SIROMAŠTVO

Siromaštvo je društveni problem. Prvi korak u rešavanju problema je da ga identifikujemo, što znači da ga treba definisati. Drugi korak je procena veličine problema što zahteva način na koji ćemo meriti problem. Kada problem identifikujemo, definišemo i izmerimo, sledeći korak je otkrivanje uzroka problema. U praksi se koriste dva pristupa siromaštvu: apsolutno i relativno siromaštvo.Koncept apsolutnog siromaštva zasniva se na ideji preživljavanja – osnovnih uslova koje treba ispuniti kako bi se održala fizički zdrava egzistencija. Za ljude kod kojih ove osnovne potrebe za opstankom nisu zadovoljene – dovoljno hrane, krov nad glavom i odeća – kaže se da žive u siromaštvu. Koncept apsolutnog siromaštva smatra se univerzalno primenjivim. On podrazumeva da su standardi za ljudsko održavanje, više ili manje, isti za sve ljude istog životnog doba i iste telesne gradje, bez obzira gde žive. Za bilo kojeg pojedinca, bilo gde u svetu, može se reći da živi u siromaštvu ukoliko se nalazi ispod ovog univerzalnog standarda.Koncept relativnog siromaštva odredjuje siromaštvo u odnosima na ukupan standard koji preovladava u odredjenom društvu. Kod relativnog siromaštva se siromaštvo kulturno definiše i ne može se meriti na osnovu nekog univerzalnog standarda. Pogrešno je pretpostaviti da su ljudske potrebe svuda identične – u stvari, one se razlikuju čak i u okviru društva. Ono što se smatra neophodnim u jednom društvu, u drugom se može smatrati luksuzom. Na primer, u većini industrijalizovanih zemalja, vodovod, toalet i redovno konzumiranje voća i povrća smatraju se neophodnim za zdrav život; za ljude koji žive bez takvih pogodnosti, moglo bi se reći da žive u siromaštvu. Ipak, u mnogim zemljama u razvoju, ovakve pogodnosti nisu standardne kod velike većine stanovništva, pa bi bilo besmisleno meriti siromaštvo na osnovu njihovog postojanja ili nepostojanja. Teškoće postoje u formulacijama i apsolutnog i relativnog siromaštva. Uobičajena tehnika za merenje apsolutnog siromaštva jeste odredjivanje granice siromaštva, koja se zasniva na ceni osnovnih dobara koja su potrebna za ljudski opstanak u odredjenom društvu. Za pojedince ili domaćinstva čiji se prihod nalazi ispod granice siromaštva, kaže se da žive u siromaštvu. Ipak, korišćenje samo jednog kriterijuma za odredjivanje siromaštva može biti problematično, jer takve definicije ne uzimaju u obzir različite ljudske potrebe u okviru jednog ili izmedju više društava. Na primer, život je skuplji u nekim delovima zemlje, a troškovi života se razlikuju i u različitim regionima. Osim toga, pojedinci koji se bave fizičkim radom pod otvorenim nebom, verovatno će imati veće potreba za hranom nego službenici, koji posao obavljaju sedeći u zatvorenom prostoru. Kad

se za nekog kaže da živi ispod granice siromaštva, to najčešće znači da nema dovoljno sredstava za ispunjenje osnovnih životnih potreba.Medjutim, i koncept relativnog siromaštv je problematičan. Kako se društva razvijaju, tako se i menja shvatanje relativnog siromaštva. Kako društva postaju bogatija, tako se standardi relativnog siromaštva postepeno povećavaju. Nekada su, na primer, automobili, frižideri, centralno grejanje i telefoni, smatrani luksuznom robom. U većini industrijalizovanih zemalja u današnje vreme, oni se shvataju neophodnim za vodjenje normalnog i aktivnog života. Korišćenje koncepta relativnog siromaštva skreće pažnju sa činjenice da su i najsiromašniji članovi društva danas mnogo imućniji nego ranije. Istina je da su i porodicama sa najnižim prihodima sada dostupnija roba i usluge nego što je to bio slučaj pre dvadeset godina. Ipak, to ne dokazuje da siromaštva više nema. Domaćinstva koja se nalaze pri dnu distribucije dohotka, i dalje jedva sastavljaju kraj sa krajem. Mnoga domaćinstva se bore ne bi li obezbedili „osnovno“ za decu – sveže voće bar jednom dnevno, nepromočivi mantil, ili da se bave nekim hobijem ili rekreacijom. Slaba ishrana, loše zdravlje, ograničene mogućnosti školovanja i nebezbedni uslovi stanovanja, još su rasprostranjeniji medju domaćinstvima sa malim prihodima. Takvi indikatori pokazuju da je u našem društvu siromaštvo i dalje duboko ukorenjeno.

Ko su siromašni?

Nemoguće je dati profil „siromašnih“ – siromaštvo je raznoliko i stalno se menja. Ipak, ljudi iz odredjenih kategorija imaju veće šanse da žive u siromaštvu. Često se dešava da ljudi koji se nadju u nepovoljnom položaju u drugim aspektima života, imaju veću verovatnoću da će živeti u siromaštvu. Nezaposleni, oni koji rade pola radnog vremena ili su im radna mesta nesigurna, stariji, bolesni i invalidi, deca, žene, članovi velikih porodica ili porodica sa samohranim roditeljima, kao i etničke manjine imaju veće šanse da budu siromašni u nekom periodu svog života.Siromaštvo je široko rasprostranjeno kod starijih ljudi, koji žive od svoje penzije. Mnogi od njih, koji su imali sasvim dobra primanja u toku svog radnog veka, doživljavaju znatno smanjenje prihoda kad se penzionišu. Kako više zalaze u starost, pojedini ljudi postaju sve zavisniji od drugih – materijalno, fizički i emotivno.Posledice siromaštva po životne šanse kod dece su velike. Veća je verovatnoća da će bebe iz nižih društvenih klasa biti rodjene sa premalom težinom; stopa smrtnosti od nesrećnih slučajeva, veća je kod dece iz nižih nego iz viših klasa. Uspeh u školovanju, takodje, zavisi od klase iz koje deca potiču.

Pripadnici etničkih manjina imaju veliki udeo u broju siromašnih. U pojedinim grupama (Romi), nezaposlenost je izuzetno visoka. Mali procenat Roma je zaposlen u nekim javnim firmama i preduzećima. Uglavnom se bave trgovinom i preprodajom robe, sakupljanjem sekundarnih sirovina...

Objašnjenje siromaštva

Postoji mnogo teorija koje pokušavaju da objasne siromaštvo. Glavne su dve:Prva, koja smatra da su pojedinci sami odgovorni za svoje siromaštvo i,Druga, koja tvrdi da siromaštvo produkuju i reprodukuju strukturalne sile u društvu.Ovi suprotstavljeni pristupi se mogu opisati kao „svali krivicu na žrtvu“ ili „svali krivicu na sistem“.Već dugo postoji stav po kojem su siromašni sami odgovorni za svoj nepovoljan položaj. Rani pokušaji da se reši problem siromaštva kao što su prihvatilišta za siromašne ljude, bili su zasnovani na verovanju da je siromaštvo rezultat izvesnog nedostatka kod pojedinaca. Siromašnima su smatrani oni koji zbog manjka stručnosti, moralne ili fizičke slabosti, odsustva motivacije ili ispodprosečnih sposobnosti nisu u stanju da postignu uspeh u društvu. Društveni položaj smatrao se odrazom talenta i sposobnosti pojedinaca; oni koji su zaslužili da postignu uspeh, to su i činili, dok su drugi, manje sposobni, bili predodredjeni na neuspeh. Postojanje „uspešnih“ i „neuspešnih“ smatralo se sasvim prirodnim.Objašnjenja siromaštva često su tražena u načinu života siromašnih ljudi, zajedno sa njihovim navodnim stavovima i pogledima na svet.Drugi pristup u objašnjavanju siromaštva ističe šire društvene procese koji stvaraju uslove siromaštva, a koje pojedinci teško mogu da prevladaju. Po tom stanovištu, strukturalni faktori, kao što su klase, rod, etnicitet, profesija, obrazovanje, itd, utiču na način distribucije resursa. Smanjenje siromaštva nije samo pitanje promena pojedinačnih stavova, već zahteva mere koje se odnose na postojanje pravednije raspodele dohotka i resursa u društvu. Dečji dodatak, minimalna nadoknada, zagarantovani lični dohodak, samo su neki od primera pomoću kojih bi trebalo ispraviti dugotrajne socijalne nejednakosti.Uslovi i mesto stanovanja

Priroda društvene ekskluzije može se jasno sagledati u uslovima stanovanja. Mnogi ljudi u industrijalizovanim društvima žive u komfornim, prostranim stanovima, drugi stanuju u zgradama koje su prenaseljene, bez odgovarajućeg grejanja ili strukturalno nezdravim. Kada stupaju na tržište nekretnina, pojedinci su u stanju da sebi obezbede smeštaj koji

odgovara njihovim trenutnim i očekivanim prihodima. Na primer: bračni par bez dece a oba zaposlena, ima veće šanse za dobijanje kredita za kuću u atraktivnom delu grada, dok će na primer, domaćinstvo u kojem odrasli ne rade biti ograničeni na manje poželjne opcije.Baš kao što su siromašnim pojedincima nedostupni povoljni uslovi stanovanja, tako čitave zajednice mogu biti lišene normi koje važe za ostatak društva. Visok nivo nezaposlenosti i nizak nivo prihoda, predstavljaju teškoće za porodični život; kriminal i maloletnička delikvencija podrivaju ukupni kvalitet života. Stanovništvo se stalno smenjuje jer mnogi ljudi žele da se presele u poželjniji kraj, dok neprestano pristižu novi, siromašni žitelji.

Romsko naselje

Romske enklave u mnogim slučajevima ulaze u kategoriju siromašnih

naselja. Sam izraz enklava označava naselje naseljeno manjinskim

narodom, u ovom slučaju Romima. Njihova naselja su treadicionalni

sastavni deo mnogih gradova u Srbiji. Većina romskih enklava pripadaju

kategoriji siromašnih područja. Raspon tipova siromašnih područja u

kojima žive Romi može da se kreće od slamova preko siromašnih zaselaka do partaja. U prostornom pogledu, one tada dobijaju obeležja koja važe za ove grupe. Siromaštvo i etnička pripadnost su osnov za teorijsko odredjenje Roma kao posebne etničke grupe. Niska obrazovanost, niska uključenost u društvenu podelu rada većinskog stanovništva, stigmatiziranost i posebni kulturni obrasci jesu osnovne socijalne i

ekonomske odlike ovih naselja. Romske enklave su slabo integrisane u većinsko društvo, što uostalom važi i za najveći deo ukupne romske populacije. Zbog ovih posebnosti, siromašne romske enklave posmatraju se kao zasebni tip siromašnih područja.

Njihovo ponašanje govori da nisu raspoloženi za saradnju sa drugim narodima. Neinteresuje ih šta se dešava. Stekao sam utisak da oni gledaju svoja posla i da ne žele da se mešaju sa nama. Skoro svi u ovom naselju se bave sakupljanjem sekundarnih sirovina, i verovatno prodajom, dolaze do novca za preživljavanje. Žive u veoma nehigijenskom naselju, bez struje i vode. Objekti za stanovanje su im u veoma lošem stanju, pokriveni limovima, kartonima, najlonima i trskom...

U naselju ima dosta dece koja po svemu sudeći ne idu u školu. Odrasli nisu zaposleni, ne rade nigde. Sakupljaju kartone, gvoždje...Opštine pokušavaju da se oni polako integrišu u naš sistem.Primeri iz prakse nam govore da oni nikada neće da se integrišu u naš sistem življenja. Oni su navikli da žive na neki drugi način – koji možda mi nikada nećemo shvatiti. Možda je najbolje da ih prihvatimo takve kakvi jesu, da ne pokušavamo da promenimo njihov način života jer će se oni uvek vraćati na ono na šta su navikli.Verujem da u Srbiji postoji dosta ovakvih naselja, da ima i onih koji su druželjubivi i koji bi rado prihvatili promene. Tačno je da opštine i država sve više posvećuju pažnju Romima u vidi socijalne pomoći, medjutim neki to prihvate a neki ne. To znači da su sigurno i oni krivi za svoje siromaštvo i loš položaj u društvu.Smatram da im treba dati šansu za boljim životom ali ipak na kraju da se oni sami odluče kako će organizovati njihove živote.

LITERATURA

1. Uvod u sociologiju, M. Haralambos, Zagreb, 1989.2. Sociologija, A. Gidens, Podgorica, 2004.3. Siromašna područja Beograda, Macura Vladimir, Ksenija Petovar i

Sreten Vujović, Beograd, 1997.