SISTEM ORGANA ZA VARENJE

Proces probave počinje od trenutka kada hrana uđe u usta, gde se pretvara u energiju, dajući telo gorivo. Probava se dešava u probavnom kanalu, cevi dugoj 9 m koja se proteže od usta do rektuma. Dok hrana putuje ovim kanalom, što traje dan ili duže, enzimi - materije, koje se proizvode u živim ćelijama i podstiču hemijske promene - teku kroz zidove i mešaju se sa hranom, ubrzavajući njeno razlaganje. Tek kada je hrana potpuno razložena, telo može da je koristi. Dakle, sistem organa za varenje (digestivni sistem ili crevni sistem) se sastoji iz niza uzastopnih delova u kojima se odvijaju pojedine faze varenja i apsorpcije. Crevo je pričvršćeno za telesni zid trbušnom maramicom – mezenterom.

Crevni kanal sačinjavaju: usna duplja ždrijelo jednjak želudac tanko crevo debelo crevo analni otvor (rektum)

USNA DUPLJA

Usna duplja ima funkciju primanja hrane, a kod vodozemaca ima ulogu i u disanju. U usnoj duplji se nalaze pomoćni organi za varenje: - zubi,

- jezik,

- pljuvačne žlezde,

- krajnici (samo kod sisara).

USNE

Usne imaju nekoliko funkcija, od kojih je

glavna da unesu hranu u usta na

najekonomičniji način. Usne poseduju veliki broj nervnih završetaka, te su veoma osetljive na veličinu, teksturu i temperaturu hrane. Kada se unese zalogaj hrane, ona se žvaće da bi se razložila. Dok žvaćemo, mišići usana i obraza postaju čvršći i pomažu jeziku da pomera hranu u ustima.

ZUBI

Zubi se sastoje od organske materije dentina, a spolja su pokriveni slojem tvrde gleđi. Unutrašnjost zuba je ispunjena zubnom pulpom (vezivno tkivo) u kojoj se nalaze krvni sudovi (ishranjuju zub) i nervi. Koren zuba je pokriven slojem cementa (koštano tkivo). Kod nižih kičmenjaka zubi funkcionišu ograničeno vreme i menjaju se celog života. Kod sisara postoje samo dve zubne generacije (mlečni i stalni). Kod nekih sisara zubi stalno rastu pa su im krunice vrlo visoke (kljove slonova, sekutići glodara, očnjaci morževa).

Pljuvačne Žlijezde

Pljuvačne žlijezde su se razvile kod kopnenih kičmenjaka sa primarnom funkcijom vlaženja hrane. Kod otrovnih zmija se neke od njih razvijaju u otrovne žlezde. Kod sisara su razvijene podjezične, podvilične i zaušne. Njihov sekret sadrži enzim ptijalin koji vari ugljene hidrate, i amilazu koja deluje na ugljene hidrate (skrob) iz hrane i pretvara ih u jednostavne šećere. Pored ovih enzima pljuvačka sadrži 98% vode i lizozom koji uništava bakterije. Dotok pljuvačke se ubrza kada vidimo, namirišemo ili pomislimo na hranu. Kada se hrana sažvaće i razloži uz pomoć pljuvačnih enzima, jezik je oblikuje u lopticu, spremnu za gutanje. Jezik pogura lopticu do zadnjeg dela usta, u ždrelo, mišićavi zadnji deo nosa, usta i grla.

Usna duplja se nastavlja na ždrijelo koje prelazi u jednjak i preko

pukotinastog otvora u vezi sa

dušnikom, preko Eustahijeve tube sa srednjim uhom i preko unutrašnjih nosnih otvora (hoana) sa nosnom

dupljom.

Jednjak

Jednjak je mišićna cev koja sprovodi hranu do želuca. Kod mnogih ptica na njemu se javlja proširenje – voljka, sa mnogobrojnim sluznim žlezdama čiji sekret razmekšava hranu. Traheja (dušnik) se otvara ka ždrelu i da bi se sprečilo da hrana greškom zaluta u njega, dok gutamo, disanje se zaustavlja. Naš larinks (grkljan) se podigne do epiglotisa - parčeta hrskavice iza jezika - da bi se zatvorio ulaz u dušnik. Meko nepce zatvara zadnji ulaz ka nosu (nazofarinksu). Ako komadić hrane greškom zaluta u dušnik, počećemo da kašljemo, što gura hranu iz dušnika nazad u usta. Kada mišić jezika i obraza poguraju hranu do korena jezika, ta radnja postaje refleksna i više nemamo kontrolu nad njom. Talasi mišićnih kontrakcija, koji se zovu peristaltika, guraju hranu niz jednjak.

Zatvarači Kanala

Naš jednjak je mišićna cev koja sa oba kraja ima specijalne prstenaste mišiće, zvane sfinkteri. Gornji sfinkter se otvara kada hrana prolazi iz ždrela, a zatim se ponovo zatvara, a peristaltika gura hranu niz jednjak ka želudcu. Žlezde u zidu jednjaka luče sluz koja pomaže da se zalogaj lakše kreće. Na dnu jednjaka drugi prstenasti mišić, sfinkter želudačnih usta, kontroliše ulaz u želudac. Sadržaj želudca je pod većim pritiskom nego u jednjaku, tako da je važno da on ne krene ka jednjaku, kada se sfinkter otvori da bi propustio još hrane. Da se to ne bi desilo, jedan mali deo glatkog mišića jednjaka se kontrahuje baš u trenutku kada hrana treba da uđe u želudac, podižući pritisak taman toliko da se sadržaj želuca ne bi podigao. Sfinkter želudačnih usta se otvara da propusti zalogaj ka želucu, a zatim se ponovo zatvara. Hrana provodi više vremena u želucu nego u jednjaku.

Želudac

Želudac je kesa u obliku slova "J", kao meh gajdi, predstavlja prošireni deo creva u kome se hrana nagomilava i započinje varenje da bi se zatim postepeno propuštala u crevo. Na želucu se razlikuju dva dela: kardijalni (deo gde jednjak prelazi u želudac) i pilorični (granici se sa crevom). Želudac ima jak mišićni omotač, tako meša hranu da bi se razložila i izmešala sa njegovim sokovima (želudačni sokovi) koji hemijski razlažu hranu. Želudačne žlezde produkuju hlorovodoničnu kiselinu i enzim pepsin koji započinje varenje belančevina. Kontakcije mišićnog omotača kontroliše nervni sistem, a naročito plućno-želudačni nerv, koji kontroliše i proizvodnju i lučenje probavnih materija. Kada je hrana spremna da ode iz želuca, ona je u obliku mlečne tečnosti koju nazivamo kaša. Naš želudac je jedini deo tela koji proizvodi velike količine jake kiseline (hlorovodonična).Ona pomaže da se probave proteini, steriliše hranu i ubija bakterije. Ali ona može i da nam stvori probleme, naročito loše varenje i čir. Prevelika količina kiseline može da stvori čireve u želucu. Problemi nastaju kada se kiselina proizvodi u pogrešnim količinama u pogrešno vreme.

Probavni proteini

Jedna od glavnih uloga želuca je probava proteina. To uglavnom radi enzim pepsin, koji se proizvodi u ćelijama u fundičnoj oblasti. Pepsin razlaže dugačke lance molekula proteina na manje fragmente. To razlaganje počinje u želucu, hrana putuje dalje da bi se proces završio.

Pošto pepsin razlaže proteine, kako to da ne razloži i zid želuca? Ipak je taj zid delimično sačinjen od proteina. Izgleda da odgovor leži u tome da se pepsin prvoluči u neaktivnom obliku, zvanom pepsinogen, da ne bi razložio i same ćelije koje ga proizvode. Potrebna je hlorovodonična kiselina da bi pretvorila pepsinogen u aktivni pepsin, a ta promena se ne odvija dok je pepsinogen slobodan u želudačnim sokovima. Ćelije stomaka su zaštićene oblogom od sluzi koji stvara barijeru izmedu sokova zidova želuca. Jedino ako ta barijera od sluzi popusti, pepsin i hlorovodonična kiselina mogu da probiju rupu u zidu stomaka i izazovu čir na želucu.

Lučenje želudačnih sokova kontrolišu i nervi, i hormoni. Prve izlučevine se proizvode pomoću stimulacije iz nerava, kada mislimo o hrani ili je vidimo, okusimo ili namirišemo. Problemi mogu da nastanu, ako obećana hrana ne stigne, jer se kiselina tada ne rastvara, ali ako hrana stigne, njeno prisustvo stimuliše dalje lučenje, koje ovog puta inicira lokalna proizvodnja hormona, zvanog gastrin. Gastrin se luči u piloričnoj oblasti želuca, kada je prisutna proteinska hrana, a i zbog delovanja nerava koji stimuliše prisustvo bilo kakve hrane.

CRIJEVO

Najvažnija faza procesa varenja odvija se u crevu u kome se vrši i apsorpcija svarenih hranljivih materija. U vezi sa tim dolazi do povećanja njegove površine na različite načine. Kod viših kičmenjaka ono je manje ili više izduženo (duže je kod biljojeda nego kod mesojeda) i obrazuju se sitni iztaštaji koji su označeni kao vili (crevne resice). Tako npr. kod čoveka, površina resica iznosi 10 m² ili 5 puta više od površine kože. Crevo se sastoji od dva dela: 1. prednjeg, tankog creva;

2. zadnjeg, debelog creva. Granica izmedu njih je obeležena jednim slepim izraštajem – slepim crevom. Ptice imaju dva slepa creva.

Nakon što se hrana u želucu delimično razloži i pretvori u kiselu kašu, ona je spremna za sledeću fazu u procesu probave. Kaša izlazi kroz jedan uzani ispust na dnu želuca u prvi deo tankog creva, koji se naziva dvanaestopalačno crevo. Kada ćelije, koje oblažu zid dvanaestopalačnog creva, stimulišu kiseline i masnoće iz kaše, one proizvode nekoliko hormona, od kojih neki krvlju putuju do ostala tri bitna organa u probavnom procesu - žućne kese, jetre i pankreasa.

Tanko crevo

Naše tanko crevo je deo digestivnog trakta koji je povezan sa želucem i debelim crevom. Ono je elastično, meko crevo od mišića i mukozne membrane, koje je čvrsto uvijeno i smešteno u donji deo stomaka. Može da bude dugačko oko 6 m. Početni deo tankog creva je dvanaestopalačno crevo (duodenum) koje je u obliku "C",a u koji se ulivaju odvodi jetre i pankreasa, pričvrćcen je za abdomen pomoću trbušne maramice. U zidu tankog creva nalaze se žlezde koje luče velike količine sluzi i enzime. Sluz kao omotač štiti crevnu sluzokožu od dejstva enzima.

Oko 90% hrane koju jedemo se apsorbuje u krvotok iz tankog creva. Čim hrana uđe u tanko crevo, kružni mišići se prvi kontahuju i dele crevo na segmente. Drugi mišići između ovih segmenata, se takođe kontahuju, praveći manje segmente, a prva grupa mišića se opušta. Proizvod toga je nešto slično šljapkanju, koje se naziva ritmička segmentacija i dešava se 12 - 16 puta u minuti. Istovremeno se dužni mišići naizmenično kontrahuju i opuštaju pokretima koji se nazivaju pokreti klatna; zbog toga kaša se potpuno meša sa probavnim sokovima u tankom crevu. Ova mešavina se potiskuje kroz tanko crevo pomoću peristaltike, talasima kontrakcije.

Jetra

Jetra

je najveća žlezda u organizmu kičmenjaka, teži oko 1.4 kg kod odrasle osobe i predstavlja hemijsku fabriku. Nalazi se tačno ispod dijafragme u desnoj četvrtini abdomena i toliko je velika da nam njen pun kapacitet verovatno nikada neće trebati. Međutim, taj dodatni kapacitet ponekad može da bude veoma koristan. Jetra se otruje lakše od bilo kog drugog organa u telu, jer sve što dolazi u želudac odatle prelazi pravo u jetru. Srećom, moguće je da se ošteti i do tri četvrtine jetre, pre nego što zdravlje bude ozbiljno ugroženo. Čak i kada je jetra veoma oštećena, njene ćelije imaju ogromnu moć regeneracije i mogu da se oporave, ukoliko se ukloni izvor trovanja.

Krv bez kiseonika se prenosi u jetru iz slezine, želuca i creva pomoću jetrene vene, koja donosi sve hranljive materije koje se apsorbuju iz hrane. Ove materije kroz kapilare prelaze u ćelije jetre. Sveža kiseonikom bogata, dolazi kroz jetrenu arteriju. Ovi krvni sudovi zajedno obezbeđuju sve sirovine i gorivo koje je jetri potrebno da bi izvršila svoje komplikovane zadatke. Jetrin sekret je žuč koja se sakuplja u žučnoj kesi kruškastog oblika, a odatle kroz žučni kanal izliva u duodenum. Žuč je tečnost žućkasto - zelene boje koja se uglavnom sastoji od vode i holesterola, žučnih soli i žučnih kiselina, pigmenata i viška holesterola, koje ona čisti iz našeg tela. Ne sadrži enzime, ali omogućava varenje masti tako što vrši njihovu emulziju (razbija ih na sitne kapljice). Hormon, holecistokinin skuplja žučnu kesu i tako potiskuje žuč kroz žučni kanal u dvanaestopalačno crevo, gde se ona meša sa kašom. Kada nema kaše, jedan zalistak u žučnom kanalu, koji se naziva Odijev sfinkter, ostaje zatvoren i žuč ostaje u žucnoj kesi.

Žuč

Ljudskom telu je žuč potrebna da bi svarila masnoće. Bez nje, masnoće bi jednostavno prošle kroz naš creva i izbacile bi se na drugom kraju. Jetra proizvodi otprilike jednu litru žuči dnevno i ta tečnost neprestano curi u žučnu kesu, koja je previše mala da bi mogla da zadrži toliko tečnosti. Jaka, lepljiva tečnost, koja ostaje, se čuva na sličan način kao što želudac zadržava hranu - naborani zidovi ili nabori, koji se nalaze na unutrašnjem zidu žučne kese, se šire kada se žuč nagomila.

U normalnim okolnostima masni holesterol u koncentrovanoj žuči ostaje tečan i ne može da stvori naslage. Međutim, ako proporcije tečnosti iz bilo kog razloga variraju, unutar žučne kese mogu da se natalože kristali holesterola. Ti kristali u kombinaciji sa žučnim solima i pigmentima mogu da formiraju kamen u žučnoj kesi. Kamen u žuči se javlja tri puta češće kod žena nego kod muškaraca, naročito kod osoba koje uzimaju hranu sa mnogo zasićenih masnoća. Manje kamenje obično prolazi kroz creva i izbacuje se iz tela, a da ne prouzrokuje nikakve probleme, ali ponekad neki može da se zaglavi u žučnom kanalu. Pored toga jetra obavlja još niz značajnih funkcija:

- u njoj se glukoza pretvara u glikogen;

- predstavlja skladište vitamina i gvožda;

- transformiše otrovne materije u neotrovne (sva krv iz creva prvo prolazi kroz jetru pa zatim ulazi u opšti krvotok) i dr.

Funkcija jetre

Jetra je i centar za reciklažu. Normalni životni ciklus crvenih krvnih zrnaca je oko 100 dana; kada se istroše, izvesne ćelije u jetri ih razlože, zadržavajući delove koji mogu ponovo da se iskoriste, a izbacujući one koji ne mogu, uključujući i pigment bilirubin koji prelazi u žučnu kesu. Ako je taj sistem narušen i jetra ne može da ukloni bilirubin iz krvi ali ako su žučni kanali toliko zapušeni da bilirubin na može da se izluči, ti zlatno - žuti pigmenti se gomilaju u krvotoku i mogu da prouzrokuju žuticu. Bilirubin tada prelazi u druga tkiva tela, uključujući kožu i oči i daje im žućkastu boju.

Pored ovih osnovnih funkcija jetra predstavlja i efikasno skladište. Ona pretvara materije koje uđu u krvotok u materije koje telo može da koristi u drugim procesima. Da bi to uradila ona skladišti neke enzime koji deluju kao katalizatori u procesu prtvaranja jedne materije u drugu. Naprimer, ugljeni hidrati, koji u jetru dospevaju u obliku prostih šećera, se odmah pretvaraju u glukozu, energetski izvor koji telo može odmah da iskoristi. Kada je potrebna instant energija, jetra vraća jedan deo glukoze u krvotok. Jetra ne može da skladišti svu glukozu te je pretvara u veće molekule ugljenih hidrata koji se zovu glikogen, a koji mogu da se čuvaju i u jetri, i u ćelijama nekih mišića. Ako su sva ova skladišta popunjena glukoza se pretvara u treći oblik, u masnoću, koja se skladišti pod kožom i u drugim delovima tela. Kada je potrebna dodatna energija, glikogen i masnoća se ponova pretvaraju u glukozu.

Pankreas(Gušterača)

Pankreas (gušterača) leži u krivini dvanaestopalačnog creva, iza donjeg dela želuca i izgleda kao flaša koja leži postrance. Kod mnogih riba pankreas je rasut u vidu mnogobrojnih žlezdanih čvorova u crevnoj mezenteri. Pankreas ima dve funkcije: 1. Luči pankreasni sok u kome su snažni enzimi u neaktivnom stanju (npr. tripsinogen, himotipsinogen) koji su potrebni za razlaganje ugljneih hidrata, proteina i masnoća a aktiviraju se dospećem u duodenum (postaju aktivni tripsin i himotripsin). 2. Kontroliše nivo šećera u telu

Svakog dana čovekov pankreas proizvede od 1200 - 1500 kubika bistre, bezbojne tečnosti koja se naziva gušteračni sok, koji niz gušteračin kanal dospeva u dvanaestopalačno crevo. Pankreas počinje da proizvodi svoje sokove čim hrana dospe u usta. To je samo preliminarna priprema i kada kisela kaša dođe u kontakt sa ćelijama dvanaestopalačnog creva koje proizvode hormone, luči se još sokova. Dvanaestopalačno crevo u krv luči dva hormona koja deluju na pankreas:

1.sekretin

2.pankeozimin Pankreasni sok ima pet enzima, od kojih tri dovršavaju probavu proteina koja počinje u želucu. Ostali su amilaza, koja prerađuje ugljene hidrate i lipaza, jedini enzim koji razgraduje masti u telu. Lipaza deluje na sićušne kapljice masti koje je pripremila žuč i čuva se u žučnoj kesi.

Druga glavna funkcija čovekovog pankreas je da proizvodi osnovne hormone insulin i glukagon. Oni se stvarju u grupama ćelija pankreas koje se nazivaju Langerhansova ostrvca. Glukagon podiže nivo šećera u krvi, ubrzavajući lučenje glukoze u krv, dok insulin snižava nivo šećera, stimulišući tkiva da crpe glukozu iz krvi. Kada zajedno rade, ovi hormoni kontrolišu količinu energije u telu. Ako se desi bilo kakav disbalans u količini ovih hormona, dobija se dijabetes, bolest koja potencijalno ugrožava život.

DEBELO CRIJEVO

Kada naš poslednji obrok stigne do kraja tankog creva, većina korisnih hranljivih materija je već apsorbovana. Ono što je ostalo mora da se eliminiše. Taj ostatak ulazi u debelo crevo gde se odvija završni stadijum varenja. Debelo crevo je dugo oko 2 m i 6.5 cm široko. Do debelog creva dospeva nesvareni deo hrane, voda i soli. U njemu se nalazi mnoštvo bakterija koje imaju sposobnost sinteze vitamina koje organizam apsorbuje. U debelom crevu se vrši apsorpcija vode i soli i prikupljanje nesvarenih ostataka pre njihovog izbacivanja.

Debelo crevo sastoji se od

tri dela: - slepog creva (lat. cecum),

- kolona (lat. colon) i

- zadnjeg ili čmarnog creva (lat. rectum). Ovaj deo digestivnog trakta počinje od ileocekalnog otvora, na kome se nalazi zalizak koji sprečava vraćanje sadržaja iz debelog u tanko crevo. Slepo crevo je slepo zatvoreno na svom donjem delu i odatle potiče njegov naziv. Od njega se naniže spušta crvuljak (lat. appendix vermiformis), koji se u narodu često pogrešno naziva slepim crevom. Kod većine kičmenjaka u završni deo creva se izlivaju odvodi bubrega i polnog sistema. Taj deo creva je kloaka, koja je u vezi sa spoljašnjom sredinom preko kloakalnog otvora. Kod sisara nema kloake vec je završni deo creva pravo crevo. Kod njih je kloaka razdvojena na trbušni deo, u koji se izlivaju bubrežni i polni odvodi i leđni deo – pravo crevo, koje se završava analnim otvorom.

HVALA NA PAŽNJI