treba da bude usta-novljen tako da se one mogu menjati javnom debatom i sueljavanjem. Input za mehanizam drutvenog izbora onda ne bi bile sirove, sasvim mogue sebine ili iracionalne preferencije koje funkcioniu na tritu, ve informisane preferencije i one koje uzimaju u obzir druge ljude (Elster 1986: 112) .

Evo u emu se sastoji razlika izmeu uloge javne deliberacije u kategorija-ma 1a i 1b. Jasno je da bi iz prethodno reenog proizlazilo kako deliberativ-na demokratija prua neku vrstu dopune modela kolektivnog odluivanja koji se zasniva na glasanju. Meutim, odmah nakon pomenutih iskaza, Elster kae kako je primerenije ukoliko deliberativnu demokratiju, ipak, shvatimo kao model kolektivnog odluivanja koji je nezavisan od procedure glasanja. Ukoliko bi racionalna diskusija imala tendenciju da proizvede jednoglasnost u pogledu preferencija, to onda znai da nema vie nikakve potrebe za meha-nizmom koji bi sabirao preferencije (Elster 1986: 112). Jednom kada se odbace sebine i iracionalne preferencije, javna deliberacija koja je usmerena na opte dobro dovee do konvergencije individualnih elja i postizanja konsenzusa na racionalnim osnovama. To bi, po shvatanju zastupnika koncepcije deliberativne demokratije koja se zasniva na kategoriji 1b, ujedno bio i osnovni znaaj procedure javne deliberacije.Elster smatra da postoje dva glavna razloga koji idu u prilog mogunosti postizanja konsenzusa kroz javnu raspravu koja je usmerena na opte dobro. Prvi je konceptualne, a drugi psiholoke prirode. U kantovskoj tradiciji obino se smatra da postoji izvesna protivrenost u tome da se putem javnog uma brane isto sebini stavovi ili lini interesi. Razlika izmeu javnog uma i pregovaranja sastoji se upravo u tome to prvi model podrazumeva referiranje na opti interes i opte dobro, a drugi iskljuivo na line interese. Postojala bi izvesna pragmatika nemogunost da se istovremeno apeluje na javno dobro i line interese. Elster prihvata osnovno usmerenje ovog kantovskog gledita,


178

kao zahtev koji je adekvatan za deliberativnu demokratiju, ali smatra da je ono prejako. Zapravo, jedino to ovaj argument pokazuje jeste da se u diskusiji pozi-vamo na opte dobro, to ne znai da je lini interes automatski iskljuen. Upravo zbog toga je vaan psiholoki razlog u prilog slaganju oko opteg dobra. Naime, slino Paskalovoj tvrdnji da e onaj ko ne veruje, samim inovima upranjavanja verskih rituala na kraju postati vernik, tako i onaj ko se neiskreno poziva na opte dobro ne moe a da na kraju ne prihvati one preferencije koje se pretvara da ima. Elster u tom pogledu kae da govorei glasom uma, osoba sebe takoe izlae [zakonima] uma (Elster 1986: 113).

Navedeni argumenti mogu se shvatiti tako da idu u prilog koncepciji delibera-tivne demokratije koja u potpunosti iskljuuje glasanje iz procedure kolektivnog odluivanja (kategorija 1b). Meutim, za ovu koncepciju je karakteristino da volont gnrale nee biti samo Pareto-optimalna realizacija datih ili izraenih preferencija, ve ishod preferencija koje su oblikovane zainteresovanou za opte dobro (Elster 1986: 113). Jasno je, ipak, da ova koncepcija funkcionie jedino ako pretpostavimo mogunost konsenzusa u pogledu opteg dobra, odnosno potpune konvergencije preferencija na racionalnoj osnovi.

Tekoa koja se postavlja pred koncepciju deliberativne demokratije, a koja se za-sniva na racionalnom konsenzusu, jeste dokazivanje ne samo da e se preferencije kroz diskusiju transformisati, to je u dovoljnoj meri realistina pretpostavka, ve i da e one konvergirati. Ukoliko bi mogla da bude postignuta jednoglasnost u pogledu poretka preferencija, time bi bio reen problem koji postavlja teorija drutvenog izbora. Tvrenjem da je u tom pogledu deliberativna demokratija bolja alternativa u odnosu na teoriju drutvenog izbora, zastupnici ove kon-cepcije zapravo pretpostavljaju ono to bi tek trebalo da dokau. Pod pritiskom primedbi da je re o jednoj nerealistinoj pretpostavci, oni obino deliberativnu demokratiju odreuju kao regulativni ideal kome realne javne deliberacije treba da tee. Meutim, ova strategija pokazuje se kao kontraproduktivna. Umesto da dovede do pribliavanja ideala i stvarnosti, ona zapravo doprinosi produbljivanju jaza izmeu njih. U nedostatku dokaza na koji nain formalni zahtevi u pogledu javne deliberacije (kakav je zahtev konsenzusa) mogu da budu zadovoljeni po-zivanje na deliberaciju ne ini nita kako bi nepoeljni status quo bio doveden u pitanje (Sanders 1997: 348).

Imajui prethodne primedbe u vidu, ne udi kada Elster kae da uprkos tome to prihvata osnovne pretpostavke deliberativne demokratije, ipak smatra da se koncepcija koja se zasniva na konsenzusu moe odbaciti kao utopistika. Ona je utopistika zato to ne objanjava na koji nain racionalne individue dolaze do postizanja konsenzusa, ali i zato to previa elementarne injenice u vezi sa ljud-skom psihologijom. Jednoglasnost je, po Elsteru, pre izuzetak nego pravilo:Poto uvek postoji vremensko ogranienje u pogledu diskusije, koje je obino snanije

STUdIJe I lanCI

179

kada su teme vanije, retko kad e biti postignuta jednoglasnost. Meutim, svaka konstelacija preferencija e u nedostatku jednoglasnosti zahtevati neki meha-nizam drutvenog izbora koji bi ih sabrao. Moe se diskutovati samo odreeno vreme i onda treba doneti odluku, ak i ako ostanu vrste razlike u miljenju. Ova primedba pokazuje da transformacija preferencija ne moe da bude nita vie od nadopune sabiranja preferencija. Ona ne moe da ga zameni (Elster 1986: 115).

Sumirajui dosadanje izlaganje moglo bi se rei da postoje jaki razlozi za pribli-avanje deliberativne demokratije i teorije drutvenog izbora. Tvrdili smo da je kljuna taka za pribliavanje ove dve teorije usvajanje pretpostavke o mogu-nosti transformacije preferencija na osnovu procedure javne deliberacije. Pojam deliberacije podrazumeva kako proceduru javne rasprave, tako i promiljanje razloga iznetih u samoj diskusiji. Na osnovu ovih razloga osobe racionalnim putem preispituju i eventualno menjaju svoje preferencije. Koncepcija delibera-tivne demokratije koja na proceduru javne deliberacije gleda kao na neku vrstu dopune procedure glasanja (kategorija 1a), svakako je primerenija za suoavanje sa izazovima koje postavlja teorija drutvenog izbora. Pitanje je da li je ona u stanju da sa njima izae na kraj.

Put za izlazak iz problema besmislenih rezultata koji proizlaze iz procedure glasanja i koji vodi ka njenoj normativnoj opravdanosti najee se objanjava u terminima jednovrnosti. Ova ideja podrazumeva da jednom kada je individua definisala taku nekog optimalnog izbora ili ono to u najveoj meri preferira, onda manje vredni izbori na grafikom prikazu njenih preferencija moraju biti sa jedne ili sa druge strane udaljeniji. Erou navodi sledei primer. Ako zamislimo da je politiki prostor definisan dimenzijom levica-desnica, onda osoba koja se odluuje za odreenu opciju, ako posmatramo njen izbor u pogledu sledee dve opcije u pravcu koji ide ka levici, preferira bliu od dalje opcije u tom pravcu. Isto vai i za suprotan pravac koji ide ka desnici. Iako je ovaj primer zgodan za reprezentovanje preferencija koje se nalaze ulevo ili udesno od opcije koja se u najveoj meri preferira, samu dimenziju jednovrnosti ne treba shvatiti iskljuivo po modelu navedene politike dimenzije. Zapravo dimenzija koja podrazumeva jednovrnost, kao i udaljavanje ulevo i udesno od opcije koja se najvie preferira uopte ne mora da bude politike prirode. To, ipak, ne znai da se sama ideja jednovrnosti ne moe interpretirati na nain koji je relevantan za politiku. Rajker u tom kontekstu kae sledee:

Jednovrnost je vana zato to se moe interpretirati na jasan politiki nain. Ako pretpostavimo jednu politiku dimenziju, injenica da je profil D jednovran znai da glasai imaju zajedniko vienje politike situacije, iako se u velikoj meri mogu razlikovati u svojim sudovima. Osoba i moe da odabere Di = x y z, a osoba j moe da odabere Dj = z y x. Uprkos tome, oni se slau da je x na jednom kraju skale, z na drugom, a y u sredini, to znai da se oni u potpunosti slau


180

oko toga kako je ureen politiki spektar. Ta vrsta saglasnosti jeste upravo ono to nedostaje u sluaju ciklinosti jer se osobe ne slau, ne samo u pogledu vred-nosti alternativa, ve i oko toga gde se alternative nalaze u politikom prostoru. (Riker, 1982: 127128)

Dakle, ukoliko bi mogla da bude postignuta saglasnost oko problemske dimenzije u okviru koje glasai rasporeuju preferencije na jednovran nain, to onda znai i da bi rezultat glasanja mogao da bude koherentan.3 Sutinski znaaj deliberativ-ne demokratije, ukoliko se ona shvati kao koncepcija koja takoe podrazumeva glasanje, sastojao bi se u tome to je zahvaljujui proceduri javne deliberacije mogue postii jednovrnost koja potom garantuje normativnu opravdanost celokupnog procesa demokratskog odluivanja. Za razliku od koncepcije delibe-rativne demokratije koja se zasniva iskljuivo na konsenzusu, u okviru ove druge koncepcije postoji izvesna evidencija da javna deliberacija doprinosi postizanju jednovrnosti.4 Ideja jednovrnosti za razliku od konsenzusa u pogledu poretka preferencija podrazumeva obezbeivanje neke vrste metasaglasnosti oko pro-blemske dimenzije. List (C. List) smatra da koncepcija deliberativne demokratije nudi odgovor za postizanje metasaglasnosti koja moe da implicira jednovrnost na osnovu sledee tri stvari:

1. Javna deliberacija dovodi do toga da graani identifikuju zajedniku problem-sku dimenziju u ijim terminima e konceptualizovati odluku o kojoj je re 2. U okviru date problemske dimenzije, javna deliberacija dovee do saglasnosti u pogledu toga kako alternative treba da budu rasporeene sa leve i desne stra-ne alternative koja se najvie preferira s obzirom na tu problemsku dimenziju 3. Jednom kada je utvrena relevantnost problemske dimenzije i nain na koji svaki poredak preferencija u okviru te dimenzije moe biti grafiki predstavljen u skladu sa zahtevom jednovrnosti, javna deliberacija dovee do toga da sva-ka individua odredi alternativu koju u najveoj meri preferira (ili vrh poretka preferencija), dok e ostale alternative biti udaljenije sa leve i desne strane u onoj meri u kojoj se manje preferiraju (Modifikovano prema: List 2002: 74).

To znai da uprkos tome to se preferencije graana mogu razlikovati, demo-kratsko odluivanje postaje smisaono zahvaljujui jedinstvenoj problemskoj dimenziji oko koje je postignuta saglasnost. Dakle, za razliku od rezultata te-orije drutvenog izbora koji pokazuje besmislenost demokratskog odluivanja, koncepcija deliberativne demokratije koja pored glasanja podrazumeva i javnu deliberaciju moe da izbegne takav jedan rezultat. U tome bi se sastojao kljuni znaaj javne deliberacije za normativnu teoriju demokratije.

3 Za formalan dokaz videti: Arrow 1963: 7779.

4 Za evidenciju u prilog tezi da javna deliberacija doprinosi pribliavanju jednovrnosti vi-deti: Farrar, Fishkin, Green, List, Luskin and Levy Paluck 2010. U ovom radu se referira i na ranija istraivanja koja potvruju navedenu tezu.

STUdIJe I lanCI

181

Preimo sada na drugi smisao pojma deliberacije u deliberativnoj demokratiji. Kao to smo ve istakli, jedna od osnovnih ideja u vezi sa deliberativnom demo-kratijom jeste da preferencije mogu da budu transformisane kroz proceduru javne deliberacije. Tvrdili smo da je uvoenje ove pretpostavke neophodno kako bi bila uspostavljena veza izmeu teorije drutvenog izbora i deliberativne demokratije. Uspostavljanje ove veze je vaan korak za ispitivanje mogunosti da procedura javne deliberacije doprinese reavanju problema sa kojima se suoava teorija drutvenog izbora. Meutim, da bi to bilo uinjeno neophodno je takoe speci-fikovati sam mehanizam transformacije preferencija. Zauujue je veliki broj teoretiara deliberativne demokratije kao da isputa iz vida injenicu da uee u raspravi ne znai automatsku korekciju svojih gledita i promenu preferencija.

U tom pogledu Gudinova koncepcija refleksivne demokratije ili unutranje demo-kratske deliberacije predstavlja neku vrstu izuzetka i putokaza za razumevanje ovog drugog smisla deliberacije. Osnovni motiv za uvoenje ove koncepcije bio je nadometanje izvesnih nedostataka upravo deliberativne demokratije. Zato Gudin kae da je ona, zapravo, podvrsta deliberativne demokratije (Goodin 2003: 61, 72). Ranije je napomenuto kako je vreme koje je predvieno za javnu deliberaciju obino ogranieno. Ne manji problemi javljaju se u vezi sa brojem ljudi koji mogu da uestvuju, kao i sa veliinom teritorijalnih jedinica koje su obuhvaene datim procesom kolektivnog odluivanja. Gudin smatra da oslanjanje na refleksivne kognitivne procese moe da nadomesti ove nedostatake vezane za proceduru javne deliberacije.

Apstraktno gledano, on suprotstavlja koncepciju refleksivne demokratije kao internalistiko-refleksivnu, eksternalistiko-kolektivnim koncepcijama demo-kratije (Goodin 2000: 8184). Pod ovim drugim koncepcijama mogu se razumeti kako one koje se zasnivaju na modelu javne rasprave, tako i one koje se zasnivaju na modelu glasanja. Pod internalistiko-refleksivnim aspektom Gudin podrazu-meva upravo ono to smo mi oznaili kao drugi smisao deliberacije. On u tom kontekstu kae da se deliberacija sastoji od odmeravanja razloga u prilog i protiv nekog pravca delovanja (Goodin 2003: 169). Gudin smatra da internalistiko-refleksivni aspekt moe da nadomesti nedostatke vezane za obe eksternalistiko -kolektivne koncepcije demokratskog odluivanja. Meutim, argument u prilog internalistiko-refleksivnoj koncepciji ne bi trebalo pogreno razumeti. On ne podrazumeva da individualna refleksija ima prednosti u odnosu na spoljanje inove demokratskog odluivanja. Naprotiv, isto privatni in internalistike deliberacije ne moe se smatrati u bilo kom smislu demokratskim, sve dok nije obezbeena neka vrsta javne provere (validation) (Goodin 2000: 109). Za Gudi- Za Gudi-Za Gudi-na krajnja instanca demokratske legitimnosti ostaje glasanje. Njegovo gledite po pitanju znaaja deliberativne demokratije slino je osnovnoj zamisli koja se brani u ovom radu. Javna deliberacija predstavlja neku vrstu dopune procesa glasanja. Umesto pretpostavke o datosti preferencija, Gudin takoe usvaja pret-


182

postavku njihove transformacije kroz javnu deliberaciju. Meutim, on smatra da ova pretpostavka sama po sebi nije dovoljna, ve da je treba dopuniti inter-nalistiko-refleksivnom koncepcijom koja podrazumeva promiljanje razloga iznetih u raspravi i donoenje odluke na osnovu tih promiljanja. U kontekstu glasanja to bi znailo da individue ne glasaju samo na osnovu nepromiljenih preferencija, nego na osnovu refleksije o svojim preferencijama koja uzima u obzir argumente iznete u raspravi. Gudin slikovito kae kako nisu bitni jedino zakljuci koje osoba donosi (na primer, u vidu glasanja), ve i premise kojima se do tih zakljuaka dolo. Refleksija ili preispitivanje u svetlu razloga jeste osnovni mehanizam transformacije preferencija. U tom pogledu, Gudin tvrdi da je ovaj proces neophodan kao dopuna eksternalistiko-kolektivnih koncepcija, ali i da ga jedino treba razumeti kao nadopunu ili pomono sredstvo, a ne kao nekakav poseban vid demokratije (Goodin 2003: 66; Goodin 2000: 84, 102).

Videli smo ranije da je jedan od argumenata u prilog transformaciji preferencija podrazumevao da sam proces njihovog zbrajanja ne moe da registruje da li je kauzalan put njihovog formiranja podrazumevao racionalne ili iracionalne fak-tore, odnosno da li su one adaptivno ili autonomno formirane. Gudin za svoju koncepciju kae da ona predstavlja liberalno demokratski model koji se zasniva na preferencijama (Goodin 2003: 15). Meutim, za razliku od, na primer, teorije drutvenog izbora koja je takoe preferencistika, ovaj autor istie da njegova koncepcija podrazumeva kako su preferencije individua autonomno formirane. Internalistiko-refleksivna koncepcija podrazumeva ne samo javnu raspravu mnotva individua koje imaju razliita gledita i razliite preferencije, ve au-tonomnih individua koje se okupljaju kako bi donele neku kolektivnu odluku (Goodin 2003: 22). Proces javne rasprave moe da dovede do promene njihovih preferencija upravo zato to one na refleksivan nain preispituju svoje elje i stavove. Upravo zbog te karakteristike, elje i stavovi koje konano usvoje bivaju autonomno formirani. Iz ove usredsreenosti na autonomne individue jasno je zato Gudin svoj model naziva liberalno-demokratskim. Gudin svoje gledite sumira na sledei nain:

Kao to u relativno maloj skuptini zahtevi deliberativne demokratije mogu da budu zadovoljeni irokom raspravom o odreenim temama, koja svoju kulmina-ciju dostie karakteristino nedeliberativnim dizanjem ruku, tako i u masovnim drutvima velikog obima, zahtevi deliberativne demokratije mogu da budu zado-voljeni irokim internalistiko-refleksivnim deliberacijama koje svoju kulmina-ciju dostiu karakteristino nedeliberativnim odlaskom na glasako mesto. A to su nae unutranje refleksije deliberativno demokratinije, time postaje manje bitno to eksternalistiko-kolektivne procedure odluivanja nikada ne mogu da budu u masovnim drutvima velikog obima u onoj meri direktno deliberativ-no demokratske koliko bismo to eleli (Goodin 2000: 109).Do sada je izraeno slaganje sa osnovnim tokom Gudinove argumentacije. Meutim, treba istai i

STUdIJe I lanCI

183

odreene probleme sa kojima se Gudinova koncepcija refleksivne demokratije susree. Na kraju prethodno citiranog mesta, Gudin kae kako je jedna od pred-nosti refleksivne demokratije ta to iako eksternalistiko-kolektivne procedure odluivanja nisu deliberativno demokratske koliko bismo to eleli, sami inter-nalistiki procesi mogu biti u velikoj meri demokratini. Jednostavnije reeno, iako nije mogue da veoma veliki broj ljudi, na prilino velikim teritorijalnim jedinicama, u isto vreme uestvuje u raspravi, mogue je zamisliti perspektive velikog broja drugih ljudi i u tom svetlu preispitati sopstvene preferencije. Oso-ba koja donosei odluku u vezi sa kolektivnim odluivanjem postupa na takav nain, po Gudinovom shvatanju, zapravo ve obavlja demokratsku deliberaciju i demokratsko zbrajanje preferencija unutar svoje glave (Goodin 2003: 10, 72). Gudin kae da e odluke takve osobe biti u veoj meri demokratine. On smatra da demokratizacija naih unutranjih refleksija doprinosi takoe demokratskom kvalitetu procesa, inei ga vie demokratsko deliberativnim (Goodin 2000: 109). Uzimajui u obzir perspektive i razloge drugih ljudi, osoba, reflektujui o tim pozicijama, na neki nain, demokratizuje sopstvene stavove i taku gledanja, tako da je i input za eksternalistiko-kolektivne procese po svojoj prirodi znatno demokratiniji. U idealnom sluaju, ova vrsta internalistike deliberacije podra-zumevala bi zauzimanje pozicije svake osobe u drutvu. Gudin smatra da bi se takav jedan proces u velikoj meri zasnivao na imaginaciji, kao i na imaginarnoj unutranjoj deliberaciji.

Prvi prigovor koncepciji refleksivne demokratije sastojao bi se u tome da, ak i ako prihvatimo vanost internalistiko-refleksivnog aspekta, ne znai da ta-kav jedan proces treba u tolikoj meri da se zasniva na imaginaciji. Gudin istie posebnu vanost umetnosti i masovnih medija za demokratiju u smislu da one omoguavaju uivljavanje u pozicije drugih ljudi. Meutim, preterano insistiranje na simpatetikoj imaginaciji zapravo preti da izbrie granicu izmeu racionalnog i iracionalnog formiranja preferencija. Osnovni motiv za uvoenje ideje refleksije u kontekst demokratskog odluivanja trebalo bi da bude dodatno uvrivanje pretpostavke racionalnog odluivanja prilikom formiranja i menjanja preferen-cija, a ne brisanje razlike izmeu racionalnog i iracionalnog donoenja odluka.

Drugi prigovor se u izvesnoj meri zasniva na tekoi, koju i sam Gudin istie, da bilo kakva unutranja deliberacija, kako bi uopte bila relevantna za demo-kratiju, zahteva nekakav spoljanji kriterijum. Upravo zato Gudin smatra da internalistiko-refleksivni aspekt ne moe moe biti zamena, ve samo dopuna eksternalistiko-kolektivnih procesa odluivanja. Meutim, ak i ako pretposta-vimo da je to tako, ne postoji nain da se institucionalizuje zahtev unutranje demokratske deliberacije. Dok je mogue zamisliti neku vrstu institucionalizacije vee demokratinosti procesa glasanja, pa i javne deliberacije, to nije mogue u sluaju unutranje demokratske deliberacije. Bilo kakav institucionalizovani zahtev te vrste podrazumevao bi dovoenje u pitanje pretpostavke koju poku-


184

ava da regulie. Tako bi, recimo, institucionalna obaveza da se odluuje na internalistiko-refleksivni nain u kontekstu demokratije, kao i eventualni mo-nitoring takve jedne obaveze, predstavljali krenje autonomije individua koja po pretpostavci poiva na njihovoj sposobnosti refleksije.

Konano, trei prigovor, koji je ujedno i najvaniji, sastoji se u tome da Gudin pogreno veruje kako je internalistiko-refleksivni aspekt pre svega deo procesa demokratskog odluivanja (otud se refleksija javlja kao neka vrsta demokratiza-cije koja se odvija unutar glave donosioca odluke i otud Gudin govori o reflek-sivnoj demokratiji), dok je njegova prava uloga zapravo odreenje pretpostavke racionalnosti individua koje uestvuju u tom procesu odluivanja. Problem se najjasnije moe uvideti u pogledu deliberativne demokratije. Sama ideja deli-berativne demokratije sastojala bi se od dva aspekta, jednog koji podrazumeva kolektivno odluivanje i drugog koji podrazumeva individualnu racionalnost. Elster tu razliku pojanjava na sledei nain:

Smatram da se svi autori slau da pojam deliberativne demokratije podrazumeva kolektivno odluivanje uz uee svih onih na koje se odluka odnosi ili njihovih pred-stavnika: to je demokratski deo. Takoe se svi slau da on podrazumeva odluivanje na osnovu argumenata koje iznose uesnici i koji se nude uesnicima, koji su privreni vrednostima racionalnosti i nepristrasnosti: to je deliberativni deo (Elster 1998: 8). Gudin, dakle, grei kada pretpostavlja da se uvoenje internalistiko-refleksivnog aspekta prevashodno odnosi na demokratski deo, a ne na deliberativni deo delib-erativne demokratije ili, ire gledano, bilo koji eksternalistiki vidi demokratskog odluivanja.5 S tim u vezi je i druga primedba koja glasi da refleksija ne mora nuno da podrazumeva promiljanje elja, stavova ili postupaka drugih ljudi, ve usmerenost na sopstvena verovanja i sopstvene preferencije. Razlozi koje drugi ljudi iznose ne moraju nuno da znae nekakvu imaginarnu identifikaciju sa njima, ve revidiranje sopstvenih elja i verovanja u svetlu tih razloga. Drugi uopte ne moraju da budu imaginarno prisutni, vana je prisutnost njihovih javno iznetih razloga u razmiljanju individue koju odluku da donese.

Prethodno izlaganje moglo bi se rezimirati na sledei nain. Deliberaciju u smislu refleksivne racionalnosti shvatili smo kao mehanizam transformacije preferencija. Uvoenje pretpostavke o transformaciji preferencija je kljuno za pribliavanje teorije drutvenog izbora i deliberativne demokratije. Ranije smo tvrdili, u vezi sa prirodom javne deliberacije, da ova pretpostavka predstavlja poetni korak za reenje problema koje postavlja teorija drutvenog izbora. Za-kljuili smo da je uvoenje internalistiko-refleksivnog aspekta vaan korak u

5 Elsterovo razlikovanje ovde koristimo samo kako bismo ukazali na problem u vezi sa Gudinovim stanovitem. Ono to Elster naziva demokratskim delom, mi smo takoe nazvali deliberativnim, razlikujui dva smisla deliberacije. Pod onim to je nazvano demokratskim delom zapravo se podrazumeva javna deliberacija.

STUdIJe I lanCI

185

tom pravcu, ali da ga u kontekstu razmatranja deliberativne demokratije pre treba shvatiti kao pretpostavku vezanu za racionalnost individua, nego za proces kolektivnog odluivanja.

U ovom radu razmatrali smo dva smisla deliberacije u okviru deliberativne de-mokratije. Prvi smisao odnosi se na kolektivno odluivanje i podrazumeva pro-ceduru javne rasprave, dok se drugi odnosi na internalistiko-refleksivni aspekt individualnog donoenja odluka. Zakljuili smo da su oba smisla deliberacije znaajna za normativnu teoriju demokratije. Glavni problem u okviru savre-mene teorije demokratije odnosi se na nemogunost normativnog opravdanja procedure glasanja. Deliberativna demokratija ima vanu ulogu u tom pogledu jer nudi izvesna reenja za navedeni problem. U tom kontekstu ispitali smo dve koncepcije deliberativne demokratije. Prva izlaz vidi u odustajanju od procedure glasanja i zasnivanju demokratije iskljuivo na proceduri javne deliberacije. Za ovu koncepciju je karakteristino da se kroz proceduru javne deliberacije odluke donose konsenzusom. Druga koncepcija zasniva se na dopuni procedure glasanja procedurom javne deliberacije. Umesto postizanja konsenzusa, kljuna uloga javne deliberacije u okviru ove koncepcije jeste postizanje metasaglasnosti koja moe dovesti do reenja problema u vezi sa normativnom neadekvatnou pro-cedure glasanja. Na osnovu ispitivanja obe koncepcije zakljuili smo da je druga koncepcija, koja obuhvata procedure glasanja i javne deliberacije, i koja pritom na individue gleda kao na refleksivno racionalne, najprikladnija za formulisanje normativno adekvatne teorije demokratije. Ovakva jedna teorija bila bi u stanju da uvai centralni znaaj koji se pridaje glasanju u savremenoj teoriji i praksi demokratije, i da ujedno ponudi reenja za probleme sa kojima se suoavaju teorije koje se iskljuivo zasnivaju na modelu glasanja.

Primljeno: 15. mart 2012.Prihvaeno: 18. april 2012.

Literatura

Arrow, Kenneth J. (1963), Social Choice and Individual Values, New York: John Wiley & Sons.

Cohen, Joshua (1989), Deliberation and Democratic Legitimacy, in: Hemlin A. and P. Pettit (eds.), The Good Polity: Normative Analysis of the State, Oxford: Blackwell, pp. 1734.

Dahl, Robert A. (1956), A Preface to Democratic Theory, Chicago: Chicago Univerity Press.

Dryzek John S. and Christian List (2003), Social Choice Theory and Deliberative Democracy: A Reconciliation, British Journal of Political Science, 33, 1: 128.

Elster, Jon (1998), Introduction in: Elster, J. (ed.) Deliberative Democracy, Cambridge: Cambridge University Press, pp. 118.

Elster, Jon (1986), The Market and the Forum: Three Varieties of Political Theory, in: Elster, J. and A. Hylland (eds.), Foundations of Social Choice Theory, Cambridge: Cambridge University Press, pp. 103132.


186

Farrar Cynthia, Fishkin James S., Green Donald P., List Christian, Luskin Robert C. and Elizabeth Levy Paluck (2010), Disaggregating Deliberations Effects: An Experiment within a Deliberative Poll, British Journal of Political Science, 40, : 333347.

Fearon, James D. (1998), Deliberation as Discussion, in: Elster J. (ed.), Deliberative Democracy, Cambridge: Cambridge University Press, pp. 4468.

Goodin, Robert E. (2008), Innovating Democracy: Democratic Theory and Practice After the Deliberative Turn, Oxford: Oxford University Press.

Goodin, Robert E. (2003), Reflective Democracy, Oxford: Oxford University Press.

Goodin, Robert E. (2000), Democratic Deliberation Within, Philosophy and Public Affairs. 29, 1: 79107.

List, Christian (2002), Two Concepts of Agreement, The Good Society, 11: 7279.

Riker, William H. (1982), Liberalism Against Populism: A Confrontation between the Theory of Democracy and the Theory of Social Choice, San Francisco: W. H. Freeman & Co.

Rols, Don (2003), Jo jednom o ideji javnog uma, u: Rols, D., Pravo naroda sa Jo jednom o ideji javnog uma, Beograd: Alexandria Press/NSPM, str. 169228.

Sanders Lynn M. (1997), Against Deliberation, Political Theory, 25, 3: 347376.

Schumpeter, Joseph A. (1976), Capitalism, Socialism and Democracy, London: Allen & Unwin.

ON MEANING AND IMPORT OF DELIBERATION IN DEMOCRATIC THEORY

SummaryThis paper aims to clarify the meaning and importance of deliberation in theory of democracy. In particular, it will examine two meanings of deliberation, i.e. deliberation as discussion, and deliberation as reflective rationality. The author maintains that both meanings are of great importance for the theorist of democracy interested in solving the paradoxes of voting-based theories.

Key words: democracy, deliberation, voting, public debate, collective decision-making

Ivan Mladenovi

Smisao i značaj deliberacije u teoriji...

Documents

Transcript of Smisao i značaj deliberacije u teoriji...