SINTETIKI SUDOVI A PRIORI

Filozofski fakultetuniverzitet u beograduSINTETIKI SUDOVI A PRIORISeminarski rad

Teorija saznanja 2Beograd, 2015.

Profesor: dr ivan Lazovi Student: Zorana ivanovi FS 13/28

DISTINKCIJA A PRIORI I A POSTERIORI SUDOVA

Jasna distinkcija a priori i a posteriori sudova u filozofskoj literaturi olakava razlikovanje istog i empirikog znanja. Naime, empirika saznanja su a posteriori saznanja i baziraju se na iskustvu, za razliku od a priori saznanja koja su nezavisna od bilo kakvih ulnih utisaka. Kant napominje da se u sluaju a priori saznanja javlja otklon od apsolutno svakog iskustva. Tako se kae za nekoga ko je potkopao temelj svoje kue: on je morao a priori znati da e se kua sruiti, to jest nije morao ekati na to da iskusi da se ona stvarno srui. Ali sasvim a priori on to ipak nije mogao znati. Jer, da su tela teka i da e stoga pasti ako im se oslonac izmakne, to mu je ipak moralo prethodno biti poznato na osnovu iskustva.[footnoteRef:1] Dakle, isto a priori saznanje jeste slobodno od bilo ega empirikog, dok se empirika, a posteriori saznanja zasnivaju na ulnom iskustvu. [1: Kritika istog uma, str. 54]

Nunost i optost stoga jesu sigurna svojstva a priori saznanja. Naime, iskustvo nam pokazuje da neto moe biti ovakvo ili onakvo, ali ukoliko se neki sud zamilja u njegovoj nunosti, odnosno da tako mora biti, ili, ukoliko se sud zamilja u njegovoj strogoj optosti, da nije doputena mogunost ikakvog izuzetka, tada taj sud nije izveden iz iskustva i vai a priori.

DISTINKCIJA ANALITIKIH I SINTETIKIH SUDOVA

Kant takoe pravi distinkciju izmeu analitikih i sintetikih sudova i to na osnovu odnosa subjekta prema predikatu u ovim sudovima. Ovaj odnos subjekta i predikata se moe tretirati na dva naina. Prvi nain podrazumeva da predikat pripada subjektu kao neto to se u njemu sadri i ne izlazi van njegovih okvira i tada govorimo o analitikom sudu. U tom sluaju, ne saznaje se nita novo o subjektu, jer ga predikat ne proiruje. Drugi nain predstavlja sintetiki sud i sluaj kada predikat izlazi iz okvira subjekta, proiruje ga i stoji s njim u vezi koja se zamilja bez identiteta. S ovim u vezi, analitiki sudovi se mogu nazvati objanjavajuim sudovima, jer svojim predikatom ne dodaju subjektu nita novo, ve ga samo dele na sastavne pojmove koji su u njemu ve bili sadrani, pa onda i ne pridaju nita sadraju saznanja, dok se sintetiki sudovi mogu nazvati proirujuim sudovima, jer pojmu subjekta dodaju predikat koji u njemu nije bio zamiljen i do kog se nikakvim ralanjavanjem ne bi moglo doi. Kant prua primer na osnovu kog bi se mogla bolje shvatiti distinkcija izmeu analitikih i sintetikih sudova. Na primer, kada kaemo Sva tela su rasprostrta. mi iznosimo analitiki sud, jer ne izlazimo van pojma tela, poto se predikat rasprostrtosti nalazi u subjektu, i nali bismo ga ralanjavanjem pojma tela. Meutim, ako kaemo Sva tela su teka., tada iznosimo sintetiki sud, jer je predikat razliit od onoga to mi zamiljamo u samom pojmu jednog tela. Pritom, nije ni nuno niti bez izuzetka da su sva tela teka, to bi moralo biti svojstvo analitikog suda. Prema Kantovoj jasnoj distinkciji izmeu analitikih i sintetikih sudova, jasno je da pri obrazovanju analitikog suda ne moramo izai iz okvira datog pojma, pa nam nije potrebno ni iskustveno svedoanstvo, koje bi nam bilo preko potrebno u sluaju sintetikog suda. Zato, analitiki sud vai a priori. Nasuprot njemu, pri obrazovanju sintetikog suda, mi proirujemo svoje znanje, jer kao predikat koristimo neto to nije sadrano u samom subjektu i dodajemo mu ga sintetiki. Ovakvi sintetiki sudovi jesu a posteriori i baziraju se na iskustvu. Iako se ini da je ovakva podela jasno odreena, Kant uopte ne postavlja pitanje da li su sintetiki sudovi a priori mogui, ve pita kako su ti sudovi mogui, pri emu nagovetava da mi ve imamo takve sudove, koji kao takvi pruaju i informaciju i nunost u nauci.

SINTETIKI SUDOVI A PRIORI

Kant smatra da sintetiki sudovi koji su a priori tani i koji potiu iz istog uma jesu mogui i nalazi ih u matematici i fizici. Zapravo, on navodi da je velika greka analitiara ljudskog uma to to smatraju da su matematiki stavovi analitki. Dejvid Hjum, koji se od svih filozofa najvie pribliio ovom problemu, no koji problem ni iz daleka nije shvatao dovoljno jasno i u dovoljnoj obimnosti, ve je samo ostao pri sintetikom stavu o spajanju posledice s njegovim uzrokom (principium causalitatis), mislio je da e dokazati da je jedan takav stav a priori sasvim nemogu, te bi prema njegovim zakljucima sve ono to mi zovemo metafizikom izlazilo na neko prosto uobraenje, kao da je racionalno saznanje ono to je u stvari uzeto iz iskustva,pa je usled navike zadobilo prividnu nunost; do ovog tvrenja koje razara svaku istu filozofiju Hjum ne bi nikad doao da je imao u vidu na problem u celom njegovom obimu, jer bi tada uvideo da prema njegovom argumentu ne bi bila mogua ni ista matematika, poto ona sigurno sadri sintetike sudove a priori. [footnoteRef:2] [2: Kritika istog uma, str. 62]

Kant smatra da su svi matematiki sudovi sintetiki. Pravi matematiki stavovi su uvek sudovi a priori, a ne empiriki, zbog toga to nose u sebi nunost kakvu iz iskustva ne mogu dobiti. Prema tome, matematiki stavovi su, prema Kantu, sintetiki a priori. Nadalje, Kant navodi primere iz aritmetike i geometrije kojima detaljnije obrazlae svoje stanovite. Ukoliko uzmemo stav 7 + 5 = 12, uvideemo da pojam zbira 7 i 5 sadri samo ujedinjenje ova dva broja u jedan broj. Pri tome, broj 12 se ne sadri ni u broju 7, ni u broju 5, to znai da je sud proirujui, dakle sintetiki. Dakle, mi moramo izai iz pojmova 7 i 5 i pozvati se na opaaj. Tada, u pojmu zbira 7 + 5 zamiljamo da bi broju 7 trebalo dodati broj 5, ali mi ne uviamo i da je ovaj zbir jednak broju 12 sve dok ne izaemo iz okvira pojmova. Prema tome, aritmetiki stav je, prema Kantu, uvek sintetian, to se kasnije da primetiti kad su u pitanju vei brojevi. Kant takoe navodi da su i osnovni stavovi geometrije sintetiki. Uzmimo za primer stav da je izmeu dve take prava linija ona koja je najkraa. Pojam najkraeg nikakvom analizom ne moemo pronai u pojmu prave linije. Dakle, pojam najkraeg sintezom dodajemo pojmu prave linije, to ovaj stav ini sintetikim. Ipak, mi ovaj stav zamiljamo u njegovoj nunosti i optosti, to ga dalje ini sintetikim sudom a priori. Ipak, treba napomenuti i da su neki stavovi koji se pretpostavljaju u geometriji analitiki i da se zasnivaju na stavu protivrenosti, meutim, ti stavovi se koriste samo za metodsko povezivanje, a ne kao principi. Tako, imamo stavove a = a ili ( a + b ) < a. Iako ovi stavovi vae na osnovu istih pojmova i zasnivaju se na stavu protivrenosti, u matematici su dopustivi, jer ih je mogue predstaviti u opaaju. Dakle, sintetike sudove a priori Kant nalazi u prirodnoj nauci kao principe, ali je potrebno pozvati se na opaaj. Kako nam izgleda da je nemogue opaati neto to je izvorno a priori, jer bi u tom sluaju opaanje moralo da se dogodi bez ikakvog prisutnog predmeta za koji inae vezujemo pojam opaanja, Kant objanjava kako je mogue da opaaj predmeta prethodi samom predmetu. Moje opaanje moe da prethodi stvarnom predmetu i da se dogaa kao apriorno saznanje samo u sluaju da ne sadri nita drugo osim forme ulnosti, forme koja u mom subjektu prethodi svim stvarnim utiscima kroz koje predmeti deluju na mene.[footnoteRef:3] [3: Prolegomena za svaku buduu metafiziku, str. 34]

iste forme ulnosti na koje Kant misli jesu prostor i vreme, koje ista matematika uzima kao osnovu svih svojih saznanja i sudova koji se smatraju nunim. Geometrija kao osnovu uzima ist opaaj prostora, a aritmetika u vremenu stvara pojmove svih brojeva. U prethodno navedenom primeru, mi tako dolazimo do broja 12 sukcesivnim dodavanjem u vremenu jedinica na pojam broja 7. Nakon dokaza da sintetiki a priori sudovi jesu mogui i da postoje, transcendentalna logika ima zadatak da objasni uslove i obime vaenja sintetikih sudova a priori, ime e se ujedno odrediti i obim i granice istog razuma. U tom smislu, metafizika po svom cilju treba da se sastoji od sintetikih sudova a priori, jer ona treba proiriti naa znanja a priori, kako bi principi koji se bazirali na apriornosti datom pojmu pridodali neto to se u njemu nije nalazilo. I zaista, neto nas vue da idemo van granica iskustva i da se bavimo pitanjima koja um nikako ne moe da rei, jer prevazilaze njegovu mo. To to nas stalno tera ka ovim, za um nereivim pitanjima, jeste bezuslovno bie. Ali poto je spekulativnome umu osporeno svako uspevanje u ovom polju natulnosti, nama jo uvek preostaje da se pitamo da li se u njegovome praktinome saznanju ne nalaze injenice na osnovu kojih bi se mogao odrediti ona transcendentni pojam uma o bezuslovnome biu, te da na taj nain dospemo, shodno elji metafizike, izvan svakog mogueg iskustva na osnovu naeg saznanja a priori, ali saznanja koje je mogue samo u praktinom smislu.[footnoteRef:4] [4: Kritika istog uma, str. 44]

LITERATURA:1. Kant, Imanuel, Kritika istog uma, Dereta, Beograd, 2003.2. Kant, Imanuel, Prolegomena za svaku buduu metafiziku, Plato, Beograd, 2005.3. Ayer, Alfred Jules, The a priori, Philosophy of Mathematics: Selected radings (edit. Paul Benacerraf, Hilary Putnam), Cambridge: 1983.