Филозофски факултет децембар 2013.Универзитет у Београду

СЕМИНАРСКИ РАД

Софистички релативизам

Историја филозофије Iа

ментор: студент:Никола Танасић Зорана Живановић

професор:Милош Арсенијевић

1. Антрополошки период и почетак софистике

Полазећи од Милећана у космолошком периоду античке филозофије, да се приметити како се посматрање космоса корак по корак приближава проблему човека. Наиме, у космолошком периоду, центар интересовања и главни проблем био је φύσις, у смислу главног почела, материјалистички схваћеног праузрока космоса, ἀρχή, док се у антрополошком периоду такође изучава physis, али у смислу људске природе.

Главни проблем у антрополошком периоду је, дакле, човек. Кроз историју филозофије, постепени долазак до проблема човека наглашава неминовну појаву софиста, која није настала из научно-теоријске, већ из практичне потребе, те тако παιδεία (класично грчко образовање) добија виши ниво и рафинираност у виду хуманистичког образовања, јер се један човек духовно уздиже и повезује са полисом, доводећи у питање чак и ἦθος (обичајне вредности полиса концентрисане у митологији).

Софисти су важили за мудраце, практичне учитеље мудрости, који су у добу настанка демократије имали ту могућност да за своје подучавање буду плаћени, док су новац углавном користили за путовања. Због тих путовања током којих су подучавали, нису могли ни припадати било где, што би се могло узети као узрок настанка сасвим новог вида образовања, које је по својој природи индивидуалистичко, па самим тим и сама софистика нагиње индивидуализму.

Први су били који су традиционално схватање врлине (ἀρετή) дефинисали као знање, односно, врлина се стиче знањем које у себе укључује разборитост, умереност и самопредање идеалу, док су физички садржаји врлине потиснути у други план.1 Софисти су увели индивидуално и критичко размишљање, тежњу за разговетним образлагањем ставова, лингвистику, реторику и још много тога, али је њихова теорија о релативистичком схватању стварности заправо оно што је остављено у аманет многим потоњим мислиоцима и филозофима.

Наиме, грчки историчар Херодот, пошто је пропутовао многе земље, увидео је и забележио да се моралне норме и обичаји разликују од оних које је сусрео у Грчкој. Закони и норме су се разликовали од земље до земље кроз које је путовао. Сходно томе, треба се запитати да ли је морал измишљена ствар или ствар договора међу људима пошто

1 Савић, Цветковић, Цекић, Филозофија за IV разред гимназије и средњих стручних школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2008.

не постоји универзални нити устаљен морал у свим земљама и деловима света. Разлике међу културама, њихова променљивост и флексибилност могу довести до етичког релативизма, који се огледа у постојању различитих моралних норми у различитим културама; не постоје апсолутна морална правила која су по својој природи доказива и стална, да на крају може постати забрињавајуће оно што може водити у етички нихилизам или анархистичко стање без икаквих моралних правила где свако може радити оно што му је воља. Ипак, софисти су били мишљења по којем су слобода, једнакост, оданост и праведност субјективно људски изуми којима свака особа даје своје, приватно значење. Иако софистички релативизам у својој негативној форми лако може одвести мисао до нихилизма и скептицизма по којима ништа није трајно и по којима апсолутне истине и моралне норме не постоје, оно што су софисти започели као позитивни релативизам, отворило је врата ка вишевековној светлој будућности.

Дакле, у софистичком периоду, релативизам се јавља заједно са крилатицом homo mensura, те се од човека до човека разликује перцепција етике, политике, религије и саме спознаје, што ће софисте учинити и сензуалистима.

У софисте се убрајају Протагора, Горгија, Продик, Антифонт, Каликле и Хипија.

2. Гносеолошки релативизам

Окидач софистичког релативизма се може препознати у следећем:

„Постоје најмање три начина на која се може разумети оно што је Протагора могао да претпостави. Први начин гласи да не постоји само један ветар, већ два приватна ветра, мој ветар који је хладан, и твој ветар који није. Други начин је да постоји јавни ветар, али он није ни хладан ни топао; он ипак може садржавати узрочне елементе које у мени стварају осећај хладноће. И трећи начин гласи да је ветар сам по себи хладан и топао; ова два својства могу да постоје и доиста постоје, напоредо у истом физичком објекту, а јаопажам једно од тих својстава, док ти опажаш друго.“ 2

За разлику од својих претходника, Протагора, предводник софистике, је пре сваког изналаска закључка проучавао сам инструмент сазнања и дошао до тога да је извор свих човекових сазнања у чулним осећајима и да се зато у самом човеку крије мерило истине. Тиме се уводи крилатица homo mensura, односно, како би Протагора објаснио: “Човек је мера свих ствари; оних које јесу да јесу, а оних које нису да нису.”3 Протагора у развијању своје теорије сазнања полази од атомистичког учења о субјективности. Тек из сусрета делања и кретања произилазе опажања наших чула. Иако он сам не пориче постојање објективног и реално постојећег света око човека, ипак тврди да тај свет није онакав какав јесте по себи, већ онакав каквог га појединац опажа. “За Протагорину теорију се може рећи да је она прост гносеолошки субјективизам” 4, односно гносеолошки релативизам, јер две особе не опажају исто.

Имајући у виду да је Протагора релативизам схватио као субјективни доживљај истине, па и свеукупне стварности, са сигурношћу можемо рећи да се његова филозофија односи на позитиван гносеолошки релативизам који се ближе може објаснити исказом: „Нешто је истинито само за онога ко то нешто сматра истинитим.“, за разлику од негативног гносеолошког релативизма, боље објашњеног исказом: „Ништа није (апсолутно) истинито.“, који је заступао Горгија у виду гносеолошког нихилизма.

Релативизам је доста допринео и утемељењу демократије, јер се рађа идеја да индивидуа може утицати на нечију владавину и полемисати о државним питањима, па је Протагора и један од најстаријих оснивача теоријске демократије као јединог морално оправданог система владавине.Такође, успоставио је разлику између νόμος и φύσις, односно разлику између закона које доноси човек да би слабији били заштићени и

2 К.К.В. Тејлор, Од почетка до Платона, Плато, Београд 2007.3 ДК 80, А3, Б44 Ђурић Милош, Историја хеленске етике, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1990.

природних закона (слобода, живот, имовина), што ће бити наговештај етичког релативизма, односно тезе да је морална норма ствар договора и да зависи од субјективности оног који ту норму доноси.

Након што је објавио дело “О Боговима”, протеран је из Атине, јер је гносеолошки релативизам пренео у сферу религије, започињући религијски релативизам, којим ће се касније нешто детаљније бавити Продик и Каликле.

Горгија, који је у своје време имао утицај на политичаре Периклеа, Алкибијада и Критију, али и на историчара Тукидида, заступао је негативни гносеолошки релативизам који је његово учење довео до гносеолошког нихилизма. “Ништа не постоји, а и ако постоји, не можемо га сазнати, а и ако бисмо га сазнали, не бисмо га могли јасно и разговетно објаснити.”5 Горгија је заправо поништавао могућност сазнајног бића као и могућност преношења знања. Такође, сматрао је да је трагање за апсолутном истином и (не)бићем “губљење времена”.

Заступао је и етички нихилизам, по коме свако има своју норму, а не постоји морална норма као универзална и трајна, већ свако дела по свом сопственом нахођењу. Горгијино нихилистичко учење може важити као битан камен темељац у развоју анархистичких схватања, али и као мост изазова који појединац мора прећи на путу сазнања.

3. Религијски релативизам

5 ДК 82, Б3, 66

Продик са Кеоса је најзначајнији софиста по својој теорији о настанку религије и излишности молитве.

Сматрао је да су људи у почетку као божанства поштовали Сунце, Месец, реке, језера итд., другим речима, оно што им је било корисно и што им је доносило храну. Као пример, Продик наводи култ Нила у Египту. Након овог првобитног облика обожавања, уследио је други облик по коме су проналазачи разних вештина: пољопривреде, виноградарства, обраде метала итд. стекли поштовање према божанствима за које се мислило да имају одређену симболику за те вештине: Деметра, Дионис, Хефест и други. Имајући у виду да се сви људи не баве истим послом и да поштују различита божанства, пре свега због практичности и своје користи од молитве, Продик сматрао да је молитва излишна, због чега је имао и проблема с атинским властима. По Продику „Смрт се не дотиче ни живих ни мртвих: првих због тога што су још живи, а других јер више нису живи.” 6

Уз ову тезу, јасно је да Продик заступа религијски релативизам који се још код Протагоре назирао. Наиме, агностичка ставка софистике, “не знамо да ли богови постоје”, своје упориште налази у Продиковој филозофији: вера можда јесте универзалан појам, јер је у бити свих да верују и нечему теже, али сама божанства су релативни појмови – људи су ти који су успоставили божанства, прво из потребе, а касније из практичности. Закључак се може пренети и на појам смрти – страх од смрти је оно што се показало као најбитнији фактор за успостављање религије, а заправо се сама смрт не тиче ни живих ни мртвих. Религија је настала из страхопоштовања према природи или оних делова од које човек има неку корист – све се своди на самоодржање, борбу против смрти.

Каликле, Горгијин ученик, припада касном софистичком периоду, иако се у многим изворима наводи да се и сам одрицао припадности софистици. Ширио је прилично дискутабилну науку. По његовом мишљењу „законе би требало да доносе мање утицајне и славне личности, како би се заштитиле од права владавине јачих и утицајнијих“7 , како би у ствари и требало. По Каликлеовом мишљењу, кодекс морала нису поставили богови као ненадмашни ауторитети, већ они којима је то ишло у корист. Наравно,ова мисао се противила тадашњим схватањима, али је утицала на развијање критичког мишљења појединца и рушење тадашњих догми које су умногоме спречавале развој индивидуализма и слободну вољу.

6 Савић, Цветковић, Цекић, Филозофија за IV разред гимназије и средњих стручних школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2008.7 Ф. Коплстон, Историја филозофије, Грчка и Рим, БИГЗ, Београд 1988.

4. Политички релативизам

Хипија је припадао другој генерацији софиста. Више пута је слат у Спарту, Атину и Сиракузу са важном политичком мисијом. Од Хипијиних записа није сачувано практично ништа, а то мало што је сачувано не даје праву слику о његовом разноврсном истраживању, мада се по његовим сачуваним списима могу разлучити разлике између друштвених и природних закона које су основа политичког релативизма којим ће се касније бавити Антифонт.

Аристотел је φύσις у главном смислу те речи дефинисао као „бивство свега онога што у себи има начело кретања“8. Термин φύσις је уско повезан са грчким глаголом „расти“, па и динамички аспект φύσις одражава став да се природа ствари налази у њиховим коренима и унутрашњим принципима промене . Неки од јонских мислилаца, укључујући Талеса и Хераклита , користили су овај термин за стварност у целини , или бар њене основне материјалне састојке, али се таква терминологија односила на истрагу природе у онтолошком смислу, више него хуманистичком као код софиста.

Термин νόμος, се односи на широк спектар нормативних појмова, од обичаја до конвенција у позитивном праву . Наравно, било би погрешно сматрати израз као да се односи само на произвољним људским конвенцијама. Ипак , чешћа путовања, која су илустрована путем Херодотове историје, довела су до већег разумевања широког спектра обичаја, конвенција и закона међу заједницама у античком свету. Ово признање поставља могућност дихотомије између онога што је непроменљиво по природи и оног што је самопроизвод људске произвољне конвенције .

Антифонт поставља дистинкцију појмова правде и неправде, тврдећи да је већина ствари које се сматрају исправним само према νόμος, су у директном сукобу са природом. Базична идеја Антифонтовог аргумента је да су закони и конвенције заправо конституисани као препрека на путу нашој природној потрази за задовољством. Циљ је да се природни закони усагласе са друштвеном конвенцијом.9

На тему усаглашавања природе с друштвеним законима, у сведочењима о Протагори, сазнајемо да је човек првобитно предвиђен од стране богова у грубо- природном стању. Стање човека се побољшало тек онда када га је Зевс даровао стидом и правдом, што је

8 Аристотел, Метафизика (1015а, 14-16), Паидеиа, Београд 2007. (превод Слободана Благојевића)9 ДК 87, А44

омогућило развој вештине политике, а тиме и цивилизоване односе и врлине . Осим подршке његовом аргументу да се врлина (ἀρετή) може научити, ова теза сугерише одбрану νόμος. на основу тога да природа сама по себи није довољна за процват човека као друштвеног бића.

Дистинкција друштвених и природних закона коначно је добила своју круну успостављањем природног права. Заправо, νόμος, као друштвени закон јесте произвољан и релативан и људе чини неједнакима, а φύσις, као природни закон је нужан и пружа слободу, док природно право уједињује људе. Lex naturalis је оно што је дато човеку по рођењу и што све чини једнакима.

У свом делу „О истини“, Антифонт је изнео ставове и против-ставове на тему разлика између φύσις и νόμος, те се тај спис сматра једним од најважнијих због политичке мисли која се наводно залаже за егалитаризам. 10

Наиме, Антифонт је бранио своје мишљење да су сви људи једнаки без обзира на порекло и заједницу којој припадају. “Сви људи су по природи у свему једнаки, и варвари и Хелени. Сви они имају исте потребе баш као што и једни и други поштују своје претке.“11 Био је активан политичар и залагао се за успостављање демократије због чега је оптужен за издају и осуђен на смрт.

5. Етички релативизам

10 ДК 87, Б 44 (1)11 Савић, Цветковић, Цекић, Филозофија за IV разред гимназије и средњих стручних школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2008.

У одређеном прагматичном смислу, Протагора је кроз своју филозофију закључио да морал није ништа друго до традиција друштва или њихов скуп обичаја. Вредности људи су крајње одређене вредностима у друштву које су пак детерминистички одређене културом и биопсихолошким карактеристикама тог друштва. Прагматичне идеје имају утолико више утицаја и важности колико су прихваћене од стране друштва и колико су се показале као корисна средства до циља. Протагора ће даље образложити став да би најпаметније било прихватити етичка начела саме заједнице, али и разумети их, јер се разумевањем истих долази до закључка да не постоји апсолутна и универзална морална норма, те сваком начелу сопственим индивидуалним разумевањем придајемо своје тумачење и уклањамо могућност етичке контроле над појединцима.

Оваквим схватањем етичког релативизма као позитивног, појединац се ослобађа стега по којима мисли да релативизам у свом крајње анархистичком смислу води до анархије у којој моралне норме уопште не постоје, и схвата да моралне норме не диктирају живот појединца, већ су само база на којој индивидуа гради морални закон по сопственом нахођењу.

6. Закључак

Још од времена софиста па до данас, људи су склони сатирању релативизма, као форми која саму себе побија. Такође, неретко се дешава да релативизам буде искоришћен онако како не треба, те се брло лако може залутати од једне до друге крајности. Неки ће релативизам схватити као замену за тезу „Може, али не мора.“, или ће релативизам искористити као одбрану анархије, скептицизма, неморалности...

Оно што се никако не може порећи софистима јесте да су релативизмом отворили нове путеве, пружили предмет за размишљање, „натерали“ људе да критички и из разних углова приступају теми, сагледају садржај из других перспектива.

Упркос многим нападима на софисте, па и сам софистички релативизам, људски умови и данас користе њихове начине мишљења, који су упориште нашли у многим наукама.

7. Литература

1.Милош Ђурић, Историја Хеленске етике, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990.

2. , Фредерик Коплстон Историја филозофије, Грчка и Рим, БИГЗ, Београд, 1988.

3. , Вернер Јегер Paideia – Обликовање грчког човека, Књижевна заједница , , 1991.Новог Сада Нови Сад

4. Савић, Цветковић, Цекић, Филозофија за IV разред гимназије и средњих стучних школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001.

5. Аристотел, Топика и софистичка оповргавања, Paideia, Београд, 2008.

6. К.К.В. Тејлор, Од почетка до Платона, Плато, Београд, 2007.

7.Херман Дилс, Предсократовци, II том, Напријед Загреб 1983.

8. http://www.filozofijainfo.com/ac1_sofisti.htm

9. http://www.iep.utm.edu/sophists/

10. http://jmerritt.net/documents/Philosophy/History/Ancient/Sophist