Šeron Dž. Bolton

KRVAVA ŽETVA

Naslov originalaSharon J. BoltonBlood Harvest

2010

S engleskog preveoUroš Nikolić

2

Za Kuperove, koji su podigli svoju veliku, blistavu novu kuću usred vresišta...

3

„Ne bori se protiv čudovišta, možda jednom i sâm postaneš čudovište, a ako sezagledaš u ambis, on će ti uzvratiti pogled.”

Fridrih Niče, nemački filosof (1844–1900)

4

– Odavno nas posmatra.– Nastavi, Tome.– Nekad se čini kao da je stalno tamo, iza gomile kamenja, u senci u

podnožju kule, iza nekog od starih grobova. Dobro se krije.– U to sam ubeđen.– Ponekad se baš približi, pre nego što shvatiš šta se dešava. Razmišljaš o

nečem drugom kada jedan od njenih glasova iskoči i za tren te uhvatinespremnog. Stvarno zbog nje pomisliš da ti se to brat, ili mama, krije izaugla.

– A onda shvatiš da nisu oni?– Ne, nisu. Ona je. Devojčica sa glasovima. Ali čim okreneš glavu, ona

nestane. Ako se veoma brzo okreneš, možeš na trenutak da je primetiš.Međutim, uglavnom nema ničega, sve je kao i pre, osim...

– Osim čega?– Osim toga što ti se sada čini da ceo svet krije nekakvu tajnu. I imaš onaj

osećaj u stomaku, onaj koji ti kaže da je ona opet tu. Da te posmatra.

5

Prolog

3. novembar

Eto, desilo se; ono čega se, sada zna, toliko pribojavao. Osetio je olakšanje, naneki način, znajući da je najgore prošlo, da više neće morati da glumi. Moždasada više neće morati da se pretvara da je ovo običan gradić, da su ovdašnjiljudi normalni. Hari je duboko uzdahnuo i shvatio da smrt smrdi na kanalizaciju,vlažnu zemlju i tešku plastiku.

Lobanja, ni dva metra udaljena od njega, delovala je sićušno. Da ju je kojimslučajem držao na dlanu, pomislio je, mogao bi celu da je obuhvati prstima. Jošgori prizor bila je ruka. Virila je iz blata, a kosti su joj se zahvaljujući vezivnomtkivu jedva držale na okupu, kao da pokušava da ispliva iz mulja. Snažnaveštačka svetlost treperila je poput stroboskopa i za sekund je izgledalo kao dase ruka pomera.

Po plastičnom najlonu iznad Harijeve glave udari kišnih kapi odjekivali supoput rafalne paljbe. Vetar na ovim pustopoljinama dostizao jačinu oluje i sadaje pretio da sruši konstrukciju policijskog šatora. Kada je Hari parkirao auto,nepuna tri minuta ranije, sat je pokazivao 3.17 ujutru. Noć ne može da budemračnija od ovoga. Hari shvati da je zatvorio oči.

Glavni detektiv Rašton nije sklanjao svoju šaku sa Harijeve ruke iako suobojica već stigli do ivice unutrašnjeg kordona. Neće im biti dozvoljeno da priđubliže. Pored njih, u šatoru se nalazilo još šestoro ljudi, i svi su bili u belimkombinezonima sa kapuljačama i gumenim čizmama, istim kao one koje su Hari iRašton maločas obuli.

Hari se tresao. I dalje žmureći, čuo je neprestano, uporno udaranje kišnih kapipo krovu šatora. Pred očima mu je i dalje bila ona ruka. Lagano se njišući,otvorio je oči i zamalo se preturio.

– Odmakni se malo, Hari – reče Rašton. – Ostani na stazi, molim te. – Hariučini kako mu je rečeno. Činilo mu se da mu sopstveno telo postaje premalo;čizme koje je pozajmio bile su nepodnošljivo tesne, odeća ga je stezala, kostilobanje delovale su mu isuviše tanke. Zvuci vetra i kiše nisu posustajali, kaomuzička pozadina nekog jeftinog filma. Previše svetla, previše buke za gluvodoba noći.

Lobanja je otpala sa trupa. Hari je tad video grudni koš, tako mali, još ogrnut

6

odećom čija su malecna dugmad svetlucala pod reflektorima. – Gde su ostali? –pitao je.

Glavni detektiv Rašton je nakrivio glavu, a zatim ga poveo prekoaluminijumskih ploča koje su služile za prelazak preko blatnjavog terena. Pločesu vodile duž zida crkve. – Pazi gde staješ, momče – Rašton mu reče. – Celopodručje je užasno. Vidiš tamo?

Zaustavili su se na samoj ivici unutrašnjeg pojasa. Drugi leš, još netaknut, nijedelovao ništa veći od prvog. Ležao je licem okrenut prema blatu. Jedna malagumena čizma bila je navučena na njegovo levo stopalo.

– Treći je kod zida – rekao je Rašton. – Teško ga je uočiti, sakriven je izakamenja.

– Još jedno dete? – upita je. Odvezani plastični krajevi šatora treskali su podnaletima vetra i Hari je morao da viče da bi ga sagovornik čuo.

– Izgleda da jeste – potvrdio je Rašton. Naočare su mu bile isprskane kapimakiše. Nije ih obrisao otkako je ušao u šator. Možda mi je bilo drago što ne možeda vidi najjasnije. – Vidiš gde se zid obrušio? – nastavio je.

Hari potvrdno klimnu glavom. Skoro tri metra kamenog zida koji je razdvajaoimanje Flečerovih od crkvenog dvorišta srušila su se, a zemlja koju je zid dotada zadržavao skliznula je na drugu stranu, prema bašti. Staro stablo tise palo jezajedno sa zidom. Pod oštrim veštačkim svetlom podsećalo je na lokne ženskekose.

– Kada se srušilo, poremetilo je grobove u dvorištu crkve – objasni Rašton. –Jedan grob naročito, dečji. Mala Lusi Pikap. Problem je što nacrti do kojih smodošli ukazuju na to da je samo ona bila u grobu. Iskopan je posebno za nju predeset godina.

– Svestan sam toga – reče Hari. – Ali opet... – ponovo se okrenuo ka prizorupred njima.

– Onda shvataš kakav problem imamo – reče Rašton. – Ako je mala Lusi samasahranjena, ko su ovo drugo dvoje?

– Mogu li sâm da ih pogledam? – upita Hari.Rašton začkilji. Pogleda ka sićušnim telima, a zatim ponovo ka Hariju.– Ovo je sveta zemlja – reče Hari, gotovo za sebe.Rašton uzmače jedan korak. – Dame i gospodo – reče – minut tišine, molim, za

vikara. – Policajci raštrkani po mestu zločina podigoše glave. Jedan od njihzausti da iznese primedbu, ali ga je zaustavio izraz lica Brajana Raštona. Nakonšto je promrmljao reči zahvalnosti, Hari krenu napred, bliže ograđenompodručju, sve dok mu nečiji dlan položen na rame nije dao znak da mora dastane. Lobanja njemu najbližeg leša bila je veoma oštećena. Gotovo trećina

7

kostiju je nedostajala. Setio se da je slušao priče o tome kako je Lusi Pikapumrla. Udahnuo je duboko, svestan da su svi oko njega nepomični. Nekolicina gaje posmatrala, ostali su oborili pogled. Podignutom desnom rukom u vazduhu jeocrtavao krst. Gore, dole, nalevo. Zaustavio se. Bliže mestu zločina, poddirektnim svetlom, bolje je pogledao treći leš. Sićušno telo bilo je obučeno uodeću sa nekakvim amblemom izvezenim na kragni: ježić, zec, pače sa šeširićem.Bili su to likovi iz priča Beatriks Poter.1

Počeo je da govori, jedva svestan reči koje su mu izlazile iz usta. Kratkamolitva za duše umrlih, nadao se, mada je moglo biti bilo šta. Mora da je završiojer su se ljudi sa mesta zločina vratili svom poslu. Rašton ga potapša po ramenu iizvede iz šatora. Hari krenu bez pogovora, svestan šoka koji je doživeo.

Tri mala leša ispala su iz groba u kome je trebalo da leži samo jedan. Dvanepoznata deteta delila su mesto večnog počinka sa Lusi Pikap. Samo što jednood njih nije bilo nepoznato, barem ne njemu. Dete u pidžami Beatriks Poter. Znaoje ko je ona bila.

8

PR VI DEO

Me sec u opa da nju1.

4. septembar (devet nedelja ranije)

Porodica Flečer podigla je svoju veliku, sjajnu novu kuću usred vresišta, ugradiću u kojem se vreme naizgled zaustavilo. Gradili su na skromnoj parcelikoje se biskupija, u očajničkoj potrazi za novcem, rado odrekla. Kuću su sazidalitoliko blizu obema crkvama – jednoj staroj, drugoj još starijoj – da su krozprozore spavaće sobe gotovo mogli da dotaknu zid prastare kule. A sa triju stranadvorišta imali su najtiše komšije kojima su mogli da se nadaju, što je tih danabila omiljena šala desetogodišnjeg Toma Flečera; jer Flečerovi su podigli svojunovu kuću usred groblja. Trebalo je bolje da razmisle, zaista.

Ali Tom i njegov mlađi brat Džo bili su veoma uzbuđeni u početku. Unutra, unovoj kući imali su ogromne sobe, u kojima se još osećao miris sveže farbe.Napolju se pružalo crkveno imanje prošarano žbunovima kupina i gomilamakamenja, iza kojih su dečake iščekivale pustolovine kao iz knjiga. Unutra, imalisu i dnevnu sobu u kojoj se svetlost prelamala u bezbroj žutih nijansi, uzavisnosti od položaja Sunca. Napolju su imali drevne lučne prolaze što seuzdižu ka nebesima, gusto prekrivene bršljanom dovoljno starim i čvrstim da jemogao i samostalno da stoji, a trava je bila toliko visoka da se šestogodišnji Džovrlo lako mogao izgubiti u njoj. Unutra, kuća je počela da poprima osobinenjihovih roditelja kad su jarke boje, slike i izrezbarene životinje počele davrebaju iz svakog ugla. Napolju, Tom i Džo imali su crkveno dvorište samo zasebe.

Poslednjeg dana letnjeg raspusta Tom je ležao na grobu Džeksona Renoldsa(1875–1945) i upijao toplotu sa stare kamene ploče. Nebo je bilo plavo poputrazlička – tu nijansu je njegova majka najviše volela – a sunce je radilo svoje odrana jutra. Bio je to sjajan dan, kako je Džo voleo da kaže.

9

Tom ne bi umeo da objasni šta se promenilo. Kako se jednog trenutka osećaosavršeno dobro, toplo i srećno, i razmišljao sa koliko godina može da se oprobaza prijem u Blekbern roverse,2 a već sledećeg trentuka... pa... ne tako dobro. Aliiznenada, u sekundi, fudbal više nije bio toliko važan. Zapravo, sve je bilo uredu, samo je hteo da se uspravi. Da pogleda naokolo. Da li neko...

Glupost. Ali svejedno je sedeo i osvrtao se, pitajući se kako je Džou pošlo zarukom da se ponovo izgubi. Dalje niz padinu, groblje se pružalo u dužinifudbalskog igrališta, a tlo je ka podnožju postajalo sve strmije. Ispod groblja senalazilo nekoliko redova kuća, a iza njih opet poljane. Iza tih poljana, u dnudoline, ležao je susedni gradić, Gudšo Bridž, gde njega i Džoa u ponedeljakujutru čeka početak školske godine. Sa druge strane doline i iza, skoro svudanaokolo, prostirala su se vresišta. Mnogo, mnogo vresišta.

Tomov tata je rado pričao koliko voli vresišta, divljinu, veličanstvenost isuštu nepredvidljivost severa Engleske. Tom je bio saglasan sa tatom, naravnoda jeste, imao je samo deset godina, ali ipak bi se ponekad zapitao da li biprovincija koja je predvidljiva (potražio je tu reč u rečniku, znao je šta znači)bila zaista loša. Tomu se ponekad činilo, mada to nikada nije rekao, da suvresišta koja okružuju njegov novi dom možda previše nepredvidljiva.

Bila je to budalasta pomisao, naravno, to se podrazumevalo.Ali Tomu se nekako uvek činilo da iznova primećuje nove gomile kamenja,

sićušnu čistinu koje ranije nije bilo, grm ili stablo koje bi se pojavilo preko noći.Ponekad, dok bi oblaci brzo promicali nebom, a njihove senke prelazile prekozemlje, Tomu bi se činilo da zemljište podrhtava, kao što voda podrhtava kada senešto nalazi ispod površine, ili da se trese, kao usnulo čudovište koje samo što senije probudilo. I s vremena na vreme, dok je sunce zalazilo za dolinu, a tamapristizala, Tom nije mogao da se odupre pomisli da se livade oko njegapribližavaju jedna drugoj.

– Tome! – viknuo je Džo sa suprotne strane groblja, a ovoga puta Tomu zaistanije smetalo što čuje njegov glas. Kamen pod njim se već ohladio a novi oblacisu se skupljali na nebu.

– Tome! – pozvao je Džo ponovo, pravo u bratovljevo uvo. Pobogu, Džo, kakosi brz. Tom skoči na noge i pogleda okolo. Ali Džoa nije bilo.

Duž ivica crkvenog dvorišta krošnje drveća počeše da podrhtavaju. Vetra seponovo pojačavao a kada bi se vetar u dolinama ozbiljno razduvao, mogao jesvugde da dopre, čak i do zaklonjenih mesta. Nešto se pomerilo u žbunju odmahpored Toma.

– Džo – reče Tom tiše nego što je nameravao jer mu se nije svidela pomisaona to da neko, makar to bio i Džo, čuči u žbunju i posmatra ga. Seo je i zurio u

10

velike, sjajne, zelene listove, čekajući da se opet pomere. Bio je to žbun lovora,visok, star i gust. Vetar je definitivno postajao sve jači, sada je mogao da ga čujeu krošnjama. Žbun pred njim, međutim, nije se micao.

Verovatno je od nekog neobičnog odjeka pomislio da je Džo negde u blizini.Ali Tom je imao taj osećaj, taj neprijatan osećaj koji bi ga obuzimao kad god biga neko uhvatio u nedozvoljenim radnjama. A osim toga, zar nije upravo osetioDžoov dah na svom vratu?

– Džo? – pokuša još jednom.– Džo? – vratio mu se sopstveni glas. Tom napravi dva koraka unazad i osloni

se o nadgrobni spomenik. Posmatrajući okolo, proveravajući ima li nekog ublizini, čučnuo je.

Na toj visini lišće lovorovog žbuna bilo je nešto ređe. Tom je uočio nekolikogolih grančica. Uoči još nešto, neki oblik koji je jedva razaznavao, sem što jeznao da nije biljka. Bilo je nalik na – kada bi se pomerilo, bolje bi video –veliko i veoma prljavo ljudsko stopalo.

– Tome, Tome, dođi da vidiš ovo! – oglasio se njegov brat, ovoga puta kao daje kilometrima daleko. Ne sačekavši novi poziv, skočio je na noge i potrčaoprema bratovljevom glasu.

Džo je čučao kraj zida koji je razdvajao crkveno dvorište od porodičnog vrta.Posmatrao je grob koji je delovao novije od dobrog dela ostalih. Na nadgrobnojploči, okrenuta ka spomeniku, stajala je kamena statua.

– Pogledaj, Tome – rekao je Džo pre nego što se njegov stariji brat zaustavio.– To je devojčica. Ima i lutku.

Tom se sagnuo. Statua je bila visoka tridesetak centimetara i predstavljala jesitnu, bucmastu devojčicu kovrdžave kose, u svečanoj haljini. Tom je ispružioruku i skinuo mahovinu koja je se nahvatala po kamenu. Vajar joj je isklesaosavršeno obrađene cipele i malu lutku, ušuškanu u njenom naručju.

– Devojčice – reče Džo. – To je grob za devojčice.Tom podiže pogled i shvati da je Džo u pravu – skoro. Jedna jedina reč

uklesana je u nadgrobni spomenik. Lusi. Možda je pisalo još nešto, ali ostatakspomenika bio je prekriven slojem mahovine. – Samo jedne devojčice – reče. –Lusi.

Kako bi video datum, Tom pruži ruku i pokida bršljan koji je rastao prekospomenika. Lusi je umrla pre deset godina. Imala je samo dve godine. Voljenodete Dženifer i Majkla Pikap, pisalo je. I ništa više.

– Samo Lusi – ponovi Tom. – Hajdemo.Tom krenu natrag, pažljivo se probijajući kroz visoku travu, izbegavajući trnje

i sklanjajući kupinove grane pred sobom. Iza sebe je čuo komešanje u travi i znao

11

je da ga to Džo prati. Kada se popeo na brdo, ukazala mu se ruševina opatije.– Tome – reče Džo nekako neobično.Tom se zaustavio. Čuo je pomeranje trave tačno iza sebe, ali nije se okretao.

Samo je stajao i zurio u trošni crkveni toranj i ne gledajući ga zaista, pitajući sezašto se odjednom toliko plaši da se okrene ka svom bratu.

Okrenuo se. Svuda unaokolo bilo je visoko kamenje. Ništa više. Tom shvati dasu mu pesnice čvrsto stegnute. Ovo stvarno nije bilo smešno. Zatim se žbunje nanekoliko metara od njega ponovo pomerilo i pojavio se Džo, trčeći kroz travu,zajapuren, dahćući kao da s naporom održava korak. Prišao je bliže, do svogbrata, i zastao.

– Šta je bilo? – reče Džo.– Čini mi se da nas neko prati – prošaputa Tom.Džo nije pitao ko, ili gde, ili kako je Tom znao, samo je zurio u njega. Tom

uhvati brata za ruku. Idu pravo kući, iz ovih stopa.Ili ne, možda i ne idu. Na zidu koji razdvaja stariji deo crkvenog placa od

groblja na strmini, poređani kao čunjevi, stajali su dečaci, šestorica njih, iposmatrali ih. Tom oseti kako mu srce lupa sve brže. Šest dečaka na zidu; iverovatno još jedan negde u blizini.

Najkrupniji dečak držao je debelu račvastu granu. Tom nije video projektilkoji je poleteo ka njemu, ali ga je osetio kako mu je prozujao tik pored lica.Drugi dečak, obučen u upadljivi bordo-plavi fudbalski dres, takođe je nišanio.Pošto je imao bolje reflekse od svog starijeg brata, Džo se prvi bacio iza velikognadgrobnog spomenika. Tom je skočio za njim dok je drugi projektil leteo kanjima.

– Ko su oni? – šapnuo je Džo dok je još jedan kamen proletao iznad njihovihglava.

– Dečaci iz škole – odgovori Tom. – Dvojica su iz mog razreda.– Šta hoće? – Džoovo lice bilo je bleđe nego inače.– Ne znam – odgovori Tom iako je znao. Jedan od dečaka želeo je da se

osveti. Ostali su mu pružali podršku. Kamen je pogodio ivicu spomenika i Tomvide kako se sa mesta udara podiže prašinaa. – Onaj u dresu Barnlija je DžejkNouls – priznao je.

– Sa njim si se potukao? – upitao je Džo. – Kada su te poslali kod direktora?Njegov tata je tražio da te izbace iz škole?

Tom se skvrčio i nagnuo napred, u nadi da će ga visoka trava zakloniti dokosmotri šta se dešava. Još jedan dečak iz Tomovog razreda, Bili Aspin, nišanioje prema kupinovom žbunu kraj groba devojčice koji je Džo maločas otkrio. Tomse ponovo okrenuo ka bratu.

12

– Ne gledaju – reče. – Moramo biti brzi. Prati me.Džo je pratio Tom u stopu dok je ovaj grabio napred, trčeći prema velikoj

uspravnoj grobnici, jednoj od najvećih na brdu. Uspeli su. Kamenje je fijukalokroz vazduh, ali su Tom i Džo bili bezbedni iza ogromne kamene građevineokružene gvozdenom ogradom. Grobnica je imala i gvozdenu kapiju i drvenavrata iza nje. Porodični mauzolej, rekao im je otac jednom prilikom, verovatnoogroman iznutra, čitav tunel koji prodire u brdo, sa mnogo useka za budućegeneracije sanduka koje će tu biti smeštene.

– Razdvojili su se – čulo se kako neko viče sa zida. – Vas dvojica, za mnom!Tom i Džo su se pogledali. Ako su se stvarno razdvojili, kako su mogli da

budu toliko blizu jedan drugom da Tom može da oseti Džoov dah na svom licu?– Stvarno su tupavi – reče Džo.Tom je izvirio iza grobnice. Trojica dečaka hodala su duž zida prema grobu

Lusi Pikap. Preostala trojica pratila su ih pogledom.– Šta se to čuje? – upita Džo.– Vetar? – predloži Tom, ne trudeći se da oslušne. Verovatno je i pogodio.– Nije vetar. To je muzika.Džo je bio u pravu. Zasigurno muzika, tiha, ujednačenog ritma, i pesma

dubokog muškog glasa. Tupavi dečaci su je takođe čuli. Jedan od njih je skočiosa zida i otrčao niz put. Zatim i ostali krenuše. Muzika je postajala sve glasnija iTom je sad već čuo motor automobila.

Bio je to Džon Li Huker. Tata je imao nekoliko njegovih albuma i puštao ih –veoma glasno – dok majka nije tu. Neko je vozio uzbrdo i slušao Džona LijaHukera na radiju u kolima, i to je bilo vreme za pokret. Tom je iskoračio u stranui sklonio se od zaklona mauzoleja.

Samo je još Džejk Nouls ostao. Osvrnuo se i spazio Toma, koji se više nijekrio. Obojica su znala da je igra gotova. Ali...

– Uzeo je tvoju palicu – reče Džo, koji je krenuo na čistinu za Tomom. – Šta toradi?

Džejk je uzeo Tomovu palicu i lopticu, čvrstu, veoma tešku crvenu lopticu zakoju mu je rečeno, pod pretnjom dugotrajne i mučne smrti (tako je njegova mamagovorila kada je bila ozbiljna) da ne sme da je koristi u blizini kuća, naročitokuća s prozorima i da li je to dovoljno jasno? Tom i Džo su nešto ranije krajcrkve vežbali hvatanje. Ostavili su i palicu i loptu pored zida i sada ih je Noulsuzeo.

– Krade ih – reče Džo. – Možemo da zovemo policiju.– Ne verujem – reče Tom, dok se Džejk okretao prema crkvi. Tom ga je

posmatrao kako lagano baca lopticu uvis. Zatim je Džejk snažno zamahnuo

13

palicom. Loptica prolete kroz vazduh i pravo kroz veliki stakleni prozor nabočnom zidu crkve. Komadići plavog prozorskog okna zasuli su zemlju u trenutkukada je motor automobila prestao da radi, kada je muzika utihnula i kada je Džejkkrenuo za svojim drugarima.

– Zašto je to uradio? – upita Džo. – Razbio je prozor. Nastradaće.– Neće on – odgovori Tom. – Mi ćemo.Džo je još trenutak gledao u svog brata, a onda je shvatio. Tek mu šest godina i

dozlaboga je dosadan, ali nije tupav.– To nije fer – Džoovo lice se iskrivilo od besa. – Tužićemo ga.– Neće nam poverovati – reče Tom. Šest sedmica je u novoj školi, a već ima

tri kazne, dva odlaska kod direktora, nebrojene bukvice koje mu je očitao učitelji niko mu nijednom nije poverovao. Uostalom, zašto bi kada je polovina razredabila na strani Džejka Noulsa, jedva čekajući priliku da ga podrži. Čak i oni kojinisu bili Džejkovi drugari previše su se plašili njega i njegove bande da bi reklibilo šta. Šest sedmica je bio krivac za sve što je Džejk Nouls uradio. Možda jeTom zapravo tupav.

Uhvatio je Džoa za ruku pa su potrčali kroz visoku travu najbrže što su mogli.Tom se popeo na zid, prešao pogledom čitavo crkveno dvorište, a zatim sesagnuo kako bi pomogao Džou da se popne. Džejka i ekipu nigde nije video, alioko ruševina stare crkve postoji stotinu mesta za sakrivanje.

Tik uz kapiju crkve bio je parkiran stari, metaliksvetloplavi sportski auto.Pokretni krov bio je spušten. Neki čovek se pružio preko suvozačkog sedišta ipreturao po kaseti automobila. Našao je ono što je tražio i ponovo se uspravio.Bio je otprilike tatinih godina, tridesetčetvorogodišnjak ili tridesetpetogodišnjak,viši od tate, ali mršaviji.

Nakon što je Džou pokazao da krene za njim, Tom je podigao palicu sa zemlje(nije imalo smisla ostaviti dokaze na videlu) i trčali su dok se nisu zavukli usvoje omiljeno skrovište. Otkrili su ga nedugo pošto su se doselili: velikapravougaona nadgrobna ploča postavljena na četiri stuba. Trava je narasla svudaokolo i kada bi se dečaci zavukli pod ploču, bilo ih je nemoguće videti.

Vozač sportskog automobila je otvorio vrata i izašao. Kada se okrenuo premacrkvi, dečaci su videli da mu je kosa ista kao u njihove majke (smeđeplava, a neriđa) i isti kovrdžava kao i njena, samo što je on kratko ošišan. Nosio jebermude, belu majicu kratkih rukava i crvene kroks sandale. Prešao je ulicu iušao u dvorište crkve. Kada se našao unutra, zastao je na stazi i pogledao izasebe, zatim lagano prešao pogledom svuda okolo, lagano upijajući prizorkaldrme na ulicama, nizova kuća, obeju crkava, vresišta iza i iznad njih.

– Nikada nije bio ovde – šapnu Džo.

14

Tom klimnu glavom. Stranac je prošao pored dečakâ i stigao do glavnog ulazau crkvu. Izvukao je ključ iz džepa. Trenutak kasnije vrata su se otvorila i on jeušao. Baš kada se Džejk Nouls stvorio na ulazu u crkveno dvorište. Tom seuspravio i pogledao okolo. Bili Aspin je bio iza njih. Dok su njih dvojicagledala, ostali članovi bande pojavili su se iza nadgrobnih spomenika, prethodnopreskočivši zid crkvenog dvorišta. Braća su bila opkoljena.

2.

– Vatra je gorela tri sata pre nego što su uspeli da je ugase. I rekli su da jetemperatura unutra, na izvoru, ne mogu da se setim kako su rekli...

– Paljenja? – pomogla je Evi.Devojka koja je sedela nasuprot njoj potvrdi. – Da, tako je – reče. – Izvoru

paljenja. Rekli su da je tamo bilo kao u pećnici. A njena soba se nalazila tačnoiznad toga. Nisu mogli ni da priđu kući, a kamoli njenom spratu, i onda setavanica obrušila. Kada su napokon uspeli da snize temperaturu, nisu mogli da jenađu.

– Nije bilo nikakvog traga?Džilijan odmahnu glavom. – Ne, ništa – reče. – Bila je veoma sitna, znate.

Veoma male i krhke kosti.Džilijanino disanje se ponovo ubrzavalo. – Negde sam pročitala da nije

neobično, ali da se dešava – nastavila je – da ljudi... da potpuno nestanu. Vatraih jednostavno proguta. – Devojka se borila za vazduh.

Evi je poskočila sa svoje stolice, na šta je njena leva noga momentalnoodgovorila bolom. – Džilijan, sve je u redu – reče. – Diši duboko. Samo polako.

Džilijan je spustila ruke na kolena i oborila glavu dok se Evi trudila dakontroliše svoj dah tako što će skrenuti misli sa bola u nozi. Na zidnom satu jevidela da je proteklo petnaest minuta od početka sastanka.

Njen novi pacijent je Džilijan Rojl, nezaposlena, razvedena žena i alkoholičar.Ima samo dvadeset i šest godina. U propratnom pismu lekara opšte prakse bilo jereči o „dugotrajnom i nenormalnom bolu” nakon što je njenadvadesetsedmomesečna ćerka stradala u kućnom požaru, pre tri godine. Premamišljenju lekara, Džilijan pati od teške depresije, samoubilačkih misli, azabeleženo je i nekoliko slučajeva samopovređivanja. Uputio bi je mnogo ranije,navodi se u pismu, ali je tek nedavno saznao za njen slučaj od lokalnogsocijalnog radnika. Ovo je njen prvi sastanak sa Evi.

15

Džilijanina kosa doseže skoro do poda. Nekada je imala izvučene svetlijepramenove, ali sada se, ispod plavih vlasi, nazire neoprana pepljastobraon kosa.Devojčina ramena su počela sve sporije da se podižu i spuštaju. A onda seispravila i zabacila kosu unazad. Ponovo je pokazala lice. – Izvinite – počela je,kao dete uhvaćeno u nestašluku.

Evi odmahnu glavom. – Sve je u redu – odgovorila je. – Sasvim je normalnoda se tako osećate. Da li često imate probleme sa disanjem?

Džilijan klimnu glavom.– To je sasvim normalno – ponovila je Evi. – Ljudi koji pretrpe ogroman bol

često pate od disajnih tegoba. Odjednom dobijaju napade panike, čak i straha,bez očiglednog razloga, a zatim se bore za vazduh. Da li ti to zvuči poznato?

Džilijan ponovo klimnu glavom. Disanje joj je još bilo otežano, kao da jeupravo završila trku u kojoj je izgubila za dlaku.

– Da li imaš nekakvu uspomenu na svoju ćerku? – upita Evi.Džiljan se okrenula ka malom stolu i izvukla još jednu maramicu iz kutije. Još

uvek nije zaplakala, ali je neprestano prislanjala maramice na lice i uvrtala ihsvojim koščatim prstima. Iscepkani komadi izuvijanog papira gomilali su se natepihu.

– Vatrogasci su našli igračku – rekla je. – Roze zeca. Trebalo je da stoji unjenom krevecu, ali je pao iza kauča. Pretpostavljam da bi trebalo da mi budedrago što je tamo ostao, ali stalno mislim kako je morala da prođe kroz sve teužase, a da nije imala makar svog roze zeku kraj... – Džilijanin ponovo oboriglavu i poče da drhti. Obema šakama je snažno stisnula usta, i dalje gužvajućipapir boje breskve.

– Da li ti je zbog toga bilo teže? – upita Evi. – Zbog toga što Hejlino telo nijepronađeno?

Džilijan podiže glavu i Evi primeti mračniji odsjaj u njenim očima, oštrinunjenog lica. U njoj ima i mnogo mržnje, koja se neprestano bori sa tugom kako biizbila na površinu.

– Pit je rekao da je dobro – odgovori – što je nisu našli.– Šta ti misliš? – pitala je Evi.– Mislim da bi bilo bolje da su je našli – uzvrati Džilijan. – Jer bismo onda

bili sigurni. Morala bih to da prihvatim.– Morala bi da prihvatiš da se to zaista desilo? – upita Evi.– Da – potvrdi Džilijan. – Jer to nikako nisam mogla da učinim. Nisam mogla

da to da prihvatim, nisam mogla da poverujem da je više nema. Znate li šta samuradila?

Evi polako pomeri glavu u jednu stranu, zatim u drugu. – Ne – reče – kaži mi

16

šta si uradila.– Izašla sam da je tražim po vresištima – odgovori Džilijan. – Pomislila sam,

čim je nisu našli, sigurno je u pitanju neka greška. Sigurno je nekako uspela daizađe. Pomislila sam da je možda Beri, dadilja, uspeo da je iznese i u dvorištepre nego što se požar raširio i da je ona onda negde odlutala.

Pogled iz Džilijaninih očiju molio je Evi za potvrdu, da kaže da je tako, da jevrlo verovatno, da je ona možda još negde napolju, možda luta unaokolo i hranise kupinama, a Džilijan samo treba da nastavi da je traži.

– Vatra bi je sigurno prepala – reče Džilijan – pa bi zbog toga pokušala dapobegne. Mogla je nekako da prođe kroz kapiju i ode uz ulicu. Krenuli smo da jetražimo, Pit i ja, i još nekoliko ljudi. Celu noć smo išli livadama i dozivali je.Bila sam ubeđena, znate, da nije zaista mrtva.

– I to je potpuno normalno – reče Evi. – To se zove poricanje. Kada ljudidožive smrt nekog bližnjeg, često to ne mogu odmah da prihvate. Neki doktoriveruju da nas naše telo na taj način štiti od prevelikog bola. Iako ljudima razumgovori da njihovih voljenih više nema, njihovo srce govori drukčije. Nijeneuobičajeno da se ljudima priviđaju oni koje su izgubili, ili da čuju njihoveglasove.

Zaćutala je na trenutak. Džilijan se ponovo uspravila u stolici. – I to sedešava? – pitala je naginjući se ka Evi. – Ljudi vide i čuju mrtve?

– Tako je – odgovori Evo – to je veoma česta pojava. Da li se i tebi to desilo?Da li si – da li vidiš Hejli?

Džilijan lagano odmahnu glavom. – Nikada je ne vidim – rekla je. Nekolikotrenutaka zurila je u Evi. A zatim joj se lice opustilo, urušilo kao balon iz kogalagano curi vazduh. – Nikada je ne vidim – ponovila je. Zgrabila je još jednumaramicu. Kutija je pala na pod, ali se u njenoj šaci zadržalo nekoliko maramica.Prislonila ih je na lice. I dalje nema suza. Možda ih je sve potrošila.

– Samo polako – reče Evi. – Moraš da se isplačeš. Ako ti treba vremena, uredu je.

Džilijan nije plakala, nimalo, ali je držala šaku punu maramica uz lice idopuštala svom suvonjavom telu da jeca. Evi je ispratila sekundaru na zidnomsatu kako pravi tri puna kruga.

– Džilijan – rekla je kada je procenila da je prošlo dovoljno vremena. –Doktor Vorington mi kaže da i dalje svakodnevno po nekoliko sati šetašvresištima. I dalje tražiš Hejli?

Džilijan odmahnu glavom, ali ne podiže pogled. – Ne znam zašto to radim –promumlala je kroz hrpu maramica. – Odjednom me spopadne neki čudan osećaji ne mogu više da sedim u kući. Moram da izađem. Moram da je tražim. –

17

Podigla je glavu i svojim bledosivim očima se zagledala u Evi. – Možete li dami pomognete? – upitala je, najednom izgledajući kao da joj je mnogo manje odtih dvadeset i šest.

– Naravno – brzo reče Evi. – Prepisaću ti neke lekove. Antidepresive od kojihćeš se bolje osećati, kao i nešto da ti pomogne da zaspiš uveče. To je samoprivremena mera koja će ti pomoći da prekineš taj talas neraspoloženja.Razumeš?

Džilijan je zurila u nju kao dete kome je laknulo što je neko od odraslihkonačno preuzeo inicijativu.

– Vidiš, bol koji si trpela uticao je i na tvoje zdravlje – nastavi Evi. – Tri punegodine se nisi pravilno hranila, niti si dobro spavala. Previše piješ i iscrpljuješse tim dugim šetnjama po dolini.

Džilijan zatrepta. Oči su joj bile crvene i umorne.– Kada se budeš malo bolje osećala tokom dana i kada budeš lepo spavala

noću, moći ćeš da preduzmeš nešto u vezi sa pićem – nastavila je Evi. – Mogu dati preporučim jednu grupu podrške. Oni će ti pomoći da prebrodiš prvih nekolikonedelja. Da li ti to zvuči u redu?

Džilijan klimnu potvrdno.– Viđaćemo se svake sedmice, sve dok ima potrebe za tim – reče Evi. – Kada

se budeš bolje osećala, kada budeš savladala tugu, onda ćemo ti pomoći da senavikneš na svoj sadašnji život.

Džilijanine oči bile su pospane. Podigla je obrve.– Pre nego što se sve ovo izdešavalo – objasnila je Evi – bila si supruga i

majka. Sada su se prilike značajno promenile. Znam da zvuči grubo, ali to jestvarnost koju zajedno moramo da prihvatimo. Hejli će uvek biti deo tvog života.Međutim, ona je trenutno – to jest njena smrt – zauzela tvoj ceo život. Moraš daiznova izgradiš svoj život i istovremeno nađeš novo mesto za nju.

Muk. Maramice su pale na pod, a Džilijanine ruke bile su čvrsto prekršteneispod grudi. Ovakvoj reakciji Evi se nije nadala.

– Džilijan?– Mrzećete me kad vam ovo kažem – reče Džilijan i poče da trese glavom. –

Ali ponekad poželim...– Šta poželiš? – upita je Evi, shvativši da po prvi put otkako ju je upoznala

nije znala kakav će biti odgovor.– Da me jednostavno ostavi na miru.

3.

18

Usnulo dete imalo je meku svetlu kosu boje žutog šećera. Ležala je u kolicima ičvrsto spavala na suncu. Mreža finog tkanja bila je prebačena preko kolica,štiteći dete od insekata i svega drugog što se vrzmalo po vrtu. Jedna kovrdžapala joj je na bucmasti obraščić. Pesnicu je savila pored usta, a palac je viriopod pravim uglom, kao da je zaspala sisajući palac, pre nego što bi je pomisaoo snu naterala da ga ispljune. Stomačić joj se dizao i spuštao, dizao i spuštao.

Ima otprilike dve godine. Noge su joj još nedovoljno snažne za hodanje, ausne tek počinju da formiraju reči. Njen pogled, kada bi otvorila oči, odisao bionim slepim poverenjem i bezgrešnošću kakve može da ima samo novorođenče.Još ne zna da ljudi nanose bol jedni drugima.

Mehurić pljuvačke stvorio se u uglu njenih tankih ružičastih usana. A ondaje nestao, pa se ponovo pojavio. Dete je uzdahnulo i mehurić se raspršio. Izvuk kao da je otputovao kroz mirno septembarsko jutro.

„A da da da”, promrmljala je devojčica u snu.Bila je prelepa. Baš kao i ostale.

4.

Džo je ustao i potrčao. Bez razmišljanja, Tom je krenuo za njim i oni požuriše uzstepenice pa kroz otvorena vrata crkve. Tom je krajičkom oka spazio čovekasvetle kose kako se probližava oltaru, a onda se Džo bacio pod klupe u zadnjemredu. Tom učini isto to.

Pod je bio prašnjav. Tom je ispod klupa video paukove mreže, neke čitave isavršene, druge pokidane i natrpane leševima davno umrlih muva. Tapiserije zamolitvu su uredno visile sa kuka.

– Moli se – šapnuo je Džo, vireći preko naslona klupe. Tom se takođeuspravio. Čovek u bermudama je klečao na stepeništu oltara, laktove je položiona ogradu i gledao navišee prema velikom vitražu na prednjem zidu crkve. Zaistaje izgledalo kao da se moli.

Iznenadna buka iz dvorišta naterala je Toma da se okrene. Vrata crkve seotvoriše i on spazi kako neko protrčava sa spoljne strane. Džejk i njegova bandai dalje čekaju ispred. Iznenada, nešto Toma povuče natrag pod klupu.

– Čuo je nešto – šapnu Džo.Tom je bio uveren da njih dvojica nisu pravili bilo kakvu buku, ali ipak odluči

19

da treba da budu na oprezu. Ako ih čovek primeti, možda će im narediti da izađuiz crkve, a napolju ih čekaju Džejk i družina. Džo je rizikovao i ponovo podigaoglavu. Tom je učinio isto. Čovek u bermudama se nije mrdao, ali se očiglednoviše nije ni molio. Ispravio je glavu i potpuno se ukočio. Osluškivao je. Onda jeustao i okrenuo se. Džo i Tom su čučnuli toliko brzo da su se sudarili glavama.Sad su nadrljali. Ušli su u crkvu bez dozvole i sudeći po svim raspoloživimdokazima, razbili su prozor.

– Ko je tamo? – oglasi se čovek, zbunjeno, ali ne i ljutito. – Dobar dan – rečeponovo. Njegov glas brzo se preneo do zadnjeg dela crkve.

Tom je pokušao da ustane. – Ne! – siknu Džo, pribijajući se uz njega. – Nejavlja se nama.

– Naravno da se nama javlja – uzvrati Tom. – Nema nikog drugog ovde.Džo nije odgovorio, već je samo obazrivo podigao glavu, kao vojnik koji

izviruje iza barikada. Pogledao je naniže i dao znak Tomu da uradi isto to. Čoveku bermudama je polako hodao prema vratima desno od oltara. Poseguo je zakvakom i otvorio vrata. Nakon toga je neko vreme stajao na pragu prostorije,gledajući unutra.

– Znam da ste tamo – rekao je, kao roditelj koji igra žmurke. Sa severa je, aline iz Lankašira, niti iz susednog Jorkšira. Severnije od toga, pretpostavio jeTom, možda iz Njukasla.

Tom podiže ruke i upitno pogleda Džoa. U crkvi su se nalazile ukupno triosobe, od kojih su dve bile on i brat.

– Hoćete li da izađete da se pozdravimo? – reče čovek trudeći se – ne sasvimuspešno, pomislio je Tom – da zvuči nezainteresovano. Čovek je bio nervozan. –Moram da zaključam za koji minut – nastavio je – a to nikako ne mogu da uradimako se krijete. – Zatim se obrnuo na petama i okrenuo ka drugom kraju crkve. –Ovo više nije smešno, ljudi – promrmljao je dok je užurbano hodao ka drugomkraju crkve, a zatim nestao iza orgulja. Ovo je bila prilika za dečake. Tom laktompodstaknu Džoa. Zakoračili su na prolaz baš kada se Bili Aspin pojavio na ulazu,cereći se. Tom zgrabi Džoa i povuče ga nazad u zaklon.

– Zdravo – začuo se džordijevski glas3 iznad njihovih glava. Čovek ubermudama sedeo je na klupi ispred njih i posmatrao ih.

– Zdravo – odgovori Džo. – Jeste li je našli?Čovek u bermudama se namrštio. – Kako ste stigli od sakristije pa iza orgulja

opet do ove klupe a da vas nisam video? – pitao je.– Nismo se pomerili odavde – reče Tom.– Videli smo vas kako se molite – dodao je Džo nepoverljivo, kao da ga je

uhvatio kako vrši nuždu iza oltara.

20

– Ma niste valjda? – pitao je čovek u bermudama. – Gde vas dvojica živite?Tom se za trenutak zapitao da li ima izgleda da taj podatak prikriju. Čovek je

stajao između njih i izlaza, ali ako bi Tom potrčao na jednu stranu, a...– U komšiluku – reče Džo. – U novoj kući – nastavio je, kao da ono što je

dosad rekao nije bilo dovoljno jasno.Čovek je klimao glavom. – Moram da zaključam – reče dok je išao prema

prolazu. – Hajdete.– Otkud vam ključ? – pitao ga je Džo nakon što se odmakao od Toma dovoljno

da ovaj ne može da ga gurne. – Samo vikar ima ključ. On vam ga je dao?– Dobio sam ga od arhiđakona. U redu, pre nego što zaključam, da li vas ima

još unutra?– Nemoguće – reče Tom. – Mi smo ušli odmah posle vas. Igrali smo, ovaj,

žmurke, sa nekim dečacima ispred. Niko nije ušao za nama.Čovek u bermudama klimnu glavom. – Okej – reče. – Izlazimo.Mahao je rukom prema vratima, što je značilo da Tom i Džo moraju prvi da

izađu. Tom je krenuo. Za sada je sve u redu. Džejk i ostali se neće usuditi danešto pokušaju ako ih vide u pratnji odrasle osobe. Uz to, čovek nije primetiopolomljen...

– Tome, evo tvoje loptice – uzviknu Džo jurnuvšu u stranu. Tom je zatvoriooči i obavio kratak intimni razgovor sa Bogom o stvarnoj potrebi za postojanjemmlađe braće.

Kada je ponovo otvorio oči, ugledao je Džoa, koji je izvukao lopticu ispodkrhotina, i čoveka u bermudama, čije su se obrve uzdigle skroz do kose. Ispružioje ruku prema loptici. Tom je otvorio usta i odmah ih zatvorio. Sada nema svrhebilo šta reći.

– Ko je onaj dečak obrijane glave? – upita čovek u bermudama. – Onaj koji jestajao na zidu kada sam dolazio?

– Džejk Nouls – reče mu Džo. – On ide sa Tomom u razredu. Stalno gauvaljuje u nevolje. Gađali su nas kamenjem iz praćki, a onda je on ukrao Tomovupalicu.

– Zaista?– Čekaju nas napolju.– A jel’?– Isprebijaće nas čim izađemo. Oni su tupavi.– Kako se ti zoveš? – upita čovek u bermudama, a Tom nije ni pokušao da

Džou nagovesti kako stvarno ne bi bilo mudro da...– Džo Flečer – reče Džo. – A on je Tom. Ja imam šest godina, a on deset, a

Mili ima dve, a moj tata trideset i šest, a mama...

21

– Polako, druže. – Čoveka u bermudama je Džoovo ponašanje očiglednoizuzetno zabavljalo. Trebalo bi da proba da živi sa njim. – Hajde da zaključamo.

5.

Evi je stajala kraj prozora svoje sobe i duboko disala, čekajući da mešavinaparacetamola i brufena počne da deluje. Njena ordinacija se nalazi na trećemspratu i iz nje se pruža pogled na bolničko odeljenje za hitne intervencije. Dok jegledala, kola hitne pomoći su došla na parking i tehničar je brzo iskočio, a zanjim i vozač. Otvorili su zadnja vrata i spremili opremu za prenošenjeinvalidskih kolica.

Udahni, izdahni. Lek će početi da deluje, kao i uvek. Nekad mu samo trebaviše vremena. Prekoputa bolnice je tržni centar. Parking supermarketa je već biopun. Petak pre podne. Ljudi prave zalihe za vikend. Evi je samo za trenutaksklopila oči, a zatim podigla glavu i pogledala preko krovova, preko blokovaposlovnih zgrada, negde u daljinu. Veliki severnjački grad u kome najčešće radipodignut je u širokoj dolini. Sa svih strana je okružen vresištima. Ptica koja bipoletela sa prozora njene ordinacije mogla bi da odleti pravo do najbližeg vrha,nekih pet ili šest kilometara dalje. Odatle, mogla bi da posmatra vresišta, ukojima je Džilijan Rojl provodila dobar deo vremena. Evi se okrenu nazad,prema svom stolu. Za petnaest minuta doći će joj naredni pacijent.

Ispisala je beleške o razgovoru sa Džilijan pre nego što je popila tableteprotiv bolova. Svakodnevno se trudila da za pet minuta produži razmak izmeđuuzimanja nove doze lekova. Kada je ponovo sela za sto, potražila je internetstranicu Lankašir telegrafa. Nije joj trebalo mnogo da pronađe članak koji jetražila.

Gradić Heptonklaf je u šoku nakon požara koji je pre tri noći izbio u jednojkući u Vajt lejnu. Meštanin po imenu Stenli Hargrivs kaže da nikada nije videoda vatra gori takvom žestinom. – Niko od nas nije mogao da se približi –izjavio je novinarima Telegrafa. – Spasili bismo malu da smo mogli.

Članak dalje navodi kako vatrogasci i dalje proučavaju dokaze, ali je požar

verovatno izazvala uključena ringla na plinskom šporetu. Flaše sa uljem u blizinišporeta su zatim ubrzale širenje vatre. Kamena kuća, jedna od starijih uHeptonklafu, prilično je udaljena od centra gradića i niko nije primetio požar sve

22

dok nije bilo prekasno. Članak u Telegrafu zaključuje: Četrnaestogodišnji Beri Robinson, koji je čuvao bebu, trenutno se oporavlja

u Opštoj bolnici u Bernliju, nakon što su ga vatrogasci pronašli kako leži bezsvesti u dvorištu. Iako je pretrpeo posledice od udisanja dima, lekari očekujuda će se potpuno oporaviti. Njegovi roditelji su nam rekli da se on uopšte neseća kako je otkrio požar, niti kako je izašao iz kuće.

Evin telefon je zazvonio. Njen naredni pacijent je stigao.

6.

– Gde ste bili vas dvojica? Mili i ja pokušavamo da vas dozovemo već desetminuta.

Žena koja je stajala na pragu nije bila mnogo viša od svog najstarijeg sina imada je na sebi imala široku majicu i farmerke, nije izgledala ni mnogo teža odnjega. Imala je karamelplavu, kovrdžavu kosu, koja joj je padala na ramena, ikrupne tirkiznoplave oči. Dok joj je pogled išao sa sinova na Harija, oči joj semalko raširiše od iznenađenja.

– Dobar dan – rekla je.– ’Bardan – oglasila se bucmasta devojčica koja je sedela na majčinom krilu i

trljala oči kao da se maločas prenula iz dremke. Kosa joj je bila jednakotoploplava kao u majke. Stariji dečak, Tom, imao veoma svetlu kosu, a njegovbrat tamnoriđu, sjajnu. Lica su im svima, međutim, bila bleda i išarana pegama.

– Ćao – reče Hari i namignu bepcu pre nego što se obratio majci. – Dobrojutro – nastavio je. – Izvinjavam se što vas uznemiravam, ali našao sam ovudvojicu kako se kriju u crkvi. Očigledno su imali problema sa grupom starijihdečaka. Pomislio sam da bi bilo bolje da ih dopratim do kuće.

Žena se sada mrštila i naizmenično gledala jednog sina pa drugog. – Jeste liobojica okej? – upita.

– Gađali su nas kamenjem iz praćke, a onda su pobegli kad su čuli Harija. Ovoje Hari – rekao je Džo. – On se molio u crkvi. Videli smo ga.

– Mislim da crkva tome i služi – reče žena. – Drago mi je što smo se upoznali,Hari, i hvala vam. Ja sam Alis Flečer, inače. Da li ste za... šolju kafe?Pretpostavljam da niste nekakav psihopata? Jer ću vas u suprotnom naterati dapopijete kafu ispred vrata.

23

– Ja sam vikar – reče Hari, osećajući kako mu lice crveni, kao i uvek kada bise našao pred lepom ženom. – Mi uglavnom nismo psihopate – dodao je –nadbiskup to ne odobrava.

– Vikar? – začudi se Alis. – Mislite, naš vikar? Novi?– Taj sam.– Ne možete biti vikar – reče Džo.– Zašto ne?– Vikari ne nose bermude – Džo mu objasni. – I mnogo su stari. Kao deke.Hari se nasmešio. – Što se tiče bermuda, to mogu da popravim – rekao je. –

Ostalo ću morati da prepustim vremenu. Da li i vikari piju kafu ispred vrata?Alis je takođe zurila u Harija, kao da ni sama nije mogla da poveruje u ono što

je rekao, ali je ipak bila nešto učtivija od svog mlađeg sina. Pomerila se kako biHari i dečaci mogli da uđu. Zatvorila je vrata, a Džo i Tom su poveli gosta krozhodnik, usput izuvajući patike.

– Šta je to psihopata? – Hari je čuo Džoa kako šapuće dok su otvarali vrata nadrugom kraju hodnika.

– Džejk Nouls kad poraste – odgovorio je Tom i podigao svog brata uvis.Alis i Heri su ušli u kuhinju za dečacima, a Mili je počela da se koprca,

tražeći da je oslobode. Stala je na noge i doteturala se do dečaka. Džo, koga jeTom držao u rukama, upravo je dohvatio veliku kutiju sa keksom.

– Keck – reče Mili, izgledajući iznenađujuće prepredeno za dete njenoguzrasta.

Alis dade znak Hariju kako bi trebalo da sedne za sto. Dohvatila je kuvalo iprotresla ga kako bi proverila da li u njemu ima vode, a zatim ga uključila. Nastolu su još ležali ostaci doručka, dok je gomila tanjira i pribora za jelo stajalapokraj sudopere.

– Niste iz ovih krajeva – rekla je dok je kašikom sipala zrna kafe u filter.– Vi mi nešto kažete – odgovori Hari. Njen naglasak podsetio ga je na hladan

čaj od mente i svež vazduh, na vrućinu toliko jaku da bi se mogla seći nožem. –Da pogađam. Teksas?

Kretanje u pozadini nateralo ga je da baci pogled na decu. Mili je grickalakeks od đumbira i odmeravala čokoladni štapić u Džoovoj ruci.

– Omašili ste za nekoliko država. Ja sam iz Memfisa, u Tenesiju – reče Alis,nudeći ga šećerom. Hari odmahnu glavom. Sa njegove desne strane, Džo jestavio jedan kraj čokoladnog štapića u usta a onda se sagnuo i ponudio ostatakMili. Ona poče ubrzano da gricka i žvaće, isto kao i Džo. Na kraju su se poljubilii zakikotali se.

– Dosta je, vas troje. Uskoro će ručak – reče Alis ne okrećući se. Hari je

24

primetio kako su dečaci razmenili poglede pre nego što je Džo dohvatio tričokoladna štapića i keks od đumbira, strpao ih u džep, a zatim otrčao u svojusobu. Mili, kojoj je bio poveren keks sa kremom, nekako je proturila slatkiš krozkragnu haljine i odgegala se, dok ju je najstariji brat ponosno posmatrao ismeškao se. Tom gurne šaku biskvita u svoj džep i onda shvati da ga Hariposmatra. Blago se zarumeneo dok je prelazio pogledom sa gosta na svoju majku.

– Mi idemo u dnevnu sobu – objavio je.– Okej, ali prvo mi daj taj keks – reče Alis, pružajući ruku. Tom još jednom

pogleda Harija, koji je saosećajno slegnuo ramenima, a onda predao svoj plen iizašao iz kuhinje.

Za trenutak sve je bilo tiho. Prostorija je delovala prazno bez dece. Alis jespustila šolje, posudu sa šećerom, kašičice i flašu mleka na sto.

– Dugo živite ovde? – upita Hari, znajući da je to nemoguće. Kuća jeočigledno nova.

– Tri meseca – odgovori Alis. Okrenula se i počela da slaže prjave tanjire ičinije u mašinu za pranje sudova.

– Dobro ste se uklopili? – upitao je.Nakon što je napunila mašinu, Alis posegnu prema komodi ispod sudopere i

izvuče krpu i sprej za čišćenje. Nakvasila je krpu na česmi i počela da brišeradnu površinu. Hari pomisli kako je njegovo prisustvo možda nepoželjno,uprkos pozivu na kafu.

– Pretpostavljam da za to treba vremena – odgovori Alis kroz nekolikotrenutaka, nakon što je donela kafu do stola i sela. – Hoćete li vi živeti ovde, ugradu?

Hari odmahnu glavom. – Ne, vikarijat je nekoliko kilometara niže. U GudšoBridžu – reče. – Staraću se o trima parohijama. Ova je najmanja. I verovatnonajzahtevnija, budući da godinama unazad ovde nisu održavane grupne molitve.Šta mislite, hoće li meštani biti prijateljski nastrojeni?

Još jedna pauza. Ovoga puta neprijatna, bez sumnje. Alis je sipala kafu igurnula mleko u Harijevom pravcu.

– Znači, crkva se ponovo otvara – reče ona nakon što se Hari poslužio. – To jedobra vest za grad, rekla bih. Mi nismo baš najredovniji u crkvi, alipretpostavljam da bismo mogli da se potrudimo, kad već živimo toliko blizu.Kada otvarate?

– Nećemo još nekoliko nedelja – Hari odgovori. – Zvanično ću primiti dužnostsledećeg četvrtka u Crkvi Sent Meri u Gudšo Bridžu. Biće divno videti vas ivašu porodicu.

Alis na to blago klimnu glavom i ponovo zavlada tišina. Hariju je postajalo

25

prilično neprijatno, a onda je Alis, izgleda, presekla. – Mnogi meštani sunegodovali zbog našeg preseljenja ovde – reče, odmaknuvši se od stola. – Ovakuća je prva nova građevina u ovom mestu u poslednjih dvadeset godina. Većinaimanja i mnoge kuće u vlasništvu su porodice Renšo i čini se da oni odlučuju komože da se doseli, a ko ne.

Odnekud su se začuli povišeni glasovi i Milino cičanje.– Upravnik ovdašnje crkve se preziva Renšo – reče Hari. – Bio je prisutan

tokom mog razgovora za posao.Alis klimnu glavom. – To je Sinkler – rekla je. – On živi u velikoj kući sa

druge strane crkvenog poseda, sa svojom najstarijom ćerkom i ocem. Starigospodin Tobajas je svratio na kafu pre neki dan. Čini se da su mu se decasvidela. Dženi, mlađa ćerka, prišla nam je pre nekoliko nedelja u pošti i rekla daće i ona svratiti. Kao što sam rekla, za to treba vremena.

Još kikotanja iz susedne sobe.– To je vaš suprug? – upita Hari, pokazujući ka fotografiji na prozoru iza Alis.

Sa nje ih je gledao zgodan tridesetogodišnjak sa kaubojskim šeširom zabačenimpreko tamne kose. Nosio je plavu polo majicu koja mu se slagala sa očima.

Klimnula je glavom. – Godinama je sanjao ovo – rekla je. – Da sagradisopstvenu kuću na nekom ovakvom mestu, da gaji piliće i povrće u bašti.Naravno, veći deo dana on provede van...

Prekinulo ju je snažno kucanje na ulaznim vratima. Promrmljala je izvinjenje iizašla iz kuhinje. Hari pogleda na sat. Čuo je tabananje sićušnih stopala i sekundukasnije ugledao malu Mili kako ulazi u kuhinju, a za sobom, na štapu, vuče sjajnucrvenu patku. Krenula je oko stola kada je Hari začuo kako Alis otvara vrata.Otpio je poslednji gutljaj kafe i ustao. Zaista je morao da krene.

– Alis, zdravo. Odavno nameravam da te pozovem. Da li si slobodna?Ženski glas bio je vedar i jasan, bez traga naglaska. I pre nego što je prišao

kuhinjskim vratila i pogledao niz hodnik, Hari je znao je da je u pitanju mlada,privatno obrazovana i gotovo sigurno prelepa žena, možda samo malo krupnija.Devojka je stajala na ulaznim vratima. Sve je pogodio.

– Da li ste ti i Garet kojim slučajem slobodni sledećeg petka? – pitala jedevojka. – Pravimo večeru za prijatelje.

Njena plava kosa bila je toliko sjajna i nijansirana da je bilo očigledno da nijefarbana. Padala joj je na ramena, a sa prednje strane su je držale naočare zasunce. Devojčino lice bilo je kao izvajano, a sitna, lepuškasta Alis pored nje jeizgledala kao dečja lutka.

– Bilo bi sjajno ako biste mogli da nam se pridružite – reče s molećivimizrazom lica, ali bilo je očigledno da ne očekuje da je odbiju.

26

Dok je Hari išao niz hodnik, spreman da se pozdravi i ode, dečaci izleteše izsporedne sobe.

Gošća je nosila farmerke i krem lanenu košulju. Nekako joj je pošlo za rukomda istovremeno deluje ležerno i veoma doterano. Pre nego što je Alis uspela daodgovori, gošća je primetila Harija i veselo uzviknula. – Zdravo! – Hari osetikako se boja njegovog lica menja.

– Dženi, ovo je Hari, naš novi vikar – reče Alis. – Džo ga je već upoznao sauobičajenim pravilima oblačenja sveštenih lica u ovim krajevima. Hari, ovo jeDženi Pikap. Ona i njen muž imaju farmu nekoliko kilometara van grada.

– Prečasni Lejkok? – reče Dženi pružajući ruku. – Odlično. Već smo digli rukeod vas. Tata vas čeka već čitav sat.

Hari se rukovao s njom. – Tata? – ponovio je.– Sinkler Renšo – odgovoria je i popustila stisak, nakon čega je gurnula ruku u

džep. – Vaš upravnik. Znao je da ćete danas doći. Očekivao je da ćete gaposetiti.

Hari baci pogled na sat. Da li je imao ugovoren sastanak sa upravnikomcrkve? Čini mu se da nije. Samo je poručio da će doći pre podne i da će posetiticrkvu.

– Opa, mi o vuku – nastavila je, gledajući kroz otvorena ulazna vrata. – Evoga, tata. Našla sam ga.

Hari je, iako visok preko metar i osamdeset, morao da pruži vrat kako bisusreo pogled starca koji je prilazio kući. Sinkler Renšo je imao skorosedamdeset godina. Gusta seda kosa padala mu je preko čela i gotovo pokrilaizuzetno tamne obrve. Starčeve smeđe oči gledale su kroz elegantne naočare, abio je odeven u odeću kakvu nose seoska gospode iz magazina, u raznimnijansama zelene, braon i bež boje. Klimnuo je glavom Hariju, a zatim seokrenuo ka Alis, koja se osećala kao patuljak između visokog starca i njegovevisoke ćerke.

– Bojim se da je crkva pretrpela ozbiljan vandalizam – rekao je, obraćajući seAlis, ali gledajući Harija. – Jedan od starijih prozora je polomljen. Rečeno mi jeda su vaši sinovi viđeni kod crkve jutros, gospođo Flečer. Da su se igrali loptomi palicom za kriket?

– Bejzbol – priskoči Džo u pomoć.Alis se okrenula i strogo ga pogledala Toma. – Šta se desilo? – pitala je.– Video sam da je prozor polomljen – reče Hari. – I dečaka koji je to uradio.

Zove se Džek, Džon... – pogledao je Toma, tražeći pomoć.– Džejk – reče Džo. – Džejk Nouls.– Stajao je na zidu kada sam se dovezao – nastavio je Hari. – Video sam kako

27

je zamahnuo palicom i poslao lopticu pravo kroz staklo. Razgovaraću sanjegovim roditeljima.

Renšo na trenutak pogleda Harija. Nije se obazirao na dečake. – Molim vas,nemojte se mučiti – na kraju je rekao. – Ja ću se pobrinuti za to. Izvinite nasmetnji, gospođo Flečer. – U znak pozdrava klimnuo je glavom ka Alis, a zatimse okrenuo prema Hariju. – Žao mi je što smo se jutros mimoišli, vikare – reče. –Ali dobro došli, srešćemo se na ručku ovih dana. – Onda je otišao prilazom iizašao na put ka brdu.

Nakon što je naterala Alis da obećanje kako će sledeće nedelje sa mužem doćina večeru, Dženi je uskočila u svoj rendžrover i odvezla se. Deca su ponovonestala.

– Zaista moram da krenem – reče Hari. – Za petnaest minuta imam sastanak uvikarijatu. Drago mi je što sam vas upoznao.

Alis se nasmešila. – I meni, Hari. Vidimo se sledećeg četvrtka.

7.

11. septembar

Evi zastenja. Neko je bio pozajmio njenu stolicu i promenio joj visinu. Zbog togaje morala da se pruži preko stola pod nezgodnim uglom i dodatno optereti svojoštećeni nerv. Pogledala je na sat. Za trideset minuta mora da bude u sudnici.Podesiće stolicu kada se vrati.

Otvorila je članak koji je prošle sedmice sačuvala sa internet sajta Telegrafa,pitajući se da li joj je nešto promaklo. Upravo je završila drugi sastanak saDžilijan Rojl. Naizgled, činilo se da napreduju. Džilijan je redovno pila lekove,bolje je spavala i zakazala je prvu posetu grupi za podršku alkoholičarima. Kažei da je pokušala da jede. Mnogo toga je postigla. Ipak, činilo se da nešto nije bilou redu.

Otkako je počela da radi kao psihijatar, Evi je imala mnogo pacijenata koji suteško prihvatali smrt dragih osoba. Lečila je nekolicinu pacijenata koji suizgubili decu. Međutim, Džilijan Rojl je drugačija. Mučilo ju je još nešto osimsmrti ćerkice. Već posle drugog sastanka Evi je bila ubeđena u to. Njen bol bioje veoma svež, veoma jak, kao plamen koji se neprestano raspiruje. Jeziva slika,imajući u vidu okolnosti koje su ih spojile; međutim, nešto i dalje stoji na putuDžilijaninom potpunom oporavku, nešto joj ne daje da nastavi svoj život.

28

Evi je naviknuta na laganje; ume da prepozna kada joj pacijent ne govoriistinu; isto tako znala kada joj pacijent nije sasvim iskren.

Ponovo je pročitala novinski članak. Gradić Heptonklaf je u šoku... Taj deoje pročitala nekoliko puta, tu nema ničeg novog... Požar je najverovatnijeizazvala uključena ringla na plinskom šporetu... Ako je Džilijan ostavila šporetuključen, to znači da je požar, praktično, izbio njenom krivicom. Da li ju jemučilo to što se oseća odgovornom za nesreću?

Razgovarajući sa Džilijan prethodnog sata, poštujući standardne procedure,Evi ju je usmerila ka priči o detinjstvu. To se nije dobro završilo. Osetila jenapetost u Džilijaninom odnosu sa majkom i sada se pitala da li je nedostatakroditeljske pažnje doprineo Džilijaninom slomu posle Hejline smrti. Džilijan jenakratko pomenula preminulog oca, koga se gotovo i nije sećala, i u priču jeuvela očuha, koji je ušao u njen život nekoliko godina kasnije. Evi je i daljeproučavala tekst na ekranu. Ova poslednja tragedija desila se nepune tri godinenakon što je još jedno iz Heptonklafa, Megan, stradalo... Priča se u nastavkubavila tim drugim slučajem i Evi zatvori pretraživač.

Što je više insistirala na razgovoru o detinjstvu, Džilijan se sve više zatvarala,a na kraju je jednostavno odbila dalji razgovor o tome. Što je samo po sebi bilozanimljivo. Po Evinom mišljenju, ovako ozbiljna stanja retko su bila izazvananekim određenim događajem. Veoma često je primarni uzrok – u ovom slučajugubitak deteta – samo pokretač, poslednja karika u lancu dešavanja i okolnosti.Još mnogo toga treba saznati o Džilijan.

8.

– Džo!Bio je petak popodne i dečaci su se tek vratili iz škole. Sve u svemu, protekla

nedelja nije bila tako loša. Zahvaljujući Hariju, novom vikaru, Džejk Nouls jeozbiljno izgrđen zbog razbijenog prozora na crkvi i barem zasad je ostavio Tomana miru.

Tom je cunjao po sobi u prizemlju, pitao se gde je Džo i da li bi mogao da gaubedi da stane na gol dok on trenira šut. Nakon što je iza zadnjih vrata začuoglasove, Tom se pridigao na radni sto i ugledao svog brata kako sedi na zidu kojirazdvaja njihovo dvorište od crkvenog imanja. Izgledalao je kao da ćaska sanekim ko stoji na drugoj strani. Tom je pokupio loptu i izašao.

– Čuvaj, Džo! – uzviknuo je sa praga i šutnuo loptu u Džoovom pravcu. Dečak

29

je zapanjeno gledao kako lopta u visokom luku preleće preko njegove glave inestaje u crkvenom dvorištu.

Tom se zaleteo ka zidu i skočio. Iako je bio visok, zid je takođe bio veomastar, i zemlja pod njim učinila je da se niži delovi obruše u dvorište Flečerovih.Ponegde je nedostajalo kamenje, što je pružalo mnogo zgodnih oslonaca za rukeili noge prilikom penjanja. Svejedno, Tom nikada ranije nije video da se Džosâm popeo na zid.

Kada je stigao na vrh, shvatio je da se on i brat nalaze tik iznad groba LusiPikap, onog istog groba koji je toliko zaintrigirao Džoa prošle sedmice.

– Sa kim si pričao? – upita.Džo širom otvori oči i pogleda dole ka dvorištu crkve. Pogledao je levo, pa

desno, a zatim ponovo u Toma. – Nema nikoga – reče, sležući ramenima.– Čuo sam te – navaljivao je Tom. Pokazao je prstom ka kuhinjskom prozoru.

– Video sam te odande. Izgledalo je kao da pričaš sa nekim.Džo se ponovo okrenuo ka crkvenom dvorištu. – Ne vidim nikoga – odgovorio

je.Tom odustade. Ako njegov brat želi da ima zamišljenog prijatelja, neka ga. –

Hoćeš da se igramo golmana i napadača? – upitao je.Džo klimnu glavom. – Okej – reče. Zatim mu se usne izviše u vragolast osmeh.

– Gde je lopta? – upitao je.Pitanje je bilo na mestu. Lopta je nestala.– Sranje – izusti Tom, zbog toga što nemaju drugu loptu, ali i zato što će im to

biti prvi put da zađu u crkveno dvorište otkako su bežali od bande Džeka Noulsa.– Dođi – reče nevoljno. – Moramo da je potražimo.

Tom skoči sa zida. Lopta mora da je tu negde.Očigledno, on nije bio svestan snage svoga šuta jer lopte nije bilo nigde na

vidiku. Tom je išao prvi, a Džo za njim, tiho pevušeći.– Tome! Džo! Vreme je za čaj!– Sranje – ponovi Tom ubrzavajući korak. Imali su još pet minuta pre nego što

majka potpuno pobesni. – Kako nisi video gde je otišla? – upitao je Džo.– Tome! Džo!Tom se zaustavio. Okrenuo se i pogledao ka zidu koji su maločas preskočili.

Udaljili su se dvadesetak metara. Majka sigurno stoji na zadnjim vratima. Zaštoonda njen glas dopire iz sitnog lovorovog grma na suprotnoj strani?

Tom je zurio u grm. Ništa se nije pomeralo.– Tome! Gde si?Bio je to zasigurno mamin glas, dolazio je sa desne strane i zvučao je sasvim

normalno, sada već pomalo ljuto.

30

– Tome – začuo se mekši glas, tiši, ali i dalje mnogo podsećajući na mamin.– Jesi li čuo? – Tom se okrenuo ka bratu. Džo je gledao u lovorov grm. – Džo,

da li ima nekog u tom žbunju? Neko ko se pretvara da je mama?– Tome, Džo. Vraćajte se ovamo!– Dolazimo – viknuo je Tom. Bez premišljanja, dohvatio je Džoa za ruku i

odvukao ga natrag do zida. Skočio je, a zatim se izvio, spreman da vrisne jer jejednostavno znao da ih neko užasno stvorenje prati, spremno za napad.

Groblje je bilo prazno. Ne spuštajući pogled, Tom je pružio ruku Džou ipomogao mu da se popne.

– Baš lepo što ste se setili da dođete. Sad brzo idite da operete ruke.Tom pogleda u pravcu kuće, ne znajući koga da očekuje tamo. Da, bile su to

mama i Mili, koja joj se držala za kolena. Mama je ogorčeno odmahnula glavom,a onda je ušla u kuću. Tom shvati da duboko diše. Čuo je odjeke, to je sve. Starinadgrobni spomenici ponekad stvaraju neobične odjeke.

Dok je pomagao bratu da se spusti sa zida u njihovo dvorište, Tom spazi da seDžo ponovo osmehuje. Okrenuo se i ugledao loptu. Nasred njihovog dvorišta.

– Kako?Džo nije gledao u njega, već pravo u kuhinjski prozor. Tom je takođe pogledao

tamo, očekujući da ugleda Mili kako maše sa vitrine u kuhinji.Gospode, to nije Milino lice. Ko je to, dođavola, u kuhinji? Izgledalo je kao

dugokoso dete, ali nešto nije bilo u redu sa njegovim licem. U tom trenutku Tomshvati da je to što gleda zapravo odraz na staklu, da se dete – devojčica – koju jevideo nalazi tačno iza njih, da gleda njega i Džoa preko zida. Okrenuo se. Nijebilo ničega. Ponovo je pogledao u kuhinjski prozor. Odraz je nestao.

Odšetao je do sredine dvorišta i uzeo loptu. Više nije želeo da se igra golmanai napadača. Želeo je da uđe u kuću i zatvori vrata dvorišta. To je i uradio, čak jeskinuo ključ sa nosača i zaključao vrata. Za trenutak se zadržao u predsoblju,samo dok se ne povrati i ne razmisli o svemu što se upravo dogodilo.

Ova Džoova zamišljena drugarica je stvarno nešto posebno, budući da i Tommože da je vidi.

9.

18. septembar

– Mogu li nešto da vas pitam? – reče Džilijan.

31

– Naravno – odgovori Evi.– Upoznala sam jednu ženu, tek se doselila u grad, ali smo prilično često

razgovarale i iznenadila se kada je čula da nikada nisam održala sahranu zaHejli. Rekla je da su sahrane – to jest pomeni, ako nema tela – dobra prilika dase tuguje, za valjani rastanak od najdražih.

– Pa, u pravu je – reče Evi obazrivo. – Sahrana je važan deo oplakivanja.– Ali mi je nismo održali – rekla je Džilijan naginjući se napred. – I možda

zato nisam bila u stanju da nastavim sa svojim životom, možda zato i dalje...Dakle, ta žena, Alis, kaže da bi trebalo da održim pomen u Hejlinu čast. Kaže dabi trebalo da razgovaram o tome sa novim vikarom. Šta vi mislite?

– Mislim da je to veoma dobra zamisao – reče Evi. – Ali takođe mislim da jevažno raditi sve u svoje vreme. To će snažno uticati na tvoja osećanja. Tek sinapravila prve korake ka oporavku. Moramo da vodimo računa kako ne bismouradili nešto što bi te vratilo na početak.

Džilijan je lagano klimala glavom, ali joj se na licu moglo videti razočaranjezbog Evinog neslaganja sa njenim naumom.

– Još je veoma rano – Evi brzo nastavi. – Mislim da je dobro da se održipomen, ali ne sme se srljati. Možemo da razgovaramo o tome sledeće nedelje.

Džilijan je uzdahnula i slegnula ramenima. – Okej – složila se, ali je i daljeizgledala potišteno.

– Dakle, imaš novu prijateljicu? – upita Evi. – Rekla si da se zove Alis?Džilijan klimnu potvrdno, malo oraspoložena. – Njena porodica je podigla

kuću odmah do stare crkve – reče. – Mislim da se meštanima to baš ne dopada,ali ona mi deluje fino. Hoće da me naslika. Kaže da imam izuzetno lice.

Evi klimnu glavom. – Imaš – reče, smešeći se. U odnosu na to kako jeizgledala na njihovom prvom sastanku, Džilijanina koža se pomalo pročistila isada, kada nije bilo tačkica koje bi odvraćale pažnju, lakše su se mogle uočitivisoke jagodične kosti, jasna linija brade i sićušan nos. Sigurno je bila pravalepotica pre nego što ju je tragedija promenila. – Hoćeš li da joj budeš model? –upita Evi.

Džilijan se malko namršti. – Ima troje dece – rekla je. – Ne smetaju mi dvadečaka, ali ima i malu devojčicu. Gotovo istog uzrasta kao što je Hejli bila.

– To ti je verovatno veoma teško.– Ima plave kovrdže – nastavi Džilijan, pogleda zakovanog za ruke. –

Ponekad, kada je vidim sa leđa ili kad je čujem u drugoj sobi, imam utisak da seHejli vratila. Čujem glas u svojoj glavi kako mi kaže: „Ona je tvoja, uzmi je,uzmi je sad.” Moram da se uzdržavam da je ne bih zgrabila i izjurila iz kuće.

Evi primeti da sedi nepomično. Pružila je ruku i dohvatila olovku sa stola. –

32

Misliš da bi mogla da uradiš tako nešto? – pitala je.– Šta? Da otmem Mili?– Kažeš da moraš da se uzdržavaš – reče Evi tiho. – Koliko ti je teško da se

uzdržiš?Džilijan odmahnu glavom. – Ne bih to mogla da uradim – odgovori. – Ne bih

to mogla da uradim Alis. Znam kakav je osećaj kada ne znaš gde ti je dete. Čak iako je nema svega nekoliko minuta, deo tebe naprosto umre. Samo što ponekad,kada vidim Mili, imam osećaj...

– Kakav osećaj? – upita Evi.– Osećaj da se Hejli vratila.

10.

19. septembar

Kuća je zapravo bila tek nešto više od gomile naslaganog crnog kamenja.Nalazila se na kraju putića posutog šljunkom i bila je prva kuća na koju je Evinaišla na putu za Heptonklaf. Nakon što je skrenula sa svoje uobičajene rute,krenula je slabo korišćenom stazom za jahanje, koja je sa zapadne straneprosecala vresište Tonsvort. Vojvotkinja, šesnaestogodišnja kobila sive dlake,mirno ju je vodila stazom posutom zalutalim grumenjem, kroz gusto rastinje ipreko brojnih potoka. Čak su uspeli da savladaju i seosku kapiju sa petpoprečnih dasaka.

Imanje na kome se nalazila kućica bilo je ograđeno niskim zidom odnaslaganog kamenja i sa jednostavnom gvozdenom kapijom. Nije bilo teškozamisliti preplašeno detence kako otvara tu kapiju i nestaje u tami. Kada se vidikoliko je, zapravo, koliba blizu širokih seoskih polja, Džilijaninino ponašanje unedeljama nakon požara najednom je izgledalo suvislo. Evi povuče uzde iVojvotkinja se zaustavi.

Gospode, baš je vruće. Vojvotkinja se preznojavala, kao i Evi. Pustila je uzde,skinula džemper i vezala ga oko struka. Kuću u kojoj su provodili svoj bračniživot Džilijan i Piter Rojl iznajmljivali su od jedne od starijih porodica u gradu.Posle požara, mladom paru je ponuđen jednosoban stan iznad seoske prodavnice.Piter Rojl je već otišao i živi nekoliko kilometara dalje sa novom devojkom,koja je sada u drugom stanju. Džilijan i dalje živi u tom stanu.

Vojvotkinja, večita plašljivica, uputila se ka parčetu trave koje je raslo ispod

33

kapije prekoputa. Evi je uhvati uzde. Ovde nema ničega, ne može da steknenikakav novi uvid u stanje svoje nove pacijentkinje. Samo crno kamenje,nekoliko komada ugljenisanog drveta i zamršen žbun kupina. Podigla jeVojvotkinjinu glavu i nežno je udarila bičem po sapima.

Prošli su pored još dveju kuća. Obe su imale male bašte krcate povrćem,voćnim žbunovima i pritkama oko kojih su rasla stabla pasulja; dalje su kuće sveviše ličile jedna na drugu, zidane od kamena, sa istim crepovima po krovovima.

Bliže gradskom centru put je postajao sve ravniji. Sa obe strane ulice uzdizalesu se trospratne kuće. Evi okrenu Vojvotkinju i uputi se uzbrdo, približavajući senajčuvenijim obeležjima Heptonklafa, dvema crkvama.

Ostaci srednjovekovne građevine stajali su tik pored svoje viktorijanskezamene, kao odraz u ogledalu, ili sećanje koje odbija da izbledi. Evi je sedela usedlu i gledala visoke kamene lukove razrušene crkve koji su joj se nadvijali nadglavom. Neki od starih zidova pružali su se ka nebu, ostali su bili srušeni.Izrezbareni kameni stubovi ponosno su stajali, prkoseći sili teže i zubu vremena.Tlo je bilo prekriveno kamenim pločama, sjajnim i uglačanim od starosti, i gdegod da pogled sleti, probijalo se vresište, guralo se po uglovima zaposedajućipraznine, trudeći se, već stotinama godina, da ponovo osvoji zemlju.

Nova građevina nije bila toliko veličanstvena kao prethodna, bila je znatnomanja i nije imala veliku centralnu kulu sa zvonikom. Umesto toga, na vrhuzgrade, na svakom uglu bila je po jedna manja kula. Sve su bile visoke otprilikejedan metar i sačinjene od četiri kamena stuba. Na drugoj strani uske ulice bilesu visoke kuće od potamnelog kamena.

Nikoga nije bilo na vidiku. Evi i Vojvotkina kao da su bile jedine u ovomčudnom gradiću iznad vresišta.

Velika kuća najbliža crkvama bila je nova, sudeći po svetloj fasadi inetaknutoj baštici ispred. Na pragu kuće, kao jedini znak života u ovom graduutvara, ležao je par malih roze gumenih čizama.

Piskav uzvik poremetio je tišinu i nešto jarko obojeno prolete pored Evinoglevog ramena. Vojvotkinja, inače mirna, poskočila je i okliznula se na šljunku.

– Polako, polako – Evi je stezala uzde uspravljajući se u sedlu. Šta je ovobilo, dovraga?

I onda ponovo. Dvadesetak metara od njih, letelo je unaokolo, lepršajućikrilcima. Evi potera Vojvotkinju uzbrdo, van crkvenog dvorišta. Uz malo srećeuspeće da se okrenu odmah iznad i da se zatim vrate u dolinu.

Ali ono je letelo pravo ka njima. Vojvotkinja se zatetura unazad ka zidu kuće.Evi je izgubila ravnotežu, ali je uspela da se uhvati za kobilinu grivu i da se vratiu sedlo. – Ne prilazite nam – povika. – Plašite konja.

34

Uhvatila je pogled nepoznate osobe samo na tren i odmah shvatila da je uozbiljnoj nevolji. Dečak na biciklu je savršeno dobro znao da je on taj koji plašikonja.

Evi snažno povuče uzde u pokušaju da potera Vojvotkinju uzbrdo. Ako sekobila naglo pokrene, moraće da krenu naviše.

Još jedan dečak im je prilazio iz suprotnog smera. Dva tinejdžera, na skupimbiciklima, pravili su krugove po visokom zidu oko dveju crkava. Bilo je to ravnosamoubistvu, sudariće se, pašće sa više od dva metra visine na čvrst, grubšljunak. Dečaci su prišli na pola metra jedan drugom, a onda je jedan od njihnestao – njegov bicikl je pronašao nekakvu padinu koja ga povela pravo ucrkveno dvorište. Drugi vozač prošao je pored Evi, koja se borila da obuzdaVojvotkinju.

Bilo ih je još. Četvorica mladih kaskadera jurili su nemogućim brzinama postarim zidovima dok su im se sa volana vijorile zastavice, a kočnice vrištale doksu savladavali krivine.

– Gubite se, derišta glupa! – uspela je da uzvikne Evi. Konji i inače mrzebicikle jer ih je kombinacija tišine i brzine izuzetno živcira. A ova četvoricazujala su oko nje kao komarci. Neprestano su nadirali, pa bi nestali iza zida, azatim se ponovo pojavili na nekom drugom mestu. Sada je došao i peti – prikraojoj se otpozadi i zatim joj presekao put. Vojvotkinja je podigla glavu, propela sei zagalopirala uzbrdo.

Iznenadan uzvik. Proklizavanje kopita. Kratak blesak nečega nalik na bol, aliviše liči na bes.

A onda tišina.Evi je ležala na zemlji i posmatrajući nekakav otpadak koji uglavljen između

dveju kocaka kaldrme pitala se da li je još živa. Trenutak kasnije dobila jeodgovor. Kap krvi pala je na kamen, podrhtavajući pod naletima daha iz njenihusta.

Znala je da je očekuje bol, ali deo razuma koji je obično vladao situacijomsada je negde odlutao, ostavljajući je samu. Bila je izgubljena negde u hladnoj,beloj mekoći, ali bilo joj vruće – veoma vruće – dok je posmatrala potočić kojije oticao od nje i pitala se kako to da je planinski potok crven, znajući, odmahtada, da je sa njenim starim životom završeno.

– Drži se, stižem za sekund!Neko ju je dozivao, maločas, na jeziku koji nije razumela. Neko joj je izdavao

uputstva na nekom germanskom jeziku dok je zurila uvis, ka najplavljem nebukoje je ikada videla, znajući da nije u stanju da se pomeri. Možda neće biti ustanju do kraja svog...

35

– Ne mrdaj. Skoro sam gotov. Alis! Tome! Čujete li me?A zatim su je okružili visoki muškarci svetle kose koji su se osećali na pivo i

kremu za sunčanje i progovarali nešto kako bi je utešili, kako bi je smirili dok suje uspravljali i čvrsto držali i ponovo slali da luta, niz planinu...

– U redu je, ne pokušavaj da ustaneš. Uhvatio sam tvog konja, sve je u redu. –Čovek je klečao pored nje, držeći jednu ruku nežno na njenom ramenu, i obraćaojoj se s čudnim naglaskom. – Treba da pozovem hitnu pomoć, ali ostavio samtelefon u crkvi. Ne mogu da te ostavim da ležiš na putu... Alis! Tome!

Evi je podigla glavu i polako je pomerila levo i desno, gore i dole. Čelo joj jebubnjalo, ali joj je vrat bio nepovređen. Savila je desno stopalo, zatim i levo.Oba su se pokrenula kako je i bilo očekivano. Dlanovima se oslonila o šljunak iodgurnula se. Oštar bol presekao joj je rebra, ali je nekako znala da nije ništaozbiljno.

– Ne, nemoj da se pomeraš – glas joj se ponovo približio. – Flečerovi sumalopre bili ovde. Nisu mogli daleko da odu. Stvarno mislim da ne bi trebalo dase...

Evi je sedela. Čovek koji je klečao pored nje, iako visok, bio je suvišeskladno građen da bi bio Nemac ili Austrijanac. A brda oko nje nisu planine, većvresišta, koja tek što su poprimila svetlo ljubičaste tonove, poput sveže modrice.

– Jesi li okej? – upitao je čovek svetle kose, obučen u bermude i duksericu.Dečaci na biciklima. Vojvotkinja se uspaničila. Spasao ju je džoger koji jeslučajno naišao. – Gde te boli? – upitao je.

– Svuda – progunđala je Evi, otkrivši da nije izgubila moć govora. – Nije ništaozbiljno. Gde je Vojvotkinja?

Džoger se okrenuo kako bi pogledao niz brdo, Evi učini isto. Vojvotkinja jebila vezana za stari gvozdeni prsten na uglu crkvenog zida. Savila je glavu isvojim žutim zubima kidala busen trave pred sobom.

– Hvala Bogu da ste je zaustavili – reče Evi. – Kakvi glupaci. Imala je gadnumodricu na nozi pre nekoliko dana. Da li izgleda okej?

– Očigledno je umirala od gladi, ali je inače u redu. Mada, bojim se da nisamneki stručnjak za konje.

Kobila je čvrsto stajala na sve četiri noge. Da li bi jela da ju je nešto bolelo?Vrlo verovatno, znajući Vojvotkinju.

– Sigurna si da nisi povređena? – upitao je čovek koji je, kako je Evi sadaprimetila, na nogama imao brodarice. A bermude nisu namenjene za trčanje. Bilesu pamučne, na plavo-bele pruge, skoro do kolena; dlake na njegovim listovimabile su plave i guste.

– Prilično sam sigurna – reče dok je sklanjala pogled sa njegovih nogu. – Ja

36

sam doktor – dodala je kada je shvatila da je on nepoverljivo posmatra. – Možešli da mi pomogneš da se pomerim sa puta?

– Naravno, izvini – reče svetlokosi čovek pa skoči na noge i sagnu se,pružajući joj levu ruku, kao da joj pomaže da ustane sa ćebeta za piknik.

Evi odmahnu glavom. – Bojim se da neće moći tako. Ne mogu da se uspravim.Ako ti nije teško, možeš li da me uhvatiš i podigneš me? Nisam mnogo teška.

Sada je on odmahuo glavom, zabrinut. – Rekla si da nisi povređena – rekao je.– Ako ne možeš sama da ustaneš, mislim da ne bi trebalo da te podižem. Mislimda treba da pozovemo pomoć.

Da li mora da mu crta?Evi duboko uzdahnu. – Sada nisam povređena, ali pre tri godine sam doživela

nezgodu i ozbiljno oštetila nerv u levoj nozi – rekla je. – Ne mogu da hodam bezpomagala, a noga mi sigurno nije dovoljno snažna da bi izdržala moju težinu dokse podižem sa ovog šljunka. Koji nije baš udoban, moram da primetim.

Čovek je zurio u nju nekoliko trenutaka, a zatim je pogledao njenu levu nogu,neprirodno mršavu i ružnu u crvenim pantalonama za jahanje.

– Da li ovuda prolazi mnogo vozila? – upitala je Evi, gledajući ka brdu.– Ne baš. Ali potpuno si u pravu. Izvini – ponovo se sagnuo i desnom rukom je

uhvatio za ramena. Levom rukom ju je prihvatio za butine i mada je to očekivala,iako se spremala da je neko dodirne, osećala je kako joj telom prolazi jeza kojanema nikakve veze sa bolom. Zatim je stajala, naslonjena na njega, a on jemirisao na kožu i prašinu i sveži muški znoj.

– Okej, deset metara uzbrdo nalazi se klupa namenjena za odmor iscrpljenihpastira. Misim da se neće buniti ako sednemo. Izdržaćeš do tamo?

– Naravno – brecnula se iako je to bilo lakše reći nego uraditi. Nije joj bilodruge osim da ga uhvati oko struka. Bio je vruć. Naravno da je vruć, dan je biovreo i njoj je takođe bilo vruće i verovatno sad miriše na konje. Evi pomeridesnu nogu i istog trena leva noga joj stavi do znanja da odmah odustane od bilokakvog pokušaja hodanja.

– Prokletstvo – promrmljala je, pokušavajući bezuspešno da pomeri slabijunogu. „Pokreni se, ti beskorisna, prokleta...”, rekla je u sebi.

Saplela se i zamalo ponovo pala, ali ju je pomoćnik čvršće uhvatio oko strukapa se savio i podigao je sa zemlje. Nagonski je krenula slobodnom rukom kanjegovom vratu. On se zacrveneo.

– Izvini, nisam hteo da opet padneš – reče. – Mogu li da te ponesem do klupe?Klimnula je potvrdno i trenutak kasnije on ju je nežno položio na drvenu klupu

nedaleko od crkvenog zida. S olakšanjem se zavalila i zatvorila oči. Kako jemogla da bude toliko glupa? Da dovede Vojvotkinju čak ovamo. Obe su mogle

37

ozbiljno da se povrede. Zašto, dovraga, život mora da bude tako prokleto težak?Zatvorenih očiju, čekala je da se suze vrate odakle su krenule.

Kada je ponovo otvorila oči, bila je sama. Napustio ju je bez reči? Pobogu,nije baš mis šarma, ali ipak...

Evi se naginula napred kako bi razgledala okolinu. Prozori sa druge straneulice bili su zamračeni i prazni. Vresište kao da je pritisnuto sveobuhvatnomnepomičnošću. Biciklisti su nestali – što ne iznenađuje, imajući u vidu štetu kojusu prouzrokovali – ali gde su svi ostali? Tolike kuće, toliki prozori, i nigdenikoga. Za ime boga, subota je, po podne. Zašto niko nije pogledao kroz prozorda vidi šta se dešava?

Međutim, možda i gledaju. Neko ju je posmatrao kroz jedan od zamračenihprozora, bila je sigurna u to. Pretvarajući se da ne gleda ni u šta posebno, prešlaje pogledom nalevo, zatim nadesno. Iako nije primetila ni najmanji pokret,nekoga je bilo tamo. Polako se okrenula.

Eno ga. Pokret. Skroz gore. Evi podiže ruku kako bi se zaštitila od sunca. Ne,to je nemoguće. To što je u prvi mah videla kao pokret zapravo je bio nekakavoblik koji se šćućurio na krovu crkve. Niko ne bi mogao tamo da se popne.Videla je pticu. Možda vevericu. Ili mačku.

Odvezala je kopču i skinula kacigu. Prtisak u glavi istog trena je popustio.Prstima je prošla kroz kosu, puštajući da joj vazduh ohladi teme.

Začula je korake. Njen riđokosi vitez u prugastim bermudama se vraćaolaganim trkom od crkve, a u ruci je nosio čašu punu vode.

– Zdravo – rekao je kada se približio. – Mogu i čaj da ti spremim, ali to ćepotrajati. Kako se osećaš?

Kako se oseća? Napali su je podivljali tinejdžeri koji se kreću brzinomsvetlosti, pala je sa konja visokog metar i pedeset, ležala je na putu kao nasukanikit, a onda, taman kada je pomislila da je uspela da zadrži makar zrncedostojanstva, podigao ju je riđokosi tupadžija koji miriše na... muškarca.

– Bolje, čini mi se – odgovorila je. – Pad sa konja uvek iznenadi. Naročitokada se ne dočekaš na nešto mekano.

Seo je na klupu pored nje. – Verujem ti na reč – reče. – Ne želim da zvučimgrubo, ali da je zaista pametno da izlaziš ovako bez pratnje kad već imašproblema sa nogom?

Evi otvori usta, ali ih odmah zatim zatvori. Nije mislio ništa loše. Pogledala jena sat kako bi kupila još trenutak da razmisli. – Mislim da prilično dugo nećuponoviti takvu grešku – reče. – Pravila mog konjičkog kluba su vrlo stroga.Sledećih šest meseci moći ću da jašem isključivo u krugu ergele, i to podnadzorom.

38

– Dobro, možda... – pogledao ju je i zaustavio se upola rečenice. – Koliko siprešla danas? – upitao je.

– Od štale Braken Farm – odgovorila je. – Ona je sa druge strane vresišta,nekih šest kilometara dalje.

– Hoćeš da im telefoniram? Ne verujem da mogu da pošalju kola za konja čakovamo, ali mogu da prošetam...

– Ne – izgovorila je glasnije i odlučnije nego što je nameravala jer jepredosetila da sledi rasprava u kojoj mora da pobedi iako je ugruvana iuzdrmana. – Hvala ti – nastavila je, usiljeno se smešeći – vratiću se u sedlo zaminut.

Iako nije bila ni izdaleka spremna, otpila je preostalu vodu i stavila kacigu naglavu, odlučna da mu stavi do znanja da sada odlazi, jer je tačno znala šta će sedesiti.

On je odmahivao glavom. Pa, naravno da je odmahivao glavom. On je visok isnažan, ruke i noge su mu u potpunosti zdrave, i zbog toga je glavni. – Ne vraćamte na tog konja – rekao je.

– Molim?– Izvini, srce, ali nepokretna si, upravo si doživela gadan pad i verovatno imaš

potres mozga. Ne možeš da jašeš šest kilometara kroz dolinu.Izvini, srce! Oborila je pogleda ka drumu da ne bi morala da gleda u njega,

zato što nepokretni ljudi nemaju pravo da se ljute. Ako je nešto naučila tokomprethodne tri godine, naučila je baš to. Zdravi ljudi, kad se naljute, samo suiznervirani i to se svima nama dešava; ali ako si invalid, bilo kakav znak nervozeznači da si uznemiren, da ti treba pomoć, da nisi sposoban da...

– Hvala na brizi – reče Evi – ali sposobna ili ne, i dalje odgovaram za svojepostupke i mogu sama da se vratim u sedlo. Ne bih te više zadržavala.

Pružila mu je čašu i naslonila se na klupu. Bilo bi neuporedivo lakše kada bije sada ostavio samu.

– Kako? – nije se mrdao.– Molim? – ponovila je.– Kako, zapravo, budući da nisi bila u stanju da se sama pomeriš sa puta i da

sam morao da te nosim do ove klupe, kako nameravaš da prepešačiš petnaestmetara nizbrdo i popneš se na velikog konja?

– Gledaj i uči.Uspravila se. Zid je tek pola metra od nje, izdržaće njenu težinu dok se spušta

niz padinu.– Sačekaj. Hajde da se dogovorimo.Stajao je ispred nje. Mogla bi sama da stigne do zida, ali ne i da prvo njega

39

zaobiđe.– Kako?– Ako pristaneš da se odmoriš još deset minuta i da mi se javiš čim se vratiš u

klub, pomoći ću ti da se popneš na konja i ispratiću te do staze za jahanje.Dakle, sada se pogađa za najosnovnije ljudsko pravo sa čovekom koga je tek

upoznala. – A ako ne pristanem?Izvukao je mobilni telefon iz džepa. – Pozvaću Braken Farm i reći ću im šta se

desilo. Verujem da će krenuti ovamo pre nego što stigneš do zida.– Đubre – izletelo joj je.Podigao je telefon.– Skloni mi se sa puta.Pritisnuo je nekoliko cifara. – Zdravo – rekao je ubrzo. – Treba mi broj

konjičkog kluba...Evi podiže ruke u znak predaje i vrati se na klupu. Čovek se izvinio operateru

i vratio telefon u džep. Seo je pored Evi, a ona je namerno zurila u sat, svesna dase ponaša detinjasto i ne dajući ni pet para za to.

– Hoćeš čaj? – ponudio ju je.– Ne, hvala.– Još jednu čašu vode?– Samo ako ti treba mnogo vremena da je doneseš.Čovek se tiho i postiđeno zakikotao. – Čoveče – rekao je. – Nisam imao

ovoliko uspeha kod neke žene otkako sam se napio na venčanju svog rođaka ipovratio po jednoj od deveruša.

– Da, sigurna sam da sam podjednako oduševljena tvojim prisustvom kao štoje i ona bila.

– Zabavljali smo se godinu i po dana.Muk. Evi ponovo pogleda na sat.– I, kako ti se čini Heptonklaf? – pitao je.Evi je zurila pravo ispred sebe, odlučna da ne skreće pogled sa kratkog

stepeništa i ulice toliko uske da bi gotovo bilo moguće istovremeno dodirnutizidove sa obeju strana. Odjednom je osetila potrebu da ponovo skine kacigu.

– Veoma je lepo.– Prvi put si ovde?– Prvi i poslednji.Na zidu je stajao pričvršćen gvozdeni rukohvat kao pomoć starijim, manje

pokretnim osobama. Čak i uz to Evi bi sa mukom prešla toliko strmo stepenište.Četiri stepenika. Kao da ih je bilo stotinu.

– Sigurno nemaš potres mozga? Ljudi obično nisu toliko neprijatni kad me

40

upoznaju. Kasnije prilično često, ali ne odmah. Koliko prstiju vidiš?Evi hitro okrenu glavu, usta već otvorenih, spremna da mu kaže da... On je

držao stegnute pesnice, nigde nijednog prsta. Pomakao se unazad. Podigla je rukukako bi ga tresnula pravo u lice i briga je za posledice i...

– Mnogo si lepša kad se smeješ....Shvatila je da je to poslednje što želi da uradi.– Nemoj pogrešno da me shvatiš, lepa si i kad se ne smeješ, ali ipak su mi

draže žene koje se smeju. Takav sam.Uopšte nije želela da ga udari. Želela je da uradi nešto sasvim drukčije. Čak i

ovde, nasred ulice, gde čitav svet može da ih vidi...– Umukni – rekla je.Spojenim prstima prešao je preko usana, kao da zatvara rajsferšlus, smešnim,

detinjim pokretom. I dalje se široko smešio. Sklonila je pogled pre nego što senjen osmeh pretvorio u nešto nalik... nalik njegovom.

Ponovo je zavladala tišina. Sa druge strane ulice pojavila se mačka. Sela je nanajviši stepenik i počela da se umiva.

– Oduvek sam želeo da mogu to da uradim – rekao je.– A-a! – podigla je prst.– Izvini.Tišina. Mačka je podigla jednu nogu i počela da liže svoje genitalije. Klupa na

kojoj su sedeli počela je da se trese. To je sad neizbežno. Za nekoliko sekundiEvi će početi da se kikoće kao tinejdžer. Okrenula se ka njemu, tako barem nećemorati da gleda u mačku.

– Ti živiš ovde? – pitala je.Odmahnuo je glavom. – Ne, ovde samo radim. Živim nekoliko kilometara niže.Imao je svetlosmeđe oči i tamne trepavice, koje su se dolazile do izražaja

zbog te svetle kose. Da li mu je kosa riđa? Kada malo bolje razmisli, riđa jepreviše gruba reč da bi se opisala boja koja je pod tim toplim septembarskimsvetlom više podsećala na... na... med?

Evi glednu na sata. Deset minuta je isteklo. Okrenula je zglob kako bi sat biousmeren ka zemlji, kako ne bi morala više da ga gleda. – Otkud dve crkve? –upita.

– Sjajne su, zar ne? Kao pre i posle. Okej, spremi se za čas istorije. U davnavremena, kada su velike opatije vladale Engleskom, Heptonklaf je imao svoju.Gradnja je počela 1193. Najpre je izgrađena crkva iza nas, a posle nje odaje zastanovanje i poljoprivredni objekti.

Okrenuo se ka razrušenoj građevini iza njih. Evi se takođe osvrnula iako ju jeleva noga prilično bolela. – Kuća starešine još stoji. Ne vidi se baš najbolje

41

odavde, nalazi se sa druge strane nove crkve. U njoj danas živi porodica Renšo.Evi se prisećala časova istorije iz škole. – Da li je Henri Osmi bio odgovoran

za propadanje opatije? – pitala je.Čovek klimnu glavom. – U svakom slučaju, nije pomogao – potvrdio je. –

Poslednji starešina opatije, Ričard Paston, bio je umešan u pobunu protivHenrijeve crkvene politike i suđeno mu je zbog izdaje.

– Da li je pogubljen? – upita Evi.– Nedaleko odavde. Kao i većina njegovih monaha. Ali grad je nastavio da

raste. U šesnaestom veku bio je središte trgovine vunom Južnih penina. Imao jetržnicu za tkanine, nekoliko banaka, gostionica, prodavnica, školu jezika inaposletku novu crkvu, izgrađenu odmah pored stare, jer su meštani smatrali dasu ruševine prilično živopisne.

– I još uvek su – priznala je Evi.– Kasnije, negde krajem osamnaestog veka, Halifaks je postao najmoćnije

mesto za trgovinu vunom i Heptonklaf je izgubio svoje mesto na vrhu lanca. Svestare zgrade još postoje, ali sada su to uglavnom privatne kuće. Većina je i daljeu vlasništvu iste porodice.

– Nova crkva nema toranj – primetila je Evi. – U svakom drugom pogledupredstavlja umanjenu repliku stare građevine, jedino što ima ona četiri manjekule umesto jednog tornja.

– Gradskim vlastima je ponestalo novca pre nego što je nova crkva završena –odgovori njen sagovornik. – Zbog toga su izgradili manji toranj u koji supostavili zvonik, a zatim su, jer je to izgledalo pomalo šašavo, dodali i ostala trikako bi postigli ravnotežu. Oni služe samo za ukras, nemoguće je popeti se donjih. Mislim da su od početka nameravali da ih sruše i umesto njih izgrade velikitoranj, jednom kada grad sakupi sredstva, ali... – slegnuo je ramenima. Novac zaizgradnju tornja očigledno nikada nije sakupljen.

Ovo nije dobro. Sa svaki dodatnim minutom koji provede na klupi uvećavajuse nevolje koje je čekaju u konjičkom klubu. – Sad mi je dobro, stvarno – reklaje. – I moram da se vratim. Da li bi možda mogao...

– Naravno – ustao je, prilično brzo, kao da je, na kraju krajeva, samo bioučtiv. Evi se odgurnula i uspravila. Kada se osovila na noge, oči su joj bile uvisini svetlih dlaka koje su izvirivale ispod kragne njegovog džempera.

– Kako želiš da ovo uradimo? – pitao je.Izmakla je glavu kako bi ga bolje pogledala i pomislila kako stvarno ne bi

imala ništa protiv da je odnese do podnožja brda. Oštar bol koji joj se spuštaoniz butinu prekinuo je tu misao. – Mogu li da te uhvatim za ruku? – reče mu.

Pružio joj je desni lakat, a zatim su, kao dvoje zaljubljenih iz davnih vremena,

42

krenuli niz padinu. Čak i uz uporne nalete bola kroz njenu desnu nogu, stigli su doVojvotkinje brže nego što su očekivali.

– Zdravo, Hari – začuo se glas deteta. – Čiji je ovo konj?– Ovo plemenito grlo pripada prelepoj princezi Berengariji, koja će sada

krenuti natrag ka svom dvorcu na brdu – reče čovek koji se odaziva na ime Hari,i koji je, činilo se, gledao u nekoga na drugoj strani brda. – Hoćete li da vaspridignem, princezo? – pitao je kada se okrenuo ka Evi.

– Možeš li samo da joj držiš glavu?– Ponovo odbijen – reče Hari puštajući uzde i dodajući ih preko Vojvotkinjine

glave. Zatim je pridržao kaiš na kobilinoj glavi dok je Evi podizala levu nogu ismeštala je u uzengije. Tri mala skoka i popela se u sedlo. Ugledala je sitnogdečaka, od pet ili šest godina, tamnoriđe kose. U desnoj ruci je držao plastičnisvetleći mač, a u levoj nešto običnije.

– Zdravo – rekla je Evi. Dečak je zurio u nju, bez sumnje misleći kako ona bašne liči na princezu, naročito ne na lepu princezu. S obzirom na uzrast, verovatnose spremao da kaže upravo to.

– Je l’ ovo tvoje? – upitao je umesto toga, podižući bič. Evi ga je ispustila, azatim potpuno zaboravila. – Našao sam ga na putu.

Evi se nasmejala i zahvalila mu dok se pentrao na zid kako bi joj ga dodao.Hari je i dalje držao Vojvotkinjine amove. Vodio ju je niz kratku, strmu padinudok nisu stigli do Vajt lejna. Kada su stigli do ulice, Evi je primetila da ih mačkaprati, da lagano korača duž dugačke drvene ograde. Kada se okrenula, primetilaje da ih i dečak posmatra.

Hariju je, izgleda, ponestalo tema za razgovor dok je kamenje pod njihovimnogama postajalo sve naravnije, a kuće oko njih sve različitije. Kad su stigli dokapije na kraju ulice, Hari ju je otvorio i konačno pustio kobilu.

– Koliko će ti trebati da se vratiš? – pitao je. Iza njegove glave, bobice užbunju svetlucale su poput rubina.

– Dvadeset minuta, ako kasom pređemo veći deo puta i ubrzamo na poslednjihstotinak metara.

Odjednom se uozbiljio, kao razredni starešina koji se obraća neposlušnimđacima. – Koliko ako idete polako? – Vres pod njegovim nogama bio je bojedudinja. Zaboravila je koliko septembar može da bude lep.

Nije dozvolila sebi da se nasmeši. – Trideset i pet – četrdeset minuta.On pogleda svoj sat, zatim zavuče ruku u džep i izvuče vizitkartu. – Zovi me

do četiri – rekao je i pružio joj karticu. – Ako mi se ne javiš, pozvaću hitnupomoć, vojsku, obalsku stražu, svaki konjički klub u prečniku od petnaestkilometara i Nacionalno udruženje farmera. Oboma će nam biti neprijatno zbog

43

toga.– I tebe će skupo koštati – reče Evi dok je smeštala karticu u džep košulje.– Onda me nazovi.– Nazvaću te.– Bila mi je čast, princezo.Evi stegnu Vojvotkinju desnom nogom, pucnu bičem i kobila odvažno

zakorača, instinktivno znajući da ide kući. Evi se nije osvrtala. Tek kada jeodmakla dovoljno daleko da je Hari ne vidi, izvukla je karticu iz džepa košulje.

Čovek koga je tek upoznala navaljivao je da mu se ona javi. Kada se poslednjiput to desilo? Držao ju je u naručju. Rekao joj je da je lepa. Poželela je da semazi sa njim nasred ulice. Pogledala je karticu. Prečasni Hari Lejkok,diplomirani teolog, pisalo je. Vikar Ujedinjene parohije Gudšo Bridž, Lavklaf iHeptonklaf. Broj telefona i adresa navedeni su u dnu. Vojvotkinja je laganohodala, a Evi je vratila karticu u džep.

On je vikar.Jednostavno je ostala bez reči.

11.

Hari je čitavih deset minuta stajao oslonjen o zid i posmatrao ženu kako seudaljava. Tek kada su se ona i njen sivi konj izgubili u polju, okrenuo se i laganopošao ka crkvi. Dok je prolazio pored nove kuće, ugledao je Alis Flečer kako naprozoru svoje dnevne sobe razgovara telefonom i posmatra Džoa u dvorištu.Ugledala je Harija i mahnula.

Hari je prošao kroz staru kapiju i shvatio da ga neko čeka.Bila je to mlađa žena, sivog, prerano ostarelog lica, kao u nekoga ko previše

puši ili pije. Nosila je farmerke i izbledelu majicu dugih rukava, a kosa joj jebila čvrsto vezana u konjski rep. Iznad gumice, kosa joj je bila pepeljastosmeđa,a ispod je virila poput slame koja je predugo stajala na suncu.

– To je bila doktorka Oliver, zar ne? – rekla je. – Da li je pričala o meni?Hari je pogleda. Nije našminkana. Odeća joj nije baš čista. Dakle, da li je on

to propustio prvih nekoliko sekundi ovog razgovora? Onih u kojima se onapredstavila i izrazila zadovoljstvo što upoznaje novog vikara?

– Pa, nije rekla kako se zove – rekao je nakon nekoliko trenutaka. – Ali kad steveć spomenuli, jeste rekla da je doktor. Zdravo, ja sam Hari Lejkok – pružio jeruku, ali devojka se nije potrudila da uzvrati.

44

– Šta je rekla za mene? – navaljivala je.Ovde se dešava nešto što on ne može da shvati. Žena na konju je rekla da je

danas prvi put došla u grad, zar ne? Prvi i poslednji.– Zašto se smejete? Šta vam je rekla?Trebalo mu je nekoliko trenutaka da se sabere. S ovom devojkom nije sve u

redu. To je očigledno poput nosa na njenom nezdravom licu.– Nije nikoga spominjala – rekao je. – Pala je sa konja i malo se uplašila. Ali

ako je zaista doktor...– Psihijatar.– Stvarno? – Nije uspeo da sakrije iznenađenje. Ta mrzovoljna, prgava žena

zapravo je... Čoveče!– To već nije rekla – nastavio je. – Ali ako je psihijatar, ne bi smela da

razgovara sa drugima o svojim pacijentima, to bi bilo...– Ja nisam njen pacijent. Samo ponekad razgovaramo.– Jasno mi je – Hari uhvati sebe kako klima glavom, kao da sve razume. Što

nije bilo tačno.– Vi ste novi vikar?Konačno. Poznat teren. – Da – reče. – Ja sam Hari. Prečasni Lejkok, ako

hoćete da budemo zvanični, što se veoma retko dešava. Mislim da su mojebermude krive za to. A vi ste...

– Da li vam je Alis pričala o meni?– Alis? – Da li je ovo stvarno Hari? Ili je njegov mozak odlučio da uzme

slobodan dan?– Alis Flečer. Iz nove kuće.Svetlost se pomaljala na istoku. – Ti si Džilijan? – upitao je.Devojka klimnu glavom.– Pričala mi je o tebi. Moje saučešće.Devojčino lice se skupilo, smanjilo se, usne gotovo iščezle. – Hvala vam –

rekla je dok joj je njen pogled klizio sa njegovog lica i lutao negde iznadnjegovog levog ramena.

– Kako se držiš? – pitao je Hari.Džilijan je duboko udahnula i širom otvorila oči, zagledavši se negde u

daljinu. Glupo pitanje. Nikako se ne drži. I sprema se da ga pita zbog čega je Boguzeo njeno dete. Od sve dece na ovom svetu, zašto baš njeno? Samo što nijepitala.

– Hteo sam da napravim čaj – rekao je brzo. – Imam čajnik u sakristiji. Hoćešli da mi se pridružiš? – Džilijan je nekoliko trenutaka zurila u njega, kao da je čajnešto sasvim neobično, a zatim je klimnula glavom. Poveo ju je kroz ruševine

45

stare opatije i kamenim putem ka Crkvi Svetog Barnabasa, pokušavajući da sepriseti svega što mu je Alis ispričala.

Džilijan – Rodžers, Roberts, nije uspevao da se seti – izgubila je ćerku upožaru pre tri godine. Provodila je dane lutajući po vresištima i starim gradskimulicama, kao živi duh. Alis ju je upoznala u ruševinama crkve i pozvala je u kućuna kafu. Bio je to srdačan, hirovit i ne previše mudar gest, sasvim uobičajen zaAlis. Džilijan je prihvatila poziv i provela veći deo jutra kod nje, ravnodušnoodgovarajući na Alisine pokušaje da zapodene razgovor i uglavnom samoposmatrajući decu koja su se igrala.

Nasuprot dvorištu obasjanom jesenjim suncem, u crkvi je bilo vlažno i hladno.– Sami čistite ovu crkvu? – pitala je Džilijan dok su prolazili bočnim hodnikom.

– Na sreću, ne – odgovori Hari. – Parohija je sklopila ugovor sa jednomkompanijom za čišćenje. Tek su završili. Ja samo ređam pehare, istražujem gdešta stoji, trudim se da oživim crkvu. Alis i deca mi pomažu.

Hari je otvorio vrata sporedne prostorije i dopustio Džilijan da prva uđe.Moraće da nabavi nekoliko stolica, možda i manji sto. Čajnik je još bio topao –uključio ga je kada je čuo doktorku kako viče na konja. Dok je pronašao vrećicečaja i šolje, voda je provrila. Sipao je vrelu vodu, svestan da ga Džilijanpažljivo nadgleda, i dodao mleko i šećer ne pitajući je da li želi išta od toga.Očigledno joj treba i jedno i drugo. Alis je ranije tog dana donela ogromnu kesučokoladnog keksa. Bog je blagoslovio.

Pružio je šolju Džilijan. Ona pokuša da je prihvati, ali se njena sitna, bledaruka divljački tresla. Koža iznad zglobova šaka bila joj je ispresecana ožiljcima.Videvši da ih je on primetio, Džilijan pocrvene. Hari spusti šolju i pruži joj keks.

– Hajde da sednemo – predložio je pa je poveo nazad u crkvu. Seo je na prvuklupu predviđenu za hor. Ona mu se pridružila i tada joj je konačno dao toplinapitak. On sa zadovoljstvom otpi iz svoje šolje. Ožedneo je od posla: čistio jecrkve, spasavao lajave psihijatre i tešio tugom ophrvane parohijane. Ako se dannastavi ovako, otvoriće vino za pričest pre sumraka.

– Nisam pila već osam dana – rekla je Džilijan i njemu za trenutak nije bilosasvim... Pa naravno, Alis je pomenula da je Džilijan posetila svog lekara, a onju je uputio na grupu za podršku alkoholičarima, kao i kod porodičnogpsihoterapeuta. A to bi onda svakako bila dama koju je maločas upoznao.Doktorka Oliver.

– Svaka čast – reče Hari.– Bolje mi je – nastavila je Džilijan. – Stvarno jeste. Doktorka Oliver mi je

dala neke pilule koje mi pomažu da zaspim. Dugo pre toga nisam mogla daspavam.

46

– Drago mi je da to čujem – reče Hari. Sedeo je trudeći se da izgleda štostrpljivije i zainteresovanije i čekao sledeće devojčine reči.

– Da li veruješ, Džilijan? – pitao je kada je shvatio da ona ne namerava višeda priča. Ponekad je najbolje odmah preći na suštinu.

Zurila je u njega kao da nije baš... – Mislite, da li verujem u Boga? – pitala je.Klimnuo je glavom. – Tako je, to sam mislio – reče. – Gubitak voljene osobe

je veoma bolan. Čak i najveći vernici dođu u iskušenje.Ruka joj se ponovo zatresla. Opeći će se čajem. Hari pruži ruku, uze njenu

šolju i položi je na pod.– Neko mi je došao u posetu nakon što se sve to desilo – rekla je. – Jedan

sveštenik. Rekao je da je Hejli sada sa svojim ocem na nebu i da je srećna, totreba da mi bude uteha, ali kako ona može da bude srećna bez mene? Sama jetamo gore. Ima dve godine i sama je. To je ono što ne mogu da razumem. Bićestrašno usamljena.

– Da li si izgubila još nekog člana porodice, Džilijan? – pitao je. – Da li sutvoji roditelji živi?

Zbunjeno ga je gledala. – Moj otac je poginuo kad sam bila mala – odgovorilaje. – U saobraćajnoj nesreći. Imala sam i mlađu sestru koja je umrla pre mnogogodina.

– Žao mi je. Šta je sa bakama i dekama? Da li su oni još živi?– Ne, svi su umrli. Šta...Hari joj se približio i uhvatio je za ruke.– Džilijan, postoji jedna priča koja se često čita na sahranama, možda si je

čula. Napisao ju je jedan biskup pre stotinak godina, a u njoj se smrt voljeneosobe upoređuje sa stajanjem na obali i posmatranjem prelepog broda kojiisplovljava i lagano nestaje na pučini. Možeš li za trenutak to da zamisliš, toplavo more, prelep drveni brod, bela jedra?

Džilijan zatvori oči. Klimnula je glavom.– Brod postaje sve manji i manji, a zatim nestaje na horizontu i neko ko stoji

pored tebe kaže: „Otišao je.”U uglovima Džilijaninih očiju pojavile su se suze.– I mada više ne možeš da ga vidiš, brod je i dalje tu, i dalje snažan i lep. I

dok nestaje iz tvog vidokruga, poljavljuje se na drugim obalama. Drugi ljudimogu da ga vide.

Džilijan je otvorila oči.– Hejli je kao taj brod – reče Hari. – Možda je otišla od tebe, ali još postoji i

gde god da je sada, tamo ima mnogo ljudi koji su srećni što je vide: tvoj tata,tvoja sestra, tvoje bake i deke. Čuvaće je i voleće je, bezuslovno, sve dok joj se

47

i ti jednog dana ne pridružiš.Devojčin urlik pocepao mu je srce. Ostao je nepomičan i gledao kako njeno

tanko telo jeca i kako joj suze padaju po njegovim rukama. Plakala je pet, moždačak i deset minuta, a on ju je držao za ruke sve dok nije osetio kako se povlači.Nije imao maramice, ali negde sigurno ima kuhinjskih ubrusa. Brzo je otišao dopomoćne prostorije, našao ih pored sudopere i odneo ih Džilijan. Ona je obrisalalice i pokušala da mu se nasmeši. Njene oči, natopljene suzama, bile su skorosrebrne. Oči doktorke Oliver bile su plave. Tamne, ljubičastoplave.

Moblini telefon zazvonio mu je u džepu bermuda. Trebalo bi da ga zanemari,da prepusti poziv telefonskoj sekretarici, da se kasnije javi onome ko ga je sadatražio. Osim što on zna ko ga zove.

– Izvinjavam se – rekao je dok je ustajao. – Vraćam se za sekund.Otišao je nekoliko koraka niz hodnik i javio se.– Hari Lejkok.– Ovde Berengarija.– Da li ste bezbedno stigli, doktorko Oliver?– To je već... pomalo jezivo. Kako si to izveo?Hari pogleda ka klupi na kojoj je sedela Džilijan i zurila u pod. Bila je suviše

blizu, čuće sve što kaže. – Kao što je slučaj i sa mojim nadređenim, i moji suputevi čudni – odgovorio je.

Usledilo je nekoliko sekundi tišine.– U redu, onda, hvala na pomoći – začuo se glas doktorke Oliver. – Ali

Vojvotkinja i ja smo se vratile gde pripadamo i ne trpimo nikakve posledice našepustolovine.

– Presrećan sam zbog toga – odgovori on. Džilijan ga je sada posmatrala. Nijejoj se svidelo što je neko ometa. Ucveljeni ljudi mogu da budu sebični. Loštrenutak, princezo. – Čuvaj se – rekao je. – I pozdravi mi Vojvotkinju.

– Hoću – glas sa druge strane postao je ravan. – Doviđenja.Otišla je. A on sad mora da se vrati kod Džilijan, koja više ne sedi mirno na

prednjoj klupi, već je ustala i užasnuto zuri okolo. Kao da joj je nešto zateglokožu lica, ličila je na masku. Hitala je ka njemu. – Jeste li čuli ovo? – vikala je. –Jeste li čuli?

– Ja? Šta? – Razgovarao je telefonom. Šta je to trebalo da čuje?– Taj glas, rekao je „Mama”, jeste li ga čuli?Hari se osvrnuo oko sebe, iznenađen i pomalo uplašen zbog Džilijaninog

ponašanja. – Čuo sam nešto, mislim, ali baš tad sam se pozdravljao.– Šta? – navaljivala je. – Šta ste čuli?– Verovatno neko dete, napolju.

48

Zgrabila ga je za ruku i snažno mu zarila prste u kožu. – Ne, čulo se unutra.Glas je došao iz crkve.

– Ovde nema nikoga – polako je rekao. – Ove stare građevine umeju dazavaraju. Zvuk ovde neobično odjekuje.

Džilijan se odmaknu od njega i hitro krenu hodnikom. Stigla je do horske binena kojoj su maločas sedeli i počela da je pretražuje, gledajući iza prvog reda,zatim iza drugog.

Šta to radi, zaboga?Otišla je na drugi kraj crkve, izvukla stolicu ispred orgulja, onda se vratila do

oltara pa zagledala iza zavese. Baš kada ju je sustigao, izgledalo je da jeodustala. Uzdahnula je i gotovo se srušila na popločan pod. Onda se nagloispravila i otvorila usta.

– Hejli! – viknula je.Hari se zaustavio. I on je čuo glasove u ovoj crkvi. Čuo je kretanje ljudi koje

nije video. Otkud ovaj neobjašnjiv nagon da pogleda iza sebe?Okrenuo se. Osim njega i Džilijan, nikog živog nije bilo u crkvi.– Odvešću te kući – rekao je. – Trebalo bi da se odmoriš. – Ako mu kaže ime

svog lekara, nazvaće ga, objasniće mu šta se dogodilo, tražiće da joj se što preukaže pomoć. Lično će ga nazvati sutra, čim završi jutarnju službu. Čim joj jeprišao, ponovo ga je zgrabila.

– Čuli ste je, čuli ste Hejli? – gotovo je molila, preklinjala ga da joj potvrdida nije izgubila razum.

– Čuo sam glas deteta – rekao je iako, najiskrenije, nije bio siguran. Svupažnju bio je usmerio na promenu glasa žene na telefonu, pitao se šta bi to mogloda znači.

– Moguće je da sam čuo dete kako kaže „Mama”, ali, znaš, deca Flečerovih sesvako popodne igraju u dvorištu crkve. Moguće je da smo čuli Milin glas.

Džilijan je zurila u njega.– Hajde – rekao je. – Idemo napolje na vazduh. Otpratiću te do kuće.Tiho se moleći da su deca Flečerovih, uključujući i najmlađe, zaista u dvorištu

crkve, Hari izvede Džilijan na svetlost dana. Prešli su polovinu staze ka kapijikada je dečja strela prozujala pored njih. Džilijan poskoči. Hari se okrenuo kadvorištu Flečerovih i pogled mu se susreo sa plavim očima Džoa Flečera.Nekoliko metara dalje, Tom je fudbalskom loptom tukao po zidu kuće. Njihovasestra sedela je na goloj zemlji i kopala nekakvu rupu.

– Promašaj – reče Hari, smešeći se ka Džou.Džo se brzo okrenuo kako bi proverio da li je njegova majka nešto primetila.

Ona je širila sveže oprani veš i nije se osvrtala.

49

– Izvini – rekao je. Hari namignu.– Miš – reče Mili netremnice gledajući u nešto tek pola metra od sebe. Sa

sjajem u očima ispružila je svoju bucmastu ručicu.– Mili, ne, to je pacov – uzviknu Hari. Krajičkom oka ugledao je kako se Alis

okreće i ispušta korpu iz ruku.Tom je prestao da šutira kad je Hari preskočio zid i sleteo na meku zamlju u

dvorištu Flečerovih.– Ode – rekao je Džo. Pacov se zaleteo prema zidu. Njegov debeli sivi rep još

trenutak je izvirivao iz procepa između dva kamena, a zatim je nestao. Hari seokrenuo ka dvorištu crkve. Džilijan je takođe nestala.

12.

21. septembar

Prvo je šapate čuo u snu, a onda više ne. Tom nije imao pojma kada se topromenilo, kada je prešao iz sna u javu, ali jednog trenutka je čvrsto spavao, aveć sledećeg se probudio i san je nestajao. Činilo mu se da je sanjao drveće i daga je posmatralo nešto skriveno u krošnjama. Možda je sanjao i crkvu, ali bezsumnje je sanjao šapat. Bio je zaista siguran u to. Jer ga i dalje čuje.

Uspravio se. Svetleći brojevi na stonom budilniku pokazivali su 2.53. Njegoviroditelji nikada nisu budni ovako kasno. Čvrsto spavaju u svojoj sobi, a vratakuće su zaključana.

Ko onda šapuće?Okrenut naglavačke, provirio je u krevet ispod sebe, gde Džo spava. Njegov

mlađi brat ima svoju sobu, odmah pored njegove. Tamo čuva sve svoje igračke ičesto se igra, ali tu nikada ne spava. Svake noći bi se uvukao u ležaj ispodTomovog.

– Džo, spavaš?I pre nego što je zaustio da to pita, video je da je donji krevet prazan. Pokrivač

je bio bačen u stranu, a na jastuku gde je do malopre ležala Džoova glavaocrtavalo se udubljenje.

Tom skoči sa kreveta i dočeka se na tepih. Nakon sletanja u tami, sve jedelovalo mirno. Troja vrata bila su odškrinuta – vrata kupatila, Miline sobe ispavaće sobe njihovih roditelja – ali iza njih se videla jedino tama. Dok sepribližavao stepeništu, osetio je hladan vetar kako struji kroz kuću; ulazna vrata

50

bila su širom otvorena.Da li je neko ušao? Ili izašao?Gornji stepenik glasno je zaškripao. Donekle priželjkujući da će se roditelji

probuditi i čuti ga, Tom napravi još jedan korak, zatim još jedan.Čiji je to šapat bio? Gde je Džo?Kada je stigao do dna stepeništa, osetio je strujanje vetra sa ulaznih vrata.

Sitne dlačice na rukama su mu se nakostrešile, a koža mu se naježila. Onda jevetar nestao, a vazduh je bio blag i gotovo topao kao ranije. Nije bilo potrebe zadrhtanjem, zaista, ali on nije mogao da prestane.

Zna da treba da probudi mamu i tatu. Džoovo iskradanje iz kuće usred noći jepreviše ozbiljno, ne može sam to da reši. Međutim, kad god bi on i Džo biliumešani u neki nestašluk, krivica se nikada nije delila na ravne časti. Dobrihdevedeset procenata uvek bi pripalo Tomu, bez obzira na činjenice. Kad bi sadprobudio roditelje, tačno zna koga od njih dvojice bi čekalo znate-već-šta čim bipronašli Džoa i vratili ga kući.

Tom će ga ubiti ovoga puta, stvarno hoće.Izašao je u dvorište i na trenutak zaboravio na svoju ljutnju, zaboravio da mu

je malo nedostajalo da se prestravi. Znači, ovako to izgleda – noć – blago imirišljavo i iznenađujuće toplo mesto na kome više nema boja, a umesto njih susada tu crne i srebrne senke i mesečina. Odmakao se za još jedan korak od kuće.

Tada ga je ponovo obuzelo ono poznato osećanje, ono koje bi ga spopalo, činise, svaki put kada bi izašao iz kuće tih dana. Čak i unutra, ponekad, naročito kadabi napolju počelo da se smrkava, ono bi mu se prikralo. Bilo je večeri, činilo seTomu, kada jednostavno nije bilo moguće navući zavese dovoljno brzo.

Neko ga je upravo posmatrao, znao je, neko ko se nalazi veoma blizu. Mogaoje da čuje njegovo disanje i morao je da se nada da je to njegov brat. Tom jelagano okrenuo glavu ka uglu kuće.

Dva krupna oka na bledom, dežmekastom licu gledala su pravo u njega. Zatimsu nestala.

Tom potrča prema kući. Kada je stigao do vrata, osećajući se manje-višebezbedno, zastao je i okrenuo se.

Devojčica, otprilike njegovog uzrasta, ako je to bilo moguće proceniti premanjenoj građi, penjala se na zid koji je razdvajao dvorište Flečerovih od crkvenogdvorišta. Napredovala je brzo, kao da je to već mnogo puta radila; njena dugakosa i široka odeća lepršali su za njom na vetru. Kao i Tom, bila je bosa, alinjena stopala nisu bila ni nalik njegovim. Čak i sa ove daljine delovala suogromno u poređenju sa ostatkom tela. Kao i njene šake.

Onda je Tom primetio nešto drugo na uglu kuće, na istom mestu na kome se

51

malopre pojavila devojčica. Bio je spreman da uskoči u kuću kada je shvatio dagleda u Džoa, obučenog u crveno-plavu pižamu sa likom Spajdermena.

– Šta to radiš? – prosiktao je dok mu je Džo prilazio. – Brzo ulazi ili zovemtatu. – Bacio je pogled ka zidu crkve, ali devojčica je već nestala. Stvarnonestala ili se samo krije? Jer to ona radi. Krije se i posmatra.

– Ne smemo da budemo ovde, Tome – šapnu Džo.– Znam – brecnuo se Tom. – Zato idemo brzo nazad, pre nego što se mama i

tata probude.Džo podiže glavu. Krupne oči gledale su sa bledog lica. – Ne – reče, a pogled

mu odluta sa Toma prema zidu. – Ne smemo da budemo ovde – ponovio je – nijebezbedno.

13.

22. septembar

Mili, devojčica sa kosom boje žutog šećera, bila je u bašti. Nosila je odećukoju je nasledila od jednog od dvojice braće, tamnoplavu trenerku i plavo-belifudbalski dres. Bila je uprljana blatom pošto je sedela na goloj zemlji. Zbogpelene koja je izvirivala preko lastiša pantalona njena zadnjica je izgledalaogromno.

– Mili – začu se majčin glas iz kuće. Majka se pojavila na vratima, držeći ujednoj ruci plastičnu činiju, a drugu umorno naslanjajući na kuk.

– Pogledaj na šta ličiš – rekla je. Mili uzvrati pogled. Pokušala je daustane, stigla dopola, a zatim pala pravo na zadnjicu.

– Ostani tu, lutko – reče Milina majka. – Doneću ti nešto da se presvučeš.Onda idemo po dečake. Ćao! – Ponovo se izgubila negde u kući, a dete tužnouzdahnu. Mili se potom naglo osvrnu. Čula je nešto.

Podigla se i krenula po neravnom tlu, skoro do zida koji je oivičavaoimanje. Kada je bila na manje od pola metra od zida, stala je i pogledalanaviše. Stablo tise, verovatno staro nekoliko stotina godina, raslo je u dvorištucrkve, toliko blizu zidu da je gotovo sraslo sa njim. Mili pogleda gore.

– Davo – rekla je. – Davo, Eba.

14.

52

24. septembar

Bila je viša nego što se seća, ali podjednako zgodna. Izašla je iz boksa za konjenoseći uzde prebačene preko ramena. Desnom rukom obuhvatila je sedlo koje juje čekalo obešeno o veliku kuku, a zatim je krenula niz dvorište. Levom rukomstezala je težak štap za hodanje od čelika i plastike dok je sporo i nezgrapnonapredovala preko betona.

Hari se nije pomerao, donekle sakriven iza niskih grana velikog oraha, dok juje posmatrao kako hramlje prema prostoriji za čuvanje opreme. Gurnula je vrataramenom i krajnje nespretno ušla u sobu.

Da li je ovo zaista bila dobra zamisao? Mesecima nije izašao ni sa jednomženom. I zašto je, zaboga, izabrao onu o kojoj ne zna ama baš ništa?

Ali ipak zna ponešto, zar ne? Recimo, zna da je išijatični nerv najduži i najširinerv u ljudskom telu, da se pruža od donjeg dela leđa, preko zadnjice, sve donogu. Zna je da on povezuje kožu nogu, kao i mišiće zadnje strane butina,potkolenica i stopala. Onog dana kada je upoznao doktorku Oliver – Evi, sada jojzna ime – posle večere je seo za kompjuter i počeo pretragu. Deset minutakasnije, osećao se kao špijun.

Vrata prostorije se otvoriše i Evi izađe. Više nije bila natovarena opremomtako da se kretala lakše, ali i dalje je vidno šepala.

Spazila ga je pre nego što je imao priliku da se pomeri i zaustavila se. Da li jeto bilo dobro ili loše? Zatim je skinula jahačku kacigu. Dobro? Uputila se kanjemu i taj kez na njenom licu mogao je da bude osmeh ili znak nelagodnosti.Bilo je teško reći sa sigurnošću i nije bilo vremena da se odluči jer je Evi bilasve bliže i stvarno je morao da kaže...

– Zdravo – pretekla ga je. „Zdravo” je okej, zar ne? Bolje je od „Šta,dođavola, tražiš ovde?”

– Zdravo. Dobro jahanje? – Dobro jahanje? Zar stvarno ništa bolje nijemogao da smisli?

– Trudim se, hvala. Otkud ti ovde?Izvukao je desnu ruku iz džepa. Deset sekundi od početka razgovora i već

prelazi na plan B.– Da li je ovo tvoje? – upitao je, puštajući da svetlost obasja tanku srebrnu

narukvicu sa plavim kamenjem. Nije pokušala da je uzme.– Ne – reče ona, odmahujući glavom. Kosa joj se na čelu slepila od znoja, pod

pritiskom kacige. Podigla je ruku do čela, a zatim je spustila. Lice joj je bilorumeno; pet dana ranije bilo je bledo od šoka.

53

– Našao si je na putu? – pitala je.– Ne. Kupio sam je na tržnici u Rotenstolu pre nekoliko dana – priznao je. Ovo

je bilo pomalo rizično, ali moglo bi da se isplati. Kez na njenom licu se proširio,čak je prelazio u osmeh.

– Čini mi se da si malčice prenaglio – rekla je. – Ta boja ti ne stoji najbolje.– U pravu si. Ja sam više za bledožutu, ali bio mi je potreban izgovor.Da, definitivno se nasmešila. – Zašto? – pitala je.– Brinuo sam se za Vojvotkinju.– Vojvotkinju? – usne joj se ponovo ispraviše, a obrve se podigoše. Oči su joj

se i dalje smešile.– Da, kako je ona? – Hari se okrenuo ka boksu u kome je siva kobila stajala i

zakoračio ka njoj. – Eno je tamo, zar ne?Evi pođe za njim. Mogao je da čuje udarce štapa po betonu. – To je

Vojvotkinja – potvrdila je. – Živa i zdrava nakon nedeljne pustolovine. Kojunikome nisam pominjala, inače.

– Ćuvaću tvoju tajnu. Da li Vojvotkinja voli polo bombone s ukusom mente?Evi je sada stajala tik do njega. – Odgrišće ti ruku – rekla je.Hari ponovo stavi ruku u džep i izvuče tanko zeleno pakovanje bombona, koje

je takođe kupio na tržnici. U svom boksu, Vojvotkinja zarza ka njemu. Dva boksaniže, jedan konj poče da šutira vrata.

– Sad je gotovo – reče Evi. – Konji mogu da osete bombone od mente krozomot. A prepoznaju i papir.

– Barem mi se neko obradovao – reče Hari dok je odmotavao bombone ipružao širom otvoren dlan ka Vojvotkinji. Delić sekunde kasnije, umesto slatkiša,na dlanu je ležala ogromna konjska bala. Šta sada sa time da uradi? Nećeizgledati dobro ako je obriše o nogavicu pantalona.

– Trebalo bi da sednem – reče Evi. – Da li je to okej?– Naravno – odgovorio je Hari dok je tresao ruku kako bi je osušio. – Da li ti

treba pomoć?– Ne – rekla je. – Samo ne mogu dugo da stojim. – Pomerila je štap i krenula

kroz dvorište natrag ka orahu, ispod koga je bilo razbacano nekoliko plastičnihstolica. Hari je išao tik iza nje pa joj pridržao stolicu dok je sedala. Privukao je idrugu i seo do nje. Vojvotkinjine bale sušile su mu se na ruci.

Na stazi ispred njih, jedan jahač je trenirao mladog konja iste boje kaoVojvotkinja, ali lepše građe. Škola je bila okružena bukovom živom ogradomčije je lišće počelo da poprima zlatnožutu boju tek izrađenih kovanica.

– Divno veče – rekao je Hari dok je posmatrao zalazak sunca preko živice iodsjaje svetlosti na konjskoj dlaci. Izgledalo je kao da životinja nosi zlatni

54

oklop.– Kako si znao da sam ovde? – upita Evi.– Dolazim ovde svako veče u nadi da ću te sresti – odgovorio je Hari. Konj se

gotovo ukopao u mestu, oborio je glavu tako da mu je nos bio uperen pravo uzemlju. Pena se skupljala po ivici usta. – Da li je ovo ždrebe čistokrvno? – pitaoje.

– Iz Irske je – odgovori Evi. – Prilično je lep, ali je previše mlad i jogunast dabih mu se približila. A sad ozbiljno?

Sada je gledala u Harija, a ne u lepog ždrepca. Oči su joj bile plave, baš kakose sećao. – Ozbiljno – reče on – nazvao sam klub u ponedeljak i tražio darazgovaram sa doktorkom Oliver. Tvrdio sam da dolaziš ponedeljkom. Pomenuosam Vojvotkinju i raspitao se kako se oporavlja od povreda na nozi panapomenuo da je izuzetno važno da razgovaram sa tobom i usput pitao da li susigurni da nisi tu jer sam ja bio ubeđen da si rekla ponedeljak. Nakon nekolikominuta ovakvog razgovora pogledali su raspored i rekli mi da doktorka Oliver,poznata i kao Evi, jaše četvrtkom, subotom, i ponekad nedeljom.

Evi se okrenu prema stazi. Imala je savršen profil. Čelo baš prave visine,mali, prav nos, pune usne, okruglu bradu. – Prilično neprimereno ponašanje zabožjeg čoveka – najzad je rekla.

Hari se nasmejao. – Očigledno nikad nisi čula za jezuite. Da li bi biloneprimereno da te pozovem na piće?

Izgleda da bi jer joj je osmeh nestao sa lica. – Izvini – rekao je. – Ako si udataili u dugoj vezi ili jednostavno ne podnosiš riđokose muškarce, onda samočigledno preterao i onda – pa, možda je Vojvotkinja slobodna u petak uveče.Idem da je pitam.

Napola se uspravio. Pogrešno je procenio ceo događaj i sada morao da dâ sveod sebe kako bi što dostojanstvenije otišao.

Evi položi svoju ruku na njegovu. – Pijem veoma jake lekove protiv bolova –rekla je. – Svakodnevno. Ne smem da pijem alkohol.

Nekako, to nije zvučalo kao da ga zasigurno odbija. – To je u redu, budući dasam ja čovek mantijaš – rekao je dok se vraćao u stolicu. – Ni nama nijedozvoljeno da se napijamo svake noći, tako da smo savršen par. U Rotenstoluprikazuju ciklus filmova Kristofera Lija. Voliš horor filmove?

– Ne baš – ruka joj je skliznula sa njegove, ali osmeh se vratio.Hari odmahnu glavom. – Ni ja. Lako se uplašim. A romantične komedije?– Čini mi se da sam upravo u jednoj. Zar vikari ne žive u celibatu?– Katolički – reče on, trudeći se da ostane ozbiljan. – Seks je zasigurno

dozvoljen u anglikanskoj crkvi – nastavio je. Utom se Evi se osvrnula na drugu

55

stranu i on primeti kako joj se koža na vratu presijava. – Zakoni, ipak, kažu datreba prethodno nekoliko puta da izađemo. Znaš, u bioskop, ili na picu, ali i to semože nekako zaobići.

Lice joj je sada sasvim porumenelo i gledala je pravo ispred sebe, kao da sesivo ždrebe priprema da izvede nešto neverovatno. – Molim te, ućuti – brecnulase.

– Hteo sam, ali još nisi rekla da, a teško mi je da se sporazumevam znakovnimjezikom.

Ponovo se okrenula prema njemu, trudeći se da izgleda ozbiljno, ali bezmnogo uspeha. – Pre nekoliko dana rekla sam ti da si đubre – rekla je.

– Veoma pronicljivo. Sviđaju mi se takve žene.Oborila je glavu i posmatrala ga sa strane. Iznenađujuće detinjasto od žene u

ranim tridesetim. – Izvini što sam se ponašala kao kučka – rekla je – ali sedelasam na zadnjici nasred puta, ruku i nogu razbacanih svuda okolo i...

– Lepo si izgledala – izvini, nisam baš tako mislio – ućutaću. Možda je boljeda pitam Vojvotkinju da izađemo.

– Mislim da zbog toga mogu da te najure iz crkve.– Ne, i to je dozvoljeno. Mnogo je češće nego što misliš.Zasmejala se tiho, gotovo nečujno, i ramena su joj podrhtavala, a grudi pod

košuljom lagano poskakivale. Ponovo je zurio u nju. Zavalio se u stolicu ipodigao pogled. Malo jato čvoraka letelo je iznad njih. Kao jedan, ptice sumenjale pravac i na delić sekunde obrazovale gotovo srcoliki oblik u vazduhupre nego što su se ponovo pomerile i odletele.

– Ne idem u crkvu – rekla je nakon nekoliko trenutaka.Hari slegnu ramenima. – Niko nije savršen.– Ozbiljna sam – I zaista je bila. Prestala je da se smeje. – Stvarno ne verujem

u Boga – nastavila je. – Zar to neće biti problem? Dok gledamo romantičnukomediju ili jedemo picu ili štagod?

– Hajde da se dogovorimo, Evi – reče on, znajući da je dogovor, zapravo, većsklopljen i da samo treba da ga potvrdi.

– Opet? – upitala je.– Prošli put smo dobro prošli. Vratila si se u sedlo i nastavila si da razgovaraš

sa mnom. Novi dogovor glasi – ja neću pokušati da te preobratim, a ti nepokušavaj da me analiziraš.

– Kako si znao? – pitala je. – Kako si znao kako se zovem i čime se bavim?Hari pokaza ka nebu. Jato čvoraka još je bilo tu, kružilo im nad glavama, kao

da znaju šta se dešava na zemlji pa iščekuju ishod. – Sveznajući je u momtelefonskom imeniku – rekao je. – Šta kažeš na petak?

56

Nije se ni pravila da razmišlja o tome. – Okej, to je – prokletstvo, hoću reći,izvini – moram da radim. Idem u posetu jednoj porodici u Oldamu. Vratiću sekasno.

– Onda subota – jao, ne, izvini, hoću reći, prokletstvo – imam neke obaveze ucrkvi. U Heptonklafu se održava godišnja proslava žetve – sećaš se, tamo smo seupoznali. Znaš kako to izgleda, ceremonijalno sečenje poslednjeg klipa, sviigraju goli dok sunce zalazi, a onda se organizuje gozba u nekoj od većih kuća.

– Zvuči ludo.– Prilično. Zamolili su me da pročitam tradicionalnu molitvu nad usevima, kao

i pre večere. Mogu da povedem gosta, ali možda... – Hari zaćuta. Da povededevojku na svoju prvo zvanično pojavljivanje? Da li je to dobra zamisao?

– Može da bude zabavno – reče Evi. – Uz to, videću te na delu.Hari shvati kako ne želi da njegov prvi sastanak sa Evi pođe naopako.

Pokazao je ka svojoj odeći. – Nosiću, znaš, regalije – pseću ogrlicu,ceremonijalnu odeću. Bar do kraja zvaničnog dela.

– Jedva čekam. – Jato ptica se polako razilazilo, menjajući pravac svakihnekoliko sekundi, kao da proveravaju da li je sve u redu. A sve je bilo u redu.Osim što je on verovatno sve uprskao.

– Sad ti zvučiš uvrnuto – reče Hari.– To mi kaže čovek koji je želeo da izađe sa mojim konjem.– Onda se vidimo u subotu. Mogu li da te otpratim do kola?Uspravila se. – Hvala – rekla je. – Tamo su, odmah do one napadnoplave

skalamerije sa pokretnim krovom i hromiranim detaljima.

15.

25. septembar

– Izgledaš mnogo bolje, Džilijan – reče Evi. – Jedva sam te prepoznala.– Hvala vam. I osećam se bolje.Džilijanina kosa bila je tek oprana, a odeća je delovala čistije. Oko njenih

neobičnih, srebrnkastosivih očiju nazirali su se čak i tragovi šminke. Tog jutra semoglo videti koliko je Džilijan bila privlačna pre nego što joj se život raspao.

– Još piješ lekove? – upita Evi.Džilijan klimnu glavom. – Neverovatno je koliku su mi pomogli – reče. Zatim

joj se lice malo smrači. – Rekla sam mami šta ste mi prepisali i ona kaže da ću

57

postati zavisnik. Kaže da ću morati da pijem lekove do kraja života.Dobronamerna, ali uskogruda rodbina ne pomaže uvek.– Ne brini – rekla je Evi odmahujući glavom. – Uvek postoji opasnost od

stvaranja zavisnosti, ali izuzetno vodimo računa kako bismo te zaštitili. Lekovikoje sam ti prepisala samo su privremena mera. Cilj mi je da te postepenoskinem sa njih onda kada obe budemo smatrale da možeš bez lekova. Kako ti sečine sastanci grupa za podršku?

Novo potvrdno klimanje glavom. – Dobri su. Dobri ljudi. Nisam ništa popilačetrnaest dana.

– To je odlično, Džilijan. Svaka čast.Razlika u ponašanju bila je zapanjujuća. Pre samo četiri nedelje, Džilijan se

mučila da sastavi najprostiju rečenicu.– Možemo li da pričamo o tome šta si radila tokom nedelje? – predložila je

Evi. – Da li si jedeš?– Trudim se, ali... čudno je, Pit me je uvek zadirkivao jer se brzo gojim. Sad

nosim najmanju konfekcijsku veličinu, nula, a njegova nova devojka je svakimdanom sve deblja.

Ponovo je svesna svog izgleda. Koristi se rečnikom modela – veličina nula – ipotajno je ponosna na to.

– I dalje se čuješ sa Pitom? – pitala je Evi. Tokom prethodnih sastanakaDžilijan je dvaput veoma kratko pričala o svom bivšem suprugu. Oba puta jenevoljno iznosila pojedinosti o njihovom braku i Evi zato sumnja da se iza togakrije mnogo potisnutog gneva koji stoji na putu Džilijaninom oporavku. Sada, nasam pomen njegovog imena, Džilijanine usne su se istanjile, a mali mišić ispodnjenog levog oka počeo je da igra.

– Ljuta si na njega? – pitala je Evi pošto Džilijan nije dala nikakav odgovor naprethodno pitanje. – Zato što te je napustio dok si tugovala?

Džilijan začkilji. – Varao me je – rekla je gledajući kroz prozor, preko Evinogramena. – Pre požara. Već se viđao sa tom ženom sa kojom sada živi.

Evi je očekivala nešto ovako. – Izvini, nisam znala – rekla je. – Kako sisaznala?

Džilijan obori pogled na tepih. – Neko mi je rekao – odgovorila je. – Jednamoja prijateljica. Videla ih je u pabu. Ali ja sam već znala. To se odmah sazna,zar ne?

– Ali izašli ste zajedno, te noći kad je izbio požar. Možda ta veza nije bilatoliko ozbiljna...

– Bili smo van kuće, ali nismo bili zajedno – prekide je Džilijan. – On je biosa njom. Ostavio me je samu sa Hejli. Ponovo. Zato sam zvala Berija Robinsona

58

i zamolila ga da je pričuva. Onda sam uhvatila autobus za grad. Špijunirala samsvog muža preljubnika dok je naše dete gorelo u požaru.

Sada je sve mnogo jasnije. Nije ni čudo što je osećala grižu savesti. Još jejasnije zašto je njen suprug otišao. Njih dvoje nikako ne bi mogli da pogledajujedno drugo a da ih ne preplavi osećaj krivice.

– Da li ti je još stalo do Pita? – pitala je Evi.– On je lažljivo kopile – reče Džilijan. – Moj očuh je bio isti takav. Skoro svi

su takvi. Uzimaju ono što im treba, nema veze od koga.Zvona za uzbunu začula su se u Evinoj glavi. – Nisi bila u dobrim odnosima sa

očuhom? – pitala je. Džilijanin očuh je varao njenu majku? Sa kim?Džilijan je i dalje gledala u pod. Nije progovarala. Izgledala je kao

tinejdžerka koja je u nevolji jer se suviše kasno vratila kući.– Da li kriviš Pita za Hejlinu smrt? – Evi pokuša ponovo kada je shvatila da

Džilijan ne želi da priča o svom očuhu. Nije bilo odgovora. – Da li si ljuta nanjega jer misliš da je možda manje patio?

Džilijan konačno podiže pogled. – Hejlina smrt je uništila Pita – rekla je. –Obožavao ju je. Posle svega, nije mogao da me pogleda jer sam ga previšepodsećala na nju.

– Tuga često rasturi brakove – rekla je Evi. – Ponekad je bol toliko jak dadvoje mogu da prebrode krizu samo ako se rastanu i krenu ispočetka.

– Mislite da ću ikada upoznati nekoga drugog? – Džilijan upita nakon nekolikotrenutaka.

– Misliš na muškarca? – iznenađeno upita Evi. – Dečka?– Da. Šta mislite, da li je moguće da nađem nekoga u koga ću se zaljubiti?

Nekoga ko bi mogao, znate, da me čuva?Da li je već nekoga upoznala? Možda je zbog njega oprala kosu i obukla čistu

odeću, možda se zbog njega zanima za svoju budućnost. Da li je to neko iz grupeza podršku?

– Mislim da ćeš verovatno upoznati nekoga – reče Evi. Još si mlada i veomasi lepa. Ali emotivne veze iziskuju mnogo energije. Hajde da se najpreusredsredimo na to da ojačaš.

– Sledeći put bih tražila nekoga ko se razlikuje od Pita – rekla je Džilijan. –Možda nekoga starijeg. Izgled mi ne bi bio toliko bitan. Samo da je dobra osoba.

Džilijan ne traži; čini se da ga je već pronašla.– Lepo je kad je muškarac dobra osoba – reče Evi. – Šta misliš o članovima

tvoje grupe za podršku?– Okej su. Šta mislite, da li je previše rano da se upuštam u novu vezu?– Upoznala si nekoga? – pitala je najzad Evi.

59

Džilijan se zarumenela. – Ne – rekla je. – Možda. Mislili biste da sam ludakad bih vam rekla.

– Zašto bih mislila da si luda?– Zato što, zapravo, on uopšte nije moj tip. Samo je bio vrlo ljubazan. A onda,

sutradan, došao je da me obiđe. Ćaskali smo skoro dva sata. Bilo je, znate,hemije, znate šta hoću da kažem?

Evi se takođe nasmejala, bez obzira na svoju uzdržanost. – Da – rekla je. –Znam za tu hemiju.

Sva pravila jasno su govorila da Džilijan nije spremna za novu vezu, ali, hej,ponekad je bolje samo se prepustiti. A Evi i sama znala šta sve može da se izrodiiz jednog slučajnog susreta. Kako mračna budućnost jedne žene najednom možeda se raskrili i propusti zrak svetla.

– Ali, pobogu, mislim, vikar. To nije moj fazon, nikako.– Molim?– On je vikar. Možete li da verujete? Moram da prestanem da psujem, to prvo.

I crkva svake nedelje. Nisam sigurna da ću izdržati.Evin osmeh postao je bolan. Opustila je mišiće oko usana i trudila se da zadrži

ljubopitljiv, prijateljski izraz lica. – Upoznala si vikara? – pitala je.– Znam, znam. Ali ima nešto u njemu. I mlad je i normalno se oblači i ustvari,

mislim da ga poznajete. Videla sam vas...Džilijan je brbljala, ali Evi je više nije slušala. O, da, zaista ima nešto u

njemu.– Moraćemo sada da stanemo, Džilijan – rekla je iako je ostalo još četiri

minuta do kraja sastanka. – Prezadovoljna sam što te vidim toliko srećnu.Džilijan izađe iz sobe sa osmehom na licu. Pre nekoliko nedelja život joj se

raspadao. Sada se smeši. Evi uze telefon. Kako je to moguće? Ne shvata.Okrenula je broj i zahvalila Bogu, u koga ne veruje, kada se javila Harijevatelefonska sekretarica.

16.

26. septembar

– AAA-EEE-O!Urlik se prolomio ulicom. Muški glas, zvonak i jak. Sekund kasnije više

glasova mu je odgovorilo.

60

– Aaa-eee-o, aaa-eee-o, aaa-eee-o!Tišina. Džo je pogledao ka bratu, očima okruglim poput tacni. Tom slegnu

ramenima, trudeći se da izgleda kao da je sve ovo čuo mnogo puta dosad.– Aaa-eee-o! – Ponovo jedan glas, negde iz podnožja. Dve sekunde tišine,

zatim još jedan urlik, sve snažniji i brži, poput bubnjeva. Zvučalo je kao da sestotinu muškaraca nalazi odmah iza ugla.

A onda, baš kada je Tom pomislio da ne mogu biti glasniji, sve je stalo. Mir jetrajao tek trenutak, a onda je prekinut silovitim udarcem metala po kamenu. Zatimjoš jednim, pa još jednim. Tras! Tras! Koraci su se približavali. Tom se malkoprimakao ocu, napravio sićušan korak, previše sitan da bi bilo ko primetio.

Flečerovi su stajali ispred kuće; bilo je sedam časova uveče. Za Džoa i Miliveć je bilo vreme za spavanje, uskoro će i za Toma, ali večeras se održavasečenje grla. To je veoma star obred, objasnio im je gospodin Renšo prilikomranije posete, star stotinama godina. Sečenje grla. Tada je zvučalo moćno i Tomje video da je njegovoj mami drago što su pozvani da prisustvuju. Ali slušajućisada te korake i užasno grebanje metala po kamenu, kao kad se oštre noževi,morao je da se zapita: sečenje čijeg grla?

Zadrhtao je i još se malo primakao ocu. Sa druge strane, Džo je učinio isto.Sunce je zašlo i nestao je predivan zlatni sjaj koji je pre samo jednog sataprekrivao okolinu. Nebo je bilo hladno srebrnkasto-roze, a senke na zemljisvakim časom bivale su sve duže.

Malo dalje ka brdu, na sredini ulice, Tom je ugledao gospodina Renšoa usakou od tvida i sa kačketom na glavi. Pored njega je stajao gospodin Tobajas,koji im je nekoliko puta bio u gostima i koji je voleo sa mamom da razgovara oslikanju. Gospodin Tobajas izgleda isto kao njegov sin, samo što je mnogostariji. Zapravo, njih dvojica podsećaju na dve crkve; jedan visok, snažan iponosit, a drugi isti takav, ali mnogo stariji. Bila je tu i žena, takođe visoka ilepo obučena, koja liči na dvojicu muškaraca. Ali nije toliko stara i njeno liceTomu se učini nekako prazno.

Pored nje je stajao Hari, baš kao pravi vikar, u beloj odeći ukrašenoj zlatom,držeći veliki crveni molitvenik. Iza njih se kretala gomila, svi lepo obučeni,uglavnom žene i devojčice. Tom nije imao pojma da u Heptonklafu živi tolikoljudi. Stajali su na vratima, ispred ulaza u dvorišta, naslonjeni na zid crkve,gledali sa prozora. Tom shvati da zagledao sva lica, tražeći jedno bledo, sakrupnim crnim očima i dugom, prljavom kosom.

Sada se već čula lupa desetina nogu koje su udarale po drumu. I taj jezivi zvukoštrenja. Iznova i iznova, kao grebanje noktima po školskoj tabli, kao štimovanjevioline u lošem školskom orkestru, kao...

61

Kose!Muškarci su prilazili, sa ugla, hodali ka vrhu brda, i svaki je u rukama držao

po kosu: užasno oštro zakrivljeno sečivo nalik na gusarski mač, na kraju dugogštapa. Dok su hodali, sečiva su grebala po šljunku i kamenim zidovima.

– O Bože – reče Alis. – Pomerite se svi.Tom je znao da se Alis šali, ali se svejedno pomakao, tik do očeve noge.

Garet Flečer progunđa i gurnu sina napred. Vođe kolone susrele su se sagospodinom Renšoom i ostalima pred vratima crkve, i kolona se tad zaustavila.Jedan čovek na čelu kolone, Tomu se učini da je to Dik Grajms, mesar, snažanokriknu i svi muškarci u koloni podigoše svoje kose visoko na ramena. Zatimusledi muk. Gospodin Renšo gotovo neprimetno klimnu glavom.

– Pomolimo se – reče Hari, na šta svi pognuše glave. Džo se nagnu premabratu. – Misliš da nosi šorts ispod onog odela? – šapnuo je.

– Bože, ti koji si nas obasjao svojom milošću – čitao je Hari – i koji sisemenju u zemlji poslao toplinu sunca i vlagu kiše...

– Šta kaže? – šapnu Džo Tomu na uvo.– Zahvaljuje se Bogu jer su se usevi primili – odbrusio je Tom.Dok je Hari pričao, Tom spazi Džilijan, ženu koju je njegova majka

sažaljevala, kako stoji nešto niže niz ulicu, kod skretanja ka Vajt lejnu. Tom senikad nije osećao prijatno kada je Džilijan bila u blizini, bilo je to jače od njega.Bila je previše tužna. I gledala je njega, Džoa i Mili tako da bi mu pripalo muka.Naročito Mili. Iz nekog razloga, bila je opčinjena njom. Sada, međutim, nijegledala u Mili, gledala je Harija.

– Hvala ti na ovim darovima – čitao je Hari – Kroz Gospoda našeg IsusaHrista. Amin.

– Amin – uzviknuše muškarci sa kosama i njihove porodice ih podržaše.– Amin – rekao je Džo, sekund posle svih.– Min – rekla je Mili, podignuta na očeva ramena.Sinkler Renšo klimnu ka vikaru u znak zahvalnosti i krenu niz brdo. Ostali

muškarci krenuše za njim, ka Vajt lejnu, krećući se ka poljima u podnožju. Harise priključio povorci, baš kao i Flečerovi, gotovo na samom kraju.

Hodali su ulicom i Tom je imao dovoljno vremena da primeti da su kupinesazrele, da bobice šipka i duda blistaju i da je nebo iznad njih poprima bojuzrelog ječma.

– Kako si, Garete? – rekao je čovek koji je sustigao Tomovog oca. Bio je toMajk Pikap, koji živi sa svojom ženom Dženi na Morel farmi, odmah iznadvresišta. – Baš lepo veče.

– Dobro veče, Majk – odgovorio je Garet.

62

Majk Pikap izgledao je nešto starije od Tomovog tate i bio je prilično deblji.Imao je proređenu kosu i rumene obraze. Nosio je odelo od tvida, kao obagospodina Renšo.

Pred kapijom Džilijanine stare kuće Tom i njegova porodica morali su daskrenu sa puta kako bi zaobišli konjski izmet, nakon čega su nastavili dalje, krozogradu i u polje. Išli su kroz polje kao veliki krokodil, krećući se uzbrdo izaustavili se tek kada su stigli do središta. Tom je gledao kako muškarci stajuukrug, na metar jedan od drugog. Ostali su stali oko njih, tvoreći još veći krug. Idalje ni traga čudnoj devojčici. Ako je ceo grad ovde, gde je ona?

– Mislim da počinje ples – šapnu Tomova mama. Njegov otac se namršti kakobi je ućutkao.

Flečerovi su jedva nazreli Sinklera Renšoa, koji je sam stajao središtu kruga.Pored njega je bio tanak snop nepožnjevenog useva. Dik Grajms priđe i pružiSinkleru kosu.

– Je li to seno? – upita Garet tiho.– Aha – odgovorio je Majk. – Životinjska hrana. Jedino što uspeva na ovim

visinama. Ostatak polja je požnjeven pre dve nedelje. Mi žanjemo u poslednjojčetvrti meseca. Oduvek.

Tom pogleda naviše i spazi bledi mesec kako se pomalja iznad horizonta. –Pun je – reče.

Majk Pikap odmahnu glavom. – Bio je pun pre deset sati – odgovori. – Sad jeu opadanju. Tiho.

Utišali su se. U središtu kruga, gospodin Renšo je uhvatio preostale stabljikesena, zavrnuo ih rukom i snažno povukao. Podigao je kosu visoko iznad glave.

– Posekoh! – uzviknuo je toliko glasno da se Tomu učinilo da ga čuju i naMesecu. – Posekoh! – ponovio je. – Posekoh! – uzviknuo je i treći put.

– Šta poseče? – doviknuše mu muškarci.– Grlo – uzviknu Sinkler. Zatim sečivo njegove kose pade na zemlju toliko

brzo da Tom uopšte nije shvatio šta se desilo; poslednji snop sena bio je posečeni svi muškarci, žene i deca u polju su klicali. Mama, tata, čak i Mili, učtivo sutapšali. Tom i Džo se zgledaše.

Zatim se žene rastrčaše po polju kao poljski miševi, skupljajući svaku travkukoja je preživela žetvu. Muškarci su se okupili oko gospodina Renšoa, pružajućimu ruku kao da je izveo nešto neverovatno, a zatim se udaljiše. Tom je gledaokako Hari pomaže Džilijan da preskoči ogradu, nakon čega su zajedno krenuliduž Vajt lejna. Zastali su ispred kapije njene nekadašnje kuće i razgovarali.

– Kad će da seku grlo? – upita Džo, koji je stajao kraj Toma.– Mislim da je to bilo grlo – reče Tom. – Mislim da grlo znači poslednji snop

63

sena.Džo je za trenutak delovao razočarano. Zatim je odmahnuo glavom, a kada je

progovorio, zvučao je ozbiljnije.– Mislim da tu ima još nečega – rekao je.

17.

Hari je odmah za ostalima prošao kroz visoki kameni luk i preko uske šljunkovitestaze što preseca donji deo crkvenog dvorišta. Sa njegove leve strane nalaze sestara rezidencija vrhovnog opata i monaška kućica, obe još iz srednjeg veka; sadesne strane, za zidine crkve pričvršćen je visoki gvozdeni rukohvat. Ovo je prviput da je Hari prišao Renšoovoj rezidenciji; prethodni sastanci sa vrhovnimsveštenikom zbili su se u crkvi Svetog Barnabasa i kod Belog lava.

Za razliku od ostatka grada, kamenje svešteničke kuće redovno je čišćeno,zbog čega je i dalje bledo poput đumbirovog praha. Ogromne urne napunjenepšenicom, ječmom i divljim cvećem stajale su sa obe strane ulaznih vrata. Samavrata bila su ukrašena duborezom lišća i ružinih cvetova i izgledala supodjednako staro kao ostatak kuće. Bila su zatvorena, tako da su muškarci samoprošli pored njih. Nastavili su pored svetiljki koje će im pokazivati put do kućekada padne noć.

Visoko na zidu, jedna crna mačka sedela je i posmatrala ih kako prolaze, iHari se zapita da li je to ista mačka koju je Evi videla prošle sedmice. Opatovakuća je ogromna, proteže se gotovo trideset metara uz put. Malo napred, jednavrata bila su širom otvorena i muškarci uđoše. Hari krenu za njima i ubrzo senađe u prostranoj sali sa visokim, uskim prozorima. U središtu prostorije bili sunaređani stolovi na rasklapanje krcati hranom, a na drugom kraju, uza zid,nalazila se jedna građevina od gotovo crnog drveta, nalik na ispovedaonicu.

– Zamoliću vas da mi pokažete đonove vaše obuće, vikare – začuo se učtiv,stariji glas pored njega. Hari se okrenuo i ugledao Sinklerovog oca Tobajasa,najstarijeg čoveka u gradu i ako su glasine bile tačne, najmudrijeg.

– Gospodine Renšo – rekao je pružajući ruku. – Ja sam Hari Lejkok. Drago mije.

– Takođe – Rukovaše se. Muškarci koji su prvi ušli u hol kačili su svoje kosena zidove. Gde god da je pogledao, Hari je video kuke pričvršćene za kamen. Jošmuškaraca guralo se iza njega. Pristizale su i žene i devojčice s klasovimapšenice u rukama.

64

– Zašto ste me pitali za đonove? – upita Hari.– Takav je običaj – nasmešio se Tobajas.– Još jedan? – Na ulaznim vratima nije bilo mesta za razgovor. Hari je bio

prinuđen da stoji veoma blizu Tobajasa, koji je u mladosti sigurno bio visok kaoi njegov sin sada. Čak i u ovim godinama, bio je skoro Harijeve visine.

– Imamo mi pregršt običaja – odgovorio je starac. – Ovo je jedan odnajnenametljivijih. Moj vam je savet da se povinujete i sačuvate otpor zatrenutke stvarne potrebe. Vi, kao došljak, dajete meni svoje stopalo – siguransam da će vam ova šarmantna mlada dama pomoći da održite ravnotežu – a jaskidam zemlju sa vaše cipele ovim kamenom dobrodošlice. To je verski običaj,započeli su ga monasi još u dvanaestom veku. Daleko bilo da vi sada okrećeteleđa istoriji.

– Daleko bilo, zaista – reče Hari. – Pomenuli ste šarmantnu mladu... O, zdravojoš jednom, Džilijan. Zapravo, snaći ću se sam... Dakle, kako ćemo, da li da seokrenem prema vama kao kan-kan igračica ili da vam okrenem leđa, kao konj zapotkivanje?

– Kakve su ovo uvrnute vradžbine? – upita Alis, koja se upravo pojavila naulaznim vratima noseći Mili u naručju. Dvojica dečaka išla su za njom. –Pomerite se, vikare – rekla je. – Napolju se stvara red.

– Red će morati da pričeka, Alis – reče Tobajas. – Vi ste sledeći. A zatimvaša prelepa ćerka. Dobro veče, draga moja – Pružio je ruku i dugim, smeđimprstima pomilovao Mili po kosi.

– Samo uradite šta vam traži, vikare – začuo se još jedan ženski glas. Hari seokrenuo i spazio Dženi Pikap kako se provlači pored njih i odlazi ka trpezi. –Prilikom prvog dolaska na žetvenu gozbu, đonovi cipela se očiste komadomstarog kamena. Moj deda to radi već šezdeset godina, neće sad odustati.

– Meni ne smeta – rekla je Alis. I dalje držeći Mili u naručju, podigla je desnunogu i namestila je pod savršenim pravim uglom sa levom. Stopalo joj je bilo uvazduhu, tačno ispred Tobajasa. On je jednom rukom uhvati za članak, a u drugojje držao kamen veličine manga, kojim je potom protrljao đon njene cipele.

– Svaka čast – rekao je Hari dok je Alis spuštala stopalo na zemlju bezijednog trzaja.

– Petnaest godina časova baleta – reče Alis. – Vi ste na redu.Hari se sagnuo prema dečacima, pridržao se za Tomovo rame i pružio stopalo

Tobajasu. Nekoliko sekundi kasnije, zemlja je sastrugana sa Tomovih, Džoovih,Milinih i Garetovih đonova i porodica Flečer, zajedno sa Harijem, uđe u salu.

– Kao u oružarnici – reče Garet, posmatrajući kako se broj sečiva na zidupovećava sa svakom pridošlicom. Visoko iznad kosâ visile su lovačke puške.

65

Neke od njih izgledale su staro, kao antikviteti. Neke nisu.– Strava – reče Džo. – Tata, mogu li...– Ne – ubaci se Alis.– U ovoj prostoriji su se nekada davno hranili monasi – reče Dženi, koja je

ostala sa njima. Bila je uskoj crnoj haljini dugih rukava koja joj, nekako, nepristaje tako dobro kao svakodnevna garderoba koju je nosila onog dana kada juje Hari upoznao. – Kada je moj deda bio mlad, ovde je održavana nastava jezika– Potom pokaza prstom ka izrezbarenoj fotelji. – To je stolica starog direktoraškole – rekla je, a onda se okrenula ka Hariju – Danas nam ova soba služi samoza prijeme. Lepo je videti vas obučenog, vikare.

Hari otvori usta, ne znajući kako da odgovori.– Šta ona žena radi? – pitao je Tom.Na drugom kraju sale, žena koja je ranije stajala pored Sinklera i Tobajasa

popela se do stare stolice direktora škole i zanimala se nečim u svom krilu.Svuda oko nje druge žene su u vaze s vodom polagale snopove slame koje sudonele sa polja.

– To je moja sestra Kristijana – odgovori Dženi. – Svake godine ona jekraljica žetve. Njen zadatak je da napravi kukuruznu lutku.

– Šta je to kukuruzna lutka? – upita Džo.– To je deo starog ratarskog običaja – objasnila je Dženi. – Nekada davno,

pre nego što smo svi postali hrišćani, ljudi su verovali da duh zemlje obitava ubiljkama i da on nakon žetve, kada ljudi poseku sve klasje, postaje beskućnik.Zbog toga su od nekoliko preostalih snopova bilo koje biljke pravili kukuruznulutku – privremeno stanište za duha tokom zime. Na proleće bi ga zakopali nanjivi. Kao mala bila sam ljubomorna na Kristijanu i molila sam oca da samojedanput dopusti da ja budem žetvena kraljica. Uvek bi mi odgovarao da ću bitikraljica kada napravim podjednako dobru lutku kao Kristijana.

– I, jesi li? – zanimalo je Toma.– Ne, to je prokleto nemoguće – izvin’te, vikare. Ne znam kako joj uspeva.

Završiće je do kraja večeri. Idemo sada da popijemo nešto.Hari shvati da ga gomila nosi, zajedno sa odraslim članovima porodice

Flečer, prema stolu sa pićem. Svuda oko njih prostorija se popunjavala i ljudipočeše da izlaze kroz drvena vrata u veliko dvorište ograđeno zidom. Hari uočitamnoplavo večernje nebo i svetiljke koje vise sa grana voćaka. Četvoročlanimuzički bend naoružan frulama i gajdama spremao se da zasvira.

Duž jednog od zidova bile su naređane staklene vitrine nalik onima u muzeju, injihov sadržaj privuče pažnju muškog dela porodice Flečer. Hari im se pridruži.U vitrinama su bili izloženi arheološki eksponati otkriveni u dolini, a koje

66

porodica Renšo čuva u svom privatnom muzeju. Bilo je tu neolitskog oruđa,oružja iz bronzanog doba, rimskog nakita, čak i poneka ljudska kost.

Hari nije uspeo da se zadrži kod eksponata jer su ga stalno prekidali. Jedan zadrugim, ljudi su mu prilazili kako bi se predstavili, sve dok nije u potpunostiodustao od pokušaja da svima zapamti imena.

* * *

Nepun sat kasnije činilo mu se da se upoznao sa svima. U sali je postalo toplo pase Hari uputio ka vratima i u dvorište, zastajući samo kada je ugledao dečakeFlečere sa još nekoliko dece iz sela kako stoje oko trona žetvene kraljice. Prekonjihovih glava posmatrao je brze i vešte ruke Sinklerove najstarije kćeri.

Ona je krupna žena, visoka preko metar i osamdeset i čvrste građe. Bliži sečetrdesetim, pretpostavio je, možda ih je malo i premašila. Kosa joj je gusta,tamnosmeđa, a koža bez ijedne bore. Bila bi privlačna da iz pogleda smeđihočiju izbija imalo inteligencije, da joj usta nisu neprestano otvorena, kao da jezaboravila kako treba da ih zatvori.

Možda i jeste zaboravila. Možda je svaka njena misao bila posvećena raduruku. Šake su joj se pomerale neverovatno brzo. Vezivale su, uvijale, preklapale,prsti su joj se iznova preplitali sve dok i poslednji nakvašeni snop nije biouklopljen u telo lutke. Gledala je pravo ispred sebe, i mada nijednom nijespustila pogled ka onome što radi, za kratko vreme koje je provela na stoliciuspela je da isplete petlju dužine petnaestak santimetara, i sada je vezivaladugačke grane, savijala ih i postavljala na mesto.

– To je peninska spirala – začuo se glas. Hari i dečaci se u isti mah okrenuše ispaziše Tobajasa Renšoa, koji im se pridružio. – Ovakve lutke su uobičajeneširom Ujedinjenog Kraljevstva – nastavio je starac – ali svaka oblast nastoji darazvije sopstvenu, prepoznatljivog izgleda. Spirala se smatra jednom odnajzahtevnijih za pravljenje. Sva pamet moje unuke otišla je u njene prste.

Hari se okrenu ka Kristijani; lice joj se za trenutak iskrivi, ali pogled nijepopuštao. Nisu ni njene ruke.

– Izgleda zaista posvećeno – rekao je Hari. – Ne smeta joj što je gledaju?– Kristijana živi u svom svetu – reče starac. – Sumnjam da zna da smo ovde.Hari primeti kako je Krisitijana hitro prostrelila svog dedu pogledom, a onda

je spustio je ruke na Džoova i Tomova ramena. – Idemo – rekao je. – Ostavimogospođicu Renšo na miru. Kasnije ćemo se diviti njenom delu.

Okrenuo se, spreman da izvede dečake u dvorište, gde su već bili njihoviroditelji. Tobajas ga je zaustavio tako položivši mu šaku na grudi.

67

– Stičem utisak da prezirete naše običaje, vikare – rekao je. Uprkos svojimgodinama, Tobajas ga je pritisnuo iznenađujuće snažno i Hari se borio saiskušenjem da ga odgurne.

– Ne, nikako – odgovorio je. – Obredi su ljudima veoma važni. Crkva ihpodržava.

– Baš tako – reče Tobajas, tiho i učtivo, puštajući ruku da padne. – Ovakvadogađanja drže zajednice na okupu. Retko ko od svih koji su prisutni večeras jošobrađuje polja – ljudi rade u obližnjim gradovima, možda su samozaposleni irade od kuće, neki nemaju nikakav posao. Ali svi učestvuju u sečenju grla jer suto radili njihovi očevi i dedovi. Kroz taj običaj, i druge slične njemu, ostajupovezani sa zemljom. Možete li to da razumete?

– Ja sam odrastao u gadnom delu Njukasla – rekao je Hari. – Nismo videlimnogo zemlje.

– Sve što je na večerašnjoj trpezi uzgajano je u prečniku od pet kilometara –reče Tobajas. – Divljač sam lično ustrelio, mada mi vid nije kao nekada.Devedeset procenata hrane koju sam za života pojeo potiče iz ove doline. Isto jei s većinom ljudi iz grada. Renšoovi se sami snabdevaju vekovima unazad.

– To znači da ne volite ribu? – upita Hari.Tobajasove obrve se podigoše. – Niste u pravu. Štaviše, u dnu doline imamo

potok poribljen pastrmkama. – Pokaza ka stolu sa predjelima. – Preporučujempaštetu od pastrmke.

– Jedva čekam. Zdravo, Džilijan, tražila si me?– Zadržaću vas samo još trenutak, vikare. Izvini nas, draga, hoćeš li? – reče

Tobajas. – Idite, momci. Moram nasamo da poričam sa prečasnim Lejkokom. –Ne čekajući da im se kaže dvaput, Tom i Džo pojuriše preko sale do vitrina saoružjem. Džilijan se pomeri na drugi kraj prostorije, ali je Hari prosto znao da ihona i dalje posmatra.

– U ovom gradu postoji još jedan običaj za koji bi trebalo da znate, vikare –reče Tobajas. – Opet, širom Engleske postoje različite varijante. Nekolikonedelja nakon žetve, uglavnom u danima pre Dana stare zime sredinom oktobra,koljemo životinje koje nam neće trebati na proleće. Uglavnom je to višak ovaca isvinja, poneko pile, s vremena na vreme i krava. Ranije se meso sušilo kako bise pregrmela zima. Danas samo napunimo zamrzivače.

– Zvuči razumno. Želite li neke molitve dok šaljemo životinje ka gubilištu?– Pogrešno ste razumeli, vikare – rekao je Tobajas. – Neće nam trebati vaše

usluge, a životinje nigde ne idu. Koljemo ih ovde.– Ovde, u gradu?– Tako je. Dik Grajms i moj sin preuzeli su čitavu obavezu na sebe. Dik ima

68

odgovarajuće prostorije u svojoj radnji. Pominjem ovo samo zbog toga štoFlečerovi žive odmah prekoputa i čuće deo onoga što se tamo dešava. Mnogoljudi učestvuje u obredu. Ulica pred radnjom uvek bude – kako da se izrazim –pomalo neuredna. To zovemo krvavom žetvom.

– Molim?– Dobro ste čuli. Nemam ništa protiv da razgovaram sa Flečerovima, naravno,

ali sam mislio, pošto ste, izgleda, veoma bliski sa njima, kako bi bilo bolje da imvi to saopštite. Ne bi bilo loše da tog vikenda odu u posetu rođacima.

* * *

Nedaleko od ulaza u sobu za zabavu, Mili je sedela na podu. Nesvesna nogu istopala oko sebe, mazila je mačku. Njena mala debela ruka išla je niz krzno,od glave pa sve do vrha repa. Rep se uvijao. Mili ga je uhvatila i stegla.Mačka skoči na noge i žurno se udalji.

Mili pogleda oko sebe. Jedan njen brat, onaj koga je zvala Do, bio je veomablizu nje, gledao je neko oružje u vitrinama. Nije se okrenuo kada je Miliustala i krenula za mačkom. Najpre mačka, a zatim i Mili, izađoše iz sale udvorište. Niko nije primetio da izlaze.

* * *

– Tu si, Hari. Deluješ nekako ćutljivo večeras. Da li je sve u redu?

Alis ga je zatekla udno ograđenog dvorišta, na klupi od trske okruženoj starimružama, kako prevrće praznu čašu.

– Dobro sam – rekao je i pomeri se kako bi napravio mesta za Alis. – Samopunim baterije. Ljudi retko samo proćaskaju sa vikarom, znaš. Uvek očekujunešto više. Malo duhovnog usmerenja uz čašicu šerija. Možda i raspravu o tomekuda ide engleska crkva. Dosadi posle nekog vremena.

Alis se smestila pored njega. Osetio je miris parfema koji ona uvek koristi.Nešto veoma lagano i slatko, prilično staromodno. – Jedva sam te prepoznala natoj klupi – rekla je. – Šta se desilo sa mantijom?

Hari je skinuo crkveno odelo i kragnu čim mu se ukazala prilika. – Previše jevruće – rekao je. – I mantija je previše upadljiva. Hteo sam da se nakratkoizgubim u gomili.

Alis nakrivi glavu. Pokret joj je sasvim pristajao iako se Hariju činilo da jenikada pre nije video da to uradi. – Da li te je neko uznemirio? – pitala je.

Pogledao ju je, za trenutak poželevši da joj prepriča svoj kratak razgovor sa

69

Tobajasom, a onda se predomislio. Zašto i njoj da upropasti veče? Otkako ju jeupoznao, nije je video srećniju nego večeras. Razgovaraće nasamo sa Garetomsledeće nedelje.

– Trebalo je da dođem sa nekim večeras – rekao je, i sam iznenađen. –Ispalila me je.

Alisino sitno lice se razvedrilo. – Sudar? Baš uzbudljivo.Hari podiže ruke. – Pa i ne baš, kako se ispostavilo.– Izvini – Alis mu hitro dodirnu ruku. – Rekla ti je zašto?– Samo je ostavlia poruku na sekretarici. Rekla je da je prezauzeta. Nada se

da ćemo se videti za koju nedelju, kada joj obaveze dozvole. Ne zvuči bašobećavajuće.

– Maler – reče Alis nakon nekoliko trenutaka. – Hoćeš još jedno piće?– Ako popijem još nešto, provešću noć u svojoj prostoriji u crkvi – rekao je

Hari. – Ali trebalo bi da se vratimo na zabavu. Hajdemo.Hari i Alis ustadoše i krenuše natrag prema sali, prolazeći ispod krošnji

jabukovog drveta. Kada su se približili gomili, on primeti užurbane kretnje ikomešanje, kako se neko probija kroz gužvu. Trenutak kasnije iz gomile je izleteoGaret Flečer, čvrsto držeći Toma za ruku.

– Ne možemo da nađemo Džoa i Mili – rekao je. – Svuda smo gledali. Nestalisu.

70

DRU GI DEO

Kr va va že tva18.

Dok su se Hari i Tom probijali kroz hodnik, pred njima se stvorio Sinkler Renšo.– Šta se desilo, vikare? – pitao je.– Dva najmlađa Flečerova deteta su nestala – odgovori Hari užurbano.– Devojčica? – ubaci se Sinkler tihim glasom, ne obazirući se na muziku i

galamu u sali.– Da, i njen brat. Roditelji su otišli do kuće da provere da nisu možda tamo.

Tom i ja smo...– Trenutak – Sinkler pređe pogledom preko prostorije. – Oče! – pozvao je.

Zatim je zgrabio Toma za ruku i poveo ga ka starcu. Tom je čuo Harija kako ihprati, ali kada se okrenuo, shvatio je da ovaj nije bio zadovoljan. Hariju jerečeno da pripazi na Toma i pregleda dvorište, i to je i želeo da uradi. I Tom jeto hteo – da traži Džoa i Mili u društvu odrasle osobe u koju ima poverenja.

– Oče – došli su do vrata ka ulici. Napolju je bilo previše mračno da bi Džo iMili sami lutali unaokolo. – Najmlađe dete Flečerovih je nastalo – objasnio jeSinkler, i dalje govoreći izuzetno tiho. – Devojčica.

– I njen brat – dodao je ponovo je Hari.– Da, da – reče Sinkler. – Oče, zovite Dženi i Kristijanu i pretražite kuću. – A

zatim je još tiše dodao: – Zaključajte vrata.Tobajas klimnu glavom i pođe (prilično brzo za čoveka u njegovim godinama)

kroz salu, do Kristijane, koja je i dalje vezivala pruće. Sinkler se okrenu kaHariju.

– Koliko dugo je – njih – nema? Kada i gde su poslednji put viđeni?Hari, naravno, nije raspolagao tim podacima. Stoga se okrenuo ka Tomu. Ni

Tom nije znao mnogo, a uz to mu je bilo teško da razmišlja dok najveći čovekkoga je ikada video gleda ka njemu.

– Ovde – rekao je. – Ja sam... – zaćutao je. Otac mu je rekao da pripazi nabrata i sestru dok on ode po piće. On je kriv za sve ovo.

71

– Šta? – upita Hari. – Važno je, Tome. Šta si ti radio?– Sedeo sam ispod stola sa hranom – rekao je Tom. – Krio sam se od Džejka

Noulsa. – Pogledao je Harija, nadajući se da će ga ovaj razumeti. Džejk je došaoda ga traži, u društvu dvojice pajtaša; mame nije bilo nigde na vidiku, a tata jebio skroz na drugom kraju sale, gotovo u dvorištu. Tom se zavukao ispod velikogbelog stolnjaka i otpuzao do drugog kraja stola. Čim je stigao do tate, krenuli sunazad, tražeći Džoa i Mili.

– Gledali smo svuda po sobi – rekao je. – I u dvorištu, i u vrtu. Jednostavno suisparili.

Dok je pričao, Tom vide kako Tobajas Renšo i njegova unuka Kristijanaprolaze kroz salu i nestaju iza velikih drvenih vrata.

Sinkler Renšo je još nekoliko trenutaka posmatrao Toma, a onda se okrenuo kaHariju. – Neka dečak ostane sa tobom – rekao je. – Ja ću organizovati potragu.Ne želimo da se svi umešaju, nastaće pometnja. Prepusti sve meni.

I onda je otišao. Hari i Tom razmeniše poglede i krenuše prema otvorenimvratima, pored žene u jarkožutom džemperu. Zbog visokih zidova dvorišta prilazkući je bio mračniji nego inače i Tomu je bio drago što su barem male zidnesvetiljke bile uključene.

– Tvoji roditelji bi krenuli tamo – reče Hari, pokazujući prstom u pravcuTomove kuće. – Hajdemo mi ovuda.

Hari i Tom krenuše ulevo, a galama zabave se postepeno stišavala sve dok nakraju nisu čuli jedino bat svojih koraka. Rastojanje između svetiljki sepovećavalo, a uličica je postajala sve mračnija. Skrenuli su iza ugla i nabasali naćorsokak.

– Džo i Mili nisu mogli preko ovoga – rekao je Tom gledajući visoki kamenizid ispred sebe.

– Nisu – potvrdio je Hari – ali su mogli da se provuku ovuda.Tom se okrenuo i istog trenutka osetio da mu se utroba prevrće. Ako pogleda

dole, pomislio je, gotovo da bi mogao da ih vidi kako leže na zemlji. U zidu kojije okruživao crkveno imanje postojala je visoka gvozdena kapija. Pred njom je,na zemlji, ležao otključan katanac. Iza kapije nazirali su se nadgrobni spomenici,svetleli su na mesečini poput bisera.

Hari je pogledao ka groblju, a zatim ponovo ka Tomu. – Tome, trči nazad usalu – rekao je. – Pratiću te pogledom dok se ne uverim da si na bezbednom.

– Neću, hoću da ostanem ovde sa tobom – odgovori Tom i ne razmislivši, jerje, iskreno, želeo da uđe na to groblje isto koliko je želeo da mu neko gurne prstu oko.

– Tome, neće biti prijatno. Vrati se.

72

To je groblje, pobogu! I ne bilo koje groblje, već ono iza njihove kuće, gdeneko izuzetno čudno stvorenje voli da se šunja. Naravno da neće biti prijatno. AliDžo i Mili su tamo. Tom je to nekako znao. Prošli su kroz kapiju.

– Idem sa tobom – reče Tom. – Moramo da ih nađemo.Hari promrmlja nešto što bi, da nije došlo iz usta vikara, zvučalo kao gomila

psovki, a zatim dohvati dva svećnjaka. Jedan je dao Tomu. – Drži ga ispred sebe– rekao je. – I visoko.

Tom ga posluša, a onda su gurnuli poluotvorenu kapiju i zakoračili na groblje.Bilo je veoma tiho, kao da je čitav svet rešio da zamukne. Hari najednom

progovori, a Tom uplašeno poskoči.– Ovo je bio jedan od privatnih ulaza u crkvu za monahe, nekada davno –

rekao je. – E sad, hodaćemo polako, pokušaćemo da se držimo staze inačulićemo uši. Samo ja smem da vičem. Da li me razumeš?

– Da – šapnuo je Tom, nakon čega su krenuli.Hodali su nekoliko minuta pre nego što je Tom shvatio da se sve vreme drže

za ruke. A tišina oko njih bila je neprirodna. Trebalo bi da čuju bar nešto, zar ne?Vetar u krošnjama? Bilo šta? Da nije bilo odjeka njihovih koraka i glasnogHarijevog disanja, Tom bi lako spoznao kako je to biti gluv. Tada se Harizaustavio. Tom učini isto to.

– Džo! – viknuo je. – Mili!Negde u blizini začuo se škripav zvuku i Hari se brzo okrenuo. – Džo? –

oglasio se. Čekali su. Pošto niko nije odgovorio, oni nakon nekoliko trenutakanastaviše dalje.

– Tome! – začuo se slabašan glas nekoliko metara više njih.Hari se naglo zaustavio. – To je bio Džo – reče. – Odakle se to čuo? – Pustio

je Tomovu ruku i stao da se vrti ukrug, držeći svetiljku visoko. – Džo! – viknuoje, ovoga puta mnogo glasnije.

– Tome – ponovo se čuo glas.– Ovo je zasigurno Džoov glas – rekao je Hari. – Da li si čuo odakle dolazi? –

Hari se i dalje besciljno okretao, izgledajući više kao lovačkig pas nego kaočovek, kao da će svakog trenutka spustiti nos na zemlju i početi da njuška. Tomse, za razliku od njega, nije mrdao.

– Nije – rekao je.– Molim? – promrmlja Hari.– Nije to bio Džo – ponovio je Tom dok se osvrtao prema kapiji, procenjujući

koliko su udaljeni od nje i da li bi, kada bi potrčali, Hari stigao pre njega. – Hari– nastavio je – hajde da idemo odavde.

Hari ga, međutim, nije čuo, ili ga nije slušao. Ponovo ga je uhvatio za ruku,

73

vodeći ga sa staze ka vrhu brda, prema mauzoleju Renšoovih. – Nije dalekoodavde – rekao je. – Prati me, Tome. Pazi gde staješ.

Naišli su na neravan teren i ubrzo su im noge bile potpuno mokre. Rosa se većnakupila na visokoj travi i presijavala se srebrom pod mesečinom. Tom nanogama oseti mek dodir hladnoće dok su im se nadgrobni spomenici zlokobnocerili. Više nisu ličili na bisere; ličili su na zube.

Tom je gledao u zemlju pred sobom, trudeći se da ostane na nogama. Hari jeišao previše brzo i Tom je hteo da mu vikne da stane, da čini užasnu grešku i da...

– Tome – začuo se jeziv glas odmah iza njih. Tom se odmaknu od Harija iposkoči, spreman da se bori do kraja, jer mu je bilo dosta, ovoga puta mu jestvarno svega dosta i...

Bio je to Džo. Pravi Džo. Brzim korakom napredovao je kroz travu premanjima. Hari je iskoračio, podigao Džoa sa zemlje i čvrsto ga zagrlio, mrmljajući.– Hvala ti, Bože, hvala ti, Bože – Tom je govorio isto, samo u sebi. „Hvala ti,Bože, hvala ti, Bože.” A onda je najednom prestao. Jer Džo je bio sam.

19.

– Preteruješ, ludo – prebaci Evi sama sebi. – Isključi to i idi na spavanje. –Pogledala je na sat u uglu kompjuterskog ekrana: 9.25 uveče. Ne može da ide naspavanje u pola deset.

Da li ima nečega na televiziji? Okrenula se u stolici i bacila pogled katelevizoru na drugom kraju sobe. Koga ona to laže? Subota je uveče. A sve knjigesa police pročitala je barem četiri puta.

Ponovo je pogledala ka ekranu, ka Harijevoj slici koju je našla na internetstranici Lankašir telegrafa. Bio je u crnoj košulji sa svešteničkom kragnom i ucrnoj jakni. Fotografija je stara godinu ili dve. Kosa mu je bila nešto duža, a naresici levog uha nosio je mali metalni krst. Iz propratnog teksta saznala je da jeprečasni Hari Lejkok dobio službu u nedavno ujedinjenim parohijama GudšoBridža, Lavklafu i Heptonklafa, kao i da je pre toga bio specijalni pomoćnikarhiđakona Daramske parohije. Na početku svoje karijere, nekoliko godina jeradio pri aglikanskoj crkvi u Namibiji. Nije oženjen, a kao svoje hobije naveo jefudbal (igranje i gledanje), planinarenje i trčanje na duge staze.

Mogla bi da odštampa sliku.Samo što ni u kom slučaju, nikako, neće uraditi nešto toliko jadno. Vratila se

na vrh stranice i ukucala „Heptonklaf” u pretraživač pa potvrdila pretragu pre

74

nego što je razmislila o onome što radi. Pretraživač je pronašao nekolikorezultata. Ovo nije opsesivno, to je sasvim opravdano istraživanje. Ona imapacijenta u tom gradu.

Heptonklaf se nije prečesto pojavljivao u vestima. Najsvežija vest odnosila sena Harijevo postavljenje u Gudšo Bridž. Brzo je prešla preko te vesti, odolevšiiskušenju da je još jednom pregleda. Čovek iz Heptonklafa kažnjen zbogkrivolova; Nova autobuska linija povezaće Heptonklaf i obližnji Gudšo Bridž.On živi u Gudšo Bridžu – daj, ženo, osvesti se. Pronašla je priču o požaru uDžilijaninoj kući, kao i članak koji je izvestio da je Bari Robinson pušten izbolnice, ali se ne seća ničega. Nastavlja se potraga za malom Megan; Pabovi uHeptonklafu protiv maloletnih mušterija...

Evi se vratila na prethodnu vest. Nastavlja se potraga za malom Megan.Zašto joj to zvuči poznato? Ta priča je stara šest godina. A posle nje – Eviprelete pogledom rezultate pretrage – sledi još nekoliko priča, a jedna jojprethodi: Dete nestalo u dolini.

Otvorila je članak i pročitala prvih nekoliko redova. U vreme kada sepomenuti slučaj dogodio, ona je radila u Šropširu, ali se seća devojčice koja jenestala u vresištima Penina. Potraga je trajala danima. Ni dete ni detetov lešnikada nisu pronađeni. Evi je čak pričala o tom slučaju na jednom od svojihuniverzitetskih predavanja – o etapama patnje kada ljudi izgube volejnu osobu,ali smrt nikad ne bude potvrđena niti konačna, i o teškoćama na koje nailaze kadatreba prihvatiti stvarnost dok nada – ma koliko nerealna – i dalje postoji.

Desetine meštana priključilo se policijskoj potrazi za nestalomčetvorogodišnjakinjom Megan Konor. Megan, koja je odlutala od svojeporodice tokom piknika, ima plavu kosu do ramena i plave oči. Nosila jecrvenu kabanicu i crvene gumene čizme. Njene fotografije dele se širomseverozapada, a njena porodica u međuvremenu apeluje na javnost da ostanena oprezu i da se zajedno mole za siguran povratak njihove ćerke.

Uz tekst je bila i fotografija devojčice u kostimu Snežane; iako nije beba,

devojčica je i dalje imala nežne, meke crta lica. Ako je Džilijan učestvovala ujavnoj potrazi za Megan, onda je razumljivo zašto bi, tri godine kasnije, bilaopsednuta idejom da je njena ćerka nestala na sličan način.

Ne valja, Evi više nije mogla mirno da sedi. Iz nekog razloga noga je večerasboli više nego obično. U kupatilu joj stoji bočica tramadola. Nije uzela nijedan,nije joj bio potreban, skoro šest meseci. Da li zaista želi ponovo da ih koristi?

75

20.

– Gde je Mili? – pitao je Hari, spuštajući Džoa iz naručja. – Džo, gde ti jesestra?

– Mislim da su otišli gore – odgovorio je Džo, uznemireno gledajući ka svombratu i pokazujući naviš, prema crkvi.

– Ko? – upita Hari. – Ko je otišao gore?– Nisam video – odgovorio je Džo, ponovo ispod oka gledajući Toma. –

Video sam Toma kako se zavlači ispod stola i onda je Mili nestala.– Da li je izašla napolje? Da li je napustila zabavu?– Pogledao sam napolju – reče Džo. – Učinilo mi se da sam video da neko

ulazi ovde, ali bili su previše brzi.Hari skrenu pogled sa Džoa i na trenutak pogleda starijeg brata. Uopšte mu se

nije svideo izraz Tomovog lica.– Da li ti znaš nešto o ovome? – pitao je. – Znaš li ko je odveo Mili?Tom nije hteo da pogleda Harija u oči, nije sklanjao pogled sa svog brata.

Polako je odmahnuo glavom.Hari se uspravio. – Hej! – viknuo je u noć. – Da li me neko čuje? – čekali su.

– Gde su svi, dovraga? – progunđao je pošto niko nije odgovorio. – Okej, jeste liste spremni za polazak?

Džo odmah potvrdi, a zatim – trenutak kasnije – i Tom. Hari se ponovo sagnuoi uzeo Džoa u ruke. Ostavio je svetiljku, uhvatio Toma za ruku i krenuo.

– Mili! – vikao je Hari, zaustavljajući se svakih desetak sekundi. Stigli su dovrha brda i zaustavili se u seni srušene opatije, nekih desetak metara od ulaza ucrkvu. Džo mu je, iako sitan, postajao sve teži. Hari ga zato spusti.

– Mili – viknuo je i čuo sopstveni glas kako odjekuje sa svih strana. – Mili,Mili, Mili – začuo se eho.

– Mili – začuo se jasan glas. To sad sigurno nije odjek.– Ko je to? – upita Hari, vrteći se u mestu.Džo i Tom se pogledaše. – Da li ju je ona odvela, Džo? – pitao je Tom tiho. –

Ovo je ozbiljno. Gde su?– A ko su oni? – ubacio se Hari, udaljavajući se od dečaka i idući prema

crkvi. – Šta se to događa? Mili!– Tomi – oglasio se visok, tanak glas, na šta Tomi poskoči ka Hariju.– Okej, ovo je već previše, momci – Hari se trudio da ne viče, ali bilo mu je

teško da prikrije ljutnju. – Dete je nestalo i uskoro će doći policija, ako već nisu

76

stigli. Recite mi sve što znate.Iščekivali su. U daljini zalaja pas. Čuli su paljenje automobilskog motora.

Onda se iznenada u tami začuo snažan jecaj.– To je Mili – rekao je Tom. – To je stvarno ona. Blizu je. Mili! Gde si?– U crkvi je – reče Džo. – Vrata su otvorena.Hari vide da je Džo u pravu. Vrata crkve bila su odškrinuta. A to ne bi smelo

da se desi u ovo doba noći. Potrčao je ka ulazu, svestan da ga dečaci prate ustopu. Protrčao je kroz vrata, usput paleći svetla. Utrčao je u crkvu i stao kaoukopan. Iznad njegove glave čulo se cviljenje.

– Bože, spasi nas – reče Hari podižući pogled.Tom i Džo podigoše glave da bi videli šta je Hari ugledao. Visoko iznad njih,

na drvenoj ogradi galerije, lica iskrivljenog od užasa, sedela je Mili.

21.

Dragi Stive,Potreban mi je tvoj savet. U prilogu su dva novinska članka kako bi imao

bolji uvid u priču iako se možda sećaš slučaja Megan Konor. Koliko se sećam,nikada je nisu našli.

Moja dvadesetšestogodišnja pacijentkinja živi u istom gradu u kome jeMegan nestala, a njena ćerka je poginula u nesreći tri godine nakonMeganinog nestanka. Ne mogu da se oslobodim utiska da je dugotrajna patnjakoju oseća moja pacijentkinja izazvana delom i sećanjima na raniji događaj.

Sećam se da je nestanak male Megan duboko potresao čitavu zemlju, a bezsumnje je najgore bilo u kraju u kome se sve dogodilo. Moja pacijentkinja jemožda i sama učestvovala u javnoj potrazi.

Hoću da te pitam sledeće: da li mogu da pomenem taj slučaj na sledećemsastanku ili treba da čekam da ga ona sama pomene? Njoj je, čini se, sve bolje,ali mnogo toga još ne razumem. Mislim da krije nešto od mene. Šta ti misliš?

Pozdravi Helen i decu,Evi

Evi je proverila pravopis, dodala još jednu zapetu i poslala imejl. Stiv Čening

je njen nezvanični supervizor, iskusniji psihijatar od koga je često tražila savet uvezi sa težim slučajevima. Naravno, kada bude video datum i vreme pisanjapisma, biće mu jasno da Evi provodi subotu uveče radeći, ali... šta da radi, ne

77

može od svih da se krije.

22.

– Kako se popela čak tamo? – jecao je Tom, ne skidajući pogled sa svojesestrice, koja je nesigurno balansirala sedam metara iznad tvrdog kamenog podacrkve. Niko mu nije odgovorio – i zašto bi? – bilo je to glupo pitanje. Sada jejedino važno kako će je spustiti.

– Ostani tu, Mili. Ne mrdaj – Hari je potrčao natrag prema ulaznim vratima.Njegovi koraci odjekivali su dok se stepenicama peo ka galeriji. Stići će navreme, mora da stigne. Koraci su uminuli i sada je umesto njih crkvom odjekivaozvuk tresenja teških vrata koja razdvajaju stepenište i galeriju.

– Mora da se šališ – začuo se Harijev glas. Zatim prostorijom odjeknu snažnolupanje. Hari je šutirao vrata pokušavajući da ih otvori.

– Zaključali su vrata – rekao je Džo – ne može da joj priđe.Uplašena galamom, Mili je pogledala naniže ka braći. Zatim je pružila obe

ruke, a Tom se sledio. Skočiće ka njemu, kao što je skakala sa naslona kauča.Skočiće, ubeđena da će je on uhvatiti, kao i uvek. Ali nema šanse da je uhvati, nesa tolike visine, pašće prebrzo. Nisu mogli ništa, apsolutno ništa da preduzmu,ona će pasti i glava će joj se rasprsnuti po kamenu poput stakla.

– Ne, Mili, ne, ne mrdaj! – povikaše dečaci, sa užasom posmatrajući kakomalecka gubi ravnotežu na uskoj ivici i pretura se napred. Kada je Džo vrisnuo,Mili je pružila ruku i uhvatila se za ogradu. U isto vreme njena stopala, još usvečanim roze cipelama, pronašla su najmanji mogući oslonac na uskom ispustukoji je išao ukrug oko galerije.

– Umuknite, vas dvojica, smesta umuknite – prosiktao je Hari, vrativši se koddečaka. Tom zgrabi Džoa i čvrsto ga zagrli. Nije imao predstavu da su tolikovikali. Džo se čvrsto pribio uz njega i nekako su uspeli da se utišaju.

– Mili – reče Hari drhtavim glasom. – Ostani tu, dušo, drži se čvrsto. Dolazimpo tebe.

Hari se osvrtao po crkvi, kao da se predomišlja. Zatim se okrenuo kadečacima.

– Donesite jastuke za klečanje – za molitve – reče im. – Donesite što višemožete i raširite ih po podu, tačno ispod nje. Odmah.

Tom nije mogao da se pomeri. Nije mogao da skine pogled sa Mili. Akoskrene pogled makar na sekund, ona će pasti. Onda primeti Džoa kako se muva

78

oko njega. Njegov mlađi brat već je skinuo tri jastučeta sa kukica na klupama iređao ih na patos, tačno ispod Mili.

Tom se razleteo i počeo da grabi jastuke sa klupa na suprotnoj strani. Čim biih otkačio, zavitlao bi ih na mesto gde bi Mili mogla da se prizemlji. Pobacao ješest jastuka i vratio se na prolaz. Gledajući uvis, namestio se tačno ispodzdepastih nogu svoje sestre i njenih roze cipelica i počeo da raspoređujejastučiće kako bi napravio mekanu podlogu. Kada bi imali dovoljno jastučića,ublažili bi pad.

Krajičkom oka Tom je primetio kako se Hari uspinje na prozorski okvir, azatim ide postrance do ograde galerije. Kako će uspeti da se popne još više, Tomnije imao pojma, ali Hari je u slobodno vreme planinario – ako iko može to daizvede, onda je on taj. Tom samo treba da se usredredi na jastuke. Džo je sledionjegov primer i bacao ih iz prednjih redova. Kako dotaknu zemlju, Tom bi ihrasporedio. Milin dušek je sve više rastao.

– Ne, dušo, ne – Hari je sa mukom govorio jer je svu snagu usmerio napenjanje. I na odagnavanje straha. – Ostani gde si – rekao je. – Drži se. Stižem –Tom se na trenutak zaustavio i usudio se da pogleda gore. Poput ogromnog pauka,Hari je klizio preko rezbarija na zadnjem zidu crkve. Ako se ne oklizne, stići ćedo ograde galerije za nekoliko sekundi i uspeće da se popne. Još samo jednasekunda i stići će do Mili, a onda je sve gotovo.

Ali tu sekundu možda neće imati. Mili je videla da joj se Hari približava ipokušala je da mu priđe. Pomerila se tako da više nije stajala iznad nagomilanihjastuka. A u svojim bucmastim rukama nije imala mnogo snage. Glasno je jecala.Ne može još dugo da izdrži. Pašće. I bila je svesna toga.

23.

Evi je proučavala zdravstveni karton Džilijan Rojl. Prema pravilima, čim jeprihvatila da je leči, sva dokumentacija joj je prosleđena. Na sreću, opštabolnica u kojoj je Džilijan bila jedna je od prvih u potpunosti kompjuterizovanih.Čak su i stari kartoni iz Džilijaninog detinjstva bili ubačeni u sistem.

Naravno, Evi ih je sve već pročitala, pre njihovog prvog susreta. Da li joj jenešto promaklo?

– On je lažljivo kopile – rekla joj je Džilijan. – Moj očuh je bio isti takav.Nije prvi put da Džilijan postane razdražljiva kada se povede razgovor omuškarcima u njenom životu. Nekoliko aspekata njene ličnosti – ciničan stav

79

prema muškarcima i seksu, osećaj da je žrtva, prećutno ubeđenje da joj svetnešto duguje – sve to ukazuje na to da je Džilijan bila zlostavljana.

Evi se vrati na ranije zapise, iz perioda Džilijaninog detinjstva. Bolovala jeod uobičajenih bolesti, preležala je male boginje kao trogodišnjakinja. Posetilaje lekara nedugo posle očeve pogibije, ali nije bilo podataka o bilo kakvomkasnijem lečenju, niti o prepisanim lekovima.

Kada joj je bilo devet godina, Džilijan se prebacila kod drugog lekara opšteprakse, u Blekbern. Verovatno zato što joj se majka preudala i čitava porodica jeotišla iz Heptonklafa. Džilijanine posete lekaru u to doba postale su sveučestalije. Često se žalila na neodređene bolove u stomaku, zbog kojih biizostajala iz škole po nekoliko dana, ali pregledi nisu ništa otkrili. Takođe, biloje nekoliko manjih povreda – prelom zgloba, modrice itd. To može da bude znakzlostavljanja. Ili je prosto nagoveštava da je bila živahno dete, podložnoozledama.

Kada je napunila trinaest godina, ona i majka su se vratile u Heptonklaf.Veoma rano su joj prepisane kontraceptivne pilule – koji mesec pre petnaestogrođendana – a u sedamnaestoj je abortirala. Daleko od savršenog, ali ništaneobično za današnje tinejdžere.

Pobogu, ali ima još gomilu drugih pacijenata! Evi je ponovo ustala. Pogledalaje ka kupatilu. Kroz otvorena vrata je videla ormarić sa lekovima.

Napolju je bio mrkli mrak. Da li negde u Heptonklafu u ovom trenutku nekopleše? Evi nije plesala već tri godine. Verovatno neće više nikada plesati.

24.

– Moramo da pomerimo jastuke – naloži Tom svom bratu. – Pomozi mi da ihodguram. – On i Džo četvoronoške počeše da guraju jastuke po podu. Ali jastucinisu glatko prelazili preko neravnih ploča; kada bi naišli na neravninu iliizbočinu u kamenu, oni bi se razdvojili.

– Drži ih zajedno – vikao je Tom, ne usuđujući se da podigne glavu dok jezajedno sa Džoom mahnito pokušavao da zbije razbacane jastuke. Nije imaopojma da li su ispod Mili ili ne, jednostavno nije smeo da pogleda gore jer jeznao da će, ako to uradi, videti telo svoje sestre kako pada ka njemu.

– Jebote, kako se popela čak tamo? – začuo se glas sa druge strane crkve. Tompodiže pogled i spazi Džejka Noulsa i Bilija Aspina, koji su nečujno ušli uzgradu. Obojica su zadivljeno posmatrali detence i vikara.

80

Hari se približavao Mili, koja se i dalje držala za ogradu galerije. Neštopogodi Toma pravo u lice, na šta se okrenuo i ugledao kako Džjk i Bili skupljajujastuke iz trečeg reda klupa i bacaju ih ka njima.

– Nisi joj ni blizu, glupane – rekao je Džejk, zureći u Toma i pokazujući negdeizmeđu galerije i poda. – Dvadeset centimetara ovamo.

Bio je u pravu. Tom je pomerao jastuke nalevo, dok je Džo davao sve od sebeda ih zadrži na okupu. Pridružio im se i Bili, koji ih je gomilao, dok ih je Džejkbacao kroz vazduh kao granate.

Tom zatim negde iznad sebe začu tup udarac i sa teškom mukom zadrža krik.Bili, Džejk i Džo pogledaše gore. Hari se popeo na galeriju i tiho se obraćaoMili lagano joj prilazeći. Još nekih pet koraka... četiri... tri... Tom zadrža dah.Hari pruži ruke. Tom zažmuri.

– Uhvatio ju je – reče Džejk. Tom istom pusti dah i otvori oči. Nije bilo mrtve,krvave sestre na podu pred njim. Sve je gotovo. Džejk je posmatrao jastukerasute po pločicama.

– Pretpostavljam da sada treba da ih vratimo na mesto – rekao je.– Dečaci – oglasio se Hari sa galerije, zadihan kao da je trčao maraton. – Mili

i ja ne možemo da siđemo dok ne pronađemo ključ od ovih vrata. Može li nekoda pogleda u pomoćnoj prostoriji?

Za trenutak, Tom nije mogao da se seti gde se ta prostorija nalazi. U prednjemdelu crkve, pomislio je. Okrenuo se i ukopao se u mestu. Trepnuo je, a zatimponovo pogledao. Nije bilo ničega tamo. Ali siguran je da je na trenutak video.Odmah pored orgulja, naslonjen o cevi, neko ih je posmatrao. Neka devojčica.

25.

Izlazili su iz crkvenog dvorišta: čovek koji je, izgleda, vodio crkvu i Milina dvabrata. I majka; ne Milina majka, ona je i dalje jurcala po svom dvorištu,vikala i dizala larmu. Ne, ovo je bila neka druga majka, ona koja se pojavilaniotkud čim je čovek sa decom izašao iz crkve. Nosila je Mili u naručju dok suišli ka podnožju brda.

Milini roditelji ih primetiše. Potrčali su prema njima. Svi su govorili uglas,gledali u Mili, mazili je po glavi, čvrsto je grlili. Uplašili su se, mislili su dasu je izgubili. Sada će je bolje paziti. Barem neko vreme.

26.

81

2. oktobar

– Na početku, prvih nekoliko minuta, bilo je kao da sam ponovo u onom staromkošmaru, znate šta hoću da kažem? Moja mala devojčica se izgubila i morala samda je nađem. Morala sam da izađem i šetam po vresištu, vikala sam i vikala, svedok je nisam našla.

– U redu je, Džilijan. Samo polako. Odmori malo.– Nisam mogla valjano da razmišljam. Samo sam htela da vrištim.– Razumem te – rekla je Evi. – Sigurno je svima bilo užasno, ali najviše tebi.

– Još jedna Džilijanina potraga po dolini; najpre je tražila Megan, onda Hejli, asada ovu poslednju. – Mili, tako se zove?

– Jeste – reče Džilijan.– Samo polako – ponovila je Evi. Da li da pomene potragu za Megan? Još nije

dobila odgovor od svog supervizora.– Ali onda kao da je neko uključio svetlo, sve sam ponovo jasno videla. Već

sam prošla najgore. Nisam imala čega da se bojim tako da sam mogla najviše dapomognem. Znam sva mesta za skrivanje u gradu. Svuda sam gledalasvakodnevno skoro tri godine i znala sam da imam najviše šanse da je pronađem.

Posle njihovog poslednjeg sastanka Džilijan je bila u kupovini. Nosila je crnepanatalone koje deluju novo i uski crni džemper. Koža joj svaki put izgleda svebolje.

– Imamo dosta vremena, Džilijan – rekla je. – Četrdeset minuta do pauze.Hoćeš li da mi ispričaš šta si uradila?

– Krenula sam u potragu – odgovorila je. – Sama, po mraku, jer sam takonavikla. Šetala sam Vajt lejnom, pa pored naše stare kuće, onda preko poljauzbrdo prema Morel toru. Onda sam se vratila jer sam videla svetlo u crkvi.

– To je dokaz velike snage volje – rekla je Evi. – To što si smogla snage daučestvuješ u potrazi posle svega što ti se desilo.

Džilijan je klimala glavom, još uvek uzbuđena. – I stvarno je bio dobar osećaj,znate, videti Alis i Gareta dok sam držala Mili u naručju. Bili su toliko zahvalnii...

– Ti si našla devojčicu?– Da – zapravo ne, ne baš. Našla sam ih sve zajedno dok su izlazili iz crkve.

Bili su prilično uzdrmani. Tom se svađao sa svojim bratom oko nekakvedevojčice. Uzela sam Mili iz Tomovog naručja jer sam se plašila da će jeispustiti. Harija nisam ni primetila. Bio je naslonjen na zid i bilo ga je teško

82

primetiti, onako obučenog u crno.Evi dohvati čašu sa vodom sa stola i shvati da uopšte nije žedna. Zadržala je

čašu u ruci, vrteći je. – Znači, devojčica je jednostavno odlutala? – pitala je.– Iskreno, niko ne zna šta se zapravo dogodilo. Mili je isuviše mala da bi nam

ispričala. Zvanično, devojčica je krenula za grupom starije dece u dvorište, ali jezatim shvatila da ne može da ih sustigne.

Čaša je ometala Džilijan u priči. Evi je zato vrati na sto. Pored čaše je ležalaspajalica. Ako je uzme, počeće da je prevrće po prstima. To će je takođeometati.

– A nezvanično? – upita Evi, najednom radoznala.– Porodica se ranije sukobila sa lokalnom bandom – odgovorila je Džilijan. –

Članovi bande su se, navodno, motali okolo kada se sve desilo. Flečerovi misleda su možda oni odveli Mili, najpre želeći da se našale, a onda je sve krenulonaopako. Policija je sve ispitala, ali nijedan od dečaka nije ništa priznao. No,svima je drago da se sve dobro završilo.

– I sve se desilo posle devet sati uveče? – Evi upita. – Prilično kasno za malu,zar ne?

– Sva deca ostaju duže budna za vreme sečenja. Takav je običaj.– Sečenje?– Tako ga zovu. Stari zemljoradnički običaj. Zatim sledi zabava. Svi su

pozvani. Meni se to nikada nije sviđalo, da budem iskrena, naročito otkako je Pitotišao. Ali kada me je Hari pitao da li dolazim, pomislila sam – zašto da ne?Osim što sam bila rastrojena jer nisam znala šta da obučem. Nije to bio sudar, ilitako nešto, ali on je mene pitao da li ću biti tamo i... Šta je sad? Šta sam sadrekla?

Spajalica se ipak našla u Evinoj ruci. Odmahnula je glavom i na silu senasmešila. – Ništa, izvini – odgovorila je i vratila iskrivljeno parče metala nasto. – Vrlo si živahna danas. Ne mogu da te pratim. Nastavi.

– I odlučila sam da obučem kratke pantalone. I žuti džemper koji sam kupila uTesku, samo što ne izgleda kao da je iz Teska, deluje pomalo otmeno, zaista. Nepamtim kada sam poslednji put kupovala odeću. To je dobar znak, zar ne, to štoželim da kupim novu odeću, da ponovo izgledam lepo?

Muk.– Zar ne? – ponovila je Džilijan.Evi klimnu glavom. Da li se i dalje smeši? Verovatno. – To je veoma dobar

znak – potvrdila je.To što želi da ponovo bude lepa izuzetno je dobar znak. Duga, lepršava suknja

skoro do članaka, uska crvena bluza koja otkriva ramena i ešarpa boje lavande, u

83

slučaju da uveče zahladni; to je ona planirala da obuče.– Reci mi, kako si podnela zabavu? – pitala je. – Pretpostavljam da je na njoj

bilo alkohola. Da li si bila u iskušenju?Džilijan se za trenutak zamisli, a potom odmahnu glavom. – Ne baš – reče.

Previše toga se dešavalo. Mnogi su želeli da razgovaraju sa mnom, da vide kakosam. Dženi je bila divna. Mislim na Dženi Pikap – ranije se zvala Dženi Renšo.Pre mnogo godina bila sam dadilja njenom detetu, a ona je bila Hejlina kuma. IHari je bio tu. Naravno, nisam ga previše zagledala pred svima. Znate kakvi suljudi.

– Da li je bilo kasno uveče? – Evi je zamišljala kako je kasno unoć onajkabriolet vraća kući. Noć je bila topla kada je izašla u baštu, nešto pre jedanaest.Zvezde su sijale.

– Sve se završilo nedugo nakon što smo pronašli Mili – rekla je Džilijan. –Flečerovi su otišli kući, a mi smo se vratili do Renšoovih, ali bend je većzavršio svirku i ljudi su počeli da se razilaze. Stvarno čudno jer su ranije zabavetrajale do duboko unoć.

– Da li si otišla kući?Džilijan odmahnu glavom. – Ne, otišla sam sa Harijem.Evi pruži ruku i podiže čašu. Prislonila ju je na usne, zatim olizala vodu sa

njih. Čaša se vratila na mesto.– Sa Harijem? – upita. – Vikarom Harijem?– Znam, znam – Džilijan se gotovo kikotala. – Još se ni sama nisam navikla na

to. Ali kada je skinuo tu glupu odeću, uopšte nije izgledao kao vikar. Stajao jenapolju kada sam izašla i jednostavno sam osećala da mene čeka.

– Da li ti je to rekao?– Ne, ne bi on to rekao. Mislim da je pomalo stidljiv. Zato sam ga pozvala

nazad do stana na šoljicu kafe.Evi ponovo uhvati čašu. – Šta je rekao?– Pa, bila sam ubeđena da će pristati, ali onda su se neki ljudi pojavili iza ugla

pa je rekao da mora da proveri da li je zaključao crkvu i otišao je prema brdu.Naravno, znala sam da je hteo da ga pratim pa sam sačekala nekoliko minuta prenego što sam krenula za njim.

– Džilijan...– Šta?– Samo sam htela da ti kažem da... vikari poštuju izvesna pravila ponašanja.Džilijan je bledo gledala.– Moraju da se ponašaju na određen način – Evi pokuša ponovo – a da pozovu

devojku koju jedva poznaju u crkvu usred noći... to mi ne zvuči previše

84

odgovorno. Sigurna si da je baš to želeo?Džilijan slegnu ramenima. – Muškarci su muškarci – rekla je. – Možda nosi

pseću ogrlicu, ali i dalje ima đoku u gaćama.Evi ponovo podiže čašu. Bila je prazna.– Izvini – reče Evi nakon što joj se povratilo poverenje u sopstveni glas. –

Verovatno misliš da sam napadna. Ako osećaš da nisi spremna da razgovaraš oovome, u redu je. I dalje dobro spavaš?

– Mislite da vikara ne bi mogla da zanima devojka poput mene? – pitala jeDžilijan. Bore na njenom licu se neznatno produbiše. Karmin koji je odabrala bioje previše táman.

– Ne, uopšte nisam htela to da kažem.– Zašto me je onda poljubio?Evi duboko uzdahnu. – Džilijan, mene jedino zanima da li si ponovo spremna

za emotivnu vezu. Pretrpela si ozbiljnu traumu.Poljubio ju je?Džilijan se ponovo šćućurila u stolici. Činilo se da više nije u stanju da

pogleda ka Evi.– Stvarno ti se sviđa? – upita Evi toplim glasom.Džilijan klimnu glavom, ne podižući pogled. – Zvuči glupo – rekla je,

obraćajući se tepihu – jer ga jedva poznajem, ali kao da mi je stalo do njega.Kada sam ušla u crkvu, on je sedeo u prvom redu. Sela sam pored njega ispustila svoj dlan na njegov. Nije se pomerio. Rekao mi je da mu je žao zbogsvega što se desilo, da mi je ovo sve sigurno bilo veoma teško posle svega štosam prošla.

– Zvuči kao da je svima bilo teško – rekla je Evi. Deset minuta do krajasastanka. Malo vremena, uopšteno govoreći. Ali opet, previše da bi u svojojglavi nosila sliku Harija i ove devojke kako se drže za ruke u slabo osvetljenojcrkvi.

– Kao da smo se nekako povezali – Džilijan je nastavila. – Osetila sam damogu da mu kažem bilo šta. Zato sam ga pitala ono što sam htela da pitam prviput kada sam ga videla. Kako Bog može da dozvoli da nevini ljudi, poput Hejli,tako stradaju? I sad, zamalo, Mili. Ako je On stvarno toliko moćan kao što ljudigovore, zašto se takve stvari dešavaju?

I ja, pomisli Evi. Koji je to božanski plan predvideo da postanem bogalj?Kakav je to naum odvojio mene i Harija baš kad sam htela da... manje od desetminuta do kraja.

– Šta ti je rekao? – upita Evi.– Počeo je da govori neku molitvu. Primetila sam da često to radi.

85

Neverovatno pamćenje. Nešto kako Isus nema ni ruke ni noge...– Nema ruku, sem naših – reče Evi nakon nekoliko trenutaka.– To je to. Znate tu molitvu?– Odrasla sam u katoličkoj porodici – reče Evi. – Tu molitvu je napisala Sveta

Tereza u šesnaestom veku. „Hrist nema telo na zemlji sem našeg, nema rukusem naših, nema nogu sem naših.” To znači da se sve što se desi ovde na zemlji– sve dobro i sve loše – dešava nama.

– Da, to je i Hari rekao – odgovorila je Džilijan. – Rekao je da je sada sve nanama. Rekao je da Bog ima plan, uveren je u to, ali da je plan samo započet i daje na nama da popunimo detalje.

– Taj tvoj Hari zvuči veoma mudro – reče Evi. Smešno. Videla ga je svegadva puta. Nema zašto, zaista, da oseća tu olovnu težinu u stomaku.

– I ja tako mislim – reče Džilijan. – Idem u crkvu u nedelju. Prvi put poslemnogo godina.

Džilijan se naglo okrenula i pogledala zidni sat. – Moram da idem – rekla je. –Rekla sam mu da ćemo se naći u podne. Pomažem mu da dekoriše crkvu. Hvala,Evi. Vidimo se sledeće nedelje.

Ustala je i izašla iz ordinacije. Do kraja sastanka ostalo je još osam minuta, aličini se da joj Evi više nije potrebna. I šta će joj? Sada ima Harija.

27.

Četvrti sudija pokazao je da će sudijska nadoknada u ovom odlučujućem duelutimova sa vrha tabele trajati svega tri minuta. Lopta dolazi do Brauna... On seokreće, dodaje mladom Flečeru, debitantu na Ivud Parku... Flečer, i daljeFlečer... Podiže pogled... Grin je slobodan... Mislim da će Flečer ići dokraja...GOL!

Skromno mahnuvši navijačima, Tom se vratio na svoju polovinu kako biprotivnički tim krenuo sa centra. Manje od minuta do kraja, a pobeda je, kakokažu, u džepu. Tada se jedan od igrača okrenu ka njemu.

– Tomi – šapnuo je.Tom se istom razbudio. Više nije nova zvezda, napadač koji vodi omiljeni tim

do pobede. Sad je samo desetogodišnji Tom Flečer, koji leži u krevetu usrednoći. Opterećen ogromnom nevoljom.

Napolju, u vresištu, duvao je snažan vetar. Tom je čuo fijukanje u uličicama,od kog bi se prozori tresli u okvirima. Ležao je, ne usuđujući se da se pomeri,

86

pokriven do ušiju; dosad je već navikao na vetar. U cevima radijatora čulo seneobično grgotanje dok se kuća polagano smirivala. I na to je već navikao. Polametra ispod njega, Džo je tiho disao. Sve je bilo kao i uvek.

Osim što je u sobi bilo još nekoga, pored njega i Džoa. Neko je ležao udnonjegovog kreveta i upravo se umotao u pokrivač.

Iako potpuno budan, Tom nije smeo da se pomeri. Možda je sve samo sanjao isada mora da ostane miran kako se ne bi ponovilo. Čekao je deset, dvadesetsekundi pre nego što je shvatio da zadržava dah. Izdahnuo je najtiše što je mogao.Delić sekunde kasnije neko drugi je udahnuo.

I dalje se nije usuđivao da se pomeri. Možda je čuo sopstveno disanjemalopre, ili Džoovo. I to je moguće.

Prekrivač se ponovo cimnuo i svukao mu se sa lica. Na obrazu i levom uvetuje osetio hladan noćni vazduh. Na ležaju ispod njega čuo je Džoa kako priča usnu – nerazgovetno je izustio nešto što je ličilo na Mama, a zatim tiho uzdahnuo.

– Tomi – čuo se Džoov glas. Međutim, Džo je spavao.– Tomi – majčin glas. Međutim, majka ga nikada ne bi tako plašila.Tom otvori oči. Kako je moguće da je ovoliko mračno? Svetlo na stepeništu,

koje uvek gori tokom noći u slučaju da neko od dečaka mora da ustane, bilo jeisključeno pa je soba bila mračnija nego inače. Nameštaj i razbacane igračke bilisu tek nešto više od tamnih senki. Bile su to, ipak, poznate senke, senke na koje jenavikao. Ona koju zaista nije očekivao nalazila se na krevetu, kod njegovih nogu.

Šta god to bilo, sedelo je veoma mirno, ali je disalo – Tom je primetioneznatno pomeranje ramena. Uočio je i obrise glave i dve svetle tačke koje bimogle biti – skoro sigurno i jesu – oči. Senka ga je posmatrala.

Pola sekunde Tom nije bio sposoban ni za kakav pokret. Posle toga nije biosposoban za bilo šta drugo. Zagrebao je unazad, petama šutirajući pokrivač,odgurujući se laktovima. Glavom je snažno udario u metalni ram uzglavlja i znaoje da nema dalje.

Senka se pomerila, nagnula se ka njemu.– Mili – rekla je, glasom za koji je Tom pomislio da treba da predstavlja

njegov glas. – Mili pada.

28.

3. oktobar

87

– Da li su okej? – pitao je Hari, očaran pričom.Garet slegnu ramenima. – Prilično su tihi – rekao je. – Tom i Džo ništa ne

pričaju, ali ne skidaju oka sa Mili. Tom je postao opsednut prozorskim bravama,stalno proverava da li su zatvorene, hoće da zna gde stoje ključevi.

– I kaže da je tamo bila nekakva devojčica? Da vas sve posmatra?Garet klimnu glavom. – I ranije ju je pominjao, ali se nismo previše obazirali

na to. Grad je prepun dece, a Tom je oduvek imao prilično bujnu maštu.– A gde se Alis nalazila dok... – zastao je. Da li je to zvučalo prekorno?– U svom studiju – odgovorio je Garet, koji nije primetio aluziju ili je odlučio

da se pretvara da nije shvatio. – Radila je na portretu starog gospodina Tobajasa,koji joj je pozirao nekoliko puta nedeljno, i želela je da završi portret do krajameseca. Čula je Tomovo vrištanje, ali dok je stigla do sobe, već je probudio sveostale i sve troje dece vrištalo je kao sumanuto.

– Ima li tragova provale? – pitao je Hari. – Da li je moguće da je Tom stvarnonekoga video?

Garet odmahnu glavom. – Mali prozor u klozetu u prizemlju bio je otvoren, aliodrastao čovek ne može da se provuče kroz njega. A dete – čak i da je samošetalo noću – ne bi moglo da ga dohvati.

Stigli su do zadnjeg dela crkve. Zaustavili su se pred visokim uskim vratima,koja izgledaju kao da su izrađena od tise. – Sigurno ti smeta da ovo uradimo? –pitao je Hari. – Nije hitno. Trebalo bi...

Garet podiže kutiju sa alatom koju je poneo sa sobom. – U redu je – rekao je.– Otišli su u šetnju. Džo je hteo da vidi Morel tor. Rekao sam im da ću im sepridružiti čim ovo završimo.

– Važi, ako si ti ne smeta.– Siguran sam. Hajde da otvorimo ovu grobnicu.Hari je pronašao odgovarajući ključ i gurnuo ga u bravu. – Zapravo, ovo nije

grobnica – reče. – Više je podrum. Pogodan je za skladištenje. Hoću samo daproverim da li treba da obavestim nadležne, da proverim da li je bezbedno –ključ se okrenuo prilično lako. Hari je hvati kvaku i podiže rezu.

– A ne želiš sam da se motaš po ovako jezivom mestu – dodao je Garet.– Potpuno si u pravu što se toga tiče. Bestraga, ova vrata su teška. Verovatno

godinama nisu otvarana.– Odmaknite se, vikare, ovo je posao za muškarca.– Ne sekiraj se, druže, sve je pod kontrolom – reče Hari. – Evo ga.Čim su se vrata otvorila, pred njima se podigao oblak memljive prašine. Hari

snažno zažmuri. Garet se nakašlja. – Au, ovo je baš neprijatno – rekao je. –Siguran si da nema leševa ovde dole?

88

– Ni u šta nisam siguran – odgovorio je Hari pa podigao baterijsku lampu ikrenuo niz stepenice koje zavijaju ispod crkve. Hladan vazduh prikradao mu seoko potiljka. – Kolac i venac belog luka su spremni.

Ustajali zadah crkvenog podruma postajao je sve jači što su oni dublje silazili.Već na pola puta do podruma, Hariju je bilo drago što su i on i Garet pokrili licekrpama. Nakon dvadeset i dva stepenika stigli su do podruma i osvetliliprostoriju bakljama. Masivni kameni stubovi i tavanica od cigala bili su poduprtidvema gredama. Prostorija je bila znatno veća nego što su obojica očekivali.

– Pogrešio sam – reče Hari nakon nekoliko trenutaka. – Ovo jeste grobnica.

* * *

Da su ga pitali pre samo koju nedelju, Tom bi rekao da mu je oktobar jedan odomiljenih meseci. Jer u oktobru drveće poprima izgled karamelisanih jabuka, apreorana polja podsećaju na crnu čokoladu. Tom voli osećaj svežeg vazduha najeziku, oštar i svež kao polo bombone sa mentom, i voli osećaj iščekivanja, prvoNoći veštica, zatim Noći lomača, a ni Božić nije daleko. Ove godine, međutim,nije se toliko opterećivao svim tim. Ove godine nije planirao toliko unapred.

– Stanite, vas dvojica – doviknula mu je majka iz podnožja brda. – Sačekajtenas devojčice.

Tom se osvrnu. Džo je išao nekoliko metara iza njega, obučen kaosrednjovekovni strelac, sa plastičnim lukom prebačenim preko ramena itobolcem punim strela na leđima. Pratio je starijeg brata i tiho pevušio. Gotovotrideset metara niže, Alis i Mili su tek izlazile iz magle.

– Tome, ostani na stazi – rekla je majka.– Okej, okej!Nastavio je sa penjanjem.

* * *

Hari je krenuo napred dok nije došao do središta široke, tamne prostorije. Trireda raznobojnih stubova od cigle pridržavala su svod. Pod nije bio zemljan, kaošto je očekivao, već popločan kamenim pločama, baš kao u samoj crkvi.

– Prosto neverovatno – promrmlja Garet, koji je stajao pored Harija.Dvojica muškaraca nastaviše. Nekoliko metara ispred njih zid sa desne strane

se naglo završio i Harijeva baklja nalete na tminu. Kada su se približili, shvatilisu da u zidu postoji lučni prolaz. Nisu mogli da vide šta je unutra.

– Prvo ti – reče Garet.

89

– Šonjo.Hari prođe kroz otvor i osvetli bakljom okolo. – Neka sam... – započeo je.

Podzemlje sa druge strane zida bio je još veći od crkvene grobnice.– Sad smo ispod stare crkve – rekao je Garet, koji je išao odmah iza. – Dve

crkve, jedan ogroman podrum.– Čini mi se će biti dovoljno prostora za skladištenje – reče Hari,

osvetljavajući lukove i ograđene niše sa suprotne strane. – Mislim da ovaprostorija nikada nije služila samo kao podrum. Previše je znamenja. Mislim daje služila za verske obrede. Čuješ li vodu?

– Da. Zvuči kao da nije samo probušena cev – reče Garet. – Mislim da dopireodavde.

Garet je pošao prvi; Hari ga je pratio, diveći se rezbarijama u kamenu,prikazima ruža, listova i insekata. Naišao je na kameni duborez hodočasnika kojiidu ka hramu. Ploče pod njegovim nogama bile su izlizane i glatke. Stotinamagodina monasi su u tišini hodali ovuda. Nešto dalje, Garet je otkrio odakledopire zvuk vode.

– Nikada nisam video nešto ovakvo – rekao je.Na najudaljenijem zidu podruma nalazila se ogromna kamena školjka. Voda je

iz uske cevi smeštene nekoliko centimetara iznad curkala u školjku, a onda se,kao u ukrasnoj fontani u nečijoj bašti, prelivala preko oboda i nestajala uprorezima. Hari ispruži ruku i zahvati malo vode. Bila je ledena. Približio jevodu usnama, omirisao je, a zatim liznuo.

– Verovatno može da se pije – rekao je. – Da li ti se čini da je ovo bilonekakvo utočište za monahe? Kada bi neprijatelj naišao, pobegli bi ovde. Saovim zalihama vode verovatno bi preživeli skriveni nedeljama.

– U ovom kraju postoji nekoliko podzemnih potoka – rekao je Garet. – Moralismo da vodimo računa o njima kada smo postavljali temelje kuće. Možda vodamože da se flašira.

– Izvor Heptonklaf – reče Hari, klimajući glavom. – Zvuči moćno.– Možemo li sada da se vratimo na ovu priču o podrumu-odnosno-grobnici? –

pitao je Garet, osvetljavajući najbližu nišu – jer mi se čini da ovde ima mrtvihstvari.

* * *

Nešto se promolilo kroz maglu i Tom zastade. Onda shvatio da su se ovdenekada davno nalazile kuće i da gleda njihove ruševine.

– Tome, odmah da si stao!

90

Ovoga puta je bila ozbiljna. To je znao po boji i jačini njenog glasa. Sačekaoje da se mama i Mili pridruže. Obe su delovale umorno.

Nakon prethodne noći, kad je majka dotrčala iz svog studija mirišući na boju ijaku kafu i pronašla svog najstarijeg sina kako sav prestravljen čuči iza vratasvoje sobe, Tom je bio uveren da je devojčica i dalje negde u kući. Odbio je dase vrati u krevet sve dok cela kuća – apsolutno cela, uključujući sva mogućamesta za skrivanje – nije pregledana.

Džo, taj lažljivi pokvarenjak, odbio je da potvrdi njegovu priču, da prizna daje i on video devojčicu, da je čak i razgovarao sa njom. Džo je samo otvoriosvoje kao tanjir krupne oči i odmahnuo glavom.

– Hvala ti – reče mu mama. – Možemo li sad svi da idemo zajedno, molimvas? Ne izlazite mi iz vidokruga po ovoj magli. Okej, mislim da treba da idemotamo.

Držeći Mili u naručju, Alis je krenula, a dečaci pođoše za njom. Tom jegledao u zemlju pravo ispred sebe. Ako Džo počne da ga zavitlava, odalamićega.

Stigli su do šume baš kada je magla počela da se podiže. Pred njima seprostirao tepih od bukovog lišća. Stabla su bila stara i debela. Tom i njegovaporodica krenuše napred, među ta stabla. Ispred njih se ukazala majušna koliba,kao iz bajke.

* * *

Hari i Garet su stajali pored male niše ograđene kamenjem. Na ulazi je bilaneobična ograda od kovanog gvožđa, a kapija je bila zaključana.

– Nemam ključ od ove brave – rekao je Hari.– Ne brini, prijatelju – odgovorio je Garet, odmahujući glavom.Iza ograde, na policama sa obeju strana niše, videli su četiri sarkofaga, a

ispred svakog od njih bila je po jedna statua muškarca u svešteničkoj odori. Naprvom je stajalo ime Tomas Barvik. On je bio opat 1346. godine. Natpisi naostalim kovčezima bili su previše oštećeni da bi mogli da se pročitaju. Hari iGeret nakon toga krenuše dalje niz podrum, osvetljavajući svaku zaključanu nišupored koje bi prošli. Zaustavili su se kod poslednje. Iza kamenih sanduka, nasuprotnom zidu, nalazila su se drvena vrata.

– Šta misliš, kuda vode? – pitao je Garet. – Uopšte ne znam više gde senalazimo.

Hari slegnu ramenima. Isto je i sa njim. – U fioci mog stola ima nekih starihključeva – rekao je. – Nagurani su u dnu.

91

– Neki drugi dan, možda – reče Garet.– Ne mogu da verujem da mi niko nije rekao za ovo mesto – rekao je Hari. –

Može da bude od ogromnog istorijskog značaja. Gomile ljudi bi došle ovo davide.

– Možda baš zbog toga glavešina tvoje crkve želi da sačuva tajnu – kazaGaret. – Da li ti on liči na čoveka koji želi da svoj grad pretvori u turističkuatrakciju?

– Ne poseduje on čitav grad – reče Hari iznervirano. Ovde su sigurnosahranjeni opati koji su živeli pre nekoliko stotina godina. Bilo je to neverovatnootkriće.

– Samo njegov veći deo.– Da, ali crkva nije njegovo vlasništvo. A svakako nije ni ovo.

* * *

– Crvenkapina kućica – rekao je Tom, zaboravivši da se maločas durio.– Kućica Crvenkapine bake – ispravila ga je majka, dok se Mili približavala

vratima kolibe.Za razliku od trošnih kuća pored kojih su prošli usput, ova koliba je delovala

čvrsto i očuvano. Zidovi su bili celi, krov je delovao čvrsto, ulazna vrata stajalasu na šarkama. Čak su i oba prozora imala navučene roletne. Na vrhu kolibe jošstoji dimnjak.

Alis je pruži ruku i uhvati se za kvaku. Zaključano. Okrenula se ka deci i sleglaramenima. – Izgleda da baka nije kod kuće – rekla je. – Mislim da je ovo kolibao kojoj nam je Dženi pričala. Ona u kojoj se ranije igrala sa sestrom.

Tom zadrhta. Pogledao je ka Džou, koji je gledao u zemlju, kao da ga kolibanimalo ne zanima. Iznenada, nešto Tomu pade na pamet. Šta ako u ovoj kolibiživi ona devojčica?

– Idemo – rekao je. Alis klimnu glavom i porodica nastavi do Morel tora.– Možemo da se popnemo, mama? – pitao je Džo.– Nikako – odgovorila je Alis. – Po ovoj magli i bez vašeg oca ne idemo

dalje.Tom je zurio u ogromnu kamenu stenu čiji je vrh nestajao u oblacima. Stena se

nadvila visoko nad njim i zbog toga je bio napet. A svakako nije želeo dapogleda gore, kao što su mama i Džo, čak i Mili, upravo radili. Okrenuo se izaplakao, ne mogavši da se savlada.

– Šta se desilo? – pitala je Alis pošto se okrenula.– Neko je tamo – rekao je Tom. – U šumi. Neko nas posmatra.

92

Alis se namrštila i protrljala oči. Zatim je brzo preletela pogledom levo idesno. – Ne vidim nikoga – rekla je. – Samo drveće.

Tom se približio majci. Neko visok i mršav stajao je između stabala iposmatrao ih. Kada su je spazili, pomerila se i povukla dublje u maglu. Tom seokrenuo prema Džou, a zatim stao. Taj neko visinom i stasom nije baš podsećaona devojčicu.

– Idemo – reče Alis. – Trebalo bi da se vratimo. Čini mi se da se ova maglaneće podići. Idemo svi, najbrže što možemo – Ponovo je posadila Mili na kuk ikrenula ka šumarku. Onda je stala. – Nekoga zaista ima tamo – rekla je tiho. –Sačekaj malo, Džo.

Tom oseti kako ga nešto probada kroz grudi. Ništa ne vidi, ili barem...Njegova majka zavuče ruku u džep. Izvukla je mobilni telefon i pogledala uekran. Zatim je pritisnula nekoliko tastera i prislonila telefon na uvo.

– Koga zoveš? – pitao je Tom.– Tatu – odgovorila je Alis, pre nego što je odmahnula glavom. – Sigurno je i

dalje pod zemljom.Još jednom je pogledala iza sebe, a zatim je ponovo krenula niz brdo. Najpre

Džo, a zatim i Tom, krenuše za njom. Niko nije progovarao. Nakon što binapravila nekoliko koraka, Alis bi usporila i pogledala iza sebe. Nakon nekolikosekundi Tom shvati da i on radi isto to. Iza njih se video samo sivi oblak. Moreltor je već nestao.

Nekoliko minuta kasnije stigli su do čestara. Tomu se činilo da su stablaporasla otkako su poslednji put prošli pored njih. Približio se majci i primetio daje Džo uradio isto to. Nikome se nije razgovaralo. Čak je i Mili bila neobičnotiha. Alis nije odložila mobilni telefon. Ponovo ga je pogledala i Tom je uočiokako joj palac prelazi preko jednog tastera. Izgledalo je kao da se njegova majkasprema da pritisne broj 9.4

– Mama, ja se bojim – reče Džo plačnim glasom.– Nemaš čega da se bojiš, dušo – odgovorila mu je majka brzo, uzrujanije

nego inače. – Stižemo kući za deset minuta.Ponovo je krenula, ovoga puta znatno sporije, nogu pred nogu. Kad god bi

Tom podigao pogled, video bi je kako pogledom pročešljava okolinu u svimpravcima. Sada su već usred šume. Na koju god stranu da se okrenu, videli susamo tamne senke.

– Tome, srce – rekla je Alis ne gledajući ga. – Kada bih ti tako rekla, da li biuzeo Džoa za ruku i potrčao najbrže što možeš nizbrdo, da nađeš tatu?

– Zašto? – reče Tom.– Verovatno je još u crkvi – rekla je Alis. – Možda je stigao kući. Možeš li da

93

ga nađeš i kažeš mu gde smo?– Šta ćete ti i Mili da radite?– Ja ću paziti na Mili. Znam koliko si brz. Znam da ti i Džo možete da stignete

do kuće vrlo brzo. Da li bi mi to učinio, anđele?Tom nije bio siguran. Da otrči u maglu i ostavi majku samu? Samo što nisu

izašli iz šume. Izmaglica u dolini nije toliko gusta. Već se naziru obrisi kuća uHeptonklafu. A vidi se i dalje niz padinu.

– O, pobogu – rekla je iznenada Alis, stala i zažmurila. – Pobogu, Tome, živusi me isprepadao.

Tom se okrenuo prema majci. Nije delovala besno, već kao da joj je stvarnolaknulo. Pogledao je prema podnožju i nekih stotinak metara niže ugledao nekog.

– To je Džilijan – rekla je. – Izašla je u svoju šetnju. Zamisli da te Džilijanuplaši.

29.

8. oktobar

– Evi, ovde Stiv. Da li je nezgodan trenutak?Evi pogleda na sat. Bila je na putu ka domu za maloletnike, gde je trebalo prvi

put da se susretne sa detetom koje ne progovara već deset dana, otkako ga jepolicija na osnovu pravilnika o zaštiti dece odvela od kuće. Treba joj desetminuta da stigne do tamo. Ne računajući dodatnih deset minuta koje će potrošitida izađe iz kola, kao i da kasnije uđe u njih. Ali supervizor ju je pozvao namobilni. Može da razgovara u pokretu.

– Ne, sve je u redu – rekla je izvlačeći svesku i nekoliko olovaka iz radnogstola. – Imam nekoliko minuta. Hvala što si se javio.

– Izvini što mi je trebalo ovoliko, ali bio sam odsutan. Tek jutros sam se vratiou kancelariju.

– Neko lepo mesto? – Zašto njene olovke nikada nisu zarezane? Naslonila sena sto i nastavila da pretura po fioci.

– Antigva. I jeste, bilo je veoma lepo. Nego, onaj tvoj imejl.– Šta misliš? – Pronašla je rezač. Ali leđa će je đavolski boleti zbog ovog

pridržavanja telefona ramenom.– Rekla si da pacijent pokazuje znake napretka? – U pozadini je čula kako Stiv

ispija svoju uobičajenu, jaku crnu kafu.

94

– Naizgled, da – reče Evi. Naoštrila je dve olovke, to će biti dovoljno. –Uspela je da obuzda opijanje, lekovi koje sam joj prepisala uspešno deluju,počela je da razmišlja o budućnosti. – Okej, oprema za pisanje, telefon – to jeveć uzela – gde li je zaturila ključeve od kola?

– U čemu je onda problem?– Ne mogu da se oslobodim utiska da mi nije rekla sve o sebi – reče Evi.

Pronašla je ključeve u džepu kaputa. Uvek ih drži u džepu kaputa. – Nerado pričao svom detinjstvu, o smrti svog oca, o pojavi očuha. Ponekad se čini kao dajednostavno spusti zavesu. O tome ne želi da razgovara.

– Ne viđaš je dugo, zar ne?– Ne, tek nekoliko nedelja – rekla je Evi, pitajući se da li će uspeti da obuče

kaput a da se ne preturi. – I znam da za to treba vremena. Jednostavno mi priča oMegan Konor deluje suviše krupno da bi bila slučajnost. Imam osećaj da je tonekako uticalo na moju pacijentkinju.

– Verovatno si u pravu. Ali, ja bih ipak sačekao da ona to sama pomene. Pustije da priča o onome o čemu joj se priča. Još ste na početku lečenja. Ima dovoljnovremena.

– Znam. I ja tako mislim. Samo sam htela da čujem to od tebe. – Navukla jekaput, skoro; okačila je tašnu na pomoćnu kuku na kolicima, a zatim proverila dali se štap za hodanje nalazi na svom mestu, iza njenih leđa. Utonula je u sedište, idalje stežući telefon ramenom.

– Odlično, curo – reče Stiv. – Mada moram da ti kažem da se odlično sećamMeganinog slučaja.

– Jel’? – vrata Evine kancelarije otvorila su se kada ih je gurnula nogom.– Da, jedan moj kolega se prilično podrobno bavio time. U to vreme je radio

istraživanje o uticajima nesrećnih slučajeva na manje zajednice.– Kako to misliš? – pitala je Evi dok je išla niz hodnik.– Kada zajednicu zadesi neuobičajena tragedija, posledice se prilično dugo

osećaju – rekao je Stiv. – U očima spoljnog sveta, to mesto odjednom delujesumorno, što može da utiče na razmišljanje i ponašanje meštana. Taj moj kolegaje napisao rad o tome, obilazio je mesta poput Hangerforda, Danblejna,Lokerbija, Aberfana. Pokušaću da ti ga pronađem.

Evi je skrenula iza ugla i zamalo se sudarila sa troje kolega, koji su ćaskali uhodniku. Pomerili su se, na šta je Evi zahvalno klimnula glavom. – BMJ5 jetakođe nedavno pisao o tome – nastavio je Stiv. – Posle takvog nekog događaja,čak do 50 procenata stanovnika pati od nekog vida duševnih poremećaja.Zastupljenost blagih i umerenih poremećaja se povećava dvostruko. Beleže se iozbiljni poremećaji, poput psihoze.

95

– Ali sigurna sam da misliš na krupne događaje, zar ne? Zemljotrese, padoveaviona, eksplozije hemijskih postrojenja. Brojne ljudske žrtve.

– Tačno, i neću da kažem da nekolicina mrtve dece može bilo kako da seporedi sa tim. Ali Meganin slučaj je imao velikog odjeka. Može se očekivati da itakav događaj utiče na duševno zdravlje zajednice. Ljudi koji tamo žive sigurnoće se, na neki način, osećati odgovornim. Osećaće se obeleženim.

– Dakle, raniji događaji mogu, makar podsvesno, da utiču na oporavak mojepacijentkinje?

– To me nimalo ne bi iznenadilo. Možda ne bi bilo loše da pokušaš da saznaššta se stvarno desilo kada joj je poginula ćerka. Prelistaj neke stare novine,razgovaraj sa pomenutim lekarom opšte prakse. To će ti dati nekakve odrednice.Možeš da uporediš ono što ti ona kaže sa podacima do kojih si sama došla.Naravno, ne treba da joj se suprotstavljaš, ali ponekad saznamo više iz onoga štonam pacijenti prećute nego iz onoga što nam kažu. Zvuči logično?

Evi je stigla do glavnog ulaza u bolnicu. Neki ludak je ostavio gomilukartonskih kutija na vrhu rampe za invalide. – Da, zvuči logično – rekla je, zurećiu kutije. – Hvala ti, Stive. Moram sada da idem. Moram nekome ovde danaređam sve po spisku.

30.

10.oktobar

– Za sve postoji pravi trenutak, pravo vreme za svaki posao pod kapomnebeskom – čitao je Hari. Njegov glas, neobično dubok, odjekivao je praznomcrkvom. – Vreme da se rodimo i vreme da umremo; vreme da sadimo i vreme daberemo...

Iza njega se začu nekakvo komešanje. Zaćutao je. Brzim pogledom prekoramena uverio se da je i dalje sâm u crkvi. Pre deset minuta pozdravio se saAlis, a tri ili četiri minuta nakon toga i sa Džilijan. Njih dve su mu pomagale dadovrši ukrašavanje crkve povodom žetve. Primetio bi da je neko ušao. Kada stojikraj ispovedaonice, ne može mu mnogo toga promaći.

– ...Vreme da beremo što smo sadili – nastavio je, gledajući u klupe ispredsebe iako je bio ubeđen da se buka začula iza njegovih leđa. – Vreme za ubijanjei vreme... – Ponovo je zastao; nije mu se svideo osećaj koji mu se javljao izmeđulopatica, osećaj da će svakog trenutka neko iza njega ispružiti ruku i...

96

Spustio je pogled na beleške u rukama. Eklesijast, treće poglavlje, uvek dobroide u vreme žetve. Ljudi vole jednostavnu lepotu teksta, osećaj uravnoteženosti,zaokruženosti.

– Vreme da se umre – začuo se dečji glas tik iza njega.Hari je netremice gledao u galeriju i čekao. Začulo se škripanje kod oltara, ali

staro drvo hoće ponekad da zaškripi. Za trenutak je pomislio da su se braćaFlečer ponovo ušunjala u crkvu, ali glas mu nije zvučao poznato. Ponovo jespustio pogled na svoje ruke. Stezale su drveni rukohvat kraj ispovedaonicenešto čvršće nego što bi trebalo. Bez ijednog šuma, Hari se okrenuo u mestu.

Izgledalo je kao da pred oltarom nema nikog, ali on, zapravo, i nije očekivaoda bude drukčije. Neko se samo šali sa vikarom. Ponovo se okrenuo ka prednjemdelu crkve.

– ...I vreme da lečimo... vreme da jecamo i vreme da se smejemo – čitao jeglasno, preglasno čak i za sutrašnji dan, kada će crkva biti ispunjena. U praznojcrkvi, zvučao je pomalo sluđeno.

– Vreme za ubijanje – šapnuo je glas.– O, za ime...Umesto da krene stepenicama, Hari je preskočio ogradu ispovedaonice i

skočio na pod. Glas je bio tek koji centimetar od njega, osećao je to. Ko god daje to bio, nije imao vremena da jednostavno nestane. Ali nestao je. Nikoga nijebilo na horskoj bini, nikoga u uskom prostoru iza orgulja, niko se nije krio izaoltara, nikoga nema u... Hari zastade. Da li je moguće da ima nekoga u starojgrobnici? Da li glas dopire odande?

– Da li je sve u redu, vikare?Hari je stao i okrenuo se u pravcu ovog novog glasa. Dženi Pikap, Sinklerova

ćerka, stajala je na sredini prolaza i ljubopitljivo ga posmatrala. Iz nekograzloga, Dženi nikada nije ozbiljno shvatala Harija.

– Da li si ikada čula za tajni prolaz koji vodi do ove crkve, Dženi? – pitao je.– Možda do podruma ispod nas? Možda klinci odavde nešto znaju?

Odmahnula je glavom. – Ne, koliko ja znam – rekla je. – Zašto, da li je neštoukradeno?

– Ne, ništa tome slično – Hari odgovori brzo. – Malopre sam ponavljaomolitve za sutra i mogu da se zakunem da sam čuo kako neko ponavlja moje reči.

Dženi je bila u bledoroze bluzi, koja joj odlično stoji, i jahačkim pantalonamauvučenim u crne čizme. – U ovoj zgradi glas čudno odjekuje – rekla je nakonnekoliko trenutaka. – Crkva je poznata je po tome.

– Uopšte nije zvučalo kao eho – odgovorio je Hari. – Više kao dečji glas. Akoje tako, moram da pronađem to dete pre nego što zaključam.

97

Dženi mu je prišla. Pogledom je lagano prelazila po unutrašnjosti crkve. –Dozvolite mi da večeras zaključam umesto vas, vikare – rekla je.

– Vi?– Da – klimnula je glavom, pomalo tužno se osmehujući. – Došla sam da bih o

nečemu na brzinu popričala sa vama. A posle toga bih želela malo da budemsama ovde. Šta mislite, da li je to okej? Obećavam da nikog živog neće bitiunutra nakon što ja odem.

– Ako zaista tako želite – rekao je.– Naravno. Mogu li da vas ispratim? Veče je divno.Hari je uzeo jaknu, a onda su zajedno krenuli do sakristije. Nije izdržao da se

još jedanput ne okrene i pogleda.Prazno.– Da li će vam trebati moji ključevi? – ponudio je.– Ne, hvala, u redu je – odgovorila je Dženi dok su izlazili. – Tata mi je

pozajmio svoje. Verovatno će i on kasnije navratiti kako bi proverio da samstvarno zaključala i pogasila sva svetla.

Jedan lendrover sa dugačkom, niskom prikolicom zaustavio se ispred radnjeDika Grajmsa, nedaleko od ulaza u crkvu. Vozač je iskočio iz kola, a za njim icrno-beli koli. Čovek je otišao do prikolice i otvorio zadnja vrata. Pas se popeouz rampu i zatim tuce ovaca izlete iz prikolice. Hari i Dženi su posmatrali kakopas grupiše ovce i vodi ih pokraj kola ka oboru iza mesare.

– Vi niste čovek sa sela, vikare? – obratila mu se.Gledali su kako ovce ulaze u ambaru, nakon čega su se vozač i pas ponovo

pojavili i uskočili u kabinu. Dok se vozilo udaljavalo, jedna žena je morala da seprimakne uza zid kuće na uglu kako je ne bi udarilo. Bila je to Džilijan.

– Ne – rekao je Hari, okrećući se ka Dženi. – Ali brzo učim.– Sve se obavlja humano – rekla je. – A životinje ne pate zbog dugog

putovanja.– U to ne sumnjam – Hari pogleda ka brdu. Džilijan je još bila tamo. – Nije da

imam nešto protiv – nastavio je. – Samo treba da se naviknem.– Kad se sve zavšri, svi muškarci dođu u našu kuću – rekla je Dženi. –

Pravimo večeru, a iz paba obično donesu bure ili dva. Bilo bi sjajno ako bistemogli da nam se pridružite – reče Dženi prevrćući ključeve od kola po rukama.Prsti su joj bili dugi i tanki, ali crveni i pomalo grubi, možda od jahanja pološem vremenu.

– Hvala vam – rekao je Hari, bolno svestan da Džilijan stoji tek nekolikometara dalje, ali rešen da ne skreće pogled. – Veoma ste ljubazni – nastavio je –i sledeće godine ću vam se sigurno pridružiti. Ali sutra je značajan dan za mene.

98

Trebalo bi da legnem ranije.– Onda dogodine – kaza mu. Dženi je očigledno bila radila. Njeni kratki nokti

su prljavi, a na bluzi ima tragova slame.– Voleo bih da Džilijan ode kući – rekao je Hari. – Postaje sve hladnije, a

ona, izgleda, nikada nema odgovarajuću jaknu – Evini nokti na rukama takođe sukratki, ali veoma čisti i lakirani. Zanimljivo šta sve čovek primećuje.

Dženi pogleda preko Harijevog ramena. – Džilijan u poslednje vreme izgledamnogo bolje – rekla je. – Dugo smo bili zabrinuti za nju. Činilo se da se nikakone snalazi.

– Doživela je užasnu tragediju – rekao je Hari.Dženi duboko uzdahnu. – I ja sam izgubila ćerku, vikare. Niste to znali?– Nisam znao – odgovorio je i pomerio pogled sa Džilijan ka Dženinim

smeđim očima. – Zaista mi je žao. Da li ste o tome želeli da razgovarate?– Može se reći. To je bilo pre deset godina, tako da sam imala više vremena,

čini mi se. Ali ne prođe ni dan da me ne zaboli, da ne pomislim šta bi ona radiladanas. Kako bi izgledala sada, s osam, devet, deset godina?

– Razumem – rekao je Hari iako nije razumeo, ne baš. Niko ko nije doživeonešto slične ne razume takav bol.

– Da li ste uzbuđeni zbog sutrašnjih dešavanja? – pitala ga je Dženi.– Naravno – iskreno je odgovorio. – Čitao sam molitve i u drugim dvema

parohijama, ali ovde je nekako drukčije. Verovatno zbog toga što je crkva tolikodugo bila zatvorena. Još nisam saznao zašto se to desilo.

– O tome sam htela da razgovaram sa vama. Možemo li da sednemo natrenutak?

Hari krenu za Dženi do stare pastirske klupe na kojoj je sedeo sa Evi. Još muse nije javila.

Dženi je prevrtala ključeve u jednoj šaci. – Sutra će biti dobro – rekla je. –Mislim da ćete imati veliki odziv. Ljudi su spremni da ponovo krenu u crkvu.

– Zašto su uopšte prestali da dolaze? – upitao je, shvativši da ne može više daokoliša.

Dženi nije gledala u njega. – Iz poštovanja – rekla je. – I zbog tuge. Lusi, mojaćerka, umrla je u crkvi.

I niko se nije setio da ga upozori na to? – Veoma mi je žao – rekao je.– Pala je sa galerije. Mojom krivicom. Nismo uopšte bili u crkvi, bili smo u

tatinoj kući i ja sam razgovarala sa nekim – baš sa Džilijan i njenom majkom.Nekada su radile za nas. Nisam ni primetila da je Lusi odlutala.

– Sa galerije? – pitao je Hari. – Kao što je Mili Flečer zamalo pala pre kojunedelju?

99

Dženi klimnu glavom. – Možete da razumete zašto smo svi bili tolikouznemireni. Bila je to užasna, glupa šala. Oni dečaci, ne znam o čemu li su samorazmišljali...

– Stvarno mi je žao – reče Hari. – Molim vas, pričajte mi o Lusi. Iskoristila jetrenutak vaše nepažnje i jednostavno odšetala?

– Tražili smo je, naravno, ali po kući – to je velika kuća – a onda u dvorištu,zatim i na ulici. Nismo ni pomislili da bi mogla da stigne čak do crkve. I da sepopne uz sve one stepenike. Kad smo je našli, telo joj se već ohladilo. A njenalobanja, njena mala lobanja je...

Dženi je prebledela. Tresla se čitavim telom.– Stvarno mi je užasno žao – ponovio je Hari. – Nisam imao predstavu. Sve

ovo... ponovno otvaranje crkve, mora da vam teško pada.– Ne, u redu je. Spremna sam. – Dženi je i dalje bila bleda, ali je drhtanje

polako prestajalo. – Zamolila sam tatu da vam ne pominje šta se desilo. Htelasam lično da vam kažem.

– To je veoma hrabro od vas. Hvala vam. – Sada je mnogo toga jasnije. Reklisu mu da su pre deset godina parohijani iznenada prestali da odlaze u crkvu.Kada se tadašnji vikar povukao iz službe, dijeceza je zvanično zatvorila zgradu.Tek kada je parohija spojena sa dvema susednim, odlučeno je da ponovo otvorecrkvu. Hari nije znao koji su bili povodi za sve to.

Na kraju ulice, Džilijan je i dalje stajala. Dženi je primetila Harijevožmirkanje i okrenula se ka brdu.

– Ja sam krstila Džilijaninu ćerku – rekla je. – Nekoliko meseci pre požara,dala sam joj svu Lusinu odeću, između ostalog i neke stvarno drage haljinice kojeje Kristijana izradila. To je bio veliki korak napred za mene, činilo mi se da samspremna da nastavim dalje. A onda je i Hejli umrla, a sva odeća je izgorela upožaru. Kao da sam ponovo izgubila Lusi.

Hari nije znao šta da kaže.– Bila je tu i jedna pižama. Kristijana je izvezla likove iz priča Beatriks Poter.

Bila je predivna. Mislila sam da je veoma hrabro što je poklanjam.Ponovo nije znao šta da kaže. On je beznadežan slučaj, kada se susretne sa

tugom, potpuno beznadežan.– Vi ste dobar sagovornik – reče Dženi dok je ustajala. – Idem sad unutra.

Srećno sutra.– Hoćete li da pođem sa vama? – reče ustajući.– Ne, hvala vam – rekla je. – Biću u redu. Nikada se nisam plašila duhova –

nasmešila mu se i okrenula se a zatim krenula natrag do crkve.

100

31.

– Za ime Boga, Garete, slušaj, ovo ne prestaje.Nežno ljuljuškanje koje je uspavalo Toma najednom je prestalo. Njegov otac

je parkirao kola, a mama je pričala onako tiho kao i uvek kad ne želi da on iliDžo čuju šta govori. Obično bi to bio znak za njih da načulje uši, ali Tom ovogaputa nije želeo da se razbudi. Želeo je samo da spava.

Čuo je pokrete i pomislio kako se to njegov tata možda okrenuo u sedištu da bibacio pogled na decu. – Onesvestili su se – tiho je govorio, baš kao i njihovamajka. – Unećemo ih u kuću. Neće ništa primetiti.

– Ali čuješ li ti ovo? Muka mi je od tog zvuka.Tom nije želeo ništa da čuje. Tu se negde krije san, lep san, i on bi sada

ponovo da ga nađe. No, ipak je slušao. To je bilo jače od njega. Kakva je tobuka? Kao da neko zavija. Ne, nije samo jedna osoba, više ih je, ridali suravnim, tihim glasom. Da li su to ljudski glasovi? Ne zvuče kao ljudi. „Rooarrk”,čulo se, iznova i iznova, „Rooaark”. Toma je zbog tih glasova grizla savest a dani sam nije znao zašto.

– Ubacićemo ih u krevet i pustićemo neku muziku – rekao je otac. – Hajdemo,unutra se neće toliko čuti.

Vrata automobila se otvoriše i Tom oseti hladan vazduh na svom licu. Agalama je postajala sve glasnija. Ne samo „Rooarrk”, već i drugi krici. „Beeee!Beeee!” Negde u blizini muškarci su vikali, smejali se, dovikivali se. Tomstvarno, stvarno nije želeo da sluša, ali krici su pronalazili put do njegove glave,kao voda kroz sunđer. Onda se neko nadvio nad njim i on oseti majčin parfem,đurđevak. Meka vuna njenog džempera očešala mu je obraz i on pomisli kako bisada mogao da pruži ruku i privuče je bliže. Zatim se pomerila.

– Ne možemo da ostavimo Toma ovde – rekla je. – Kako ćemo ovo daizvedemo?

Ostavljaju Toma?– Zaključaću auto – reče otac. – Vratićemo se za pola minuta. Hajde, idemo

već jednom.Parfem Tomove majke je ispario. Čuo je kako se vrata automobila polako

zatvaraju, čuo je pištanje centralne brave, a zatim i zaključavanje svih vrataistovremeno. Otvorio je oči. Nalazi se u kolima, kraj prozora na zadnjem sedištu.Sam.

Kola su bila parkirana na prilazu ispred njihove kuće. Video je upaljena svetla

101

u sobama na prizemlju. Ulazna vrata bila su otvorena. Roditelji će odneti Džoa iMili u krevet, a onda će se tata vratiti po Toma. Često su to radili kada bi stiglikući kasno, kao i večeras, kada su bili u poseti kod bake i deke. Tom zažmuri ispremi se da opet utone u san.

Ali kako da spava kad u njegovoj blizini nalazi nešto jadno i preplašeno?Uporno se čuo nečiji jauk. Od tog zvuka njegovoj mami je pripala muka. Tomu seplakalo. Zatim se prolomio krik. Glasan, prodoran krik, i Tom je opet bio budan.

Okrenuo se i pogledao ka brdu. Na drugoj strani ulice, zgrade oko mesarskeradnje bile su osvetljene. Čuo je komešanje, ljude kako šetaju unaokolo, nosećivelike tovare na ramenima.

Pošto je još uvek bio vezan, pošao je rukom ka kopči kako bi se oslobodio.Auto je bio zaključan, i mada zadnja vrata imaju posebnu sigurnosnu bravu zadecu, znao je da može da pređe napred i otključa prednja vrata. Mogao bi dastigne do kuće za pet sekundi. Pet sekundi od izlaska iz zaključanog automobilado sigurnosti porodičnog doma.

Vikanje i urlanje bilo je sve bliže. Možda je samo postajalo glasnije. Usvakom slučaju, pet sekundi je previše. Tata će se uskoro vratiti. Tom sešćućurio u sedištu, ne usuđujući se da ponovo sklopi oči iako je to žarko želeo.Stvarno želi da tata dođe po njega. Podigao je ruke i pokrio uši.

Da li ima nečeg napolju, ispred automobila? Nešto što je nežno zagrebalolimariju? Tom zadrža dah. Da, nešto je tamo. Nešto se pomera napolju. Čuje ga.Gotovo je oseti kako se vozilo zaljuljalo. Ne usuđujući se da pomeri glavu,pogledao je u vrata. I dalje su zaključana. Niko ne može da ih otvori bez ključa.Zar ne?

Morao da vrišti kako bi ga tata čuo. Da urla najjače što može. Ali noć je bilapuna urlika. Niko ga neće čuti. Sirena! Tata će je sigurno čuti. Treba samo da senagne napred, može da je dohvati sa zadnjeg sedišta. Tata će ga čuti i dotrčaće.Tom se uspravio, spreman da iskoči.

Majušna ruka pojavila se na prozoru, ni petnaest centimetara od njegove glave.Tom zna da je zaurlao. Takođe zna da ga niko nije čuo. Pokušao je ponovo, ali

nikakav zvuk mu nije izlašao iz grla. Nije mogao ni da se pomeri. Mogao je samoda gleda.

Ruka je krenula naniže, ostavljajući nekakav sluzav crveni trag. Tom jeraspoznao otisak palca, a onda i pet vijugavih linija kad su prsti lagano skliznuliniz staklo. Posmatrao je kako ruka i šaka nestaju ispod okvira prozora. Pre negošto se ruka potpuno izgubila, prsti se lagano pomeriše, kao da mu mašu.

Pridigao se, prešao na prednje sedište, pružio ruku ka sireni. Nečije lice zuriloje u njega kroz vetrobran. Tom otvori usta kako bi vrisnuo, ali u kolima kao da

102

više nije bilo kiseonika. Nije mogao da diše, nije mogao ni da viče.Šta je to bilo? Šta je to, dovraga, bilo? Devojčica, pomislio je, i imala je dugu

kosu. Ali glava joj je bila suviše velika. A lice je podsećalo na Džoove figure odplastelina. Krupne oči i pune, crvene, natečene usne. A gotovo najjezivija odsvega bila je njena koža. Bila je toliko bleda. Visila je na njenom skeletu, kao dajoj je velika, i zapravo nimalo nije izgledala kao koža. Podsećala je na vosakkoji krene da curi niz sveću, a onda se stegne i ostane tu, tako beo i naboran.Izgledala je kao da ju je neko umočio u istopljeni vosak. Ali njena koža nije onošto je najgore. Najgora je izraslina na njenom vratu, koja se uzdigla prema licu irastegla kragnu haljine. Dok je zurila u Toma kroz vetrobran, izgledalo je da seizraslina sama pomera, i Tom je sad pojmio celo njeno telo ispod te haljine;naduveno, mekano, sa venama koje se jasno ocrtavaju na voštanoj koži.

Dohvatio je sirenu i pritiskao iz sve snage, preplašen bukom koju je pravio, aliistovremeno nije mogao da skloni ruku sa volana. Onda je izašao iz kola. Neznao kako mu je to pošlo za rukom. Zna samo da je izašao. Kroz papuče jeosećao grubo popločan prilaz; noć je bila ispunjena zvucima mučenja, astvorenje iz košmara stajalo je između njega i ulaznih vrata.

Shvatio je da ponovo vrišti. Zatim je potrčao. A onda je vikao glasom svojemajke. I svog oca. Vikao je: „Tome, Tome, gde si?”, a ona ga je pojurila, gotovoga je sustigla a on je trčao, to je sve što je mogao da uradi, da trči, trči, trči.

I da se sakrije.Sve je bilo tiho. Hladno. Vlažno. Nije imao pojma gde se nalazi, ali je znao da

je na nekom tamnom i vlažnom mestu. Ležao je, ali nije imao predstavu da li jepao ili je jednostavno ostao bez daha. Bio je zadihan kao da nikada više nećeosetiti vazduh u plućima. Nešto čvrsto zarilo mu se u rebra, ali nije smeo da semrdne.

– Tome!Glas njegovog tate. Bio je tu negde. Ali... da li je? Da li je to zaista on?„Tataaa.” Umilan glas, tih i nestašan, kao dete koje se igra žmurke. Glas koji

je zvučao – Gospode – isto kao...– Tome, gde si? – začuo se njegov otac.Ne, ne, tata, to nisam ja!– Tataaa...– Tome, stvarno nije smešno. Izađi.– Garete, našao si ga? – začula se njegova majka iz daljine. Zvučala je kao da

plače. Da li je to ona? Liči na nju, ali...Koraci. Teški koraci u blizini. Suviše teški da bi bili...Tom ustade. Bio je na groblju, a otac je stajao tri metra dalje. Spazio ga je i

103

krenuo ka njemu. A onda je Toma nešto prenelo na drugu stranu groblja iodjednom se tu stvorila njegova majka i bili su u kući i ono užasno zavijanje čulose u njegovoj glavi previše glasno. Na majčinom licu je video kako pokušavanešto da mu kaže, ali buka je naprosto zaglušila svaku njenu reč. Sedeli su udnevnoj sobi, tata ga je smestio na jedan kauč, mama se naginjala ka njemu,naslonila se na njega, pokušavala nešto da kaže, ali on nije mogao da ih čuje jerje buka u njegovoj glavi bila previše glasna. Onda je mama počela da plače iTom je video suze kako joj se slivaju niz obraze, ali nije mogao da čuje njenjecaj, sve što je čuo, sve što će do kraja života čuti bilo je to užasno, užasnozavijanje.

A onda je shvatio i ko zavija.– Tome, anđele, molim te, prestani da plačeš, molim te, prestani.I prestao je. Mama to izglada nije primetila. Sela je na kauč i privukla ga na

krilo. Tom nije mnogo sitniji od nje i odavno joj nije sedeo u krilu, ali mu je biloveoma drago što se našao u njenom zagrljaju. Zatim se začuše koraci u dnustepeništa i otac se pojavi na vratima.

– Dobro su – rekao je majci tiho. – Oboje još spavaju.Otac uđe u sobu i kleknu na tepih ispred Toma. Zatim pruži ruku i pomilova

sina po čelu.– Šta se desilo, druže? – pitao je njegov otac, gladeći Toma po kosi.Tom im je ispričao sve, razume se. Zašto da im ne ispriča? Oni su njegovi

roditelji, njima veruje više nego bio kome drugom na celom svetu. Nije mu palona pamet da u neke priče roditelji teško mogu da poveruju.

32.

11. oktobar

„Sva stvorenja kralja i Boga,Pustite s nama glasa svoga.”

Crkva je bila skoro potpuno ispunjena, a žitelji Heptonklafa nisu se ustručavalida puste glas. Hari osmotri pastvu. Dženi Pikap je stajala pored svog muža, dvareda niže. Izgledala je pribrano.

Jedan ili dvojica iz gomile, međutim, delovali su kao da pate od užasnogmamurluka pa se Hari zapitao koliko je ovde prisutnih uzelo učešća u

104

događajima od prethodne večeri. Obredno klanje subotom uveče, odlazak u crkvusledećeg jutra. No, šta da se redi. Živi među zemljoradnicima.

Još nije uočio Flečerove. Alis mu je potvrdila da će porodica veče provestivan Heptonklafa, ali je njihova kuća svejedno previše blizu obora koji je DikuGrajmsu služio kao klanica. Nakon što je Grajms stigao, pre oko sata, Hari jeproveo pet minuta zagledajući ulicu ispred crkve. „Ulica ispred crkve uvek bude– kako da se izrazim – pomalo neuredna”, rekao mu je Tobajas. Ili je kišapadala cele noći ili je operacija čišćenja izvedena izuzetno temeljno. Nigde nijebilo ni traga dešavanjima od prethodne noći.

Himna se bližila kraju. Eno ga Garet, na sredini klupa sa leve strane crkve.Alis je kraj njega. Jednom rukom drži knjigu pesama, a drugu ruku je položila naTomovo rame. Njen najstariji sin zakovao je pogled za vrhove svojih cipela.Niko od njih ne peva.

* * *

– Tokom prethodne tri sedmice često su mi postavljana dva pitanja – rekao jeHari. Stajao je za govornicom, a većina lica bila je okrenuta ka njemu; to je uvekdobar znak. – Prvo je: „Ste se smestili, vikare?” A drugo je: „Momče, ti nisi sasela, jel’ da?”

Nekoliko tihih kikota začu se u gomili.– Odgovor na prvo pitanje glasi: jesam, hvala vam, svi su krajnje ljubazni i

prijatni. Na drugo: ne, nisam. Nisam sa sela. Ali se privikavam.Iako je crkva bila prepuna, samo troje ljudi sedelo je u prvoj klupi sa leve

strane: Sinkler, njegov otac Tobajas i njegova starija ćerka, Kristijana. Ranije jeto bila klupa porodice Renšo. U svakom pogledu, još je njihova.

– Pomisao da živimo u uređenom univerzumu svima nam može doneti osećajspokojstva – nastavio je Hari. – Ovde gore, u brdima, gde je zemlja tako važandeo života i gde godišnja doba upravljaju većinom naših poslova, možda je lakšeostvariti harmoniju sa svetom nego u gradovima.

Pod slabim osvetljenjem u crkvi, oštre i pravilne crte lica Kristijane Renšoizgledale su gotovo lepo, i veoma nalik crtama lica njene mlađe sestre. Ona nijegledala Harija, već jabuku na jednom od aranžmana na prozorima. Sedela jenekoliko metara dalje od svog dede.

– Pasus koji sam vam upravo pročitao – reče Hari – opravdano je popularan uvreme žetve, na krštenjima i venčanjima, čak i na sahranama. U važnim trenucimaživota volimo da se podsetimo kako smo svi deo jednog većeg plana, da se svedešava s razlogom. I da za sve postoji mesto i vreme. Ovo što čitamo danas,

105

Eklesijast, poglavlje treće, stihovi jedan do osam, kazuju to bolje od bilo kogdrugog biblijskog teksta.

Džilijan je sedela osam redova iza, neposredno iza Flečerovih. Čak i sa teudaljenosti, Hari je primetio da joj je kosa oprana, kao i da je našminkana.

– Zato je prilično čudno – nastavio je – što je ostatak Eklesijasta najtežerazumljiva knjiga čitave Biblije.

* * *

Služba se bližila kraju. Pastva je pevala završnu pesmu liturgije, a Dik i SelbiGrajms, crkveni pomoćnici, nosili su tanjire sa darovima kroz salu dok se Haripripremao za pričest. Sve je već spremio prethodnog popodneva, otvorio je vinoi ostavio ga da odleži. Sada mu je samo preostalo da sipa vino u pehar. Skinuo ječep sa flaše, nasuo malo vina u šolju i dodao vodu. Uzeo je komadiće hostije ipoređao ih po srebrnom poslužavniku. Nosiće ih okolo i deliće ih. Sinkler će ićiiza njega sa vinom.

Hari podiže tacnu u vazduh. Sveštenik se uvek prvi pričešćuje. Sledeći će bitiSinkler, posle njega orguljaš, zatim i ostali vernici. Iza sebe je čuo pomoćnikekako postavljaju ljude na svoja mesta.

– Telo našeg Gospoda Isusa Hrista, koje je tebi dato, čuvaj svoje telo i dušuza večni život – uzeo je komad hostije sa tacne. – Uzmi ovo i pojedi sećajući seda je Hrist umro za tebe, i hrani se zahvalnošću i verom u Njega.

Hari stavi hostiju u usta. Orguljaš je završio sa sviranjem i prišao kako bi staopored Sinklera. Hari je čuo pričesnike u prvom redu kako se smeštaju poredograde kapele. Kasnije bi trebalo da nazove Dženi i Majka, da ih pita kako jeprotekla njihova prva služba. Ako treba, navratiće do njih. Podigao je pehar. Dali on to oseća neki neobičan miris u vazduhu?

– Krv našeg Gospoda Isusa Hrista – rekao je. – Čuvaj svoje telo i dušu zavečni život. Popij ovo sećajući se da je Hristova krv prolivena za tebe i budizahvalan – Hari prinese pehar usnama. Zraci sunca probili su se kroz prozoriznad oltara. Za trenutak je srebrni pehar postao crven kao vino koje se u njemunalazi.

– Hristova krv – reče tiho za sebe. Na usnama je osetio hladno srebro.Napolju je nekoliko vrana kružilo oko crkve. Čuo ih je kako se dozivaju.

Unutar crkve sve je bilo mirno. Ljudi su ćutali, čekajući da Hari ustane i započnepričešće.

Lagano, veoma lagano, Hari je vratio pehar na oltar.Bela platnena maramica ležala mu je nadohvat ruke. Zgrabio ju je i prineo

106

ustima. Svakog trenutka će se zagrcnuti. Ponovo je podigao pehar i najbržimkorakom, bez prosipanja sadržaja, uputio se prema svešteničkim odajama.Otvorio je vrata ramenom, a zalupio ih nogom. Stigao je do sudopere uposlednjem trenutku.

Tek kad se crvena tečnost prosula po belom porcelanu Hari je shvatio da senapinje da povrati. I da ga svi u crkvi čuju. Pustio je hladnu vodu sa česme ipokvasio ruke. Zatim ih je podigao do lica.

– Vikare, šta se dešava?Sinkler Renšo je ušao odmah iza njega. Hari je sklopio ruke i napunio šake

vodom. Prineo ih je licu i otpio.– Vikare, da li ste bolesni? Kako mogu da vam pomognem?Hari se okrenuo, podigao pehar i predao ga starešini crkve. – Još jedan

običaj? – upitao je. Ruka mu se tresla. Ponovo je spustio pehar.Sinkler se zagleda u pehar, zatim se okrenu i hitro napusti prostoriju. Zatvorio

je ulazna vrata, a onda se vratio i stao tik uz Harija.– Ovako se završava? – pitao je Hari. – Pustite da krv slobodno poteče u

subotu uveče, a sledećeg dana je popijete?– Šta se dešava, za ime Boga? – upita Sinkler.Hari pokaza ka peharu. – To nije vino – rekao je, a ruka mu se i dalje tresla. –

To je krv. I to ne simbolična – već prava krv.– Nemoguće!– Probajte sami. Ja jesam.Sinkler podiže čašu i ponese je prema svetlu. Podigao ju je do lica i duboko

udahnuo kroz nos. Zatim je umočio kažiprst u tečnost i pažljivo je proučavao.Hari je gledao i nije uspeo da protumači starčev izraz lica. Nakon nekolikotrenutaka, Sinkler je oprao ruku na česmi i okrenuo se ka Hariju.

– Popijte malo vode – rekao je. – Priberite se, mirujte malo.Zatim se ponovo okrenuo i odšetao do drugog kraja sobe. Na jednoj polici

našao je drugi pehar, stariji, malo pohaban, i isprao ga na sudoperi. Otvorio jevrata vitrine – Sinkler se očigledno dobro snalazi u ovoj prostoriji – i izvukaonovu bocu vina. Hari je seo na stolicu i posmatrao kako Sinkler nalazi otvarač iotvara flašu. Sipao je vino u pehar i otpio.

– Ovo je u redu – rekao je. – Možete li da nastavite?Hari nije bio u stanju da odgovori. „Hristova krv, prolivena za tebe .” Krvava

žetva.– Vikare? – Sinkler je i dalje govorio smireno, ali nije bio raspoložen za bilo

kakve gluposti. – Mogao bih da kažem ljudima da vam je pozlilo. Hoćete li dauradim to?

107

Hari se pridiže, odmahujući glavom. – Ne, biću u redu – rekao je. – Hvalavam.

– Dobar ste čovek. Pomolite se ovde, sa mnom. Pomoći će vam da se smirite.Bio je u pravo. Hari je duboko udahnuo i izgovorio poznate reči. Nesvesno je

prineo pehar usnama i otpio. Tečnost je imala ukus vina.– Bolje vam je? – pitao je Sinkler.– Da, hvala vam. Trebalo bi... – pokazao je ka vratima. Pojma nije imao šta se

dešavalo u sali u međuvremenu.– Samo trenutak – Sinkler mu položi dlan na rame. – Lično ću se pobrinuti za

ovo posle službe – pokazao je ka prvom peharu, i dalje punom... – Glupava šala– nastavio je. – Ljudi su sinoć previše popili. Molim vas, izvinite.

Hari klimnu glavom i oni onda izađoše. Podigao je tacnu sa hostijom i prišaoprvom pričesniku, koji je i dalje strpljivo čekao na kolenima.

– Telo Hrista – reče, spuštajući hostiju na ispružen dlan ispred sebe. – TeloHrista... Telo Hrista – Išao je redom od jednog do drugog vernika, a iza sebe ječuo kako Sinkler prinosi vino. – Krv Hrista – pričao je. – Krv Hrista.

Zapitao se da li će mu ikada više prijati te reči.

33.

– Vino, Hari?– Hvala. Imate li belo? – Hari je skinuo kaput i tražio mesto da ga okači.

Čiviluci u kući Flečerovih uvek su bili pretrpani.– Odmah – reče Garet pa se sagnu i otvori frižider.– Nešto lepo miriše, Alis – rekao je Hari dok je prihvatao veliku čašu koju mu

je Garet pružao. Kuhinjski sto bio je postavljen za nedeljni ručak. U svojojvisokoj stolici, Mili je grickala štapić od testa. Od dečaka nije bilo ni traga.

Čaša je bila veoma hladna. Tečnost u njoj bila je ohrabrujuće svetla. Probaoje. Definitivno vino. Mili mu ponudi svoj štapić. Kada je odmahnuo glavom,ispustila ga je na pod.

– Ješćemo piletinu spremljenu na južnjački način – rekla je Alis. – Biće divnohrskava.

– Šta se desilo tokom pričešća? – pitao je Garet dok je sipao čašu belog vinaza Alis i crvenog za sebe. – Pitali smo se gde si otišao.

– A, to. Vino je bilo prokislo – odgovorio je Hari, onako kako su se on iSinkler dogovorili. Najbolje je da istinu znaju samo njih dvojica. Savio se i

108

dohvatio Milin štapić. – Stvarno gadno, imalo je ukus sirćeta – nastavio je.– Ipak, sve je lepo prošlo – reče Alis. – Crkva je bila puna i niko nije zaspao.– I siguran sam da će svi pamtiti taj dan kao jedno ugodno duhovno iskustvo –

rekao je Garet. – Nemoj da slušaš moju suprugu. Ona je Amerikanka.– Kao da si ti kročio u crkvu pre našeg venčanja – uzvratila mu je Alis. – Da li

si uopšte kršten? Gde ti je štapić, lutko? Da li ga je vikar ukrao? Nevaljali vikar.– Kao mali, umočio sam levi članak u rotenstolsko jezero – rekao je Garet. –

Od tada sam nepobediv.Nešto ovde ne štima. Alis i Garet se previše trude. Njihovi osmesi i razgovor

deluju usiljeno. Kad se malo bolje pogleda, oboje izgledaju kao da se nisu bašnaspavali.

– Mogu li nekako da pomognem, Alis? – ponudio se Hari.– Možete da potražite dečake. Obično ih treba deset minuta nagovarati da

sednu za sto, budite uporni.Hari je poneo svoju čašu i krenuo u potragu po kući. U sobama na prizemlju

nije bilo dece pa je krenuo na sprat. – Dečaci – oglasio se kada je stigao do vrhastepeništa. – Ručak je gotov.

Pošto nije bilo odgovora, krenuo je prema vratima u dnu hodnika. Lagano jepokucao na vrata jedne sobe, a zatim ih otvorio. Džo je sedeo na sredini tepiha,okružen vojnicima igračkama.

– Hej, druže – reče Hari. – Mama kaže da je ručak gotov.Džo obori pogled ka tepihu i postavi nekoliko vojnika na nove položaje.– Ćuo sam da ti je bilo muka – rekao je. – U crkvi. Svi su čuli.Sjajno, pomisli Hari. – Nadam se da nikome nisam ogadio ručak – rekao je. –

Dolaziš? – Vratio se do dovratka. Susedna soba je sigurno Tomova.– Umrle su, zar ne?Hari se vratio u sobu i čučnuo, gotovo na Džoovu visinu. Dete nije skidalo

pogled sa svojih igračaka. „Vreme da se umre.”– Kako to misliš, Džo? – pitao je. – Ko je umro?Džo je podigao glavu i pogledao Harija. Ispod očiju je imao tamne senke.– Ko je umro, Džo? – ponovio je Hari najtiše što je mogao.– Devojčice u crkvi – odgovorio je Džo.– Džo, da li si ti bio u crkvi juče popodne? – Hari upita. – Da li si čuo moj

razgovor sa gospođom Pikap?Džo je odmahnuo glavom. Izgledao je kao da govori istinu. Uostalom, on i

Dženi su bili napolju kada mu je ona rekla za pogibiju svoje kćerke.– Hari, dečaci, ručak! – pozvala je Alis iz prizemlja. Hari se uspravio.– Ne ona – promrmljao je Džo, ovoga puta govoreći svojim vojnicima. – Svi

109

znaju za nju. Mislim na ostale.Hari se ponovo spusti na tepih. – Koje ostale? – pitao je. – Džo?Džo ga je ponovo pogledao. On je bio najslađe dete koje je Hari ikada video,

sa svojim bledim pegavim licem, plavim očima i riđom kosom. Međutim, u timočima se videlo da nešto nije u redu.

– Da li je moguće da niko u ovoj kući nije gladan? – povikala je Alis.Hari se pridigao. – Moramo da idemo, druže – rekao je podižući Džoa na noge

i vodeći ga prema vratima sobe. Kada su stigli do stepeništa, začuli su buku kojaih je naterala da se okrenu. Vrata Tomove sobe su se otvorila. Soba je bila umraku, zavese su bile navučene. Tom se pojavio na vratima, prošao pored njih istutnjao se niz stepenice. Bio je to prvi put da nije obratio pažnju na Harija.

* * *

– Mama, možemo li posle ručka da pravimo svetiljke? – pitao je Džo.

Alis se pružila preko stola i isekla Milinu piletinu na sitne komade. Pogledalaje ka Tomu, zatim ka Hariju. Jedna bora joj se pojavila između obrva. – Nisamsigurna, dušo – odgovorila je. – Ne vole svi Noć veštica. Ne želimo da vikarubude neprijatno.

– Volim ja bundeve – rekao je Hari, videvši kako Alis nervozno gleda kaTomu. – Ako se slažeš, Džo, mogu da ti pomognem – nastavio je. – Mada, sobzirom na to koliko su talentovani tvoji mama i tata, verovatno ću te razočarati.

– Za Noć veštica idemo da skupljamo slatkiše – rekao je Džo. – Možeš sanama ako hoćeš.

– Zapravo, Džo, ništa još nisam obećala – Alis je ponovo gledala ka Tomu.Njeno najstarije dete nije ni pipnulo hranu u tanjiru. – Šta vi mislite, Hari? –rekla je, ponovo se okrenuvši ka njemu. – Da li u Heptonklafu slave Noć veštica?

– Kladim se da slave – odgovorio je Hari. – Da li je sve okej, Tome?– Tom mora da ide na pregled kod specijalnog doktora – razglasio je Džo. –

Zato što izmišlja priče o čudovištima, a sinoć je testerisao.– Molim? – upita Hari.– Džo, dosta je – istovremeno reče Garet.– Tom je ružno sanjao – brzo je objasnila Alis. – Vratili smo se kući kasno, a

na ulicama je bilo veoma bučno. Sami smo krivi što smo ga ostavili u kolima –Okrenula se ka starijem sinu i prstom prešla preko njegove nadlanice. – Izvini,anđele – rekla je. Tom nije obraćao pažnju na nju.

– Hajde, Tome – rekao je Garet. – Pojedi nešto.Tomova stolica glasno je udarila po drvenom podu kada ju je odgurnuo i

110

skočio na noge. – Nisam ružno sanjao! – viknuo je. – Ona je stvarna i Džo zna daje to istina. On je pušta u kuću, a kada nas ona sve pobije, on će biti kriv iprokleto ga mrzim!

Izašao je iz trpezarije pre nego što je ijedan od roditelja uspeo da reaguje.Alis je tiho ustala i krenula za njim. Garet je iskapio piće i nasuo još jednu čašu.Džo je svojim krupnim plavim očima gledao u Harija.

* * *

Pola sata kasnije, Hari je napustio dom Flečerovih. Nakon što je poslao Džoa iMili da se igraju, Garet je ispričao Hariju sve o prethodnoj večeri. Ni on ni Alisnisu videli tragove devojke o kojoj je Tom neprekidno pričao. Ujutru će ga Alisodvesti lekaru.

Kad je Hari izašao iz kuće, na nebu se ponovo spremala kiša. Zaustavio sekada je došao do porodičnog automobila. Vozačeva vrata i hauba bili suprašnjavi i isprskani blatom, ali su zato zadnje staklo i limarija neposredno ispodbili besprekorno čisti. U prašini se čak video trag koji je neko napravio krpom začišćenje. Takođe, u gornjem uglu zadnjeg stakla stajala je izbledela mrlja koja bizapravo mogla da bude otisak prsta. Crveni.

34.

16. oktobar

Kucanje na vratima ga je uznemirilo iako ga je očekivao. Hari je ustao i utišaomuziku. Dok je prilazio vratima, sa druge strane staklenih ulaznih vrata jerazaznao dve visoke figure.

Majk Pikap, Dženin muž i zet Sinklera Renšoa, nosio je izbledelu jaknu odtvida i kapu, smeđe somotske pantalone i zelenu pletenu kravatu. Čovek krajnjega bio je obučen u tamnosivo prugasto odelo, koje je delovalo kao da jeskrojeno po meri. Nijedan od dvojice gostiju nije se smešio.

– Dobro veče, vikare – reče Majk Pikap. – Ovo je glavni detektiv Rašton.– Drago mi je – rekao je Hari. – Molim vas, uđite.Posetioci krenuše za njim u radnu sobu. Hari se savio kako bi sklonio riđe

klupko iz jedne od fotelja, a zatim sačekao da gosti sednu. Radna soba je najvećaprostorija u kući. U njoj radi, prima goste, ponekad drži molitve za manje grupe

111

vernika. Zahvaljujući dvama velikim edvardijanskim radijatorima, ovo je takođebila najtoplija prostorija u kući; i zasigurno prostorija u kojoj boravi njegovamačka.

Spustio je životinju na pod i poterao je pod radni sto. – Hoćete li nešto dapopijete? – ponudio je. – Imam irski viski – nastavio je, pokazujući ka otvorenojboci na stolu. – Ima i piva u frižideru. Ili mogu da pristavim čaj.

– Ne, hvala – reče Pikap za obojicu. – Ali nemojte se ustručavati zbog nas.Nećemo vam oduzeti mnogo vremena – Zastao je, očigledno čekajući da Harisedne. Glavni detektiv, čovek u kasnim pedesetim godinama, sa upadljivo uskimsivim očima i gustim crnim obrvama, lagano je pogledom prelazio po sobi.

Hari sede na stolicu najbližu radnom stolu. Nije se sasvim iznenadio kada jevideo kako se mačka vratila i skočila na rukohvat fotelje u kojoj je sedeodetektiv.

Ponovo se uspravio. – Izvinjavam se – reče Hari. – Otarasiću ga se.– Sve je u redu, momče. Navikao sam na mačke – Rašton mu dade znak rukom

da ne ustaje sa stolice. – Moja žena ima dve u kući – nastavi, sada gledajućimačku. – Sijamske. Bučna mala stvorenja – polako je pomazio mačku iza ušiju.Predenje koje se zatim začulo podsećalo je na zvuk paljenja motora.

– Ja, naprotiv, nisam navikao na mačke – reče Hari. – Izgleda da me je ovausvojila.

Rašton podiže svoje ogromne obrve. Hari slegnu ramenima.– Možda je ranije tako bilo u vikarijatu – objasnio je. – Ili to, ili je ova

zgrabila priliku. Kako god, bila je ovde kada sam došao i od tada odbija da ode.Nisam je hranio, nijednom, ali neće da ode.

– Ima li ime? – pitao je Rašton.– Ta Prokleta Mačka – odgovorio Hari iskreno.Raštonove usne se iskriviše. Majk Pikap se nakašlja. – Vikare, hvala vam što

ste odmah pristali da se sastanete sa nama – rekao je.Hari nakrivi glavu ka upravniku crkve.– Zapravo, i ja sam se pre manje od jednog sata čuo sa Brajanom – nastavio je

Pikap. Dvojica gostiju razmeniše poglede, nakon čega se Pikap ponovo okrenuoka Hariju. – Brajan i ja smo stari prijatelji – rekao je, a Hari samo što se nijenasmejao. Mačka se sklupčala na detektivovom krilu i prela je kao motor traktoradok je njegova krupna šaka prelazila celom dužinom njenih leđa.

– Majk je došao kod mene prošle subote uveče – Rašton je rekao. – Nakonincidenta na žetvenoj službi.

– Dženi i ja smo bili na ručku kod njenog oca posle službe – objasnio je Majk.– Moram da priznam da nas je zanimalo šta se dešavalo tokom pričešća. Sinkler

112

očigledno nije želeo o tome da razgovara, ali ga je Dženi pritiskala dok konačnonije popustio i sve nam ispričao. On misli da je sve to samo neslana šala kojućemo svi brzo zaboraviti, ali nakon onoga što se pre nekoliko sedmica zamalodesilo bebi Flečerovih, zaista nisam bio zadovoljan. Posle ručka sam se vratio usakristiju. Sinkler je prosuo ostatke tečnosti iz pehara i sve je oprao, ali jezaboravio na zapušač. Odneo sam ga Brajanu. Dao mi je reč da će ga pregledatiu njegovoj laboratoriji. Diskretno.

– Shvatam – reče Hari.– Brajan me je večeras nazvao kako bi mi saopštio rezultate – nastavio je

Majk. – Bila je to svinjska krv, što smo manje-više očekivali. U subotu jezaklano mnogo životinja, a kao što i sami znate, kada se svinja ubije, njena krv sečuva. Koristi se za pravljenje krvavice. Neko se sigurno dočepao jedne boce –što nije toliko teško – a zatim je odneo do crkve.

Rašton se primakao. – Oče Lejkok – rekao je. – Koliko sam shvatio, vi ste se usubotu popodne pripremali za službu. Ko je imao pristup crkvi posle vašegodlaska, a pre početka nedeljne službe?

Hari je pogledao Majka, oklevajući da pomene Dženino ime u prisustvunjenog supruga. Majk zausti.

– Moja žena je u crkvi provela nekih petnaest minuta nakon što je prečasniLejkok otišao – rekao je. – Sinkler joj je pozajmio svoje ključeve. Pridružio samjoj se oko pola pet popodne i zajedno smo temeljno pregledali čitavu crkvu.Rekla mi je da ste pomislili kako se neko dete, ili neko drugi, krije u crkvi,vikare. Da li je to tačno?

– Tačno je – priznao je Hari. – Neko se motao po crkvi. Verovatno nijetrebalo da ostavljam Dženi samu, ali ona je tako želela.

– Bilo joj je dobro – rekao je Majk. – Dobro ste postupili što ste joj dali malovremena. A crkva je bila prazna kada smo otišli. Proverili smo.

– Ko još ima ključeve od crkve? – pitao je Rašton.– Obično, samo vikar i upravnici crkve, moguće i čistači – odgovorio je Majk.

– Trenutno nemamo čistače. Koliko ja znam, samo vikar, Sinkler i ja trenutnoimamo ključeve.

– Prečasni, ja ne idem u crkvu – počeo je Rašton.– Niko nije savršen – reče Hari kao iz topa.– Tako je – složio se Rašton. – Ali Majkl mi kaže da je pravilo da se sveštenik

prvi pričesti, zar ne?Hari klimnu glavom. – Da, uvek. Zamisao je da se ja nađem u uzvišenom

stanju svesti pre nego što poslužim ostale vernike hlebom i vinom.– Šta mislite, da li većina ljudi zna za to pravilo?

113

– Pretpostavljam. Barem oni koji se redovno pričešćuju.– Šta ti je na pameti, Brajane? – upita Majk.– Čini mi se da imamo dve mogućnosti. Možda neko ima nešto protiv vikara i

želeo je da ovaj incident baš njega pogodi. Ili, možda, počinilac nije znao da ćesveštenik biti prvi koji će probati vino. Jer da je taj pehar nekako došao do ljudi,sigurno bi barem desetoro njih probalo vino pre nego što prvih dvoje ili trojeprimete da nešto nije u redu. Onda biste imali ozbiljan problem. Da li možete dase setite nekoga kome bi palo na pamet da priredi ovakvu šalu?

Hari se za trenutak zamisli, znajući da se od njega očekuje nekakav odgovor. –Ne mogu – rekao je. – Pitam se da li možda neko nije želeo da se crkva ponovootvori. Ili sam možda nekome zasmetao kada sam došao, a da toga nisam svestan.

– Niste – reče Majk. – Zapravo, ovdašnji ljudi su vam izuzetno naklonjeni.– Ono što od vas tražimo, prečasni – rekao je Rašton – to je da nam dopustite

da uzmemo vaše otiske prstiju kako bismo ih uporedili sa onima na zapušaču itako možda našli otiske koji nisu vaši.

– I ja ću uraditi isto to, ako će to biti od pomoći – rekao je Majk, a zatim seokrenuo ka Hariju. – Vikare, moramo porazmisliti o bezbednosti crkve. Sredićuda se zamene brave na vratima, odmah ujutro. Izradićemo svega tri kompletaključeva.

– To ima smisla – složio se Hari.– Odlično. Vaši ključevi će biti gotovi prekosutra. Možemo da se nađemo na

ručku u Belom lavu. Recimo u jedan popodne?Za uzimanje otisaka trebalo je svega nekoliko minuta, nakon čega su dvojica

muškaraca poželela vikaru laku noć i otišla. Hari se vratio u radnu sobu.Pogledao je ka ormanu sa pićima. Dovoljno je popio. Osetio je nešto toploizmeđu članaka i spustio pogled. Mačka mu se trljala o farmerke.

– Mrzim mačke – progunđao je Hari. Savio se i podigao je. Ležala mu je unaručju, predeći, prijatno topla.

Pola sata kasnije mačka je čvrsto zaspala. Hari se nije pomerio.

35.

19. oktobar

Evi je parkirala automobil na jedinom slobodnom mestu na parkingu. Ogromnazgrada vatrogasne stanice Gudšo Bridža, nalik na hangar, udaljena je dvadeset

114

metara. Izašla je iz kola i dohvatila štap za hodanje.– Bojim se da će me stepenice prilično namučiti – objasnila je vatrogascu na

portirnici. – Postoji li negde lift kojim mogu da se popnem? Izvinjavam se štosam na smetnji.

– Nema problema, ljubavi. Sačekaj minut.Vatrogasac je povede niz hodnik. Trudila se da ne zaostaje, ali leđa je već

danima bole. Neprestano oslanjanje na štap opteretilo joj je leđne mišiće s testrane i oni su usled toga pritiskali nerve. Trebalo bi da češće koristi kolica. Toje prosto...

Stigli su do lifta i popeli se na sprat iznad, zatim krenuli natrag kroz hodnik.Možda će pri izlasku moći da se spusti niz vatrogasni stub.

Malo dalje, vodič se zaustavio pred jednim plavim vratima i zakucao. Nesačekavši odgovor, otvorio je vrata. – Gospođa želi da vas vidi, šefe – obznanioje, a zatim se okrenuo ka Evi. – Doktor... kako?

– Evi Oliver – prosiktala je. – Mnogo vam hvala.Još dva vatrogasca stajala su u kancelariji i čekala je.– Dobro jutro, doktorko Oliver – Rekao je viši, očigledno i stariji, pružajuči

ruku. – Ja sam šef stanice, Arnold Ernšo. Ovo je moj zamenik, Najdžel Blejk.– Vrlo mi je drago što ste pristali da se sastanete sa mnom – reče Evi.– Taman posla. Ako se oglasi požarni alarm, nestajemo brzinom svetlosti. Do

tada, u vašim smo rukama. A sad, može li kafa? – Povisio je glas. – Gde ideš,Džek?

Evin vodič se ponovo pojavio, proverio da li njegovi nadređeni i dalje pijučaj sa mlekom i tri kašičice šećera, a zatim sa rado prihvatio da spremi belu kafuza Evi.

Sve troje su seli. Iako bi Evi volela da malo odmori kako bi povratila dah, obačoveka su je posmatrala, čekajući je da počne.

– Kada smo se čuli, objasnila sam vam da želim da saznam više o požaru kojije izbio u Heptonklafu pre nekoliko godina – počela je. – To ima veze sa jednimmojim pacijentom i sigurna sam da ćete razumeti zbog čega ne mogu da vamotkrijem sve pojedinosti. Lekar ne sme da otkriva ništa o svojim pacijentima.

Šef Ernšo klimnu glavom. Njegov kolega je takođe izgedao zainteresovano,voljan da pomogne. Evi se zapita da li je vatrogascima dobrim delom danazapravo dosadno pa su se obradovali što će im konačno nešto zaokupiti pažnju.

– Požar je izbio u kasnu jesen, pre tri godine – rekla je Evi. – U kolibi u Vajtlejnu, u Heptonklafu, da li sam to pomenula?

Ernšo klimnu glavom i potapša fasciklu na svom stolu. – Sve je ovde – rekaoje. – Mada se nismo namučili da je pronađemo. Bio je to gadan požar. Dete je

115

nastradalo.– Da li ste vi bili prisutni?– Obojica – odgovori Ernšo. – Čitav redovni sastav, kao i četvorica

dobrovoljaca. Kako možemo da vam pomognemo?– Koliko sam shvatila, nakon gašenja vatre treba pronaći odgovore na dva

pitanja – rekla je Evi. – Gde je izvor požara i šta je bio uzrok požara? – Džilijanjoj nije rekla kako je požar izbio. Ako je izbio zbog nemarnosti nje ili njenogmuža, to bi objasnilo njenu ljutnju ili griža savesti. Oba vatrogasca klimnuše.

– Da li je to dobro za početak? – pitala je.Blejk joj se primače. – Za požar su potrebne tri stvari, doktorko Oliver –

rekao je. – Treba vam visoka temperatura, gorivo kao što je papir, ili benzin, itreba vam kiseonik. Ako bilo šta od toga nedostaje, neće biti vatre. Razumete?

Evi je dala znak glavom da razume.– U većini slučajeva, podrazumeva se da imamo kiseonik. Znači, tražimo

kombinaciju toplote i goriva. Nakon toga, vatra putuje bočno i uvis od svogizvora. Ako požar izbije u dnu zida, videćete tragove kako se šire iz te tačke ustranu i naviše u obliku slova V. Razumete?

Evi ponovo klimnu glavom.– Neke stvari u kući, kao što su sintetički materijali ili stepenište, mogu da

poremete ovaj pravac, ali osnovno je pravilo da pratite oštećenja od vatre domesta gde su ona najveća, a zatim na tom mestu tražite kombinaciju vreline igoriva. U požaru na Vajt lejnu izvor požara je bio prilično očigledan iako segornji sprat urušio. Požar je izbio u kuhinji, u blizini šporeta.

– A znate li kako je izbio? – pitala je Evi.– Morali smo da nagađamo – odgovorio je Blejk – zato što je šteta u kuhinji

bila ogromna. Ali rečeno nam je da je ulje za kuvanje stajalo pored šporeta, štonikako nije dobro. Pretpostavljamo da je tiganj ostavljen na šporetu, na plinskojringli. To se često dešava sa tiganjima. Ljudi naprave omlet, usredsrede se na toda ga prebace u tanjir u jednom komadu i vrate tiganj na šporet, zaboravljajućipritom da nisu isključili dovod plina. Tiganj se zagreva sve više, sve dok se uljekoje je preostalo u njemu ne zapali. Ako se u blizini nalazi plastična bocamaslinovog ulja, plastika će se otopiti i ulje će iscureti. Shvatate kako...

– Da, naravno – rekla je Evi i u sebi se opomenula da skloni boce sa uljem izkuhinje čim stigne kući.

– Međutim, u ovom slučaju problem su bile plinske boce – nastavio je Ernšo.– Koliba nije bila priključena na gasovod pa je porodica koristila plinske boceza šporet. To nije neobično u ruralnim krajevima, ali ovde su tri rezervne bocestajale u skučenom prostoru odmah do šporeta. Kada ih je jednom zahvatio

116

plamen...– Jasno mi je – rekla je Evi, pitajući se da li stvarno ima snage da postavi

sledeće pitanje. – Znam da je ovo pitanje teško, i molim vas da mi oprostite štomoram da ga postavim, ali da li ste u bilo kom trenutku razmatrali mogućnost daje požar podmetnut?

Ernšo se ponovo zavali u svoju stolicu. Blejk joj se namrštio.– Uvek moramo da uzmemo u obzir mogućnost podmetanja požara – reče

Ernšo nakon nekoliko trenutaka. – Ali u ovom slučaju ništa nije bilo nikakvihnagoveštaja za to. Izvor požara bio je lako uočljiv.

– I lako ga je objasniti – ubacio se Blejk.– Da je požar izbio u korpi za otpatke u spavaćoj sobi – rekao je Ernšo – ili da

smo našli tragove benzina ispred kuće, to bi bilo nešto drugo.– Porodica je iznajmljivala kuću te smo odmah odbacili mogućnost prevare sa

osiguranjem – dodade Blejk.– Uz to, izgubili su dete – dodao je Ernšo, nagoveštavajući da je Evi to morala

ranije da uzme u obzir. Teorija o podmetanju požara kako bi prikrili nesrećnidogađaj smrt stajala je na krhkim nogama. Evi pomisli kako je možda vreme dakrene.

– Potpuno razumem – rekla je. – Znam da moja pitanja zvuče bezosećajno. Žaomi je što ne mogu da vam otkrijem zbog čega je tako.

– Prikrivanje dokaza nakon podmetanja požara nije tako jednostavno – rekaoje Blejk. – Podmetači požara često koriste šibice koje nakon paljenjajednostavno bace, pretpostavljajući da će ih vatra dokrajčiti.

– A to se ne dešava?Blejk odmahnu glavom. – Glava šibice sadrži nešto što nazivamo dijatomima –

rekao je. – To su jednoćelijski organizmi koji sadrže veoma otporan element kojise zove silicijum. Silicijum je otporan na plamen. Ponekad možemo da odredimoi koja marka šibica je korišćena.

– Shvatam – reče Evi. – Imam samo još jedno pitanje, ako mi dozvolite, aonda ću vas ostaviti na miru. Koliko vremena nakon gašenja požara ste shvatilida je telo deteta potpuno izgorelo?

Njih dvojica se pogledaše. Blejk se još jače namršti.– Vatra je gorela više sati, ako sam dobro razumela – nastavila je Evi. – Čak i

pošto ste ugasili plamen, morali ste da se uverite da je zgrada bezbedna.– Gornji sprat se srušio – rekao je Blejk.– Da, tako je – rekla je Evi. – Zbog toga ste morali da preturate po

ruševinama, i sigurno vam je trebalo mnogo vremena da sve proverite... – A za tovreme, Džilijan je bazala po vresištima, terajući se da ne izgubi nadu. – ...Da

117

potvrdite da je leš deteta sasvim propao u plamenu.– Doktorko Oliver, veoma se retko dešava da vatra potpuno uništi telo. Zaista

veoma retko – rekao je Ernšo.– Izvinite, nisam sasvim...– Svi koji misle drukčije ne razumeju se u hemiju – rekao je Blejk. – Prilikom

kremacije, tela se izlažu temperaturama od otprilike hiljadu stepeni Celzijusa,najmanje nekoliko sati. Čak i tada, često ćete naći nekakve ostatke u pepelu.Većina požara, naročito u stambenim objektima, ne razvijaju dovoljnutemperaturu, niti traju toliko da bi se telo u potpunosti uništilo. U kućijednostavno nema dovoljno goriva.

– U ovom slučaju, naravno, temperatura je bila izuzetno visoka jer su plinskeboce poslužile kao izvor – rekao je Ernšo.

– I da li su zbog toga ostaci devojčice...– Pronašli smo je sutradan – rekao je Blejk. – Veoma malo je ostalo, naravno,

ali ipak... Zašto ste pomislili da njeni ostaci nisu pronađeni?Evi prekri usta rukama. – Izvinite, molim vas – uspela je da kaže. – Pogrešno

sam informisana.– Ono što smo pronašli bilo je veoma slično ostacima posle kremacije – reče

Blejk. – Pepeo i delovi kostiju. Potvrđeno je da su ljudske. Zaista nije bilosumnje da smo pronašli dete.

– Šta ste uradili sa ostacima?– Predali smo ih porodici – reče Ernšo. – Majci, koliko se sećam.

36.

21. oktobar

– Šta misliš, zašto su tvoji roditelji tražili da dođeš kod mene, Tome? – pitala jedoktorka sa ispeglanom crnom kosom i dugačkim crnim trepavicama. Evi, rečenomu je da joj se tako obraća. Ličila je na rusku lutku kakve ima njegova sestra,bledog, srcolikog lica i plavih očiju. Čak je i obučena isto kao Miline lutke: ucrvenoj bluzi i sa ljubičastim šalom.

Tom slegnu ramenima. Evi izgledala kao dobra osoba, i to je najgore od svegajer je zbog toga želeo da joj veruje. A stvarno nije mogao sebi da dozvoli da jojveruje.

– Da li te nešto brine? – nastavila je. – Da li si zbog nečega uznemiren?

118

Tom odmahnu glavom.Evi mu se nasmešila. Čekao je da mu postavi još neko pitanje. Međutim, Evi

ga je samo gledala i smešila se. Iza nje, kroz veliki prozor videlo se nebo tolikotamno da je ponegde bilo gotovo crno. Svakog trenutka će krenuti provalaoblaka.

– Kako se snalaziš u novoj školi? – pitala je.– Okej.– Možeš li da mi kažeš kako ti se zovu novi drugari?Prešla ga je, postavila mu je pitanje na koje ne može da odgovori jednim da ili

ne, ili sleganjem ramenima. Mada, drugari su okej. Može da priča o drugarima.Može da priča o Džošu Kuperu, on je okej.

– Da li u školi ima dečaka koji ti nisu drugari? – pitala je nakon što sunekoliko minuta proveli razgovarajući o dečacima iz Tomovog razreda.

– Džejk Nouls – odgovori Tom bez oklevanja. Džejk Nouls, njegov najvećineprijatelj, koji je nekako saznao da Tom odlazi kod specijalnog doktora idanima mu zagorčava život zbog toga. Kako Džejk kaže, Toma će poslati uludnicu, gde će ga vezati i držati u tapaciranoj ćeliji i puštati mu elektrošokovekroz mozak. Specijalni doktor će videti da je Tom ćaknut i poslaće ga u ludaru ion nikada više neće videti mamu i tatu. Najgore od svega, neće moći da se starao Mili. Neće moći da pazi na Džoa.

– Hoćeš da mi pričaš o onome što se desilo prošle subote? – pitala ga je Evi.– Kada te je nešto uplašilo pa si utrčao u dvorište crkve?

– Sanjao sam – rekao je Tom. – Samo sam ružno sanjao.

37.

Mili se spustila niz stepenice iza kuće i stigla do bašte. Uspravila se iposmatrala okolinu. Kada joj se pogled zaustavio na drvetu tise, njeno malolice se ozarilo. Krenula je ka njemu.

– Mili! – Tom se pojavio na zadnjim vratima. – Mili, gde si krenula? –Skočio je i u tri koraka stigao do sestre, a zatim se sagnuo da je podigne unaručje.

– Mili ne sme sama da se šeta napolju – rekao je, dok se Mili smejuljila, ikrenuo nazad ka kući.

Dok ju je brat unosio u kući, Mili je posmatrala stablo tise iza sebe, a zatimoboje nestaše iza čvrsto zatvorenih vrata. Više joj nije dozvoljeno da se sama

119

šeta napolju, čak ni na minut.

38.

23. oktobar

– Šizofrenija je izuzetno retka – rekla je Evi. – Svega jedan procenat populacijeboluje od nje i simptomi bolesti se gotovo nikad ne ispoljavaju pre desete godineživota. Najvažnije od svega, ni vi ni vaš suprug nemate slučajeve šizofrenije usvojim porodicama.

Evi se po prvi put sastala nasamo sa Alis Flečer, u prostranoj šarenoj dnevnojsobi njihove kuće. Dva dečaka, koja je već upoznala, bila su u školi, Mili jedremala u sobi na spratu. Sastanak je, zasad, prilično neobičan. Alis je odpočetka bila rešena da šarmira psihijatra koji leči njenog sina. Raspitivala se oEvi, što pacijenti, obično zaokupljeni sobom, retko kad čine. Trudila se da jenasmeje, nekoliko puta je i uspela. Ali ipak je bilo jasno da je to maska, i toveoma krhka. Alisine ruke su se previše tresle, smeh joj je bio usiljen, i većposle dvadeset minuta razgovora je odsutala i poverila se Evi kako se boji daTom pati od šizofrenije.

– Ali ti glasovi... – rekla je.– Zvučne halucinacije su samo jedan od simptoma šizofrenije – reče Evi

odlučno. – Postoje brojni drugi simptomi, kojih očigledno nema u Tomovomponašanju.

– Na primer? – Alis je zahtevala činjenice.– Kao prvo, njegove emotivne reakcije deluju sasvim normalno. Nisam

primetila tragove onoga što mi zovemo poremećaj mišljenja. I ako izuzmemonjegovo insistiranje da ta devojčica postoji – što mi još nije pomenuo, kad smoveć kod toga – nema znaka bilo kakvog poremećaja u ponašanju.

Evi shvati da joj je Alis Flečer zanimljiva. Daleko od svog doma, njoj bi, višenego ostatku porodice, bilo teško da se navikne na život u Heptonklafu. Pitanje jeu kojoj meri su se problemi kod dece razvili pod uticajem strahova njihovemajke.

– Čak i kada se u detinjstvu ustanovi šizofrenija – Evi brzo nastavi – njojgotovo uvek prethode brojne druge dijagnoze. – Počela je da ih nabraja naprstima: – Hiperaktivnost, bipolarni poremećaj, opsesivno-kompulzivniporemećaj. Znate li da bilo koje od ovih stanja...

120

– Da – prekinula ju je Alis. – I OKP, opsesivno-kompulzivni poremećaj, i tose uklapa. Tom obilazi kuću svake noći, nekoliko puta proverava brave na svimvratima i prozorima. Ima spisak. Štiklira bravu po bravu dok ih sve ne proveri iodbija da ide na spavanje dok ne završi. Ponekad se probudi usred noći i ponovoproverava spisak. O čemu se tu radi?

– Još ne znam – rekla je Evi. – Ali primetila sam da je Tom zabrinut za svojumlađu sestru. Džo takođe, mada je moguće da je samo usvojio strahove svogbrata. Da li su možda videli nešto na vestima, znate li, nešto zbog čega bistrahovali za svoju sestru?

Alis se za trenutak zamisli, a zatim odmahnu glavom. – Sumnjam – rekla je. –Gledaju samo dečji program. Nekoliko puta sam ga zatekla kako spava na poduMiline sobe.

Evi baci pogled na svoje beleške. – Da se za trenutak vratimo na tu devojčicu– rekla je. – Jer prema onome što ste mi ispričali, gotovo svi Tomovi strahovivrte se oko nje. Da li je moguće da u gradu živi neko ko izgleda pomalo čudno,možda se ponaša neobično? Da li ste razmišljali o tome?

Alis klimnu glavom. – Naravno – reče. – I pitala sam nekoliko ljudi. Nemnogo njih, ne želim da svi znaju šta nam se dešava, ali popričala sam nasamo saDženi Pikap. I sa njenim dedom Tobajasom. Oni su ceo život proveli ovde.Nikada nisu čuli ni za koga ko bi, makar izdaleka, odgovarao onome što je Tomopisao.

Alis je zastala za trenutak.– Uostalom – nastavila je Alis – Tom govori o toj devojčici kao da ona nije

ljudsko biće, već kao da je neka prikaza iz košmara. Ovo je čudan grad, Evi, alida u njemu žive skrivena čudovišta? Koliko je to verovatno?

39.

27. oktobar

Hari se približio gradu. Sa svakom krivinom obrisi velikih kamenih zgradapostajali su sve veći. Sa njegove leve strane raketa sa vatrometom raspršila se nanebu. Malčice je usporio. Hari oduvek voli vatromet. Možda bi petog novembra6mogao ponovo da dođe do vresišta, parkira auto i posmatra proslavu uz stotinelomača zapaljenih čitavim severoistokom Penina.

Sa asfaltiranog puta sišao je na drum od šljunka, a zatim skrenuo putem koji će

121

ga odvesti direktno do grada. Sa njegove leve strane raspršile su se zlatnezvezdice i dok je parkirao, Hari je gledao u njih, a ne u crkvu. Isključio je motori izašao iz kola.

Bio je u poseti jednoj od svojih najstarijih parohijanki. Gospođa Kerns imapreko devedeset godina i gotovo je nepokretna. Nakon posete, njena ćerka isuprug insistirali su da ostane na ručku. Bilo je skoro devet sati kada je krenuonazad, a uz sve to morao je još da svrati do Svetog Barnabasa kako bi pokupioračune za crkvu.

Čim su mu stopala dotakla glatko kamenje crkvenog prilaza, znao je da neštonije u redu. Nikada nije sebe smatrao posebno osetljivim čovekom, ali ovajpredosećaj nije mogao da zanemari. Znao je da mora da se okrene premarazrušenoj crkvi. I zaista nije bio siguran da li može da se natera da to i uradi.

Okrenuo se. Gledao je. Ali nije poverovao sopstvenim očima.Drevne ruševine opatije su bile tu. Ogromni lukovi i dalje su stremili uvis, ka

purpurnom nebu. Kula, visoka i nedostupna, bacala je senku na dvorište. Ništa senije promenilo otkako je prvi put stigao. Manje-više, ovako je izgledalo iprethodnih nekoliko vekova. Samo su figure bile nove. Sedele su u prozorskimokvirima, naslonjene na stubove, pružile se navrh lukova, popunivši svakuprazninu u kamenom zidu – ljudske figure. Sedeli su, stajali, naslanjali se, ležali,nepomični poput kipova, cereći se i zureći, svuda oko Harija. I posmatrali.

40.

29. oktobar

Sahrana dvogodišnje Lusi Eloiz Pikap, jedinog deteta Majkla Pikapa i DženiferPikap, devojačko Renšo, bilo je poslednje u pogrebnom registru. Hari se vrati napočetak. Prvi unos beleži sahranu izvesnog Džošue Aspina 1897. godine. Crkveniregistar je bio zatvoren i odnesen u parohijski arhiv, gde se čuva podatak onajstarijoj zabeleženoj sahrani, pre 150 godina. Ovaj registar još nije bioprebačen. Baš kada je nameravao da zatvori knjigu, ponovo mu je zapalo za okoprezime Renšo. Sofi Renšo preminula je 1908, u osamnaestoj godini. Reči„Nevina hrišćanska duša” su upisane odmah nakon osnovnih podataka. Haripogleda na sat. Bilo je tačno jedanaest.

Okrenuo je list i ugledao poznata imena: Renšo nekoliko puta, Nouls i Grajmstakođe. Evo ga opet, na sredini treće strane. Čarls Perkins, petnaest godina,

122

sahranjen sedmog septembra 1932. Nevina hrišćanska duša. Ponovo je pogledaona sat. Jedanaest i tri minuta. Zavalio se u stolicu i osvrnuo se po sobi. Nije bilovlažnih čarapa koje se cede na radijatoru; na radnoj ploči nije bilo iskorišćenihkesica čaja.

Zbog iznenadne buke iz naosa crkve je poskočio i zamalo se preturio. Uspeo jeda vrati na sve četiri noge. Nije moguće da se neko nalazi u naosu crkve. Zgradaje bila zaključana kada je stigao, on je otključao samo jedna vrata, svojepomoćne prostorije, a ona su jedva tri metra od njega. Niko nije mogao da uđeneopaženo. A ipak, zvuk koji je upravo čuo bio je mnogo glasniji od uobičajenogškripanja starog drveta. Zvučalo je kao... kao struganje metala. Ustao je i otvoriovrata ka naosu crkve.

Crkva je bila prazna, naravno, nije očekivao ništa drukčije. Ali imao je osećajkao da nije prazna. Pomakao se natrag prema prostoriji, gledajući u pravcukapele, tražeći nekakav pokret. Gotovo da mu je laknulo kada je zatvorio vrata.Zašto da ne prizna, ova crkva mu se naprosto ne dopada. Nešto u vezi sa njom gačini nespokojnim.

„Uplašenim, hoćeš da kažeš. Ova crkva te plaši.”Ponovo je pogledao na sat. Jedanaest sati i deset minuta; njegov gost kasni. A

ga sačeka napolju? Možda, ako želi da izgleda kao potpuni tikvan. Pogledao jemobilni telefon. Nema poruka.

Ponovo je skočio kada se začulo kucanje na vratima.

* * *

Evi se parkirala odmah iza Harijevog automobila. Oslanjajući se na štap, izašlaje iz automobila. Do vrata sakristije treba prilično da pešači, stoga je jedinorazumno rešenje bilo da krene u kolicima. Štap bi složila i ugurala pozadi, tašnubi smestila u krilo i za samo nekoliko sekundi bi se odgurala preko uglačanogkamenog prilaza. Brže nego što bi većina ljudi pretrčala istu deonicu. A Hari bije onda video u kolicima.

Zaključala je auto i polako zakoračala niz stazu. Hodala je dva minuta,pogleda prikovanog za zemlju, strahujući od neravnog kamenja. Kada je zastalada predahne, za oko joj zapade jedna senka. Na travi ispred nje videla se senkaruševina stare crkve. Razaznala toranj i tri luka sa jedne strane naosa. Prepoznalaje lučnu prazninu na mestu gde je nekada stajao vitraž. Ono malo što je ostalo odprozora sada je stajalo pet metara iznad zemlje. Da li je zaista mudro da nekosedi tamo?

Održavajući ravotežu pomoću štapa, Evi se okrenula ka ruševini. Šta se, za

123

ime...Lutke velike poput odraslog čoveka, obučene u pravu odeću, ali sa glavama

izrađenim od tikvi, bundeva, čak i slame, preplavile su ruševinu. Evi ih brzoprebroja. Sigurno ih je preko dvadeset. Sedele su u praznim prozorskimokvirima, ležale na vrhovima lukova, oslanjale se o stubove, a jedna je čak bilaprivezana za toranj i klatila se visoko iznad tla. Evi nije mogla da odoli izakoračila je napred, zatim još jednom, sve dok nije stigla gotovo do samihruševina. Bila su to strašila, izuzetno vešto napravljena, koliko ona primećuje.Nijedno od njih, za razliku od pravih strašila, nije mlitavo i beživotnooklembešeno. Tela su im čvrsta, udovi proporcionalni. Deluju zadivljujućeprirodno; izuzev njihovih lica, na kojima su, kad se bolje pogleda, izrezbareniistoveteni široki i krezavi osmesi.

Iako joj nije bilo drago što okreće leđa ovim prikazama, Evi se osvrnu ka kućiFlečerovih. Najmanje dva prozora na spratu imala su dobar pogled na nedavnoukrašenu crkvu. Tom Flečer i njegov brat sigurno su videli ovo kada su krenulina spavanje.

Bol u levoj nozi dao joj je do znanja da je dovoljno dugo stajala. Pomerila ještap napred i osvrćući se svakih nekoliko sekundi, nastavila prema novoj crkvi.

* * *

Sva se zajapurila. Na čelu joj se pojavila nova uspravna bora. Kosa joj je takođebila drukčija, ravna i crna, puštena do ramena i toliko sjajna da se činilo da jemokra.

– Trebalo je da me nazoveš iz kola – rekao je. – Izašao bih da ti pomognem.Evine usne razvukoše se u osmeh, ali bora je i dalje bila tu. – A ipak sam

uspela – rekla je.– Zaista jesi. Uđi.Pomerio se i oslobodio joj ulaz u prostoriju. Uputila se ka dvema stolicama

koje je postavio do radijatora i uhvatila naslon one bliže. Polako je sela, zatimpresavila štap i spustila ga kraj sebe. Bila je u pantalonama i jednostavnoj crnojbluzi s crvenom jaknom preko nje, i u prostoriju je unela blag, aromatičan mirisparfema. Takođe je unela i nešto jesenjeg jutra, miris lišća, dima iz furune,svežine. Hari je zurio u nju.

– Mogu da skuvam kafu – ponudio je, a onda joj okrenuo leđa i prišaosudoperi. – Ili čaj. Ima čak i nekog keksa ovde negde. Alis nikada ne dođe bezbarem jedne kutije.

– Može kafa, hvala ti. Bez šećera. Sa mlekom, ako imaš.

124

Zaboravio je koliko joj je glas sladak i prijatan kada je on ne nervira.Pogledao ju je. Kako oči mogu da budu toliko plave? Toliko plave da su gotovoljubičaste, kao ljubičice u sumrak. Opet je zurio.

Skuvao je kafu za oboje, slušajući kako ona uz šuškanje otvara tašnu i izvlačipapire iz nje. U jednom trenutku je ispustila olovku, ali dok se on okrenuo kakobi joj pomogao, već ju je podigla. Rumenilo u njenim obrazima se povlačilo.Međutim, Hari oseti da sada njegovi obrazi gore.

Pružio joj je šolju, seo i čekao.

* * *

Hari je tog jutra od glave do pete izgledao kao sveštenik: uredna crna mantija,beli okovratnik, lakovane crne cipele. Čak su i naočare za čitanje stajale na stolu.

– Hvala što si me primio – počela je. Ništa nije odgovorio, samo je nakrivioglavu ka njoj.

Ona mu pruži list papira. – Moram ovo da ti dam – rekla je. – Alis i GaretFlečer su me ovlastili da razgovaram sa tobom. Da popričamo o svimpojedinostima njihovog slučaja koje mi se čine podesnim. – Hari uzeo papir iznjene ruke i stade da čita. Naočare su i dalje ležale na stolu. Ionako je previšemlad da bi mu trebale naočare za čitanje. Sigurno su tu samo zbog utiska. Nakonnekoliko trenutaka spustio je papir i uzeo svoju šolju.

– Takođe ću porazgovarati sa nekoliko Tomovih i Džoovih učitelja – nastavilaje. – Sa direktorom Tomove stare škole. I sa njihovim pedijatrom. To jeuobičajeno prilikom lečenja deteta.

Čekala je Harijev odgovor. Nije ga bilo. – Deca su toliko podložna uticajimaiz okoline da moramo saznati što više o njihovom okruženju – rekla je. – Oonome što utiče na njihove živote.

– Flečerovi su mi izuzetno dragi – reče Hari. – Nadam se da ćeš moći da impomogneš.

Veoma je drukčiji ovoga jutra. Nimalo nalik čoveku koga je upoznala.– Svakako ću dati sve od sebe – rekla je. – Ali još je veomao rano. Još smo u

fazi utvrđivanja činjenica.Hari spusti šolju na sto pored sebe. – Kako mogu da pomognem? – rekao je

nakon što se okrenuo.Toliko je hladan. Drugi čovek. Samo sa istim likom. No, došla je ovde zbog

posla.– Tom je došao kod mene na preporuku pedijatra, pre dve sedmice – rekla je.

– Bio je izrazito uzrujan, imao je poteškoće u školi, loše je spavao, bio je

125

agresivan – u školi i kod kuće – čak s mogućnošću psihotičnih epizoda. Uzetizajedno, ovo su veoma ozbiljni simptomi za jednog desetogodišnjaka.

– Znam da su njegovi roditelji veoma zabrinuti – reče Hari. – I ja sam.– Ne znam koliko znaš o psihijatriji, ali...– Gotovo ništa.Gospode, da li bi ga ubilo da se nasmeši? Zar misli da je njoj lako?– Uobičajena procedura nalaže da se najpre sastanem sa detetom, da

uspostavim nekakvu vezu s njim i, ako je moguće, poverenje. Ako je detedovoljno staro, što Tom jeste, pokušavam da ih privolim da sami pričaju osvojim problemima. Da mi kažu zašto su ih poslali kod mene, šta je to što ihbrine, kako bi trebalo da se prema tome odnose.

Zaćutala je. Hari nije skidao pogled sa nje, ali lice mu je bilo bezizražajno.– Sa Tomom nije baš krenulo najbolje – rekla je. – Majstorski koristi što

manje reči za ono što treba da kaže. Kada pokušam da ga usmerim na različitedogađaje – na primer, da priča o toj neobičnoj devojčici – on se zatvori. Tvrdida je sve to ružno sanjao.

Zaustavila se. Hari joj dade znak glavom da nastavi.– Zatim u razgovor uvodim ostale članove porodice – nastavila je. –

Posmatram kako se odnose jedni prema drugima, pokušavam da uočim bilo kakvunapetost, bilo kakav znak nesklada. Takođe, u potpunosti proučim porodičnuistoriju bolesti i društvenog života. Clij je da stvorim što celovitiju slikuporodice.

Zaćutala je. Ovo je teže nego što je očekivala.– Pratim te – reče Hari. – Molim te, nastavi.– Obavezan je i sistematski pregled – reče Evi – deteta koje je upućeno na

lečenje, kao i sve braće i sestara. Ne pregledam ih lično jer smatram da se tokosi sa mojim pokušajima da ostvarim blizak odnos, ali Toma, Džoa i Mili jeveć pregledao lekar opšte prakse.

Hari se namrštio. – Da li smeš da mi kažeš šta je otkrio? – pitao je.Evi slegnu ramenima. – Dobro su – rekla je. – Uopšte, sva deca su zdrava, bez

značajnih medicinskih problema, svi se normalno razvijaju. I sama sam ihtestirala radi procene stanja. Kada su u pitanju govor, kognitivne funkcije i opšteznanje, Tom i Džo su izuzetno napredni za svoj uzrast. Obojica su natprosečnointeligentni. Da li se to slaže sa onim što si ti primetio?

– Potpuno – reče Hari bez razmišljanja. – Kada sam ih upoznao, bili su veseli,srećni, normalna deca. Mnogo su mi se svideli. I dalje mi se sviđaju.

Flečerovi su njegovi prijatelji. Ne može da bude potpuno objektivan. Evi ćemorati da se potrudi kako bi zadobila i njegovo poverenje.

126

– Možda bi trebalo da napomenem da lekar nije otkrio tragove zlostavljanja nina jednom detetu. Ni psihičkog, ni seksualnog. Naravno, još ne možemo potpunoda isključimo tu mogćnost, ali...

Začuđeno ju je gledao. Možda je sad dobar trenutak da ga vrati u realnost.– Kada se dete ponaša onako kako se Tom ponaša, bilo bi neodgovorno da ne

ispitamo i tu mogućnost – rekla je nešto hladnije. Uočila je iskru u Harijevimočima.

– Za mene je najspecifičnija odlika njihovog slučaja – nastavila je Evi, svesnose trudeći da govori tiho i blago, iako joj Hari već ide na živce – to što su seproblemi u porodici javili tek kada su se doselili ovamo.

Sigurno ima nečega u njegovom pogledu.– Tomovo ponašanje u prethodnoj školi bilo je za primer – rekla je. –

Razgovarala sam sa njegovim bivšim pedijatrom i fudbalskim trenerom, čak i savođom grupe izviđača kojoj je pripadao. Svi ga pamte kao normalno,prilagođeno, srećno dete. Međutim, čim su se doselili ovde, sve je krenulonaopako.

Hari obori pogled. Sada je zurio u pod. Delovao je utučeno. Da li misli da gaona smatra krivim?

– Duševni poremećaji kod dece retko imaju samo jedan, jasno uočljiv uzrok –rekla je. – Bilo šta što ima veze sa novom životnom sredinom Flečerovih mogloje da bude okidač, da pokrene neku potisnutu emociju u Tomovoj svesti. Znatnobi nam pomoglo kada bismo znali šta je bilo okidač.

– I tu sam ti potreban ja? – pitao je, podižući pogled.– Tako je – odgovorila je. – Ti si takođe nov u gradu. Ne verujem da bilo ko

drugi može bolje da uoči uzrok. Da li ti nešto pada na pamet?

* * *

Hari je dugo razmišljao. Da li mu nešto pada na pamet? Flečerovi su se doseliliu grad u kome više od deset godina nije bilo došljaka i u kome se ritualno klanjesmatra dobrim večernjim provodom; u kome se šapati dopiru niotkud i u kome jeneko sipao svinjsku krv u pehar za pričešće. Da li mu nešto pada na pamet? Da libi bilo kraja njegovom nabrajanju?

– Ovo je neobično mesto – najzad je rekao. – Ovdašnji ljudi sve rade na svojnačin.

– Možeš li da mi daš neki primer? – Evi je otvorila malenu svesku i u prsteleve ruke umetnula olovku. Kosu sa desne strane lica sklonila je iza uveta. Takositno uvo. Sa minđušom od rubina.

127

– Još prvog dana video sam kako dvojicu dečaka kinji lokalna banda – rekaoje. – Malo starija od njih. Neki od njih bili su tinejdžeri.

– Na biciklima? – brzo je pitala.Hari je zbunjeno odmahnuo glavom. – U tom trenutku ne. Iako sam nakon toga

viđao neke od njih kako se voze. Kada se potrude, zaista brzo voze. I prilično suokretni. Viđao sam njihove siluete dok se pentraju po ruševinama crkve, čak i pokrovu. Iako nismo uspeli da dokažemo, prilično smo sigurni da su oni odgovorniza ono što se dogodilo sa Mili Flečer pre nekoliko nedelja.

– Tog prvog dana oni su pretili Tomu i Džou?Hari je potvrdio. – Razbili su prozor na crkvi i pokušali da svale krivicu na

Toma i Džoa.– Ne bi bio prvi put da zatvorena zajednica okreće leđa došljacima – rekla je

Evi. – Kako su tebe prihvatili?Hari se zamislio za trenutak. – Na prvi pogled, prilično su srdačni. Ovde

stvarno ima dobrih ljudi. Ali čudne stvari se dešavaju – Zastao je. Da li jepametno reći Evi za šapat koji je čuo u crkvi? Ili šta su mu podmetnuli umestovina? Da se plaši Božije kuće? – Ne bih da ulazim u detalje – nastavio je – ali nebi me iznenadilo da neko sa zaista izopačenim smislom za humor pokušava dapreplaši dečake.

– To je to. – Evi se nagnu ka Hariju. – To osećanje vidim kod Toma. Strah.Srebrni lančić oko njenog vrata svetlucao je pod slabim svetlom sakristije.– Čega se plaši? – pitao je Hari.– Kada dete ispoljava strah, najčešće njegov izvor tražimo u blizini doma –

odgovorila – ali nema naznaka da se Tom plaši svoje porodice.Bila je našminkana, za razliku od prošlog puta kada ju je video. Tek sad vidi

koliko je zapravo lepa.– Postoji jedan test – rekla je. – Zovemo ga test pustog ostrva. Tražimo od

deteta da zamisli da se nalazi na pustom ostrvu, nasred mora, kilometrimaudaljen od svega i potpuno bezbedan. Zatim ga zamolimo da izabere jednu osobukoju bi poveo sa sobom na to ostrvo. Pitamo ga koga bi izabrao, od svih ljudi nasvetu.

Tebe, pomisli Hari. Mislim da bih ja izabrao tebe. – Šta je Tom rekao? – pitaoje.

– Izabrao je Mili. Svoju mlađu sestru. Kada smo mu tražili da izabere sledećuosobu, izabrao je mamu. Zatim tatu.

– Nema Džoa?– Džo je bio njegov četvrti izbor. Uradila sam isti test sa Džoom. Rekao je

isto. Prvo Mili, onda mama i tata, i na kraju Tom.

128

– Zanimljivo je da su obojica izabrali Mili.Evi spusti pogled i okrenu list u svojoj svesci. Pramen tamne kose joj je pao i

prekrio joj lice. Okrenula je još jedan list i pronašla ono što je tražila. – Onda jeDžo rekao nešto što me je zaista zbunilo – nastavila je, gledajući u Harija. –Pitao je da li na tom ostrvu postoji crkva, jer ako postoji, on ne bi voleo da Miliide tamo.

Radijatori kao da nisu grejali tako dobro kao prethodnih dana. Harijevi prstisu postali ledeni. Umrle su, zar ne? Male devojčice u crkvi.

* * *

– Dobro sam, stvarno. Mogu sama – reče Evi.

Hari je širom otvorio vrata sakristije. Kada je izašla, on je pustio vrata da sesama zatvore. – Nisam u to posumnjao ni za trenutka – rekao je. – Ali ja svesvoje posetioce ispratim do izlaza. Mogu li...

Pružio je desni lakat. Ona odmahnu glavom. – Mogu sama, hvala ti – ponovilaje.

Krenuli su, a Evi je čula samo lupkanje svog štapa između njih. Skoro čitavminut je prošao dok su stigli do izlaza iz crkve. Okrenuli su se, nakon čega onasnažno udahnu. Zaboravila je na novu pastvu stare crkve. Zaustavila se,zadovoljna što ima izgovor da se odmori na trenutak.

– Šta je ovo, Hari, za ime sveta? – pitala je, shvativši da ga po prvi put ovogajutra zove po imenu. – Ne mogu da ti opišem koliko sam bila iznenađena kadasam ih videla.

– Budi srećna što ih nisi videla usred noći – rekao je Hari. – Ja sam ih tadvideo. Vratio sam se po račune i zamalo doživeo srčani udar.

Evi je pomerala pogled sa jedne bizarne lutke na sledeću. Neke muške, nekeženske, jedna – dovraga, ta je bila najgora – poput deteta. Zatim je ponovozakoračila, svesna da je Hari strpljivo čeka.

– Znam da se bliži Noć lomača,7 ali otkud ovoliko strašila? Nikada nisamvidela toliko na jednom mestu.

– Nisu to strašila – objasni Hari. – To su ljudi-kosti.Evi skrenu pogled sa ruševina prema Hariju i natrag. – Ljudi-kosti? Misliš,

kao žgolje, kost i koža? – pitala je.Hari odmahnu glavom. – Bojim se da je naziv bukvalniji od toga. Zovu ih

ljudi-kosti, izgleda, zato što je to većinski sastojak njihovih kostima.Ponovo je zastala. – Moraćeš da mi objasniš.– To je još jedan običaj u Heptonklafu. Ima ih zaista mnogo. Ovaj potiče iz

129

srednjeg veka, iz perioda kada je u sklopu crkve postojala i kosturnica. Nasvakih tridesetak godina otvarali su grobove, iskopavali kosti i smeštali ih ukosturnicu. Kada bi je napunili, spalili bi kosti. Tako su nastale lomače.8Celokupnu istoriju mi je nedavno ispričao otac upravnika crkve, koga bihnajradije opisao kao predivnog starca, ali bojim se da bi to bilo preterivanje.Stoga mogu da ti kažem sve što te zanima o ovim našim prijateljima, možda čak inešto više. Recimo, svi su izrađeni po istom modelu, koji je stari gospodinTobajas osmislio pre pedeset godina.

– To je užasno. Kakve kosti koriste? Nadam se da nisu ljuds...– Možemo samo da se nadamo. Mada me to ne bi iznenadilo. Izrađuju ih

uglavnom od prirodnih materijala. Veći deo okvira izrađen je od vrbovog drveta,a pune ih slamom, senom, kukuruzom, starim povrćem. Svaka porodica u selunapravi barem jednu. Tako se ratosiljaju godišnje zalihe đubreta – stare odeće,papira, komada drveta, bilo čega organskog porekla, naročito kostiju. Kojih uovo doba godine imaju napretek jer su upravo završili sa klanjem stoke potrebneza zimu. Zamrznu meso, osuše ga i usole, kosti iskoriste za supu i pihtije, a zatim,pa, pretpostavljam da jednostavno nemaju dovoljno pasa. Da si mi se javila kadsi stigla, kao što si obećala, mogao sam da te dočekam i poštedim te iznenađenja.

Evi je i dalje razgledala ruševinu. – Mora da je lomača đavolski velika –rekla je.

– Mislim da upravo gledaš u lomaču. Verovatno izgleda veličanstveno, ali činimi se da ću propustiti paljenje. I nemoj da se brineš što si rekla „đavolski” nasvetoj zemlji. Postao sam iznenađujuće liberalan.

Da li joj se samo učinilo ili je na tren prepoznala tračak starog Harija? –Sigurna sam da jesi – rekla je. – Da li se vatra pali ovde? Na crkvenom imanju?

– Samo preko mene... mada bi možda trebalo da pazim šta pričam. Ne, pali sena polju nedaleko odavde. Jahala si tuda onog dana kad smo se sreli. Tamo suodržali svojevrstan žetveni obred pre nekoliko nedelja. – I utom je ućutao.

– Onaj na koji si me pozvao? – tiho je upitala.– Da, u noći našeg otkazanog prvog sastanka.Nije znala šta da kaže. Mora ponovo da se pokrene. Mora da stigne do kola i

ode. Pre nego što...– Izgledaš prelepo, inače – rekao je....Pre nego što joj kaže nešto slično ovome.– Hvala ti – uspela je da procedi, puštajući da joj pogled padne na njegova

stopala pre nego što ga je ponovo pogledala u lice. – Ti izgledaš kao vikar.Kratko se nasmejao i malo odmaknuo. – To ti je što ti je, pretpostavljam –

rekao je. Nastavio je da hoda, ovoga puta neznatno ispred nje. Zatim se zaustavio

130

i okrenuo.– Da li ti je to zasmetalo? – pitao je.– Zasmetalo? – odugovlačila je. Ne, Hari, to nije mi to zasmetalo.– Da li si se zbog toga predomislila? – pitao je.Nije se predomislila. – Nije tako jednostavno – rekla je. Šta bi uopšte mogla

da mu kaže? – Ne mogu ni da objasnim.Osmeh koji je mu do maločas titrao u uglovima usana, sada je nestao. – Zaista

nema potrebe – rekao je. Ponovo je pružio ruku. Prihvatila ju je. – Ako seponovo predomisliš, znaš gde sam.

Nije se predomislila ni prvi put. Približili su se dvorišnoj kapiji. Još kojiminut do rastanka. Žena koja se najednom pojavila oboje ih je iznenadila.

– Šta radite ovde? – pitala je, streljajući Evi pogledom.

* * *

Hari se prepao. Svu pažnju je bio usmerio na ženu kraj sebe. Nije ni primetioovu drugu, koja je stajala naslonjena na zid crkve.

– Zdravo, Džilijan – rekao je, u sebi proklinjući svoju sreću. Želeo je da se namiru pozdravi sa Evi, možda čak pokuša da... – Htela si da me vidiš? – nastavioje. – Sakristija je otvorena. Zapravo, ne bi smela da bude. Trebalo bi da jezaključam svaki put kad izađem iz zgrade. Izgleda da sam bio ometen – nasmejaose i pogledao ka Evi. Ona ga više nije gledala. Njen pogled bio je prikovan zaDžilijan. Hari oseti kako pritisak njene ruke na njegovoj popušta. Primakao joj sebliže i prekrio njen dlan svojom šakom.

– Zašto ste ovde? – ponovo je upitala Džilijan, a pogled joj skrenu sa Evinoglica ka njenoj ruci, zarobljenoj ispod Harijeve. – Šta ste pričali?

– Džilijan, zašto ne sačekaš... – počeo je Hari.Džilijan nakrivi glavu. – Šta vam je pričala? Ne bi smela da...– Ne, ne smem – ubacila se Evi. – Ne smem da razgovaram o svojim

pacijentima – nikada – bez njihovog odobrenja. Zato to i ne radim. Došla sam darazgovaram sa prečasnim Lejkokom o nečemu drugom.

– Nismo razgovarali o tebi – rekao je Hari, osećajući potrebu da razjasni.Pogledao je ka Džilijan, zatim ka Evi. Džilijan je izgledala besno i unezvereno.Evi samo tužno. Najednom mu sinu. Hvala ti, Bože.

– Zapravo, Džilijan, za petnaest minuta mi počinje sastanak u drugoj crkvi –rekao je. – Izvinjavam se, potpuno sam zaboravio. Ako hoćeš da razgovaramo,pozovi me popodne, biću kod kuće. Izvini nas sad. Moram da otpratim doktorkuOliver do automobila.

131

Džilijan je krenula stazom suprotno od njih i zaustavila se na udaljenosti sakoje nije mogla da ih čuje. Hari je otpratio Evi kroz dvorište i još nekolikometara do njenih kola. – To što nam smeta – rekao je tiho. – Znaš, to što nassprečava da izađemo na sudar.

Evi je preturala po tašni. Nije mu odgovorila.– Da li smo upravo nabasali na njega? – pitao je.Našla je privezak s ključevima. Pritisnula je dugme i brava se otključala. Hari

joj je pustio ruku i pomerio se kako bi joj otvorio vrata. I dalje ga nije gledala,sada se okrenula ka ruševinama.

– Znam da me se ne tiče – rekla je dok je sklapala štap i spuštala ga nasuvozačko sedište. – Ali zar nije neobično da se ova strašila postavljaju nacrkvenom zemljištu? – Ubacila je i torbu u kola. Delovalo je kao da se svojskitrudi da ne gleda u Harija. – To kažem zbog braće Flečer – nastavila je. –Pretpostavljam da ovo jezivo izgleda noću.

– Veruj mi, jeste jezivo – rekao je Hari. Ako ona već odbija da ga pogleda, onima pravo da zuri u nju do mile volje. Odmah ispod njenog desnog uha bila jesitna pega.

Okrenula se i uhvatila ga kako pilji. – Zar ne možeš... – završetak pitanjaispario je u vazduhu.

– Evi, ovde sam tek nekoliko nedelja. Ako sada počnem da mašem svojimčinom, to će ostaviti užasne posledice na moju službu.

Zaustila je da mu odgovori, ali on ju je prekinuo. – Da, znam. Stavljam svojukarijeru ispred dobrobiti dvoje male dece i užasno se osećam zbog toga, ali nevodim ovu crkvu potpuno sam. Mogu da porazgovaram sa upravnicima, zamolimih da poskidaju lutke nešto ranije. Popričaću i sa svojim arhiđakonom. Akodobijem njegovu podršku, verovatno sledeće godine neće biti strašila na crkvi.

Prsti njene desne ruke sklopili su se oko njegove šake, naslonjene na vrata. –Izvini – rekla je. – Ne bih da ti stvaram neprilike. Ali ovo će visiti ovde jošnedelju dana.

– Ne. Još četiri dana. – Da li je svesna da ga dodiruje?– Noć lomača je u...– Dobri meštani ne pale svoje lomače petog novembra – odgovorio je. –

Izgleda da ih ne pogađa previše davni pokušaj katolika da sruše parlament. Onise zabavljaju drugog novembra.

– Na Dušni dan9? – pitala je.– Mislio sam da ne ideš u crkvu... Ali u pravu si. Drugi novembar je Dušni

dan, kada se molimo da oni kojih više nema bezbedno stignu u kraljevstvonebesko. Samo što se ovde taj dan zove drukčije. Ovde je to Dan mrtvih.

132

41.

31. oktobar

Za Noć veštica treba da bude pun mesec. Tako je jedino ispravno. Mesec koji jeTom upravo posmatrao, koji se propinjao toliko brzo da je gotovo ostavljaosrebrnkast trag za sobom, nije još bio pun, ali je svejedno bio ogroman, visokona nebu. Izgledao je kao utvarna galija iz pesama, sijajući tik s vrha najvišeglučnog svoda među ruševinama stare opatije.

Obeležavanje Noći veštica je za porodicu Flečer bilo veoma važno, verovatnozahvaljujući američkom poreklu Tomove majke. Međutim, ne i ove godine. UHeptonklafu niko ne slavi Noć veštica; svi su zauzeti pripremama za proslavuDušnog dana, drugog novembra. Zbog toga su deca Flečerovih imala samo jednusvetiljku od izdubljene bundeve, koja je stajala na prozoru dnevne sobe, okrenutaka dvorištu tako da su jedino ukućani mogli da je vide.

Tom je sedeo u sobi, kraj prozora, skriven iza zavese. Kada se tako sakrije,niko ga ne vidi. Baš nedavno se pokazalo da tako najlakše može da otkrije svaštašto inače ne bi trebalo da zna.

Na primer, saznao je da se njegova majka svojski potrudila da poskida svastrašila sa ruševina stare crkve. Džo i on su tog jutra izbrojali dvadeset i četirilutke, pet više nego kad su se prvi put pojavili. Njihova majka prezire ta strašilai zato je pre samo deset minuta telefonirala Hariju. Malo je nedostajalo da seozbiljno posvađa sa njim.

Dvadest i šest. Tom je izbrojao dvadeset i šest strašila u ruševinama crkve.Jutros ih je bilo samo dvadeset i četiri. Neko je tokom dana dodao još dva.Sjajno!

Tog jutra za doručkom Džo je pitao da li i oni mogu da naprave svoje strašilo.Majka je odlučno odbila, nervozno gledajući Toma, ali on zaista nije imao ništaprotiv. Ona su njemu prilično zanimljiva, čak i pomalo smešna. Jedno strašilo jena sebi imalo jahačke pantalone, pohabane gumene čizme i kacigu za jahanje. Ujednoj ruci bila mu je motka koja je trebalo da predstavlja korbač, a pod drugomrukom nosilo je dečiju igračku, plišanu lisicu, nalik na Bazila Braša.10

O, sranje. O Bože. Jedno od njih se upravo pomerilo. Tom je trepnuo,protrljao oči, pogledao bolje. Jedan od ljudi-kosti – napravljen samo od stareodeće i hrpe smeća – puzao je po jednom od zidova. Tom se spremio da siđe saprozora, otrči i obavesti roditelje. Zatim se zaustavio. Čudno biće je nestalo. Da

133

li mu se samo priviđa?U tom slučaju, i dalje mu se priviđa jer se pojavio još jedan, penjao se kroz

najniži prozor kule. Bio je to onaj koji je Džou bio najsmešniji, obučen u haljinuna cvetiće, sa velikim slamnatim šeširom na glavi. Tom je video, skoro kao nasvetlosti dana, kako se šešir drmusa na glavi strašila. Onda je stvorenje skočilo inestalo u senkama.

Šta se, dođavola, dešava? Da li će svi oni oživeti? Tom se sada uspravio, višene brinući da li će ga neko videti; zapravo, upravo to je priželjkivao. Opetpokret, kraj spoljašnjeg zida. Onda još dva, pomeraju se zajedno – ili to jedannosi ovog drugog?

– Tata! – oglasio se najjače što je smeo jer je znao da Mili spava u sobi nadrugom kraju hodnika. – Tata, dođi ovamo.

Tada ga je nečija ruka dotakla i on zamalo skoči kroz prozor. Hvala Bogu daje još neko ovde, da još neko može ovo da vidi. Pomerio je zavesu kako bi videoko mu je ušao u sobu.

Džo. Tom je pružio ruku, podigao Džoa, a zatim ponovo navukao zavesu okoobojice. – Gledaj u crkvu – reče svom bratu. – Ljudi-kosti su oživeli.

Džo je prislonio lice uz prozor i gledao. Dvojica dečaka posmatrala su kakojedno od strašila pretrčava travnatu površinu koja je nekada bila naos starecrkve. Nestao je iza gomile kamenja. Tom se okrenuo ka Džou, koji nije bio ninajmanje iznenađen. Osetio je kako mu uzbuđenje ključa u grudima.

– To je ona, zar ne? – rekao je tiho. – Strašila se ne pomeraju sama. Ona ihpokreće.

Džo okrenuo leđa svom bratu, spreman da siđe sa prozorskog simsa. Tom ga jezadržao, stegnuvši mu ruku toliko čvrsto da je sigurno zabolelo. Džo promrmljanešto što Tom nije razumeo. Tom nije razmišljao. Samo ga je snažno gurnuo. Džoje udario glavom u staklo, a zatim se sručio na tepih.

* * *

Kasnije, kada Džo više nije bio u životnoj opasnosti, još gore po njega, kada jeležao ušuškan u krevetu uz šolju tople čokolade, priče za laku noć i silnu larmukoju je podigla njegova mama, kada je Tomu naređeno da ne izlazi iz svoje sobedo kraja decenije, konačno je shvatio šta je Džo pokušavao da mu kaže,neposredno pre nego što ga je ošamutio.

– Ne sm nikm kažmo – promrmljao je. To je na Džoovom jeziku značilo: „Nesmemo nikom da kažemo.”

134

TRE ĆI DEO

Du šni dan42.

2. novembar

– Idi u miru da voliš i služiš Gospoda – rekao je Hari. Orgulje su započeleobrednu pesmu i on je sišao sa govornice. Renšoovi su, po običaju, prvi napustilicrkvu. Dok je Kristijana ustajala sa svog mesta, prateći oca i dedu, Hariju seučinilo da ona čvrsto drži nešto u desnoj ruci.

Hari je ušao u sakristiju pa otključao spoljna vrata na drugom kraju prostorije.Izašao je napolje i brzim korakom se uputio ka zadnjem delu crkve, taman navreme da se pozdravi sa Sinklerom, koji je izlazio iz crkve. Kristijana mu jepružila ruku, izbegavajući da ga pogleda u oči. Ovoga puta šaka je bila prazna.Zatim su naišli Majk i Dženi Pikap. Dženine oči bile su vlažne, a u rukama jedržala mali buket roze ruža. Nedelju dana ranije Hari je postavio praznu knjigukod ulaza u crkvu, pozivajući članove pastve da u nju upišu imena osoba za kojebi želeli da se pomenu na današnjoj službi. Lusino ime bilo je zapisano prvo. –Hvala vam – rekla je Dženi. – Bilo je predivno.

Dok su izlazili, parohijani su, svako od njih, imali potrebu da se rukuju savikarom, zahvale mu i ispričaju mu ponešto o voljenim osobama bez kojih suostali. Gotovo na samom kraju pojavila se i Džilijan, koja je bila sve redovnijana misama u poslednje vreme, zbog čega bi Hariju trebalo da bude drago – jošjedan hrišćanin u njegovim redovima i sve to. Hejli je takođe pomenuta tokomslužbe. Hari se rukovao sa Džilijan i, znajući da nema grob koji bi posetila,približio joj se kako bi je poljubio u obraz. Međutim, kada je prošli put topokušao, ona se u poslednjem trenutku okrenula i usne su im se spojile. Bio je tonelagodan trenutak, a njegovo brzopleto promrmljano izvinjenje nije mnogopomoglo.

Sredovečna crvenokosa žena išla je iza Džilijan, i ona je bila poslednja. Hari

135

se vratio u crkvu. Nakon što se uverio da u naosu više nema nikoga, krenuo jeizmeđu klupa. Neko je razbacao ružine latice.

Podigao je pogled. Kao da su pale sa galerije. Ležale su na istom mestu gde jemala Lusi Pikap preminula, gde je Mili Flečer zamalo pala. Hari se prisetioKristijanine stisnute pesnice dok je napuštala crkvu. Ostavio je latice na zemlji,požurio pored klupa i ponovo ušao u sakristiju. Uverivši se da su spoljna vratazaključana, počeo je da se skida. Tri minuta kasnije, ponovo je bio napolju nastazi i drhteći od hladnoće zaključavao vrata sakristije.

– Umeš i da se brzo preodeneš, sinak. – Jedan od njegovih parohijana, čovek usvojim sedamdesetim, išao mu je u susret. Kako je rekao Hariju ranije, njegovažena, roditelji i dva brata sahranjeni su na crkvenom groblju.

– Umem mnogo toga, gospodine Hargrivs – odgovorio je Hari, oslonivši se nazid crkve kako bi istegao zadnju ložu.

– Nisi valjda krenuo u vresišta, sinak? Od ovog vetra ima da uzletiš.– Nisam znala da vikari imaju noge – dobacila je žena koja je prilazila iza

Stenlija Hargrivsa.– U zdravom telu zdrav duh, gospođo Hotorn – odgovorio je Hari. – Žao mi je

što ne mogu da vam pokažem bolji par.Hari lagano protrča pored dvoje staraca. Dok je izlazio iz dvorišta, primetio

je kako Alis vodi Mili ka svom automobilu. Stvarno bi morao da razgovara sanjom. Pretrčao je još nekoliko metara nizbrdo i video da Alis sada razgovara saženom farbane riđe kose, a koja je izašla iz crkve zajedno sa Džilijan.

– Lepotica – rekla je žena, dodirujući Miline lokne. – Imala sam jednu baš kaošto je ona. Srce mi se slama kada je gledam.

Mili se promeškoljila i zarila lice pod majčino rame baš u trenutku kada je onaprimetila Harija. Prišao je polako, ne želeći da prekida razgovor, nemajućipredstavu da li će biti prijateljski dočekan.

– Tako brzo rastu – rekla je Alis.– Moja nikada nije porasla – odgovorila je žena. Pošto nije mogla da dohvati

Milino lice, potapšala ju je po ramenu. – Dobro čuvajte ovu malu. Ne znatekoliko su dragoceni dok ih ne izgubite.

Alis se više nije trudila da se nasmeši. – Sigurna sam – rekla je. – Pa, eno gavikar. Moram da mu se javim. Drago mi je što smo se upoznale. – Žena jojklimnu glavom i nakon što je još jednom pomilovala Mili po glavi, krenula nizpadinu.

– Nemam pojma ko je ova razdragana osoba – reče Alis tiho dok se Haripribližavao. Pogledao je ka ženi dok se udaljavala i odmahnuo glavom. –Maločas je bila u crkvi – rekao je – ali je nikada ranije nisam video. Slušaj, u

136

vezi s onim sinoć...Alis podiže ruku. – Ne, ja se izvinjavam. Stvarno razumem koliko ti je teško.

Samo što... – zastala je. – Stalno mislim da sa Tomom nešto ozbiljno nije u redu.Sagnula se, smestila Mili u sedište za bebe, a zatim je privezala sigurnosnim

pojasom. Hari se nagnuo bliže kolima u nadi da će stvoriti nekakav zaklon.Pomahnitali vetar prodirao mu je uz nogavice šortsa. – Iskreno sumnjam u to –rekao je. – A nikako mu nećeš pomoći ako nastaviš da se uzbuđuješ zbog toga.

– Upravo to mi je i Evi rekla – odgovorila je Alis.

* * *

Hari nije mogao da se zaustavi. Noge su mu se tresle, a bol u grudima je postajaosve jači, ali čim bi zastao, znoj na telu bi se istog trena ohladio.

Bio je tri kilometra iznad sela. Deset minuta nakon polaska nabasao je na starustazu za jahanje i pratio ju je dok nije izašao na put. Penjao se, išao sve više iviše, sve dok ga vetar zamalo nije podigao sa zemlje. Sada se uputio prema kući.

Zidine i žbunje pružali su nekakav zaklon, ali kada bi ga vetar udario načistini, činilo bi mu se da stoji u mestu. Trake na zglobovima bile su mu potpunomokre, a hladan vazduh parao mu je pluća. Ovo je nenormalno. Čak je i vid bioizvitoperen – oči su mu toliko suzile da je jedva uspevao da vidi tlo pod nogama.

Visoko iznad drveća na istoku uzdizao se džinovski Morel tor, ogromna gomilakamenih blokova pažljivo naslaganih jedan na drugi. Stvoreni prirodnim putem,mada se nekada verovalo da su ih ljudi napravili, torovi su uobičajeni naseveroistoku zemlje. Morel tor, kako je Hariju rečeno, bio je ozloglašen međumeštanima. Legenda kaže da su nekada davno neželjena i vanbračna deca, tekrođena, bacana sa vrha stene kako bi se razbile o kamenje u dnu, nakon čega bi ihdokusurili vukovi i divlji psi. Tor danas stvara ozbiljne nevolje pastirima, kojise svim silama trude da drže svoja stada podalje. U noćima sa snažnim vetrom,priča se, pesma koja nastaje strujanjem vazduha između kamenja odvuče desetineovaca u smrt.

Hari shvati da je prestao da trči. I da se smrzava. Morao da stigne do kuće, dase istušira i presvuče, a zatim ruča sa starcima u Gudšo Bridžu. A mora i datelefonira. Još nekoliko metara i naići će na pešačku stazu koja vodi ivicompolja, sve do kraja Vajt lejna.

Provukao se između dva visoka kamena i nastavio da trči kraj polja, krećući senizbrdo, pogleda uperenog u zemlju. Došao je do ugla, zatim se popeo na onižizid i preskočio na drugu stranu. Za manje od minuta stigao je do kraja polja.Preskočio je ogradu i našao se na Vajt lejnu. Skoro je stigao.

137

Sklupčano ispred izgorelog kamina kolibe Rojlovih ležalo je mršavo, drhtavotelo devojke. Džilijan. Sa udaljenosti od dvadeset metara je čuo kako plače.Osim što to nije bilo plakanje. Već jecanje. To je jedini naziv za to: oštro,srceparajuće tužno jecanje. Irci to zovu pesmom za mrtve.

43.

– U redu je, u redu je – odgurnuo je kapiju i zagazio na zaraslu stazu. – Polako,dušo, idemo kući. – Prošao je kroz otvor u kome su se nekada nalazila ulaznavrata. Džilijan nije podigla pogled. Ostala je pogrbljena, pribijajući nešto uzgrudi. Hari joj prišao je preko neravnog tla i kleknuo pored nje. Tada ga jepogledala, a on se jedva uzdržao da ne uzmakne. Njen pogled ga je za trenutakuplašio, naterao ga da pomisli da se nešto suštinsko u njoj iskralo napolje.

– Hajdemo – rekao je. – Idemo odavde. Hajde, smrznućeš se. – Džilijan je nasebi imala samo tanki džemper, a šake su joj bile hladnije od obližnjeg kamenja.Uhvatio ju je oko struka i podigao na noge.

Nije prestajala da jeca dok ju je izvodio kroz kapiju ka Vajt lejnu, gotovo jevukući. Crkveno dvorište i ulica bili su pusti i Harijev auto bio je usamljen nakolovozu. Poveo je Džilijan preko ulice i otvorio suvozačka vrata. UHeptonklafu nikada nije zaključavao auto, a ključevi su mu ostali u sakristiji,zajedno sa odećom. Prišao je kolima, izvukao kaput i prebacio ga prekoDžilijaninih ramena.

– Uđi u auto – rekao joj je. – Idem u sakristiju po svoje stvari, a onda te vozimkući.

I dalje se tresući od zime, utrčao je u dvorište, izvukao ključ iz džepa na šortsui otvorio vrata. Torba se nalazila tamo gde ju je i ostavio. Zgrabio je duksericu inavukao je preko glave. Baš kada se spremao da krene, nešto ga je nateralo dazastane i okrene se.

Neko je u crkvi. Ulazna vrata bila su otvorena. A siguran je da su bilazatvorena kada je otišao. Hari zakorači ka njima. Verovatno je došao neko odcrkvenih upravnikâ, Majk ili Sinkler. Jedino njih dvojica, sem Harija, imajuključeve. Ali ipak su mu tokom proteklih sedmica obično najavljivali u kojevreme će biti u crkvi. Video ih je obojicu pre manje od jednog sata. Nijedan odnjih nije pomenuo da će se kasnije vratiti. No, to može biti samo...

Zaustavio se na vratima, svestan da mu srce prebrzo lupa i da diše suvišeplitko, ali ubedio je sebe da je to sve posledica brzog trčanja po brdima. To nisu

138

bili njegovi upravnici. Ne liči ni na Majka ni na Sinklera da skinu apsolutno svejastuke sa klupa i pobacaju ih po crkvi. Hari zakorači u oltarski prostor. Desetinejastuka; na tepihu, zaglavljeni između cevi orgulja, na horskoj bini, svuda osimtamo gde treba da se nalaze.

Hari nastavi napred, svestan da se ovde ne radi samo o jastucima, da ga neštokrupnije tek čeka i da će svakog sekunda otkriti šta je to. Više nije disao prebrzo,sada se borio za dah.

Kad se približi oltaru i okrenuo se ka prolazu između klupa, imao je osećajkao da mi nešto raste u grlu, kao mahovina, pritiska mu grkljan i blokira dovodvazduha. Bio je spreman za iznenađenje. Ali baš ne toliko. Nije bio spreman davidi dete, razbijeno u komade, ispod galerije.

Mili Flečer! Već ju je video u tom džemperu.Nekoliko trenutaka nije mogao da uradi ništa osim da zuri. Nimalo vazduha mu

nije dopiralo do pluća. Svakog trenutka će mu se zavrteti u glavi. Krenuo jenapred, pridržavajući se za klupe kao detence nesigurno na nogama. Negde napola puta shvatio je da ne drhti od straha, već od olakšanja. I tad mu se disanjeustali. Ono nije Mili, hvala Bogu, hvala Bogu, to ne može da bude Mili – niti bilokoje drugo dete, između ostalog – zato deca nisu napravljena od povrća. O, hvalaBogu.

Jedna repa, sa još vidljivim grubo nacrtanim dečjim licem, rasprsla se pokamenom podu. Pletena konstrukcija lutke ležala je raskomadana. Bilo je tonajmanje od svih strašila, koje je neko uneo u crkvu i obukao u Milin džemper.Drhtaji Harijevog tela sve manje su bili posledica olakšanja, sve više posledicagneva. Poruka nije mogla biti jasnija. Lutka je trebalo da predstavlja Mili, da jeprikaže slomljenu u komadiće na podu crkve, što je zamalo izbegnuto u noćiproslave žetve, što se već dogodilo Lusi Pikap. Šta se, za ime Boga, ovdedešava?

Setivši se da ga Džilijan čeka u kolima, Hari se sagnuo i dohvatio lutku. Nijemogao da je ostavi da leži na podu. Pružio je ruku kako bi prikupio sve delove,ali se zaustavio u poslednjem trenutku.

Dokazi.Iz sakristije je uzeo veliku crnu kesu za smeće i gumene rukavice koje je

zaboravio neko iz ekipe za čišćenje. Navukao je rukavice i sakupio sve delove,uključujući i roze-narandžasti džemper, i sve ih ubacio u kesu. Kada je završio,privezao je čvor na vrhu i ustao.

Mora da obavesti policiju. Bila to tinejdžerska šala ili ne, Mili je dvogodišnjedete i već je jednom dovedena u stvarnu opasnost. A ovo zaista nije smešno.Osim toga, iako su sve brave zamenjene, neko i dalje ulazi u crkvu i šeta se po

139

njoj kad god mu se prohte.

* * *

Džilijan nije pitala zbog čega se Hari toliko zadržao; jedva da je primetila da ganema. On je uključio grejanje na najjače i krenuo ka podnožju. Za svega dvaminuta parkirao se ispred gradske pošte i samoposluge. Džilijan živi u stanu naspratu.

Nije se pomerala. U krilu je stezala malu roze plišanu igračku. Hari jeisključio motor i izašao. Osetio je bol u ramenima.

– Džilijan, dušo – primakao joj se, ne želeći baš da je ponovo dodirne, ali seplašio da je to neizbežno. – Stigli smo. Hajde da uđemo u kuću.

Ali ona se nije pomerila. Hari je progutao knedlu i obgrlio je preko ramena.Nekako je pristala da izađe, naslanjajući se na njega dok se nespretno izvlačila izkola. Dok su prelazili ulicu, Hari je primetio da ih dve žene posmatraju.

Spoljna vrata nisu bila zaključana. Uzeo je Džilijan za ruku i poveo je uz uskostepenište pokriveno pohabanim, prljavim tepihom. Kada su stigli do vrha,okrenuo se ka njoj. – Ključevi? – pitao je. Slegla je ramenima.

Gurnuo je vrata, nakon čega ga je zapahnuo vonj neopranog veša i ustajalogvazduha. Ili u stanu nije bilo mnogo toplije nego napolju, ili je na dobrom putu dase prehladi, pomisli Hari.

Pomogao je Džilijan da se spusti na kauč i brzo se uputio prema električnomkaminu. Podesio ga je na najjače, a zatim se okrenuo ka devojci. Sedela je naivici kauča i zurila u zid ispred sebe. Igračka u njenim rukama bila je zec.

– Džilijan, treba ti ćebe. Gde da potražim?Pošto mu nije odgovorila, on se okrenuo na drugu stranu. Kada bi ga

pogledala, videla bi koliko je iznerviran. Besan na nju, besan na sebe, besan nastarce u Gudšo Bridžu koji će, čak i sada, bacati povremene poglede na svojesatove, i veoma besan na bolesno đubre koje je mislilo da može da ga uplaši takošto će na hrpu kostiju i grančica navući odeću.

Džilijanin stan nije prostran. Ubrzo je pronašao kuhinju, zatim i spavaću sobu.Bacio je brz pogled na odeću rasutu po podu, prazne čaše razbacane okolo imastan tanjir od večere na noćnom stočiću. Svukao je prekrivač sa kreveta.

Za to vreme, u dnevnoj sobi, Džilijan se sklupčala na kauču, ne ispuštajućizeca iz ruku. Hari je prebacio prekrivač preko nje i vratio se u spavaću sobu pojastuk. Ušuškao ga je pod njenu glavu i čučnuo kako bi je pogledao u oči.

– Džilijan, moram da pozovem nekoga – rekao je. – Nekoga ko će doći da tečuva.

140

Srebrnosive oči ga pogledaše. – Ti – izustila je. – Hoću da me ti čuvaš.Odmahnuo je glavom. – Moram da idem. Već kasnim, uostalom, treba ti neko

ko može valjano da vodi računa o tebi, ne čovek koga jedva poznaješ.Džilijan se nalakati. Jednu ruku sklonila je sa igračke i provukla je kroz kosu.

– Ostani – rekla je, nameštajući kosu. Uspravila se još više i pružila mu ruku. –Ostani – ponovila je. – Mogli bismo, znaš...

– Hoćeš da zovem doktorku Oliver? – ponudio je, pomerajući se tik izvandomšaja njene ruke. – Možda će ti pomoći da sa njom razgovaraš.

Džilijan je sada sedela na kauču i zurila u Harija. Šminka na obrazima bila jojje razmazana. Nos joj je bio crven od zime. – Da li je ona tvoja devojka? –upitala je.

– Naravno da nije – rekao je, znajući da je to istina, ali osećajući se kao dalaže. – Videli smo se nekoliko puta – ne, to nije dobro zvučalo, nije fer ni premakome od njih troje. – Ali, sviđa mi se – dodao je.

– Mislila sam da ti se ja sviđam – zajecala je.– Da – odgovorio je. Kad li je uspela da ga uhvati za ruku? – Ali ja sam

mnogo stariji od tebe i...– Baš me briga.– ...I treba sasvim da se oporaviš pre nego što se ponovo upustiš u bilo kakvu

vezu. – Mora da oslobodi ruku. Mora da se povuče na bezbednu udaljenost.– Oporavila bih se mnogo brže kada bih imala tebe, znam da bih.Mora da joj kaže. Mora da zna da se to nikada neće desiti.– Džilijan, znam koliko ti je teško bilo danas kada si videla druge ljude kako

odlaze na grobove svojih voljenih, kako teše jedni druge. Veruj mi, znam kako jebiti usamljen.

– Nisam ja drolja, znaš. Nisam imala nikoga posle Pita.– Ne sumnjam u to. Ali veruj mi, tako nećeš preboleti Hejli. Šta je sa tvojim

lekarom?Neće mu uspeti. Duboko je uzdahnula, spremna da...– Nemaš ti pojma! – zavrištala je.Bila je u pravu. Nema pojma. Nalazi se na potpuno nepoznatom terenu.– A neki prijatelj? – predložio je. – Neko ko živi u blizini?– Ona me neće napustiti – rekla je Džilijan, zureći u tačku negde na sredini

njegovih grudi.– Ko to neće? Misliš na Hejli?Klimnula je. – Mrtva je, znam to – rekla je. – Znam to već dugo, ali nikako da

ode – ponovo ga je zgrabila za ruku. – Proganja me.– Džilijan...

141

Trgla se i podigla poglde. U očima joj se video strah. – Molim te, pomozi mi –preklinjala je. – Ti možeš nešto da učiniš, znam da možeš. Učini da ona ode.Možeš da izvedeš – kako se to zove? – egzorcizam.

Devojka je neuravnotežena. Treba joj ozbiljna pomoć.– Džilijan, pozvaću nekoga. Ne možeš...– Slušaj me – sada je držala obe njegove šake; skliznula je sa kauča i klečala

pred njim. – Danas je Dušni dan, zar ne? Kada se izgubljene duše koje ne moguda pronađu put do neba vrate tamo gde su živele. Nikada ranije nisam verovala uto, ali sada verujem. Danas je ona bila ovde. Uzela je igračku, roze zeku, iodnela ga u našu staru kuću. Malopre sam ga našla na mestu gde je nekada stajalakuhinjska peć.

– Džilijan...– Stalno mi priča. Čujem njen glas kako kaže: „Mama, mama, pomozi mi.” Bez

obzira na to gde se nalazim. Kad sam u stanu, kad spavam, ili kad sam napolju napoljima, ona je uvek tu, uvek mi priča. „Mama, mama”, kaže mi, „nađi me.”Pomera stvari ovde po stanu, ostavlja mi sitne poklone. Kad god se okrenem, kadgod se probudim usred noći, pomislim da ću je sigurno videti, baš kao što sam jevidela poslednji put, u njenoj Beatriks Poter pidžami.

Hari shvati da drhti.– Svaki dan je sa mnom. Izluđuje me.– Džilijan, ti znaš, nadam se, da duhovi ne postoje?Neko snažno zakuca na vrata.– Sedi tu – rekao joj je. – Ja idem da proverim ko je to. – Još ga je držala za

ruku. Stegla ga je, ne želeći da pusti, ali se Hari ustremio ka vratima neostavljajući joj mnogo izbora. Preplavljen olakšanjem što se konačno sklonio odnje, makar i na nekoliko minuta, strčao je niz stepenice i otvorio vrata.Sredovečna žena kose ofarbane u crveno stajala je ispred.

– Vikare – nakrivila je glavu i zakoračila u hodnik, očigledno očekujući da ćese Hari skloniti kako bi je propustio. – Idit Holkom me je nazvala – rekla je. –Videla je da ste doveli Džilijan kući. Rekla je da bi verovatno trebalo da dođem– ponovo se pomakla napred.

– Vi ste Džilijanina prijateljica? – pitao je Hari. Da li je ipak stiglopojačanje?

– Ja sam njena majka. Gven Banister. Drago mi je, vikare. Ne morate više dabrinete, ja ću odsad paziti na nju.

Njena majka? Hvala Bogu.– Pa, ako ste sigurni... – Da li je nešto ostavio u stanu? Da li je to uopšte

bitno? Da li su mu ključevi u džepu? Da.

142

– Veoma je uznemirena – izjavio je, ne želeći da se bilo ko popne do stananepripremljen. – Čini mi se da će joj trebati doktor.

– Znam, znam, sve sam već videla – reče žena proguravši se pored njega i većse penjući stepeništem. – I ja sam izgubila dete i da li sam se raspala? U mojevreme bili smo jači.

Da li može da krene? Nego šta nego može.Ne okrećući se, izleteo je kroz vrata i otrčao do svojih kola na drugoj strani

ulice. Zaboravio je kaput, ali to mu se učini kao prihvatljiv gubitak u datimokolnostima. Pogledao je na sat. Ako bude vozio kao da ga juri stotinu đavola, azatim proveo manje od dva minuta pod tušem, opet će kasniti dvadeset minuta.Zaista više nema vremena za gubljenje.

Zašto je onda dohvatio telefon?

* * *

Udari Vojvotkinjinih potkovica odzvanjali su po betoniranom dvorištu ergele kadje Evin telefon zazvonio. Zavukla je ruku u džep i bacila pogled na ekran. Oh!

– Evi Oliver – rekla je dok se Vojvotkinja približavala svom boksu.– Ćao, ovde Hari Lejkok – reče glas na drugoj strani. Znala je ko je zove.

Njegovo ime pojavilo se na ekranu. Samo jedna reč: Hari.– O, dobro jutro. – Da li je to zvučalo u redu – prijateljski, sa blagom

naznakom iznenađenja? – Kako si?– Dobro – rekao je. – Pomalo u gužvi. Slušaj, nešto sam razmišljao. Ove

lomače večeras. Mislim da bi trebalo da ideš. Hoću reći, dođi. Hajde sa mnom.Pozvao ju je da izađu. Da li je? – Rekao si mi da nameravaš da odeš što je

dalje od toga – istakla je.– Predomislio sam se. Ovde se dešava nešto što nije baš kako treba, Evi, i ja

moram da saznam šta je to. A ako stvarno želiš da pronikneš u srž problema kojimuče Toma Flečera, predlažem ti da mi se pridružiš.

Da li može da se nađe sa njim? Večeras? – Nisam sigurna, Hari – rekla je. –Deluje mi pomalo...

– Pokupiću te u pola sedam i odvešću te tamo. Pomoći ću ti da pređešneravnina. Nije da ti treba bilo kakva pomoć, to potpuno razumem. I neće to bitisudar, ili tako nešto. Strogo službeno, znaš – posao – za oboje.

– Hvala ti, znam šta znači službeno. Htela sam da kažem da mi se čini pomalonapadno. Flečerovi bi mogli da pomisle da ih uhodim. Kada se radi saporodicom, stvarno je važno zadržati njihovo poverenje. – O, ućuti, ludo, nakraju ćeš ga ubediti da odustane od svega.

143

– Već sam razgovarao sa Alis. Ona nema ništa protiv. I oboje smo pozvani navečeru posle svečanosti ali to, ponavljam, definitivno nije sudar.

– Da, i taj deo sam shvatila. – Izlazak sa Harijem. Ona izlazi sa Harijem.Vojvotkinja poče da se povlači od boksa, vrteći se ukrug po betonu. – Slušaj,uhvatio si me naprečac – reče Evi. – Mislim da bi valjalo da i ja razgovaram saAlis. Mogu li da ti se javim kasnije po podne?

– Naravno. Sad stvarno moram da idem. Čujemo se kasnije.Prekinuo je vezu – i šta će ona, za ime sveta, večeras da obuče?

44.

Najbrže što je mogao, ali pritom pazeći da ostane neprimećen, Tom je protrčaokroz kapiju crkvenog dvorišta, obišao ruševine, pa klisnuo pored nove crkve iuleteo na groblje, a zatim se bacio iza kamena kako bi povratio dah.

Bilo je pola pet popodne i nekoliko narandžastih i ružičastih pruga na nebupokazivalo je gde se sunce nalazilo pre nepunih pet minuta. Pokrivač od oblakase brzo zgušnjavao. Uskoro će nestati svetla. Nema mnogo vremena.

Ponovo je krenuo, držeći se kamene ograde. Ako se bilo šta desi, može dapreskoči u svoje dvorište i utrči u kuću za nekoliko sekundi. Ona je brza, Tom jeto znao, ali i on je brz.

Kod groba Lusi Pikap ponovo se sagnuo. Neko je na njemu ostavio gomilumalih roze ruža i – nekako je tužno izgledalo – malog smeđeg plišanog medu saružičatom mašnicom oko vrata. Tada se setio zašto se u ovom gradu lomače palevečeras, a ne petog novembra; drugi novembar je Dušni dan. Hari im je sveispričao. Na taj dan ljudi odaju pomen i počast onima koje su voleli, a koji susada mrtvi. Žitelji Heptonklafa obilaze grobove, mole se za njih, ostavljaju impoklone. U Heptonklafu se mrtvi poštuju, Hari je rekao.

Tom pogleda okolo. Još je dovoljno svetlo. A on je veoma blizu zida.Stabla tise nisu zgodna za penjanje, to svako može da vam kaže. Nisu previše

visoka i grane im nisu toliko debele. Ali ovo stablo ima jednu jaku granu kojaprelazi u dvorište Flečerovih. Ako bude pazio, ako se ne bude obazirao nanekoliko ogrebotina, uspeće da se popne.

Ima otprilike deset, petnaest minuta. Majka je ubeđena da on u ovom trenutkuradi domaći i upozorila je Džoa i Mili da mu ne prilaze. Petnaest minuta ćeverovatno biti dovoljno.

Dok se peo, Toma je iznenadilo koliko se mnogo od unutrašnjosti kuće vidi sa

144

drveta. Video je Džoa kako se, s mašinkom pod miškom, vera po naslonu kauča.Vidio je i dobar deo soba na spratu. Eno njegove majke u kupatilu, pruža ruku kapolici sa Milinim pelenama. Sve ovo nateralo ga je da razmisli. Da li je i onasedela ovde, na ovoj grani, i posmatrala ih? Lišće sa tise nikad ne opada.Ušuškana ovde, ukoliko se ne mrda, mogla je satima da posmatra njegovuporodicu a da oni toga uopšte ne budu svesni.

Oko vrata je nosio tatin digitalni fotoaparat, ušuškan na sigurnom ispoddukserice. Znao je kako da podesi blic, kako da izoštri sliku i zumira. Juče jecelo veče vežbao, fotografisao je Mili, koja je igrala u dnevnoj sobi, a onda muje tata pokazao kako da prebaci slike na kompjuter. Sačekaće da se devojčicapojavi i slikaće je. Koliko god bude mogao. Onda će morati da mu poveruju. Akoim pokaže slike, svi će znati da je govorio istinu. Da nije poludeo. Najbolje odsvega, on će znati da nije poludeo.

Za nekoliko sati sve bi moglo da se završi.

45.

– I, kakav je plan, prečasni? Prvo malo vudu obreda pre prinošenja žrtve, kratkapauza za hotdog, a onda se zombiji pojavljuju oko ponoći?

– Čini mi se da ne shvataš ozbiljnost situacije – odgovorio je Hari dok su on iEvi zaobilazili dve devojke koje su stajale oslonjene jedna na drugu nasred puta.Jedna od njih gledala ih je staklenim očima koje su otkrivale prekomernuupotrebu opijata. Na nebu ispred njih prasnuo je vatromet, ostavljajući zeleno-roze tragove. Hari je na trenutak video odsjaj varnica na oblacima. Zatim sevratila tama.

– Shvatam – rekla je Evi. – Na prvoj godini studija radila sam istraživanje opsihologiji mase. Volim da je vidim na delu.

Iz jedne od brojnih sporednih kamenih ulica Heptonklafa izašao je jedan starijitinejdžer i uputio se ka njima. Neupaljena cigareta klatila mu se na rubu usana. –Imate vatre? – pitao je pre nego što je pogledao Harija u lice. – Oh, izvinite,vikare – reče pa se otetura niz brdo. Evi se blago nasmejala.

U gradu je bila veća gužva nego obično, zbog čega je Hari bio primoran daparkira auto gotovo četvrt kilometara dalje. Predložio je Evi da je doveze docrkve pa da ga ona sačeka na pastirskoj klupi, ali ona je to odbila i sada su sepridružili ostalima koji su hodali uzbrdo prema polju sa lomačama. U vazduhu seosećao težak miris baruta i zapaljenog drveta.

145

Svakih nekoliko sekundi obilazili su ih oni koji su mogli brže da hodaju.Većina bi se okrenula da klimne glavom u znak pozdrava, poželela Hariju dobroveče i ljubopitljivo odmerila Evi. A on im stvarno nije zamerao. Obučena utamnoplavi kaput, iste boje kao i njene oči, sa odgovarajućim šeširom na glavi,sigurno je bila najlepša žena koju su u poslednje vreme videli.

– Sa profesionalne tačke gledišta, šta si do sada primetila? – pitao je.Evi je ispravila vrat kako bi pogledala okolo, a zatim pogledala u Harija.– Ništa neočekivano – odgovorila je. – Deca su uzbuđena i zato preteruju sa

igranjem. Zbog toga su roditelji pomalo napeti – plaše se da im se deca ne izgubeu mraku pa su previše zaštitnički nastrojeni, pomalo su zabrinuti. A to se posleispoljava kao ćudljivost.

Evo opet one njene pegice, odmah ispod levog uha.– Starija deca će piti više nego inače – nastavila je. – Oni koji imaju dovoljno

godina otići će do paba. Mlađi će poneti flaše sa sobom i zavući će se u budžake.Velika je verovatnoća da će izbiti svađe, možda čak vidimo i scene nasilja, alinajverovatnije ne u narednih nekoliko sati.

Ako poljubi tu pegu, na obrazu će osetiti oblinu njenog uha, a njena kosa će gazagolicati po nosu.

– Glavna nevolja – rekla je – ogleda se u tome što ovakvi događaji stvarajuizvestan osećaj iščekivanja. Svi čekaju da se nešto dogodi. Ljudi su nestrpljivi, aako se razočaraju, počeće neprilike jer će im tada biti potreban nekakav ventilkako bi se oslobodili frustracija. Da li me uopšte slušaš?

– Svakako – rekao je, svestan da se sve vreme ceri kao budala. – I daljepričamo o lomačama?

* * *

Flečerovi su izašli iz kuće malo pre sedam časova, ušuškani u svoju najtoplijugarderobu. Mili je bila u majčinom naručju, Džo visoko na očevim ramenima, aTomu je nekoliko puta rečeno da će mu, ako im se makar na sekund izgubi izvida, odseći prste na nogama. Oko vrata je nosio fotoaparat.

Uspeo je da se na dvadeset minuta iskrade do crkvenog dvorišta pre nego štose njegova majka pojavila na zadnjim vratima kuće i zaurlala njegovo ime.Prebacio se preko zida i potrčao kroz dvorište, jednom rukom štiteći fotoaparat.Čim je prošao talas majčine uobičajene grdnje, Tom ju je obavestio da je slikaozalazak sunca za školski projekat. To ju je, izgleda, odobrovoljilo. I njega je.Dobro je iskoristio tih dvadeset minuta. Da, da. Stvarno dobro.

146

* * *

Dok su se približavali vrhu brda, Hariju se učinilo da se Evi umorila. Više nijebila toliko pričljiva i znatno je usporila. Zašto mu nije dozvolila da je doveze dovrha? I da li će mu odgristi glavu ako predloži da se za trenutak odmore?

– Možemo da sednemo, samo na sekund? – upita ona.Slatka kao šećer i tvrdoglava kao mazga. Uvaliće ga u silne nevolje; Hari

zaista nema razloga da bude ovoliko srećan. Poveo ju je prema klupi i obojeistovremeno sedoše. Većina meštana već je stigla do Vajt lejna. Čuli su se rika ipucketanje vatre; Hari spazi bledonarandžasti sjaj koji se propinjao iznadkrovova. Kada se okrenuo ka vrhu brda, primetio je da su sva strašila poskidanasa ruševina stare opatije. Osim onog koje je predao glavnom detektivu Raštonupre nekoliko sati. Onog koje će policija narednih dana pregledati u potrazi zaotiscima prstiju i drugim značajnim dokazima. On i Rašton su se dogovorili daFlečerovima ništa ne pominju dok ne saznaju nešto više.

– Da li je Alis zvučala okej kada ste razgovarale? – upita Hari. Celog dana jebio veoma zauzet, te nije stigao da odgovori na Evin raniji poziv. U kratkojporuci mu je objasnila gde da je pokupi.

– Da, delovala je u redu. – Evi je još teško disala, obrazi su joj se zarumeneli.– Bila je prilično sigurna da sva deca žele da gledaju lomaču. Tom se veomazainteresovao za fotografiju, čini se, i želi da napravi nekoliko dobrih snimaka.Uz to, prijateljica iz grada joj je dala reč da se ništa zlokobno neće desiti.

– Za sve postoji prvi put – promrmljao je Hari.– Molim?Hari odmahnu glavom. – Ništa, nastavi.– Stoga smo zaključili da će za njih, sve dok ih ništa ne uznemiri ili ne uplaši,

biti dobro da se ponašaju kao porodica. I zahtevala je da vam se pridružim navečeri. Baš je slatka.

– Lepo je videti vas s mladom damom, prečasni.Hari se osvrnuo i ugledao tri starije žene, među kojima je bila i ona koja se

nešto ranije pohvalila izgled njegovih nogu. Gledala je čas njega, čas Evi, lukavose osmehujući. – Uvek sam govorila da vikari treba da budu oženjeni – dovršilaje misao. Sad se nije smešila, kreveljila se. Evi se tiho nasmešila, a Hari osetikako mu obrazi gore. Sva sreća da je pao mrak.

– Ne, ne, gospođo Hotorn – reče. – Doktorka Oliver je kolega. Sve jeisključivo profesionalno.

Pridružiše im se i druge dve starice. Sve tri su se cerile, kao da izvode scenuiz Magbeta za pantomimičare. Veštica Hotorn pogleda Evi, onda ponovo Harija.

147

– Jes’, sinko – složila se, klimajući glavom, na kojoj je nosila vunenu kapu. – Tose odma’ vidi.

Kikoćući se, tri starice nastaviše za kolonom prema Vajt lejnu. Mini Hotorn seu poslednjem trenutku okrenula. Da li mu je ona to upravo namignula?

– Ne možeš prevariti babuskere – tiho reče Hari.– Trebalo bi da krenemo – rekla je Evi. – Sad mi je dobro. Treba i da se

nađemo sa Flečerovima.– Sačekaj sekund. Trebalo bi da znaš još nešto, pošto nema više nikog da nas

ometa.Snažan tresak naterao ih je da poskoče. Zlatni prasak obasjao je nebo nad

Evinom glavom i nestao u sve gušćem oblaku. Urušeni zidovi stare crkve jasnosu se ocrtavali pod kratkim naletima svetlosti. Zidovi su delovali neobičnoprazni bez strašila iako je jedno, izgleda, ostavljeno da visi.

Hari obori pogled i okrenu se ka Evi. – Danas sam naleteo na Džilijan – rekaoje.

Kao što je mogao da pretpostavi, Evino lice se skamenilo. Otvorila je usta, alije on zaustavi podigavši ruku. – Znam da ne smeš da razgovaraš o njoj – rekao je– ali to ne znači da i ja ne smem, zato te molim da me saslušaš.

Sada je već ubeđen da je jedno strašilo ostavljeno na ruševinama, vidi jenjegovu siluetu na prozoru kule. Mora da se usresredi, ovo je važno. Naterao seda pogleda u Evi, što mu, zapravo, nije bilo teško. – Našao sam je kod temeljanjene stare kuće, bila je gotovo van sebe – rekao je. – Držala je jednu odigračaka svoje kćerke. Morao sam da je odvezem do kuće, ali jedva se držala nanogama. Njena majka se pojavila nekoliko minuta kasnije, što je bilo...

– Njena majka?– Da, tek danas sam je upoznao. Odmah je pristala da preuzme na sebe brigu o

Evi pa sam otišao. Međutim, radi se o tome da smo svi mislili da se Džilijanoporavlja. Ljudi kažu da se mnogo popravila tokom proteklih sedmica, otprilikeotkako je počela da dolazi kod tebe, ali danas sam se stvarno zabrinuo. Pomaloje zastranila s pričom o svom detetu. Kaže da vidi duh svoje ćerke. Tražila mi jeda obavim egzorcizam.

Evi je zurila u klupu. Hari nije mogao da joj vidi oči. Novi vatromet prasnuoje na nebu. Hari nije bio u pravu u vezi sa strašilom. Prozor na kuli bio je prazan.

– Samo sam mislio da bi trebalo da znaš – rekao je.– Hvala ti – reče Evi kao da se obraća klupi.Hari uzdahnu. – Takođe – rekao je – nadam se da ne treba da naglašavam kako

ne bih ni za milion godina pomsilio, čak i da nije ozbiljno emotivno rastrojena ida joj ne treba trajna pomoć stručnjaka... da li stvarno moram to da izgovorim?

148

– Ne – prošaputa Evi.– Hvala ti.– Ali... – podigla je pogled.– Zašto uvek postoji neko „ali”? – rekao je Hari, pitajući se da li se držanje za

ruke smatra neprofesionalnim.– Recimo, razgovora radi, ako bih uočila potencijalni sukob interesa u lečenju

pacijenta – rekla je Evi. – Ispravno bi bilo da potražim pogodnog kolegu koji bipreuzeo slučaj. Ali to ne može uvek da se sredi odmah. Takođe moramo dauzmemo u obzir i želje pacijenta. Oni se možda neće složiti sa tim da buduprebačeni kod drugog lekara. A sve dok lečim nekog, dobrobit te osobe ostajemoj prioritet.

– Razumeo. – Hari ustade i pruži joj ruku. Ona je prihvati, uspravi se i ponovoga uhvati podruku. Prešli su sada već pustu ulicu i krenuli niz Vajt lejn.

* * *

Ljudi-kosti bili su raspoređeni ukrug oko lomače; pridržavali su ih ljudi obučeniu crno i lica obojenih u crno. – To je samo boja za lice – ponavljala je Tomovamama, više za sebe. – Vidi, to je gospodin Marsden iz papirnice – Tom zna damajka ima najbolje namere, ali samo je gubila vreme. On zna da su to ljudiobučeni u crno. Ali dok stoje u senci, jedva se vide. Kada su samo nekolikominuta ranije prošli pored njih, izgledalo je kao da strašila sama hodaju. Sadastoje oko vatre, ljudi-kosti napred, ljudi-senke iza njih. A iza njih, obrazujući širikrug, stoje ljudi iz grada. Tom je ostao na ulici, zajedno sa svojom porodicom.Džo je i dalje sedeo na tatinim ramenima, a Tom je stajao na zidu, odmah izamame, koja se naglas pitala koliko još imaju vremena dok ne padne kiša. Samesta na kome je stajao jasno je video krug strašila i vatru u sredini. To jestvarno bilo nešto najbolje što je ikada video.

Bilo mu je teško da skrene pogled, čak i na sekund, ali morao je da nastavi dagleda unaokolo. Ona je tu negde, Tom to zna. Ovo ne bi propustila.

* * *

Dok su Hari i Evi prelazili ulicu, pored njih je na biciklu projurio dečak obučenu crno i lica obojenog u crno. Prskalice su mu prštale sa volana. Ljutito jepogledao Harija, a zatim pojurio niz padinu.

– Tvoj prijatelj? – pitala je Evi.– Ne baš – odgovorio je Hari. – To je najljući neprijatelj Toma Flečera, dečak

149

po imenu Džejk Nouls. Uvalio sam ga u nevolju prvog dana kada sam stigao.Nije mi oprostio. I on je glavni osumnjičeni za incident sa Mili na galeriji. –Hari se na trenutak zamislio. Da li je Džejk Nouls zaista krivac za Miline muke ucrkvi? To je bio zaista nerazuman postupak, čak i po merilima mladihdelinkvenata.

– Mislim da je on jedan od dečaka koji su uplašili Vojvotkinju onog dana kadasam pala – rekla je Evi. – Prepoznala sam bicikl.

– To se uklapa.U Vajt lejnu nije bilo uličnog svetla. Baklje, staromodne, sa pravim

plamenom, pričvršene su na zidove i ograde kako bi osvetljavale put. Hari jeosetio miris kerozina dok su hodali. Kada je kaldrma ustupila mesto travi, Evi sesaplela i pala na Harija.

– Znaš šta, siguran sam da bi ti bilo lakše ako te uhvatim oko struka –predložio je.

– Dobar pokušaj, vikare. Posle nekoliko pića možda i nasednem na taj trik.– Mislio sam da ne piješ.Njeno nasmejano lice podsećalo je na mačje. – Rekla sam da ne bi trebalo da

pijem. Nikad nisam rekla da se toga i pridržavam.Hari se nasmejao. – Ovaj dan konačno postaje dobar.

* * *

Zasada ni traga od nje, ali Tom je znao da će biti posebno pažljiva zbog svihovih ljudi napolju. Kriće se negde u senci, iza zida, možda na nekom nižemkrovu. Pogled kroz objektiv aparata olakšao mu je potragu. Manji su izgledi daće mu nešto odvući pažnju, a niko ne može ni da pretpostavi da on radi još neštoosim što vreba priliku za dobru fotografiju. I dalje je stajao na zidu. Nije mu bilojasno kako izdržavaju oni ljudi što stoje bliže vatri. On je jedva istrpeo vrelinuvatre na licu, a oni ljudi stoje na polju tek nekoliko metara od plamena. Isprednjih stajali su ljudi-senke, još bliže vatri, a pred njima – iako mu se činilo danjima ne smeta vrućina – ljudi-kosti. Šta čekaju? Hari i Evi su im se pridružili isada su svi samo stajali i čekali.

* * *

Hari je počeo da shvata na šta je Evi mislila kada je pomenula osećajiščekivanja. Video ga je na licima ljudi oko sebe, koji su stajali kao ispredprodavnice čekajući početak rasprodaje. Pokušavali su da zapodenu razgovor sa

150

komšijama, trudili su se da deluju ravnodušno, ali pogled im se uporno vraćao nasumorni krug u sredini polja – koji će se gotovo sigurno i sâm zapaliti, s obziromna to koliko su blizu vatre. Zapravo, činilo se da su se još više približili vatriotkako su on i Evi stigli, kao da ih plamen privlači. Pažnju mu je privukaoiznenadni pokret sa desne strane. Okrenuo se. Džilijan je stajala tri metra dalje,veoma blizu kapije svoje stare kuće, i zurila je pravo u njega. Nosila je njegovkaput.

* * *

Ljudi-kosti sužavali su krug oko vatre. Tom ih je netremice posmatrao, čak jepustio da mu aparat slobodno visi oko vrata. Veoma polako, ljudi koji su ihnosili kretali su se sitnim koracima napred. Kako mogu? Kako im ne smetavrućina? Žamor gomile se takođe gasio. Jedan po jedan, činilo se, ljudi su sestišavali i posmatrali kako se strašila polako ali sigurno približavaju lomači.

* * *

– Hari, slušaj me.

Evi mu se obratila tako tihim glasom da je morao da se napregne kako birazaznao njene reči kroz tutnjavu plamena. Skrenuo je pogled sa Evi i pognuo se.

– Ne dopada mi se – rekla mu je u uvo. – Nešto će se dogoditi.On se ispravio se i ponovo pogledao ka vatri. Ceo grad, činilo se, okupio se

oko vatre u ogromnom krugu. Svega desetak ljudi – uključujući njega i Evi,Džilijan i porodicu Flečer – ostalo je na putu. – Šta? – pitao je dok se ponovosaginjao ka njoj. – Šta će se dogoditi?

– Mislim da se pripremaju za nekakve vratolomije – rekla je. – Čini mi se davečina prisutnih zna o čemu se radi i da im je jasno da stvari ponekad krenunaopako. Otkako smo stigli, videla sam dvoje ljudi sa ozbiljnim opekotinama policu. I svi su napeti. Pogledaj ih samo.

Imala je pravo. Parovi su se pribijali jedni uz druge. Roditelji su čvrsto držalisvoju decu. Ljudi sa pivskim čašama u rukama prestali su da piju. Svi osim njegai Evi gledali su u vatru. U ljude oko nje.

* * *

Čekali su. Tom nije znao šta tačno čekaju. Odustao je od daljeg fotografisanja neželeći da propusti ono što sledi. Nedaleko od njih jedno dete briznulo je u plač –

151

na trenutak mu se učinilo da je to Mili. Još tri, možda četiri koraka i ona strašilaće upasti u plamen. Napravljeni su od slame i starih krpa, kako je moguće da...

Jedan od njih se zapalio. Sigurno ga je pogodila zalutala varnica jer ono što jesekund ranije izgledalo kao čovekolika lutka sada je bilo mnoštvo plamenihjezika podignuto visoko u vazduh.

– Odajemo počast mrtvima!Tom nije znao odakle je dopro ovaj uzvik, ali dok je odzvanjao poljem,

zapaljeno strašilo zavitlano je uvis. Sletelo je gotovo na sam vrh lomače i zanekoliko sekundi se potpuno stopilo s njom. Neko je sa višeg kraja livade, moždasa Morel tora, pripalio vatromet. Raketa je poletela ka nebu i izgledalo je kao dase duša pokojnika penje u raj.

Još jedan od ljudi-kosti bio je zapaljen i bačen uvis.Još jedna raketa. Zatim treće strašilo, pa četvrto. Još vatrometa. Gomila je

posmatrala kako se ljudi-kosti, jedan za drugim, pale i sleću na lomaču. Svaki putkada bi strašilo proletelo kroz vazduh, začuo bi se isti uzvik:

– Odajemo počast mrtvima!Neki od ljudi-kostiju verovatno su u džepovima imali vatromet jer su se za

njima u svim pravcima iz plamena razletele raznobojne iskre. Okupljeni ljudi suse lagano povlačili. Tik ispred Toma, tata je svukao Džoa sa ramena i spustio gana zemlju. Alis je zakoračila unazad, držeći Mili u naručju, i Tom oseti kako gaotac povlači sa zida. Onda se lomača potpuno urušila.

* * *

– Šta je ovo, za ime...

Hari zakorači napred, ostavljajući Evi pokraj zida. Jedva je čuo GaretaFlečera kako naređuje svojoj porodici da ostane na mestu. Njih dvojica krenušenapred sve dok nisu stigli do ograde, odakle su imali bolji pogled.

– Ne verujem svojim očima – reče Hari za sebe.– Kako su, dođavola, ovo izveli? – pitao je Garet.Na mestu gde je do malopre besneo plamen sada je zjapila ogromna jama..

Šarene varnice vatrometa letele su svuda okolo i Hari je još mogao da razaznanekoliko čovekolikih tela.

– Mislim da smo upravo videli vrata pakla – rekao je Garet.Hari je gledao kako se ljudi koji su držali strašila konačno okreću od vatre,

uzimaju ašove od posmatrača i počinju da posipaju ranije spremljene gomilezemlje po vatri. Ostali su se pridružili, neki ašovima, neki golim rukama.

– Zapalili su vatru iznad jame – rekao je Garet. – Mora da su rupu nečim

152

prekrili i onda zapalili vatru. Kada je temelj izgoreo, sve se srušilo.– Sahranjuju mrtve – rekla je Evi. Hari se iznenađeno okrenuo. Ona je stajala

na ogradi pored njega. Za trenutak se zapitao kako joj je to pošlo za rukom, ali jebrzo shvatio da je žena koja može da se popne na konja sigurno sposobna i da sepopne na ogradu. – Vidi šta rade, kako bacaju zemlju na kosti. Isto to mi radimona sahranama.

– Najčudniji prizor kojr sam ikada video – rekao je Garet. – Šta vi mislite,doco?

Evi se na trenutak zamislila. – Iskreno – rekla je – drago mi je da nije bilogore.

46.

Roletne na prozorima ostale su otvorene. To se u poslednje vreme retkodešavalo. Obično bi ih Tom zatvorio pre nego što padne mrak. Cela porodica,izuzev Mili, bila je u kuhinji. Otac je stajao najbliže prozoru i pričao sačovekom koji je vodio računa o crkvi. Za stolom je sedela mlada žena tamnekose i krupnih očiju. Pili su i pričali. Izgledali su srećno. Gde je Mili?

Tom se popeo na pult. Piljio je u tamu. Zatim je podigao ruku pa povukaouzicu i spustio roletne. Prizor je nestao.

Da li su zaključali vrata?

47.

– Ne mogu da verujem da me Dženi nije upozorila – rekla je Alis.– Možda nije htela da pokvari iznenađenje – rekao je Garet. – Tome, hoćeš li

da siđeš odatle? Šta ćeš da popiješ, Evi?Garet se okrenuo ka Evi, što je Tomu ostavilo taman dovoljno vremena da

spusti roletnu na kuhinjskom prozoru. Primetio je da ga Evi posmatra kako sepribližava drugom prozoru, penje na radnu površinu i spušta i drugu roletnu. Dali je proverio da li su ulazna vrata zaključana?

– Da li onda možemo da napravimo strašilo sledeće godine? – pitao je Džo,verovatno deseti put te večeri. On je bio ubeđen da će dobiti odgovor koji tražiako bude dovoljno puta ponovi isto pitanje. Ova taktika mu je uglavnomuspevala.

153

– Ne ako to znači da će tvoj otac spržiti svoje testise – odgovorila je Alis, našta je Džo prasnuo u smeh. Kad god bi čuo tu reč, smejao bi se. – Čini mi se daje u Heptonklafu večeras mnogo oprljenih obrva.

– Da ne pominjemo ostale delove tela – rekao je Hari. – Hvala, druže. – Uzeoje pivo koje mu je pružio Tomov tata i otpio gutljaj pravo iz konzerve.

– Hajde, Džo – rekla je Alis – vreme je da ideš gore. Tome, ti imaš jošpetnaest minuta.

– Hoću da prvo pogledam svoje slike – rekao je Tom.– Imaš neke dobre? – pitala je Evi.Tomu iznenada sinu. – Mislim da imam – rekao je. – Hajde da ih pogledamo

zajedno, ako hoćeš.Tomova majka se okrenula se u dovratku. – Tome, dušo... – počela je.– Hvala ti – rekla je Evi. – Volela bih. Ako je to u redu, Alis?– Naravno – odgovori ona. – Ali kompjuter je na spratu, da li je to u redu?– Da – reče Evi podižući se. Njen štap za hodanje bio je naslonjen na raširenu

dasku za peglanje. Dohvatila ga je i krenula za Tomom.– Da li si... – počeo je Hari.– Jesam – rekla je Evi, uptivši mu pogled pun nečega što je trebalo da

predstavlja ljutnju, pretpostavio je Tom, ali ako ona misli da je to strašno, dobrobi joj došlo da uzima časove od njegove mame.

Tom se trkom popeo na sprat dok je Evi lagano napredovala za njim. Slabiudarci štapa odjekivali su sa svakog stepenika. Dok je Tom stigao na sprat, Evise već bila zadihala. Mama mu je rekla da Evi dosta često trpi velike bolove i daje veoma hrabro od nje što se nikada ne žali, niti pokazuje da je nešto boli. Tomje pretpostavljao da je mama u pravu. On nikada nije mogao da prećuti kada ganešto boli, a što se tiče Džoa – za to je morao da zna čitav svet.

Poveo ju je niz hodnik do sobe njegovih roditelja, u kojoj se nalaziokompjuter, a onda su oboje seli. Tom je povezao aparat sa hard-diskom iprebacio slike koje je te večeri napravio. Još nije imao priliku da ih pogleda.

– Ovde sam slikao ljude-kosti dok su još visili u opatiji – rekao je. Uprizemlju se začuo Harijev smeh. Evi se osvrnu ka vratima, zatim se ponovookrenu ka Tomu.

– Dobre su – rekla je. – Sviđa mi se kako se na ovoj vidi mesec koji tekpočinje da izlazi. I boje na svim slikama su odlične. Stvarno si uhvatio prelepzalazak sunca.

Tom je znao da mu Evi povlađuje, ali mu je svejedno prijalo da čuje takvepohvale. Snimci su zaista bili dobri; mama je često govorila kako je on nasledionjen osećaj za kompoziciju. Međutim, on nije hteo da Evi vidi snimke stare

154

crkve. Poveo ju je na sprat da joj pokaže...– Ko je ovo? – pitala je Evi.Osećajući kako mu srce lupa sve brže, Tom je kliknuo na fotografiju koju je

Evi tražila i uvećao je. To je bilo to. Dokaz. Devojčica za koju niko nije verovaoda postoji, snimljena fotoaparatom. Jedina nevolja bila je što...

– To je Džo? – pitala je Evi. – Ne, veći je od Džoa. Neki drugar?Figura na fotografiji, prikrivena iza jednog od viših nadgrobnih spomenika,

jednostavno nije bila dovoljno jasna. Pošto je znao o kome je reč, Tom je snaporom razaznao neobičnu staromodnu haljinu i dugu kosu, ali za nekoga ko prviput vidi ovu fotografiju, to je mogao da bude bilo ko. Tom je zatvorio sliku iprešao na sledeću.

Stajao je na svom mestu u krošnji tise gotovo dvadeset minuta, smrzavao se itrnuo, i baš kada je nameravao da odustane, ona se pojavila. Posmatrao ju je dokje ulazila u dvorište crkve sa donje strane i hodala naviše. Kretala se brzo inečujno. Zaustavila se na metar od zida, gde je čučnula i gledala ka njihovojkući. Trudeći se da ne napravi i najmanji šum, Tom je pravio snimak zasnimkom.

– Evo je i ovde – reče Evi. – Da li je to devojčica? Nisam sigurna. Ovo možeda bude kosa, može da bude trava, teško je reći. Hej, vidi, evo je opet. Ove subaš dobre, Tome – rekla je, gledajući ga ispod oka. – Senovite figure na groblju,veoma zanimljiva atmosfera. O, vidi, evo još jedne.

U prizemlju se otvoriše vrata. – Neko je ušao – reče Tom. – Moram da zovemtatu.

– Tome, šta se dešava? – reče Evi preplašeno. – Gde si...Tom je skočio i izjurio iz sobe.– Tome! – pozvala je Evi. – To je najverovatnije tvoj tata. Ili Hari, uzeo je

nešto iz kola. Zašto si...Tom se nije zadržao kako bi čuo štagod da je Evi htela da mu kaže. Znao je da

je to nepristojno, ali neke stvari su naprosto važnije; otrčao je hodnikom dostepenica. Bio je u pravu, ulazna vrata bila su odškrinuta svega desetakcentimetara. Nije ih proverio, zašto ih nije proverio? Sjurio se niz stepenice,praćen blagim lupkanjem štapa. Kada je stigao do prizemlja, tresnuo je vrata izaključao ih.

Da li je već ušla? Tom ulete u trepezariju. Pod stolom nije bilo nikoga.Zavese. Zadržao je dah i razgrnuo zavese. Prozorski okvir bio je prazan. Nikakonije mogla ući u kuhinju, njegov tata i Hari sede tamo. Nije imala vremena da sepopne na sprat. Ako jeste u kući, može da bude jedino u dnevnoj sobi.

– Tome! – Evi je stigla do stepeništa. On se pravio da je ne čuje i otvorio

155

vrata dnevne sobe.– Druže, šta se dešava? – Tomov tata i Hari su izašli iz kuhinje.– Čuo sam vrata – rekao je Tom. – Neko je ušao. – Video je kako Hari gleda

ka njegovom tati, a njegove usne odjednom se stegoše.– Hari, molim te, proveri još jednom kuhinju – zamolio je Garet ne skidajući

pogled sa Toma. – Proveri da li su zadnja vrata zaključana.– Okej – rekao je Hari i Tom ga je slušao kako korača niz hodnik nazad do

kuhinje. Njegov tata je ušao u sobu i prišao najbližem prozoru. Vratio je zavesena mesto, zatim uradio isto i na drugom prozoru. – Sve je u redu – rekao je.Stajao je iza jedinog kauča koji je mogao da ga zakloni od Tomovog pogleda. –Hoćeš da proverim trpezariju?

– Već sam proverio – reče Tom piskavo.– Verovatno je samo vetar – reče tata.Tom klimnu glavom. Barem ovoga puta, verovatno je to bio samo vetar.

* * *

Vratio se na sprat i gledao slike sa Evi sve dok mama nije pozvala Evi navečeru, a njega poslala na spavanje. Devojčica se videla na ukupno petfotografija, ali nijedna od njih nije bila dovoljno jasna da bi mogla da potvrdi dase na slici nalazi nešto više od normalnog deteta. Bez obzira na to, Evi je bilaneuobičajeno zainteresovana za nju. Uporno je pitala Toma ko je na slici.Odgovorio joj je da ne zna, da nije imao pojma da nekoga ima u dvorištu crkve.Ona se pravila da mu veruje, ali Tom je pretpostavio da su oboje shvatili o čemuse tu zapravo radi. Ponekad se činilo da on i Evi igraju nekakvu igru, obigravajujedno oko drugog, čekaju da vide ko će prvi popustiti.

Šteta što nije uspeo da napravi jasniji snimak, ali nije sve propalo. Važno jeda se devojka pojavila na fotografijama. To znači da ona stvarno postoji i da onnije lud. Tom je zbog toga osetio neopisivo olakšanje. Uz to, sigurno će probatiponovo da je uslika.

48.

– Hvala vam, divno sam se provela – rekla je Evi.Alis ju je poljubila u obraz, a zatim se propela na prste kako poljubila i

Harija. Garet je držao dlan na ulaznim vratima.

156

– Al, da li si videla moje ključeve? – pitao je.– Verovatno sam ih opet sakrila od tebe u džep tvojih farmerki – odgovorila je

Alis, grleći Harija.– Visili su ovde – rekao je Garet. – Odmah do tvojih. Moram da krenem u šest.– Onda bolje počni da tražiš – reče mu Alis. Okrenula se ka Evi i nasmešila

se. – Moj muž svakodnevno gubi ključeve – objasni. – Često ih nađemo na krovukola. Ili na zidu u dvorištu. Jednom smo ih čak pronašli u posudi za puter.

– Vidimo se sutra, Garete – rekao je Hari pa prihvati Evi za ruku. Garet sepomerio od ulaznih vrata i nestao u kući.

– Hvala još jednom, Alis – rekao je Hari. Ona se osmehnula još jednom prenego što je zatvorila vrata. Evi je čula zvuk okretanja ključa u bravi dok su seona i Hari približavali autu.

Hari je upalio motor i izašao na ulicu. Narednih minut ili dva vozili su se utišini. Treba im dvadeset minuta da stignu do kuće, dvadeset i pet ako ima gužvena putu, a po svemu sudeći neće ni razgovarati dok ne stignu na odredište. Evi jeposmatrala Harijev odraz u vetrobranu. Okrenula se ka njemu. Morala je nešto dakaže, makar i nešto zaista glupo.

– Dobri su ljudi – rekla je. Da, to je bilo zaista glupo, čak i po njenimmerilima.

Hari je nagazio na kočnicu i auto je usporio. Pored puta, jedna usamljena ovcalenjo je podigla pogled sa trave koju je dotad žvakala.

– Ko to? – pitao je Hari dok je skretao, a zatim je ponovo ubrzao.– Flečerovi.– Da. Izvini – rekao je i pogledao je. – Razmišljao sam o nečem drugom. Kako

ti se činilo Tomovo ponašanje večeras?Evi se na trenutak zamislila. Kako joj se činio Tom? Još nije sigurna,

najiskrenije.– Alis mi je rekla da ste pominjali šizofreniju – rekao je Hari jer nije dobio

brz odgovor. – Da li je to moguće?– Tom nije psihotičan – rekla je Evi. Hari se večeras obrijao. Primetila je

sitne tragove crvenila tik iznad kragne njegovog kaputa.– Šta je sa halucinacijama? – pitao je, ponovo gledajući ka njoj. – Alis kaže

da on čuje glasove.– Zapravo, ne čuje ih – odgovorila je. – Ne čuje ih u svojoj glavi.Ispred njih bljesnuli su farovi drugog vozila. Hari je skrenuo na travu kraj

puta, tek nekoliko centimetara od zida. Stali su i čekali da im se drugi automobilpribliži. Pošto je sada gledao direktno u nju, Evi je teškom mukom uspevala daga održi pogled na njemu.

157

– Glasovi koje Tom čuje, sudeći po svemu što mi je Alis rekla, dolazeodnekud spolja – nastavila je i oborila pogled na ploču instrument-table. –Dolaze iza ugla, iza vrata. I uvek iz istog izvora. Uvek je tu neka devojčica zakoju Tom misli da posmatra porodicu, da im šapuće – njemu posebno – mrmljaopasne, strašne reči.

Drugi auto im je prišao, ablendovao u znak zahvalnosti pa otišao. Hari jespustio ručnu kočnicu i ponovo krenuo.

– On pokušava da nam dokaže da ta njegova čudna devojčica postoji – rekla jeEvi.

– Kako namerava to da učini? – pitao je Hari. – Čekaj, nemoj da mi kažeš.Pokušava da je uhvati na fotografiji?

Evi je klimnula glavom. – Pokazao mi je više od dvadeset snimaka koje jevečeras napravio. Na pet snimaka vidi se mala, neodređena fgura koja stojipored kamenja.

– Da li ti je rekao ko je na slikama?Prošli su još jednu krivinu i ugledali Heptonklaf kako svetluca u dolini poput

nekog gradića iz bajke.– Kaže da ne zna – odgovorila je Evi. – Kaže da nije znao da nekoga ima

tamo. Naravno, lagao je; figura je bila u središtu njegovih snimaka. Morao je dazna da nekoga ima tamo. Možda je nagovorio nekog svog druga da se šunja pogroblju, da glumi devojčicu. Ali suština je da je on pametan i racionalno seponaša. To mi govori da on zna da devojka ne postoji, ali i dalje želi da mi u topoverujemo. Namerno pravi fotografije koje će biti nedokučive.

– Dakle, nije tvrdio da je devojčica na slikama?Nova okuka, novi pogled na mračni pejzaž.– Ne. Još mi nije priznao da ona postoji. Tako da ni ja ne mogu da je

pominjem. Moram da sačekam da on prvi to uradi. Zašto smo krenuli premavresištu?

– Prečica – rekao je Hari. – Šta ako ona stvarno postoji?Evi se za trenutka zamislila, a onda se nasmejala gledajući u Harijev profil. –

Prema rečima njegovih roditelja, Tom govori o toj devojčici kao da ona nijestvarna – odgovorila je. – Inače, ne postoji prečica kroz vresište. Ti to menekidnapuješ?

– Aha – rekao je. – Ima li nekoga ko izgleda neobično? Tom je vidi isključivonoću, koliko sam shvatio. Možda se zbunio. Možda postoji neko ko voli da sekrije, ko voli da se šali sa ljudima, možda pomalo poremećen?

Popeli su se još više, a tama se pod njima širila preko vresišta kao bazencrnog mastila. Negde ispod njih ispaljen je vatromet. Dok su se varnice polako

158

gasile, Evi je uočila obrise stabala na osvetljenom nebu.Zamislila se nakratko, a zatim odmahnula glavom. – Tom je jedini koji je vidi

i čuje. Kuda tačno idemo?– Možda je i Džilijan čuje?– Džilijan?– Džilijan čuje kako je zove njena mrtva kćerka. Kune se da je to Hejlin glas.

Rekla ti je?Džilijan joj to nikada nije rekla. Ne, rekla je da je nikad ne vidi. Ne vidi je?Auto je usporio. Hari je uključio je duga svetla i skrenuo sa puta. Sada su se

vozili kroz vresište, nekakvom jedva vidljivom prtinom. Ispred njih se pružalo...ništa.

– Džilijan kaže da joj neko ulazi u stan – nastavio je Hari, usporivši toliko dasu kola puzala i poskakivala preko neravnog terena. – Neko pomera stvari,naročito Hejline stare igračke.

Stigli su do malog proplanka. Hari je isključio motor i farove. Iznenadna tišinabila je zastrašujuća, nestanak svetla još strašniji. Hari je postao tek nešto više odsiluete i senke sa njene desne strane, ali njoj je ipak, iz nekog razloga, bilo jošteže da ga pogleda.

– Džilijan i Tom su s razlogom moji pacijenti – rekla je Evi. – Oboje imajuprobleme.

Pomerio se – ona zadrža dah – ali samo je pružio ruku ka krovu automobila iotkačio ga. Meka koža se povukla nazad, a zatim se noć, ispunjena teškimmirisom paljevine i baruta, uvukla u kola i obmotala ih poput hladnogprekrivača. Nebo nad Evinom glavom bilo je modro kao šljiva, a zvezde kao dasu se za koju svetlosnu godinu približile Zemlji.

– Kaži mi kad ti bude hladno – rekao je vraćajući se u sedište. Trenutak tišine,a zatim: – Šta ako sam je i ja čuo?

Ohrabrila se i pogledala ga. – Molim? – On se zavalio u svoje sedište, stavioruke iza glave i posmatrao nebo. Šta god da je imao da joj kaže, nije mu biloprijatno zbog toga.

Evi je osetila vlažan noćni vazduh u nozdrvama; uskoro će kiša. Pregrštljubičastih zvezda ustremilo se ka nebu u tom trenutku, oboma im odvlačećipažnju.

– Tvoje oči su takve boje – rekao je Hari. – I da, i ja sam čuo glasove. Jezivebestelesne glasove koji dolaze niotkud.

I tek sad joj to kaže? – Kad? – pitala je, uspravivši se. – Gde?– Kad sam bio sâm – rekao je. – Samo u Heptonklafu, doduše. Samo u crkvi i

oko crkve. Kladim se da Tom ne čuje glasove u školi, zar ne?

159

Evi se ponovo naslonila. – Moram da razmislim o tome – rekla je. – Štauopšte radimo ovde?

– Pronašao sam ovo mesto pre nekoliko nedelja – rekao je i pružio ruku kakobi uključio kasetofon, koji je zasiktao čim je Hari pritisnuo dugme. – Nalazimose otprilike dvadeset metara od Morel tora, najviše tačke u okolini. Obećao samsebi da ću odavde da posmatram vatromet.

On je lud. A ona bi morala da prestane da se smeje, samo ga ohrabruje. –Poranio si čitava tri dana – istakla je.

Okrenuo se ka njoj, a ruka mu skliznu niz naslon njenog sedišta. Bio je teknekoliko centimetara od nje. Dah mu se osećao na pivo koje je popio kodFlečerovih. – Nisam siguran da ću te imati kraj sebe za tri dana – rekao je. – Dali plešeš?

– Da li šta?– Plešeš. Znaš, pomeraš telo u skladu sa muzikom. Odabrao sam baš ovu

pesmu.Evi nakratko posluša. – Dancing In The Dark11 – rekla je tiho. – Moja mama

ju je često slušala. Gde si to...Hari je izašao iz automobila i došao do njenih vrata, otvorio ih i pružio joj

ruku.Evi odmahnu glavom. Definitivno je lud. – Ja ne mogu da plešem, Hari. Video

si me. Jedva mogu da hodam.Kao da uopšte nije čuo šta mu govori, pružio se preko nje da pojača radio.

Zatim ju je uhvatio za ruke i izvukao iz auta. Evi zausti da mu kaže kako nećeuspeti, nije plesala godinama, završiće izlomljeni na zemlji, ali kad ju je rukomčvrsto stegnuo oko struka, otkrila je da je prilično lako prešla preostalih nekolikometara seoske staze do velikog kamena na Toru. Hari je uze za desnu ruku, asvoju levu je zadržao na njenom struku kako bi joj pomogao da se popne. Nosioje jaknu bez postave. Ruke su mu bile hladne kao led. Držao ju je čvrsto uza se ipočeo da se kreće.

Zastareli kasetofon u kolima je pomalo izmenio zvuk, bubnjevi su tukliglasnije, snažnije nego što se Evi sećala. Uz to, muzika je bila previše glasna,čuće je čak u gradu... Ali sada ne može da razmišlja o tome, ne može da misli nabilo šta osim na Harija, koji je plesao kao da je rođen za to, podizao je salakoćom, tiho joj pevušio na uvo.

Vetar je nabacao njenu kosu svuda preko njegovog lica, a on je zabacio glavu,privukao je na rame i nastavili su da se kreću, ljuljajući se napred i nazad uritmu, na čvrstoj kamenoj ploči Tora. A mislila je da nikada više neće plesati.

– Sveštenik koji peva i igra – prošaputala je kada se pesma približila kraju.

160

– Svirao sam u bendu dok sam studirao – reče Hari dok su vokali nestajali, azvuci saksofona se prolamali vresištem. – Svirali smo neke obrade Springstina.

Saksofon je odlutao. Hari je pustio njenu ruku i zagrlio je. Osetila je toplinunjegovog vrata na svom licu. Ovo je ludost. Ne može da se spetlja sa njim, obojeto znaju, ali ipak stoje ovde, kao na krovu sveta, grleći se kao tinejdžeri.

– Imao sam veoma čudan dan – šapnuo je dok je počinjala sledeća pesma.– Hoćeš da pričaš o tome? – pitala je.– Ne. – Osetila je fino grebanje na vratu, odmah ispod uveta, i nije mogla da

zaustavi drhtaj.– Hladno ti je – rekao je dok se uspravljao.„Ne, nije. Ne puštaj me.”Zakoračio je unazad, sklonio jednu ruku sa nje i poveo je nazad do kola.

Položila je dlan na njegove grudi i tako ga zaustavila. – Nije mi hladno – reklaje. – Zašto si postao sveštenik?

Za trenutak je delovao iznenađeno. – Da bih služio Gospodu – odgovorio je,gledajući najpre u nju, a zatim ka nebu. – Počinje kiša?

– Ne – rekla je, odmahujući glavom. – Treba mi više od toga. Hoću darazumem kako čovek poput tebe odluči da postane sveštenik.

I dalje se smešio, ali u njegovom pogledu se nazirala ozbiljnost. – Mnogotražiš na prvom sastanku. I ovo je zasigurno kiša. Idemo nazad do kola.

Dozvolila mu je da je doprati do suvozačkog sedišta i pridrži vrata dok neuđe.

– Rekao si da ovo nije sastanak – podsetila ga je dok je ulazio u auto ivrpoljio se u sedištu kako bi vratio pokretni krov u pređašnji položaj.

– Slagao sam – promrmljao je, zaključao krov i pokrenuo motor. Onda se,izgleda, predomislio i ponovo ga isključio.

– Nikada nisam planirao da postanem sveštenik – rekao je. – Rođen sam uNjukaslu, u radničkoj porodici koja nije išla u crkvu, i ranije o tome nisam nirazmišljao. Ali bio sam bistar, dobio sam stipendiju za dobru školu i upoznaosam neke sjajne profesore. Istoriju sam najviše voleo, naročito istoriju religije.Postao sam očaran organizovanim religijama; njihovim obredima, istorijom,umetnošću, književnošću, simbolizmom – svime, zapravo. Studirao sam religiju,ne teologiju.

Čekala je da nastavi. – Šta se desilo? – pitala je pošto on nije nastavio. –Odlučio si da kreneš na hodočašće?

Lupkao je prstima po volanu; nije mu prijatno da razgovara o ovome. – Takonekako – rekao je. – Ljudi su mi sve više govorili da bih mogao da budem dobarsveštenik. Postojao je samo problem vere.

161

Kiša je krenula iz vedra neba, udarala je po pokretnom krovu automobilapoput sitnog kamenja. – Nisi verovao? – pitala je.

Prstima joj je prošao kroz kosu. – Bio sam blizu – rekao je. – Ubedio samsebe da verujem u neke izdvojene delove, ali sve mi se i dalje činilo kao gomilanepovezanih teorija. Da li ovo što pričam ima ikakvog smisla?

– Mislim da ima – rekla je Evi iako stvarno nije bilo tako.– I onda se jednog dana nešto desilo. Ja sam... spoznao vezu.– Vezu?– Aha – motor je ponovo zabrujao, Hari je krenuo u rikverc iz polja kraj Tora.

– I to je sve što ćete dobiti od moje intime za jedno veče, doktroko Oliver. Vežitepojas i spremite se za poletanje.

* * *

Vozili su se kroz dolinu toliko brzo da je Evi poželela da postoji božanstvo komebi sada mogla da se pomoli – za svoju bezbednost. Nije se usudila da ponovozapočne razgovor, da kaže bilo šta što bi ga omelo. Osim toga, bila jeneverovatno nepromišljena maločas. Kako da ubedi sebi da je on ne zanima kadazna da mu koža vrata miriše na limun i đumbir, kada tačno zna koji deo njegovihgrudi bi dotakle njene usne ako bi se naslonila na njega?

Nekoliko minuta nakon što je kiša počela, mali potoci su jurnuli niz put. Četvrtsata kasnije izašli su iz vresišta i našli se obeshrabrujuće blizu njene kuće.

– Šta nam je sada činiti? – pitao je Hari dok je auto skretao u njenu ulicu.– Sastaću se sa Tomom do kraja nedelje – rekla je. – Izgleda mi da sad

opuštenije razgovora sa mnom nego na početku. Možda će se otvoriti. Kad bisamo priznao postojanje... – Hari se parkirao pred njenom zgradom.

– Nisam mislio na Flečerove – rekao je, a glas mu je bio dublji za čitavuoktavu, činilo se.

– Trebalo bi da krenem – rekla je, sagnuvši se da dohvati tašnu. – Ujutru ranoustajem i... dobra je ideja bila da se vidimo večeras. Hvala ti, mislim da ćepomoći. – Okrenula mu je leđa i pronašla kvaku, svesna da je on posmatra.Moraće ovo brzo da izvede, poželeće mu laku noć preko ramena dok budeprilazila zgradi. Staza je kratka, do trema ima manje od dva metra.

Motor se utišao. Iza leđa je čula kako se Harijeva vrata otvaraju. Mnogo jebrži od nje, obići će auto pre nego što ona uspe da se izvuče. Da, eto ga, pružaruku, i da li bi išta značilo ako mu kaže da može sama? Verovatno ne, i u svakomslučaju, pred njom je stajao neki novi Hari, tamnijih očiju i nešto viši; Hari kojine priča, Hari čija ruka stoji oko njenog struka dok je pratio duž prilaza, po

162

pljusku, do zaklona pod tremom. Nesumnjivo novi Hari, koji ju je okrenuo kasebi, čiji prsti prolaze kroz njenu kosu, čija se glava naginje napred ka njoj dokje ceo svet nestajao u tami.

Ne, to nije bio poljubac – to je bio leptir, lepršao je krilima po njenimusnama, spuštajući se lagano na njene oble obraze, na mesto gde osmeh počinje.

Da li je to bio poljubac? Ovaj nežni dodir usana? Ovaj ludi osećaj da jedodiruje svuda po telu?

A ovo sigurno nije poljubac, ne sada dok ona lebdi ka predelima obloženimcrnim somotom. Ruke joj mrse kosu – ne, jedna joj je udno leđa, privlači jebliže. Dobovanje kiše po tremu odjekivalo u njenoj glavi kao lupanje bubnjeva.Prsti joj miluju lice. Kako je mogla da zaboravi miris muške kože; ili težinunjegovog tela dok ju je pritiskao uza zid trema? Ako je ovo bio poljubac, zašto sujoj se oči punile suzama?

– Hoćeš da uđeš?Da li je to rekla naglas? Mora da jeste. Zato što se više nisu ljubili, malko su

se odaljili jedno od drugog, a njegov dah je prekrio njeno lice poput topleizmaglice.

– Ništa na svetu ne želim više od toga – rekao je nimalo nalik na sebe.Ključevi su joj u džepu. Ne, u ruci. Ruka joj je krenula ka bravi; njegova ruka

ju je obgrlila, zaustavljajući je.– Ali... – rekao je.Zašto uvek postoji neko „ali”?Uzeo je njenu ruku i prineo je svojim usnama. – Još nismo išli na picu, ili u

bioskop – šapnuo je. Jedva ga je čula od kiše.„A i ti si sveštenik”, pomislila je.– Uz to, stvarno ne bih želeo da bilo šta požurujem – pustio joj je ruku i

podigao joj bradu kako bi ga pogledala pravo u oči.– To je stvarno slatko – rekla je. – I prilično ženskasto.Posle ovih reči Hari se vratio, nasmešio joj se, zagrlio je i čvrsto je privukao.

– U meni nema ničega ženskastog, ni izdaleka – šapnuo joj je na uvo – što upotpunosti nameravam da dokažem u najskorije vreme. Sad ulazi, ološu, dok senisam predomislio.

* * *

Kada je telefon zazvonio, prva Harijeva pomisao bila je da je tek zaspao i da gato zove Evi, tražeći da svrati. Okrenuo se u krevetu i, za trenutak nije mogao dase seti sa koje strane kreveta se nalazi telefon. Znaš šta? Bestraga sve. Bestraga

163

pica, bestraga film, bestraga sve, ide do nje.Ne, na toj strani se nalazi sat. 3.01 ujutru. Ponovo se okrenuo i pružio ruku.

Može da se obuče za dva minuta, kod nje je za deset. Već u 3 i 15 biće...– Ćao – rekao je, prislonivši telefon uz obraz.– Vikare? Prečasni Lejkok? – bio je to muški glas. Stariji glas.– Da, ja sam – rekao je, bolno razočaran. Svakako će izaći iz kuće, ali neće se

uputiti ka toplom ženskom krevetu. Neko umire. Seks i smrt – jedini razlozi dapozovete nekoga usred noći.

– Renšo ovde. Renšo stariji. Sin me je zamolio da vas pozovem.Tobajas Renšo, otac upravnika crkve, da ga zove u ove sitne sate?– Moj sin se izvinjava zato što vas nije lično pozvao i zato što vas budimo, ali

bojim se da ste morate hitno otići u Crkvu Svetog Barnabasa. Videćete policijskavozila na ulici. Kada stignete, javite se glavnom detektivu Raštonu.

49.

3. novembar

Simba, Milin plavi plišani meda, ležao je u dnu stepeništa. Kada ga je Tomposlednji put video, pre nepunih pet sati, bio je u čvrstom zagrljaju njegovemlađe sestre. Dakle, ili je igračka iznenada stekla sklonost ka noćnim šetnjamaili nešto zaista nije u redu. Tom je protrčao hodnikom i uleteo u Milinu sobu.Krevetac je bio prazan.

U prizemlju tresnuše vrata. Tom baci pogled ka spavaćoj sobi svojih roditelja.Imao je vremena samo da zaviče dok je ponovo jurnuo kroz hodnik, niz stepenicei kroz kuhinju. Čuo je dvorišna vrata. Ko god da je odveo Mili, samo što jenapustio kuću.

Dok je obilazio kuhinjski sto, zapahnuo ga je dašak hladnog vazduha. Zadnjavrata su se još jednom otvorila, a na drvenom podu ostave bilo je tragova mokrihstopa. Napolju je i dalje pljuštalo pa je Toma, dok je stajao u dovratku iosmatrao glib u koji se pretvorilo njihovo dvorište, vetar propisno produvaonanoseći ledeno hladne kapi kiše koje su mu natopile pidžamu.

Oči mu se još nisu navikle na pomračinu. Morao je da ih protrlja pre nego štoje uspeo da razazna ogradu crkvenog imanja i lovorovo rastinje iza nje. Iz pravcastabla tise i groba Lusi Pikap začulo se gunđanje.

Neko je tamo. I Mili je sa njim.

164

– Tata! – povika Tom. Niko se nije odazvao. Stvarno nema izbora. Mora daizađe.

Neumorna kiša koja je padala poslednjih nekoliko sati, zajedno sapljuskovima tokom proteklih par dana, pretvorila je dvorište u močvaru. Tomovastopala tonula su u gusto crno blato dok se udaljavao od bezbednosti dvorišnihvrata. Još nekoliko koraka i imaće bolji pogled. Nekakva crna senka pokušavalaje da preskoči kameni zid noseći nešto u jednoj ruci, nešto što je izgledalo kaoveliki crni ruksak.

– Tata! – viknuo je najjače što je mogao, trudeći se da dozove ukućane, aliistovremeno ne želeći da skloni pogled sa siluete na zidu. – Tata!

Nema šanse da tata stigne na vreme. Tom potrča napred, gotovo do kolenatonući u blato, i uspe da stigne do zida na vreme da zgrabi penjača za nogu.Devojčica – jer ko bi drugi to mogao da bude? – poče da se rita, ali je gubilaoslonac na zidu. Uhvatila se za nešto višu tačku na zidu i uputila još jedan udaracnogom, koji je Toma iznenadio. Pogodila ga je čizmom pravo u lice i on joj pustinogu. Devojčica zatim poskoči i dočeka se na vrhu zida, ležeći raskrečena, idivljački se otimala dok je Tom pokušavao da je obuzda. Malo joj je nedostajaloda mu umakne, ali je crni ruksak koji je nosila i dalje visio sa zida.

Pogledala je najpre ka ruksaku, zatim ka Tomu, a onda, odsečnim pokretomglave, ka zidu na kome je stajala. Zateturala se i zamalo pala, a zatim preskočilana drugu stranu.

Zid se pomerao. To nije moguće, ali se upravo dešavalo. Gomila kamenja kojaje godinama držala tone zemlje počela je da popušta. Tom je gledao kako sejedan kamen odvaja, a za njim još jedan, zatim se još nekoliko kamenovaskotrljalo sa vrha i palo u dvorište. Kroz otvor koji je nastao pokuljala je mokrazemlja sa crkvenog imanja. Učinilo mu se da vidi kako jedan od nadgrobnihspomenika klizi ka dvorištu. Tom je neizmerno želeo da pobegne, ali nešto ga jedržalo u mestu.

Klizište je postajalo sve veće, kao stomak trudnice koja se sprema da na svetdonese nešto užasno. Crna silueta sa sruge strane zida povukla se nekolikokoraka dok je sve više zemlje nadiralo u dvorište.

Onda se zid jednostavno rasturio kao dečji zamak od peska.Kamenje je letelo svuda, a crna bujica neprestano je sukljala. Spomenik

najbliži zidu – spomenik Lusi Pikap – proklizavao je sve dok se nije srušio,pukao napola i sleteo nepun metar dalje od Toma. Zemlja je kuljala kroz čistinuna kojoj se nekada nalazio zid, a Tom se gotovo ugušio od smrada kanalizacije itruleža.

Devojka se i dalje povlačila. Tek što je zakoračio, nešto tresnu pored Toma,

165

promašivši ga za nekoliko centimetara, i izbacilo ga iz ravnoteže. Dok je padao,shvatio je da gleda u rub mrtvačkog sanduka, samo delić, pre nego što se drvopotpuno rastočilo i otkrilo svog stanovnika.

Lobanja se kezila Tomu svojim sitnim belim zubima. Komadići tkiva nalik nastaru požutelu štavljenu kožu još su se držali za njih. Tom uzmaknu od leša i osetida mu se u glavi u tom trenutku zakuvava vrisak koji možda nikada neće moći daprekine.

Vrveći od bledunjavih komadića tvari koji su jedino mogli da budu kosti, novitalas zemlje obruši se na Toma. On zabaci glavu, spreman da vrisne, kada mulice obasja snop svetla i nečija ruka ga zgrabi za rame. Tom se uzvrpolji. Sitnafigura u žutoj kabanici sa zategnutom kapuljačom i baterijskom lampom u ruciklečala je pored njega. Bio je to Džo.

Tom ustade. Sve mu je govorilo da mora što pre da se vrati u kuću, probudimamu i tatu, zove policiju. Kada je krenuo ka vratima, Džo ga zadrža.

– Ne, čekaj! – viknuo je Džo, napinjući se da nadjača olujni vetar. – Moramoda je nađemo.

– Prekasno je – Tom je uzvratio. U dvorištu crkve nije bilo ni traga od tamnesiluete. – Otišla je. Moramo po mamu i tatu.

Džo obasja tlo pod njihovim nogama. Tom htede da mu vikne da ne radi to.Sve je izgledalo mnogo gore kada se jasno videlo. Sada već odvojena od ostatkatela, lobanja je ležala nekoliko metara dalje. Lusina malecna statua srušila sezajedno sa ostatkom nadgrobnog spomenika. Komadi sanduka ležali su razbacaniunaokolo. Video je nešto što mu je ličilo na ljudsku šaku s prstima stegnutim upesnicu.

Džo je, izgleda, nešto tražio. Konačno, snop svetla obasja crnu torbu koju jeuljez pokušao odnese. Bila je dopola zatrpana gomilom blata i kamenja. Džo jeuz jecaj potrčao prema njoj i počeo da je vuče. Iako je i dalje očajnički želeo dapobegne, Tom je imao osećaj da bio ovo moglo da bude važno. Obazrivo jeprišao kako bi pomogao.

Uz glasno klokotanje torba se oslobodila, a dečaci se zateturaše unazad, i daljedržeći ručke. Džo je pao na kolena i počeo da cima rajsferšlus. Cvileo je odbesa, ali je najzad uspeo da ga otvori. A onda, pod bledim svetlom lampe, Tomspazi da se Džo ceri. Kleknuo je kraj svog brata i zavirio u ruksak. U torbi jeležala Mili. Dok su je dečaci posmatrali, otvorila je oči. Zaprepašćeno jegledala u svoju braću, a kišne kapi su joj padale na lice.

50.

166

Nešto je snažno tuklo u Harijevim grudima. Nije to bilo srce, ono nikada nijepravilo ovoliku buku. Da li treba nešto da kaže, da im kaže da zna ko je jedno odpokopane dece?

Lupanje ispod rebara bilo je gotovo bolno. Ako je zaista srce, imaće ozbiljnihproblema. Srce ne bi smelo da lupa toliko jako.

Sada ne bi trebalo išta da kaže jer bi zvučao smešno, možda čak i histerično.Sačekaće do sutra. Spustio je pogled kako bi se uverio da hoda po stazi i udaljiose iz ograđenog područja. Svuda oko njega ljudi u belom vratili su se svojimposlovima.

Dvorište porodice Flečer ličilo je na močvaru. Hari je pratio stope glavnogdetektiva Raštona na stazi od limenih ploča, koja je bila postavljena preko blata.Plastična prostirka raširena iznad njihovih glava odolevala je udarima vetra ikiše. U svim četirima uglovima bili su snažni reflektori postavljeni na čeličnimšipkama. Okrenuvši se ka kući, Hari spazi svetla u prizemlju. Sve zavese iroletne bile su spuštene.

– Kad su u pitanju mesta zločina, ne može biti gore od ovoga – rekao je Raštondok su išli prema kući. – Radimo po mraku, po užasnom nevremenu, blato jeponegde duboko skoro do kolena i čini se da je izgled lokalitetla prilično narušenpre nego što smo stigli.

Jedna od figura u belom sporo se kretala obodom unutrašnjeg prstena ifotografisala. Druga figura, za koju je Hari pomislio da bi mogla da bude žena,merila je nešto metrom. Razvukla ga je od zida do najsitnijeg od triju tela, nakončega je počela da žvrlja, ili možda crta, po tabli koja joj je visila oko vrata.

– Ekipa forenzičara koju vidite upravo je stigla iz Mančestera – objasnio jeRašton. – Kod nas nema takvih stručnjaka. Na našu sreću, policajac koji je prvidošao ovamo je bistar momak. Onemogućio je pristup čitavom području sve dokekipa nije stigla. Isto je učinio i gore u dvorištu crkve.

Hari je podigao pogled. Još ljudi u belom bilo je sa druge strane kamenogzida. I tamo su se trudili da se odbrane od nevremena. Navukli su ceradu prekometalnih šipki. Jedan policajac se mučio pokušavajući da priveže ivice. Naovom vetru to je gotovo uzaludan posao.

– Šta svi ovi ljudi rade? – pitao je Hari.– Fotograf snima teren pre nego što počnu da traže dokaze – objasni Rašton. –

Napraviće slike iz svih uglova, onda će se popeti do groblja i učiniti isto totamo. Ona devojka tamo pravi skice. Ona će izmeriti kako je sve stoji u odnosuna sve ostalo, a onda će podatke ubaciti u kompjuter. Imaćemo veoma precizan

167

model koji ćemo moći da upotrebimo na suđenju, ako ga bude bilo. Glavnivečerašnji zadatak je da se iskopaju tela, ako je moguće netaknuta, i da seprenesu do odeljenja za patologiju zajedno sa svime što bi moglo da bude važno.Naravno, odneće sanduke, komade odeće, pramenove kose i tako dalje.Potražićemo i tragove stopa. Izgleda da su već počeli.

Rašton pokaza kraj kuće. Jedan čovek je klečao na podlozi od aluminijuma isipao nekakvu tečnost na zemlju ispred sebe.

– Druga dva tela su možda iz grobova koji su bili pored Lusinog – predložio jeHari. – Ne bih znao čiji su, ali negde sigurno postoji plan groblja.

– Već ga imamo – reče Rašton. – Porodične grobnice sa obe strane,zabeleženo je da su u jednoj tri tela, u drugoj četiri. Sve leševi odraslih osoba. Ikoliko možemo da primetimo, ti grobovi su ostali čitavi.

– Da li je moguće da su dugo bili pod zemljom? – pitao je Hari, znajući da tonije moguće. Nijedan od leševa koje je upravo video nije bio u poodmakloj faziraspadanja. – U nekom znatno starijem grobu za koji niko nije znao? Ovo grobljeje staro stotinama godina. Sigurno ima prastarih grobova na čitavom ovom brdu.Nadgrobni spomenici se uklone, ljudi zaborave ko je zakopan... – Zaustavio se.Sad već lupeta. I hvata se za slamku.

– Zasada ne možemo da odbacimo tu mogućnost – reče mu Rašton. – Aliiskreno, forenzičari u to ne veruju. Jasno vam je zbog čega. Da li vam ovi leševiizgledaju prastaro?

Hari pogleda preko ramena. – Da li Flečerovi znaju šta se dešava? – upitao je.– U poslednje vreme su pod velikim pritiskom, ne bi bilo dobro...

– O, da, znaju – rekao je Rašton. – Zapravo, njihova deca su srušila ovaj zid.– Molim?– Još nisam imao priliku da razgovaram sa roditeljima tako da znam samo deo

priče – rekao je detektiv – ali izgleda da su dečaci bili napolju po ovomnevremenu i pentrali se po zidu. Kako smo saznali, njihova mlađa sestra bila je uruksaku. Kao da su pokušavali da pobegnu od kuće. Posao za Socijalnu službu,ako mene pitate. Kuda ćete?

Hari se okrenuo i pošao prema kući. Neko ga uhvati za rame. – Polako,momče. Još ne možeš unutra. Porodični lekar je tamo, a dečaci pričaju sa jednimod mojih detektiva. Hajde da dozvolimo svima da odrade svoj posao, hoćemo li?

Hari je znao da nema izbora.– Da li dobro poznajete ovaj deo crkvenog imanja, prečasni? – pitao je Rašton

nakon što su ponovo krenuli. – Obe crkve, stara i nova, izgrađene se na vrhustrmog brda, tako da je bilo potrebno napraviti mnogo kaskada kako bi senapravilo mesto za groblje. Zid koji trenutno gledamo podignut je pre nekoliko

168

stotina godina, kako mi je rečeno, ali sa ove strane je znatno viši nego premacrkvi. Pratite me?

– Da, to znam – rekao je Hari dok su napuštali dvorište porodice Flečer. –Garet Flečer mi je to nekoliko puta pomenuo. Nameravao je da dovedegrađevinskog inspektora, brinula ga je stabilnost zida.

– S pravom. – Zastali su pored kuće. Još jedna velika cerada bila je razvučenaod kuće pa sve do zida crkve, stvarajući suvo tlo na kome su forenzičari mogli daodlože opremu. Iako su bili zaštićeni, činilo se da nevreme na sve načinepokušava da ih podseti na svoju snagu. Kišne kapi silovito su udarale poplastičnom krovu dok ga je vetar neprekidno zanosio, praveći nepodnošljivubuku.

– Rekli su mi da ispod crkve postoji ponornica – nastavio je Rašton. Svukaosvoj kombinezon i ukazao Hariju da bi i on trebalo da uradi isto to. – Touglavnom ne smeta, ali za vreme obilnih padavina, kao proteklih nekoliko dana,podrum crkve bude poplavljen. Zemljište svuda okolo počinje da tone. Da li steto znali?

– Da – Hari je balansirao na jednoj nozi dok je sa mukom skidao preuskučizmu i tražio svoje cipele. – Garet i ja smo pre nekoliko nedelja prošetali timtunelima. Slažem se da nisu delovali naročito stabilno, ali postoji procedura kojumoram da ispoštujem pre nego što započnu bilo kakvi radovi na crkvenomimanju. Već sam podneo zahtev, ali to obično traje nedeljama, ponekad imesecima.

– Dakle, Brajane, da li je ovo grob moje unuke?Hari i Rašton se okrenuše i ugledaše Sinklera Renšoa, koji je ušao u šator iz

dvorišta Flečerovih. U prstima desne ruke stezao je cigaretu. Hari ga nikadaranije nije video da puši.

– Izgleda da je tako – rekao je Rašton. – Mnogo mi je žao.Sinkler je klimnuo glavom, samo jednom.– Da li Dženi i Majk znaju? – upita Hari. – Želite li da ja...– Zamolio sam da im niko ne kaže do jutra – prekinuo ga je Sinkler. –

Kristijana je skuvala kafu u sakristiji. Trebalo bi da uđete unutra. Tamo jetoplije.

Hari ponovo obuče jaknu. – Šta dalje? – pitao je Raštona.– Verovali ili ne, u ovakvim slučajevima postoji izvestan protokol –

odgovorio je detektiv i pokazao da je vreme da napuste šator. – Kada se naimanju crkve pronađu ostaci tela, oni moraju da se premeste kako bi ih pregledaopatolog koga je policija ovlastila. Ako on proceni da ostaci pripadaju starijemskeletu, uglavnom se postupa po starom pravilu: jednostavno se vrate nadležnom

169

svešteniku – u ovom slučaju, vama – i vi postajete odgovorni za njihovo ponovnoukopavanje.

– Tako je, čini mi se da sam za to već čuo – potvrdio je Hari – iako se nikadaranije nisam našao u sličnoj situaciji.

– Ni mi nikad nismo imali ništa slično ovome, budite uvereni – rekao jeSinkler.

– Međutim, ako su ostaci, da tako kažemo, svežiji, moramo da utvrdimo čiji su– dodao je Rašton. – Moramo da se uverimo da je zaista u pitanju telo osobe čijeje ime na nadgrobnom spomeniku. Da li me pratite, prečasni?

– Da, naravno – rekao je Hari.– Kada potvrdimo identitet, onda sakupimo ostatke i predajemo ih vama i

porodici, nakon čega vi organizujete ponovno ukopavanje.– Još jedna sahrana – rekao je Sinkler, prelazeći rukom preko lica. – Dženi to

neće izdržati. Kako od jedne majke možete tražiti da dva puta sahrani svoje dete?

51.

– Ne bi trebalo da isključimo provalu – rekao je Hari. – Tom možda govoriistinu.

Garet je u rukama držao šolju punu kafe. Dlanovi su mu bili neprirodno beli, aprsti modri. Hari se stresao, saosećajući sa njim. Iako se čulo klokotanje vode uradijatorima, skorašnji događaji kao da su u kuću uneli hladnoću noći.

– Nema tragova provale – Garet odgovori, odmahujući glavom. – Ulazna vratabila su zaključana, nijedan prozor nije otvoren ili slomljen. Dvorišna vrata subila otvorena, ali ključ uvek stoji u bravi. Tom je mogao sam da ih otvori.

– Gde je našao ruksak?– Pored ulaznih vrata. To je moja torba, spremio sam je za put.Hari se za trenutak zamislio, a onda se okrenuo i otišao kroz hodnikom do

vrata. Ispod prozora je ugledao patike, šorts, čarape – Garetova oprema zavežbanje je izvađena iz torbe i ostavljena postrani. Po zvuku koraka, Harizaključi da je Garet krenuo za njim. Kroz obojeno staklo na ulaznim vratimauočio je dvoje ljudi u belom kako, nalik utvarama, stoje pod žućkastom uličnomsvetiljkom. Prešli su ulicu noseći nešto što je ličilo na nosila. Dok se Hariokretao prema Garetu, krajičkom oka primetio je trag sivkaste prašine oko kvakena ulaznim vratima.

– Šta je ovo? – pitao je.

170

– Policajci su tražili otiske prstiju – odgovori Garet. – Pretražili su celoprizemlje i Milinu sobu na spratu. Čini mi se da su se samo trudili da izgleda kaoda nešto rade. Nisu ništa našli.

– A Džo? – Hari je pitao. – Šta vam je on rekao o svemu?– Džo je čuo Toma kako viče i ustao – rekao je Garet. – Čuo je lupanje u

prizemlju, obuo kišne cipele – bio je izuzetno pribran za šestogodišnjaka – iizašao. Video je Toma kao leži u blatu i pomogao mu da natrag do kuće prenesetorbu u kojoj se nalazila Mili. Ja sam krenuo do toaleta, primetio da su dvorišnavrata otvorena i sišao. Prestravio sam se kao nikad u životu. Video sam njihtroje, mokre do gole kože i prekrivene blatom. Tom je počeo da urla o toj svojojdevojčici, Alis je navaljivala da ih što pre odvedemo do urgentnog, a ja sambacio pogled napolje i shvatio da bi najbolje bilo da odmah obavestim policiju.Šta su zapravo pronašli tamo napolju?

– Još ne znamo – slagao je Hari. Zamolili su ga da ne priča o onome što jeotkriveno u dvorištu. – Žao mi je što vam se zid srušio. Da sam makarpretpostavio...

Garet je zurio u tri kukice koje su stajale pored ulaznih vrata. – Ovo je čudno –rekao je.

– Šta to? – pitala je Alis, silazeći niz stepenice. Hari se okrenuo, želeći da jedočeka sa osmehom, ali nije uspeo. To nije bilo lice koje biste mogli dočekati saosmehom.

– Moji ključevi. Ranije nisu bili tu, sećaš se? – rekao je Garet. – Ti si ihpronašla?

Alis odmahnu glavom. – Verovatno su sve vreme tu visili – odgovorila je.– Nisu. Proverio sam nakon što su deca otišla na spavanje. Morao sam da

iskopam rezervne za ujutru. Kako su se vratili na mesto?Alis je pogledala Harija, zatim svog muža. – Možda je Tom... – počela je.– Zašto bi Tom sakrio tati ključeve? – ubacio se Hari, trudeći se da ublaži

svoje nestrpljenje; oni ipak ne znaju sve. – Ako je hteo da otključa ulazna vratausred noći, mogao je da se posluži drugim ključevima, zar ne?

Alis potvrdi. – Moji su bili tamo – rekla je, pokazujući ka kukama. – I još sutamo. A prednja vrata nisu otvarana. Bila su zaključana kada smo sišli.

– Ranije tokom večeri Tom je pomislio da se neko ušunjao u kuću – rekao jeHari. – Sedeo je gore sa Evi kada je odjenom dojurio, sav preplašen. Sećate se?Naterao nas je da proverimo ceo sprat.

– Tako je – rekao je Garet. – I proverili smo. Nikoga nije bilo u kući.– Nije – reče Hari. – Ali možda ni ključevi nisu bili tu?

171

52.

– Tri ljudska skeleta – rekao je patolog – gotovo sigurno ostaci veoma mladedece, ali to ću sad utvrditi.

Hariju je bilo vruće. Prostorija je bila manja nego što je očekivao. Pošto ga jeRašton pozvao da prisustvuje obdukciji – ostaci su i dalje, zvanično, njegovaodgovornost – nadao se da će se smestiti u najudaljeniji ugao sobe. To se nijedesilo. Niko nije mogao da se skloni od središta zbivanja – jednostavno nije bilodovoljno prostora. Radna površina od nerđajućeg čelika, široka gotovo jedanmetar, pružala se duž zidova prostorije. Popločani pod je bio pod neznatnimnagibom, što je omogućavalo lakši odvod tečnosti ka slivniku. Iznad čeličnihploča visile su komode sa staklenim vratima. Na sredini sobe bila su troja kolicasa točkovima. Uz sve to, nije ostalo mnogo mesta za patologa, njegova dvatehničara, tročlani policijski tim i Harija. Već dvaput je morao da se pomeri jerje zasmetao patologu. Pogledao je na sat. Ušli su u laboratoriju pre nepunih petminuta.

– Ovaj ovde – nastavio je patolog, prilazeći prvim kolicima; Hari se upoznaosa njim petnaest minuta ranije, ali nije mogao da mu se seti imena – zasada ćemoga zvati Sveti Barnabas broj jedan, najduže je bio pod zemljom. Uočljivo jegotovo potpuno raspadanje, pri čemu tek ostaci mišićnog tkiva i ligamenatapovezuju kosti grudnog koša i abdomena. – Obišao je kolica i približio selobanji. – Kada je grob rasturen, desna ruka se odvojila u ramenu, čini se – rekaoje – a još nije pronađen deo kosti podlaktice leve ruke. Uz to, nedostaje nekolikometakarpalnih kostiju leve šake. Mozak i unutrašnji organi su odavno propali,razume se. Našli smo ostatke tkanine oko gornjeg dela tela, kao i dva sitna beladugmeta koja su upala u grudni koš.

– Lusi Pikap je sahranjena pre deset godina – rekao je Rašton. – Da li se topoklapa sa...

Patolog podiže ruku. – Brzina raspadanja je veoma promenljiva – rekao je. –Ona zavisi od zemljišta, od uspešnosti balsamovanja, ako je toga uopšte bilo,dubine u kojoj je telo ukopano i tako dalje. Zemljište u oblasti u kojoj supronađena tela bogato je alkalima, što obično usporava proces raspadanja; sadruge strane, ovo je veoma mlado dete. Veoma malo telo. Kad se sve uzme uobzir, rekao bih da je telo sahranjeno pre pet do petnaest godina.

– Trebaće nam precizniji odgovor od tog, Rejmonde – rekao je Rašton, koji jestajao udno kolica, naspram patologa. Rejmond, tako se zove. Rejmond Klark,

172

jedan od patologa sa policijskog spiska.– Koliko je devojčica bila stara, po tvojoj proceni? – nastavio je Rašton.– Tek sam počeo pregled – odgovorio je Klark. – I još ne znamo da li se zaista

radi o devojčici. Što se tiče godina, to nije teško utvrditi. Sudeći po skeletu,procenjena visina deteta je osamdeset i sedam centimetara, što znači da je našmali prijatelj imao između petnaest i trideset šest meseci. Zatim uzimamo u obzirosifikaciju.

– Okoštavanje? – pitao je Rašton.Klark klimnu glavom. – Osifikacija se javlja na osam stotina mesta na telu i

ona može da nam pomogne da odredimo starost – rekao je. – Beba se rađa bezkarpalnih kostiju u šaci, na primer. Onda imamo čeonu kost. Lobanjanovorođenčeta sastoji se od pet velikih kostiju koje postepeno srastaju dužposebnih spojeva koji se zovu šavovi. Takođe, novorođenče ima nekolikofontanela ili mekih membrana na lobanji. Naš drugar ima zatvorene fontanele, štonam govori da je u pitanju dete staro najmanje dvadeset i četiri meseca.

– Između dve i tri godine, dakle? – upita Rašton. – Može da bude Lusi.– Vrlo moguće – rekao je Klark. – Sada ćemo pregledati povrede koje su

ostavile traga na telu.Hari se pitao da li je još nekome ovoliko vruće. Zašto bi u obducijskoj sali

bilo toplo? Očekivao je upravo suprotno, svakako, kako bi se tela održala udobrom stanju. Dva detektiva sa kojima ga je Rašton upoznao – nema šanse da seseti njihovih imena – stajali su nalik na dve statue nekoliko centimetara levo odnjega. Jedan od njih, visok i veoma mršav, izgledao je kao da se bližičetrdesetoj. Kosa mu je bila proređena i činilo se da uopšte nema trepavice.Drugi detektiv je izgledao koju godinu mlađe, i snažno građen. Njima, izgleda,nije bilo neugodno kao Hariju. Možda su tokom godina naučili da prikrijunelagodu.

– Dobio sam islednikov izveštaj povodom smrti Lusi Pikap – nastavio jeRejmond Klark, okrenuvši leđa kolicima i posvetivši se svom laptopu. Svukao jehiruršku rukavicu sa desne ruke i pritisnuo dirku kako bi uključio ekran. – Sve jeovde, ukoliko neko želi da pogleda. Pominju se ozbiljne povrede od udaracatupim predmetom na zadnjem desnom delu lobanje, naročito na parijetalnoj iokcipitalnoj kosti, kao posledica pada sa pet metara visine direktno na kamenipod. Dislocirani fragmenti lobanje izazvali su obilna unutrašnja krvarenja, asilina pada poslala je razorne udarne talase u mozak. Smrt je nastupila gotovotrenutno.

Rašton i viši od dvojice detektiva stali su pored Klarka. Sva trojica gledala suu monitor računara. Hari se nije mrdao. Već je znao kako je Lusi umrla. Pala je,

173

strovalila se u smrt u njegovoj crkvi, a njena mala lobanja...Sada gleda upravo tu lobanju. Patolog može da je obrađuje koliko god želi, on

zna da je to Lusi. – Dodao bih – rekao je Klark – da je kičmeni stub slomljen nadva mesta, između trećeg i četvrtog lumbalnog pršljena i nešto više, između petogi šestog grudnog pršljena. Takođe je otkriven prelom desne noge – okrenuo se odkompjutera i za trenutak mu se pogled susreo sa Harijevim, a onda se vratio dokolica. – Ako pogledamo glavu male gospođice – rekao je – i da, gospodo,saglasan sam sa pretpostavkom da je u pitanju gospođica, možemo da uočimostepen oštećenja lobanje. – Nakon što je ponovo navukao rukavicu, Klark zavučeruku ispod lobanje i okrenu je kako bi posmatrači mogli da vide deo na kome suse kosti lobanje rasprsle. – Ovakve povrede gotovo uvek su posledica pada saprilične visine – rekao je. – Još nisam imao priliku da temeljno proučim kičmenistub, ali ako pogledamo njenu desnu nogu, naprslina na butnoj kosti je priličnouočljiva. Vidite?

– Da li je to moglo da nastane sinoć? – pitao je zdepastiji od detektiva. On jenarednik, pomisli Hari. Narednik Rasel. Luk Rasel.

– Nije nemoguće – reče Klark. – Ali ako pogledate rendgenske snimkenačinjene posle smrti, videćete slične linije preloma. Malo kasnije ćemonapraviti nove snimke. Možemo da ih uporedimo sa starima, za svaki slučaj.

– Ako je njeno telo pregledano nakon smrti – pitao je viši, mršavi detektiv,koji je Hariju delovao kao da ima veći čin od svog kolege – zar to ne bi biloočigledno? Zar ne morate da otvarate grudni koš, vadite organe?

– Da, svakako – rekao je Klark. – Potpuni unutrašnji posthumni pregledpodrazumeva sečenje grudnog koša i uklanjanje kostiju. Unutrašnji organi sevade, pregledaju, ubacuju u plastičnu kesu i vraćaju u grudnu šupljinu. Gornjideo lobanje se otvori radi proučavanja mozga. Tragove takvih zahvata teško jeprevideti.

– Dakle...– Nažalost, nama to ništa ne znači jer nikada nije urađen potpuni unutrašnji

pregled Lusi Pikap, već samo spoljašnji. Uvek postoji dilema da li ići do kraja iotvoriti telo. U obzir se uzimaju okolnosti koje su dovele do smrti, a veoma čestose uvažavaju želje porodice žrtava. Čini mi se da patolog koji je tada bio dežurannije smatrao da je potreban potpun pregled. Ono što, međutim, vidimo jesutragovi balsamovanja.

Klark se okrenuo ka jednom od svojih asistenata. – Dodajte mi tu vreću,Andžela, molim vas – rekao je. Starija asistentkinja uzela je providnu plastičnukesu sa stola iza sebe i predala mu je. On ju je podigao ka svetlu i pozvaopolicajce da priđu. Hariju se iz pozadine učinilo da je kesa prazna.

174

– U ovoj kesi se nalazi – rekao je Klark – štitnik za oči. Da li vidite? Pomaloliči na veoma veliko kontaktno sočivo. Taj štitnik se koristi prilikombalsamovanja kako bi očni kapci ostali zatvoreni, da bi pokojnik izgledao kao daspokojno spava. – Zavukao je ruku u kesu i izvukao prozirni plastični disk. – Ovosmo našli unutar lobanje broja jedan – rekao je. – Bio je zalepljen za oko kako sekapak ne bi pomerao. – Vratio ga je u kesu i predao asistentkinji.

– Takođe, pronašli smo tragove žice u vilici – rekao je. – Slične žici koji sekoristi prilikom balsamovanja kako bi usne ostale spojene. A ako pogledatelobanju, gospodo... – Ponovo je otišao do tela na kolicima. Ostali su ga pratili iokupili se oko glave. Hari se približio samo koliko je bilo dovoljno da pokažesvoju dobru volju. Klark je pokazivao tačke gde su odlomljeni komadi ležaliodvojeni od glave. – Ako pažljivo pogledate – rekao je – možete da vidite nakojim je mestima lobanja lepljena i sastavljana. Takvo popravljanje oštećenihkostiju sastavni je deo balsamovanja. Ulažu se nadljuski napori da se telo očuvakako bi izgledalo što bolje za rođake tokom dana koji prethode sahrani.Zanimljivo, ovo je jedino telo na kome ima tragova balsamovanja. Naravno,poslaćemo tkivo na analizu. Formaldehid je gadna hemikalija, zadržava se uorganizmu prilično dugo.

Klark se odmakao od tela, skinuo rukavice i bacio ih u plastičnu vreću zasmeće. Ispružio se i uzeo nove sa police. – Možemo da uradimo i DNK analizukako bismo bili potpuno sigurni – rekao je dok je navlačio rukavice. – Čuo samda roditelji danas dolaze, ali ako mene pitate, gotovo u potpunosti sam siguran daje ovo devojčica čiji je grob noćas razrušen. Ovo je Lusi Pikap.

Niko nije govorio. Ventilatori iznad njihovih glava ukazivali su na svežinu uprostoriji koju Hari naprosto nije osećao.

– Dobro – rekao je Klark, nakon čega je Hari očekivao da ga vidi kako zavrćerukave. – Lakši deo je gotov. Sada da se bacimo na njena dva drugara, hoćemoli?

Stariji detektiv Rasel pogleda Harija, kao da se pitao kako će ovaj reagovatina bilo kakav nagoveštaj nepoštovanja. Hari obori pogled. Kada je podigaoglavu, patolog je bio nagnut nad drugim stolom. Ostali su se okupili oko njega.

– Ovo dete je slične veličine kao prethodno – rekao je inspektor. – Možete lida budete sigurni da ovo nije Lusi Pikap?

– Ovaj leš nije proveo deset godina pod zemljom – odgovori Klark kao iztopa. – Iznenadilo bi me da su zakopani duže od dva meseca. Potpuno drukčijistepen raspadanja.

Hari je zakoračio, a detektiv Rasel se pomerio i omogućio mu da priđekolicima.

175

– Isti slučaj kod broja tri – rekao je Klark, pokazujući ka trećim kolicima. –Vidite?

– Raspadanje nije ni počelo – rekao je Rašton. – Još imaju kožu. Izgledaju...– Suvo? – ubacio se Klark, klimajući glavom. – I treba. Oni su mumificirani.Hari je naizmenično posmatrao oba deteta. Bili su, kao što je patolog rekao,

potpuno isušeni, kao da je nešto izvuklo svu tečnost iz njihovih tela. Koža im jebila smežurana, tamna poput stare životinjske kože, obmotana oko njihovihsićušnih tela kao plastična folija oko rolne. Na glavi su još imali kosu, na rukamamalecne nokte. – Netaknuti – promrmljao je za sebe.

– Nema zavoja – primeti detektiv Rasel. – Mislio sam da su mumije umotane uzavoje.

– Kad čovek pomene mumije, svi pomisle na stari Egipat – reče Klark.Međutim, precizno rečeno, mumija je samo leš čiji su koža i organi očuvaniizlaganjem hemikalijama, ekstremnoj hladnoći ili nedostatku vazduha. Egipćanisu, kao i još neki drevni narodi, stvarali mumije veštačkim putem, ali širom svetamogu se naći mumije nastale prirodnim putem. Najčešće u suvim, hladnimpredelima.

– Ne mogu nastati pod zemljom? – pitao je Rašton.Klark odmahnu glavom. – Barem ne u normalnom zemljištu. Osobina tresetnog

tla je to što sprečava kiseonik da dopre do tela i tako zaustavlja proces truljenja.Zbog toga nalazimo mnogo očuvanih tela u tresetištima.

– Da li je to slučaj i sa ovim telima? – pitao je Rašton.– Sumnjam. Nema tragova vlage. Moja pretpostavka je da su ova dva tela

čuvana iznad površine zemlje, na nekom hladnom i suvom mestu, gde je dovodkiseonika bio ograničen. Tokom poslednja dva ili tri meseca – entomolog možeda pregleda tela i potraži tragove insekata, to će nam dati jasniju sliku –premeštena su sa mesta gde su dotad čuvana i postavljena u grob zajedno sa Lusi.Da sam na vašem mestu, gospodo, zapitao bih se zbog čega.

Narednih nekoliko sekundi u prostoriji se nije čulo ništa sem disanja.– Sveti Barnabas broj dva visok je otprilike sto pet centimetara – nastavio je

Klark – što znači da je star između tri i pet godina. Po tragovima na lobanji,svrstao bih ga u gornji deo te skale, možda oko četiri godine starosti. Ipak, našinajbolji prijatelji u ovakvim slučajevima su zubi. – Pokazao je na oblast okovilične kosti. – Početni broj zuba je dvadeset, i to su takozvani mlečni zubi.Otprilike u šestom mesecu života oni počinju da izbijaju i obično svi izbiju dotreće godine života. Tokom naredne dve godine, ispod njih počinju da seobrazuju trajni zubi. – Prešao je prstom preko kosti vilice. – Mlečni zubi počinjuda ispadaju sa pet ili šest godina – nastavio je. – Naravno, ovo znatno varira od

176

porodice do porodice, ali dete koje je izgubilo nekoliko prednjih mlečnih zubaverovatno ima već sedam ili osam godina. Trajni zubi izbijaju naizglednasumice, ali zapravo nije tako. Zbog toga je prilično lako odrediti starost dečjelobanje. Postoje čak i prilično dobre oznake koje mogu da vam pokažem nakonšto očistimo kosti i jasno vidimo sve zube.

– Imate li bilo kakvu predstavu u ovom trenutku? – pitao je detektiv čijegimena Hari jednostavno nije mogao da se seti. Dejv? Stiv?

– Nezgodno je, barem dok ne načinimo rendgenske snimke, ali prema ovomešto vidim broj dva ima sve mlečne zube, što ukazuje na dete starosti između četirii šest godina.

– Dečak ili devojčica? – pitao je Rašton. Oba detektiva pogledaše nadređenogpolicajca, a onda ponovo telo na kolicima.

– Ovo je bila devojčica – rekao je Klark. – Zahvaljujući mumifikaciji, mogu topouzdano da tvrdim.

– Da li još neko misli što i ja? – upita Rašton, podižući pogled ka plafonu.– Svi, šefe – odvrati detektiv Rasel.Ja ne, pomisli Hari.– Nešto sam propustio? – pitao je Klark dok mu je pogled prelazio sa jednog

policajca na sledećeg.– Megan Konor – reče Rašton. – Četiri godine. Dete iz kraja. Nestala je u

vresištima nedaleko odavde pre šest godina. Najteži slučaj u mojoj karijeri.Potraga neviđenih razmera. Nismo pronašli nikakav trag. – Okrenuo se ka Hariju.– Zvuči poznato, prečasni?

Hari klimnu glavom. – Čini mi se – rekao je. – To je bila glavna vest nekolikonedelja. Mada, da budem iskren, nisam povezao taj slučaj sa ovom oblašću.Nisam najbolje shvatio gde je tačno to dete nestalo.

– Nepuna tri kilometra iznad Heptonklafa – reče Rašton. – Devojčica jeodlutala od roditelja za vreme porodičnog piknika. Nikada je više nisu videli. –Brzo se okrenuo ka patologu. – Da li je pronađena nekakva odeća sa ovim telom,Rej?

– Da. Ova je nosila vodootpornu odeću – odgovorio je Klark. – Kabanicu igumene čizme. Međutim, nađena je samo jedna čizma. Ovde je. Veličina...

– Veličina 28, crvena – rekao je Rašton dok je zurio u leš deteta. – I kabanicaje crvena, sa kapuljačom i nacrtanim bubamarama. Da li sam u pravu?

– Da – rekao je Klark. – Odeća je bila skinuta i upakovana.– Ta odeća me proganja u snovima – rekao je Rašton. – Gde je sada?– Ovde je – rekao je Klark. Okrenuo se i obišao treća kolica kako bi prišao

stolu. Velike, prozirne plastične kese ležale su uredno složene. Dohvatio je prvu,

177

zatim i sledeću, i predao ih Raštonu. Obe su bile obeležene slovima i brojevima.Rašton je uzeo kesu u kojoj se nalazila jedna sitna gumena čizma i laganoodmahnuo glavom.

– Osim toga, na sebi je imala farmerke i nekakav džemper – dodade Klark. –Kao i donji veš. To će pomoći prilikom identifikacije.

– Laknulo mi je što sam saznao da je sahranjena u svojoj odeći, momci – rekaoje Rašton, ne odvajajući pogled od malene čizme. – Šta vam to govori o meni?

Niko nije odgovorio.– Šta mislite o uzroku smrti, dokotre Klark? – pitao je detektiv proređene

kose. – Kosti lobanje su...– Jesu, zaista – potvrdio je Klark. – Slične povrede kao kod prvog deteta.

Nekoliko snažnih udaraca po lobanji, pretežno po parijetalnoj i čeonoj kosti, a uovom slučaju imamo još i prelom desne lopatice, prelom desne nadlaktice ifrakturu desnog ručnog zgloba. Sve zajedno ukazuje na pad iako je teško reći dali su povrede nastale pre ili posle smrti.

– To znači da su oba deteta pala sa visine? – rekao je Rašton. – Koliko stesigurni za drugo dete? Da li je moguće da je do preloma došlo iz nekih drugihrazloga? Da li je – da li su oboje – možda pretučeni?

– Sumnjam, imajući u vidu šablon povreda – rekao je Klark. – Broj jedan jepretrpeo povrede zadnjeg dela lobanje, kičme i desne noge, što ukazuje na pad savisine pravo na leđa. Povrede broja dva grupisane su na desnoj strani tela što,opet, ukazuje na pad i sletanje na desni bok, uz verovatno mahinalno postavljanjedesne ruke kako bi se pad ublažio. Kod dece koja su pretučena povrede su znatnodrukčije. Najčešće su grupisane oko glave i gornjeg dela tela, mada se moguvideti i tragovi na rukama, u slučaju da se dete branilo. Nismo našli tragove kojibi nam ukazivali da se bilo koje dete branilo.

– Da li su ovi prelomi imogli da nastanu sinoć, kada su se grobovi otvorili? –upitao je detektiv.

– Ne mogu da tvrdim da nisu – rekao je Klark. – Nema tragova zarastanjakostiju, što znači da su povrede nastale neposredno pred smrt ili posle smrti. Alizemljište je bilo mokro, i koliko sam shvatio, ostaci su se kotrljali više nego štosu padali; sa visine od – koliko – dva metra. – Ponovo se zagledao u prelome nalobanji broja dva. – Ali iskreno sumnjam u to, gospodo – rekao je. – Spremni zabroj tri?

Ne, pomisli Hari.Grupa koja je stojala oko kolica se razišla i povukla da bi se ponovo okupila

kod trećeg i poslednjeg leša. Hari je stigao poslednji.– Uznemirujuće podudarnosti – Klark je počeo. – Još jedna veoma mlada

178

devojčica, ostaci pretežno mumificirani. Prema zubima i stepenu razvoja skeletarekao bih da je stara negde između dve i pet godina. Prema njenoj visini rekaobih...

– Bila je obučena kada sam je sinoć video – ubacio se Hari. – Šta se desilosa...

– Skinuta i zapakovana – odgovorio je Klark. Namrštio se i pažljivijepogledao Harija. – Zašto?

– Mogu li da je vidim? – pitao je Hari.– O čemu se radi, momče? – upita Rašton.– Nisam siguran – Hari odgovori. – Sinoć je bilo mračno. Verovatno nisam

trezveno razmišljao. Da li bih mogao da pogledam spavaćicu, ili šta god da jebilo u pitanju?

Klark je dao znak mlađoj od dve asistentkinje, koja je prišla stolu i pregledalapriličan broj plastičnih kesa pre nego što je podigla jednu i donela je natrag.Hari prihvati kesu i podiže je prema svetlu.

– To je gornji deo pidžame – rekla je asistentkinja, mlada žena, od najvišedvadeset i pet godina, vitka, kratke crne kose. – Moramo da sastružemo zemljukoja se nahvatala i proverimo ima li bilo kakvih tragova pre nego što je operemo– nastavila je. – Mnogo će se lakše videti nakon što sve to uradimo.

– Samo gornji deo? – pitao je Hari.– To je sve što su do sada našli – odgovorila je devojka. – Donji deo će se

možda pojaviti u toku današnjeg dana. Tkanina je izuzetno osobena. Koliko mi sečini, ručni rad. Nema etiketa ni uputstava o održavanju, a ove životinje su izgledaručno prišivene.

– To je tačno – rekao je Hari, posmatrajući sitnu figuru ježa.– Šta vam je na pameti, vikare? – upita Rašton.Hari se okrenuo ka patologu. – Da li je moguće da su ovo ostaci devojčice

stare dvadeset i sedam meseci? – pitao je. – Devojčice koja je mrtva otprilike trigodine?

– Svakako ne tvrdim suprotno – odgovorio je Klark.– Šta se dešava? – pitao je Rašton. – Šta mislite, ko je ovo?– Ovo je devojčica po imenu Hejli Rojl – rekao je Hari. – Njena majka

pripada mojoj parohiji. Mislilo se da je nastradala u požaru u kući pre tri godine.Svi prisutni su zurili u njega. Odjednom mu više nije bilo toliko vruće. Potok

hladnog znoja slivao mu se niz kičmu.– Pidžama je nasleđena – nastavio je Hari pokazujući ka Lusinom lešu – od

majke ovog deteta, da sve bude još čudnije – nastavio je. – Njena tetka ju jeizradila, unikat je. – Svi su zurili u njega. Verovatno im ono što priča nije imalo

179

nikakvog smisla. Onda se Rašton okrenuo ka patologu. Nije ništa rekao, samo jepodigao ruke i upitno ga pogledao.

– Nema vidljivih opekotina na telu – rekao je Rašton. – Koliko je žestok biotaj požar?

– Gorelo je satima – rekao je Hari. – Od kuće je ostala samo ljuštura. Telodeteta nikada nije pronađeno.

Policajci su se uznemireno gledali.– Majka je bila ubeđena da dete nije nastradalo u požaru – Hari je nastavio. –

Verovala je da je Hejli nekako uspela da izađe iz kuće, da je odlutala uvresištima. Izgleda da je bila u pravu.

– Bog te jebô – promrmljao je detektiv Rasel. – Izvinjavam se, vikare.– U redu je – reče Hari. – Ako ovo dete nije izgorelo, kako je onda umrlo?Klark je zanemeo.– Da li je i ona pala? – pitao je Hari znajući, naravno, da jeste. Hejli je pala

sa galerije u njegovoj crkvi. Kao i Lusi. Kao i Megan Konor. Njihova krv jesigurno ostala na kamenim pločama; policija će ih kasnije pregledati i naći ćetragove te krvi. Zatvorio je oči. Malo je nedostajalo da Mili Flečer postane brojčetiri.

Klark najzad progovori. – Da, bojim se da jeste pala. Ima povrede lobanje,kostiju lica, rebara i karlice. Pala je sa visine i dočekala se na lice.

– Stvarno mislim da je vreme da prestanemo da se pretvaramo da su ova decapala – rekao je Rašton.

53.

– To ne može da bude Hejli – rekla je Evi tiho iako su njih dvoje sedeli sami uuglu prijemnog odeljenja bolnice. – Njeni ostaci su pronađeni.

– Ne – rekao je Hari, kome je i dalje bilo nepodnošljivo vruće jer je bioobučen u crnu košulju i jaknu, sa uskim svešteničkim okovratnikom. – Premaonome što mi je Džilijan rekla, nije bilo tragova...

– Da, znam šta ti je rekla. Meni je ispričala isto to. Ali lagala nas je. Sranje,ovo je stvarno neprikladno. – Evi se zavalila u stolicu i prešla dlanom prekolica. – Stvarno ne bi trebalo da bilo kome pričam o ovome – rekla je.

Hari je uzdahnuo. – Zar ne postoji nekakav izuzetak po kome možeš daprekršiš pravilo ako misliš da je nečiji život ugrožen? – pitao je.

– Pa, postoji, ali ipak...

180

Hari položi ruku na Evina kolica. – Evi, upravo sam video troje mrtve decenastradale na veoma sličan način, od kojih dvoje uopšte nije trebalo da budu uonom grobu. Zaista mislim da više nema smisla slepo se pridržavati pravila.

Evi se na trenutak zagledala u pod, a onda kao da je prelomila.– Hoću da vidim vatrogasce koji su bili dežurni kada je izbio požar u

Džilijaninoj kući – rekla je ne podižući glavu. – Narednog dana su pronašliHejline ostatke. Samo pepeo i deliće skeleta, slično onome što ostaje nakonkremacije, ali zasigurno ljudske ostatke. Kosti su pregledane.

Hari se osećao kao da ga je upravo zveknula u stomak. – Ako je tako, ondasam ja pogrešio – rekao je. – Dobri doktor Klark će se oduševiti kad mu ovokažem. – Svi će se oduševiti. – Bio sam ubeđen da sam čuo Džilijan kako govorišta je Hejli imala na sebi te noći – nastavio je. – A nakon što mi je Dženiispričala da je ta pidžama ručni rad njene sestre, činilo mi se da nema nikakvesumnje.

Evi je bila jednako zabrinuta kao i on. – Džilijan je sigurno pogrešila – reklaje. – Ozbiljne traume mogu da se poigraju sa sećanjima. Možda je dala pidžamunekom drugom i zaboravila. Ako je zaista unikatna, i dalje će biti od pomoćiprilikom identifikacije.

– Možda – dodao je Hari. – Nevolja je u tome što sada nema povratka.Policija će morati da razgovara sa njom. Brine me kako će ona sve to podneti.

– Sad mogu da idem gore – rekla je Evi. – Otkazala sam sve sastanke do krajadana.

Hari začu zvuk koraka. Kada je podigao pogled, ugledao je Raštona kako stojiu dovratku. – Krenuli smo kod gospođe Rojl, prečasni – rekao je. – Da li stespremni?

– Naravno – odgovori Hari. Ustao je i okrenuo se ka Evi. Njena kolica imalasu dve ručke na naslonu, po jednu iza oba ramena. – Mogu li? – ponudio se.

– Da ti nije palo na pamet – brecnula se. – Idemo.

54.

Činilo se da se Džilijan njiše u dovratku dok je netremice zurila u Harija. – Nistemi rekli da ćete danas dolaziti – rekla je, a zatim krišom pogledala ka Evi.

– Džilijan, ovo je glavni detektiv Rašton – rekao je Hari. – Bojim se damoramo da razgovaramo sa tobom. Možemo li da uđemo?

Džilijan je malko razrogačila oči, a zatim se okrenula i krenula uz stepenice ka

181

svom stanu. Hari je propustio Evi ispred sebe. Rašton je išao poslednji.Stan je delovao sređenije nego prethodnog dana. Hari se nadao da to nije zbog

njega.– Šta se dešava u crkvi? – pitala je Džilijan dok su svi zajedno ulazili u

neveliku dnevnu sobu. – Policijska kola su od jutros tamo.Kroz prozor koji se nalazio iza Džilijaninih leđa Hari je mogao da vidi kako

glavni put zavija uzbrdo u pravcu crkve. Sinoćnja kiša je ostavila tanak tragizmaglice. Obrisi zgrada oko puta delovali su izbledelo, kao da su obrisanigumicom.

– Delom smo i zbog toga ovde – rekao je Hari. – Nešto se dogodilo sinoć ucrkvi – okrenuo se ka Raštonu. – Gospodine glavni detektive, imate li neštoprotiv ako ja...

– Ne, molim vas, nastavite – odgovorio je Rašton i zavalio se u fotelju.Hari je sačekao da Džilijan i Evi sednu. Evi je sela u drugu fotelju, a Džilijan

nasred kauča. Hari se spustio u polučučanj kraj nje. – Džilijan, dogodilo se neštošto će te možda potresti – počeo je. – Zbog toga sam zamolio doktorku Oliver danam se pridruži – Džilijan potraži Evi pogledom, praveći se da tek sad primećujeda se i ona popela do stana, a zatim se ponovo okrenu ka Hariju.

– Sećaš sa da si mi pričala o noći kada je izbio požar u tvojoj staroj kući? –pitao je Hari. – Onda kada je Hejli poginula?

Džilijan ništa nije rekla, umesto toga je samo jednom klimnula glavom, nesklanjajući pogled sa Harija. On se zapitao da li je opet počela da pije. Neštonije sasvim... – Sećaš li se kakvu je pidžamu Hejli nosila? – nastavio je.

Čuvši to, Džilijan se uspravi. Pogledom koji je povratio oštrinu okrenula se kaRaštonu. – Šta se desilo? – pitala je. Delovala je preplašeno.

– Gospođo Rojl – rekao je Rašton, naginjući se napred. U ovoj maloj sobi svisu sedeli nekako neprijatno blizu jedni drugima. – Rano jutros pronašli smoostatke malog deteta obučenog u pidžamu veoma sličnu onoj koju ste opisaliprečasnom Lejkoku. Da li je ikako moguće da ste pogrešili prilikom opisa odećekoju je nosila vaša kćerka?

– Našli ste je? – Džilijan se uspravila, spremna da skoči sa kauča.– Našli su dete – rekao je Hari, nežno spuštajući ruku na Džilijaninu.

Krajičkom oka primetio je da se i Evi i Rašton spremaju da ustanu. – Ali nemarazloga da verujemo da je to Hejli.

– Znala sam – prstima je stezala njegovu šaku. – Znala sam da nije izgorela.Gde je? Šta joj se desilo?

– Gospođo Rojl – obrati joj se Rašton dovoljno glasno da je za trenutakućutka. – Pregledao sam izveštaj šefa vatrogasaca koji je bio prisutan prilikom

182

požara u vašoj kući. Prema tom izveštaju, ostaci vaše kćerke su pronađeni. Onisu vam ih predali ubrzo nakon požara.

– Ne – rekla je Džilijan, zureći u Raštona.– Ne? – ponovio je Hari.Džilijan trgnu glavu i okrenu se ka Hariju. – Ono što su mi predali nije bila

Hejli. Znam da nije – ponovo se zagledala u Raštona. – Pokušali su da me otkačeuz šaku pepela. Znam da je Hejli izašla iz kuće. Prestanite da se gledate kao dasam ja luda, znam šta govorim.

– Džilijan, šta se desilo sa pepelom koji su ti vatrogasci predali? – pitala jeEvi. – Šta si sa tim uradila?

Džilijan je ustala toliko naglo da se Hari zamalo preturio. Posmatrao ju je dokje izlazila iz sobe i zatim nestala iza kuhinjskih vrata. Vrata komode su seotvorila i razni predmeti poleteše napolje. Hari se okrenuo se ka Evi i ona samoblago slegnu ramenima. Onda se Džilijan vratila, noseći metalnu teglu u rukama.Izgledala je kao – kao ono što i jeste – urna. Hari ustade.

Džilijan je otišla na drugi kraj sobe i zaustavila se pored stočića koji je stajaonasred tepiha. Spustila se na kolena i jednom rukom obrisala površinu stola.Jedan časopis i njena tašna sleteše na pod.

– Džilijan, ne! – viknula je Evi, delić sekunde pre nego što je Hari shvatio štaona namerava da uradi.

– Pobogu – promrmljao je Rašton, ustajući iz fotelje.Džilijan je skinula poklopac sa urne i izvrnula je. Pepeo pokulja napolje,

stvarajući mali oblak prašine nad stolom. Hari je čuo kako čvrsti komadi padajuna drvenu ploču. Nešto sivo, dugačko oko pet centimetara, palo je na tepih krajnjegovih stopala.

– Ovo nije Hejli! – vikala je Džilijan. – Ja bih znala da jeste.Evi je klečala na tepihu odmah do Džilijan. Jednom rukom obgrlila je ramena

mlade žene dok joj je drugom pokušavala da je zaustavi, da je spreči da raspepepeo svuda po sobi.

– U redu je, ja ću. – Harijeva ruka dotakla je Evinu na trenutak, a onda jepodigao Džilijan i uzeo praznu urnu iz njenih ruku. Ona se istog trena primirila iokrenula ka njemu, jecajući mu na ramenu. Blagi Bože, u šta se ovo upustio?

– Doktorko Oliver, molim vas da ne dirate to – začuo se Raštonov glas. Harise okrenuo, trudeći se da skloni Džilijaninu kosu sa lica. Evi, koja je i daljeklečala na tepihu, podigla je urnu i činilo se da namerava da vrati sav pepeonazad. – Ja ću – rekao je Rašton i uzeo joj urnu.

Četiri glave su se istovremeno okrenule na zvuk otvaranja vrata i penjanja uzstepenice. Čvrsto držeći Džilijan, Hari je vrati na kauč. Nežno ju je položio i

183

okrenuo se ka Evi. Ona je i dalje klečala na tepihu. Ne čekajući dopuštenje,spustio je ruke na njen struk, podigao je i pomogao joj da se vrati u fotelju.

– Hvala – izustila je. Gornja usna joj je podrhtavala. Na vratima iza nje stajalase Gven Banister, Džilijanina majka, trudeći se da rastumači ono što je zatekla.Rašton se posvetio čišćenju pepela. Džilijan je ponovo plakala, spustivši glavuna kolena, dok joj je plava kosa padala ka patosu. Evi je dohvatila Džilijaninutašnu i počela da pretura. Harija pomisli kako ga nimalo ne bi iznenadilo da sepridošlica jednostavno okrene i ode.

– Detektive Raštone, želela bih da dam Džilijan nešto od čega će joj biti bolje– rekla je Evi. – Imate li još pitanja za nju?

– Ne zasada – odgovorio je on. – Poneću ovaj pepeo sa sobom, predaću ga naponovnu analizu. Koliko sam shvatio, analiza pre tri godine potvrdila je jedinoda su kosti ljudske. Čini mi se da su nam potrebni konkretniji podaci.

– Možda Džilijan sada može malo da se odmori – predložila je Evipokušavajući da ustane.

Gven je ušla u sobu i prihvatila kćerkinu ruku. – Hajdemo, ljubavi – rekla jedok ju je podizala. – Hajde da legneš.

Kad su njih dve nestale iza vrata spavaće sobe, Hariju se ote uzdah olakšanja.– Da li ste hteli da Džilijan pogleda gornji deo pidžame? – pitao je. Znao je dase on nalazi u Raštonovom koferu, spakovan i obeležen.

Rašton odmahnu glavom. – Ja ne bih rekao da je ona u ovom trenutku pouzdansvedok, a vi? Šta je sa ženom koja je sašila pidžamu? Rekli ste da je u pitanjuKristijana, Sinklerova najstarija kćerka?

Hari klimnu glavom. – Tako mi je Dženi rekla. Pidžama je napravljena zaLusi. Bila je previše lepa da bi je jednostavno bacili, tako da su je nekolikogodina nakon Lusine smrti poklonili Džilijan, za njenu kćerku – Hari zaćuta.Odeća jednog mrtvog deteta poklonjena je drugom. Oba deteta završila su uistom grobu.

– Kakav užas – rekao je Rašton, kome se, izgleda, ista misao javila. – Dobro,trebalo bi da krenem do Opatove kuće. Pokušaću da pronađem nekoga sa kim bihmogao da vodim smislen razgovor.

– Poći ću sa vama – rekao je Hari. – Makar do crkve. Moram da proverim ukakvom je stanju crkveno dvorište. Moj arhiđakon će zahtevati detaljan izveštaj.A ti, Evi?

Evi je gledala ka vratima spavaće sobe. – Stvarno bi trebalo da ostanem jošmalo – rekla je.

– Pozvaćeš me kad završiš? – pitao je Hari. Na trenutak joj se nasmešio, azatim se okrenuo ka izlazu. Rašton je pošao za njim, noseći ljudske ostatke u

184

rukama.

55.

– Da li ste bili u kontaktu sa roditeljima Megan Konor? – pitao je Hari dok je saRaštonom hodao prema kući porodice Flečer. Na vrhu brda izmaglica je bilagušća. Izgledalo je kao da izvire iz kamena, zadržavajući se na uglovima i ispodkrovova. Sa sobom je nosila mirise vresišta: Hari je osetio miris mokre zemlje iuprkos svoj kiši, paljevinu od prošle noći.

– Da, krenuli su ovamo – potvrdio je Rašton. – Trenutno žive u Akringtonu,preselili su se nekoliko godina nakon svega što se desilo. Treba da se nađem sanjima za sat vremena. Bilo bi mi lakše kada bih znao šta da im kažem.

Hari se setio da je na televiziji video kad su se Konorovi kroz plačni obratilijavnosti, moleći da im se vrati ćerka. Nekoliko dana njihov slučaj bio je glavnavestima. Policijska pretraga proširila se na čitavu državu, nakog čega su sejavljali ljudi koji su videli Megan čak u Velsu i na južnoj obali Ostrva. Međutim,ona se sve vreme nalazila manje od pola kilometra od mesta gde je poslednji putviđena.

– Najviše me zabrinjava sledeće – rekao je Hari. – Patolog je bio čvrstoubeđen da devojčice, koje su gotovo sigurno identifikovane kao Megan i Hejli,nisu mogle biti pod zemljom više od nekoliko meseci. To znači da su tela negdemorala biti čuvana – šest godina u slučaju Megan, tri kod Hejli. Obe su bileodavde; zdrav razum mi nalaže da pretpostavim da su sve vreme bila negde ublizini.

Nekoliko policajaca stajalo je na prilazu kući porodice Flečer, a malo daljeod njih okupila se još jedna, ležernije odevena, grupa – novinari, Harirazočarano shvati.

– Odmah dolazim, ljudi – rekao je Rašton policijskom timu. – Hoćete da mepitate da li je pretraga izvedena po svim pravilima one noći kada je Megannestala, je li tako, prečasni?

– Izvinjavam se, nisam hteo da... – primetivši ih, novinari su se približilinajbližoj policijskoj traci.

– Odgovor je da, svakako da jeste – rekao je Rašton tiho, bacajući pogled kanovinarima. – U jednom trenutku angažovano je više od pedeset policajaca, igotovo svi meštani su krenuli u potragu kako bi nam pomogli. Nismo pretražilisamo grad, pretražili smo čitavu dolinu. Svaku ruševinu, svako izvorište, svaki

185

žbun i gomilu kamenja. Poveli smo pse koju su trenirani da osete isključivo miristrulog mesa. Pronašli su dva sveža leša. Jednog zeca, u onoj staroj kolibi kojapripada porodici Renšo. I jednu domaću mačku. Dresirani su da ne diraju ostatkeživotinja, tako da se time nismo previše bavili.

– Kako onda... – Hari ostavi pitanje da visi u vazduhu.– Helikopter je nadletao čitav kraj, opremljen uređajima koji mogu da

registruju toplinu leša u početnim fazama raspadanja. Pomoću toga smo otkrilijazavca, jelena, još nekoliko zečeva i sokola kome je nedostajalo jedno krilo.Nismo našli devojčicu.

– Naredniče Rašton... – jedan od novinara, mlada žena u svojim dvadesetim,izvirivala je oko policajke kako bi bolje videla Harija i Raštona.

– I pošto psi i helikopter i pola stanovništva Lankašira tumarajući unaokolonisu pronašli Megan, smatram da je to bilo zato što se ona nije nalazila tamo gdesmo je tražili. Hejli nismo tražili, naravno, jer niko nije znao da je i ona nestala.

Sem njene majke, pomisli Hari. Jedan od detektiva iz laboratorije išao je kanjima. Bio je to stariji od one dvojice, višeg čina, onaj sa retkom kosom inevidljivim trepavicama. Onaj koji se zove Dejv ili Stiv.

– Daj mi još dve sekunde, molim te, Jove12 – rekao je Rašton.Jov?– Ono što mene sada zanima jeste kako je moguće da niko nije primetio da je

grob male Lusi oskvrnavljen. Mada se mora priznati da se na taj deo groblja nikonije obazirao, makar dok tvoji prijatelji Flečerovi nisu došli i sazidali kuću ukomšiluku. Ako su zločinci radili tiho, tokom noći, i vodili računa da ne ostavetragove, jasno mi je kako je sve moglo da prođe neopaženo. A još ako se spustilaovakva magla kao danas, mogli su komotno usred dana da rade to što su namerili.– Ponvo se okrenuo ka padini na kojoj su stajali novinari.

– Konferencija za štampu je u tri, dame i gospodo. Biće mi drago da tadarazgovaram sa vama – oglasio se. – Dakle, dobri moji drugari – obratio sesvojim kolegama, ispravivši se. – Šta imate za mene?

Detektiv retke kose, za koga je Hari maločas saznao da je dobio ime porimskom bogu, zauzeo je Harijevo mesto pored Raštona i predložio da bi trebaloda odšetaju natrag do crkvenog dvorišta. Hari i narednik koga se seća saobdukcije krenuli su za njima. Narednikova snažna građa bila je znatno uočljivijaotkako se oslobodio lekarskog mantila. Pantalone su mu bile pripijene uz struk.

– Gore ćete imati bolji pogled – objasnio je Jov kad su prolšli kroz kapiju ikrenuli popločanom stazom. Hari nije mogao da vidi vrh tornja. Čak su i višilukovi nestajali u sivoj magli. – Poskidali su nadstrešnice dok ponovo ne počnekiša – nastavio je. – Pokušaće da iskoriste dnevnu svetlost – podigao je pogled.

186

– Ovakvu kakva jeste.– Da li se još nešto pojavilo? – pitao je Rašton. Brzo hodajući, prošli su crkvu

i skrenuli ka natkrivenom području pored zida. Uniformisani pozornik stražarioje na ulazu.

– Drugi deo pidžame – tiho reče Jov. – Sa tragovima krvi. Poslali smo ulaboratoriju. Kao i još nekoliko kostiju. Ne bih mogao da vam kažem čije su, alisu delovale sitno. I da, znate za grob desno od razrušenog, kad gledate premakući, grob porodice Sikroft?

– Da – ohrabrio ga je Rašton.Stigli su do policijskog šatora. Pozornik se pomerio i dozvolio im da uđu.

Hari je ušao poslednji. Zidovi od poliuretana prekrivali su samo tri strane. Harije mogao da vidi sve do dvorišta Flečerovih. Tri istražitelja obrađivala su tajteren. Dvoje je nosilo nekakvo kamenje; činilo se da je to kamenje koje je ispaloiz zida i preturilo se u dvorište. Malena kamena statua deteta bila je postavljenaizmeđu njih. Roletne na prozorima kuće i dalje su bile spuštene.

– Sad možemo da vidimo i sanduk – rekao je Jov. – Evo ga, lepo obrađenahrastova ploča. Nismo to primetili sinoć, ali veći deo stranice je na otvorenom,kao što vidite.

Hari pogleda drvo istrulelo od vlage, ponegde i ispucalo.– Ne možemo da ga ostavimo tako – rekao je Jov – zato ćemo ga podići i

dovesti Klarka da ga pogleda. Ako primeti bilo šta sumnjivo, cela gomila sešalje u laboratoriju.

– Vrlo dobro – rekao je Rašton. – Moramo da uradimo isto i sa drugomstranom. Da li je neko podneo zahtev za ekshumaciju?

– Mislim da jeste, gospodine, ali proveriću.– Ispod crkve se prostire ogroman podrum – ubacio se Hari pošto više nije

mogao da ćuti. – Hladan i suv. Liči na mesto koje bi moglo da posluži zamumifikaciju. Zatvoren je godinama. Da li ste i njega pretražili kada ste tražiliMegan?

– Jesmo – reče Rašton i klimnu glavom. – Sinkler ga je otključao i pustio nasda uđemo. Otvorili smo apsolutno svaki sarkofag. I pse smo poveli dole. Ni damrdnu repom, izvinite na izrazu. Mada su se prilično uzbudili u samoj crkvi ujednom trenutku, na stepenicama koje vode do jednog od onih starih zvonika.

– I? – upita Hari nestrpljivo pa okrenu i pogleda ka crkvi. Odavde je videosamo najbliži od četiri tornja, onaj jugozapadni.

– Tri mrtva goluba – odgovorio je Rašton. – Ja sam ih namirisao na pola putado vrha.

– Da li biste ponovo proverili podrum? – pitao je Hari. – Devojčice su ovde

187

rođene. Odavde su nestale i ovde su pronađene. Sigurno su čuvane negde ublizini.

Rašton ga je jedva pogledao. – Hvala vam, prečasni, policija ima dostaiskustva u vođenju istraga ubistava.

Radio je zakrčao. Jov skinu prijemnik sa kaiša i odvoji se od grupe. – DetektivNizden – promrmljao je. Trenutak kasnije okrenuo se ka svom šefu. – Traže nas ukući, naredniče – rekao je. – Našli su nešto.

* * *

– Kad će se povratiti? – pitala je Gven Banister.

– Teško je reći – odgovorila je Evi. – Temazepan je veoma blag sedativ inisam joj dala mnogo. Da je u boljoj formi i malko teža, samo bi bila pospana,možda malo ošamućena. Džilijan je sigurno bila iscrpljena čim je tako brzozaspala.

Džilijanino lice se konačno smirilo, nije više bilo one napetosti koja jeobeležila poslednjih pola sata. Izgledala je mlađe, pitomije. Jedna ruka bila jojje ispružena preko jastuka. Rukav majice zarozao joj se skoro do lakta. Evi jepružila ruku, nežno uhvatila Džilijaninu i povukla rukav malo više.

– Mislila sam da joj je bolje – rekla je njena majka dok je posmatrala modre,sveže ožiljke na devojčinim podlakticama. – Mada se znatno popravila otkakodolazi kod tebe.

– Za to treba vremena – rekla je Evi. – Još je na početku.Gven se okrenula ka vratima. – Hajdemo, dušo, ne bi trebalo da stojiš. Šta

kažeš da popijemo nešto?– To bi bilo dobro – odgovorila je Evi. – Čini mi se da je doručak bio

odavno.– Čaj ili kafa? – Gven je izašla iz spavaće sobe. Evi se zadržala dovoljno

dugo da sakrije Džilijaninu povređenu ruku ispod pokrivača i da joj povučejorgan malo bliže ramenima.

– Čaj, molim vas. Sa mlekom, bez šećera – tiho je rekla dok je ulazila udnevnu sobu. Napolju je magla zasigurno postajala sve gušća. Kada su stigli kodDžilijan, sumaglica se skupljala se u višim delovima vresišta i u gornjem delugrada. Sada je dopuzala niže. Evi je mogla još samo da razazna delove srušenogtornja. Ništa dalje od toga.

Odmakla se od prozora i sela. Stočić pred njom izgledao je kao da je umazanfinom prašinom. Čula je zvuk ključanja vode u čajniku, zatim kako vode curi ušoljicu, pa otvaranja frižidera. Onda se Gven vratila, noseći poslužavnik sa

188

dvema šoljama čaja i tanjirom keksa. Zastala je i pogledala u sto, shvativšivažnost te prašine.

– Nije baš u redu, zar ne? – rekla je, ne uspravljajući se. – Da je obrišem, štamisliš?

– Stvarno ne znam – odogovori Evi. – Možda je bolje da je zasada ostavite.Pokušaću da nađem onog policajca pre nego što krenem. Pitaću ga šta da radimo.

Gven se sagnula i spustila poslužavnik na pod. Ponudila je Evi keks.– Nažalost, mislim da Džilijan danas ne bi trebalo da ostane sama – rekla je

Evi pa zagrizla keks i već tren kasnije zažalila. Bio je mekan i imao je ukusnakvašenog kartona. – Mogu da je pozovem kasnije, kada se probudi, ali nekomora da ostane s njom. Ako vi ne možete, mogu da sredim da je smeste negde. Ubolnicu, hoću da kažem. Možda samo preko noći.

Gven odmahnu glavom. – U redu je. Mogu da ostanem. Povešću je kod menevečeras. Pretpostavljam da ćemo izdržati jednu noć zajedno. Prokleto užasankeks. Izvini, dušo.

– Niste bliske? – upita Evi. Džilijan je toliko retko pričala o svojoj majci daEvi nije imala nikakvu predstavu o njihovom odnosu.

Senka sumnje prelete preko Gveninog lica. – Snalazimo se – rekla je. – Džil jeneko vreme prilično divljala. Svašta smo rekle jedna drugoj. Pretpostavljam dase i ti i tvoja majka ponekad svađate.

– Naravno – rekla je Evi. – Živite sami?– Aha. Džilijanin tata je poginuo u teškoj saobraćajnoj nesreći pre mnogo

godina. Moj drugi brak bio je kratkog veka. Ali to verovatno već znaš, zar ne?Evi se nasmešila i oborila pogled.– Čula sam da su sinoć iskopali neke kosti u dvorištu crkve – rekla je Gven,

pojela keks i uzela još jedan. – Kosti kojima tamo nije bilo mesto, htedoh reći.Da li je to istina?

– Žao mi je, nisu mi mnogo pričali o tome – rekla je Evi.– Mala deca, čula sam. Zbog toga si ovde? Misle da su pronašli Hejli?– Postojala je i ta mogućnost – odgovorila je Evi, trudeći se da odgovori što

nejasnije. – Ali naravno... – pokazala je ka stočiću, ka prašini koja se sadapomerala kao da je uzdrmana promajom koju nijedna od njih nije mogla da oseti.

– Kako to može da bude Hejli kad je ona već tri godine u tegli u Džilijaninojkuhinji? – završila je Gven.

– Kada ste vi ušli – rekla je Evi – Džilijan je govorila kako pepeo nije Hejlin.Da li znate zbog čega je toliko uverena u to?

– Nikad nije htela da prizna – rekla je Gven. – Čak i kada je potvrđeno da suostaci ljudski, nije htela da prihvati. Kao da je neko drugi mogao da izgori u toj

189

kući bez njenog znanja.Gven je za trenutak zaćutala grickajući keks. Evi je srknula vreli čaj i

sačekala.– Ponekad pomislim da sam ja kriva za sve – progovorila je Gven nakon

nekoliko sekundi. – Možda je mnogo ranije trebalo da je pošaljem na lečenje. Aliu naše vreme nismo imali te bezvezne bla-bla terapije, bez uvrede, dušo, sve smosame rešavale.

– Mislite da je Džilijan trebalo ranije da počne da se leči? – pitala je Evi. –Da li je imala problema u školi?

– Uobičajeni tinejdžerski problemi – odgovorila je Gven, spustila šolju napatos i stresla mrvice keksa sa prstiju. – Pušila je iza biciklarnika, bežala odkuće na nekoliko dana. Ne, mislim na ono što se desilo njenoj mlađoj sestri. Kadje Džilijan imala dvanaest godina. Sigurno ti je pominjala.

Gven je netremice posmatrala Evi. Bore oko njenih usana kao da su postaleizraženije. Onda je podigla šolju i otpila preveliki gutljaj. Kada je spustila šolju,Evi je jasno videla mokre tragove svuda oko staričinih usta.

– Žao mi je – rekla je Evi pažljivo, dok je Gven prstom prelazila preko usana.– Ne sećam se da je Džilijan ikad pominjala sestru.

Gven se nagnu napred i položi šolju na stočić. – Trebalo bi da je pitaš – reče.– Hvala na savetu – rekla je Evi – ali nas dve pričamo samo o onome o čemu

ona želi da priča. Ne bi bilo u redu da joj namećem temu. Ako je Džilijan imalasestru, moram da čekam sve dok ona ne bude htela o tome da razgovara.

– Možda ćeš se načekati – rekla je Gven. – Sa mnom nikako nije htela darazgovara o tome. Ali možda bi trebalo da znaš, naročito ako... – pogledala je kastočiću, gde je njena šolja stajala na tankom sloju pepela. – Džilijan je imalamlađu sestru koja se zvala Loren – nastavila je. – Pala je sa sprata kada joj jebilo osamnaest meseci. Neko je ostavio kapiju na stepeništu otvorenu –najverovatnije Džilijan, iako to nikada nije priznala. Loren se saplela prekošipke i strmoglavila se skroz do podnožja. Udarila je u pločice na podu hodnika.Živela je još tri dana posle toga, ali se nikada nije probudila. Nikada više nijeotvorila oči.

– Mnogo mi je žao – rekla je Evi. – Mora da vam je obema to užasno teškopalo, a još ste posle izgubili i Hejli. – Još jedno dete je palo u smrt?

– Aha. A nakon toga, moj brak nije potrajao. Džon ju je našao, znaš. Nikad jenije preboleo.

Evin mobilni se oglasio. Poruka. – Izvinite – rekla je, izvukla telefon iz tašne ipogledala u ekran. Vikar ume da kuca poruke – jedva. Šest upitnika, praćenihslovima X, X i H.

190

– Moram da krenem – rekla je Evi. – Hvala vam na poverenju. Navratiću zanekoliko sati. Džilijan će se možda razbuditi do tada, a onda možemo da sedogovorimo o daljim koracima. Da li vam to zvuči okej?

56.

Hari je zastao kod ulaza u crkvu i propustio trojicu policajaca ispred sebe.Novinari su i dalje kružili okolo. Rašton i dvojica detektiva prošli su pored njihne obazirući se na pitanja, a onda su nestali iza vrata kuće porodice Flečer.

– Da li je istina?Hari se okrenuo. Visoki, snažni čovek pojavio se iz magle poput duha;

verovatno je stajao iza crkve i čekao pogodan trenutak da nasamo razgovara saHarijem.

– Zdravo, Majk – rekao je. – Kako ste ti i Dženi?– Da li je istina? Da li su pronašli još dva deteta u Lusinom grobu? Oba sa

smrskanim glavama? – Majk Pikap je teško disao. Lice mu je bilo rumenije negoobično, a mišići vilice su mu podrhtavali. – Da li je neko bolesno kopilekoristilo grob moje kćeri...

Hari uhvati čoveka za ruku. – Dođi – rekao je. – Ima kafe u sakristiji. – Pikapse nije pomerio. – Reći ću ti sve što mogu – dodao je Hari. Ove reči su bileučinkovite i Majk mu dopusti da ga povede još tih nekoliko metara do otvorenihvrata sakristije.

Harijevo unutarnje svetilište bilo je okupirano. Dva policajca stajala su krajzida, pijući kafu. Još jedan je za Harijevim stolom prelistavao nacrte. KristijanaRenšo je prala šolje. Sakristija je pretvorena u sobu za istragu.

Hari je prihvatio kafu od Kristijane i klimnuo glavom u znak zahvalnosti, azatim krenuo ka oltaru. Sišao je do klupa i zaustavio se kod prvog reda. I on iMajk sedoše.

– Ovim što ću ti reći pogaziću obećanje dato policiji – rekao je Hari – jersmatram da imaš pravo da znaš. – Kafa je odavno skuvana pa više nije tolikovruća. Hari uze dva gutljaja, više da bi dobio na vremenu nego što je zaista imaoželju da pije.

– Ostaci troje dece pronađeni su sinoć – počeo je. – Izgleda da su svi ispali izLusinog groba kada se zid srušio. Jedno dete je manje-više identifikovano kaoLusi, prema DNK uzorku koji je Dženi jutros dala, pretpostavljam. Još nijeutvrđeno ko su ostalo dvoje.

191

– Mala Megan, barem tako pričaju – rekao je Majk. – Učestvovao sam upotrazi za njom. Tad čitava dva dana nisam ni pipnuo posao. Bio sam poveo imomke koji rade sa mnom. – Spustio je šolju na policu za molitvenik i počeo dapretura po džepovima. – Bilo mi je žao njenih roditelja – nastavio je. – Znamkakav je osećaj kad izgubiš dete.

– Kako Dženi podnosi sve ovo? – pitao je Hari dok je Majk vadio paklucigareta iz džepa i seo, zagledan u nju.

– Celo jutro je zatvorena sa ocem i starim Tobajasom – odgovorio je Majk.Prevrnuo je paklu; Hari je čuo kako filteri udaraju u kartonski omot. – Porodičnirazgovori – rekao je Majk dok je okretao kutiju u rukama. – To nema veze samnom, naravno. Ja sam za njih tek nešto više od posluge. – Otvorio je kutijucigareta tako da mu je sadržaj sleteo u dlan.

– Tuga drugačije utiče na ljude – rekao je Hari, iznenađen gorčinom koju jeosetio u glasu svog sagovornika. – Čuo sam da postoji posebna povezanostizmeđu očeva i kćerki.

Majk je držao cigaretu između palca i kažiprsta i Hari primeti kako počinje daje savija. Majkove oči zasijaše. Disao je polako, duboko, kao da se svim silamatrudi da ne pukne. Zatresao je glavom. Cigareta u ruci bila je prelomljena,neupotrebljiva.

– Nije čak ni bila moja – rekao je. – Kako ti se to čini, Hari?– Misliš, ti nisi biološki otac deteta? – upita Hari.Majk je i dalje odmahivao glavom. – Dženi je zatrudnela nedugo nakon što

smo se upoznali. Tada još nismo bili zajedno, bilo je jasno da dete nije moje.Nikada mi nije rekla ko je pravi otac. Glupa greška, rekla je, nije čak ni bila uvezi sa tim čovekom, ali nije želela da se reši deteta. Donekle sam joj se diviozbog toga. Ali Sinkler nikad ne bi dozvolio da njegova ćerka bude samohranamajka.

– Zato ste se vas dvoje venčali?– Za svoj trud sam dobio četiri stotine hektara obradive zemlje. I dve stotine

ovaca. Ja potičem iz zemljoradničke porodice, Hari, blizu Vitbija, ali imam tristarija brata. To mi je bila jedina prilika da steknem svoju farmu. Da ironijabude veća, verovatno bih oženio Dženi i bez toga. Bio sam na pola puta da sezaljubim u nju.

Šolja u Harijevim rukama se ubrzano hladila, kao da je on upijao svu toplinuiz nje.

– I prihvatio si Lusi kao...– To nikada nije dovedeno u pitanje. Obožavao sam je od prvog trenutka kada

sam je video. Nakon nekog vremena sam zaboravio; jednostavno sam zaboravio

192

da nije moja. Nikada nisam preboleo njenu smrt. Da smo imali još dece, možda ibih. Ovako, sumnjam da ću je ikada preboleti.

Vrata sakristije se otvoriše i dva uniformisana policajca, muškarac i žena,uđoše u crkvu. Zastali su kada su primetili Harija i Majka, promrmljali izvinjenjei povukli se natrag. Majk ih je posmatrao kako se udaljavaju, a onda je ustao. –Šta im se desilo, Hari? – pitao je, ne sklanjajući pogled sa vrata sakristije. – Štase desilo sa ostala dva deteta? Kako su ubijeni? – Dve prelomljene cigaretepočivale su na kamenom podu.

– Tačan uzrok smrti nije... – počeo je Hari, ustavši i krećući ka prolazu izmeđuklupa.

Majk se okrenu ka njemu. – Nemoj mi to pričati. Uz dužno poštovanje, vikare– rekao je. – Bio si prisutan na prokletoj obdukciji jutros. Da li su im glavesmrskane?

Hari duboko uzdahnu. Pogrešio je. Nije smeo toliko da se uplete. – U obaslučaja postoje tragovi povreda glave – rekao je – ali zaista bi trebalo dasačekamo...

– Kao Lusi? – zapita Majk.– Patolog smatra da su povrede mogle da nastanu kao posledica pada – rekao

je Hari. Rašton će ga ubiti.– Kao Lusi? – Majk je ponovio.– Bojim se da je to sve što mogu da ti kažem – rekao je Hari.Pikap ga je još sekundu posmatrao. – Hvala vam na izdvojenom vremenu,

vikare – rekao je. – Ne bih vas više zadržavao. – Pozdravio se sa Harijem iuputio ka prednjem delu crkve. Ušao je u sakristiju i potom nestao. Harijevtelefon ispustio je tri odsečna tona. Izvukao ga je iz džepa. Evi je stigla do crkvei pita gde je on. Hari se uputi Majkovim stopama.

– Pretpostavljam da će uskoro otići – prepao ga je nečiji glas. Hari se okrenuoi ugledao Kristijanu kako ga posmatra. Njen glas bio je sličan Dženinom, alimekši i slađi. Hari pomisli kako je nikada ranije nije čuo da priča.

– Bojim se da će se policajci zadržati ovde još neko vreme – odgovorio jeHari. – To nije prijatno, znam. Ali je neophodno.

– Ne policija. Flečerovi – Uvek je nosila haljine, primetio je. Šivene po meri,od tkanina koje deluju skupo. Savršeno joj pristaju; Hari se pitao da li ih je samasašila, baš kao Lusinu pidžamu.

– Flečerovi? – ponovio je Hari. – Zašto bi... – zaćutao je. Kristijana je ovogajutra pustila kosu i sklonila je sa čela trakom. Kosa joj je duga, ispod ramena,neobično za ženu od četrdesetak godina. Sada je stajala blizu njega, bliže negošto je prikladno, kao da ne želi da iko prečuje njihov razgovor. Mogao je osetip

193

njen starinski cvetni parfem i iznenada se setio onog dana kada je bacila laticeruža sa balkona crkve.

– Toliko malih devojčica – rekla je. – Recite im da idu, vikare. Ovde nijebezbedno. Ne za male devojčice.

57.

– Dakle, šta mislite, kuda su se deca sinoć uputila, gospođo Flečer?– Ako su uopšte nameravali nekud da odu – ubacio se Hari pre nego što je

Alis uspela da odgovori. – Tom tvrdi da je pokušavao da spase sestru.Evi je gledala kako plavokosa radnica Socijalne službe zuri u svoj notes na

kuhinjskom stolu, sabirajući misli. – Da – rekla je žena trenutak kasnije. – Od tesvoje mitske devojčice. – Podigla je glavu i pogledala Alis. Usne su joj bile sujarkoružičaste i sjajne. – Da li su i ranije pokušavali da pobegnu? – pitala je.

– Ponavljam, ako su uopšte bežali – rekao je Hari. – Iskustvo mi govori dadeca ne odlaze od kuće usred noći, naročito ako napolju pljušti kiša. Odlazedanju, obično ako ne mogu da dobiju još slatkiša ili kad moraju da srede sobu, iretko odmaknu dalje od prvog ćoška.

– Koliko tačno iskustva imate sa odbeglom decom, gospodine Lejkok? – pitalaje socijalan radnica. Evi približi šolju usnama kako bi sakrila osmeh. Situacijanikako nije bila pogodna za smejanje, ali je pogled na borbenog Harija kod njeipak izazivao napade smeha.

– Da li neko želi još kafe? – pitala je. Niko joj nije odgovorio. Četiri šoljestajale su na stolu pred njima. Sa izuzetkom Evine šolje, koja je povremenoslužila kao zaklon, ostale se nisu pomicale.

Vrata kuhinje su se otvorila i pojavio se Džo. Svi se okrenuše ka njemu.– Mama, moram da piškim – rekao je, radoznalo posmatrajući odrasle osobe.

Izvio je usne u blag osmeh kada je prepoznao Harija. Alis ustade. – Ostani uprizemlju, lutko – rekla je, pokazujući ka vratima udno prostorije. – Možeš li dase provučeš iza Harija?

– Hoću svog Daleka13 na daljinski – rekao je Džo, ne mrdajući od vrata. Alisodmahnu glavom.

– Ne dok policajci ne završe, dušo – rekla je. – Da li je Mili dobro?– Ona i Tom prave kulu – odgovorio je Džo. – Od drva za ogrev.– Dobro je – promrmljala je Alis, dok je Džo napuštao prostoriju.– Gornji sprat naše kuće zvanično je još mesto zločina – rekla je Alis više za

194

sebe. – Danas nisam mogla da uđem u Milinu sobu. Morala sam da je obučem uDžoovu odeću.

– Nisu pronašli tragove navodne provale – rekla je socijalna radnica. HanaVilson, predstavila se, nakon što je došla kod Flečerovih, svega nekoliko sekundiposle Harija i Evi. Bila je u ranim tridesetim, krupnije građe i raskošnih grudismeštenih u tesan džemper sa dubokim izrezom. Dugačka niska kamenja ležala jojje na grudima, dodatno naglašavajući dubinu dekoltea. Već gotovo dvadesetminuta Evi čeka da Harijev pogled zaluta u tom smeru. Do sada je uspevao da seuzdrži.

– Ključevi Alisinog supruga bili su nestali – Hari je istakao.– Ključevi stalno nestaju – odgovorila je Hana. – Trebaće vam nešto više od

toga ukoliko želite da dokažete pokušaj otmice deteta.– Hoće li dva neidentifikovana leša u mrtvačnici Opšte bolnice u Barnliju biti

dovoljna? – pitao je Hari. – Oba su se sinoć pojavila u dvorištu Flečerovih.Izvini što ovako otvoreno pričam, Alis.

Alis slegnu ramenima i pogleda Evi. Ona se blago nasmeši, shvativši da jenjen red da pokuša da malo primiri Harija. Poseta Socijalne službe deo jeuobičajene procedure posle svakog incidenta koji zahteva dolazak policije itokom kog su deca dovedena u opasnost. Ako Hari razbesni ovu ženu, sukob bimogao postati ličan. Hana Vilson bi mogla da mu uzvrati, a Flečerovi bi se ondanezasluženo našli između dve vatre.

– Zasada još ne znamo da li ono što policija napolju istražuje ima ikakve vezesa ovom porodicom – rekla je Hana. – U međuvremenu, ja se brinem jedino zadobrobit dece.

– Ja takođe – ubacila se Alis.– I morate da priznate da postoje nedoslednosti u Tomovoj priči – socijalna

radnica je gledala redom Harija, zatim Alis, pa Evi, kao da ih izaziva da jojprotivureče. – Tomovo lice je puno modrica. Ako sam vas dobro razumela,gospođo Flečer, on kaže da ima modrice zato što ga je devojčica, koja je bežalasa njegovom sestrom, šutnula.

– Tako je meni rekao – rekla je Alis.– Ali prema ranijim opisima, devojčica je bosonoga.Prostorijom zavlada muk. Evi obori pogled na sto, žestoko prebacujući sebi

što sama to nije ranije primetila. Vrata kuhinje su se ponovo otvorila. Ovoga putaušao je Tom, sa upadljivom ljubičastom modricom na inače bledom obrazu.

– Mama, Mili je prosula sok na kauč – rekao je. Alis je uzdahnula i krenula daustane.

– Ja ću – ponudila se Evi, podigla se i dohvatila krpu za sudove. – Ti završi

195

ovde, Alis. Sigurna sam da je gospođica Vilson skoro gotova.Evi krenu za Tomom do dnevne sobe. Čula je teške korake na spratu iznad i

ljude koji tiho razgovaraju. Džo je stajao na suprotnom kraju sobe i virio ispodnavučene zavese, pokušavajući da vidi šta se dešava u dvorištu. Mili, nemogućeslatka u teksas pantalonama na tregere sa podvijenim nogavicama, mahala joj jeparčetom drveta za potpalu i zamalo se preturila u prazan kamin iza sebe. Tom jepožurio i uhvatio je pre nego što je glavom udarila u kamin.

– Ćao, slatkišu – rekla je Evi, nakon što se malecka ponovo uspravila.Izgledala je kao da je plakala. Oči su joj bile crvene i otečene. – Gde je tajlepljivi nered? – pitala je Evi.

– Tamo – rekla je Mili, pokazujući ka kauču na sredini sobe. Evi je pronašlamrlju od soka i prešla vlažnom krpom preko nje. Na sebi je osetila Tomovpogled.

– Kako se osećaš, Tome? – pitala je. – Još si umoran?Tom slegnu ramenima. – Ko je ta žena? – pitao je. – Da li je ona doktor, kao

ti?Evi odmahnu glavom. – Ne, ona je socijalni radnik. Došla je da sazna šta se

desilo sinoć i da se uveri da ste ti, Džo i Mili okej.– Da li moram da razgovaram sa njom?Evi sede na ivicu kauča. – Da li želiš da razgovaraš sa njom? – pitala je.Tom se za trenutak zamisli, zatim odmahnu glavom.– Zašto ne? – pitala je Evi, primetivši da Mili posmatra ovaj razgovor, dok joj

okice lete sa jednog sagovornika ka drugom, kao da razume svaku izgovorenureč. Nešto dalje, kod prozora, Džo je i dalje nepomično stajao.

Tom opet slegnu ramenima i obori pogled na gomilu drva na tepihu.Evi ga je gledala nekoliko sekundi, a onda odlučno zapitala: – Zašto mi nikad

nisi pričao o devojčici, Tome? – pitala je. Tom se razrogačio. – Znam da si misinoć pokazivao njene slike, ali nisi mi rekao ko je ona. – Krajičkom oka Evi jeprimetila Džoa. Nije više virio kroz razmak na zavesama, okrenuo se i gledao jeu njih. – Da li misliš da ti ne bih poverovala? – nastavila je tiho.

– Da li bi mi poverovala? – pitao je Tom.– Provodim mnogo vremena razgovarajući sa ljudima – reče Evi. – I obično

mogu da primetim kad neko laže. Sami se odaju na najrazličitije načine. Pažljivosam te gledala dok si pričao, Tome, i ne mislim da lažeš. – Oteo joj se osmeh,što zaista nije teško kad se razgovara sa Tomom. – Mislim da si mi rekaonekoliko neobičnih detalja, ali uglavnom ne lažeš. – Tom nije skretao pogled. –Dakle, ako mi kažeš sve o toj devojčici, ja ću znati da li govoriš istinu.

Tom pogleda Džoa, zatim i Mili. Oboje su zurili u njega, kao da željno čekaju

196

da počne sa pričom. Onda je počeo da priča.– Odavno nas posmatra – rekao je. – Ponekad se čini da je uvek tu...

58.

– Šta je Naredba o hitnoj zaštiti? – upita Hari.– To je odluka koju donosi sud – odgovorila je Hana Vilson. – I koja nam

dozvoljava da se deca uklone iz porodice, radi njihove zaštite. I odmah stupa nasnagu.

Hari je ponovo seo, pomerivši stolicu ka Alis. Ona je sedela prilično mirno;da je nije odavalo drhtanje ruku, moglo bi se pomisliti i da ih ne sluša.

– Da li ste o ovome razgovarali sa doktorkom Oliver? – Hari upita. – Budućida je ona porodični psihijatar, pretpostavljam da biste se sa njom konsultovali.

– Doktorka Oliver može da preda svoj izveštaj, naravno – odgovorila jeVilsonova. – Sigurna sam da će Veće razmotriti njen dopis.

Hari se spremao da joj odgovori, ali još nije odlučio šta će joj tačno reći kadase začuše koraci sa vrha stepeništa. Prepoznali su Raštonov glas, a zatim se začuotvaranje i zatvaranje ulaznih vrata. Koraci su se približavali kuhinji, a onda sustali.

– Porodica mora da zna za ovo – čuli su Raštonove tihe, ali odlučne reči.Zatim je ušao u kuhinju, pristojno zakucavši dok je otvarao vrata. Za njim su ušlidetektiv Nizden i jedna žena pozornik. Nizden nije delovao zadovoljno.

– Izvinjavamo se što vas prekidamo, gospođo Flečer – obratio joj se Rašton. –Hteo bih da porazgovaram sa vama, ako biste bili ljubazni.

Alis se pripremila za novi udarac. – Okej – rekla je. – Moramo li darazgovaramo nasamo?

Rašton prelete pogledom po stolu, izbegavajući Nezdena. – Ne. Čini mi se dasmo ovde svi prijatelji – rekao je. – Zdravo, Hana. Krenula si napolje?

– Da li ste pronašli nešto? – pitao je Hari.– Čini mi se da jesmo – Rašton odgovori. – Kada se vaš suprug vraća kući,

gospođo Flečer?Alis je, izgleda, izgubila sposobnost brzog rasuđivanja. Pogledala je na sto, a

potom u Harija. – Rekao je da će biti odsutan nekoliko sati – rekla je nakonnekoliko sekundi. Okrenula se ka kuhinjskom satu koji je visio na zidu iza nje. –Nije mogao da se izvuče, morao je da ode i nadgleda gradilišta. Trebalo bi da sevrati svakog trenutka.

197

– Dobro – rekao je Rašton. – I trebalo bi da pozovete bravara. Proverite da liove brave mogu da se zamene.

– O čemu se radi? – pitala je Alis.Rašton je privukao stolicu sa koje je Evi maločas ustala i seo. Iza njega,

detektiv Nizden se, čvrsto stegnutih usana, naslonio na visoki kuhinjski element.Policajka je i dalje stajala kraj vrata, prethodno ih nežno pritvorivši.

– Sećate se da smo sinoć u dvorištu pronašli otiske stopala – počeo je Rašton.– Naši forenzičari su napravili izlivke – rekao je i okrenuo se ka detektivu izasebe. – Kod tebe su, Jove? – pitao je.

Detektiv Nizden je nosio tanku, plavu plastičnu fasciklu. Upadljivo nevoljnimpokretom izvukao je čvrst papir veličine A4 i predao ga svom šefu. Rašton ga jeokrenuo ka Alis i Hariju. Bila je to fotografija otiska stope u blatu.

– Znamo da su otisci ostavljeni u dvorištu kasno sinoć – rekao je Rašton –zbog silne kiše koja je ovde padala. Da su ostavljeni ranije popodne, kiša bi ihoprala. Tako da znamo da je najmanje jedna osoba bila napolju, osim vaše dece,kada se zid obrušio.

Hana se nagnu napred kako bi proučila fotografiju.– Izradili smo nekoliko izlivaka – rekao je Rašton – i pregršt fotografija, ali

ova je najjasnija. – Okrenuo se ka Hariju. – Sećate se da sam spominjao bistrogpolicajca koji je prvi stigao na mesto događaja?

Hari klimnu glavom.– Bistriji je nego što sam mislio, ispostavilo se – nastavio je Rašton – jer je

uočio ovaj otisak, znao je da će ga kiša uništiti i prekrio ga je kofom pre nego štosu forenzičari stigli. Napravili su nekoliko korisnih fotografija i izlili pristojanotisak.

– Izlili su otisak? – začudila se Alis. – Čime? Gipsom?– Mislim da su koristili zubarski gips – odgovorio je Rašton. – To je veoma

čvrsta i izdržljiv gips – reče, a onda pokaza ka otisku. – Ovaj otisak je veličine40, možda 42 – rekao je. – Nije nam od velike pomoći, iskreno, jer može da seradi o visokoj ženi ili o muškarcu sa malim stopalima. Vaš broj cipela je 37,gospođo Flečer?

Alis klimnu glavom. – A Garetov je...– Znamo, 44. Uzeli smo otiske njegove obuće, takođe. Uporedili smo ih sa

čizmama koje je nosio kada je izašao. Ovi otisci su znatno drugačiji. Imajumnogo grublju ivicu. Vidite? – Rašton pređe prstom preko slike.

Hari se primakao kako bi bolje video. Đon je bio ispresecan vodoravnimlinijama. Prema senkama na fotografiji, šare su delovale duboko, kao na obućipredviđenoj za hodanje po dubokom blatu.

198

– Meni to liči na običnu gumenu čizmu – rekao je. U udubljenju između pete iprstiju primetio je još jednu šaru nepravilnog oblika, nalik na dve trećine blagozaobljenog trougla. – Da li je to logo proizvođača? – pitao je.

– Tako je – rekao je Rašton. – I mada se loše vidi, rečeno mi je da ispod piše„Proizvedeno u Francuskoj”. Lako ćemo utvrditi marku i model.

– Ali i sinoć ste znali za otiske u dvorištu – rekla je Alis. – Zašto su odjednompostali toliko...

– Ali – prekinuo ju je Rašton – sinoć nismo znali za isti takav otisak na spratu.– Šefe, stvarno ne bi trebalo... – rekao je detektiv Nizden.Rašton podiže ruku kako bi ga ućutkao. – U ovoj kući živi troje male dece –

rekao je. – Ovi ljudi moraju ovo da čuju.– Molim? – reče Alis tiho. – Isti takav otisak na spratu?– Na vrhu stepeništa – reče Nizden, nezadovoljno gledajući u svog šefa.– Odmah ispred sobe vaše kćerke. Bojim se da je onaj ko je sinoć bio u vašem

dvorištu prethodno bio u vašoj kući.Alis prisloni šake na lice. Teško je reći šta je bilo bleđe, lice ili ruke.– Znam, dušo – rekao je Rašton. – Veoma neprijatno, ali to znači da istraga

napreduje.– Proverila sam sinoć – rekla je Alis, naizgled ne želeći da prihvati nove

činjenice. – Nisam primetila ništa što bi...– Niste ni mogli – odgovori detektiv Nizden. – To je ono što zovemo latentni

otisak. Nevidljiv golim okom, a uglavnom ga ostavljaju cipele koje su priličnočiste.

– Vidiš, dušo, obuća ostavlja otisak na svemu po čemu hodamo – rekao jeRašton. – To se zove Loketov zakon, ili nešto slično.

– Lokardov princip razmene – ubacio se Nizden i Hari tad po prvi put primetiosmeh na njegovom licu. – Svaki put kada se dve površine dodirnu, postojimogućnost razmene fizičkih materijala. Mi sa sobom nosimo tragove svega sačime dođemo u dodir, kud god da krenemo.

– Da, tako je – Rašton klimnu glavom ka detektivu. – Dakle, kao što samrekao, svaki put kada hodamo po nečemu – po prašini, blatu, tepihu i tako dalje –sitne čestice se zalepe za đonove cipela, a kada cipele nakon toga dođu u dodirsa čistom, suvom površinom, kakav je pod na spratu vaše kuće, gospođo Flečer,one ostavljaju za sobom bled otisak. Nalazimo ih – kada kažem mi, mislim nasvoje pametne momke i devojke – na isti način kao što nalazimo otiske prsitju.Isprašimo pod prahom za otiske, a zatim skinemo otisak lepljivom trakom.

– Samo jedan otisak u kući? – pitao je Hari. Rašton se okrenuo ka inspektoruradi potvrde.

199

Nizden klimnu glavom. – Prilično smo sigurni da nema više ničega – rekao je.– Ne sumnjam da ih je sinoć bilo više, ali mnogo ljudi je prošlo kroz kuću prenego što smo mi stigli. Svi drugi su verovatno izgubljeni. Ali to nije bitno. Jedanje dovoljan.

– Da li si okej, Alis? – upita Hari.Boja joj se postepeno vraćala u lice. Klimnula je glavom. – Zapravo, laknulo

mi je – rekla je. – To znači da Tom nije lagao. – Na trenutak je zaćutala. –Verovatno je sve vreme govorio istinu – dodala je.

Hari se nasmešio i okrenuo se ka Raštonu. – Možete li uz pomoć otiska dapronađete vlasnika čizme? – pitao je.

– Veliki su izgledi – potvrdio je Rašton. – Takođe nam ide u prilog to što nadesnoj strani đona postoji sitno oštećenje, vidite li? – lupio je desnim kažiprstompo fotografiji. Hari je uočio mali zasek, svega pola centimetra dugačak. – Osimtoga, kako nam kažu kolege iz laboratorije, vidi se trag nošenja. Ako pronađemoovu čizmu, moći ćemo da dokažemo da je onaj ko ju je nosio bio u kući i udvorištu. Zbog čega sam, s obzirom na to da nema drugih tragova provale,predložio da promenite brave. Kad smo već kod toga, mogli biste da razmislite io alarmnom sistemu.

– Pozvaću Gareta – rekla je Alis dok je ustajala. – Može da donese novebrave već danas.

– Veoma mudro – rekao je Rašton. – Ali sačekaj samo sekund, curo. Bojim seda to nije sve. Bolje bi bilo da sedneš.

Alis pogleda ka kuhinjskim vratima. – Stvarno bih morala da obiđem decu –rekla je.

– Evi je sa njima – podsetio ju je Hari, pitajući se da li će se socijalna radnicaponuditi da obiđe decu umesto nje. Nije se ponudila. Alis ponovo sede.

– Gde nosite odeću na hemijsko čišćenje, gospođo Flečer? – pitao je Rašton.– Na šta? – upita Alis.– Na hemijsko čišćenje. Postoji nekoliko vešeraja u Gudšo Bridžu, da li idete

u bilo koji od njih?– Pretpostavljam da bih tamo išla – složila se Alis – kad bih imala šta da

odnesem. Ali samo jednom godišnje nosim odeću na hemijsko čišćenje.Na trenutak je sve bilo tiho, dok su Rašton i Jov razmenjivali poglede.– Imam troje dece – nastavi Alis, naizgled zabrinuta da joj neće poverovati. –

Zarađujem slikajući, a moj muž je građevinac. Uveli smo pravilo da ne kupujemoodeću koju ne možemo sami oprati.

– Mudra odluka – rekao je Rašton klimajući glavom. – Na pranje mojih odelaodlazi pravo bogatstvo, barem tako tvrdi moja gospođa. Da li ste ikad probali

200

neka od onih sredstava za kućno hemijsko čišćenje? Znate, kad nagurate stvari uvreću sa gomilom hemikalija i stavite ih u mašinu?

– Nikada nisam čula za tako nešto – odgovori Alis.– To znači da vam neće smetati ako Stejsi i njene kolege na brzinu pregledaju

vaše komode kako bi se uverili da niste nešto zaboravili?Alis se na trenutak premišljala. – Samo izvolite – rekla je. – Nisu baš

najurednije.Rašton se okrenuo i dao znak glavom ženi pozorniku. Ona tad izađe iz sobe.– Ne razumemo kakve veze ima hemijsko čišćenje – ubaci se Hari.– Sad ti nastupaš, Jove – rekao je Rašton i zavalio se u stolici. Hari začu kako

se ulazna vrata otvaraju i zatvaraju; pretpostavio je da je to policajka, verovatno,izašla iz kuće.

– Istražitelji su sinoć u vašem dvorištu pronašli nešto što nas je zbunilo –počeo je detektiv Nizden, obraćajući se Alis. – Najpre smo pomislili da je upitanju nekakva maramica, ali smo je svejedno fotografisali, spakovali i odneli ulaboratoriju, kako procedura nalaže.

Ulazna vrata se ponovo otvoriše. Neko se približavao kuhinji.– Pre nekih trideset minuta iz laboratorije nam je javljeno da su uspeli da je

identifikuju – nastavio je. – To je deo pribora za kućno hemijsko čišćenje.Pamučna gaza, umočena u hemikalije za odstranjivanje fleka, koju stavite umašinu zajedno sa odećom. Ako se uopšte bavite hemijskim čišćenjem u kući,razume se.

– Moraću to da predložim svojoj ženi – rekao je Rašton, koji se sada većopasno klatio na stolici.

– Da, hvala, šefe. U svakom slučaju...Vrata kuhinje se otvoriše – policajka se vratila u društvu dvojice kolega. –

Možemo li odavde da počnemo, gospodine? – pitala je. Rašton klimnu glavom,prizemljujući prednje noge stolice.

– Ostava je tamo – rekla je Alis, pokazujući ka zadnjim vratima. Dvauniformisana policajaca napustiše kuhinju, a njihova koleginica je kleknula iotvorila vrata komode ispod sudopere.

– Gde sam ono stao? – reče Nizden. – Da, gaza za hemijsko čišćenje. Naravno,pitali smo se šta ona traži u vašem dvorištu. Prilično se osećala na hemikalijekad smo je našli i nije bila naročito mokra niti blatnjava, što ukazuje na to da je,kao i otisak čizme, ostavljena u dvorištu sinoć. Iz laboratorije su takođe javili dasu pronašli tragove iste hemikalije u sportskoj torbi vašeg supruga.

– Gaza za hemijsko čišćenje je stajala u torbi – rekao je Hari. Niko se nijeobazirao na njega.

201

– Zbog čega bi vaš suprug nosio pribor za hemijsko čišćenje u svojoj torbi? –pitao je detektiv Nizden.

Alis odmahnu glavom. – Garet ne ume da rukuje veš-mašinom – rekla je.– Još nešto, tečnost za hemijsko čišćenje ima veoma prepoznatljiv miris –

rekao je Rašton, koji, izgleda, više nije mogao da ćuti. – Vi to sigurno znate,prečasni, sve vaše predivne mantije sigurno čiste profesionalci.

Hari je potvrdio. – Svaki put ostanem bez daha kad izvučem odeću izplastičnih navlaka.

– A kada smo svukli posteljinu sa kreveta vaše kćerke, namirisali smo nešto.Zapravo, Jov je osetio miris, da budem iskren. Odličan njuh.

– Kako je ona danas? – pitao je Nizden. – Da li ste primetili bilo štaneobično? Lekar ju je sinoć pregledao, zar ne?

– Jeste – rekla je Alis, ponovo preplašena. – Trebalo bi da pogledam...– Ja ću – rekao je Hari i ustao. Pomerio se od stola, a zatim zastao. Nije želeo

da ide, želeo je da čuje kuda sve ovo vodi.– Lekar je rekao da je sve u redu – nastavila je Alis. – Pomalo je ošamućena,

ali sve u svemu okej. Nije delovao zabrinuto, samo je zamolio da je danasponovo dovedemo na pregled.

– Da li je bilo kašlja? Curenja iz nosa? Crvenila očiju? – upita Nizden.Alis klimnu glavom. – Često je trljala oči. Šta joj se desilo?– Ono što nam nikako nije bilo jasno u priči vašeg sina – rekao je Rašton – jer

sam imao neki osećaj da govori istinu, jeste kako je uljez uspeo da ugura malodete u torbu, a da ova nije urlala i razbudila čitavu kuću. Sada sve ima smisla.

– I dalje ne razumem... – Hari je stigao do vrata.– Osnovni sastojak ove gaze za hemijsko čišćenje je poliglikoletar – rekao je

Nizden.– Šta? – reče Alis.– Ako izostavite kitnjasti početak naziva – rekao je Rašton – shvatićete da

govorimo o etru. Već dugo se koristi kao prilično jak anestetik. Žao mi je što ćuovo reći, ali izgleda da je neko prislonio gazu natopljenu etrom na Milino lice.Gotovo je sigurno da etar ne bi uticao na odraslu osobu, verovatno ni na vašedečake; ali ako imamo u vidu koliko je Mili sitna, i da je spavala, etar jeverovatno bio dovoljno jak da je drži omamljenom dovoljno dugo da je otmičarsmesti u torbu.

Alis je tiho zaplakala i krenula prema Hariju.– Idem – izustio je i otvorio kuhinjska vrata. U četiri koraka našao se pred

vratima dnevne sobe. Otvorio ih je, znajući da mu je Alis za petama. Evi i decasu sedeli na podu. Četiri lica, među kojima nije bilo moguće izabrati najlepše,

202

okrenuše se ka njemu. Dok se mučio da odabere najlepšeg, Alis se provuklapored njega i ušla u sobu.

– Ama, ama – oglasila se Mili, a njeno malo lice se ozarilo pa potomiznenađeno namrštilo jer ju je majka podigla sa poda i pribila na grudi.

Rašton i Nizden uđoše u sobu.– U redu – objavio je Rašton. – Pozivam Školarca Superheroja Toma i

njegovog vernog pomagača, Džoa Nepobedivog; čini mi se da moramo ponovoda popričamo sa vama.

59.

– Možda će ovde postaviti spomen-ploče sa našim imenima nakon što umremo –rekao je Hari. – Hladno ti je?

– Zašto? – pitala je Evi. – Hoćeš da mi ponudiš svoj kaput?Hari je i dalje gledao pravo ispred sebe. – Podelićemo – ponudio je. Evi je

čekala da se okrene ka njoj, da se nasmeši. Ali on se nije pomerio.– Izgledaš umorno – rekla je iako, uistinu, nije izgledao samo umorno.

Izgledao je mršavije, starije. Čovek koga je srela u bolnici toga jutra nije bioHari koga ona zna. Neko drugi je zauzeo njegovo mesto. I taj je još tu.

– Da, pa, to je zato što sam do pola noći mislio na tebe – rekao je, pogleda idalje prikovanog za kuću na drugoj strani ulice. – Onda mi je telefon zazvonio.

Evi je po osećaju praznine u želucu znala da se bliži podne, ali sunce se jošnije probilo kroz izmaglicu. Toliko visoko u brdima gotovo da je mogla da jeoseti, hladnu i vlažnu, kako joj se uvlači u pluća.

– Stvarno bi trebalo da obiđem Džilijan – rekla je, svesna da najmanje odsvega želi da se vrati u taj stan. Podigla se sa klupe i pogledala ka podnožju. –Hoćeš da me otpratiš do kola? – pitala je.

– Ne – rekao je Hari, naslonivši se na zid i prekrstivši ruke.– Ne? – Prošle noći ju je ljubio, plesao sa njom; sad ne može da pokaže ni

trunku pristojnosti?– Odmori malo, bar pet minuta – rekao je, najzad se okrenuvši kako bi je

pogledao. – Oboje treba to da uradimo. Malo vremena za razmišljanje u ovomkrajnje neobičnom danu.

– Nećeš da me spopadneš svojim verskim pričama, nadam se? – odvažila seEvi. – Ako mi zatražiš da pognem glavu, počeću da se smejem.

– Nepojmljivo mi je kako te tvoji pacijenti ozbiljno shvataju. – Makar se

203

ponovo smešio, odobrovoljila ga je.Pogled joj je privuklo kretanje nešto niže od njih. Podigla je glavu i pogledala

preko Harijevog ramena u istom trenutku kada se i on okrenuo. Alis je izlazila izdvorišta u svojim kolima. Malo lice sa zadnjeg sedišta ih je posmatralo. Ruka jemahnula. Zatim kola odoše pored policijskog kordona i dalje niz brdo. Rašton iNizden uđoše u tamnoplavi službeni auto i krenuše za Flečerovima.

– Da li će Mili biti dobro? – pitao je Hari.– Sigurna sam da hoće – brzo odgovori Evi. – Crvenilo oko očiju i nozdrva će

se povući do sutra. U najgorem slučaju biće umorna i mrzovoljna sledećihnekoliko dana.

– Hoće li otkriti tragove etra u njenom krvotoku? – pitao je Hari.– Gotovo sigurno – Evi odgovori.Još neko je izlašao iz kuće porodice Flečer. Hana Vilson, plavokosa radnica

Socijalne službe.– Gospođica Popišana Prasica je pominjala nešto što se zove Naredba o hitnoj

zaštiti. Treba li da budemo zabrinuti?– Pozvaću njenog šefa kad se vratim u kancelariju – rekla je Evi. – Postaraću

se da me obaveste o bilo kakvim prijavama sudu. Uzgred, svaka čast što si uspeoda držiš pogled dalje od njenog dekoltea.

– Ne volim plavuše. Hoćeš li ti podneti neku prijavu?Evi je razmišljala dok je Hana Vilson ulazila u mali crveni automobil i

odlazila. – Ako mislim da je neophodno, Hari, lično ću tražiti zaštitu – rekla je. –Ne prenagljujmo. Deca jesu u opasnosti. Uzevši u obzir sinoćne događaje,mislim da je to već svima jasno.

– Ali ako ih odvojimo od mame i tate, to će...– Naredba ne znači da će biti odvojeni od roditelja, već samo ovlašćuje

lokalne vlasti da ih čuvaju. Roditelji Gareta Flečera žive nedaleko odavde, je litako?

Hari je potvrdio. – Čini mi se – rekao je – u Barnliju.– Dakle, onda sud može da odluči da deca treba neko vreme da provedu kod

bake i deke, naravno, uz pristanak i punu saradnju Alis i Gareta.– Na koliko?Odmahnula je glavom. – Nemoguće je reći. To obično traje svega nekoliko

dana, ali često je praćeno dugotrajnijim ukazima o starateljstvu. Prekini tako dame gledaš. Nikada nisam pomislila da su roditelji uzrok svega ovoga. Ali neštose zaista dešava.

– Rašton će rasporediti policajce koji će nadgledati kuću – rekao je Hari.– I koliko će to trajati? Nemamo dovoljno ljudstva da ih nadgledamo

204

beskonačno. Čak i ako se ispostavi da su ona deca ubijena, ako ovde postojipsihopata koji juri male devojčice, one su već godinama mrtve. Teško da će takobrzo uhvatiti ubicu.

Hari je ćutao. Evi je u pravu.– A dok oni traže, deca Flečerovih su i dalje u opasnosti.I ponovo je u pravu. Hari nevoljno klimnu glavom.– Malopre sam se ispričala sa Tomom – rekla je Evi. – Konačno je rešio da

mi kaže za tu svoju devojčicu.– I...– Prilično sam sigurna da ne laže. Neko ga je uporno plašio i mislim da je

tačno ono što si sinoć rekao. Neko se veoma surovo šali. Moguće je da nekooblači nekakav kostim za Noć veštica. Pojavljuje se isključivo noću, tako daTom nikad ne može dobro da osmotri. Najčešće, kako kaže, ne može da je vidikako treba. Vidi samo obrise, čuje kako mu svašta govori.

– Da li on misli da je ona odvela Mili na galeriju crkve prošlog septembra?– Ubeđen je da je tako.– I misli da je ona sinoć pokušala da odvede Mili?Evi se okrenula. Da li joj se učinilo ili se Hari primakao?– Najpre je to mislio – rekla je. – Ali kada smo popričali o tome, shvatio je da

to nije mogla da bude ona. Uljez koga opisuje ne liči na devojčicu – mnogo jeviši, pre svega, i obučen je potpuno drukčije. Prasica Popišanih Gaćica, kako jezoveš, bila je dovoljno pametna da primeti da je onaj ko je šutnuo Toma bioobuven.

– Nisam pomenuo njene gaćice. Uopšte me ne zanima njen donji veš. Ovde sedešava nešto što ima veze sa crkvom, ubeđen sam.

– Crkvom?– Zasigurno znamo da je jedno dete, Lusi Pikap, nastradala u crkvi. Mili

Flečer je zamalo nastradala. Kladim se da su ostale dve devojčice takođe umrleu crkvi. Neko ih je odveo na galeriju i gurnuo.

Evi sačeka trenutak kako bi pojmila ono što je upravo čula. – Četiri devojčice– rekla je. – Ko bi učinio tako nešto?

– Gurnute su sa galerije, a onda su njihova tela čuvana u podrumu. Da je Milipala te večeri, da je nismo pronašli na vreme, i nju bi odveli dole. Verovatno sunešto slično planirali i sa Lusi, ali ju je Dženi brzo pronašla.

Evi oseti golicanje između lopatica. Stegla je ruke kako bi sprečila da sesvrab proširi.

– Prilično ste se razmahali, vikare – rekla je.– Ti si nekada bila dobra katolkinja. Da li si nekad čula za Netaknute?

205

Evi se zamisli na trenutak, potom odmahnu glavom. – Ne bih rekla.– Palo mi je na pamet ranije, tokom obdukcije. Kada sam video Megan i Hejli.

Njihova tela bila su očuvana. Gotovo da nije bilo tragova raspadanja.– Slušam te.– I katolički i pravoslavni hrišćani veruju da se neka tela, najčešće tela veoma

pobožnih ljudi, ne raspadaju nakon smrti – rekao je Hari. – Nešto natprirodno,Sveti duh, održava ih u savršenom stanju. Postali su poznati kao Netaknuti.

– Netaknuti telesno i duhovno? – pitala je Evi.Hari potvrdi. – Po tome se prepoznaju oni koje treba proglasiti svecima –

nastavio je. – Ima mnogo primera. Sveta Bernadeta iz Lurda, Sveti Pije, SvetaVirdžinija Centurione, brojne pape.

– Ali prema ovome što si mi rekao, do mumifikacije, o čemu zapravo pričamo,dolazi prirodnim putem?

Hari se tiho nasmejao. – Naravno – rekao je. – Ne pokušavam da te ubedim udelovanje Svetog duha u ovom slučaju, daleko od toga. Samo me je navelo narazmišljanje – reče i okrenu se ka njoj. Oči su mu bile krvavocrvene, a na čelu jeimao bore kojih ranije nije bilo.

– Vidiš, ako ne prihvatiš mogućnost delovanja natprirodnih sila – nastavio je –onda lako možeš da tvrdiš kako su mošti svih tih pripadnika sveštenstva takorećinetaknuta jer su, između ostalog, čuvana na mestima pogodnim za mumifikaciju –u hladnim, suvim crkvenim podrumima, unutar čvrsto zaptivenih kamenihsanduka. Kao što je podrum pod našim nogama.

Evi nije odolela da ne spusti pogled. – Rekao si Raštonu za ovo? – pitala je.– Da. Još je sumnjičav jer je kripta temeljno pretražena nakon što je Megan

nestala. Ali moraće ponovo da siđe tamo. Ako pažljivo pogledaju, pronaći ćetragove.

– Vrbovaće te za svoj tim – rekla je Evi, trudeći se da se nasmeši.Hari ju je i dalje gledao. – On je nekako neugodno prisan sa mnom – rekao je.

– Stalno me dodiruje po ramenima i rukama. Misliš da mu se sviđam?Evi blago slegnu ramenima. – Ne vidim zašto mu se ne bi sviđao – rekla je.– Dobar odgovor. Radiš nešto večeras?Nevoljno se okrenula na drugu stranu. – Ne – polako je rekla. – Ali...– Zašto uvek postoji „ali”? – pitao je Hari.Ponovo se osvrnula ka njemu. – Ne mogu da prekinem da lečim Džilijan –

rekla je. – Ne sada, trenutak nije povoljan. I ne treba da budeš genije da bishvatio da je ona luda za tobom.

– A za to sam ja kriv? – uhvatio joj je šaku odmah iznad rukavice. Evi osetinjegove prste na svom zglobu. Pokušala je da izvuče ruku, ali čvrsto ju je držao.

206

– Možda i nisi – rekla je. – Ali o tome, u svakom slučaju, treba ti da misliš.Razvedri se, sigurno možeš da se pozoveš na neki pasus iz Biblije. Žene većvekovima padaju na sveštena lica. – Rukavica joj se svukla sa prstiju. Evi zadržadah.

– Ali nikad prave žene – rekao je, sklopivši prste oko njene ruke. – Kako tomisliš, možda nisam?

– Veoma ste šarmantni, vikare. Ne mogu da poverujem da čuvate svoj šarmsamo za mene.

– Vidiš, tu grešiš. Ti – njegov kažiprst skliznu pod rukav njene jakne – imaštako meku kožu, kao i narednik Rašton, naravno – promrmljao je.

– Ako je to dete koje su sinoć našli zaista Hejli – rekla je Evi, uhvativšiHarijevu ruku i odlučno je odgurnuvši – ne mogu ni da pretpostavim kako ćeDžilijan reagovati. Ne mogu da prestanem da je viđam, čak i ako...

Zastala je. Nije morala da završi rečenicu.– Ako je dete koje su sinoć našli zaista Hejli – rekao je Hari, ponovo se

naslonivši na klupu – ja ću morati da je sahranim.

60.

9. Novembar

– Bili ste u pravu, prečasni. Čuvane su u kripti. U trećoj grobnici od ulaza.Pronašli smo tragove kose i krvi obeju devojčica. I druge telesne tečnosti. Čak ijedno dugme.

– Neka se Bog smiluje nad njihovim dušama – izgovori Hari.– Amin – Raštonov glas sa druge strane žice bio je neuobičajeno tih. –

Naravno, pretraživali smo ovu grobnicu kada smo tražili Megan i tada je bilaprazna – nastavio je. – Očigledno su je čuvali na nekom drugom mestu, moždačak i u domu ubice, dok smo tražili, da bi je posle svega vratili.

Hari pogleda na sat. Šest časova po podne. Da li ima svrhe da zove Evi? Većje četvrti dan kako ne odgovara na njegove pozive.

– Takođe, pronašli smo tragove krvi u glavnom delu crkve – nastavio jeRašton. – Kako to zovete, naos?

Hari promrmlja nešto.– Neposredno ispod galerije. Kameni pod je očišćen, ali mi smo iskopali

nešto maltera između ploča – objasni Rašton. – Uspeli smo da povežemo tragove

207

sa obema devojčicama.– I potvrđeno je da su to Megan i Hejli?Rašton uzdahnu. – Da. Dobili smo rezultate DNK analiza pre nekoliko dana.

Mada niko od nas nije ni posumnjao da će biti drugačiji. Još čekamo rezultateanalize ostataka iz urne koja je uručena Džilijan Rojl. Neka nam je Bog u pomoćiako je to još jedno nestalo dete.

– Amin – reče kratko Hari. – Ima li osumnjičenih?– Nekoliko, proveravamo ih – odgovorio je Rašton.Hari sačeka trenutak pa nastavi, shvativši da mu Rašton ništa više neće reći. –

Šta je sa strašilom koje sam pronašao ispod galerije?– Razgovarali smo sa porodicom koja ga je napravila – priznao je detektiv. –

Rekli su nam da su u Noći lomača izašli da ga traže, ali nisu uspeli. Tvrde danemaju predstavu kako je završilo u crkvi. Pronašli smo nekoliko otisaka koji nepripadaju nijednom članu porodice, što znači da oni najverovatnije govore istinu.Međutim, džemper pripada Mili Flečer, majka ga je prepoznala.

– Kako, onda?– Pretpostavljamo da je ukraden sa žice za sušenje. To nije toliko teško

izvesti, budući da je u dvorište veoma lako ući. Povećao sam broj policajaca ugradu tokom narednih nekoliko nedelja, pazićemo na kuću. – Još jednom jeduboko uzdahnuo. – Razgovaramo sa mladim Tomom Flečerom i njegovimpsihijatrom o toj devojčici koja se uporno mota unaokolo, kako on kaže – rekaoje. – Moramo da je pronađemo.

– Siguran sam da živi u gradu – rekao je Hari. – To vam neće biti teško. –Rašton je razgovarao sa Evi. Svi su je videli osim njega.

– Nevolja je u tome što mladi Tom ima izuzetno bujnu maštu. Priča o devojčicikao da ona nije ljudsko biće. Teško da možemo da organizujemo pretragu odvrata do vrata tražeći čudovište u ljudskom obličju.

– Pretpostavljam da ste u pravu.– Inače, otkrili smo odakle potiče otisak stope u njihovom dvorištu. Gumena

čizma, kao što smo i mislili, veličina 42, sa gumenim đonom, proizvedena uFrancuskoj. Nažalost, godišnje se uveze nekoliko hiljada pari tih čizama, a samona severozapadu zemlje postoje desetine prodavnica. Potrajaće dok im ne uđemou trag.

Čim je završio razgovor sa Raštonom, Hari je pokušao da pozove Evi. Dobioje njenu telefonsku sekretaricu i ostavio poruku. Zatim je prošao kroz svoj tihidom, otvorio zadnja vrata i izašao u dvorište. Seo je na mahovinom obrasluvlažnu klupu ispod ogoljenog drveta magnolije i pokušao da se pomoli.

208

ČE TVR TI DEO

Naj du ža Noć61.

17. decembar

– Ako išta znači, vikare, mislim da je ovo bilo bolje nego prvi put. Kraće. Manjestajanja na vetrometini.

Hari se okrenuo i video da mu se Tobajas Renšo prikrao kroz gomiluožalošćenih koji su se okupili u prostranoj sali porodične kuće Renšoovih. Danaszaista nije njegov dan. Nakon što je Lusi po drugi put pokopana, u novi grob,malo niže od prethodnog, Hari je odjurio natrag do crkve. Mantija mu je lepršalana vetru dok je pokušavao da stigne Evi pre nego što mu umakne – ponovo – ibukvalno se sapleo preko grupe novinara koji su vrebali kraj ulaza u crkvu.Zaista nije bio raspoložen da sluša ovog ogavnog starkelju. Pokušao je da iskažesvoj stav tako što je pogledom počeo da kruži po prostoriji.

– Nisam siguran da se Majk vratio sa groblja – rekao je. – Mogao bih da odemda ga potražim. Čini mi se da mu je ovo zaista teško palo.

– Ko? – pitao je Tobajas. – Da, Dženin muž. Nikad mi se nije sviđao. Uvek mije delovalo da se priženio zbog statusa. Ali izgleda da je ona srećna. Kako suljupka Alis i njena šarmantna kćerka? Maločas sam ih video u crkvi. Zar se jošnisu vratile?

– Glavni inspektore – Hari sa olakšanjem oslovi Raštona, koji se pojavio izaTobajasa. – Drago mi je da vas vidim.

– Zdravo, momče – Rašton klimnu glavom ka Hariju, a onda se okrenu kastarijem čoveku. – Gospodine Renšo – rekao je. – Moje saučešće.

– Da, da – rekao je Tobajas. – Da li je neko za piće? Reklo bi se da negdepostoje neke zalihe za crne dane, zar ne, za slučaj da je neophodna i drugasahrana? – Hari i Rašton su samo gledali dok je starac išao ka stolu sa pićima.

– Deluje bezopasno – reče Rašton tiho.

209

– Ako vi tako kažete – odgovorio je Hari, i ne trudeći se da sakrije osećanja. –Mada, moram da vam kažem šta mi nikako nije jasno.

– Šta, momče?– Zar sve ovo – zemlja, farme, sva imanja – zar to ne pripada Tobajasu? Na

kraju krajeva, on je najstariji u porodici. A ipak se čini da Sinkler svimeupravlja.

– Sve je preneto na Sinklera pre nekoliko godina – odgovorio je Rašton. –Koliko se sećam, Tobajas je hteo da se penzioniše, a Sinkler nije hteo dapreuzme imanje ako mu ne obezbede potpunu slobodu upravljanja.

Hari je u dahu svog sagovornika osetio dim i kafu. – Naterao je oca da muprepiše celo imanje? – pitao je.

– Kad tako kažete, zvuči gore nego što zapravo jeste. Sve bi ionako jednogdana pripalo njemu. Nasledstvo je – kako se kaže? – zagarantovano. Najstarijimuški potomak uvek je naslednik. Nego, drago mi je da sam vas našao. Hteo bihda popričam sa vama nasamo, ako dozvoljavate.

Dok ga je Rašton usmeravao ka tišem kraju nekadašnje učionice, Hari primetida ih Džilijan posmatra.

– Stigli su nam rezultati poslednjeg DNK testa – tiho reče Rašton. I on jeprimetio Džilijan. – Znate, analize spaljenih ostataka koje je gospođa Rojl čuvalakuhinji? Ispitivanje je trajalo neočekivano dugo, ali smo, u svakom slučaju,dobili rezultate.

– I?– Pogodak. Savršeno se poklapaju sa našim prijateljem Arturom.Hari uzdahnu. Na stolu se nalazila boca irskog viskija; međutim još nije ni

podne, a čeka ga mnogo obaveza do kraja dana. – Ako sam dobro shvatio – rekaoje. – Ostaci koje je Džilijan Rojl držala u svojoj kuhinji sve ovo vreme zapravosu ostaci sedamdesetogodišnjaka po imenu Artur Sikroft, koji je prvobitnosahranjen pored Lusi.

– Ako ćemo tačnije, u pitanju su samo ostaci dela njegove desne noge – rekaoje Rašton. – Sve ostalo je i dalje u grobu. Hvala ti, dušo, baš lepo od tebe.

Kristijana Renšo je prišla, noseći poslužavnik sa sendvičima. Rašton dohvatidva. Hari je odmahnuo glavom i sačekao da se Kristijana udalji.

– Dakle, neko je iskopao Arturov grob – rekao je – uzeo jedan od njegovihudova, upao u Džilijaninu kuću te noći, kidnapovao Hejli, ostavio Arturovu noguu kući i na kraju podmetnuo požar.

Rašton je nekoliko sekundi žvakao i najzad progutao. – Morate da priznate daje to bilo izuzetno smelo – rekao je. – Da nisu pronašli izgorele ljudske ostatke ukući, vatrogasci bi bili sumnjičavi. Da nisu pronašli ništa, Džilijanina tvrdnja da

210

njena kći nije nastradala u požaru dobila bi na težini. Krenuli bismo u ozbiljnupotragu. Pronašli bismo ih u kripti. Arturova desna noga zaustavila je sve to.Nismo organizovali potragu za Hejli. Još jedna ozbiljna greška, za koju ćuodgovarati kad odem na onaj svet.

– Lako je biti general posle bitke – rekao je Hari. – Video sam izveštaj opožaru. Džilijan mi ga je pokazala. Istražitelji nisu imali razloga da posumnjajuda je požar podmetnut.

Rašton nije ništa rekao. Nastavio je sa jelom, ali su mu svi pokreti delovaliautomatski. – Takođe smo dobili izveštaj entomologa – rekao je nakon nekolikotrenutaka. – On naširoko objašnjava cikluse nošenja i polaganja jaja, priča oraznim insektima, muvama, larvama – izvini, momče, ne razumem se u bube.Ukratko, on smatra da su Megan i Hejli pokopane uz Lusi početkom septembra.

– Otprilike u vreme kada je crkva ponovo otvorena – rekao je Hari.– Tako je – Rašton je završio prvi sendvič i ustremio se na sledeći. – Ko god

to bio, to je uradio jer nije želeo da novi vikar pronađe devojčice ako krene uistraživanje kripte. Zato su prebačene na groblje, što je, po mom mišljenju,najbolja lokacija za sakrivanje više tela. Počinilac nije računao na braću Flečer injihove ponoćne vratolomije.

Na drugom kraju prostorije ponovo se pojavila Kristijana. Nosila je dopunjenposlužavnik.

– Kristijana zna više nego što nam govori – rekao je Hari.Rašton je pogleda. S obzirom na svoju visinu, kretala se polako, ali izuzetno

graciozno. – Da, to ti misliš, momče – rekao je. – Ali kada sam razgovarao sanjom, jedino što mi je rekla bilo je ko neće biti zabrinut što je otkriveno da sudve devojčice nastradale isto kao Lusi. I nakon što je Mili Flečer za dlakuizbegla njihovu sudbinu. Moraš da priznaš da je u pravu. I pre nego što me pitaš,ponudila se da nam ostavi svoje otiske prstiju – nismo ih našli na strašilu izcrkve, niti na vinu koje je Majk doneo u oktobru.

– Verovatno ste u pravu – priznao je Hari. – Trenutno se i svoje senke plašim.– Znaš li da sam otišao do nje onog jutra, nakon što smo našli tela? – rekao je

Rašton. – Da sam je zamolim da identifikuje pidžamu?Hari klimnu glavom.– Pokazao sam je Dženi i Kristijani. Dženi nije bila sigurna – istina, bila je

veoma uznemirena tog dana, ali Kristijana, e to je stvarno priča za sebe. Iznela jesvoju korpu i pokazala mi koje je šablone koristila da bi izvezla životinjice, pretoliko godina. A onda mi je rekla tačnu boju i kataloški broj svakog konca koji jekoristila. Pomalo je čudna, ali istovremeno i nekako veoma bistra.

– Ima li novosti u vezi sa gumenom čizmom? – pitao je Hari, a zatim sačekao

211

da Rašton dovrši sendvič.– Ćorsokak – odgovori Rašton. – Nadao sam se da ćemo moći da utvrdimo

proizvođača, ali nismo imali sreće. Kad bismo našli samu čizmu, mogli bismo toda izvedemo, ali u ovim krajevima mnogi nose takvu obuću.

Dok je Rašton govorio, Hari je ponovo pogleda ka Džilijan. Podigla je čašuispunjenu bezbojnom tečnošću i ispila veći deo. Rašton je ispratio Harijevpogled pa su zajedno posmatrali Džilijan kako prilazi stolu sa pićem. Pružila jeruku, blago se zanoseći, i zgrabila flašu.

Džilijanina prva reakcija nakon što je saznala da je Hejlin leš bio jedan odonih koji su izašli iz zemlje zahvaljujući Tomu Flečeru bilo je likovanje zbogtoga što je bila u pravu; njeno dete nije poginulo u požaru, baš kao što je oduvektvrdila. Međutim, to osećanje ubrzo je zamenjeno sveobuhvatnom tugom jer nijeuspevala da skrene misli sa poslednjih sati kćerkinog života. I bez razgovora saEvi, Hari je znao da je Džilijan ozbiljno posrnula.

Pogledom je preleteo po sobi. Njene majke nije bilo nigde na vidiku. –Izvinjavam se – rekao je Hari Raštonu.

Ovaj samo klimnu glavom. – Da, idi, momče – rekao je. – Mada, iskreno, neverujem da ćeš joj biti od pomoći.

62.

– Okej, ovo su pravila – rekla je Evi, gledajući tri uzbuđena, znatiželjna licapred sobom. Nalaze se u bolnici, u sobi za porodične razgovore. DecaFlečerovih sede naspram nje, smešteni u trima sićušnim stolicama jarkih boja.

– U ovoj kutiji su neke smešne maske, ali i neke mnogo strašne – nastavila je.– Ako se bilo ko uplaši ili uznemiri ili zabrine, prekidamo. Džo i Mili, akohoćete, možete da sednete za sto i da crtate, ili možete da uzmete igračke izkutije. Ako hoćete da ostanete i pomognete Tomu, i to je u redu.

– Ja hoću da crtam – rekao je Džo.Evi mu pokaza niski sto na kome su se već nalazili papir, bojice i flomasteri.

U uglu sobe sedeli su Alis i detektiv Liz Mortimer. Evi ih je obe zamolila da neuznemiravaju decu, niti da im skreću pažnju na sebe. Sa druge strane velikogogledala koje je pokrivalo čitav jedan zid sobe posmatrao ih je detektiv EndiDžefriz, usput praveći beleške.

– U redu, Tome – rekla je Evi. – Da li si spreman da pogledaš u kutiju?Tom klimnu glavom. Iako naizgled uznemiren, istovremeno je, pomislila je

212

Evi, bio zadovoljan zbog pažnje koja mu je upućena. Evi se spustila na tepih.Klečanje, koliko god da traje, nikako nije bila dobra zamisao, i Evi će zažalitizbog toga kasnije, ali sada nema izbor. Skinula je poklopac sa kartonske kutije,svesna da je Alis posmatra ispod zaklona leve šake, pridržavajući časopis nakrilu. Evi gurnu ruku u kutiju. – Mislim da je ovo... – brzo pogleda masku koju jeizvukla. – Skubi Du – rekla je, podižući kartonsku glavu psa.

Tom se nasmešio, vidno smiren. – Mogu li da je probam? – pitao je.Evi mu pruži masku i Mili se istom izmigolji iz svoje stolice i uputi pravo ka

kutiji. Tom je stavio masku Skubi Dua i pogledao se u velikom ogledalu. Alis jepodigla pogled, nasmešila se i ponovo se sakrila iza časopisa. Mili je dohvatilapoklopac kutije i balansirala njime na glavi.

– Dobro – rekla je Evi, ponovo posežući za maskama. – Sledeći je Bazil Braš.Mogu li ja da probam ovu?

– Sutra idemo na pantomimu – rekao je Tom. – U Blekbern. Školski izlet.Evi je ovu vežbu pripremala nekoliko nedelja. Setila je se ubrzo nakon što joj

se Tom prvi put poverio u vezi sa neobičnom devojčicom. Nakon što je saslušalanjegov opise, objasnila je istražiteljima da se neko, verovatno neko starije deteili mlađi tinejdžer, motao oko kuće i najmanje jednom uvukao unutra nosećinekakvu karnevalsku masku. Ako uspeju da prepoznaju masku, policija će imatinekakve izglede da otkrije gde je ona i kome prodata. Bio je to očajničkipokušaj, pogotovu jer nije bilo dokaza da je Tomova devojčica uopšte umešana upokušaj otmice male Mili, ali policajci su bili spremni da pokušaju.

Pošto su pristali, istražitelji su sakupili sve rođendanske, karnevalske i maskeza Noć veštica koje su mogli da pronađu u prodavnicama i putem interneta. Evije prethodno odbacila neke čiji se izgled nije podudarao sa Tomovim opisom inaređala je smešnije, manje opasne maske tako da upravo one prve buduizvučene.

Tom je sada sam zavlačio ruku u kutiju, ogledajući se sa svakom maskom kojuje izvukao. Mili je podražavala svog brata i zamrsila lastiš u kosi. Džo jepredano crtao, ne obraćajući pažnju na njih dvoje. Postepeno, maske su postajalesve mračnije, sve strašnije, neprikladne za dečije zabave.

– Mama, vidi – rekao je Tom. Stajao je pravo, noseći preveliku masku koja jeličila na seljaka iz istočne Evrope sa balom u ustima, ne preterano pametnog.

– Molim? – rekla je Alis i podigla pogled sa novina. – Jako lepo.– Znaš ko sam – insistirao je Tom. – Sluga iz Mladog Drakule.14 Onaj koji im

sprema kašu od slepih miševa za doručak.– Da, mogla bih to nekad da vam spremim – saglasila se Alis. – Imaš neku

lepšu masku unutra?

213

Tom se vratio do kutije dok se Mili prevrtala ka svojoj majci noseći maskuNeverovatnog Hulka. Stajala je naopako.

* * *

Trideset minuta kasnije Tom je dohvatio poslednju masku sa dna kutije i Evi jebila spremna da prizna poraz. Dobra vest je bila to što nijedno dete nijepokazivalo znake uznemirenosti nakon vežbe. Tomu se činilo da je sve samo igra,probao je svaku masku, čak je naterao Mili da stavi neke od njih. Ona se takođezabavljala, ali se prilično brzo umorila i sada je sedela u majčinom krilu. Džouopšte nije obraćao pažnju na brata i sestru, usredredivši se na crtanje. Više odpola sata bavio se jednim crtežom. Sedeo je predaleko da bi Evi mogla da vidišta crta.

Sat u uglu sobe pokazao je šest i dvadeset pet. – Bojim se da sada moramo dastanemo – rekla je Evi, gledajući ka velikom ogledalu. – Tome, hvala ti. Bio siveoma hrabar. I mnogo si mi pomogao. Hvala i tebi, Mili. – Pogledala je Alis idetektivku Mortimer u uglu sobe. Alis upitno podiže obrve. Evi odmahnu glavom.Alis zatim ustade, držeći Mili. Devojčicine oči su se caklile dok se pribijalabliže majci.

– Vredelo je pokušati, pretpostavljam – promrmljala je Mortimerova ustajući.– Idemo, dečaci – reče Alis. – Gde li smo stavili jakne? Džo, jesi li završio?Evi je skoro zaboravila na Džoa. On nije ni reč progovorio dok je ona

razgovarala sa Tomom i Mili. Sada je stajao i proučavao svoj crtež, a onda gadoneo do Evi. Pružio joj je papir.

Evi je uzela crtež i osetila kako joj se grudni koš steže. Crtež je bio izvanredanza jednog šestogodišnjaka. Prikazana je figura obučena u svetloplavu odeću, dugeravne kose i prevelikih šaka i stopala. Glava je takođe delovala uvećano, dok suoči bile ogromne, sa teškim kapcima. Puna usta bila su napola otvorena, a vrat jebio užasnog oblika. Evi oseti da se neko pomera kraj nje – Tom je prišao iposmatrao bratovljev crtež. Alis i Mili se takođe približiše.

– Eba – rekla je Mili sa sjajem u očima, pružajući prstiće ka crtežu. – Eba.– To je ona – reče Tom slabašno. – Tako ona izgleda.

63.

– Sve troje? Sigurna si?

214

– Potpuno – rekla je Evi. – Džo ju je nacrtao, a Tom i Mili su je prepoznali.Mili zna i njeno ime. Eba, rekla je. Ta Eba je, izgleda, prilično stvarna.Preostalo je samo da je policija pronađe. Pustio si Springstina?

– Imam pravo da sanjam. Sačekaj, stišaću. – Hari dohvati daljinski i utišamuziku. – Šta je ona? – pitao je. – Dete, patuljak?

– Teško je reći. Tom mi je otprilike pokazao koliko je visoka. Oko metar ičetrdeset, što znači da se radi o devojčici od osam ili devet godina. Ali ako jeDžoov crtež tačan, njene ruke, noge i glava su nesrazmerno velike. To može daukaže na odraslu osobu sa smetnjama u razvoju. I čini se da ima nekakvuizbočinu, možda čir, na prednjoj strani vrata.

– Ako neko takav živi u Heptonklafu, meštani to sigurno znaju.– Upravo tako. I sigurno živi tamo. Nema drugih gradova u blizini.– Ima nekoliko farmi raštrkanih u okolini, a neke od njih su prilično zabačene.

Možda ona živi na nekoj od njih.– Detektiv koji je bio kod nas pričao je o tome. Predložiće svom šefu da

nekoliko policajaca počne da obilazi domove.– Toliko su ozbiljno shvatili? Hoću da kažem, ipak je crtež delo jednog

šestogodišnjaka.– Čini mi se da nemaju bolji trag, zar ne?– Šta je Džo rekao za nju?– Ništa. Pričala sam nasamo sa njim dobrih pet minuta, ali nije rekao ni reč.

Tom misli da joj je obećao da nikome neće pričati o njoj, ali izgleda da se crtežine računaju.

– Možda mu je zapretila? – pitao je Hari.– Moguće. Mada sumnjam. Džo ničim nije pokazao da je se plaši. Nije ga

uznemirio naš razgovor, sve vreme je ćutao. A Mili je pozdravila crtež kao da jevidela svoju drugaricu.

– Dakle, Tom se nasmrt prepao nekoga sa kime se njegovi brat i sestra odličnoslažu? Zar je tako nešto uopšte moguće?

– Tom je dosta stariji – rekla je Evi. – Već počinje da razmišlja kao odraslaosoba. Veće su šanse da Džo i Mili, kao mlađi, prihvate Ebu.

– Kako je to zoveš? – Hari upita.– Eba. Tako je Mili zove. Može da znači bilo šta, naravno – Ema, Ela, ko zna?

Važno je da ona postoji.– A kako uspeva da uđe u kuću?– Sudeći po Tomu, to više ne radi. Nije je video od one noći kada se zid

obrušio. Budući da su Alis i Garet pojačali obezbeđenje, ona ne može da uđe.Tom misli da ih ona i dalje posmatra dok su napolju, ali ne zna zasigurno.

215

– Navrati – rekao je Hari, uplašivši se kad je shvatio koliko želi da se to desi.Bez odgovora.– Ja kuvam – pokušao je, pošto i dalje nije bilo odgovora.– Znaš da ne mogu – rekla je.Nešto u njemu kvrcnu. – Ne znam ni za šta slično – rekao je. – Samo znam da

po prvi put u životu gubim kontrolu nad onim što se dešava oko mene. Novinarime zaskaču svaki put kad izađem, gotovo da se ne usuđujem da se javim natelefon. Gde god se okrenem, ugledam policajca. Počinjem da se osećam kao dasam i ja osumnjičen.

– Jasno mi je, ali...– Borim se sa tugom kakvu do sada nisam osetio, dečji leševi iskaču preda

mnom iz grobova i jedini prijatelji koje imam u ovom gradu nalaze se na ivicinervnog sloma. Pronalazim lutke u obliku dece u crkvi, neko mi je podmetnuo krvumesto vina...

– Hari...– I jedina osoba koja bi mogla da mi pomogne da sačuvam razum ne želi da

ima išta sa mnom.– Lutke u obliku dece? Krv? O čemu pričaš? – Evi reče tiše. Zvučalo je kao da

drži slušalicu daleko od uha. Hari je čuo nekakvo kucanje u daljini. Da li je tomačka nešto oborila?

– Evi, kada bih znao da nisi zainteresovana, ne bih te gnjavio – rekao je,gledajući po sobi. Ni traga od mačke. – Kunem ti se, nisam toliko očajan. Samomi reci da preterujem i ostaviću te na miru. Ali mislim da ne preterujem. Mislimda ti osećaš isto što i ja, i... – ponovo kucanje. Neko je pred vratima.

– Kako to misliš, pio si krv?– Molim te, možemo li na minut da zaboravimo sve te gluposti i da pričamo o

nama? Dođi na večeru – ništa više od toga, obećavam ti. Samo hoću darazgovaramo.

– Hari, šta si prećutao?– Reći ću ti sve ako dođeš – izneo je hrabro svoju ponudu.– Nemoj da si toliko prokleto detinjast – brecnula se. – Hari, ovo je ozbiljno.

Reci mi šta se desilo.– Neko je na vratima – rekao je. – Moram da otvorim. Ako ne dođeš za pola

sata, ja ću doći kod tebe – rekao je i onda spustio slušalicu.Mrmljajući psovke, Hari ode u hodnik. Kroz staklo na ulaznim vratima video

je visoku i tamnu senku. Otvorio je vrata, pitajući se koliko mu vremena treba daotkači nepoželjnog parohijana.

S bocom džejmson viskija u rukama, glavni detektiv Rašton stajao je na

216

njegovom pragu. Podigao je flašu uvis. – Prošli put kad sam bio ovde, primetiosam da je tvoja boca nekako praznjikava – rekao je – tako da sam doneo svoju.

64.

18. Decembar

– Hej, ti.Hari podiže glavu. Čuo je približavanje koraka i pretpostavio je da to neko od

policajaca šeta kroz crkvu. A onda je, pre nego što je zaustio da se javi, ustao ikrenuo kroz sakristiju, prema mladoj ženi obučenoj u ljubičasto, kakve su joj,činilo se, i oči bile, ali Hari u to nije mogao da bude siguran jer ju je već zagrlio.Stajao je preblizu da bi mogao da vidi šta ima na sebi, a ona mu se smešila...

Samo sanjaj, Hari. Nije se pomakao od svog stola, i dalje je tupo zurio uprazno; i da, bila je u ljubičastoj odeći – u velikom, širokom džemperu i uskimcrnim farmerkama uvučenim u duboke čizme; a ono što mu je upravo palo napamet u vezi s tim čizmama i golim nogama nije nimalo duhovno i sveštenički.

– Nisi došao – rekla je, držeći jednu ruku na ragastovu, a drugu na odškrinutimvratima.

Hari se zavalio u stolici. Za pet sekundi mogao bi da joj priđe, zatvori vratanogom i pretvori maštariju u stvarnost. – Druga ljubav mog života donela mi jebocu irskog viskija – rekao je. – Sat vremena kasnije, nijedan od nas nije bio ustanju da vozi; nadam se da je i njemu današnji dan mučan kao meni.

– Rašton? – pitala je, blago zarumenelih obraza.– Baš taj – Da li bi mu trebalo pet sekundi? Možda samo četiri ako uspe da

preskoči sto.– Kako je on? – prišla je, dohvatila štap koji je stajao naslonjen na dovratak i

pustila vrata da se zatvore.Ako preskoči sto, pozliće mu.– Plaši se da će ga oterati u prevremenu penziju pre nego što reši slučaj –

rekao je. – Nema predstavu šta dalje da preduzme. Rekao sam mu da tačno znamkako mu je i sipali smo još po jedno piće.

Osmeh sa njenog lica nestade kad se ispred vrata začuše koraci. Hari je zastaočekajući da neko pokuca na vrata sakristije, ali koraci samo produžiše dalje.

– Moraš da mi kažeš šta se ovde dešava – rekla je. – Važno je.Hari je uzdahnuo. Stvarno, stvarno ne želi sada da joj priča o tome. Želi samo

217

da joj priđe, odvuče je od tih vrata i...Nakrivila je glavu i pogledala ga pravo u oči. – Molim te – rekla je.– Okej, okej.Najsažetije što je mogao, uputio ju je u sve čudne događaje koji su se odigrali

otkako je stigao u Heptonklaf; pomenuo je preteće šapate; stalan osećaj nečijegprisustva u crkvi; smrskano strašilo koje je neverovatno ličilo na Mili; i njemuomiljeno: trenutak kada je popio krv iz pehara za pričešće. Kada je završio, Evije ostala bez reči.

– Mogu li da sednem? – pitala je nakon nekoliko trenutaka.Primakao je stolicu stolu i Evi utonu u nju dok joj je bolna grimasa izborala

čelo. Zatim ga je pogledala. – Da li si okej? – pitala je.Slegnuo je ramenima. – Ne mogu tako naprečac da ti odgovorim. Da li to što

sam ti ispričao ima nekog smisla?Odmahnula je glavom. – Ne baš. Ali čini mi se da mi je pomoglo da saznam ko

je zapravo Eba. Zato sam i došla. Moj laptop je u torbi. Možeš li da mi je dodaš,molim te?

Hari je uze Evinu veliku crnu kožnu torbu – bila ju je ostavila kraj vrata – ipoložio je na sto ispred nje. Dok je izvlačila i uključivala tanki računar,primakao je svoju stolicu tako da su sada sedeli jedno kraj drugog. Evi otvorijedan prozor i okrenu računar ka Hariju kako bi bolje video. Bila je to stranicamedicinskog leksikona. Pogledao je naslov u vrhu.

– Kongenitalni hipotiroidizam – pročitao je i okrenuo se ka Evi, tražećipotvrdu. Dobio ju je.

– Nakon što je video Džoov crtež, Tom mi je veoma detaljno opisao devojčicu– rekla je. – Mada najviše je odaje izraslina na vratu.

– Šta je ovo, zapravo? – pitao je Hari dok je pogledom preletao preko teksta,ne uspevajući da rastumači medicinsku terminologiju.

– U osnovi, nedostatak hormona tiroksina – rekla je. – Ako ga nema dovoljno,onemogućen je normalan rast i razvitak. Srećom, ova bolest je danas retka zatošto je izlečiva, ali ranije je bila prilično česta, naročito u određenim delovimasveta.

– Mislim da nikad nisam čuo za ovo – rekao je Hari, odmahujući glavom.– Sigurno jesi – rekla je Evi. – Politički nekorektan naziv za ovaj poremećaj je

kretenizam. Mislim da je Tomova drugarica – zvaćemo je Eba, lakše će nam biti– ono što je nekada nazivano kretenom.

Hari je protrljao slepoočnice i nakratko se zamislio. – To znači da je ona, šta?– pitao je. – Dete?

– Ne mora da znači – rekla je Evi, sitno se osmehujući. – Ljudi sa ovim

218

poremećajem retko narastu preko metar i po tako da i odrasla osoba može dadeluje znatno mlađe. I obično su na mentalnom nivou deteta, ponašaju se kaodeca. Hoćeš paracetamol?

– Ako uzmem još jedan, počeću da se tresem. Kako dolazi do toga? – pitao jeHari. – Da li je nasledno?

– U nekim slučajevima – rekla je Evi. – Ali najčešći uzrok je prirodna sredina.Telu je potreban jod kako bi lučilo tiroksin, a njega dobijamo pretežno iz hrane.Dok su se ljudi hranili isključivo onime što sami uzgajaju, bili su mnogopodložniji bolestima. Određeni tipovi zemljišta, najčešće udaljeni planinskikrajevi poput Alpa, siromašni su jodom. Da živiš u takvoj sredini, tiroidnažlezda bi ti se nadula kako bi apsorbovala što više joda. Usled toga nastajeizraslina na vratu.

– Daleko smo od Alpa – rekao je Hari.– Delovi Derbišira su donedavno bili veoma ugroženi – odgovorila je Evi. –

Derbiširski vrat je bio prilično poznat pojam u medicini. Pogledaj.Otvorila je novi prozor i Hari je ugledao sliku žene s kraja devetnaestog veka.

Zbog ogromne otekline na vratu glava joj stajala u neprirodnom položaju,primoravajući nesrećnu ženu da gleda naviše.

– To se zove struma – rekla je Evi, pokazujući na izbočinu. – I stvarno se nenalazimo daleko od Pik distrikta,15 zar ne?

– To znači da je devojčica koja je plašila Toma zapravo meštanka koja pati odovog poremećaja? Ne mogu da verujem da je dosad niko nije pomenuo.

– Zaista je čudno – saglasi se Evi. – Ali Flečerovi su novi u gradu. Možda suljudi jednostavno ćutljivi.

Hari se zamisli za trenutak. – Treba mi kafa – rekao je, ustao i otišao dosudopere. Okrenuo se sa kuvalom u ruci. – I kažeš da bolest može da se izleči?

– Apsolutno – rekla je Evi, klimajući glavom. – To me i zbunjuje.Novorođenčad se danas obavezno pregledaju. Ako se otkrije nedostataktiroksina, nadomešćuje se veštačkim putem. Moraju da ga uzimaju celog života,ali se bar razvijaju normalno.

Hari je uključio kuvalo i pronašao čiste šolje.– Jedino objašnjenje koje mi pada na pamet je da dete ima neobrazovane

roditelje i da je oni nisu revnosno lečili – nastavila je Evi. – Možda i sami imajuisti poremećaj. Jutros sam razgovarala sa detektivom Raštonom, predložila samda započne potragu po okolnim farmama i radničkim kolibama. Gde god da oviljudi žive, ne verujem da često dolaze u grad.

– Okej, sada sledi glavno pitanje – rekao je Hari dok je sipao instant kafu ušolje. – Da li bi ta devojčica – žena, ko god – mogla da bude odgovorna za smrt

219

Lusi, Megan i Hejli? I za napad na Mili?Evi podiže prethodni prozor. – Veći deo dana provela sam tražeći sve moguće

podatke o ovom poremećaju – rekla je. – Nema dokaza da on izaziva nasilno iliagresivno ponašanje kod ljudi. Čak ni Tom više ne tvrdi da je ona pokušala daotme Mili. Tvrdi da je otmičar bio mnogo krupniji.

– Bio je mrak, on se uplašio – rekao je Hari. – Moguće je da se zbunio.– Da, ali to se nekako ne slaže. Ovi ljudi su poznati po svojoj blagosti, po

svojoj bezopasnosti. Čak i njihov naziv na to ukazuje. Smatra se da reč „kreten”potiče od anglo-francuske reči „chrétien”.

– Što znači? – pitao je Hari, a kuvalo se automatski isključilo kad je vodaprovrila.

– Hrišćanin – rekla je Evi. – Kreten znači hrišćanin. Trebalo bi da nagovestinemogućnost obolelih da počine greh, poput Hrista.

Ovoga jutra nikako ne može da se koncentriše. – Kako to? – pitao je.– Nemaju mentalnu sposobnost da razlikuju dobro od lošeg, tako da ništa što

urade ne može da se smatra pogrešnim u pravom smislu reči. Ostaju nevini.Hari zamalo da odmahne glavom, ali zaustavio se na vreme. Nikada više neće

liznuti alkohol. – To ne znači da ne mogu da urade ništa loše, već samo da neznaju da je ono što rade pogrešno – rekao je. – Šta ako se toj Ebi sviđaju maleplave devojčice, posmatra ih kao nekakve igračke, i sve se... Čekaj malo, pale mise lampice u glavi.

– Poslednje što ti sad treba je još lampica u glavi, rekla bih – rekla je krozsmeh.

– Ono što mi sad treba ne sme da se pominje u Božijoj kući – odgovorio je.Ipak, Evi je u pravu, stvarno mu nije trebao ovaj mamurluk. – Nevini hrišćani –rekao je, naizgled osluškujući sam zvuk tih reči dok ih izgovara. Onda mu sinu. –Nevine hrišćanske duše – rekao je. – Treba nam pogrebni registar.

– Molim?Hari je već posegnuo ka polici na kojoj stoji registar.– Pogledaj – rekao je kada je pronašao pravu stranu. – Sofi Renšo, umrla

1908, osamnaest godina, opisana kao „nevina hrišćanska duša”.– Evo još jedne – rekla je Evi. – Čarls Perkins, umro 1932, petnaest godina.

Koliko ih ima?Hari ih brzo prebroja. – Osmoro – rekao je. – Šest devojčica, dva dečaka, svi

mlađi od dvadeset i pet godina.– Poremećaj se češće javlja kod žena – reče Evi. – Misliš da su svi oni kao

Eba?– Ne bih se ni najmanje iznenadio. Čak se sećam da se grozni starkelja

220

hvalisao time. „Devedeset procenata hrane koju sam za života pojeo potiče izove doline”, to mi je rekao. Kladim se da je zemljište ovde – kako si rekla?

– Siromašno jodom. Stvarno moramo da je pronađemo, Hari.

65.

Autobus se zaustavio i pedesetoro uzbuđene dece poskakalo je sa sedišta. Krozzamagljene prozore Tom je video ogromne zastave i plakat pred King Džordžholom16 i bleštavu božićnu dekoraciju Blekberna. Snežna Kraljica, predstavicaza devojčice, ali koga briga? Tog prepodneva nije bilo nastave, a narednog dana– božićni praznici.

Tom oseti kako ga guraju napred. – Pažljivo se spuštajte – rekao je gospodinDikon, direktor škole. – Ne želim da provedem popodne u Urgentnom centru.

Sa kezom na licu, Tom zakorači na trotoar. Drugi autobus zaustavio se uBlejkimur ulici i deca iz prvog pripremnog odeljenja izađoše napoljeu. Većinanjih nikada ranije nije bila na nekom školskom izletu i sada su se osvrtali okosebe, očarani božićnim svetlima. Dok je Tom posmatrao, Džo je iskočio izautobusa, sa lakoćom savladavši stepenik koji je bio tek upola niži od njega.Primetio je Toma i mahnuo mu.

Prateći kolonu, poskakujući sve vreme, Tom je ušao u King Džordž hol.

66.

– Misliš da je lokacija bitna? – pitala je Evi dok ju je Hari vodio kroz crkvu. –Da je od svih visokih mesta na svetu sa kojih mala deca mogu da budu bačena tomoralo da bude ovo mesto?

– Ubeđen sam u to – odgovorio je. – Ovo je mesto za ubijanje.Evi dopusti da joj se pogled uzdigne do galerije, gotovo odmah iznad njih. –

To je odvratno – rekla je.Hari takođe podiže pogled. – Nešto nije u redu sa ovom crkvom, Evi. Osetio

sam to prvi put kada sam kročio unutra.Osetio je kako su joj se prste nežno očešali o njegovu ruku.– Zgrade upijaju ono što se u njima dešava – nastavio je. – Ne očekujem da se

svi saglase sa tim, ali siguran sam da je tako. Obično crkve odišu mirom ispokojem jer se u njima decenijama, nekad i vekovima izgovaraju molitve,

221

iskazuju nadanja i reči dobre volje.– U ovoj ne? – Njeni prsti sklopiše se oko njegove šake.– Ne – rekao je Hari. – U ovoj se oseća samo bol.Na trenutak su samo nepomično stajali. A onda se, baš kao što je Hari

očekivao, Evi okrenula i pružila ruke ka njemu. Bio je to zagrljaj, znao je to,trenutak utehe, ali nije bilo moguće stajati ovoliko blizu nje i ne spustiti glavuprema koži njenog vrata, ne potražiti onu pegu, ne uroniti lice u njenu kosu iduboko udahnuti. Zatim se Evi pomerila, zabacila glavu i nije bilo ni govora daje neće poljubiti.

Trenuci su prolazili i jedino o čemu je mogao da misli bilo je da svet i nijetoliko loš jer je Evi deo njega; i da li će biti zauvek proklet ako je sada podigne,nežno je položi na klupu pored i vodi ljubav sa njom ostatak popodneva?

Tada je Evi ispustila prigušen glas koji u sebi nije nosio nimalo strasti. Steglase u njegovom zagrljaju i odmakla se, zureći preko njegovog levog ramena. Harioseti hladan vetar na vratu i odmah je znao da su ulazna vrata crkve otvorena.Načinio je korak unazad i okrenuo se.

Džiljen je stajala na vratima. Na trenutak mu je izgledalo da će se devojkaonesvestiti. A onda kao da će besno jurnuti ka njima. Međutim, ona nije uradilaništa od toga. Jednostavno se okrenula i otrčala.

67.

Mili je stajala u dovratku i posmatrala piliće kako se šećkaju putem. Nadrugoj strani ulice njena majka je iznosila kese sa namirnicama iz kola.Ispravila se i krenula ka vratima.

– Hoćeš li se vratiti unutra? – rekla je saginjući se prema devojčici. –Ledeno je. – Provukla se pored deteta i nestala. Trenutak kasnije, rukom jeobuhvatila Mili oko struka. – Ozbiljno ti kažem – rekla je podigavši kćerku isklonila je iz vidokruga. – Pašćeš niz te stepenice.

Na trenutak je dovratak ostao prazan, a onda se majka ponovo pojavila.Brzo je otišla do kola i uzela poslednju kesu. Dok se uspravljala i na onomešto je držala u ruci pritiskala dugme za zaključavanje auta, devojčica jeponovo došla do vrata. Bacila je kratak, prepreden pogled ka svojoj majci prenego što je svu pažnju usmerila ka pilićima koji su ušetali u njihovo dvorište.Zatim se stepenicama spustila do prilaza.

Kola se nisu zaključala. Majka je pritisnula dugme dva-tri puta pre nego što

222

je odustala, i zaključala auto ključem baš u trenutku kada je Mili zakoračilana travnjak. Majka je prešla ulicu i ušla u kuću. Ulazna vrata se zatvoriše.Tišina.

Ništa se nije videlo, ništa se nije čulo čitav minut, možda i dva. Zatim sevrata otvoriše i pojavi se žena, prebledela, stežući nadlaktice. – Mili! – reklaje, kao da se bojala da će biti preglasna. – Mili! – ponovila je, ovoga putanešto glasnije. – Mili!

68.

– Gde si ovo našao? – pitao je Hari.– Arhiv Agencije za zaštitu životne sredine – odgovori Garet Flečer. – Pazi na

te mrvice, zgromiće me ako ih umastim.Hari odloži kesicu sa čipsom i nadvi se nad mapama.– Mape slivova – rekao je. – Prvi put čujem.Garet podiže kriglu i otpi gutljaj. Nedelju dana pre Božiča pab Beli lav u

centru Heptonklafa bio je prepun i mada je bilo skoro pet časova po podne, njihdvojica su uz dosta sreće pronašli sobodan sto. Hari je potajno nadao da im sesreća ne osmehne kako bi morao da otkaže razgovor sa Garetom Flečerom, kojisu ugovorili još pre nekoliko dana. Želeo je da pomogne Evi da pronađe Džilijani razgova sa njom. Evi ne treba sama da se upušta u tako nešto.

– Sasvim razumljivo – rekao je Garet. – Agencija pravi ove mape. Na njimasu prikazani vodeni tokovi.

– A šta to tačno znači? – pitao je Hari. Na drugoj strani prostorije sedela jegrupa raspoloženih kancelarijskih službenika. Nekoliko njih nosilo je papirnekape. Kada su ustali, neki od njih se zateturaše.

Evi mu nije dozvolila da krene sa njom. Džilijan je njen pacijent, rekla je,njena odgovornost.

– Većina mapa prikazuje puteve, sela i gradove, jel’ tako? – pitao je Garet.– Tako je – potvrdi Hari.– Ova mapa prikazuje reke. Vidiš, ovo je reka Rindl. Izvire čak gore u brdima

i polako se spušta do rekom Tejn, u koju se uliva. Ovi ostali potoci i rečice njenesu pritoke. – Garet se pružio preko mape, prstom pokazujući tanke krivudavelinije. – Svi se ulivaju u jednu reku, koja postepeno postaje sve veća i veća.Predeo koji sve ove vode pokrivaju naziva se sliv.

– Okej, to sam shvatio – rekao je Hari, posmatrajući tamnokosu devojku sa

223

ljubičastom papirnom kapom, a koja ga podseća na... Kad će moći da je nazove?Da li je ona u ovom trenutku sa Džilijan? – A nadležnima su ove mapeneophodne zbog... – rekao je, nateravši se da se usredsredi.

– Ako potok presuši, ako dođe do zagađenja i pomora ribe, ili ako pretiopasnost od poplave, vlasti moraju da znaju tačno mesto dešavanja i koji bi jošvodeni tokovi mogli da budu ugroženi.

– Okej. – „Zbog ovoga bi mogli da me najure, Hari”, rekla mu je dok su seraspravljali ispred crkve. „Nemaš pojma koliko je ovo ozbiljno.”

– Savremene mape su lakše za tumačenje, različiti slivovi su različito obojeni– nastavio je Garet. – Ova je stara bar osamdeset godina. Međutim, ona imanešto što današnje mape nemaju. Ova pokazuje podzemne vode. Čak i neke oddubljih vodenih tokova. Potiče iz perioda kada su ljudi sami kopali svoje bunarei morali su da znaju gde da kopaju.

– Pratim te – rekao je Hari. „Verovala mi je”, rekao je u sebi, „a ja sam jeizneverio na najgori mogući način.”

– E sad, vidiš kako jedan oveći podzemni potok počinje baš ovde, odmahispod Morel tora, i vijuga naniže kroz selo, usput puneći priličan broj bunara,koji su danas verovatno svi napušteni i zatrpani, da bi na kraju stigao do crkve.

– Videli smo to onog dana kad smo krenuli u istraživanje. Sveštenici su gapretvorili u svojevrsnu fontanu za piće.

– Upravo tako. Dalje, koliko mi znamo, potok nestaje ispod rešetke, teče ispodpodruma i – ovo je važno, da li me slušaš?

– Prikovan sam za stolicu. – „Ako joj se nešto desi, ja ću biti kriv”, nastavioje u sebi.

– Odmah nakon što napusti temelje crkve, račva se u dva smera. Glavni toknastavlja naniže, kroz groblje, ispod dvorišta Renšoovih, a zatim dalje nizvresište. Drugi potok teče ka zapadu duž zida crkve.

– I time ga ozbiljno oslabljuje?– Rekao bih da je tako. Ako mene pitaš, nema svrhe ponovo graditi taj zid dok

se podzemni potok ne skrene.– Ako blokiramo prolaz, hoće li se potok pridružiti glavnom toku i nastaviti

nizbrdo?– Verovatno, mada bih morao da proverim sa prijateljima koji rade u Agenciji

za vode. Hoćeš da uradim to pre nego što porazgovaraš sa Bogom o odobravanjusredstava?

– Da, hvala ti. Šta je ovo? – Pokušavajući da skrene misli sa onoga što semožda dešava sa Džilijan i Evi, Hari se trudio da na mapi nađe poznata.Pronašao je Vajt lejn i prstom pratio stazu kojom je ponekad trčao ka brdu.

224

Pokazivao je na dvostruki krug unutar pravougaonika.– Izgleda kao bušotina, stari bunar – rekao je Garet. – Ali nemam predstavu

zašto bi neko kopao bunar čak tamo, gore.– Nalazi se odmah ispod Marel tora, zar ne? Zar se tamo nekada nije nalazio

stari mlin?– U pravu si. Kladim se da je bunar u unutrašnjosti kolibe. One koju deca zovu

Crvenkapina kućica.Hari klimnu glavom. Zna to mesto. – Pripada porodici Renšo – rekao je. –

Glavni detektiv Rašton mi je pričao kako su je pretresli kada su tražili MeganKonor. Čini mi se da nije spominjao nikakvu bušotinu.

– Ako je zatrpana i zaboravljena, možda nije ni znao da postoji – rekao jeGaret i dovršio svoju kriglu. – Svuda okolo raštrkani su bunari i bušotine za kojeniko ne zna. Još jedno?

– Čini mi se da me još drži jučerašnje pijanstvo – rekao je Hari. – Još jednakrigla neće ništa promeniti.

Garet se nasmešio. Dok je ustajao, začuo se metalni zvuk pesmice iz crtaćaMajstor Bob. – To je moj – rekao je Garet i izvukao mobilni telefon iz džepa.

Produžio je dalje, držeći telefon kraj uha. Stigao je do šanka, a onda seokrenuo, baico pogled ka Hariju i izašao iz paba, usput se probijajući poreddvojice dečaka koji su jedva bili dovoljno stari da bi mogli da piju u pabu.

Na trenutak Hari ostade nepomičan. Zatim je ustao. Garetu je sigurno iskrsaoproblem na poslu, rekao je sebi, ništa važno. U pabu je postalo još bučnije. Zastolom onih službenika devojke su skičale i duvale u papirne trube naodmotavanje.

Hari krenu ka vratima.Mili je na sigurnom. Jutros je bila u kupovinu sa majkom, u poslednjoj velikoj

kupovini pre Božića, ništa joj se nije moglo desiti u supermarketu. Konobarica jeredom obilazila stolove. – Šeri puding? – ponavljala je. – Ko je naručio šeripuding? Čak je i kasa na šanku bila neuobičajeno bučna.

– Srećan Božić, vikare – govorili su mu ljudi dok se probijao kroz gužvu. Harinije obraćao pažnju na njih. Mili nije u opasnosti. Poslednjih dana majka je neispušta iz vida. Neko iza njega je ispustio čašu, možda ju je i on oborio. Razbilase na popločanom podu.

Stigao je do vrata; svež večernji vazduh pogodio ga je podjednako snažno kaoi tišina. Duboko je udahnuo i pogledao unaokolo. Svuda je vladao potpuni mrak.Garet je bio petnaestak metara dalje uz brdo, spremao se da uđe u svoj kamionet,i Hari na trenutak požele da ga jednostavno pusti da ide. Nije želeo da se Garetokrene; više nikada u svom životu ne želi da vidi takav izraz na bilo čijem licu.

225

– Hej! – viknuo je, nikako ne uspevajući da se priseti čovekovog imena.Garet se okrenuo. Evo ga ponovo, taj izraz lica; čisti užas. Otvorio je usta i

Hari je jedva razaznao šta mu je ovaj dovikivao. Nije Mili, Mili je ipak bila nasigurnom.

Džo je nestao.

69.

– Ovako, trenutno znamo sledeće – reče glavni detektiv Rašton pa zastade inakašlja se. Gledao je u Alisino teme, a ona je oborila glavu i posmatralazalutalu kukuruznu pahuljicu na kuhinjskom stolu.

– Džo je bez sumnje bio u King Džordž holu za vreme pauze – nastavio jeRašton – koja je trajala od tri i petnaest do tri i četrdeset pet. Menadžer na ulazuje veoma siguran kada je satnica u pitanju. Džo je kupio sladoled i nekolikoklinaca ga je primetilo u redu za toalet. Ono što ne znamo jeste da li je bio uzgradi na početku drugog dela.

– Ko je, dođavola, sedeo pored njega? – pitao je Garet. Nije mirovao otkakosu on i Hari ušli u kuću. Šetao je po prostoriji, ljuljao se napred-nazad napetama, lutao od sobe do sobe, dovikivao svoje mišljenje svakome na koga jenaišao. Alis se, sasvim suprotno, skoro nije pomerila u prethodna tri sata.Izgledalo je kao da joj lice iz minuta u minut postaje sve bleđe i manje.

Hari pogleda na sat – skoro je osam. Izvukao je telefon iz džepa i pogledao uekran. Nema poruka.

– U tome je problem – ubaci se detektiv Nizden. – Mesta nisu numerisana,deca su se u pauzi ispremeštala. Nekoliko najmlađih uplašilo se negativca na binii prišlo bliže učiteljima. Sala nije bila ispunjena do poslednjeg mesta, tako da jebilo praznih sedišta. Niko ne može da potvrdi da je video Džoa tokom drugogdela. Razgovarali smo i sa razvodnicima; troje ih je bilo na dužnosti i nijedan sene seća da je video dečaka kako sam napušta dvoranu.

– Učitelji su primetili da je nestao tek kada su prebrojali decu po povratku uautobuse – reče Rašton. – Tada je bilo deset do pet. Profesori su se vratili u salukako bi proverili, ali odustali su pola sata kasnije. Nama je javljeno u pet idvadeset.

– To znači da su prošla već dva sata otkako je nestao – rekao je Garet,provlačeći se pored Nizdena prema sudoperi. Sipao je čašu vode, prineo jeusnama, a zatim je spustio. Okrenuo se kada je začuo zvuk otvaranja vrata; Tom

226

je ušao u kuhinju. Stajao je na vratima, redom gledajući sve prisutne u prostoriji.Činilo se da niko ne zna šta bi mu rekao. Onda se iza njega pojavila Dženi Pikap,bleđa nego obično, sa Mili u naručju.

– Hajde, Tome, ljubavi – rekla je. – Ostavimo ih da razgovaraju. Hoćeš li dase igramo na kompjuteru?

Tom otvori usta, želeći da joj odgovori, ali umesto toga mu donja usna zadrhti.Okrenuo se i istrčao iz prostorije baš kada je Mili počela da cvili, tražeči da jeodnesu do majke. Alis je ustala i ispružila ruke. Prihvatila je kćerku i vratila se ustolicu, kao da joj je ustajanje bilo previše naporno.

– Ja ću ostati sa Tomom – promrmljala je Dženi.– Hvala – reče Garet. – Doći ću za sekund. Već je vreme da idu na spavanje.Dok je Dženi izlazila iz kuhinje, Hari je još jednom proverio ekran svog

telefona.– U redu – nastavi Rašton. – Posle toga smo pregledali snimke video-nadzora.

To nije baš jednostavan zadatak: zgrada je ogromna. Istovremeno sa predstavomodržavala se konferencija u Nortgejt apartmanu, a i kafe-bar je bio priličnoposećen, što se može i očekivati u danima pre Božića.

– I? – rekao je Garet dok je prosipao vodu u sudoperu.Rašton odmahnu glavom. – Kamere u foajeu ništa nisu snimile. Naravno,

tokom pauze tuda je prolazilo mnogo ljudi i nije nemoguče da se Džo provukaoiza nekoga; međutim, službenik škole stajao je na vratima kako bi sprečio upravoto. Ona tvrdi da nijedno dete nije prošlo pored nje, i prilično je sigurna u to.

– Šta je sa ostalim izlazima? – pitao je Hari.– Računajući službeni ulaz i požarni izlaz, postoji ukupno devet izlaza iz

zgrade – odgovori Rašton. – Neki su pod nadzorom kamera, neki nisu. Međutim,uspeli smo da se dočepamo jednog snimka koji bismo želeli da vam pokažemo.Kod tebe je, Endi?

Detektiv Endi Džefriz, koji više liči na maloletnog delinkventa nego napripadnika lankaširske policije, otvorio je laptop na kuhinjskom stolu. Pritisnuoje dve tipke i okrenuo ekran ka Alis. Garet je prišao stolu i nadvio se nadstolicom u kojoj je sedela njegova supruga. Hari se takođe primakao. Svi suposmatrali snimak video-nadzora. Video se jedan od hodnika King Džordž hola.Dva člana osoblja hodala su u pravcu kamere i izašla iz kadra u istom trenutkukada su se na ekranu pojavili jedno dete i jedna odrasla osoba. Odrasla osobanosila je kačket, pantalone i debelu postavljenu jaknu. Dete je nosilo sličanpreveliki kačket i veliku plavu plastičnu kabanicu. Hodali su prema vratima –odrasla osoba prebacila je ruku preko detetovog ramena – a zatim su izašli izzgrade.

227

– Šta mislite? – upita Rašton.– Da pogledamo još jednom – rekao je Garet.Snimak je ponovo pušten. – Nisam siguran – rekao je Garet nakon trećeg

gledanja. – Visina odgovara Džou, slične je građe, ali nigde se ne vidi lice. Šta timisliš, Al?

Alis na tren nije reagovala. Onda je odmahnula glavom.– Pustićemo ovaj snimak večeras u vestima – reče Rašton i pogleda na

časovnik. – Za nešto više od sat vremena. Tražićemo da se sami prijave. Akonemaju veze sa Džoom, ostavićemo ih na miru.

– Da li je na snimku muškarac? – pitao je Hari. – Žena? Tinejdžer?– Možemo samo da nagađamo – rekao je Rašton. – Naši ljudi pokušavaju da

poboljšaju snimak, ali kada na raspolaganju imate samo snimak nečijeg temena,to je prilično nezgodno. Naravno, moguće je da ovi ljudi nemaju nikakve veze saDžoom. Policajci ispituju sve vozače autobusa koji su danas radili u okolinidvorane. I taksiste, u slučaju da je mališa kod sebe imao nešto novca.Podrazumeva se da smo njegovu fotografiju poslali svim stanicama u okolini,zajedno sa opisom.

Hari položi telefon na sto ispred sebe. – A kamere u gradu? – rekao je. – Zarone ne snimaju sve nas otprilike sto puta dnevno? Ako je to istina, sigurno jeneka kamera u Blekbernu snimila Džoa.

– Naša ekipa pregleda sve te snimke – rekao je Rašton. – To će potrajati, togaste, siguran sam, svesni, ali u pravu ste, verovatno ga je neka od tih kamerauhvatila.

– Možemo li mi da pomognemo? – pitao je Hari. – Ako vam nedostaju ljudi.Možemo da sedimo i gledamo u monitore.

– Dobro si se setio – reče Rašton – ali bolje je da se takvim poslovima baveoni koji nisu emotivno vezani za slučaj. Vaše mesto je ovde, sa porodicom.Nego, gde sam stao? – Pogledao je beleške. – Policajci kruže centromBlekberna, raspituju se u prodavnicama koje su još otvorene. Svi imaju Džoovefotografije.

– Ali Džo ne bi tek tako odšetao sa strancem – rekao je Garet. – Ako jenapustio King Džordž hol, mogao je to da uradi samo u društvu nekoga kogapoznaje.

– Vrlo moguće – reče Rašton. – Sa druge strane, on je veoma mlad. A ljudiumeju da budu izuzetno ubedljivi. Razgovarali smo i sa svim njegovim školskimdrugovima. Ako je Džo nešto naumio, moguće je da je to pomenuo nekome odnjih. A sad moram natrag u stanicu. Čim vest bude emitovana, telefoni ćepoludeti. – Ispružio je ruku i potapšao Alis po ramenu. – Ne gubite nadu, curo –

228

rekao je pa ustao. – Neko ga je sigurno primetio.– Samo trenutak – rekao je Hari i odgurnuo svoju stolicu. – Vaša pretraga po

Blekbernu deluje veoma temeljno, ali šta je urađeno ovde?Rašton se namršti. – Ovde? – pitao je.– Ko ga traži ovde? Nisam primetio tragove potrage napolju. I još nismo

pronašli onu devojčicu o kojoj je Tom govorio.– Blekbern je dvadeset kilometara odavde, Hari – odgovori Rašton. –

Sumnjam da je istrčao iz pozorišta da bi se sam vratio kući.– I vi mislite da je Džoov nestanak samo slučajnost? – upita Hari. – Da nije

povezan sa ovdašnjim događajima?Rašton htede da odgovori, ali se predomislio.– Da popričamo napolju, prečasni – promrmljao je, pokazujući ka vratima

hodnika. Hari ustade i krenu za Raštonom. Dok su se približavali ulaznimvratima, primetili su da ih Gareta prati. Rašton htede da prigovori.

– Poslednji put kada sam proverio, ovo se ticalo mog sina – reće Garet iprekrsti ruke preko grudi.

– U dvorištu ove kuće pronađeno je troje mrtve dece – rekao je Hari. – Sad jejedno dete nestalo. To ne može biti obična otm...

– To su bile devojčice, znatno mlađe od Džoa – odbrusio je Rašton. Nekolikotrenutaka je zurio u Harija, a onda se naizgled primiri. – Okupiću ekipu ujutru –rekao je. – Povešćemo pse tragače, proveriću da li je helikopter na raspolaganju,možemo da tragamo za Tomovom devojčicom. Ali večeras moramo da seusredsredimo na teritoriju na kojoj ćemo najverovatnije pronaći dečaka. On jenegde u Blekbernu, ubeđen sam u to.

70.

– Bolje ti je?Evi obrisa nos i pređe maramicom ispod očiju kako joj se šminka ne bi

potpuno razmazala. – Da – rekla je iako se nije osećala bolje. – Izvini.Nakon incidenta u crkvi Evi se odvezla pravo do Džilijaninog stana. Niko nije

odgovorio na njeno uporno kucanje. Na kraju joj je žena iz prodavnice uprizemlju rekla da je Džilijan uhvatila autobus pre manje od deset minuta. Evinije preostalo ništa osim da se vrati na posao. Nedugo nakon što je stigla ukancelariju, pozvali su je iz policije i obavestili je o Džoovom nestanku.Otkazala je sve obaveze do kraja dana i uputila se do kuće svog supervizora,

229

Stiva Čeninga, što joj je oduzelo gotovo ceo sat. Njegova supruga je partner uvelikoj računovodstvenoj kompaniji i oni žive u staroj seoskoj kući u srcuBoulendske šume.

– Sve je u redu – rekao je. – Možeš da pričaš?Klimnula je glavom.– Policija nije povezala Džoov nestanak sa ranijim događajima u gradu? –

pitao je Stiv. – Uprkos onome što se dogodilo njegovoj sestri, dva puta?Evi odmahnu glavom. – Ne. Kažu kako nema izgleda su ti događaji u

neposrednoj vezi zato što je Džo nestao u Blekbernu i zato što se on ne uklapa uprofil žrtve. Policajac koji vodi slučaj misli da je nedavna pažnja medijaizazvala Džoovu otmicu. Misli da ga je neko video na televiziji i da mu sedopao. Pretpostavljam da je i to moguće.

Stiv ustade i priđe prozoru. Na drugoj strani ulice svetla na tremu osvetljavalasu niz kamenih kućica. Na nekoliko prozora stajale su božićne jelke. Na krajuulice, preko uske rečice, pružio se kameni most. Nešto ranije, Evin dolazak sepoklopio sa dolaskom jata gusaka. Ptice su se bučno spustile u rečno korito. Evise činilo da ih i dalje čuje, dok se spremaju za počinak. Zatim je čula neštodrugo. Prigušeno pištanje koje je dopiralo iz njene tašne. Neko joj je ponovotelefonirao.

– Šta ti misliš? – Stiv ju je pitao.Ne može da se javi na telefon, ne može sada da razgovara sa Harijem. – Čini

mi se da ima suviše podudarnosti da bi bilo slučajnost – rekla je, trudeći se da seusredredi na razgovor. – I bilo bi nerazumno odbaciti mogućnost da je Džoa otelaista osoba koja je ubila devojčice. Pitam se da li detektiv Rašton odbija daprizna kako su događaji povezani jer bi to značilo da je on odgovoran, makardelimično. Da nije zabrljao u prethodnim istragama, ubica danas ne bi bio naslobodi.

Stiv se odmakao od prozora i ponovo seo. – To je pomalo okrutno, ali moždasi u pravu – rekao je. – Šta misliš, šta se to događa?

– Ne mogu ni da pretpostavim, Stive – rekla je. – Nisu to samo tri ubistva iotmica. Imali smo krv u peharu za pričest, čovekolika lutka bačena je sa balkonau crkvi, provale u porodične domove, glasovi ljudi koji ne postoje, i ozbiljnohendikepirana žena se šeta okolo i prestravljuje ljude. Ništa od ovoga nemanikakvog smisla.

Stiv ju je gledao bez reči.– Mili Flečer se uklapa u profil žrtve – rekla je Evi. – Mislim da je izabrana

na početku, čim se njena porodica doselila u grad. Ali zašto bi neko ko je većdvaput ubio, ko je nameravao da ubije ponovo, izvodio toliko glupih trikova?

230

Kao da se neko trudio da... – zaustavila se.– Nastavi – ohrabrio ju je Stiv.– Upozori ljude – dovršila je jer ju je Stiv gledao onim svojim poznatim

pogledom koji ne dozvoljava da rečenice ostanu nedovršene. – Ali to nemasmisla. Zašto bi ubica pokušavao da upozori ljude koji imaju mogućnost da...

– Nastavi.Pobogu, zašto ne može smireno da razmišlja? Džoov nestanak ju je preplašio.

– Ubica ih ne bi upozorio – najzad je rekla. – Ubica nije odgovoran za trikove. –Prošla je prstima kroz kosu. – Gospode, tako je očigledno – nastavila je. – Svevreme smo mislili da tražimo jednu osobu. Ali ne, ima ih dvoje.

– To već ima smisla – rekao je Stiv, nervozno se smešeći. – Imamo ubicudevojčica, koji je možda oteo Džoa, i osobu koja pokušava da upozori one kojimogu da ga zaustave. Ili, u Džilijaninom slučaju, ne da je upozori, jer sada je većprekasno, nego da joj kaže šta se zaista desilo. Šta je govorio onaj glas koji jeDžilijan uporno čula? „Mama, mama, nađi me”? Možda je trebalo doslovno to dashvati – i da pronađe grob.

– Kako se Hari uklapa u sve ovo? – upita Evi. – On nema decu.– Hari upravlja crkvom – odgovorio je Stiv.– Mesto za ubijanje – prošaputa Evi kada joj se iznenada pred očima ukazaše

Džoovo lepo bledo lice i duge, tanke ruke. Snažno je zažmurila kako bi odagnalasliku.

– Tako je – rekao je Stiv. – E sad, mislim da ta žena koju nazivaš Eba ne možebiti ubica. Osoba koja boluje od teškog oblika kongenitalnog hipotiroidizma nijeni mentalno ni fizički sposobna da isplanira i izvede tri ubistva i otmicu. Da nepričamo o odlasku autobusom do Blekberna i izvođenju dečaka iz King Džordžhola. Slažeš se?

– Da – rekla je Evi. – Da, naravno. U pravu si. Ali možda je ona pokušavalada upozori ljude.

Stiv se nagnuo ka njoj. – Razmisli o onome što su glasovi govorili. Šta je reklaTomu? „Mili pada”? On je njene reči shvatio kao pretnju, ali ako posmatraš izdrugog ugla, to može da zvuči kao upozorenje. Nego, kada si poslednji put popilalek?

Evi je morala da se nasmeši. – Preskočila sam dozu u šest – priznala je. –Žurila sam da stignem ovamo.

– Hoćeš da ti donesem nešto?– Ne, stvarno, nije toliko ozbiljno. Ionako pokušavam da smanjim. Stive, ako

Eba nema veze sa otmicama, ako je pokušavala da upozori ljude, onda onasigurno zna ko je ubica.

231

Stiv klimnu glavom. – Izgleda mi da ćemo, ako pronađemo Ebu, pronaći iotmičara. Ako je pronađeš pre nego što ubica dovede Džoa do crkve, možda ćešuspeti da ga spaseš.

71.

Hari otvori vrata kripte. Odozdo ga zapahnu ustajali miris davno zaboravljenihstvari. Uzeo je baterijsku lampu i kutiju sa alatom, koje je poneo iz kola.

Tama u kripti delovala je gušća nego inače. Rašton i njegov tim doći će čim serazdani. Pretražiće crkvu i kriptu uzduž i popreko. Bilo bi glupo da na bilo kojinačin ugrozi njihovu istragu. Sa druge strane, do svitanja ima još jedanaest sati.Džo je možda upravo sada negde dole.

Ali mnogo je lakše silaziti niz ove stepenice dok napolju ima dnevnog svetla,kada nije sam i pre nego što su počela da se pojavljuju tela ubijene dece. Kada jeposlednji put bio ovde, zlo nije bilo toliko blizu da oseti njegovo milovanje posvom vratu. Osvetlio je prolaz. Iako je sijalica je bila jaka, osvetlila je svegadesetak stepenika. Hari je i dalje stajao na prvom.

Ključ od vrata ostao je u bravi. Ako siđe u podrum i ostavi ga tako, neko bimogao polako da zatvori vrata, okrene ključ i... Hari ubaci ključ u džep. Dubokoje udahnuo, ispravio ramena. Ovo je smešno. On je odrastao čovek. Ovo jepodrum kao i svaki drugi. Da li će večeras shvatiti da je u dubini duše kukavica?

Pod svetlom lampe činilo se da se tama pomera, kao da prikuplja snagu,čekajući da vidi da li će se on usuditi da siđe, znajući da verovatno neće. On jeBožji čovek. U crkvi. Da li će ove noći saznati i da je njegova vera zapravoprevara?

– Dok hodam kroz dolinu senke smrti, neću se plašiti zla – prošaputao je Hari iistog trenutka se osetio još gore. Da ga neko sluša, znao bi da laže. Prestravljenje. – Neću se plašiti zla – ponovo je pokušao – jer Ti si uz mene.

On još stoji na najvišem stepeniku a Džo, mali šestogodišnjak Džo se moždanalazi ispod, preplašen i smrznut, zarobljen u jednom od onih kamenih kovčega.

– Jer Ti si uz mene – ponovio je Hari. Nije se pomerio. – Ma, jebiga – rekaoje i krenuo dole.

72.

232

– Budi pažljiva – rekao je Stiv Evi kroz prozor automobila. – Dug je put, a navestima su najavili jak mraz.

Nije bilo potrebe da joj to kaže. Videla je kako se njegov dah kovitla u tami.Mraz se već nahvatao na kamenju kraj uskog kolovoza. – Biću pažljiva – rečeEvi. – I hvala ti.

Stiv se nagnuo još niže i naslonio laktove na ivicu otvorenog prozora, kao danije želeo da je pusti da ide. – Još nešto mi je palo na pamet – rekao je. –Devojčice su otete sa razlogom. U svim slučajevima otmica dece zadovoljavanjeseksualnih potreba je uvek prisutno kao očigledan motiv.

Evi se ugrizla za usnu. Ponovo joj se ukazao Džo, lebdeo je nad prilazom kaoduh. – Znam ovo dete, Stive – rekla je. – Ima tamnoriđu kosu i pegice i...

– Prekini.Evi začuđeno trepnulu.– Njegova majka ima pravo da kuka o njegovoj riđoj kosi i pegicama. Ti

moraš da se usredsrediš na činjenice ako želiš da mu pomogneš. Dakle, Megan iHejli su pronađene u istoj odeći koju su nosile kada su poslednji put viđene. Dali ti to ukazuje na seksualni napad?

– Malo je verovatno – saglasila se Evi. – Ako motiv nije seksualne prirode, toznači da tražimo nešto drugo?

– Drugo, mesto na kome su ubijene je značajno. Postoji razlog zbog koga subačene sa galerije crkve.

– Slažem se – rekla je. – Baš kao i Hari. On misli da ceo slučaj ima veze sacrkvom.

– Treće, sve žrtve su nekako povezane, uključujući i Džoa – reče Stiv. – Kogod da ih je oteo, bio je povezan sa svima njima. U suprotnom, ubica bi prešaomnogo veću teritoriju kako bi pronašao žrtve i time bi šanse da bude uhvaćenbile manje. On se drži poznatog terena, što mi govori da žrtve nisu bilo kojedevojčice, da su baš te devojčice morale biti ubijene. Pronađi vezu i pronaći ćešubicu.

– Ili Ebu.– Tako je. Šta misliš, da li će lokalni doktor hteti da razgovara sa tobom?Evi slegnu ramenima. – Nemam pojma – rekla je. – Možda pomisli da mu

pravim zasedu ako se pojavim kod njega pred operaciju u subotu prepodne.– Ipak, moraš da pokušaš.– Znam.– Da li tvoja kolena mogu da podnesu dugotrajno čučanje?– Nijedan deo mog tela odavno više ništa ne podnosi. Zovi me nakon što

razgovaraš sa njim.

233

– Hoću.– I ne opterećuj se zbog Harija. Do jutros si sve radila po propisima. Niko te

neće odbaciti zbog jedne loše procene.– Mnogo ti hvala, Stive.– Sigurna si da nećeš ništa protiv bolova?Evi je odbila. – Stvarno nije toliko strašno. Uzeću nešto čim stignem kući.– Okej – Stiv je ustao, onda se, izgleda, setio još nečega i vratio se na prozor.

– Nešto u vezi sa Džoom me zbunjuje, Evi. On se ne uklapa. Detektiv je u pravu,barem što se toga tiče. On im je potreban zbog nečeg drugog.

73.

Tom je drhtao. Staklo je bilo hladno i zid je bio hladan i sve je bilo hladno, alion nije mogao da se pomeri. Ne dok ne vidi zrak svetla kako mu prilazi stazomkoja vodi kroz dvorište crkve. Počeo je da broji. Deset, jedanaest, dvanaest.Kada izbroji do trideset, tata će se vratiti kući.

Čuo je zvuk okretanja ključa u prizemlju i otvaranje ulaznih vrata. To sesigurno tata vratio iz obilaska groblja i nosi Džoa u naručju, smrznutog, umornog,dozlaboga nervoznog, ali ipak nosi Džoa. Tata ga je pronašao, Tom je biosiguran u to. Potrčao je, otvori vrata svoje sobe, približio se stepeništu. Garet jestajao u holu u prizemlju, još u svom debelom kaputu. Pogledao je naviše. Bio jesam.

Tom je posmatrao kako njegov otac skida kaput i prebacuje ga preko stolice upredsoblju, a zatim se penje uz stepenice. Popeo se na sprat, spustio ruke naramena svog najstarijeg deteta i okrenuo ga. Zajedno se vratiše u Tomovu sobu.Tom se popeo na Džoov krevet; tata nije ništa rekao. Kleknuo je na tepih ipomazio sina po kosi.

– Tata, izvini – Tom je celo veče čekao trenutak da to kaže, ali sada je prvi putbio nasamo sa svojim ocem.

Tata je zbunjeno gledao. – Zašto, druže?– Zato što ga nisam čuvao. Znam da treba da ga čuvam.Njegov tata je duboko uzdahnuo, činilo se da sav drhti. Odjednom mu se oči

ispuniše suzama. Tom nikada ranije nije video svog oca da plače. – Tome, nisi tikriv – rekao je dok je svojom hladnom šakom hvatao Tomovu. – Nije tvoj posaoda ga čuvaš. Tamo je bilo učitelja. Nemoj nikad, nikad da misliš da si ti kriv.

Tom nikada ranije nije čuo svog oca da laže.

234

– Naći ćemo ga, zar ne, tata? Obećaj mi da ćemo ga naći.Garetove usne se iskriviše i on ih s naporom ispravi. – Tražiću ga do kraja

života, Tome – rekao je. – To ti obećavam.Garet zagrli svog sina i spusti glavu na jastuk. Tom, koji je rešio da ostane

budan dok ne nađu Džoa, najednom oseti kako su mu kapci veoma teški. Tata munije obećao da će naći Džoa, već samo da neće prestati da ga traži. Znači, samojedna laž. To je sve što će dobiti.

74.

Pred Harijevom kućom nije bilo srebrno-plavog auta. Bilo je skoro jedanaestsati. Evi dohvati mobilni telefon. Ostavio joj je šest poruka, sve pre osamčasova, ali ona jednostavno nije želela ni sa kim da razgovara pre nego štorazmisli, pre nego što popriča sa nekim ko nije emotivno uključen u ovaj slučaj.

Okrenula je Harijev broj i glas automata ju je pozvao ostavi poruku.Vrištalo joj se od bolova u nozi, a kičma ju je bolela kao da je satima ležala

na gomili kamenja. Trebaju joj lekovi, treba joj je hrana i treba joj je odmor.Pokrenula je motor.

Kada se parkirala, ponovo je pozvala Harija. Nema odgovora. Ostala je sama.

75.

– Svaka čast Berku i Heru17 – promrmljao je Hari dok je podvlačio gvozdenupolugu ispod kamenog poklopca sarkofaga, a onda se oslonio na njega svomtežinom. Teška ploča pomerila se za delić centimetra. Koristeći veštinu stečenutokom proteklog sata, Hari je pomerio poklopac tek toliko da baterijskomlampom obasja unutrašnjost sarkofaga.

Ništa. Baš kao i u osam kamenih kovčega koje je otvorio pre ovog. Nemakostiju, nema mumificiranog tkiva, nema raskomadane odeće pokojnika, idefinitivno nema Džoa. Verovatno nikada neće saznati kada su ostaci davnopreminulih sveštenika odneti iz kripte Crkve Svetog Barnabasa, ali oni susvejedno bili odneti.

Odavno više nije napet i uznemiren. Zaista nema ničeg boljeg od teškogfizičkog rada ako čovek želi da zaboravi na brige.

Samo je još jedna niša ostala neispitana. Poslednja u nizu, u najudaljenijem

235

delu podruma. Nijedan od ključeva koje je Hari našao u fioci stola nisuodgovarali gvozdenoj rešetki. Policija je verovatno koristila Sinklerove ključeveprilikom prethodne pretrage. Hari je najpre lupkao prstima po gvozdenimšipkama, a onda provukao pajser kroz rešetke i počeo da udara u dva sarkofagakoja je uspeo da dohvati; potom je uzviknuo Džoovo ime i proveo narednih desetminuta pažljivo osluškujući. Najzad je bio primoran da odustane. Džo nije ucrkvi. Nije u njoj i nije ispod nje.

Sada barem zna.Hari je prošao kroz prvu odaju i pomoću lampe pronašao vrata ka sledećoj

podrumskoj prostoriji. Sada se nalazi ispod svoje crkve, a ulično svetlo jenekako uspelo da se probije do njega iako se bližila ponoć.

Hari krenu napred. Zadivljen sopstvenom smelošću, isključio je lampu.Nejasni oblici postepeno su izranjali iz tame. Svetla sa ulice osvetljavala suunutrašnjost crkve kroz prozore, a delić tog svetla dopirao je i do podruma.

Kako?Hari je došao do mesta koje je delovalo najosvetljenije. Da, to je svetlost,

četvrtasti snop. Došao je do obasjane tačke i podigao pogled. Tik iznad njegoveglave nalazila se nekakva rešetka. Podigao je ruke i protresao je. Čvrsto jestajala. Pokušao je da je odgurne i ona odlete naviše.

Dok je gurao rešetku u stranu, čulo se kako metal grebe po popločanom podu.Hari je podigao ruke i uhvatio se za ivice otvora. Po prstima je prepoznaokamene ploče koje pokrivaju deo poda oko oltara. Vreme je da proveri koliko sumu zaista snažne ruke.

Dovoljno su snažne. Podigao se iz jednog pokreta i pogledao oko sebe. Bio jetačno iza orgulja, u tesnom prostoru punom prašine, kakav često postoji iza starihinstrumenata. Kroz razmake između cevi video je govornicu, manje od metraudaljenu.

„Vreme za ubijanje.”– Dakle, tu si se krila – promrmljao je Hari. – Naša mala drugarica sa

glasovima – Hari se ponovo spustio u podrum, vratio rešetku na mesto i krenuoka izlazu. Čudna drugarica malih Flečerovih, Eba, odlično se snalazi u crkvi, toje jasno. Verovatno mu je ona priredila onu zvrčku na dan kada je stigao.

Hari zaključa podrum pa proveri bravu i katanac na glavnim vratima crkve.Oprao se na lavabou udno zgrade i ušao u naos. Zahvaljujući Dženi Pikap,nekoliko sati ranije večerao je zajedno sa Flečerovima. Poneo je vreću zaspavanje iz kola, koja je ostavio nekih pola kilometra niže, na tihom, skrajnutommestu. Spreman je.

Kada je stigao do oltara, podigao je draperiju sa starog stola od hrastovine.

236

Preko oltara je bila raširena smeđa prekrivka od damasta, kao i bogati ljubičastibrokat koji je služio za pričešća. Ubacio je nekoliko jastučića za molitve pod sto,a onda se i sam uvukao. Nakon što je vratio draperije na mesto i namestio vrećuza spavanje, legao je.

Nalazi se na mestu za ubijanje. Ako večeras neko ovde dovede Džoa, bićespreman.

76.

Evi pogleda na sat. Bližilo se deset, ali su se kroz prozor na prvom spratu videlasvetla. Prešla je ulicu i pozvonila. Bol u nozi i leđima se pojačao tokomproteklog sata. Pogrešila je kada je odbila da uzme lekove od Stiva.

Nakon nekoliko minuta svetlo obasja vrh stepeništa, niz koje utom siđe tamnafigura. Evi oseti kako joj se grudi stežu. Silueta je stigla do dna stepeništa. Vratasu se otvorila i sledećih sekund ili dva dve žene su se nemo gledale.

– Zdravo, Džilijan – reče Evi.Džilijan se malo zaljulja unazad; nije baš uspevala da isprati Evin pogled. –

Vidim, odvukla si se od njega? – rekla je. Bila je pijana.Evin grudni koš kao da se skupio. Gotovo je morala da se bori za svaki dah. –

Nakon što si me videla u crkvi, došla sam pravo ovamo da te nađem – rekla je,znajući da će Džilijan slušati samo ukoliko se o njoj radi. – Pošto te nisampronašla, otišla sam kod drugog psihijatra – nastavila je. – Proveli smo veći deovečeri pričajući o tebi. Brinem se za tebe, Džilijan. Mogu li da uđem?

– Ne! – Džilijanine ruke poleteše ka dovratku, blokirajući prolaz, kao da rečinisu bile dovoljne da Evi ostane napolju.

– Džilijan, Hari i ja nismo u vezi – rekla je Evi; osetila je da joj glaspodrhtava, ali se naterala da gleda sagovornicu pravo u oči. – Ne izlazimo, neposećujemo se i svakako ne spavamo zajedno. Ali on je u poslednje vreme podneverovatnim pritiskom. I ja sam. Ono što si videla danas bila je greška.

Evi uzmaknu za korak i bezuspešno pokuša da se nasmeši. – Ja nisam njegovadevojka – rekla je. – Ali, Džilijan, bojim se da ćeš morati da priznaš da nisi ni ti.

– Kučko lažljiva!Bes koji sevnu na Džilijaninom licu, više nego njene reči, naterao je Evi da

uzmakne i zamalo se spotakne.– Zbog tebe se promenio – zapenila je Džilijan. – Voleo me je. Bili smo

bliski. Poljubio me je. Onda je odjednom počeo da me izbegava. Napunila si mu

237

glavu lažima o meni, zar ne? Rekla si mu da sam luda. Trovala si ga jer si gaželela za sebe.

– Nikad nisam pričala o tebi sa... – Evi poče pa zaćuta. Ni to više ne može datvrdi. Jeste pričala o Džilijan sa Harijem.

– Stvarno si jadna, znaš? – Džilijan krenu napred i gurnu Evi prema ulici. –Mislila sam da sa mnom nešto nije u redu, ali ti si tek poremećena. Ondaposlušaj glas razuma, bar jednom. Možda će te kresnuti ako stvarno bude očajan,ali to je sve što će ikada želeti od jednog bogalja.

– Džilijan, prestani – Ne može da se bakće sa time, ne sad.– I to samo u mraku.Ples u... Pozliće joj. – Doći ću ujutru da te obiđem – uspela je da izusti.– Nema potrebe.– Naći ćemo ti drugog doktora. Znam da je naš odnos kompromitovan i za to

sam ja kriva...Evi je razgovarala sama sa sobom. Džilijan je zalupila vrata.

77.

19. decembar

Kada se Tom probudio, soba je bila mračna. Sat na njegovom stolu pokazivao jetri ujutru. Ležao je u Džoovom krevetu.

Ponovo je zatvorio oči. Setio se da je gledao emisiju u kojoj su govorili da suljudi često povezani u mislima. To je česta pojava kod identičnih blizanaca, reklisu u emisiji, jedan od njih bez reči zna šta onaj drugi misli. Razlika u godinamaizmeđu njega i Džoa nije velika. Vrlo često je tačno znao o čemu njegov mlađibrat razmišlja. Možda su on i Džo povezani. Možda bi Džo mogao da mu kažegde je, ako se jako koncentriše.

Sat na crkvi počeo je da odzvanja. Bong, bong, bong.

* * *

Prostirka sa oltara naslanjala se na Harijevo lice. S mukom se probudio.Približio je ruku licu i uključio svetlo na ručnom satu. Tri i deset. Osetio je dašakhladnog vetra. Neko je otvorio vrata.

Što je tiše mogao, Hari se otkotrljao iz svog skrovišta, ustao i sakrio se iza

238

orgulja. Crkva je delovala prazno. Četvrtasta rešetka ispod njegovih nogu stajalaje na svom mestu. Niko se nije popeo iz podruma.

Stajao je nepomično, pažljivo osluškujući. Vetar je duvao; meteorolozi sunajavili da će večeras možda padati sneg.

Pet minuta kasnije polako se provlačio između klupa, proveravajući obe stranedok je prolazio. Kada je došao do zadnjeg dela crkve, proverio je vrata kapodrumu. I dalje su zaključana i zatvorena katancem. Galerija na spratu bila jeprazna. Prišao je malim drvenim vratima koja vode do kule sa zvonikom. Bila suzaključana, ali reza je bila otvorena. Da li je ranije zatvorio ta vrata? Nije imaokad. Ali ipak je siguran da jeste.

* * *

Ništa. Ako je Džo slao poruke, Tom ih nije primao. Odjednom više nije bio ustanju da leži mirno. Ustao je i izvukao se iz kreveta. Prošao je kroz hodnik iotvorio vrata Miline sobe. Ona je čvrsto spavala, a pramenovi kose na čelu bilisu joj slepljeni od znoja; čvrsto je privila Simbu na grudi.

Šta ako je Džo u ovom trenutku negde napolju? Šta ako se vratio kući i nemože da uđe? Možda se sklupčao pred vratima i sada se smrzava. Tom se laganospustio niz stepenice i provirio kroz staklo na ulaznim vratima. Nema malog,promrzlog dečaka na pragu.

U trenutku kada se spremao da se vrati na sprat, začuo je nešto u dnevnoj sobii zaustavio se. Jedva se usuđujući da se nada, otvorio je vrata. Njegova mama,još u odeći koju je nosila celog dana, ležala je na jednom kauču sa ćebetomprebačenim preko struka. Na drugom kauču sedeo je njegov tata. Glavu jezabacio unazad, oči su mu bile zatvorene. Teško je disao.

Tom se uvukao u sobu. Na trećem kauču bili su jastučići i prekrivač jarkihboja. Legao je i pokrio se.

* * *

Hari je otključao vrata kule. Dođavola, kako je hladno. Kula je bila prazna, izvono je visilo onako kako ga je ostavio nekoliko sati ranije. Nije bilo razlogada se penje. Niko nije mogao spolja da se popne na kulu.

Bar ne odrastao muškarac. Mršava žena bi možda uspela. Eba je bila veličinedeteta. Hari se propeo kako bi bolje video. Pred njim se spuštao popločani krov.Na suprotnom uglu, sa prednje strane crkve, video je jednu od tri lažne kule sazvonikom. Za razliku od one u kojoj se on nalazi, one su bile prazne, sagrađene

239

isključivo iz estetskih razloga. Kroz kamene stubove video je noćno nebo.Nikoga nije bilo na krovu – on sigurno nije izvukao rezu ranije. Spustio se iizašao iz galerije. Dok je hodao kroz crkvu, ponovo je pogledao na sat. Dvadesetdo četiri. Vreme mu je da se vrati u krevet.

78.

Oštar zvuk trenja i škripa. Zatim prigušen odjek spuštanja nečeg teškog na kamen.Hari se izvukao iz skrovišta dovoljno brzo da primeti tamnu siluetu kako nestajeu podu.

– Čekaj! – nagonski je povikao. Čuo je kako nešto sa treskom pada na zemljuispod njega. Posegao je rukom ispod oltara, dohvatio lampu i pojurio kroz crkvu.Nema potrebe da se i dalje krije.

Ušao je u podrum i uključio lampu, osvetljavajući svaki ćošak, tražeći svakusenku kojoj tu nije mesto, svaki pokret koji nije njegov. Prva odaja delovala jeprazno. U trenutku kada se spremao da pređe u drugu odaju čuo je nešto. U drugojodaji, gvožđe je udaralo u gvožđe.

Hari potrča ka prolazu, ali odmah zastade. Nema smisla zaletati se u tamu. Jošstojeći u dovratku, svetlom baterijske lampe pretraživao je prostoriju; pronašaoje školjku, prvu nišu, drugu, a zatim – kapija na šestoj i poslednjoj bila jeotvorena. Na onoj koju ranije nije uspeo da otvori – neko je sada bio u njoj.

– Eba – rekao je. – Da li se tako zoveš? Eba, samo želim da razgovaramo.Treba mi tvoja pomoć da pronađem Džoa.

Nije bilo odgovora. Prošao je pored treće niše, približavao se.– Samo tražim Džoa, Eba. Možeš li da mi kažeš gde je?Prošao je i pored četvrte niše i primakao se petoj. Kapija šeste i dalje je bila

otvorena.Usporio je korak i približio se. Seća se da je u šestoj niši video četiri

sarkofaga, uzan prolaz i mala drvena vrata na krajnjem zidu.Pripremajući se za iznenadan napad, prošao je kroz kapiju. Niša je bila

prazna. Eba je sigurno izašla kroz ona druga vrata. Hari se uputi ka njima. Bila suširoka tek nešto više od pola metra i otvarala su se ka spolja.

Iza vrata je bila uska i visoka odaja sa lučnom tavanicom od cigle. Sa obejustrana nalazile su se police od cigle, a na svakoj od njih ležao je po jedan kamenisanduk. Vazduh je bio suv i prašnjav, ali su se na suprotnoj strani nalazila jošjedna vrata kroz koja je dopirao svež povetarac. Eba je izašla u žurbi, a kroz

240

nemoguće sitan prorez videlo se noćno nebo.Dok je prolazio pored kovčega, pogledao je na sat. Šest i četrdeset ujutru.

Gurnuo je vrata i našao se u malom dvorištu okruženom visokom gvozdenomogradom. Odmah je prepoznao ogradu iako joj je dosad prilazio samo sasuprotne strane. Izašao je iz crkve kroz kriptu porodice Renšo.

U redu, sada bar zna kako je Eba uspevala neopaženo da ulazi u crkvu i izlaziiz nje. Ali gde je ona? Prošao je kroz dvorište, gazeći grubi šljunak, i otvoriogvozdenu kapiju.

Iako je bilo skoro sedam časova ujutru i mada se ostatak sveta spremao daustane, nebo je bilo tamno kao usred najcrnje noći. Hari je oslušnuo, a srce mu jetuklo u grudima. Nigde nikakvog zvuka, nema čak ni vetra.

Onda se začulo šiškanje trave i mrdanje žbunja. Neko je hodao u njegovompravcu. Hari stade u senku visokog lovorovog grma. Video ju je, sitnu figuru,kako se primiče, kako se osvrće, kao da se plaši da će nešto odnekud iskočiti.Hari zakorači, zgrabi uljeza za ramena i okrenu ga ka sebi.

– Tome! – rekao je, ostavši bez vazduha. – Šta, pobogu, radiš ovde?Razrogačen, Tom ga je gledao pomalo jogunasto, kao deca kada ne žele da

odgovore na pitanja odraslih. Naročito na glupa pitanja. Traži brata, naravno, štabi drugo radio?

– Da li tvoji mama i tata znaju da si ovde? – Hari upita.Tom zavrte glavom. – Oboje su spavali. Nisam hteo da ih budim.– U redu, ali sad treba da se vratimo – spustio je ruku na Tomovo rame i

poveo ga uz brdo. Ako se Alis i Garet probude i vide da im je nestalo još jednodete, izgubiće i ono malo razuma što im je preostalo.

Došli su do staze i Hari se napokon smirio dovoljno da razgovara. – Tome –rekao je – mislim da sam video onu devojčicu o kojoj si pričao. Onu koju Milizove Eba.

Tom je zastao i pogledao ga. – Video si je?– Da. Nemoj da staješ. – Hari nežno pogura Toma i obojica nastaviše uzbrdo.

– Malopre je bila u crkvi.– Jeziva je, zar ne? – reče Tom tiho.– Nisam je baš najbolje video. – Približavali su se zidu crkvenog dvorišta. –

Tome, da li imaš predstavu ko je ona, gde živi? – pitao je Hari. – Nemoguće jeda živi u brdima, sigurno je negde odavde – imala je ključ grobnice Renšoovih.Da li je moguće da...

– Obično pobegne kad je primetim – rekao je Tom. – Ali prilično sam siguranda razgovara sa Džoom.

– Misliš da je Džo sada sa njom? Misliš da ga je ona odvela?

241

Tom blago klimnu glavom. – To sam rekao policiji – rekao je – ali oni kažu dabi svako ko izgleda kao ona sigurno bio primećen u Blekbernu, naročito u KingDžordž holu. Oni misle da je Džoa odvela odrasla osoba.

– U svakom slučaju, želeo bih da je pronađemo. Tome, da li si nekad...– Tome! Tome!Tom se zatetura unapred. Hari duboko uzdahnu. – Ovde je! – urlao je iz sveg

glasa. – Sa mnom je!Trenutak kasnije Garetova glava se pojavila iznad dvorišnog zida. Preskočio

je zid i krenuo u susret svom sinu.– Dođavola, da li znaš šta si... – počeo je.Hari se umešao. – Tom nije mogao da spava – brzo je rekao. – Izašao je da

traži Džoa. Sreli smo se malo niže odavde.– Majka ti je zamalo doživela srčani udar. Ulazi u kuću.– Lakše malo, prijatelju – rekao je Hari.Garet je podigao ruke na lice i teško disao. – Znam – rekao je. – Dođi, drugar

– pružio je ruku i privukao sina k sebi. Tom je zagrlio oca oko struka dok suhodali prema ulazu u crkveno dvorište. Hari je išao iza njih i spazio Alis, koja jestajala na ulaznim vratima kuće i posmatrala ih. Njeno sitno telo je drhtalo; Harinije mogao da razazna da li se ona to upinje da ne zaplače ili da ne vrisne. Nadrugoj strani ulice palila su se svetla, povlačile su se zavese. On i Garet suprobudili pola Heptonklafa svojim vikanjem.

Hari je zastao dok su Garet i Tom napuštali crkveni posed i približavali sesvojoj kući. Bilo je skoro sedam časova. Stigao je do kapije i zaustavio se.Trebalo bi da ode kući i da se presvuče, doručkuje. Za sat vremena potpuno će serazdaniti, a i Raštonov tim će stići. Imaće osam, možda devet sati dnevnog svetla.

Ali neko ga je posmatrao. Okrenuo se ka uzbrdici. Srebrni audi stojao je tik uzbočni zid crkve. Evi je izašla, oslanjajući se o štap. Sačekala je da joj on priđe.

79.

– Gde si, dovraga, bio? Imaš li pojma koliko sam se brinula za tebe?Držao ju je za nadlaktice; bila je previše ljuta za zagrljaj, ali su istovremeno

bili previše bliski za bilo šta durgo. Osećao se na znoj i prašinu i dim sveća. Očisu mu bile zakrvavljene. Podigla je ruku i pogladila mu bradu.

– Gde si proveo noć? – pitala je dok joj se vilica tresla. Ako je ubrzo ne pusti,pomislila je, rasplakaće se i to bi bio kraj, ne bi više mogla da se sabere.

242

Hari je sklonio jednu ruku sa Evi i obrisao lice. – Stvarno ne želiš da znaš –odgovorio joj je, pustio je i zavukao ruke u džepove. – Hajde da doručkuješ samnom.

Ništa na svetu ne bi želela više od toga. Da doručkuje u njegovoj kući, da mupripremi kupku, da ga gleda dok se brije. Odmahnula je glavom. – Nemamvremena – rekla je. – Moram da pozovem sve lokalne bolnice i razgovaram salokalnim doktorom čim se otvori hirurško odeljenje. Ako se u poslednjih tridesetgodina rodilo dete obolelo od kongenitalnog hipotiroidizma, sigurno negdepostoje podaci o tome. I rekla sam da ću ići sa porodicom na konferenciju zanovinare.

– Šta ti se juče desilo? – Hari ju je pitao.Evi uzdahnu. – Posetila sam svog supervizora – rekla je. – On ima forenzičkog

iskustva pa sam pomislila da bi mi pomoglo njegovo mišljenje o slučaju.Prepričaću ti sve kasnije. Ključno je da pronađemo Ebu.

– Da li si našla Džilijan? – pitao je Hari, gledajući postrance.– Kasno sinoć. Nije dobro prošlo. – Iza njegovog ramena videla je ljude koji

su krenuli u crkvu. – A moram i da joj pronađem novog doktora – nastavila je. –Pokušaću da joj zakažem sastanak za danas. Stvarno se brinem.

Dve starije žene čekale su svega nekoliko metara niže, očigledno želeći darazgovaraju sa Harijem. Evi pogleda na sat. – Moram da idem – rekla je. –Vratiću se što pre. – Okrenula se ka svojim kolima, a onda zastala.

– Sad bi mi dobro došlo malo te tvoje vere – rekla je. – Imaš nešto viška?Ako joj je i odgovorio, nije ga čula.

80.

Hari se okrenuo od Evi i ugledao Mini Hotorn kako sa prijateljicom stoji ispredulaza u dvorište crkve. Pogledom su proučavale sloj po sloj njegove pojave,primećujući njegovu umrljanu odeću, zatim i neobrijano lice.

– Dobro jutro, dame – rekao je, pitajući se gde da nađe snagu za ljubazanrazgovor sa uskogrudim, ljubopitljivim staricama koje su se našle ovdeverovatno samo zbog toga što uživale u dramskom raspletu koji se odvijao nanjihovom kućnom pragu.

– Bili ste na bdenju, vikare, pretpostavljam? – pitala je Mini dok je osmatralaHarija uzduž i popreko.

– Tako nekako – potvrdio je Hari.

243

– Crkva je otvorena? – upita njena prijateljica.Hari začu motor Evinih kola iza sebe. Potvrdio je.– Onda ćemo se same snaći – rekla je Mini. – Za minut ćemo vam spremiti

doručak, vikare.Hari se okrenuo baš u trenutku kada je Evi prošla pored njih, ne okrećući

glavu u njegovom pravcu. Stenli Hargrivs, još jedan od njegovih parohijana,prilazio im je u društvu dvojice muškaraca. Zatim je jedan lendrover stigao izpravca vresišta i parkirao se pred mesarskom radnjom; Dženi i Majk Pikapsedeli su napred. U radnji zatrepereše svetla. Dik Grajms i njegov sin pojavišese na sporednim vratima i zatim izađoše na ulicu.

– Neće čekati policiju – reče Minina prijateljica. – Počeće čim završite samolitvama.

– Molitvama? – upita Hari.– Molitvama za mališana – rekla je Mini, uhvatila ga za ruku i povela ka crkvi.

– Za njegov bezbedan povratak. Hajdemo, vikare, izgledate pomalo grogi, nezamerite što tako kažem. Treba vam šolja nekog toplog napitka.

* * *

Kad je zamakla za ugao, Evi protrlja oči tako da više nije videla crkvu uretrovizoru. Sekund kasnije oči su joj se ponovo napunile suzama. Džilijan jestajala pred ulaznim vratima svog stana. Kada su im se pogledi sreli, Evi skinunogu sa gasa i auto uspori. Ali nije mogla da stane – šta da joj kaže? Ponovo jespustila nogu na papučicu i odjuri dalje.

Da li Džilijan namerava da se priključi potrazi? Sama je rekla da je godinamašetala ovuda i da zna gde su najbolja mesta za skrivanje. Teksas jakna i čizme savisokom potpeticom, u kojima je bila, svakako nisu prikladni za to.

Odjednom joj se pred očima ukazala slika tela malog dečaka kako leži užbunu. Lovački psi će ga nanjušiti, možda i pre nego što stignu policijski psi, isve će biti gotovo.

Prekini. Prekini. Nije gotovo.Pogledala je na sat. Subotom operaciona sala radi od deset ujutru do podneva.

Džon Vorington je danas dežuran. Konferencija za novinare počinje u deset iverovatno će trajati oko četrdeset minuta. Biće tesno, ali izvodljivo je. Još imavremena. Nije gotovo.

Pa zašto onda ne može da prestane da plače, dođavola?

* * *

244

Crkva je počela da se puni još pre svitanja. Ni pola sata od Evinog odlaskaHarija su nahranili sendvičima sa slaninom i skuvali su mu jaku kafu, i on je sadadržao nepripremljen govor za ljude koji kreću u potragu. Neko je raspremionjegovo sinoćnje skrovište. Neko drugi mu je rekao da nema potrebe da oblačimantiju; u ovim okolnostima, pantalone i džemper sasvim su dovoljni.

Pet minuta nakon što je počeo, crkva je bila gotovo puna. Većina ljudi jestajala udno sale ili sa strane, kao da imaju vremena da se pomole, ali nemajuvremena da sednu. Nakon osam minuta stigli su policajci i tiho zauzeli mesto krajulaza.

Sinkler i Kristijana Renšo ušli su kroz vrata sakristije i seli na svojauobičajena mesta. Džilijan se provukla iza policajaca i stajala pozadi, drhteći.Hari je primetio da ljudi postaju sve napetiji. Uočio je nekakav pokret nagaleriji. Tamo su stajali Garet i Tom Flečer. Trenutak kasnije pridružile su im seAlis i Mili, koja je na leđima imala ruksak. Nešto kasnije porodica će prekotelevizije uputi apel za Džoov bezbedan povratak. U međuvremenu nisu sedeliskrštenih ruku. Hari zatvori knjigu.

– Idemo da nađemo Džoa – rekao je. Prvi je izašao iz crkve.

81.

Stanovnici doline bili su ljutiti i odlučni. – Naći ćemo ga – Hari je čuo više puta.– Nećemo izgubiti još jednog.

Hari nije imao zamerke na rad policije. Detektiv Endi Džefriz poveo jetrideset najizdržljivijih muškaraca i mladića na najvišu tačku iznad grada. Kadasu se našli na vrhu, raširili su se na sve strane i krenuli nadole kroz vresište.Traže bilo šta neobično, rekli su im, odeću, igračke, cipelu, bilo šta što bi mogloda ukaže na to da je Džo Flečer prošao ovuda. Kada su stigli do dna polja,okrenuli su na zapad i ponovili sve, ovoga puta krećući se uzbrdo.

Nebo su prekrili gusti oblaci. Hari je nevoljno pomislio kako se sprema sneg,i svaki put kada bi podigao pogled osetio bi stezanje u grudima. Nešto pre osamčasova žuti sjaj sa istoka potvrdio mu je da sunce pokušava ostavi svoj trag.Nažalost, nije ga bilo dovoljno ni za prelaznu ocenu. Vetar je, srećom, bio blag,ali vazduh je iz sata u sat postajao sve hladniji.

Zasada je potraga bila bezuspešna. Trideset srca je zalupalo jače kada jejedan od Pikapovih kolija zalajo na gomilu kamenja. Izvukli su poluraspali

245

stražnji deo leša ovce.

* * *

Dva sata nakon što su krenuli u potragu, kada je vetar već probijao i najdebljekapute, začulo se jednolično, snažno brujanje helikoptera. Niko od članova ekipeza potragu nije mogao da ga vidi iznad oblaka, ali su po zvuku motora koji senaizmenično pojačavao i smanjivao znali kada se helikopter približava, a kadaodlazi dalje od njih. Pet minuta kasnije, Hari nije znao koliko će još moći da trpineprestan pritisak na svoje čulo sluha. Deset minuta kasnije izgledalo mu je kaoda mu taj zvuk celog života bruji u glavi. Posle petnaest minuta, detektiv Džefrizdunu u pištaljku.

– Šef nas zove da siđemo! – Morao je da viče kako bi nadjačao brujanjehelikoptera. – Previše je ljudi u poljima – reče i pokaza prstom naviše kako biobrazložio ovu tvrdnju. – Ometamo rad opreme za termalno snimanje – nastavioje. – Moramo da se sklonimo.

Grupa se okrenula i uputila ka gradu.

* * *

– Ne znam šta da kažem – rekla je Alis. – Ne mogu da se setim ničega što bihmogla da kažem.

– Kaži šta god ti je na umu – reče policajka zadužena za novinare, žena ucivilnoj odeći koja je vodila računa o Flečerima otkako su stigli u policijskustanicu. – Ljudi će znati kroz šta prolazite. Cilj je da što više ljudi sazna da jeDžo nestao. Hoćemo da ga svi traže. Kako si ti, Tome?

Tom je pogleda. – Dobro – odgovorio je mehanički.Približila mu se. Mirisala je na narandže i pastu za zube, a njeno zeleno odelo

bilo je previše tesno. – Ako budeš hteo nešto da kažeš, Tome, slobodno reci –nastavila je. – Na primer, ako imaš neku poruku za Džoa. Možda će vas ongledati.

– Hoće? – Tom se okrenuo ka majci. – Hoće li, mama?Majka klimnu glavom, a Tom oseti bol u grlu.– Počinjemo? – upita Garet i Tom poče duboko da diše. Ne sme da plače, ne

na televiziji, ne ako Džejk Noulz možda gleda. Ali Džejk je u poljima, zar ne, satatom i svojom braćom? Tom ih je video u crkvi, gledao je kako odlaze. DžejkNoulz je negde napolju, traži njegovog brata.

– Eno je Evi - rekla je Alis.

246

Tom se okrenuo i ugledao Evi kako im se približava u kolicima. Zanimljivo,oduvek je mislio da je Evi lepa. Lepa gotovo kao njegova mama. Više nije tolikolepa.

– Vii, vii – rekla je Mili iz majčinog naručja.– Evi, hvala što si došla – reče Alis. – Možeš li da pridržiš Mili? Verovatno

će ostati kod tebe.Evi ispruži ruke i Garet nežno prebaci svoju kćerku na njeno krilo. Mili uhvati

Evi za kosu i poče da skakuće.– Vreme je – obavestio ih je glavni detektiv Rašton. Odakle se on stvorio? Bio

je na poljima sa ostatkom policije. Tom ga je posmatrao dok je spuštao ruku naAlisino rame. – Da li si spremna, curo?

Tomovi roditelji pođoše za detektivom kroz vrata i u veliku prostoriju. Tamoje mnogo ljudi sedelo na stolicama, okrenuto ka jednom dugačkom stolu. Dok jeporodica zauzimala svoja mesta, blicevi fotoaparata zasvetleše.

* * *

Sakristija se pretvorila u kafeteriju. Mini Hotorn i njena družina babusk... slatkih,dobrih dama koje su se iz sveg srca trudile da bilo kako pomognu odgovorne suza to. Pola tuceta čajnika neprestano je vrilo. Sendviči su spravljani i jedeni bezprestanka. Iako previše stare da bi lutale po vresištu, rekle su mu, kao da se stidesopstvene krhkosti, bar mogu da nahrane one koji idu u potragu; i mogu da semole za mališana.

Ako se uskoro ne skloni od njih, Hari će početi da vrišti.Detektiv Nizden je stajao pred oltarom i objašnjavao zbog čega je potraga

privremeno morala biti obustavljena. Nakon što on završi svoj govor, Hari bitrebalo da izrekne još koju molitvu. Znao je da mora da izađe iz crkve.

Helikopter je i dalje kružio. Pred ulazom u crkvu, malo izdvojeni od ostalih,razgovarali su Rašton, Sinkler i Tobajas Renšo. Pošto se Rašton vratio,konferencija za novinare je verovatno završena. Čim je spazio Harija, Rašton jenapustio Renšoove i krenuo ka njemu. Hari se spustio na kameni sarkofag izasebe, odjednom se osetivši smoždeno. Rašton je prišao i seo pored njega. U rucije držao upaljenu cigaretu.

Hari se okrenuo kako bi ga dobro osmotrio. Detektiv je nosio debeli kaputpreko odela, postavljene rukavice i zeleni vuneni šal. Verovatno je spavao jošmanje od Harija.

– Ima li ičega? – pitao je Hari; iako je znao kakav će biti odgovor, morao jeda postavi pitanje.

247

Rašton snažno uvuče dim cigarete. – Još ništa – rekao je dok mu je oblak dimakružio oko lica. – Konferencija za štampu je fino prošla. Mladi Tom je biozvezda, svi u sobi su zaplakali kada se obratio svom bratu i preneo mu da jepospremio njegovu kutiju sa vojnicima.

Hari zagnjuri lice u šake.– Upravo to nam je trebalo – rekao je Rašton. – Čitav Lankašir priča o malom

Džou Flečeru.

* * *

– Izvinite što ste čekali – reče doktor Vorington. – Hirurgija je svake subotepretrpana.

Evi se na silu nasmešila. Dojurila je ovamo posle konferencije za štampu isedela je u čekaonici, posmatrajući veverice kako skaču po stablima u dvorištu ikipteći od besa zbog pacijenata koji zbog kašlja ili uraslih noktiju opsedajuurgentni centar i ulaze kod doktora pre nje.

– Moraću da vas požurim – rekao je bacivši je pogled na sat. – U dva mi jezakazana partija golfa. – Na njegovom stolu ležala je otvorena knjiga. Zatvorio juje i položio na prozorski okvir iza sebe. Neko vreme je nije gledao u oči.

– U ovom kraju živi žena koja boluje od kongenitalnog hipotiroidizma – reklaje Evi. – Moram da je pronađem. Mislim da ona ima veze sa otmicom DžoaFlečera.

Doktor Vorington pruži ruku i isključi svoj kompjuter. – Žao mi je, doktorkoOliver – odgovorio je. – Znate pravila.

* * *

– A ovde gore? – pitao je Hari, osećajući kako mu dim iz Raštonove cigareteispunjava pluća.

– Vodiči pasa pročešljali su celu crkvu – odgovorio je Rašton. – Dvaput.Pregledali su podrume i dvorište. Nekoliko puta im se učinilo da su našlinekakav trag, ali se ispostavilo da nije tako.

– Dečaci prilično često dolaze u crkvu – rekao je Hari. – Prošle nedelje suprisustvovali službi.

– Da, pa, to objašnjava lažne tragove. Ali imali smo malo više sreće sa video-nadzorom u Blekbernu. Upravo su mi javili.

– Stvarno?– Aha. Još nisam ništa rekao roditeljima pa bih vas zamolio da zadržite to za

248

sebe. Ono dvoje koje smo videli u King Džordž holu ponovo su primećeni kakoulaze u autobus ka Viton parku. Pre sat vremena smo razgovarali sa vozačem.

– I on ih se seća?– Jedva. Čini mu se da su izašli negde u ulici King jer ih nije bilo u autobusu

kada je došao do parka. Autobus je u tom trenutku bio gotovo prazan.– Ima li im traga posle toga?– Ne. I verovatno ga neće ni biti. Možda ih je tu negde čekao auto. Bitno je da

se još nisu prijavili. Iako im je slika sinoć i jutros izašla na vestima, kao i udanašnjem Telegrafu, još se nisu oglasili.

– Što znači da i dalje morate da motrite na njih.– Baš naprotiv. Uspeli smo da uvećamo sliku tako da smo prepoznali nekakvu

nalepnicu na peti detetove patike. Tom nam je rekao da je Džo lepio nalepniceSpajdermena na svoje patike. Takođe smo prepoznali njihovu odeću. Sećate se,oboje su imali kačkete na glavi i prevelike jakne?

– Sećam se – rekao je Hari.– Takva odeća može da se nađe u Britiš houm stor prodavnicama, manje od

pola kilometra od King Džordž hola. Pregledali smo njihove račune i otkrili dasu prodali upravo ova četiri artikla, tačno jedan sat pre nego što je Džo poslednjiput viđen.

– Otmičar je kupio odeću samo zbog otmice – rekao je Hari.– Nažalost, platio je gotovinom, tako da mu ne možemo ući u trag, ali smo

prilično sigurni da su dvoje ljudi na snimku zaista Džo i njegov otmičar – rekaoje Rašton. – Naši ljudi obrađuju fotografiju, pokušaće da je još malo izoštre, aline nadamo se previše. Sitniji muškarac, visoka žena, može biti bilo ko.

– Otisak cipele koji ste otkrili u dvorištu Flečerovih u noći Miline otmicetakođe je mogao da pripada sitnijem muškarcu ili višoj ženi – rekao je Hari.

– Da, tako je. A s obzirom na to da Džo na snimku ne pokazuje znake borbe,verovatno je u pitanju neko koga on poznaje.

– Dakle, ipak je moguće da je on ovde negde?– Moguće je. I ne bi mi smetalo i kad bi se ispostavilo da sam pogrešio, samo

da ga pronađemo na vreme. Moj tim je krenuo u potragu od vrata do vrata.Tražimo dozvolu stanara da naši psi pretraže njihove domove. Nikoga nemožemo da nateramo, naravno, ali do sada su svi bili spremni na saradnju.

– Koliko će im trebati da obiđu sve kuće u Heptonklafu?Rašton je uzdahnuo. Ugasio je cigaretu na kamenu i bacio je u travu. – Danas

nećemo završiti – rekao je. – Ali postavio sam patrole na oba izlaza iz grada.Ako neko krene napolje, moji ljudi će ga zaustaviti i ispitati. Tražimo i dozvoluda im pregledamo cipele.

249

– I ljudi na to pristaju?– Ako ne pristanu, želimo da saznamo zašto ne pristaju.

* * *

Ne, neće se ovako završiti. – Da, znam pravila – rekla je Evi, trudeći se daostane smirena. – Pročitala sam ih tri puta u protekla dvadeset i četiri sata,doktore Vorington, stoga ne pokušavajte da ih citirate. Čini mi se da je oddoktora, kada je treća osoba ozbiljno ugrožena, ne samo očekivano da prosledipodatke već je on na to obavezan.

Vorington se nagnu ka njoj, prekrstivši prste pod bradom. – To se odnosi nadavanje informacija policiji – rekao je. – Dovedite policajca koji vodi slučaj ivideću šta mogu da učinim. – Posegnuo je za torbom koja je stajala na podu.

– Nemamo vremena za to – reče Evi. – Znam da sam vas napala i izvinjavamse, ali celu noć sam radila na ovome.

Zinuo je da progovori, ali nije mu pružila priliku.– Nemam ni vremena ni snage da budem pristojna, tako da ću odmah preći na

stvar – užurbano je nastavila. – Ako mi ne pomognete i Džo Flečer umre,postaraću se da svi – policija, Lekarska komora, mediji, apsolutno svi – saznajuza ovaj razgovor, kao i za to da dozvoljavate da se pravila, da ne pričamo ogolfu, ispreče pred životom jednog dečaka.

Zavladao je muk. Evi je drhtala. Na trenutak joj se učinilo da nije uspela, daće je doktor najuriti iz sobe i predati zvaničnu žalbu Lekarskoj komori prepočetnog udarca u golfu. Onda je pružio ruku i ponovo uključio kompjuter.

– U redu – rekao je, izbegavajući njen pogled. – Šta tačno tražimo?– Hvala vam – rekla je. – Moram da nađem pacijenta, najverovatnije mlađeg

od trideset godina, koji boluje od kongenitalnog hipotiroidizma.

* * *

Raštonov telefon je zazvonio. On ustade i žurno se udalji od Harija pristiskajućiaparat uz desno uvo. Zatim se okrenuo i isključio telefon u povratku. – Viđeni suu Grejt Harvudu – rekao je. – Pođite sa mnom do kola, Hari.

Krenuli su, privlačeći znatiželjne poglede dok u napredovali stazom. – Dečakkoji odgovara Džoovom opisu viđen je kao ulazi u kuću – nastavio je Rašton. –Nije poznato da tamo živi neko dete, a vlasnika te kuće već neko vreme držimona oku. Ubeđeni smo da je seksualni prestupnik, ali nemamo dokaza. Pametan je.

– I mislite da je on oteo Džoa? – pitao je Hari, vidno uzdrman.

250

– Nadam se, momče, prokleto se nadam. Zato što nam je javljeno pre manje odsat vremena. Ako je to Džo, još je živ.

– Hoćete li reći Garetu i Alis?– Ne dok ne budemo sigurni. Naša jedinica za deset minuta stiže tamo. Neće

me čekati.Došli su do Raštonovih kola. Uočivši ih i videvši koliko žure, okupljeni

novinari se ustremiše ka glavnom detektivu. Rašton je uskočio u auto i okrenuo seka Hariju. – Da sam na tvom mestu, momče – rekao je – vratio bih se u crkvu iradio ono što najbolje umem. – Pokrenuo je motor, krenuo i nestao iza ćoška.

Pošto je znao da ne može da podnese navalu novinara, Hari se okrenuo ipožurio uzbrdo. Ljudi su polako napuštali crkvu, i on utom shvati da već nekolikominuta nije čuo zvuk helikoptera.

Sinkler i Tobajas Renšo, obojica obučeni za pešaćenje, krenuli su za Harijem iRaštonom van crkve. Malo iza njih stajala je Džilijan i povremeno pogledala kaHariju.

– Ima li vesti, vikare? – pitao je Sinkler kada im se Hari približio.Hari zavrte glavom. – Još ništa – rekao je. Da li je Džo proveo noć sa

pedofilom? U kakvom je stanju, čak i da je živ? Ne, jednostavno ne može tako darazmišlja.

Alis i Mili se pojaviše pred njim. Pored njih je stajala Dženi Pikap.– Kako se držiš, Alis? – pitao je Sinkler, a Hari se iznenadio toplinom

njegovog glasa. Alis pogleda visokog čoveka kao da joj se obratio nanepoznatom jeziku.

– Da li je neko video Gareta i Toma? – pitala je.– Pre pola sata bili su na Louer benk roudu – rekla je Džilijan dok im je

prilazila. – Nastavili su prema staroj pruzi sa nas nekoliko. Hteli smo daproverimo tunel Kolingvej.

– Verovatno su se vratili kada je helikopter počeo pretragu – rekao je Tobajas.– Alis, hteo bih da dođeš kod nas da se odmoriš. Napolju je previše hladno zamalecku.

– Zaista, Alis – rekla je Dženi prilazeći svom dedi. – Ili makar ostavi Mili kodnas. Tatina kućepaziteljka će je čuvati. Ne možeš čitav dan da je nosiš.

Alisin pogled je lutao. – Hvala vam – odgovorila je obližnjoj banderi. – Želimda bude uz mene. Sad moram da pronađem Gareta.

Okrenula se. Sve više ljudi je izlazilo iz crkve. Potraga se nastavlja.

* * *

251

– Žao mi je, ne možemo više ništa da uradimo.Evi klimnu glavom, pitajući se da li će smognuti snage da ustane iz fotelje. –

Znam – prihvatila je.Jedan sat nakon što je Džon Vorington pristao da joj pomogne u potrazi za

tajanstvenom Ebom, morali su da odustanu. Pregledali su zdravstvene kartonepacijenata na sve moguće načine. U kompjuteru su se nalazili podaci samo zaposlednjih trideset godina, ali je Vorington otišao u podrum i dovukao nekolikokutija starijih kartona. Vratili su se četrdeset godina u prošlost, znajući da Ebanema više godina od toga, ali svi pacijenti koje su pronašli danas su pokojni. Zatrideset četiri godine nije zabeležen nijedan slučaj kongenitalnog hipotiroidizma,čak ni gušavosti. Mozgali su zajedno, pokušavajući da se sete sličnih stanja ipretražili su sve još nekoliko puta. Najzad su bili prinuđeni da dignu ruke.

– Koliko si sigurna da ona živi u ovom kraju? – pitao je Vorington.– Mora da živi ovde – rekla je Evi. – Osobe u tom stanju ne mogu da voze.– Slažem se – rekao je doktor.– Kako je moguće da neko takav prosto nestane iz evidencije? – pitala je Evi,

gotovo drhteći od gneva. – Zašto joj nije postavljena dijagnoza dok je bila beba?Zašto nije lečena? I zašto, i pored svih njenih potreba, lokalni doktori ne znajuništa o njoj?

Vorington ništa nije odgovario i Evi ustade. – Oduzela sam vam previševremena – rekla je. – Žao mi je što ste propustili partiju.

– Telefoniraću radnicima sa našeg prijemnog – ponudio je doktor. – I neke odonih što su u penziji. Možda se sete nekoga ili nečega. Ako bilo šta saznam,javiću vam.

* * *

– Tonem, Hari – rekla je Alis. Stigli su do ugla crkvenog dvorišta kada sespotakla. Morao je da je prihvati da ne bi završila na zemlji zajedno sa Mili.

– Odlično se držiš – rekao je on. Zagrlio ju je i poveo ka zidu. Disala jeprebrzo. – Smirena si, držiš se i brineš se o drugo dvoje dece – nastavio je. – Nemogu ni da zamislim koliko snage je potrebno za tako nešto.

– Ovo je najgori osećaj na svetu – rekla je Alis. – Kada ne znaš gde ti je dete.Niko ne može to da doživi i ostane čitav.

– Ti možeš – rekao je Hari iako zapravo nije bio siguran. Stvarno mu se nijesvidelo to što Alis nije u stanju da se uredsredi na bilo šta.

– Reći ću ti kako mi je – nastavila je, pribivši se uz njega toliko da mu je većbilo neprijatno. – Osećam se kao da Džo nikada nije postojao, kao da sam ga

252

izmislila. A sada stvarno moram da pronađem Toma i Gareta jer imam osećaj dasu i oni nestali. Onda ću se okrenuti i neće biti Mili. Kao da nas neko briše,jednog po jednog.

– Mili spava glavom naslonjena na tvoje rame – brzo reče Hari, osećajući daće Alis briznuti u plač ako prestane da priča. – Tom i Garet su u blizini, tražeDžoa. Alis, pogledaj me.

Podigla je glavu. Pomislio je da bi mogao da se zaljubi u te svetle, tirkizneoči, da se nije već... – Naći ćemo Džoa – rekao je. – Uskoro, naći ćemo ga.Voleo bih da mogu da ti obećam da ćemo ga pronaći zdravog i pravog, ali znašda to ne mogu da uradim. Ali u svakom slučaju, naći ćemo ga. Ponovo ćeš bitimirna, moći ćeš da tuguješ, ako baš moraš, i moći ćeš da nastaviš sa svojimživotom. Nikad nećeš biti sama.

– Hari, ja... – tirkizne oči napuniše se suzama. Druge oči gledale su u Harija.Mili se probudila i gledala ga je kao da razume svaku njegovu reč.

– Ti si neverovatno snažna – nastavio je. – Tvoja porodica će opstati zato štoimaju tebe. Ti si srce i duša porodice.

– Jasno mi je zašto si postao sveštenik – rekla je Alis i dodirnula Harijevuruku. – Ali to nije stvarno, zar ne?

Hari pomisli kako je možda on taj koji plače. – Kako to misliš? – pitao je iakoje znao šta je htela da kaže.

– Sad ti tvoja vera ne pruža oslonac – rekla je Alis. – Nema direktne linije saonim na nebu. Sada si sam, zar ne?

– Hajdemo – rekao je Hari. – Hajde da vas obe smestimo unutra.

82.

Evi je stigla u Heptonklaf. Na ulicama je ponovo zavladala tišina. Parkirala jekola uz ivičnjak i izašla. Ako je ikada ranije i bila umornija nego danas, zaista sene seća. Prešla je ulicu i uputila se kratkom stazom ka kući sa balkonom. Dok ječekala pred vratima, nešto belo joj je sletelo na rukav kaputa. Sneg koji suočekivali celog dana počeo je da pada.

– Niko mi se ne javlja u Džilijaninom stanu – rekla je kada su se vrataotvorila. – Brinem se za nju.

Gven Banister uzdahnu. – Uđi, ljubavi – rekla je. – Izgledaš kao da ćeš sesrušiti.

Evi je pošla za Gven niz hodnik zastrt cvetnim tepihom, do male dnevne sobe.

253

Tepih je ponegde bio iskrzan, a soba odavno zapuštena. Televizor u uglu bio jeuključen.

– Da li ste je videli danas? – upita Evi, gledajući u televizor i pitajući se hoćeli ga Gven isključiti.

– Sedi, ljubavi. Staviću vodu za čaj.Iako nimalo nije želela čaj, ni izbliza, Evi se ipak zahvalno zavalila na kauč. –

Mislim da ne treba da se zadržavam – rekla je. – Stvarno se brinem. Kada ste jeposlednji put videli?

– Pre nekih dva sata – odgovorila je Gven sa trenutkom zakašnjenja. – Ceo danje pomagala potrazi. Onda, oko pet sati, kada je bilo previše mračno da binastavili, videla sam je kako razgovara sa vikarom.

Televizor je bio preglasan. Evi se trgla kada je publika u emisiji počela daaplaudira. – Da li vam je delovala u redu? – pitala je.

Gven slegnu ramenima. – Ne znam, možda je on rekao nešto što joj se nijesvidelo jer se okrenula, na petama, kao što ima običaj, i odšetala nizbrdo.Sigurna si da nije kod kuće?

– Svetla su upaljena, ali ne javlja se na telefon i ne otvara vrata. – Evi jepetnaest minuta čekala ispred Džilijaninog stana, smrzavala se i trnula. Na krajuje morala da pokuša nešto drugo.

– Prošetaću do nje, da je obiđem – rekla je Gven. – Mogu li prvo da popijemčaj?

– Pretpostavljam – rekla je Evi iako je zaista želela da Gven odmah krene. –Ako se iole zabrinete za nju, naročito ako nije kod kuće, molim vas da mi odmahjavite – nastavila je. – Ako vam se čini da je sve u redu, možete li da jojprenesete da će je neko pozvati ujutru? Jedna moja koleginica, iz bolnice. Ona ćepreuzeti Džilijanino lečenje.

Gven se namršti. – Mislila sam da vam je dobro krenulo.– I jeste. Izvinite, ali ne mogu o tome da pričam. Hvala na pomoći, i molim vas

da me pozovete ako bude trebalo. – Evi ustade.– Hoću – reče Gven, takođe se pridižući. – Nema novih vesti o mališanu?Evi odmahnu glavom.– Jadna njegova majka. Zapitate se kakvih sve ljudi ima na svetu, zar ne? U

crkvi, takođe. Čujem da su ostavili policajca u sakristiji preko noći, za svakislučaj... Ali nema smisla lupati glavu, zar ne?

Evi je krenula ka vratima. Gven joj je stajala na putu, ali stvarno nije bilovremena za ćaskanje. Napravila se da gleda na sat, a onda se Gven sklonila.

– Trebalo bi da imam više razumevanja za Džilijan, znam – počela je Gvendok je ispraćala Evi kroz hodnik. – Izgubila je kćerku, kao i dve devojčice koje

254

je mnogo volela. Naravno, svi su mislili da je to puka slučajnost, budući da jetoliko vremena proteklo između njihovih pogibija. Četiri godine između Lusi iMegan, zatim još tri pre nego što smo izgubili Hejli. I ono što im se desilo bilo jepotpuno različito. Jedna je pala, druga je nestala, treća je nastradala u požaru.Kako smo mogli da znamo da je sve povezano?

– Niste mogli – rekla je Evi. – Niko ne bi trebalo da se oseća krivim –zaustavila se na metar od ulaznih vrata. Sve je povezano? – Da li je Džilijanvolela Lusi i Megan? – pitala je.

– Da, da. Bila je Lusina dadilja. Možeš li sa tim vratima, dušo?– Mislim da mi je to rekla – reče Evi. – Nisam znala da je poznavala i Megan.– I nju je neko vreme čuvala. Mnogo je slatko bilo to dete. Njena porodica se

odselila. Takvo nešto se nikad ne preboli, zar ne? Treba da imam višerazumevanja za Džilijan, znam. Pusti mene.

Evi je gledala dok se Gven provlačila pored nje i otvarala vrata. Uspela je danačini još jedan korak i pređe preko praga. – Hvala, Gven – rekla je. – Javite se.

Kada se našla napolju, Evi se naslonila na svoj auto. Tanak sloj snega već jeprekrio vetrobran. Sada mora da ostane pribrana. Pronađi vezu, rekao je Stiv;žrtve nisu nasumično birane, među njima postoji veza. Da li ju je upravopronašla? Da li imala dovoljno podataka da se obrati policiji?

Dok se spuštala niz padinu, primetila je Harijev auto pred kućom Flečerovih.Nekoliko sekundi kasnije parkirala se. Ne obazirući se na Džilijanin stan, došlaje do vrata kioska koji se nalazi odmah ispod. Svetla su bila ugašena. Snažno jepokucala. Da li negde postoji zvono? Da, u gornjem levom uglu. Držala je zvonopet sekundi, malo sačekala, zatim ponovo pritisnula. Svetla su zatreperila i ubrzoje neko išao prema njoj. Ponadala se da je to – da, to je žena sa kojom jerazgovarala prethodnog dana.

– Zatvoreno.– Moram nešto da vas pitam – rekla je Evi. – Bila sam ovde juče, sećate se?

Pokušavala sam da nađem Džilijan.– Nisam ja njena dadilja, znaš – Žena je imala šezdesetak godina i bila je

krupna, niska, ravne sede kose.– Rekli ste mi da ste je videli kako ulazi u autobus – rekla je Evi. – Sećate se?– Možda – rekla je žena, prekrstivši ruke na grudima.– Da li ste videli koji je autobus uhvatila? Gde je išao?– Šta je ovo, Mesto zločina? – Žena obori glavu. – Nije valjda ništa u vezi sa

onim dečakom?– Možda jeste – reče Evi, već očajna. – Molim vas, probajte da se setite,

zaista je važno.

255

– Nije bio neki od onih Vič vej autobusa – rekla je žena, napokon odustavši odnadobudnog stava. – Oni su crveno-crni, jel’ da?

– Čini mi se – odgovorila je Evi iako se nikada nije vozila autobusom.– Zeleni, jeste. Sad se sećam jer sam videla Elsi Miler kako se ukrcava i

pomislila da sigurno ide u bolnicu na svoju mesečnu kontrolu.– A zeleni autobusi idu u...– Prolaze bolnicu i idu do centra grada.– Centra kog grada?– Blekberna, naravno.

83.

– Spavaju kô zaklani – rekla je Dženi ulazeći u kuhinju. Zaustavila se na polaputa i brzo pokrila usta rukom. – Izvinite, to je bilo neverovatno glupo.

Garet baci pogled na svoju ženu. Alis je, izgleda, nije ni čula. – Znamo šta sihtela da kažeš – rekao je. – Oboje su iscrpljeni. Tom je danas prepešačio istokoliko i ja. I ne pamtim da je Mili provela toliko vremena na svežem vazduhu.Treba li da proverim šporet, Dženi?

– Neka, ja ću – Dženi se provukla iza Harija i savila se do pećnice.Odškrinula je vrata svega nekoliko centimetara i dim je pokuljao iz rerne. Mirispečenog mesa ispunio je prostoriju i Hari najednom shvati da je gladan.

Alis ustade. – Mislim da će mi pozliti – objavila je pre nego što se okrenula inestala iza zadnjih vrata.

Preispitujući svoj osećaj gladi, Hari je gledao kako mu Garet okreće leđa izuri kroz prozor. Napolju je vladao mrkli mrak. Hari pogleda na sat, više iznavike. Odavno je prestao da se nada da će im se Evi pridružiti. Kada je ponovopodigao glavu, primetio je da se Garet ponovo okrenuo ka gostima.

– Dženi, Majk će zaboraviti kako izgledaš – rekao je. – Sigurna si da ne trebada... – ostavio je pitanje nedovršenim. Hari pomisli kako Garet želi da Dženiode, da oboje odu. Flečerovima trenutno ne trebaju prijatelji. Oni ne mogu dapomognu, samo smetaju.

– Skoknuću do kuće – rekla je Dženi. – Prespavaćemo kod tate kako bismoujutru krenuli što ranije. – Naizmenično je gledala Harija i Gareta. – Svi će sevratiti – rekla je. – Majk i svi ljudi. Svi. Nećemo odustati.

– Hvala, Dženi – reče Garet. – Ali mislim da je sada svima jasno da on nijeovde.

256

Hari ode da je isprati. – Možda svratim malo kasnije – rekla je blago dok sustajali na vratima. – Da ih obiđem. Večera će biti gotova za pet minuta. Postarajse da oboje jedu.

Zatvorio je vrata, a zatim se naslonio na njih. I njemu je vreme da krene, ovdenije ni od kakve koristi. Dženi je makar spremila hranu. Niko je neće jesti, ali jemakar nešto uradila. Onda je čuo buku napolju. Dva automobila zaustavlia su sepred kućom gotovo istovremeno. Dvoje ljudi izašlo je iz vozila i uputilo se kaulaznim vratima. Hari se spremao da otvori, očekujući novinare. Šta je onotrebalo da kaže? Porodica se dobro drži. Zahvalni su svima na podršci. Molimoda nastavite da se molite za...

Brajan Rašton je stajao pred vratima dok mu se sneg gomilao na ramenimakaputa. Pored njega stajala je Evi, bleđa nego ikada.

– Ne!Svi su se okrenuli ka Alis, koja je stajala na vratima kuhinje. – Ne! – ponovila

je. Shvativši zašto ona viče, šta poseta Raštona i Evi verovatno znači, Hari osetikako mu koža gori.

– Alis, nemoj... – rekla je Evi.Rašton je ušao u kuću, stresao sneg sa cipela, sklonio Harija sa puta i krenuo

prema Alis. – Smiri se, curo – rekao je. – Ne donosimo ti loše vesti. Vesti, da,ali ne loše vesti, zato se smiri. Hajde, dođi da sedneš.

– Šta? – Hari je uspeo da pita Evi. Uputila mu je pogled čije značenje nijeuspeo da rastumači, lupila potpeticama kako bi sneg otpao sa cipela i krenula zaRaštonom i Alis. Hari je zatvorio vrata i pridružio im se.

– Hajde da svi sednemo – reče Rašton. Hari je seo na poslednju slobodnustolicu pored Evi kada je primetio njen pogled. Izgledala je kao da je bolesna.Okrenuo se ka sudoperi i nasuo čašu vode i dao joj je bez reči. Otpila je pola.

– Doktorka Oliver me je pozvala pre nešto više od sat vremena – rekao jeRašton. – Možda smo na pragu značajnog otkrića.

– Našli ste Ebu? – pitao je Hari, ne skidajući pogled sa Evi. Zavrtela jeglavom. – Ne radi se o tome – pogledala je Raštona. – Hoćete li da... – pitala je.

– Ne, samo napred, curo. Maločas si mi sasvim lepo objasnila.Evine ruke su se tresle, izgledalo je kao da se muči. – Sinoć sam posetila

jednog kolegu – rekla je. – Pošto on ima nešto forenzičkog iskustva, htela dačujem šta misli o svemu. – Napravila je pauzu i otpila još jedan gutljaj vode.Progutala je sa bolnom grimasom na licu, kao da joj je nešto zastalo u grlu.

– Stiv mi je objasnio da tražimo dvoje ljudi – nastavila je. – Prvo, ovu Ebu, zakoju mislimo da zna šta se dešava i koja je, na neki svoj način, pokušavala davas upozori. Međutim, nije imala mnogo uspeha jer može da uspostavi kontakt

257

jedino sa decom, a usput je i preplašila Toma. – Okrenula se i pogledala Harija.– Već znate da se mota oko crkve. Mislim da je ona odgovorna za krv u peharuonog dana, kao i za lutku s Milinim likom koju si pronašao. Mislim da jepokušavala da vam kaže šta se dešava u crkvi. Pokušavala je da vas upozori naopasnost koja je pretila Mili.

Hari oseti kako Garet i Alis razmenjuju poglede. Nije mogao da se seti kolikosu njih dvoje upoznati sa neobičnim dešavanjima u crkvi. Video je kako Garetotvara usta, želeći nešto da kaže, nakon čega ga je supruga ućutkala.

– Najvažnije od svega – rekla je Evi – tražimo osobu koja je otimala i ubijaladevojčice. Stiv mi je pomogao da shvatim da je sve povezano. Crkva je važna,ali važan je i sam grad. Nije slučajno što su sve žrtve iz ovog grada. Ko god daih je oteo, nekako je povezan sa svima njima. Izabrane su sa razlogom. Danasnisam pronašla Ebu, ali možda sam pronašla vezu.

– I šta je u pitanju? – pitao je Garet.– Ne šta – reče Evi. – Već ko. Mislim da je u pitanju Džilijan.

* * *

Tom se probudio. Da li je spavao? Činilo mu se da jeste, ali nije znao zasigurno.U čijem se krevetu nalazi? U Džoovom. Njegov sopstveni dušek nalazi mu seiznad glave. U hodniku gori svetlo, a iz kuhinje u prizemlju dopiru glasovi. Značida ipak nije toliko kasno. Bolje da se vrati na spavanje. U njegovim snovima Džoje i dalje okej.

Iznenada nešto zaklopata. Tom se uspravio. To ga je probudilo. Niz oštrih,jasnih udaraca. Neko je kamenčićima gađao prozor.

Džo! Džo se vratio i pokušava da uđe. Tom iskoči iz kreveta i potrča premaprozoru. Zavese su bile navučene. Gruba tkanina prislanjala mu se uz lice iosetio je promaju od otvorenog prozora. – Džo – šapnuo je.

I dalje se čuju glasovi iz prizemlja. Hari je bio najglasniji, najprepoznatljiviji.Bio je tu i ženski glas, mnogo blaži i tiši. To nije njegova mama, već neko sabritanskim naglaskom. Možda je Dženi, ona je ranije toga dana bila tu. Treba lida zove roditelje, da im kaže da je Džo ispred kuće i da baca kamenje na prozor?

Ali da li sme to da priredi svojoj mami? Da je natera da se ponada da se Džovratio, pa da se ispostavi da su to bile samo grane drveća koje je vetar nanosiona prozorsko staklo?

Nigde u blizini Tomovog prozora nije bilo stabala.Položio je ruke na zavese i spremio se da ih raskrili centimetar ili dva.

Dovoljno da baci pogled napolje. Centimetar. Ništa osim tame. Dva centimetra.

258

Tri.Devojčica je stajala u dvorištu iza kuće i gledala gore ka njemu.

* * *

U kuhinji je zavladala tišina. Zatim je Garet ustao. Rašton je podigao ruku. –Gospođa Rojl je u ovom trenutku na putu ka stanici – rekao je, gledajući na sat. –Očekujem poziv od detektiva Nizdena, treba da me obavesti kada je smeste upritvor. Nećemo moći da razgovaramo sa njom dok je ne pregleda dežurnipsihijatar, ali makar znamo da neće moći da povredi dečaka.

– Džilijan? – upita Alis. – Hejli je njena kćerka.– Ona ne bi bila prva majka koja je ubila sopstveno dete – odgovorio je

Rašton. – Nipošto. Iskreno, i sâm sam bio pomalo sumnjičav kada me je doktorkaOliver nazvala. Još nisam potpuno ubeđen, ali ima još mnogo pitanja na kojatreba odgovoriti. – Dao je znak glavom Evi. – Nastavi, curo – rekao je. – Ti ćešto ispričati bolje od mene.

Evi spusti pogled na sto, zatim ponovo podiže glavu. – Već neko vreme sebrinem za Džilijan – rekla je, naizgled oklevajući, kao da joj čak i sad nijelagodno to što ne poštuje intimu svog pacijenta. – Znala sam da mi mnogo toganije rekla, kao što sam znala da je muči još nešto sem tuge. Sumnjala sam nazlostavljanje u detinjstvu, zbog svega što mi je ispričala, kao i zbog njenogponašanja, ali prvi zvona za uzbunu oglasila su se kada sam otkrila da me jeslagala kako je Hejli umrla. Meni je, kao i ostalima, rekla da Hejlino telo nijepronađeno, da je naprosto nestalo u požaru. To nije istina. Vatrogasci su pronašliostatke.

– Koji nisu bili Hejlini – podsetio ju je Hari. – Neko ju je izveo iz kuće preizbijanja požara.

– Tako je – rekla je Evi. – Ali kako je ona mogla to da zna osim ako nije bilaumešana u to? Mislim da Džilijan odbija da prihvati da su ostaci pripadali Hejlijer se na taj način bori sa osećanjem krivice.

– Okej, ali to nije dovoljno – rekao je Hari pa podiže pogled ka Raštonu,pokušavajući da protumači izraz njegovog lica.

Evi uze još malo vode. – Nije – složila se. – Ali protekle sedmice razgovaralasam i sa njenom majkom. Džilijanin otac je nastradao u saobraćajnoj nesrećikada je Džilijan imala tri godine. Bila je sa njim u kolima. Nije bila povređena,ali je bila prekrivena očevom krvlju kada su je policajci izvukli.

– Bože – procedi Hari.– Pa, da. Svako dete bi bilo pogođeno takvom tragedijom. Džilijanina majka

259

se preudala i mada za ovo nemam dokaza, čini mi se da ju je očuh zlostavljaodok je bila veoma mlada. U njenim zdravstvenim kartonima zabeležene su tipičneposledice zlostavljanja, a ona sama priča o njemu sa nipodaštavanjem, uz obilatokorišćenje seksualnih aluzija. Morala sam da budem izuzetno pažljiva dok samrazgovarala sa Gven. Naravno, ne mogu otvoreno da je pitam da li je Džilijanzlostavljana, ali mogu da okolišam. Nečega tu ima, sigurna sam. Gven zna višenego što je spremna da ispriča. Zatim, kad je Džilijan imala dvanaest godina,poginula je njena osamnaestomesečna sestra. Pala je sa vrha stepeništa u kući isletela na kameni pod. Zvuči vam poznato?

Hari primeti kako se Alis okreće ka svom mužu i hvata ga za ruku. Nisu bili ustanju bilo šta da kažu.

– Sve to je zabrinjavajuće – reče Hari i okrenu se ka Raštonu. – Ali zar tonisu, kako vi kažete, posredni dokazi?

– Očuh je pronašao devojčicu, ali se i Džilijan u to vreme nalazila u kući –ubaci se Evi pre nego što je Rašton uspeo da odgovori. – Videla je krv, čula jekako čovek koga mrzi urla u agoniji. Poremećeni tinejdžer se tada može osetitiveoma moćno.

– To je samo pretpostavka, Evi – rekao je Hari.– To sam i ja mislio – Rašton klimnu glavom u znak odobravanja.– Džilijanin muž je počinio preljubu – rekla je Evi. – Mislim da je ona ubila

Hejli kako bi ga kaznila, kao što je kaznila svog očuha ubistvom njegove kćerke.Ubija jer se tako oseća snažnijom. Džilijan i njena majka bile su kod Renšoovihkada je Lusi ubijena.

– Gven ti je to rekla? – upita Hari. Zamislio se na trenutak. – Ustvari, to sam ija znao. Čini mi se da je Dženi to pomenula jednom prilikom.

– Džilijan je ponekad čuvala Lusi, bila im je povremena dadilja – rekao jeRašton. – A ranije je čuvala i Megan. Naravno, ne možemo da nagađamo zbogčega bi htela da ubije ove devojčice, ali kao što sam rekao, izvesna pitanja sesama nameću.

Na trenutak su svi ćutali.– Džilijan je viđena juče popodne kako ulazi u autobus za Blekbern – rekla je

Evi.I dalje tišina.– Znala je za predstavu – rekla je Alis. – Juče ujutru su ona i Dženi svratile do

nas. Rekla sam im kuda dečaci idu.

* * *

260

Pažljivo koračajući bos, Tom se spustio niz stepenice. Vrata kuhinje bila suzatvorena. Iza njih se čulo nekoliko glasova. Ušao je u dnevnu sobu i prišaoprozoru koji gleda u dvorište. Nije bilo lako raširiti zavese, ona je i dalje ispred,ali nekako je uspeo.

Dva oka. Krupna i smeđa, sa jezivom, smežuranom kožom oko njih, boramazbog kojih je izgledala staro i ne toliko staro u isto vreme. Dva oka su gaposmatrala; takav pogled nikada ranije nije video. Zna kakav joj je pogled kadasmišlja neku pakost. Zna kako ga je gledala dok je pretila njemu i Mili. Ali nikadje nije video uplašenu.

– Eba – Bez ikakvog zvuka njegove usne obrazovale su reči.– Tomi – odgovorila mu je na isti način.Povukao se za korak unazad i pustio da se zavese vrate na mesto. Onda je ona

tiho zakucala na prozor.Šta da radi?Ako pozove tatu, ona će otići. Ali on i želi da ona ode. Bilo mu je dovoljno

loše bez Džoa, stvarno ne želi još da ima posla sa čudovištima.Kuc, kuc, kuc. Ovoga puta glasnije. Mora da odluči pre nego što ona polomi

staklo.Muk. Pružio je ruku i raširio zavese. Još je bila tu. Kada ga je videla, pokazala

je prema bravi na prozoru, pomerajući ruku gore-dole. Tražila mu je da jojotvori prozor. Htela je da uđe.

Ni za milion godina. Otvorio je usta kako bi viknuo.Možda je Džo kod nje.Nije ga briga, nije toliko hrabar, ona neće ući. Odmahnuo je glavom i načinio

korak unazad. Zavese su se vratile na mesto, ali se nisu sasvim spojile. I dalje jemogao da je vidi. Video je kako rukom poseže ispod kragne svoje haljine iizvlači nešto. Video je kako to nešto prislanja na prozorsko staklo.

Njegov brat je ipak kod nje. Kako je inače mogla da se dokopa Džoovepatike?

Tom nije odoleo da se ne približi prozoru. Čim su on i Džo dobili nove patike,ukrasili su ih. Zalepili su nalepnice na pete i zamenili su pertle, tako da suTomove pretežno crne patike imale crvene pertle, a Džoove pretežno crvenepatike crne pertle. Crvena patika sa crnim pertlama bila je oslonjena na staklo, ana peti su se videli tragovi nalepnice sa likom Spajdermena.

Džo je kod nje. To je sve ovo vreme želela, jedno dete iz porodice Flečer.Pokušala je da otme Mili, a kada joj to nije uspelo, otela je Džoa.

Ponovo je pokazivala na bravu. Stvarno, stvarno je želela da uđe. Tata i Harise u kuhinji, na kraju hodnika. Ako je pusti u kuću može da je zgrabi, zatim da

261

pozove ostale u pomoć, držaće je dok ne stignu. Kada je njegov tata dohvati,moraće da im kaže gde je Džo. Pustiće je unutra, vikaće kao pomahnitao i čvrstoće je držati. Može to da izvede, zar ne? Može da bude toliko hrabar?

Bez razmišljanja je klimnuo glavom Ebi i podigao prst. – Minut da razmislim– rekao joj je, nemajući predstavu da li ga ona uopšte razume. Istrčao je iz sobe iuputio se ka hodniku, gde stoje ključevi. Jedan od njih je za prozore.

Nekoliko trenutaka kasnije, kao da se ponadao da Eba više ne stoji sa drugestrane stakla, ali ona je i dalje čekala. Gurnuo je ključ u bravu i okrenuo ga. Čimse ručka podigla, ona je prišla prozoru, otvorila ga i propela se, kao da je to većradila nebrojeno puta ranije. Tom istog trenutka ustuknu jer stvarno nije hteo dabude blizu te ogavne izbočini na njenom vratu. Pre nego što je uspeo da shvati štase dešava, Eba je uskočila u sobu i pojurila prema hodniku.

Tomi viknuo i potrča za njom, ali ona se zaustavila kod vrata i zatvorila ih.Iako je sada stajala između njega i odraslih, on i dalje može da vikne i uhvati je.

Da li može?– Tomi – rekla je. – Tomi, dođi.Prozor je ostao otvoren i hladnoća iz dvorišta preplavila je sobu. Ipak, Tom je

znao da hladnoća nije razlog što on drhti; kada ti je hladno, ne drhtiš ovako, mrazne prodire ovoliko. Obična hladnoća od vetra i kiše ne može da ti najskrivenijideo bića pretvori u led.

To može da učini glas njegovog brata; Džoov glas, koji je dolazio iz ustadevojčice, kao poruka, kao vapaj sa mesta na koje nikako nije mogao da ode,kao...

– Tomi, molim te, dođi....Kao poziv u pomoć.

* * *

– Meni nije jasno – rekao je Garet – ako je tačno to što pričate, zašto je odustalaod devojčica i prebacila se na Džoa. Razbila je šablon.

– U pravu si – potvrdi Evi. – Ne verujem da nju zaista zanima Džo. Zapravo jehtela Mili. Verujem da je ona odvela Mili sa zabave u septembru i popela je nagaleriju, a da su se Hari i dečaci pukom srećom pojavili tamo u pravom trenutku.– Okrenula se ka Hariju. – Ali zar se ne sećaš da je i ona bila tamo? Kada si sadecom izašao iz crkve, ona vas je čekala.

Hari je potvrdio. – Odnela je Mili do kuće. Niko od nas nije bio sposoban zato. Misliš da je ostala u blizini samo da bi videla...

– Mislim da je primetila da neko dolazi i da je pobegla – rekla je Evi. – Ali

262

nije odmakla daleko. Još je postojala mogućnost da će joj zamisao uspeti, danećete stići do Mili na vreme. Takođe verujem da je ona pokušala da otme Mili unovembru, kada su je Tom i Džo zaustavili. Čini se da je od tada čekala. Sve dojuče.

– Šta se desilo juče? – pitala je Alis.Evi oseti Harijev pogled na sebi. – Džilijan je ozbiljno zaljubljena u Harija –

rekla je. – A juče...– Videla je da sam poljubio Evi – prekinu je Hari.Alis pogleda u svog muža, zatim opet u Evi. – Ali kakve to ima veze sa... –

započela je.– Hari i ja nemamo dece – rekla je Evi, trudeći se da gleda Alis pravo u oči. –

Ali Džilijan zna da su nam tvoja deca veoma draga. Zaista mi je žao, ali čini mise da je otela Džoa kako bi kaznila nas dvoje.

– Nešto ranije smo se sporečkali – rekao je Hari. – Bojim se da nisam imaomnogo strpljenja. Džilijan to nije dobro podnela. Sranje – rekao je uhvatio se zaglavu.

– Ako je doktorka Oliver u pravu, Džilijan je otela Džoa daleko odavde kakone bismo povezali otmicu sa onim što se ovde dogodilo devojčicama – rečeRašton. – Džo poznaje Džilijan. Ako mu je rekla da ju je poslala njegova majka,velike su šanse da joj je poverovao. – Ponovo je bacio pogled na sat. – Gde jeJov? – promrmljao je. U tom trenutku mu je zazvonio mobilni telefon. Izvinio se inapustio prostoriju.

Tišina je zavladala kuhinjom dok su se svi naprezali ne bi li čuli makar delićRaštonovog razgovora. Nisu mnogo čekali. Ni tri minuta kasnije iz hodnika sezačuše Raštonovi koraci. Vrata se otvoriše. Njegovo inače žućkasto lice sada jeubledelo.

– Ne baš dobre vesti – rekao je ne ulazeći u prostoriju. – Jov i njegovi momcinaleteli su na, kako im se čini, mesto zločina u Džilijaninom stanu. Svuda je krv.Izgleda da je pokušala da se ubije.

Evi je pokušala da ustane, ali nije imala dovoljno snage. Pala je natrag nastolicu. Hari je sedeo pored nje, nepomičan.

– Majka ju je pronašla i zvala hitnu pomoć – rekao je. – Sada je u Glavnojbolnici u Barnliju. Prerezala je vene na obema rukama. Prilično gadno, po svemusudeći.

Evi rukom prekri usta. – O Bože – izustila je.– Hoće li preživeti? – pitala je Alis. – Ako umre...– Samo polako – rekao je Rašton. – Upravo krećem tamo. Još je nisu ispitali,

ali videću koliko ću moći da utičem na dežurnog doktora. Jov takođe nije bio

263

besposlen. Razgovarao je sa Džilijaninom majkom o njihovim poznanicima uBlekbernu – starim prijateljima, rođacima, mestima gde su nekada živele.

– Moram da krenem sa vama – rekla je Evi, uspravljajući se uz napor.– Evi, ja ne... – počeo je Hari.– Ja sam njen doktor.– Uz dužno poštovanje, doktorko Oliver, sumnjam da ste pri vrhu spiska ljudi

koje bi Džilijan u ovom trenutku želela da vidi – rekao je Rašton dok jezakopčavao kaput. – Ako nam se učini da je potrebno malo ubeđivanja, moždaćemo pozvati vikara. Izvinjavam se, ljudi.

Rašton ode. Nije u pravu, mislila je Evi, ona je odgovorna za Džilijan, morada ode do te bolnice. Čim su se ulazna vrata zatvorila, Evi je ustala i krenula kahodniku. Hari ju je sustigao na pola puta.

– Ne ideš ti nikuda – rekao je.Pomerila je rame kako bi Harijeva ruka spala sa njega. – Za sve sam ja kriva –

rekla je tiho, ne želeći da probudi decu, ne želeći da Alis i Garet čuju koliko jeozbiljno zabrljala. – Ja sam odgovorna za njeno stanje i ja sam je izneverila.

– Nisi učinila ništa od toga. – Hari, izgleda, nije mogao tiho da govori. –Otkako smo se upoznali, daješ sve od sebe kako bi uvek postupila ispravno. Jasam taj koji te ne ostavlja na miru i ako je neko od nas odgovoran, onda sam toja. Ja idem u bolnicu.

– Nijedno od vas dvoje ne ide nikud. – Hari se okrenuo i Evi spazi Garetakako stoji na vratima kuhinje. – I mislim da sam čuo dovoljno sebičnih glupostiza jedno veče – nastavio je. – Sad se vraćajte ovamo, oboje, i pomozite nam dashvatimo kuda je odvela Džoa.

* * *

Tom je stajao u tami dnevne sobe, slušajući zvuke iz hodnika i nadajući se da ćeneko otvoriti vrata i ugledati njega i Ebu, ali nije mogao da se natera da seoglasi. Onda su se ulazna vrata zalupila. Čuo je kako se Hari i Evi raspravljaju uhodniku, nakon čega je njegov tata nešto rekao. Zatim su se svi odrasli vratili ukuhinju.

– Moram po tatu – reče Tom.Devojčino telo je drhtalo. Vrtela je glavom i gledala ka vratima, zatim ponovo

ka njemu, pa ka prozoru. Zakoračila je ka prozoru.– Neće te povrediti – rekao je Tom, iako zapravo nije znao šta bi njegov otac

uradio onome ko bi povredio Džoa. Napravila je još jedan korak ka prozoru.Otići će, nikada je neće uhvatiti, čitav tim policajaca je celog dana tragao za

264

njom i nisu uspeli da je pronađu. Otići će, a sa njom i poslednja Tomova šansada pronađe Džoa.

Da li je očigledan strah u njenom pogledu malo ublažio njegov? Iako je ovobilo jedno od najčudnijih iskustava u njegovom životu – a u poslednje vreme ihje bilo prilično mnogo – Tom shvati da nije ni približno uplašen koliko jeočekivao da će biti. Uplašio se, to je tačno, ali ne sasvim... Džo se nikad nijeplašio Ebe.

– Čekaj – Tom ču sebe kako kaže. – Neću mu reći – Kako to misli? To je bioplan, zar ne? Uhvatiti Ebu i pozvati tatu.

Ali ni Mili je se nije plašila. Kada je Mili ugledala Džoov crtež Ebe, lice jojse ozarilo kao da vidi sliku dragog prijatelja.

– Tomi, dođi – rekla je Eba i pružila ruku. Približavala se prozoru; trenutakoklevanja i sasvim će nestati.

Klimnuo je glavom. Da li je poludeo? – Okej – rekao je.

* * *

Alis, Evi i Hari su se vratili za kuhinjski sto. Jedino je Garet i dalje stajao.Gledao je Evi. – Šta misliš, gde je mogla da ga odvede? – pitao je.

Evi je vrtela glavom. – Nisam dobar forenzičar – odgovorila je. – Nikada senisam bavila kriminalistikom.

– Ne, ali izgleda da poznaješ Džilijan bolje od bilo koga drugog. Da li bi gakrila ovde ili na nekom drugom mestu?

Evi se zamislila na trenutak. – Ne bismo smeli da otpišemo ovaj grad – najzadje rekla. – Ovde je njen dom. Ako namerava da ga dovede u crkvu kada sesituacija primiri, verovatno ga krije negde u blizini, na pristupačnom mestu. Akohoće da ga drži živog, moraće da ga hrani. Uz to, ona poznaje ova polja bolje odbilo koga. Ne mogu vam opisati koliko puta mi se hvalila time. „Znam najboljamesta za skrivanje”, govorila je.

– To i ja mislim – rekao je Garet. – Ceo dan je bila ovde. Video sam je mnogoputa. Uz to, ona nema auto. Ne može tek tako da skokne van grada.

– Šta ako ne bude htela da im kaže gde je Džo? – pitala je Alis. – Ako nepristane, možda ga nikada nećemo naći. Ako je napolju, neće još dugo izdržati poovakvom vremenu. Moramo ponovo da zovemo policiju. Moramo da nastavimopretragu.

– Ali psi tragači su bili preplavili čitavo vresište – rekao je Hari. – Koristilisu opremu za toplotno traganje. Nemoguće je da je Džo i dalje negde napolju.

– Džilijan se u poljima oseća kao kod kuće – rekla je Evi. – Prirodno je da tu

265

napravi skrovište.– Ako je on još tamo – rekao je Hari – nalazi se negde gde ga ni psi tragači ni

toplotni senzori ne vide.Tišina.– Kako to misliš? – upita Alis nekoliko sekundi kasnije.– Negde van dometa pasa i opreme – odgovorio je Hari.– Voda? – ubacio se Garet. – Tonsvort rezervoar, do njega nema ni pet

kilometara daleko. U njegovoj blizini su zgrade u kojima se čuva oprema zaispumpavanje.

– Pretražili smo ih – reče Hari. – Ljudi iz Vodovoda su nam otvoriliprostorije. Psi su ušli u njih.

– Negde u vazduhu? – predložila je Evi. – Nemam pojma – na drvetu, u kućicina drvetu. Psi ga tu ne bi pronašli.

– Helikopter bi ga otkrio. Tako veliki izvor toplote kao što je dete, čak i lešdeteta – izvinjavam se, Alis – oprema bi svakako registrovala.

– Šta je sa podzemljem? – pitala je Alis. – Ima li rudnika u vresištima? Ilipećina? Znate, kao u Derbiširu, tamo su rudnici fluorita.

– Ne verujem – rekao je Garet. – Hari i ja smo proučavali mape slivova juče.Siguran sam da bi se na njima videle sve – o Gospode.

– Šta? – upita Evi. Dvojica muškaraca se pogledaše. A onda Garet izjuri izkuhinje.

– O čemu se radi? – pitala je Alis. – Na šta mislite?– Daj mu sekund – rekao je Hari.Čekali su, slušajući kako Garet u susednoj sobi pretura po papirima. Zatim se

vratio. Nagnuo se preko stola i raširio veliku crno-belu mapu. Ruka mu je natrenutak kružila iznad nje.

– Ovde – rekao je i pokazao prstom. Žene se približiše. Hari se nije pomerio.– Bušotina.

– Šta je bušotina? – Alis upita.– Duboka rupa u zemlji – odgovorio je Garet. – Koja doseže do izvora vode.– Misliš na bunar?Garet potvrdi. – Obično se zbog njih i iskopavaju.– Čekaj, druže – rekao je Hari. – Ne mogu da verujem da to mesto nije

pretraženo. Nalazi se manje od pola kilometra od grada.– Ali gde se tačno nalazi? – ubacila se Alis. – Da li je to ona mala kamena

kuća odmah ispod Morel tora? Ona koju deca zovu Crvenkapina kućica? Videlismo Džilijan tamo.

– I ja sam je video – priznao je Hari. – Ako je tokom godina posećivala dom

266

porodice Renšo, imala je mnogo prilika da ukrade ključ. Ali sigurno smopretražili tu kolibu.

– Nemoguće je da u toj kućici postoji bušotina – rekla je Alis. – Sinkler mi jepričao da su se Dženi i Kristijana igrale u njoj kada su bile male.

– Bušotine i stari bunari su obično prekriveni – rekao je Garet. – Dovraga, toje najbezbedniji način da se oni ostave. Ali mogla je da uđe nekako drugačije.

– Siguran sam da je kućica pretražena – rekao je Hari.– Sa koje udaljenosti psi tagači mogu da nanjuše plen? – pitala je Evi. –

Koliko duboka mora da bude jama da bi dete moglo da se sakrije bez bojazni daće ga psi nanjušiti?

Niko joj nije odgovorio. Niko nije znao. A sudeći po njihovim licima, svi suzamislili istu sliku.

– Ako je dovoljno duboko pod zemljom, termalni senzori ga ne moguregistrovati – nastavila je.

– Moramo da odem tamo – rekao je Garet i uputio se ka vratima.– Idem i ja – Alis je već ustala i krenula za suprugom.Hari je skočio i sustigao je. – Bolje je da ostaneš sa Tomom i Mili – rekao je.

– Idem ja. Imam konopac u kolima. I amove. Garetovim kamionetom možemo dapređemo dobar deo puta. – Zastao je i namrštio se. – Vrata su verovatnozaključana – rekao je Garetu. – Trebaće nam tvoj alat.

Čuli su kako Garet odlazi niz hodnik i otvara vrata. Hari se okrenuo ka Evi. –Imaš Raštonove brojeve? – pitao je.

Klimnula je glavom.– Pozovi ga. Reci mu gde smo otišli i pitaj ga da li može da pošalje nekoga do

nas. Ne dozvoli mu da te odbije. Trebaće nam i vatrogasci. – Okrenuo se, uzeosvoj kaput sa naslona stolice i prebacio ga preko ramena. Nekoliko trenutakakasnije on i Garet su izašli iz kuće.

84.

Tom je pronašao svoje patike kraj ulaznih vrata, a žutu duksericu sa kapuljačomiza kauča u dnevnoj sobi. Međutim, iako je obukao duksericu, čim se provukaokroz prozor bilo mu je jezivo hladno. Kroz pidžamu je prodirala ledena hladnoćakamena sa prozorskog okvira. Pahulje su mu padale na glavu i lice. Pritvorio jeprozor što je bolje mogao.

Eba ga je uhvatila za ruku i užurbano povela kroz mračno dvorište. Stigli su do

267

otvora u ogradi i ona je prošla prva. Tom je krenuo za njom i pridružio joj se udvorištu crkve.

* * *

Hari je uskočio u vozilo, držeći planinarsko uže na krilu. Pre nego što je uspeoda zatvori vrata, kamionet se pokrenuo ostavljajući sveže tragove u snegu. Garetje izašao na ulicu i krenuo nizbrdo u pravcu Vajt lejna.

– Produži gore – rekao je Hari. – Uzbrdo, izvan grada.Garet je još gledao niz ulicu. – Alis i deca do vresišta idu Vajt lejnom – rekao

je.– Da, ali taj put je strm. Ne znam dokle ćeš moći da prođeš kamionetom.Garet duboko uzdahnu. – Šta onda predlažeš? – pitao je.– Na kilometar od grada, sa tvoje desne strane, nalazi se kapija jedne farme –

reče Hari. – Čini mi se da je Majk Pikap koristi kada nosi hranu svojimživotinjama. Možemo da prođemo tuda i priđemo brvnari sa gornje strane.Zemlja je prilično čvrsta, moći ćemo da pređemo gotovo ceo put.

Garet pritisnu papučicu gasa i kamionet krenu uzbrdo. Ubrzavali su, a snežnepahulje su se kovitlale ispred njih i postajale sve veće kako su odmicali odnaselja.

– Uspori – reče Hari. – Sporije. Evo je.Čim su se zaustavili, Hari iskoči iz kamioneta. Garet ubaci u rikverc i Hari

otrči ispred vozila. Sekund kasnije farovi kamioneta obasjali su metalnufarmersku kapiju.

* * *

Talas čiste jeze obuzeo je Evi dok su zadnja svetla vozila nestajala u poljima.Želela je samo da legne, sklopi oči i pusti druge da nastave dalje. – Dobro –rekla je. – Treba mi telefon.

– Iza tebe je – odgovori joj Alis. – Idem da obiđem Toma i Mili – Alis jekrenula uz stepenice, a Evi se okrenula ka telefonu. Nije ga bilo. U trenutku kadase uputila ka predsoblju, videla je kako Alis izlazi iz Miline sobe i kreće nizhodnik. Evi podiže ruku kako bi privukla njenu pažnju, ali Alis nije spuštalapogled.

Zatim se gornjim spratom prolomio bolan urlik. Evi se zaustavila, srce joj jetuklo, ali mozak je odbijao da prihvati mogućnost da se još nešto desilo. Neštostvarno loše, sudeći po izrazu lica žene koja je stajala na vrhu stepeništa.

268

* * *

Tom i Eba su hodali prema ubelelom groblju. „Tomi, molim te, dođi .” Da ga jesada ignorisao, Tom zna da do kraja života ne bi mogao da izbaci bratovljev glasiz glave.

Nakon što su prošli pored novog groba Lusi Pikap, učinilo mu se da idu kacrkvi, što je bilo besmisleno jer su crkvu temeljno pretražili psima i svime, a čaki da nisu, nema šanse da uđu u nju u ovo doba. Tom je ranije tog dana čuorazgovor odraslih. Ulazna i krovna vrata se zaključavaju i obezbeđuju katancem,a tri kompleta ključeva sada se nalaze kod Harija i u policiji. Osim toga, jedanpolicajac je ostao da dežura u crkvi, za svaki slučaj.

Ili je sneg prigušivao zvuke, ili je kasnije nego što je Tom mislio jer je noćgotovo potpuno tiha. Učinilo mu se da čuje motor automobila, a onda i zvuk autakoji odlazi iz grada, ali odmah potom tišina je ponovo prekrila sve. Stigli su dogrobnice u kojoj počivaju mrtvi članovi porodice Renšo – svi osim Lusi jerDženi, Lusina majka, prezire to mesto. Policija je danas pretresla kriptu, otvorilisu sve kamene kovčege kako bi se uverili da Džo nije sakriven u nekom od njih.Pretresli su je i ponovo je zaključali, a onda je Sinkler Renšo stavio ogromankatanac na vrata. Zašto onda Eba ima ključ? Neće valjda njih dvoje da ulazetamo? Nema šanse da noću uđe u grobnicu, čak ni zbog...

„Tomi, molim te, dođi.”Eba je otključala katanac, zatim i gvozdenu kapiju. Širom ju je otvorila i ušla,

kao da stalno obilazi stare grobnice. Tom je dugo stajao na ulazu, a onda jebojažljivo zakoračio napred. Nalazili su se u malom, ograđenom dvorištu, nijebaš da Eba može da uđe u zgrad...

Eba je otključavala vrata velike kamene kutije. Okrenula se ka njemu, licaiskrivljenog od nestrpljenja. Nije se šalila, stvarno ga vodi unutra. Ali crkva ječitavog dana bila prepuna ljudi. Džo nikako nije mogao biti unutra. Ovo jenekakva zamka.

„Tomi, molim te, dođi.”Drži se, Džo. Dolazim.

* * *

Kamionet se nije pomerao. Garet je čitavih pet minuta pokušavao da istera voziloiz potoka u koji im se zaglavio prednji točak, i njih dvojica više nisu imalivremena za gubljenje. Hari je prebacio uže oko vrata i uzeo baterijsku lampu.

269

Garet je u jednoj ruci nosio kutiju sa alatom, u drugoj je držao malj. Krenuli supeške kroz sneg.

„Vreme za ubijanje .” Da li je Eba znala šta Džilijan namerava, da li je znalaza ubistva triju devojčica, za Džilijaninu opsednutost malom Mili? Da li je svevreme pokušavala da ih upozori?

– Izvini, druže – procedio je Hari kada su došli do ruševina starog mlina. –Trebalo je da krenemo tvojim putem.

Garet se nije okrenuo. – Isto bismo prošli – rekao je. – Vožnja kroz vresišta jegotovo nemoguća u ovakvim uslovima. Sneg je sve prekrio.

Brzim korakom su nastavili pored ruševina.Ako je Eba pokušavala da ih upozori, da li je to što je mučila Džilijan bilo

nekakva kazna? „Mama, nađi me.” Zašto bi Eba to rekla?Garet je pokazivao levo od sebe, na kućicu koja se jedva nazirala. – To je ta?

– pitao je.– To je ta – rekao je Hari. – Pazi se. Ovde ima svakakvog kamenja.Garet je usporio i zajedno su krenuli u pravcu kolibe. Sneg je već napadao na

njen krov, zbog čega je još više podseća na kućicu iz bajke.Džilijan je provalila u kuću Flečerovih u Noći lomača? Pokušala je da otme

Mili? Uljez je nosio gumene čizme. Da li je ikada video Džilijan u takvoj obući?Stigli su do vrata i Hari zastade kako bi povratio dah. Nie mogu tek tako da

upadnu. Ako u kolibi postoji bunar, bilo bi izuzetno opasno da se po mraku šetajutuda. Pitao se koliko će policajcima trebati da stignu. Moraće da dođu pešice.Pogledao je naniže, pun nade. Nikakva svetla nisu im išla u susret.

Pružio je ruku i pokušao da otvori vrata. Naravno, bila su zaključana.– Skloni se – naredio je Garet.Hari učini kako mu je naređeno. Garet podiže masivni malj iznad glave i

zamahnu.

* * *

Evi se popela uz stepenice, brže nego što se godinama kretala. Čvrsto se uhvatilaza gelender. Ako Alis sada padne, mogla bi obe da ih odvuče do dna stepeništa.Posmatrala ju je kako se ljulja, zatim pruža ruke ka zidu.

– Alis, drži se – rekla je. – Diši duboko. Sedi. Spusti glavu.Alis se spustila na pod, prazno zureći pravo ispred sebe, dok je Evi sa mukom

savladavala poslednje stepenike. – Šta se desilo? – izustila je i spustila se krajAlis. Gospode, nije imala pojma da postoji ovoliki bol. Svakog trenutka će seonesvestiti.

270

Alis je već pokušavala da ustane. – Moram da idem – rekla je. – Moram poGareta, moram napolje, moram da...

– Alis! – Evi stegnu ženinu ruku.– Tom je nestao – nastavila je Alis. – Sada je i Tom nestao. Gubim ih, jednog

po jednog, ona mi ih uzima.– Alis, pogledaj me.Alis je pokšala da pogleda Evi u oči, ali nije uspela. Ustajanje joj je zadavalo

muke.– Tom nije mogao da nestane – rekla je Evi. – Sve vreme smo ovde, vrata su

bila zaključana. Proverila si kupatilo?Alis se osvrtala, kao da nije imala predstavu gde se kupatilo nalazi. Bila je u

šoku. Stres koji je proživela u protekla dvadeset i četiri časa ipak je uzeo danak,a Tomov iznenadni odlazak do toaleta bila je kap koja je prelila čašu.

– Tome! – uzviknu Evi. – Tome! – pokušala je još jedanput, nešto glasnije,kada nije dobila odgovor. Mučila se da ustane, ophrvana osećajem straha ibeposmoćnosti. Ostavila je štap u podnožju stepenica i sada trpi bolove kakvenikad u životu nije osetila.

Alis se ponovo pokrenula i sjurila se niz stepenice. Otvorila je ulazna vrata. –Zovi Gareta, molim te – zamolila je okrenuvši se ka Evi. – Reci mu da se vrati.Idem da pogledam napolju.

Alis je izašla i vrata su ostala razjapljena, a snežne pahulje su uletele upredsoblje i odmah se istopile na popločanom podu. Da zove Gareta? Evi nije nipoliciju nazvala. Ni telefon nije pronašla. Oslanjajući se na zid, stigla je donajbliže sobe. Bila je to Milina soba. Devojčica je i dalje spavala, nesvesnadrame koja se odvija oko nje. Evi se okrenula. Tom je negde u kući, mora dabude.

– Tome! – pozvala je, ali odmah odluči da više ne pokušava da ga dozove.Bilo je suviše teško zvati dete i ne dobiti nikakav odgovor.

– Tome! – To je bila Alis, zvala ga je sa ulice.Tom nije mogao da izađe iz kuće, vrata su bila zaključana.Evi se okrenula i uputila se ka Džoovoj sobi, za slučaj da je Tom odlučio da

prespava u krevetu svog brata. Otvorila je vrata i gledala iz hodnika, teškodišući. Soba je bila prazna.

Ne obazirući se na bol, otišla je do Tomove sobe i uključila svetlo. – Tome! –čulo se dovikivanje napolju. Alis je sada bila iza kuće, vikala je iz dvorišta.

Evi je došla do prozora i naslonila se na sims kako bi povratila dah. Jedva jerazaznala Alis koja se, uplakana, vrzmala po dvorištu. U redu, mora da proverikupatilo i spavaću sobu Gareta i Alis. Prokleta Alis, da se nije pogubila mogla je

271

da pretraži ceo sprat za nekoliko sekundi. Evi će pretraga oduzeti dragoceneminute koje je nameravala da potroši na razgovor sa policijom.

– Tome – rekla je, shvativši da plače. – Tome, molim te. Stvarno nije smešno.Pošto joj Tom nije odgovorio, nastavila je dalje kroz hodnik.

* * *

Tom je trčao, uplašen da će izgubiti Ebu iz vida i da će ostati sam u groznoj,jezivoj tami. Nije imao predstavu koliko je velika podzemna odaja kroz koju trči,nije video zidove – nije ih ni tražio; nije sklanjao pogled sa devojčice koja jetrčala ispred njega.

Svaki put kada bi došao u iskušenje da se vrati, Tom bi se naterao da pomislina brata. Džo, za koga je ponekad mislio da je došao na ovu planetu samo da bimu zagorčao život, koji je bio davež otkako se rodio, koji je uvek tražio da svebude po njegovom i koga je u mašti ubijao najmanje jednom nedeljno. Džo, bezkoga ne može da zamisli ostatak svog života.

Odjednom se pred njima pojavi zid i Eba projuri kroz lučni prolaz. Tomnastavi za njom i pre nego što je stigao da se zapita da li je to mudro ili ne. Ništaod ovoga nije baš mudro, ovo je verovatno nešto najgluplje što je ikada uradio,ali čudno stvorenje pred njim imalo je patiku njegovog brata.

Popela se na uspravljen sanduk, pokušavajući da dohvati nešto na tavanici.Zatim u prostoriju prodre svetlost. Minut kasnije on i Eba bili su u crkvi. Nijebilo ni traga od dežurnog policajca, vrata sakristije bila su čvrsto zatvorena. Ebase uspravila i potrčala kroz prolaz između klupa, prema zadnjem delu crkve.

* * *

Tom nije nigde u kući. Alis je bila u pravu, a Evi je izgubila dragoceno vreme.Nigde nije videla telefon. A poslednjih nekoliko minuta nije čula Alis. Trebalobi da se vrati u prizemlje i pozove policiju. Oni će stići za nekoliko minuta.Pozvaće ih mobilnim telefonom – ostavila ga je u kolima, ispred kuće.

Dok se približavala ulaznim vratima, ona se zalupiše i preplašiše je. Natrenutak je zastala kako bi se smirila. Hladan vetar je i dalje duvao kroz kuću.Onda su se vrata dnevne sobe zatvorila uz tresak.

Prišla je vratima i ponovo ih otvorila. Prozor na suprotnom kraju sobe bio ješirom otvoren. Najbrže što je mogla, Evi je došla do prozora i provirila napolje.Alis nije bila u dvorištu.

– Tome! – oglasila se Evi.

272

Tom joj nije odgovorio, kao što je i očekivala. Tom je nestao. Svež trag stopakoji vodi ka ogradi crkve, suviše mali da bi pripadao odrasloj osobi, bio jeneoboriv dokaz za tu tvrdnju.

Evi se sagnula i pažljivije se zagledala u zemlju. Još jedan par tragova ležaoje u snegu tik do dečakovih. Iako je znala koliko će je boleti, Evi je sela naprozorski okvir, podigla noge i okrenula se, a onda se spustila u dvorište.

Sneg je već počeo da prekriva tragove; za manje od sat vremena uopšte seneće videti. Sada su, međutim, dovoljno jasni. Ne tako davno, neko je preskočiozid i ušao u dvorište, a zatim se okrenuo i vratio se istim putem, vodeći Toma sasobom. Tomovi tragovi bili su jasni i pravilni, nije bilo naznaka da ga je nekovukao ili primorao da krene. Evi je piljila u drugi niz tragova. Odgovarali suodrasloj osobi, mada nisu bili preveliki, i prilično su se razlikovali od izuvijanihi nazubljenih tragova koje su ostavili đonovi Tomovih patika. Ove tragoveostavio je neko ko ne nosi cipele.

Tom je otišao sa Ebom.

* * *

Vrata su popustila nakon četvrtog udarca, i Hari je morao da zadrži Gareta kakose ovaj ne bi zaleteo unutra. – Bušotina – podsetio ga je.

Hari se probio napred i lampom osvetlio unutrašnjost male kamene kolibe.Sastojala se od jedne prostorije, dugačke četiri i široke tri metra. Podigao jepogled i video noseće grede, dovoljno blizu da ih dodirne. Velika metalna alkabila je pričvršćena za središnju gredu. Pod njihovim nogama bio je pod odborovog drveta.

Garet je krenuo napred, udarajući petama u daske na podu.– Zvuči prilično čvrsto – rekao je Hari.Garet zavrte glavom. – Ova nije – rekao je.Hari je slušao kako Garet prelazi sa mesta na mesto, snažno udarajući nogom

po svakoj dasci. Razlika je bila neznatna.Hari je polako obilazio kolibu, osvetljavao je lampom, tražio bilo kakvu

neravninu koja bi mogla da im ukaže da je pod bio podizan. Ništa se nije videlo.Osim male okrugle rupe na jednoj od dasaka, pola metra od vrata. Sagnuo se.

– Šta si video? – pitao je Garet.Harijev mali prst kružio je po rupi. – Rupu od šrafa – odgovorio je sekund

kasnije. – Osećam žlebove. Nešto je ovde bilo ušrafljeno. – Podigao je pogled iosvetlio krov lampom, kao da je očekivao da će to što treba da bude zašrafljenoza pod visiti njima nadohvat ruke. – Nešto slično ovome – rekao je i osvetlio

273

alku na krovnoj gredi.Garet baci pogled naviše i pomeri se udno sobe. – Ili ovome – rekao je,

pokazujući na sličnu alku pričvršćenu na zadnji zid. Ni metar ispod zidne alkestajalo je savijeno parče metala. – Ovo je mehanizam za podizanje. Dodaj miuže.

Hari mu dobaci uže i stade da posmatra kako ga Garet provlači kroz alku nazidu, zatim i kroz alku na krovu. Na kraju ga je dovukao do mesta na podu gde jeHari klečao.

– Nedostaje alka – reče Hari.– Naravno da nedostaje – potvrdio je Garet. – Da je tu, bilo bi suviše lako

otvoriti bunar. Verovatno je sklonjena radi bezbednosti. Ili ju je Džilijan odnela– legao je na pod. – Džo! – viknuo je. – Džo!

Hari nije mogao da prestane da drhti. Garet se ponovo pridigao, uzeo kutiju saalatom, izvadio klin i čekić. Grunuo je zaoštren kraj u prorez između dvejudasaka i snažno udario čekićem. Drvo se rascvetalo. Garet nastavi da udara.Onda je stao, pronašao još jedan klin i čekić i dodao ih Hariju. – Sa druge strane– naredio je.

Hari je pronašao sitan, uzak prorez i počeo da udara. Drvo je bilo staro i lakose krunilo. Prošao je tek nekoliko centimetara kada mu je klin zamalo iskliznuo izruke.

– Prošao sam – rekao je. – Ispod je prazno. – Garet je već provlačio uže krozotvor koji je napravio i prebacivao ga ka Hariju. Hari gurnu prste u otvorpokušavajući da napipa kraj užeta. Kada je uspeo, povukao je uže i zategao ga.

Garet je preuzeo kraj užeta of Harija, privezao ga i skočio na drugi krajkolibe. Pogledao je Harija. – Skloni se – rekao je. – Idi do zida.

* * *

Neprestano se tresući, Evi se vratila u kuću, rešena da uzme mobilni telefon izkola. Kada je otvorila ulazna vrata, morala je da se pridrži za ragastov – svakogtrenutka će se srušiti. Tamna silueta pojavila se na drugoj strani kuće.

– Alis? – pozvala je Evi nesigurno. Suviše je visoka da bi bila Alis.– Ja sam – ženski glas. Figura izađe na svetlo. Dženi Pikap, Alisina

prijateljica. Bila je ovde ranije, pomagala je oko dece. Hvala Bogu.– Dženi, i Tom je nestao. – Evi je neobjašnjivo ostala bez daha, svaku reč je

izgovarala sa naporom. – Moramo da zovemo pomoć – uspela je da kaže. –Otišao je sa onom devojčicom o kojoj je stalno pričao, onoj sa hormonskimporemećajem. Onom koja se motala oko kuće.

274

Dženi se namrštila na trenutak i pogledala preko ramena. Onda je zakoračilaka Evi. – Evi, očajno izgledaš – rekla je. – Vrati se unutra. Spremiću ti nešto.

– Moramo da zovemo policiju. Tom je nestao. Nemam pojma gde je Alis.Dženi položi jednu ruku na vrata, a drugu na Evino rame. – Smiri se – rekla je.

– Udahni. Policija stiže.– Stvarno?– Da, naravno – odgovorila je Dženi. – Pozvala sam Brajana. Rekao je da

stiže za deset minuta. Nego, Alis me je zamolila da obiđem Mili. I stvarno bitrebalo da sedneš.

– Videla si Alis? – pitala je Evi zakoravčivši unazad jer je njena sagovornicastajala toliko blizu da je bilo nemoguće ne povući se. – Slušaj me, Tom je nestao,moramo da kažemo ljudima da krenu u potragu.

– Evi, smiri se, krenuli su. Saslušaj me.Evi je s naporom okrenula glavu ka Dženi, ka njenim smirenim smeđim očima.

Nešto u Dženinom držanju bilo je omamljujuće. Evino disanje se polako ustalilo.– Nekoliko nas maločas je naletelo na Alis na ulici – reče Dženi polako, kao

da je ona psihijatar, a Evi njen histerični pacijent. – Ja, tata, Majk, jedan odMajkovih radnika. Svi su joj se pridružili u potrazi. Tom nije mogao daleko daodmakne – zaćutala je i prstima prošla kroz svoju dugu plavu kosu, puštenu,istačkanu pahuljama i vlažnu na temenu. – Naročito ako je otišao sa Heder –nastavila je. – Ona nema snage da prelazi velike razdaljine. Osim toga, policijaće svakog trenutka stići.

Hvala Bogu. Šta još treba da uradi? Da obiđe Mili. Evi se okrenu kastepeništu, pređe dva stepenika i uhvati se za ogradu. Iza nje, Dženi je zatvorilaulazna vrata.

– Heder? – ponovila je Evi i okrenula se, konačno shvativši na koga je Dženimislila. Heder – jezikom dvogodišnjaka – Eba. – Devojka koja je odvela Toma –nastavila je. – Zove se Heder? Ti znaš ko je ona?

* * *

Hari se naslonio na vrata kolibe i gledao kako Garet povlači uže. Isprva se ništanije dešavalo, ali onda se greda koju su malopre bušili uzdrmala. Još jedanGaretov trzaj i čitav pod, osim lajsne širine tridesetak centimetara, poče da sepodiže. Ukazao im se veliki četvrtasti kapak pričvršćen za pod kraj zida naspramvrata. Čim se prvi put pomerio, kapak se kroz nekoliko sekundi bez po mukepodigao, a onda ga je Garet pogurao sve dok nije tupo tresnuo o zadnji zid.

Hari je zakoračio na grub kamen prvobitnog poda kolibe. Krajičkom oka

275

primetio je kako Garet privezuje uže i okreće se kako bi mu se pridružio.Iznenada uznemiren zbog ponora pod nogama, Hari kleknu i četvoronoške krenunapred.

Iz podzemlja se uzdizao miris koji ga je podsetio na davno napuštene crkve.Očekivao je da bušotina – ukoliko je zaista pronađu – bude savršeno kružnogoblika. Ova je bila grubo iskopana i delovala je nedovršeno; kamen na ivicamabio je grubo sečen i ćoškast. Vidljivost u rupi je u najboljem slučaju bila teknešto preko pola metra. Iza toga ležala je tmina toliko gusta da mu se učinilo dabi mogao da hoda po njoj. Sada je i Garet kleknuo pored njega.

– Dodaj mi lampu – rekao je Hari, i dalje ne skidajući pogled sa bunara. Garetse nije mrdao. – Treba mi svetlo, druže – Hari ponovo pokuša. – Ne mogu da jedohvatim. – Potapšao je Gareta po ruci i pokazao ka lampi, koje je ležala napodu. Kao čovek koji se prevrće u snu, Garet se obrnuo, ispružio ruku i dodaomu lampu.

Uprkos hladnoći, Harijevi dlanovi bili su vlažni od znoja. Zgrabio je lampu inagnuo se preko ivice rupe. Zrak svetlosti probio se tamom poput kamena, jurećika dubinama zemlje. Hari uoči kameni zid kojeg je jedva držao uveliko okrunjenmalter, i sluzav trag nekakvog rastinja koje može da opstane bez svetlosti.Učinilo mu se da je ugledao i vodu, daleko niže. Međutim, pažnju mu jezaokupila jedina stvar za koju nije bio potpuno siguran čemu služi: zarđali lanacpričvršćen za zid pola metra ispod ivice, i koji nestaje u mraku daleko ispodmesta osvetljenog lampom.

Okrenuo se i znao je da je i Garet primetio lanac. Razgovor bi bio besmislenogubljenje vremena i snage. Hari je obiđe oko bunara, a zatim se spusti na zemlju idohvati lanac.

* * *

Dženi je stajala u hodniku, odmah iza ulaznih vrata. Ulično svetlo obasjavalo ješareni prozor u hodniku i davalo njenoj kosi neobičnu nijansu ljubičaste boje.Njeno lice, međutim, bilo je belo poput snega na ulicama. – Naravno da znam koje ona – rekla je tužno. – Živele smo u istoj kući skoro deset godina. Ona je mojasestričina.

Evi na trenutak pomisli da je nije dobro čula. – Tvoja sestričina? – ponovilaje.

Dženi je potvrdila, naizgled staloženija. – Kristijanina ćerka – odgovorila je.– Hoćemo li na sprat? Alis je bila u pravu kada je rekla da bi trebalo daobiđemo Mili.

276

Evi je samo zurila. Razgovarala je sa Harijem o zabačenim farmerskimkućama, kolibama visoko u brdima, a ova devojčica sve vreme živi odmah izaugla, u samom centru grada.

– Ona boluje od kongenitalnog hipotiroidizma, zar ne? – pitala je.Dženi zakorači ka Evi. – Neposredna posledica ovdašnjeg zemljišta – rekla je.

– Ta pošast hara našom porodicom od pamtiveka. Kada bismo bar nešto hranejednostavno nabavljali u Asdi,18 svega ovoga ne bi bilo. – Stala je na stepenikpored Evi.

– Ali tu bolest je moguće lečiti danas – rekla je Evi pomerajući se u stranukako bi zaprečila prolaz. – Otkriva se pregledom nakon porođaja i bebama seonda prepisuje terapija. Gotovo je istrebljena.

Dženi uzdahnu. – A ipak imamo veličanstven primerak obolele osobe prednašim vratima. Stvarno bi trebalo da obiđem Mili, znaš. Hoćeš li me pustiti daprođem?

– Kako se to desilo? – pitala je Evi. Nije sa sigurnošću mogla da kaže zbogčega joj je bitno da sazna što više o devojčici, znala je samo da je to bitno. – Dali je Kristijana odbila lečenje?

– Kristijani nikada nije ponuđeno lečenje – rekla je Dženi. – Provela je čitavutrudnoću zatvorena u kući, a porodila ju je lokalna babica, koja je dobila mnogonovca za svoje ćutanje. Porođaj nikada nije zabeležen. – Pogled joj se kretaonaviše, u pravcu hodnika na spratu. Evi je odolela iskušenju da se okrene.

– Koliko ljudi zna za nju? – pitala je Evi, ne mogavši da poveruje daFlečerovima niko nije pomenuo Heder, naročito nakon što je Tom počeo da viđatu neobičnu devojčicu.

– Veoma malo, rekla bih – odgovorila je Dženi. – Čak ni Majk nema pojma daona postoji mada, on nije baš oličenje oštroumnosti.

Evi nekako zakorači unazad. Stajala je na najnižem stepeniku i vrtela glavom.– Kako je to moguće? – pitala je.

– Evi, zaprepastila bi se kada bi znala šta možeš da uradiš ako je ceo gradtvoje vlasništvo – rekla je Dženi, pružajući ruku ka ogradi stepeništa. Položila juje nekoliko centimetara dalje od Evine. – Nije joj dozvoljeno da napušta kuću,naravno. Kristijana provodi veći deo dana sa njom, čita joj, igraju jednostavneigre. Kristi je beskrajno strpljiva, ali kada joj zatreba odmor, ona pošalje Hederda gleda crtaće.

– Čitav dan provodi u kući?Dženi klimnu glavom. – Niko od posluge se ne penje na sprat – rekla je. –

Kristijana se stara o spratovima. Kada svi odu kućama, Heder puštaju da se igrau dvorištu – nastavila je. – Da budem iskrena, čini mi se da nekoliko ljudi ipak

277

zna za nju – kako je rasla, postajala je sve veštija u iskradanju tokom noći,nekada čak i po danu. Očigledno joj se dopadaju Alisina i Garetova deca. Aliljudi ništa ne pričaju, ne žele da se zamere tati.

Nešto u Evinim grudima se stezalo, nešto snažnije od brige za decuFlečerovih. Devojčica je čitav život provela zatočena – zatočenik u bespotrebnooštećenom telu, zatočenik u sopstvenom domu. – Zašto? – pitala je. – Zašto bi, zaime sveta, tvoja porodica rešila da tako krši zakon?

Dženi dvaput trepnu svojim bistrim smeđim očima. – Ti si psihijatar, Evi –reče joj. – Čik pogodi.

* * *

Eba je otključala vrata u dnu galerije i počela da se penje kratkim spiralnimstepenicama. Vetar joj je pomerao kosu, podizao je i vrteo kao zastavu. Tom sezaustavio. Suludo je penjati se tamo.

„Tomi, molim te, dođi.”Pre nego što je uspeo da razmisli šta da radi, Eba ga je uhvatila za ruku i

povukla ga ka krovu. Spustila se na sve četiri, i on uradi isto to. Pod njim ješkripao sneg, a vetar mu uvlačio pod trenerku. Eba je puzala ivicom krova, dužnekakvog oluka oivičenog olovom. Levo od nje krov je blago kretao naviše;desno od nje nalazila se kamena ivica širine desetak centimetara, koja joj ni ukom slučaju ne bi pružila oslonac ako bi se okliznula. Da li treba da krene zanjom? Da, jer se Eba osvrtala, čekala ga je. Sranje.

Tom je krenuo, ne sklanjajući pogled sa snegom prekrivenog kanala kroz kojise kretao. Ovo je suludo. Na krovu ne postoji mesto na kome bi Džo mogao da sesakrije. Preostala tri zvonika su prazna, to se videlo i sa zemlje. Kroz njih se vidinebo. Kretali su se ka severoistočnom tornju, onog koji je večito u senci jersunčevi zraci ne dopiru do njega. Tomi ga je video preko Ebinog ramena, bio jeprazan poput Deda Mrazove torbe prvog januara. Zvezde su sjale izmeđustubova, video je kako se kreću oblaci i srebrnu loptu punog meseca.

Ali mesec je bio iza njega.

* * *

Evi nije dugo pogađala. – Ko je njen otac? – pitala je. – Da li je to tvoj otac?Sinkler?

Dženi se namrštila. – Pogađaj dalje – rekla je.Evi je brzo mislila. Osim onoga što je čula od Harija i Flečerovih, o

278

Renšoovima zna veoma malo. Ne zna ni za kakvu braću, već samo za oca:visokog sedokosog gospodina veoma otmenog držanja, i za...

– Nije valjda tvoj deda? – rekla je tiho, plašeći se da je pogrešila, ali poizrazu Dženinog lica je znala da je u pravu. – Ali on je... – koliko godina imaTobajas Renšo? Sigurno više od osamdeset.

– Imao je blizu sedamdeset godina kada se Heder rodila. Već je bio uhodan.– Jadna tvoja sestra. Kako to misliš, bio je uhodan?Dženi ju je netremice gledala. Ništa nije rekla.– I tebe je zlostavljao, zar ne? – upita Evi.Ništa, samo prazan pogled.– Mnogo mi je žao – rekla je Evi.Ništa.– Koliko si imala godina? Kad je počelo?Dženi ispusti glasan uzdah i pomeri se unatrag, do vrata trpezarije. Evi je

ponovo dobila prostor za disanje. – Tri. Možda četiri. Ne mogu tačno da se setim– Dženi je počela. – Ne postoji period u mom detinjstvu tokom kog nisam znalakakav je osećaj kada te dodiruju, drpaju i pipaju velike, grube ruke – okrenula sei pogledala pravo u Evi. – Imao je običaj da stoji na vratima moje sobe i gledame dok se oblačim – rekla je. – Ulazio je dok sam bila u kadi i kupao me. Nikadanisam upravljala sopstvenim telom, nikada. Možeš li to da zamisliš?

– Ne – odgovori Evi iskreno. – Žao mi je. Da li te je silovao?– U tom uzrastu? Ne, bio je suviše pametan za tako nešto. Ako siluješ

četvorogodišnju devojčicu, neko će primetiti. Masturbirao je preda mnom,dodirivao me je jednom rukom dok je drugom povlačio svoj, znaš već šta. Kadasam malo porasla, terao me je da ga stavim u usta. Počeo je da me siluje kadasam imala deset godina. Pomalo sam iznenađena što je čekao dotad. Čula sam garanije, znaš, sa Kristijanom. Znala sam šta mi sledi.

Evi pokri usta rukama. Srušiće se. Ponovo se uhvatila za ogradu. – Mnogo mije žao – rekla je. – Zašto nekome nisi rekla? Roditeljima, majci, ona sigurno nebi... – zastala je. Dženi nije morala da joj odgovori. Deca nikad ne govore.Rečeno im je da ne govore i ona ćute. Deca rade ono što im odrasli kažu.

– Da li ti je pretio? – pitala je.Dženi joj se ponovo približavala. Pijana je, Evi je tek sada primetila. – I više

od toga – rekla je. – Zaključavao nas je u kriptu, kod onih kamenih sanduka. Čaki pošto je moja majka tamo sahranjena, nastavio je da nas zaključava. Ili bi nasodveo do vrha stepeništa, do galerije u crkvi, čak i do Morel tora, i držao nasnad ivicom. Nekada samo za članak noge. Moramo da budemo dobre, rekao binam, ili će nas pustiti. Znam da je i Kristijani to radio; ona se užasava visine.

279

Evi pokušala da se oslobodi slike u glavi. – Sigurno si bila preplašena – reklaje.

– Nikada nisam vrištala, Evi. Nije bilo svrhe. Samo bih zatvorila oči i pitalase da li je sada trenutak, da li je danas dan kada će me pustiti, kada ću osetiti dahvetra i znati da je gotovo.

Pogrešila je. Evi je optužila Džilijan i pogrešila je. Poslala je Harija i Garetaza pogrešnim tragom i sada će Džilijan možda umreti; Džo i Tom su nestali, aAlis – gde je Alis?

– Dženi – reče Evi – da li je tvoj deda ubijao decu? Da li je on oteo Džoa?

* * *

Privući lanac. Nema potrebe misliti na bilo šta drugo. Privući lanac i moliti seBogu, koji ga je napustio, da na drugom kraju lanca neće biti ničega. Ne sme dagleda Gareta, koji je na ivici razuma, koji je možda već odlepio. Jedino razumnošto bi mogao da uradi jeste da ih obojicu izvuče odatle pre nego što neko od njihnastrada, ali Hari je znao da to nikada neće uraditi. Zato treba da privuče lanac,zato što su već stigli dovde i sada moraju da znaju.

Lanac se pomerao, podizao se sa svakim napornim trzajem, ali na drugomkraju je visilo nešto užasno teško. Povuci desnom rukom, prebaci preko ivicelevom, ne razmišljaj, samo radi. Nešto grebe unutrašnjost bunara, nešto seuhvatilo, nešto otežava izvlačenje, nešto se približava.

Bol u mišićima terao je Harija da vrišti, a nije imao predstavu koliko će jošlanca izaći na površinu. Još dvadeset povlačenja i moraće da se odmori. Jošdeset, još sedam... to je to. Na kraju lanca bila je zakačena velika platnena torbasa čvrstim starinskim rajsferšlusom. Bez razmišljanja ili predaha, Hari jepovukao torbu na kameni pod kolibe, pružio ruku i otvorio je.

Očne duplje – prazne – bile su prvo što je ugledao.

* * *

Tom je trepnuo. Sneg mu je upadao u oči i smetao mu. Bez ikakve sumnje, gledau mesec koji prosijava kroz kamene lukove severoistočnog tornja sa zvonikom. Aonda se osvrnuo. Mesec je bio iza njega. Dva meseca? Eba se približavalatornju. Zagrebala je zid i pogledala nazad, čekajući Tomija. Na šta li misli?Helikopter je nekoliko puta toga dana preleteo crkvu. Mali krovovi na vrhovimazaklanjali su pogled i pilot nije mogao da vidi ništa unutar samih tornjeva, alihelikopteri su imali opremu za termalno traženje, registrovali bi toplo telo. Eba

280

ga je požurivala napred.Crkva je bila puna ljudi. Kada je helikopter poleteo, policajci su sklonili sve

ljude sa polja i uveli ih u crkvu. Blizu dve stotine ljudi nalazilo se unutra kada jehelikopter tražio. Dve stotine toplih tela. Gde je najbolje sakriti iglu? U plastusena. Tom se približio tornju dovoljno da proturi ruku između kamenih stubova.Pružio je ruku i ugledao odraz sopstvene ruke kako mu ide u susret, video jesvoje lice u pločicama kojima su obloženi kamenih stubovi tornja, postavljenikao kavez na krovu crkve, dovoljno veliki da u njega stane...

* * *

– Hoćeš da ti kažem šta je najgore, Evi? Šta je najgore što nam je radio?

– Šta? – pitala je Evi, u sebi ponavljajući kako zaista, zaista ne želi da zna.Kada je poslednji put čula Alisino vikanje? Kako to da policija još nije stigla?

– U brdu imamo stari bunar. Tamo je nekada postojala vodenica, kao i kuće zasmeštaj radnika. Sve zgrade su napuštene, ali iz nekog razloga bunar nikada nijezatrpan. Podigli smo kamenu kolibu iznad njega kako bismo ga obezbedili. Kakoovce i deca ne bi mogli da zalutaju do bunara. Međutim, za nas tamo nije bilobezbedno, za Kristijanu i mene, jer je on postavio čekrk i konopac i ako bismobile neposlušne, ako bismo se usudile da kažemo ne ili ako mu nismo sisaleonoliko jako koliko je želeo, spuštao bi nas u bunar. Ubacio bi nas u vreću ispuštao bi nas. Ostajale smo u mraku satima. To je radio i drugoj deci. Sve dokjedno dete nije ostavio dole previše dugo, što je dovelo do kraja te igrice.

Dženi je prišla previše blizu. Evi je morala da se povuče, da se pomeri jedanstepenik naviše. Čim je to učinila, Dženi je krenula za njom.

– Dženi, tebi treba lekar – rekla je. – Znaš to i sama, zar ne? Ti nisi kriva ni zašta od svega, ali treba ti lekar kako bi prebrodila sve što ti se desilo. Povredio teje. I Kristijanu, takođe. Mogu da vam nađem nekoga ko će raditi sa vama.Potrajaće, naravno da hoće, ali...

Dženi joj se unela u lice. – Stvarno misliš da se takva šteta može popraviti,Evi? – pitala je. – Razgovorom?

U pravu je. Samo kad ne bi stojala toliko blizu, pomisli Evi. – Ne sasvim, ne –odgovorila je. – Ništa ne može da izbriše ta sećanja. Ali dobar doktor može da tipomogne da ih prebrodiš. No, sada je najvažnije da nađemo Džoa. Hari i Garetsu otišli do tog bunara. Da li je Džo tamo?

Senka prelete preko Dženinog lica. – Otišli su do kolibe? – pitala je. – Nikonije bio tamo petnaest godina. Zatvorili smo je posle...

– Posle čega? Šta se nalazi gore?

281

* * *

– Slušaj me. Samo me slušaj.

Garet Flečer nije slušao, urlao je, udarao je glavom u kameni zid kolibe, tukaoje obema pesnicama. Koža na čelu mu je već bila izguljena, krv mu je lila niznos. Hari ga je uhvatio za ruku i pokušao da ga okrene ka sebi. Garetova zalutalapesnica poletela je u Harijevom pravcu. Hari se izmakao, opasno se približivšibunaru.

– Ovo nije Džo! – vikao je iz sveg glasa. – Ovo nije Džo!Da li ga uopšte čuje? Utom Garet prestade da zavija, nasloni se na zid i glavu

zagnjuri među dlanove.– Garete, moraš da me saslušaš – rekao je Hari. – Ovo dete je već godinama

mrtvo. Pogledaj ga. Ne, moraš da ga pogledaš. To ne može da bude Džo. Časnareč, samo ga pogledaj.

Garet je podigao glavu. Oči su mu izgledale neprirodno bistre dok je hodao kaHariju. Hari se napeo. On je viši, ali je Garet verovatno jači. Zaista mu ne trebanikakva tuča ovako blizu bunara. Uhvatio je Gareta za ramena i povukao ganadole sve dok obojica nisu ponovo legli na hladan kamen.

– Pogledaj – rekao je i otvorio platnenu torbu. Ruke su mu se tresle dok jeuzimao lampu i osvetljavao unutrašnjost. – Ovo dete je već godinama mrtvo –ponovio je. – Pogledaj, moraš da pogledaš. Gotovo da nema mesa na njemu. Ovone može biti Džo, jednostavno je nemoguće.

Garet je izgledao kao da se guši. Svaki njegov udah bio je dubok i siktav, aliuporno je gledao u torbu i dete u torbi.

– Nije Džo – rekao je Hari ponovo, pitajući se koliko će još puta morati daponovi te reči dok mu Garet ne poveruje. Ako je Garet uopšte taj koga trebaubediti.

Garet pređe rukom preko lica. – Bože, Hari – rekao je. – Šta se ovde dešava?

* * *

– Džo!Tom je trepnuo kako bi sklonio sneg iz očiju. Gledao je svog brata, sklupčanog

poput puža u severoistočnom tornju crkve, vezanog oko zglobova ruku i nogu kaoćurka za Božić. Džoa, bledog kao krpu, hladnog kao led, ali ipak živog. Džoa,koji se tresao kao puding i gledao ga bezbojnim očima, ali to su ipak bile one očikojih se Tom seća. Džoa – ovde – ni sto metara od njihove kuće, na kraju

282

krajeva.Eba se nagnula u unutrašnjost tornja i prebacila prljavu krparu preko Džoovih

ramena, pokušavajući da ga ugreje.– Džo, u redu je – šapnuo je Tom. – Sad je sve u redu. Spustiću te odavde.Džo nije odgovarao, samo je piljio u Toma svojim prozirnim očima. Glava mu

se tresla, udovi su mu se grčili. Nije mu dobro, Tomu je to bilo jasno. Nekako jeuspeo da preživi noć i dan na krovu crkve; neće još dugo izdržati. Moraju da gaizvuku odatle. Tom se nagnuo unutar tornja, pokušavajući da podvuče ruke ispodbratovljevih ramena. Uspeo je da ga dohvati, da dodirne kožu koja je bilapreviše hladna za živo biće, ali kada ga je povukao, Džo se nije ni mrdnuo.

Tom se okrenuo ka Ebi. Ona je i dalje čučala na suprotnoj strani kaveza,držeći se za pločice svojim prevelikim šakama, i zurila u njega.

– Kako da ga izvučemo? – pitao je Tom.

* * *

– Dete je umrlo, Evi – rekla je Dženi. – Mala ciganka koju je Tobajas pronašaokako luta sama kada je krenuo da kupuje konja u okolini Halifaksa. Samo ju jeostavio da visi u bunaru.

Gde je, dođavola, policija?– Lepo je pričati sa tobom, Evi. Ti umeš da slušaš. Ne kritikuješ. Sad idem po

Mili – Dženi se progurala pored Evi, blago ali nepokolebljivo, i popela se nastepenik iznad. Evi se okrenula, čvrsto se držeći za ogradu da ne bi pala.

– Niko te ne bi kritikovao, Dženi – rekla je. – Bila si dete. Nikad ti nije palona pamet da bi možda trebalo svom ocu da kažeš šta se dešava?

Nešto blesnu u Dženinim očima. – Misliš da on nije znao? – pitala je.– Nije valjda?– Zašto bi se inače toliko protivio odluci Flečerovih da ovde kupe plac? Znao

je da imaju kćerkicu. Zna da ovaj grad nije bezbedan za male devojčice.Evi se mučila da pojmi sve ovo. – Ali da se to dešava njegovim kćerkama?– Poslao me je u školu kada sam napunila trinaest godina, ubrzo pošto je

Heder rođena. Posle toga više nije morao da se pretvara da je sve u redu.Naravno, za Kristijanu je bilo prekasno, bila je previše stara za školu.

Evi je ispružila ruku i dodirnula Dženinu.– Dženi, sve ovo moramo da ispričamo policiji – rekla je. – Moraju da ga

zaustave pre nego što još neko dete nastrada. Trebalo bi ponovo da ih nazovem.Treba da im javim da dođu što pre – rekla je i pošla.

– Molim te, sačekaj – sada je Evi osećala da joj Dženi čvrsto drži ruku. –

283

Nisam ti sve rekla.Pobogu, šta je još moglo da se desi? Evi je bacila pogled kroz prozor ka ulici,

nadajući se da će videti odsjaj policijskih svetala.– Šta još imaš da mi kažeš? – pitala je.Dženi je oborila glavu. – Veoma mi je teško – rekla je. – Nisam verovala da

ću ovo ikome ispričati.

* * *

– Kako da ga izvučemo odatle? – ponovio je Tom. Izraz Ebinog lica nije sepromenio, niti se moglo naslutiti da ga je razumela. Tom se opet okrenuo premabratu i pokušao ponovo kako bi ga makar malo povukao naviše. Džo se nijepomerao i Tom je shvatio zašto. Konopci kojima je bio vezan takođe su bilivezani za toranj.

– Džo, moram da odem po pomoć – rekao je. – Dole se nalazi policajac.Vraćam se za pet minuta, Džo, obećavam ti.

Džoove oči se zatvoriše. Tom se jedva pomirio sa tim što ostavlja svog bratau kuli, ali nekako je smogao snage da se okrene i otpuzi natrag kroz odvod nakrovu crkve. Nije čuo Ebu iza sebe i ponadao se da je ona možda ostala kako biDžou bilo makar malo lakše.

Stigao je do pravog tornja sa zvonikom, iz koga je bilo moguće spustiti se ucrkvu. Stao je na najviši stepenik kada ga je nečija ruka uhvatila za članak.

* * *

Dve žene su sedele na stepeništu. Dženi je bila snuždena, što se prenelo i na Evi.Obe su drhtale.

– Kada je sve to prestalo? – pitala je Evi. – Kada si krenula u školu?Dženi je vrtela glavom. – Još pre toga je postalo malo bolje. Usmerio je svu

svoju pažnju ka nekom drugom. Ka devojčici naše kućepaziteljke. Bila je plava,lepa i veoma mlada, baš kao što voli.

– Džilijan? – upita Evi. – Zlostavljao je i Džilijan? – Da li ipak ima nečegtačnog u njenim pretpostavkama?

Dženi slegnu ramenima, a zatim klimnu glavom. – Mislim da je Gven Banisterprimetila šta se dešava – rekla je. – Nikad se ne bi suprotstavila mom dedi, ali jesklonila svoje dete van njegovog domašaja. To je više nego što je bilo ko učinioza mene.

– Da li je nastavio da te zlostavlja nakon što je Džilijan otišla?

284

– Kada bih se vratila kući iz škole, da. Ali sreća mu je okrenula leđa kada samnapunila devetnaest godina. Zatrudnela sam. Dok sam uspela da skupim hrabrostda kažem svom ocu, bilo je previše kasno da se rešim bebe, pa je on ubedioMajka da me prihvati. I ubedio je Tobajasa da mu prepusti kontrolu nad celimimanjem.

– Ne mogu da verujem da je tvoj otac pristao na sve ovo. Sigurno si se osećalaveoma iznevereno.

Dženi je pustila Evinu ruku. – Evi, ljudi prodaju svoje kćeri zbog bogatstva imoći stotinama godina – rekla je. – Misliš da se sve zaustavilo kada smo ušli udvadeseti vek? Ali za mene je ipak bilo nečeg dobrog. Izvukla sam se. I dobilasam Lusi.

Tobajasova kćerka. Lusi je bila incestuozno dete svog pradede.– Šta se desilo sa Lusi? – pitala je Evi tiho. – Kako je zapravo umrla?– Mnogo sam je volela, Evi.– Sigurna sam da jesi. Da li je on to uradio? Da li ju je Tobajas ubio?– Imala je samo dve godine kada je počeo da je posmatra, Evi. Bila je plava i

prelepa, baš kao Kristijana i ja kada smo bile male. Videla sam kako mu pogledide po njenom telu. Tada je još mogao da vozi i stalno bi dolazio kod nas.Nikada je nisam presvlačila ili kupala kada je on bio u blizini, ali činilo mi se dase uvek mota oko nje. Znala sam da ne mogu da dozvolim da se taj užas ponovi,ne mojoj Lusi.

– Ali sa Lusi je bilo drugačije. Ti si mogla da je zaštitiš. Majk takođe.– Ali znala sam koliko je Tobajas prepreden. Znala sam da će je se na kraju

dočepati. Zbog toga sam počela da smišljam kako da ga ubijem. Izgledalo je kaoda nemam drugog izbora. Da li si iznenađena?

Evi pomisli kako je više ništa ne može iznenaditi. – Mislim da je razumljivozbog čega si bila toliko besna – rekla je.

– Htela sam da ga ugušim u snu, da mu stavim nešto u hranu, da ga gurnem nizstepenice, nagovorim da dođe na Marel tor i gurnem ga sa litice. Međutim,jednog dana sam shvatila. Ne moram da ga ubijem kako bi ga sprečila da dođedo onoga što želi.

– Nisi?– Ne. Umesto toga sam mogla da ubijem nju.

* * *

Toma je neko vukao nadole, a on je leđima snažno udarao o kamene stepenike.– Šta radiš, jebote? – čuo je poznat glas. Dve krupne ruke uhvatile su ga oko

285

pojasa i povukle ga niže niz stepenice. – Skloni se, pusti nas da siđemo – naredioje isti glas. Tom je čuo nekoliko parova nogu kako se povlače pred njim iponovo se našao na galeriji crkve.

– Džo je na krovu – uspeo je da izgovori. – U drugom tornju, onom za koji svimisle da je prazan, ali nije. Tamo je i smrzava se i moramo odmah da gaizbavimo.

Četvorica dečaka piljila su u njega, kao da su zarobili vanzemaljca koji jeiznenada počeo da im naređuje.

– Tvoj brat? – Džejk Nouls je prvi progovorio. – Onaj koga čitav dan tražimo?– Na krovu? – ponovio je Džejkov stariji brat, čijeg imena Tom nije mogao da

se seti.Tom je posmatrao lica pred sobom i osetio kako mu srce staje. – Vi ste to

uradili – rekao je. – Vi ste ga tamo odneli.Lice starijeg dečaka se iskrivilo. – Šta ti, jebote, misliš, šta smo mi? Jebene

psihopate?– Stvarno je tamo gore? – pitao je Bili Aspin. – Živ?Tom potvrdi. – Vezan je – rekao je. – Nisam uspeo da ga oslobodim. Moram

po tatu. Šta vi radite ovde? Ako ga niste vi odneli na krov, šta ćete ovde?– Pratili smo te – rekao je Džejk. – Videli smo tebe i onog kretena Renšoovih

kako trčite kroz groblje, pa smo vas pratili. Izgubili smo se u onom jebenompodrumu. Gde je ona nestala?

– Moramo da dovedemo pomoć. Policajac je... – reče Tom, i odjednom shvatida nema predstavu šta se desilo sa Ebom.

– Idemo – prekinuo ga je stariji Noulz. – Da vidimo o čemu on priča.

* * *

Evi je prosto gorela. Neverovatno, toliko puta je čula kako pacijenti opisuju svojosećaj užasa. Niko joj nije rekao koliko im je tada vruće. Ili kako im mozaknajednom radi usporeno. Dženi? Dženi je ta koja je od početka jurila Mili. Ne, tonije tačno. Nešto je pogrešno razumela. Toliko je premorena.

– Da ironija bude još veća, Tobajas ju je stvarno voleo – Dženi je ponovozgrabila Evi, ne dozvoljavajući joj da se pomeri. Lice joj je bilo crveno, pogledneprirodno bistar. Evi pomisli kako morala nekako da ustane. Šta onda? Gore, doMiline sobe, ili napolje, do telefona?

– Bio je potpuno skrhan – Dženi je nastavila. – Znaš, naterala sam ga da gleda.Znala sam da će otići do crkve – godinama je bio nadzornik – i pratila sam ga saLusi u naručju. Popela sam se na galeriju i pozvala ga.

286

Znoj se slivao niz Evine lopatice. Policija neće doći. Dženi ih nije pozvala. Izašto stoji toliko blizu?

– Nikada to neću zaboraviti – nastavila je. – Izašao je iz sakristije, a ja sam jedržala za članke, baš kao što je on mene nekada držao, a ona je vrištala i vrištalai videla sam kako on viče na mene, kako urla da prestanem. Potrčao je premameni i ja sam je pustila, tek tako.

Vonj žene bio je nepodnošljiviji od toplote: alkohol i znoj i egzotično cveće.Evi je znala da će povratiti ako se ne pomeri. Spusti ruke, snažno se odgurni, neobraćaj pažnju na bol; ruke su joj jake, uspeće.

– Toliko je dugo padala – nastavila je Dženi – da sam imala vremena darazmišljam, da shvatim da je suđeno da se tako završi, da ću ga na kraju uništiti,zbog svega što mi je uradio.

Sad. Evi se podigla, ali ju je Dženi uhvatila i vratila na stepenište.– Zamalo je uspeo – Dženi joj je sada šaputala u lice. – Zamalo ju je uhvatio.

Ali je ipak tresnula o kameni pod i krv, krv se razlila svuda unaokolo, kao dasam ispustila balon pun krvi. Učinilo mi se da će i mene poprskati iako samstajala na galeriji.

Evi proguta knedlu i odupre se iskušenju da zadrži dah. Mora da nastavi dadiše. Ako zadrži dah, onesvestiće se.

– Nikada nisam uživala u seksu, Evi, nijednom – kako sam mogla? – rekla jeDženi. – Taj orgazam o kome ljudi pričaju sa tolikim oduševljenjem, ja nemampojma šta je to. Ali tog dana, kada sam videla svu tu krv i videla njega kakovrišti, ne mogu da ti objasnim kakvo sam zadovoljstvo osetila. Skoro sam seonesvestila, u tom trenutku, toliko je snažano bilo. A zvuk udarca o pločice, kaokada zrela voćka prepukne. Čula sam taj zvuk iznova i iznova u glavi, i svevreme je krv tekla iz nje. Videla sam kako talasi krvi ističu dok se njeno srcebori da nastavi da kuca.

Evi je znala da ne vredi da vrišti. Niko osim Mili je neće čuti.

* * *

Dvojica muškaraca trčala su kroz vresište, lampama osvetljavajući belo tlo podnogama. Kroz šumu, pored napuštenog mlina, preko potoka. Baš kada se činilo dase Garet konačno sabrao, talas straha preplavi Harija. Moraju da se vrate. Samoje na to mislio – vratiti se.

Pre više od četrdeset minuta izašli su iz kuće. Policija je sigurno već stigla.Policijske patrole nalazile su se na prilazima Heptonklafu, neće im trebati višeod pet minuta do kuće Flečerovih. Ako ih je Evi pozvala čim su on i Garet

287

krenuli, do sada su sigurno stigli. Nema ih, što znači da ih nije pozvala. Nešto sedesilo. Nešto još gore, još gore od Džoovog nestanka, od užasa koji je Džilijanpokrenula. Moraju da se vrate.

Mobilni telefon mu je bio u džepu pantalona. Mogao bi da zastane, da pozovepoliciju, pozove kuću. Ali da bi to uradio, morao da prestane da trči.

Stigli su do ograde. Hari se propeo, preskočio i ponovo potrčao, a onda čuokako Garet radi to isto. Našli su se na oranici, odmah iznad grada. Još stotinumetara i proći će pored mesta na kome je gorela lomača na Dušni dan. Stigli sudo ograde i Hari se prebaci preko. Pored Džilijanine stare kuće, preko kamenjaklizavog od snega, između kuća koje su se sada nizale sa obe strane puta. Krajnjega se čulo Garetovo teško disanje. Stigli su do kraja ulice, i tek što su ušli uglavnu ulicu začula se zvonjava crkvenog zvona.

* * *

– Odvukao me je, naravno – rekla je Dženi. – Natrag u kuću. Oboje smo sepresvukli i krenuli u potragu za njom. Međutim, nismo mogli da se vratimo ucrkvu, nije mogao da podnese ponovo da je vidi. Ja sam to morala da uradim.

Razmišljaj, ostani smirena. Policija ne dolazi, ali Hari i Garet će se vratiti. Dosada su već stigli do kolibe, pronašli šta god da su tražili i krenuli kući. Samomora da ostane smirena. Mora da spreči ovu ženu da još nekoga povredi. Morada je drži podalje od Mili. Kada joj samo ne bi bilo toliko vruće.

– I onda? – rekla je Evi, na silu se naslonivši nazad na stepenik, dišući svedublje. – Da li je onda bilo gotovo? Nakon što si ga kaznila? Da li si pronašla...– Bože, šta da je pita? – Da li si pronašla mir? – pokušala je.

Dženi klimnu glavom. – Na neko vreme, jesam – rekla je. – Osećala sam sekao da sam povratila kontrolu nad sopstvenim životom, razumeš?

– Naravno – odgovorila je Evi, podsećajući se da priča polako, kao što jeuvek činila u društvu previše uzbuđenih pacijenata. – Kontrola je veoma važna –rekla je. – Svima nam je potrebna.

– Naravno, ona mi užasno nedostaje. I dan-danas. Nikad je nisam dokrajaprebolela.

– Ne – reče Evi, boreći se sa iskušenjem da pogleda na sat i sa još jačimiskušenjem da zabaci glavu i zaurla. – Mislim da roditelji nikada ne prebolegubitak deteta.

– Ali imala sam osećaj kao da je jedno poglavlje završeno, kao da sada moguda nastavim dalje. – Dženine začkilji. Pogledala je na sat, ali su joj pokreti biliisuviše brzi da bi i Evi videla koliko je sati. – Oporavljam se – rekla je. – Dođi,

288

pomoći ću ti da se popneš – ustala je pa se sagnula i prihvatila Evi ispod ruku.Evi se poduprla, ali Dženi je bila snažna. Uspravila se i osetila Dženinu ruku okostruka.

– Hajdemo – reče Dženi. – Sigurna sam da sam je maločas čula kako plače.– Mili je dobro – rekla je Evi. – Ali, Dženi, ovo je stvarno važno.Dženi se zaustavila, i dalje je čvrsto držeći oko struka. – Šta? – rekla je grubo.

Polako gubi strpljenje.– Samo... ostale devojčice – rekla je Evi. – Megan, Hejli. Zašto su one morale

da stradaju?Dženi zabaci glavu u stranu. – Posle Lusine smrti ja sam preuzela kontrolu –

rekla je nakon nekoliko trenutaka. – Kad god bi Tobajas prekardašio, ako bipočeo da posvećuje nedoličnu mnogo pažnje malim devojčicama, mogla sam daga zaustavim. Idemo sad, još jedan stepenik, i još jedan.

– Izvini – rekla je Evi. – Stepenice su mi užasno naporne. Možemo li da seodmorimo na trenutak? Dakle, počeo je da zlostavlja Megan? Posle onoga što sedogodilo sa Lusi?

Pritisak oko Evinog struka za malo je oslabio. – Ne verujem da je ikada otišaotoliko daleko – rekla je. – Samo sam primetila kako je gleda, kako se svesrdnotrudi da bude pristojan u društvu njene majke. Nisam to mogla da podnesem, nenakon što sam izgubila Lusi. Nisam mogla da mu dozvolim da je zaboravi i pređena neku drugu.

– Zato si ubila Megan? – pitala je Evi. – I Hejli? Pokušala si da ubiješ Mili?Dženi je pogleda kao da je ova mentalno zaostala. – Već sam ubila svoju ćerku

– rekla je. – Da li misliš da je teško posle toga ubiti tuđe dete?– Zašto Džo, onda? – pitala je Evi u trenutku kada joj se učinilo da Dženi

polazi na sprat. – Tvog dedu on ne zanima. Zašto si ga otela? Ti si ga otela, zarne?

– Evi, počeo je da me provocira.– Džo?– Moj deda. Nemaš pojma koliko je taj starac zao. Stalno je zbijao šale,

govorio kako Flečerovi imaju jače obezbeđenje od kraljevskih dragulja, damajka nikad ne ispušta Mili iz vida, i dolazio je ovamo skoro svakodnevno,pozirao za taj glupi portret, a ja sam znala da će se igrati sa Mili, da će jenaterati da mu sedne u krilo, da će je maziti po nogama, postepeno pomerajućiruke naviše, i da će zaboraviti na Lusi. Nisam mogla da dozvolim da se to desi.

– Ali Džo? Kakve on...– Znala sam da će Alis popustiti pažnja jedino ako neko od njene dece nestane.Evi se oseti kao da ju je neko ošamario. – Džo je bio mamac?

289

Dženi slegnu ramenima. – Slatkiš – rekla je. – Pošao je sa mnom bez reči.Rekla sam mu da je njegova sestra imala nezgodu i da njegova mama hoće da gaja dovedem u bolnicu kako bi je posetio. Međutim, nije prošlo glatko kad samdošla do drugog dela plana. Morala sam da ga onesvestim kako bih ga odvela...

– Gde? Gde je on?– Tamo gde ga nikada neće naći. Nisu našli Megan, neće naći ni Džoa. Evi,

možeš li da pređeš još jedan stepenik?

* * *

Najstariji brat Džejka Noulza prošao je pored Toma i ponovo krenuo uzstepenice. – Vezan je – uporan je bio Tom. – Ne možeš da ga izvučeš.

Dečak je zavukao ruku u džep farmerki i izvukao tanku metalnu pločicu dužinepetnaestak centimetara. Pomerio je palac i iskočilo je dugačko srebrno sečivo. –Bez brige – rekao je i nestao u tornju. Ostala trojica krenuše za njim. Džejk jeišao poslednji. Kada je zakoračio na prvi stepenik, okrenuo se ka Tomu. – Hajde– rekao je pre nego što je nestao.

Tom je pošao za njima, ne znajući da li je ovo bolje ili gore. Džou trebapomoć odraslih, ne ove četvorice budala. Čak i ako uspeju da ga izvuku,podjednake su šanse da će pasti sa krova i da će spustiti Džoa. Ispred Toma,Džejk je izašao na krov. Tom je prešao poslednjih nekoliko stepenika i provirionapolje.

– Den je skoro stigao – rekao je Džejk. Tom pogleda preko krova. Džejkovbrat, Den, bio je na nekoliko koraka od severoistočne kule. Srednji brat išao jeodmah iza njega. Nije bilo ni traga od Ebe.

– Ovde je! – povikao je Den kada je stigao do suprotnog tornja i proviriounutra. – Imam ga – i drugi brat je već stigao do tornja. Dok su se dečaci savijaliunutar tornja, Tom je video samo njihove zadnjice u farmerkama kako štrče kanoćnom nebu. Zatim se obojica ispraviše.

– Vil ga je uhvatio – reče Džejk. – Izvlači ga, gledaj.Džejkov drugi brat je obema rukama uhvatio Džoa i povukao ga iz tornja.

Pokrivač sa zakrpama ostao je u tornju. Džoovo bledo golo telo presijavalo se namesečini poput oklopa dok ga je Vil Noulz prebacivao na krov. Zatim se DenNoulz sagnuo i podigao Džoa. Noseći mališana u naručju kao bebu, krenuo jeprema Tomu, Džejku i Biliju. Kako se približavao, sve se jasnije čulo njegovovikanje, koje je zvučalo otprilike kao „Ringe-ringe-raja”. Džejk je shvatiosekund pre Toma, a onda su obojica poletela niz stepenice, gurajući se itakmičeći se ko će prvi stići do zvonika, gde će odvezati uže i snažno povući.

290

Ding. Staro zvono se zatreslo buneći se što ga bude u gluvo doba noći. Dong.Ovaj put glasnije, sa više samopouzdanja. Tom je zamalo pustio uže i prekrio uširukama, ali nije to uradio jer je povlačenje tog konopca i zvonjenje tog zvonabilo toliko prijatno. Izađite, svi, izađite i vidite kako Džoa nose preko krova.Džoa, posle svega čitavog, Džoa, koji dolazi kući. Ne može da dočeka da vidimamino lice.

* * *

– Dženi, ne možeš u tu sobu.

– A zaustaviće me jedan bogalj? Ne verujem – Dženi se podigla na vrhoveprstiju i pogledala preko Evinog ramena. – Kameni pod u hodniku – rekla je. –Znaš kako se čuje kada dečija lobanja udari u kamen? Pomalo kao pucanje ljuskejajeta, samo hiljadu puta glasnije. Čućeš – možda.

– Gde je Džo? – ponovila je Evi.Dženi je išla unazad niz hodnik, rukom tražeći kvaku na Milinim vratima.– Da li Heder zna gde je on? – pitala je Evi.Po prvi put Dženi je delovala nesigurno. – Ne – rekla je.– Da li si sigurna? – Evi upita. – Jer ja mislim da ona zna sve o tebi. Mislim

da je pokušavala da upozori ljude, na neki svoj način. Pokušala je da sesprijatelji sa Džoom, Tomom i Mili, da razgovara sa Harijem. Čak je pokušala ida kaže Džilijan šta se dogodilo sa njenom ćerkom.

– Ona je idiot bez mozga. – Kvaka se okrenula i vrata se malo odškrinuše.– Noćas je došla po Toma – rekla je Evi. – Zašto bi to radila, tako kasno

uveče, osim ako ne zna gde si smestila Džoa?Dženi je nekoliko trenutaka razmišljala, a zatim slegla ramenima. – Nema veze

– odgovorila je. – Do sada je verovatno već umro.Evi joj je prišla. – Znaš šta me stvarno nervira, Dženi? – reče joj. – To što si

ti najobičniji lažov. Praviš se da radiš sve ovo zato što je Mili sledeća žrtvatvoga dede. To je najobičnije sranje. On joj verovatno nikada nije ni prišao.Gotovo sigurno nije ni dodirnuo Hejli, niti Megan. Sama si rekla da mu nije bilodozvoljeno da se približi Lusi. Ti si ubila te devojčice zato što to voliš.

– Umukni.– Videla sam kako ti se lice ozarilo kada si mi pričala kako je Lusi stradala.

Uživala si.– Ne moram ovo da slušam. – Dženi se okrenula.Mora da je zaustavi, da joj nečim skrene pažnju, kako bi zaboravila na Mili. –

To sa tvojim dedom, sve što ti se u prošlosti dešavalo, koristiš kao izgovor.

291

Ubijaš radi zabave.– Nemaš ti pojma. – Dženi je ušla u spavaću sobu, zakoračila na tepih.– Ja sam psihijatar – povika Evi. – Godinama se srećem sa poremećenim

kučkama kao što si ti. A sada se skloni od tog kreveca.Dženi krenu ka Evi. Za svega nekoliko sekundi izletela je iz sobe; sekund

kasnije njene ruke su se našle na Evinom vratu, i obe se zateturaše unazad, poredstepenica.

– Hoćeš da vidiš kako je leteti, Evi? – prosikta joj Dženi na uvo. – Sad ćeš dasaznaš. Misliće da si se okliznula sa Mili u naručju i pala niz stepenice. Samo ćestari Tobajas znati istinu.

Evin dušnik se slamao. Patolog će znati da ju je neko davio. Mala uteha.Ograda joj se usecala u leđa, jezivo je bolelo, ali bar je imala kakav-takavoslonac. Podigla je svoju zdravu nogu i udarila Dženi kolenom u prepone. Dženizaurla i popusti stisak; ali ona je žensko i taj udarac je nije mnogo povredio. Evise izvila pokušavajući da se uhvati za ogradu, ali ju je Dženi najednom podigla ipogurala preko ograde.

Pre nego što je uspela da se snađe, Evini kukovi preleteše preko ograde. Bilaje veoma blizu pada. Pružila je ruku i zgrabila ogradu, ali noge su joj bile visokopodignute, Dženi ju je gurala, snažno je udarala po glavi, gazila je, i Evi nijeimala izbora osim da se pusti.

Pad do kamenih pločica trajao je neizmerno dugo.

* * *

Prekinuli su zvonjavu. Trojica dečaka ušla su u toranj. Da li je Džo i dalje sanjima? Da, eno ga, umotan u krparu sa zakrpama, lica naslonjenog na grudi DenaNoulza, i dalje čvrsto vezan tankim najlonskim konopcem, i dalje drhti, i dalje ježiv. Den Noulz, koji je, izgleda, porastao za to kratko vreme koje je proveo nakrovu, izgledajući više kao mladić kakav će postati za koju godinu nego kaotinejdžer siledžija, spustio se niz stepenice i kročio u galeriju. Za njim je išaonjegov brat Vil, zatim i Bili, i utom crkvom odjeknu zvuk otvaranja teških vrata.

– Hej! – viknuo je glasni džordijevski glas.– Ovde je! Našli smo ga! – uzvratio je Den Noulz.– Džo! – zaurlao je Tomov tata.– Tata! – vrisnuo je Tom.– Policija! Ne mrdajte!

* * *

292

Dve grupe srele su se na stepenicama ka balkonu; Garet Flečer i Den Noulz seumalo ne sudariše. Mali, drhtavi paket je uručen i Džo je tiho zastenjao dok su seočeve ruke sklapale oko njega. Malo iznad njih, iznad očeve glave, Tomovpogled sreo se sa Harijevim. Onda se vikar okrenuo, progurao se poreduzneverenog policajca i istrčao iz crkve.

* * *

Evi je bila na ivici svesti. Bilo joj je veoma hladno. Ledeni vetar fijukao jesvuda oko nje. Snežne pahulje padale su joj na lice i svet je postajao svemračniji. Da li se nalazi na planini? Ne, u kući Flečerovih je. Čuje Milin glas,zavija kao veštica. Ulazna vrata su bila otvorena i na manje od metar od njestajao je čovek. Smeđe kožne cipele, barice vode svuda oko njih na pločicama.Nešto u njegovoj levoj ruci, dugačko i tanko, izrađeno od metala, nešto što joj sečinilo poznatim, ali toliko nejasno da stvarno nije bila sigurna.

– Spusti je – začuo se glas. Prekasno, pomislila je Evi. Već sam pala.– Hoću, hoću – odgovorio je ženski glas sa velike visine.– Ne prilazi – reče čovek. – I spusti to dete.– Ne misliš ozbiljno – odgovorila je žena.Predmet koji je čovek nosio podigao se i izašao iz Evinog vidokruga.– Gotovo je – rekao je. – Spusti je.Tišina, kao da se čitav svet zaustavio; zatim zvuk koraka i prasak. Evi nije

čula drugi pucanj, ali je osetila njegov udar celim svojim telom, i videla jezaslepljujuće svetlo. Posle toga ništa.

* * *

Hari je čuo prvi pucanj u trenutku kada je preskočio zid i obilazio Alisin auto.Spazio je i Alis kako trči prema crkvi, ali nije bilo vremena za zaustavljanje.Video je otvorena ulazna vrata i visoku figuru Tobajasa Renšoa kako stoji navratima i okreće cev puške ka sebi. Trenutak kasnije starčeva glava se pretvorilau gomilu kostiju i krvi. Hari je preskočio preko leša pre nego što je pao nazemlju.

Oštar plač privukao mu je pažnju. Mili, okupana krvlju i komadićima sivogtkiva, stajala je na vrhu stepenica. Beživotno telo žene ležalo je u hodniku naspratu. Kada je primetila poznato lice, beba je krenula napred, opasno sepribliživši najvišem stepeniku. Hari je potrčao uz stepenice i zgrabio je. Onda se

293

okrenuo. U podnožju stepenica, ni metar od Tobajasovog tela, ležala je mladažena u ljubičastom džemperu. Dok ju je gledao, snežne pahulje padale su na njenetamne trepavice. Oči su joj bile plave, baš kako ih se seća.

Epi log

Februar je doneo još više snega na sever i ljudi su bili napolju od ranog jutra,čisteći stazu od crkve do groblja. I pored toga, povorka ožalošćenih obazrivo sespuštala prema groblju.

Šestorica nosača kovčega, prateći uputstva izdata tihim glasom predvodnikapovorke, spustiše kovčeg sa svojih ramena. Latice na poklopcu su zadrhtale dokse kovčeg spuštao na debele, ravne trake položene preko rake. Hari se ispravio iprotrljao ruke. Bile su hladne kao led.

Stariji sveštenik, koji je došao na njegovo mesto u parohiji i koji će služiti dokne nađu trajnu zamenu, započeo je govor.

– Koliko god da je svemoćnom Bogu značilo da sa ovog sveta uzme dušu našesestre ovde počivše...

Mlada žena što sada leži u kovčegu nije preminula u noći zimskog prevrata,one večeri kada je Džo Flečer vraćen svojoj porodici. Njene povrede bile suozbiljne, ali nekoliko nedelja su joj davane velike šanse za oporavak. Međutim,početkom nove godine, uhvatio ju je virus koji se ubrzo pretvorio u upalu pluća.Njeno povređeno telo nije imalo snage da se bori i umrla je pre deset dana. Kadaje to čuo, Hari je takođe jednim delom umro.

Dok je sa ostalim nosačima polako spuštao kovčeg u raku, Hari je shvatio daAlis stoji tačno ispred njega. Možda je ovo poslednji put da je vidi. Flečerovi ćeza nekoliko nedelja napustiti Heptonklaf. Sinkler Renšo, kome i dalje nad glavomvisi policijska istraga i optužnica, nije odustao od kontrole nad gradom. Dao jeFlečerovima velikodušnu ponudu za kuću i oni su je prihvatili.

Dečaci su se dobro držali. Alis je u to neprestano uveravala svakoga ko bipitao. Njihov novi psiholog im je govorio da nastave da pričaju, da priznaju kadasu uplašeni, da ne kriju kada se ljute. Iznad svega, rekao im je da ne trebaočekivati čuda, da će trebati vremena.

Od cele porodice Flečer jedino je Mili izgledala kao i uvek. Ako ništa drugo,činilo se da je svakim danom sve bučnija i veselija i srećnija, kao da se energijakoja je nedostajala ostatku porodice nekako kanalisala u nju. Hari bi ponekadpomislio kako Flečerovi ne bi preživeli poslednjih nekoliko nedelja da nije bilo

294

Mili.Pored Alis, svojom prevelikom rukom stežući Alisinu sitnu ruku, stajalo je

njeno novo kumče: Heder Kristina Renšo. Početkom godine Hari je krstio Heder,i to je bila njegova poslednja dužnost kao poglavara parohije. Služba je bilakratka, prisustvovali su joj samo preostali članovi porodice Renšo: Kristijana,Sinkler i Majk, a uz njih, na sopstveno insistiranje, Alis, Džo i Tom. Heder – iliEba, kako će je zauvek pamtiti – počela je lečenje. Bilo je prekasno da se štetanastala dugogodišnjim zanemarivanjem potpuno zaleči, ali lekovi će pomoći.Važnije od toga, njeni dani zatočeništva sada su prošlost.

Krajičkom oka Hari primeti pokret nešto niže od njih. Majk Pikap, koji jemalopre bio u crkvi, nije pratio povorku. Stajao je kraj Lusine nove večne kuće,u kojoj joj se sada pridružila i majka. Tobajas je kao svrgnuti kralj ležao ujednom od kamenih kovčega u porodične grobnice.

Sveštenik je završio govor. Pogledao je Harija, i on se na silu nasmeši.Predvodnik ceremonije delio je grumenje zemlje. Svako je uzeo po grumen,bacio ga na sanduk i zatim se povukao. Jedan za drugim, ožalošćeni su napuštaligroblje sve dok Hari nije ostao gotovo potpuno sam. Visok i snažan, njemunepoznat čovek promrmljao je nešto, a zatim se povukao nekoliko koraka. Hari jepogledao ka dvojici preostalih ljudi na groblju, a zatim se okrenuo i zagledao udolinu.

– Kad odlaziš? – pitala je bleda žena u invalidskim kolicima. Oči su joj bileprevelike i sada su izgledale beživotnije nego poslednji put kada ju je video.Više nisu ličile na ljubičasti dan i noć.

– Danas – odgovorio je Hari. Zatim je pogledao naviše, gde je bio parkirannjegov pretrpani automobil. – Odmah – dodao je. Pozdravio se sa svimaproteklih dana. Ovo će biti njegov poslednji oproštaj.

– Dobro si? – pitala je.– Ne baš. Ti? – Nije želeo da zvuči ljutito – ona ima svojih problema. Ipak,

nije mogao da se uzdrži.– Hari, trebalo bi da razgovaraš sa nekim. Treba da...Nije mogao ponovo da je pogleda. Ako je pogleda, nikada neće otići. – Evi –

rekao je. – Više ne mogu da razgovaram sa Bogom, a ti mi ne daš da pričam satobom. Nema više nikoga. Čuvaj se.

Okrenuo se od groba i izašao na stazu. Ostali ožalošćeni već su se razišli. Biloje previše hladno da bi se zadržavali napolju. Dok je šetao uz brdo, čuo je kakogrobar počinje da zatrpava grob. Tup, tup.

Učinilo mu se da je možda čuo cijukanje Evinih kolica, ali se nije osvrnuo.Tup. Tup. Hari je ubrzao korak, ali ga je zvuk zemlje koja pada na drvo pratio

295

dok je išao. Grobar je brzo radio. Za manje od jednog sata novi grob bićezavršen, meka humka prekrivena cvećem. Osušiće se i umreće, naravno, cveće seuvek osuši, ali ljudi će doneti novo, održavaće grob urednim. Ljudi kojima nijepreterano stalo do Džilijan dok je bila živa paziće bar na njen grob.

U Heptonklafu se mrtvi poštuju; barem neki od njih.

- KRAJ -

296

Na po me na auto ra

Heptonklaf

Heptonklaf je inspirisan selom Heptonstal (od staroengleskog hep – divlja ruža, itunstall – farma) u Jorkširu, nedaleko od granice sa Lankaširom, ali nije upotpunosti zasnovan na njemu. Kao i svoj zamišljeni parnjak, Heptonstal jestekao bogatstvo zahvaljujući vuni, i danas se ponosi dvema crkvama (jednomstarom, drugom veoma starom), pabom Beli lav, starom školom i brojnimkamenim ulicama kojima se nižu visoke kamene kuće. Posetioci neće naći Vajtlejn, Opatovu kuću ili sjajnu novu kuću Flečerovih, ali zasigurno će videtitinejdžere koji voze bicikle u okolini zidina stare crkve. Ja sam ih videla da torade.

Kongenitalni hipotiroidizam „Vidim glavu neobičnog oblika i veličine, povijeno i naduveno telo, tupav

izraz lica, krupne, prazne i teške oči, debele kapke i ravan nos. Lice je olovneboje, koža prljava, mlohava, izgrebana, a debeli jezik visi preko vlažnih usana.Njegova usta, uvek otvorena i puna pljuvačke, pokazuju zube koji trule. Grudi suuske, leđa iskrivljena, diše kao astmatičar, udovi su mu kratki, nepravilnogoblika, bez snage. Kolena su krupna i okrenuta ka unutra, stopala ravna. Velikaglava nekontrolisano pada na grudi. Stomak je poput torbe.”

Bopre, Disertacija o kretenu,19 oko 1850.

Kongenitalni hipotiroidizam, koji može biti genetski, sporadičan ili endemski,ozbiljan je poremećaj fizičkog i mentalnog razvoja izazvan nedostatkom hormonatiroksina. U Ujedinjenom Kraljevstvu na svakih 3.500–4.000 novorođenčadiregistruje se jedan slučaj ovog poremećaja. Slične brojke su prijavljene u SAD iu kontinentalnom delu Evrope. Češći je kod devojčica, iz još nepoznatih razloga.

Ukoliko se ne leči, visina odraslog čoveka sa ovim poremećajem je ispodproseka, između jednog metra i 160 cm; sazrevanje kostiju i pubertet su ozbiljnousporeni, a neplodnost je uobičajena. Česti su i neurološki poremećaji različitogstepena. Kognitivni razvoj, misli i refleksi su usporeni. Među ostalim znacimabolesti su zadebljana koža, uvećan jezik i otečen abdomen.

297

Na sreću, genetski i sporadični kongenitalni hipotiroidizam, izazvanabnormalnim razvojem tiroidne žlezde pre rođenja, gotovo je potpuno eliminisanu razvijenim zemljama zahvaljujući pregledima novorođenčadi i doživotnomterapijom.

Endemski poremećaj nastaje usled nedostatka joda u ishrani: osnovnogelementa koji je telu potreban kako bi lučilo hormone tiroidne žlezde. Zemljištemnogih zabačenih krajeva na svim kontinentima je siromašnije jodom, stoga je ihrana koja se tamo uzgaja srazmerno siromašnija njime. Nedostatak joda izazivapostepeno uvećanje tiroidne žlezde, a to dovodi do pojave koja se nazivagušavost. Endemski oblik ove bolesti još zadaje glavobolje zdravstvenimradnicima u mnogim nerazvijenim zemljama.

Reč „kreten”, poreklom iz jednog od dijalekata u francuskim Alpima, gde jeporemećaj prilično čest, postao je medicinski izraz za ovaj poremećaj udevetnaestom veku. Koristio se na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek, azatim se proširio u engleskom slengu kao pogrdan naziv za osobu koja sebudalasto ponaša. Zbog svoje pogrdne konotacije u svakodnevnom govoru, lekaridanas izbegavaju korišćenje ovog izraza.

298

Iz ja va za hval no sti

Jedna od najvećih prednosti pisanja je to što ono predstavlja priliku za učenje, iiz sledećih dela sam mnogo naučila: Istorija psihijatrije, Edvarda Šortera;Osnovi dečje psihijatrije, Filipa Barkera; Od mesta zločina do suda: Osnoviforenzičke nauke, uredio Piter S. Vajt; Postmortem: Utvrđivanje uzroka smrti,od dr Stivena A. Kelera i dr Sirila H. Vehta; i Praktično vođenje crkve, DžejmsaBerensa.

Avril Nil, Džeki i Nik Sokrates, Deniz Skot i Adrijan Samons i dalje pružajuizuzetan doprinos, ne samo čitanjem i ispravljanjem mojih ranih rukopisa već istrpljivim pružanjem saveta i podataka kroz čitav proces pisanja. Dr MiraldinaRoser pridružila se „timu” ove godine i njena pomoć u stvaranju lika Evi kaouverljivog psihijatra bila je neprocenjiva. Hvala vam, svima vama, i kao i uvek,sve preostale greške su moje.

Ljudi u Transvorldu i dalje pružaju podršku, ohrabruju, vredno i mudro rade.Posebno sam zahvalna Sari Tarner, Lori Šerlok, Linzi Daladej, Niku Robinsonu iKejt Samano. U SAD, zahvaljujem Keli Regland i Metjuu Marcu iz Minotaurbuksa.

Što se tiče En-Mari, Rouzi, Džesike i Pitera: jednostavno ne bi bilo isto bezvas.

299

1 Beatriks Poter (1866–1943), britanska spisateljica knjiga za decu, u svojimpričama slavila je britanski krajolik i seoski način života.2 Blackburn Rovers (engl.) – poznati engleski fudbalski klub iz Blekberna uLankaširu, učesnik Premijer lige.3 Džordi (engl. Geordie) – nadimak za stanovnika Njukasla, na severoistokuEngleske; ujedno i dijalekat engleskog jezika kojim se služi tamošnjestanovništvo.4 Broj za hitne slučajeve kod britanskih mobilnih operatera je 999.5 British Medical Journal (engl.) – Britanski medicinski žurnal.6 Petog novembra se u Velikoj Britaniji obeležava godišnjica Barutne zavere,pokušaja pobune protiv tiranije kralja Džejmsa I, 1605. godine.7 Na dan proslave godišnjice Barutne zavere, 5. novembra, širom Engleske sepale velike vatre, što se naziva Noć lomače.8 Igra reči: bone fire (engl.) – vatra od kostiju; bonfire (engl.) – lomača.9 Praznik u katoličkoj i protestantskoj crkvi, slavi se sutradan nakon Dana svihsvetih, tj. drugog novembra.10 Basil Brush (engl.) – lisac lutka, glavni lik britanske emisije za decupopularne u drugoj polovini XX veka.11 Dancing in the Dark (engl.) – Ples u tami, čuvena pesma Brusa Springstina.12 Jov je drugi naziv za rimskog boga Jupitera.13 Daleci su rasa vanzemaljaca iz britanske naučnofantastične serije Doktor Hu.14 The Young Dracula (engl.) – popularna Bibisijeva dečja televizijska serija odogodovštinama mladog Vladimira, sina grofa Drakule.15 Peak District (engl.) – brdski predeo i nacionalni park koji se pružacentralnom i severnom Engleskom, najvećim delom u severnom Derbiširu.16 King George’s Hall (engl.) – koncertna dvorana u Blekbernu.17 Brendan Berk i Vilijan Her bili su ozloglašene ubice i pljačkaši grobova izEdinburga, u prvoj polovini 19. veka.18 Asda je lanac prodavnica u Velikoj Britaniji.19 Fr.: Beaupré, Dissertation sur le crétins.

300