1

S blagoslovom Wegove svetosti Patrijarha srpskog gospodina Irineja

[tampawe ~asopisa Crkvene studije omogu}ilo je Ministarstvo vera Republike Srbije

2

CHURCH STUDIES

Annual Journal of the Centre of Church Studies

Year VII Number 7

The Centre of Church Studies

Ni{, 2010.

3

Godi{wak Centra za crkvene studije

Godina VII Broj 7

Centar za crkvene studije Ni{, 2010.

4

CRKVENE STUDIJE / CHURCH STUDIES

ISSN 1820-2446

Izdava~

Centar za crkvene studije, Ni{

Redakcija

Дr Angeliki Delikari (Solun), dr Vera Georgieva (Skopqe), dr Ivan Hristov (Пловдив), dr Rostislav Stankov (Sofija), dr Aleksandar Naumov (Venecija), dr Olga Loseva (Moskva), dr Branislav Todi} (Beograd), dr Boris Brajovi} (Nik{i}),

dr Predrag Mateji} (Kolumbus), dr Sla|ana Risti}-Gorgiev (Ni{), др Darko Krsti} (Ni{), dr Dimitrios Pantos (Atina),

dr Vladimir Cvetkovi} (Ni{), sekretar

Urednik Dr Dragi{a Bojovi} (Ni{)

Рецензенти:

Др Кармен Цветковић (Архус) Др Милош Антоновић (Београд)

Др Јасмина Грковић-Мејџор (Нови Сад)

Adresa

Centar za crkvene studije 18000 Ni{, Obrenovi}eva br. 20

Srbija telefon: 063 847 84 99

e-mail: bodra@ptt.rs `iro-ra~un: 160-19684-97

Grafi~ko re{ewe naziva ~asopisa

Svetozar Paji} Dijak

Ilustracija na korici Zastavica u de~anskom ^etvorojevan|equ

(posledwa ~etvrtina XIV veka, br. 6)

Univerzalna decimalna klasifikacija Снежана Бојовић

[tampa

PUNTA, Ni{

Tira` 400 primeraka

Radovi se recenziraju.

5

SADR@AJ

I Здравко Пено Хришћанство и изазови глобализма ............................................................................... 11 Zdravko Peno The Christianity and the Challenges of Globalization ....................................................... 22 Родољуб Кубат Ангелолошке представе позног јудаизма као израз специфичног теолошког дискурса - Теологија слике ........................................................................... 23 Rodoljub Kubat Die angelologioshe vorsellungen des spätjudaismus als ausdruck eines spezifischen theologischen diskurses - Eine Theologie des Bildes ......................................................... 40 Дарко Крстић Коришћење Књиге Изласка у Прологу Јовановог Јеванђеља као оквир приказивања супериорности Исуса Христа над Мојсијем ................................................................. 41 Darko Krstić Using of the Book of Exodus in the Prologue of the Gospel of John as the frame for proving the superiority of Jesus Christ over Moses ..................................................... 53 Πρέντραγκ Ντραγουτίνοβιτς Mission completed? Η κατανόηση της ιεραποστολής στις Πράξεις των Αποστόλων του Λουκά .......................... 55 Предраг Драгутиновић Mission completed? Схватање мисије у Лукиним Делима апостолским ...................... 65 Mitroulis Ioannis Ησυχία και Αποφθέγµατα Πατέρων, µία ερµηνεία .............................................................. 67 Mitroulis Ioannis Hesychia and the Sayings of Fathers, an interpretation .................................................... 76 Filip Ivanović Maximus the Confessor on freedom ................................................................................... 77 Филип Ивановић Максим Исповједник о слободи ....................................................................................... 91 Jovan Milanović Importance de la méthode historique dans la recherche patristique - l'exemple de saint Cyprien de Carthage .......................................................................................................... 93 Јован Милановић Значај историјског метода у патристичком истраживању - пример светог Кипријана Картагинског ..................................................................... 108

6

Свилен Тутеков Богословието на харизмите в мисълта на св. Василий Велики ................................. 109 Svilen Tutekov The Theology of Charismata in the Thought of St Basil the Great .................................. 126 Бобан Димитријевић Лав Велики и питање папског примата ....................................................................... 127 Boban Dimitrijević Leo the Great and the Question of the Primacy of the Pope ............................................ 135 Ивица Живковић Свест о греху и васпитање ........................................................................................... 137 Ivica Živković The conscience about sin and the education .................................................................... 151 Владимир Вукашиновић Катихизис Кирила Живковића Крка Рс № 47 ............................................................. 153 Vladimir Vukašinović The Cathechisis of Kirilo Zivkovic Krka Pc ..................................................................... 176 Горан З. Голубовић Религија и неурофилозофија: осврт на церебралну космологију и антропологију Анте Марковића ................................................................................... 177 Goran Z. Golubović Religion and Neurophilosophy: A review on the cerebral cosmology and anthropology of Ante Matkovic ........................................................................................ 188

II Aleksander Naumow La figura di S. Pietro l’Athonita nei testi liturgici ........................................................... 191 Александар Наумов Лик светог Петра Атонског у литургичким текстовима ........................................ 200 Даница Петровић Црквени музичари – духовници и уметници ................................................................. 201 Danica Petrović Church Musicians - Spiritual Guides and Artists ............................................................. 218 Виктор Савић О називима просторија које посећује литија на Дан изношења Часнога крста Према српскословенским богослужбеним типицима XIV века .................................. 219 Виктор Савич О названиях помещений, посещаемых крестным ходом в праздник Происхождения честных древ Животворящего Креста Господня Согласно сербскославянским богослужебным уставам XIV века ............................. 238

7

Зоран Ранковић Нишки одломак минеја за октобар (14. век) ............................................................... 239 Zoran Ranković The Extract from the Nish Menaion for October (14th) ................................................... 244 Иван Билярски, Марияна Цибраска-Костова Вербални формули и образи за вьзхвала на владетеля в средновековна Бьлгария ... 245 Ivan Biliarsky, Mariyana Tsibranska-Kostova Verbal formuilae and images for glorification of the ruler in mediaeval Bulgaria ......... 266 Ксенија Кончаревић Комуникативна личност српског парохијског свештеника - методолошке схеме и резултати параметарског истраживања .......................... 267 Ксения Кончаревич Коммуникативная личность сербского приходского священника - методологические схемы и результаты параметрического исследования ........... 283 Снежана С. Башчаревић Религијске основе у књижевном делу Исидоре Секулић ............................................. 285 Snežana S. Baščarević Religious base in the literacy of Isidora Sekulić .............................................................. 293

III Драгана Јањић О неким питањима Етиопске цркве ............................................................................. 297 Dragana Janjić On Some Issues of Ethiopia’s Church .............................................................................. 305 Александар Узелац Европа виђена очима несторијанског путника с краја XIII века .............................. 307 Aleksandar Uzelac Europe as Seen Through the Eyes of a Late Thirteenth Century Nestorian Traveller ..... 321 Мирко Сајловић ΟΙ ΠΟΛΙΤΙΚΟΙ ΛΟΓΟΙ ΤΗΣ ΚΑΤΑ∆ΙΚΗΣ ΤΗΣ ΣΕΡΒΙΚΗΣ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ (14ος αιώνας) ................................................................................................................... 323 Мирко Сајловић Политички разлози осуде Српске цркве (14. век) ........................................................ 361 Марија Копривица Наследност поповске службе у средњовековној Србији ............................................ 363 Marija Koprivica Heritage of Priesthood Service in Medieval Serbia ......................................................... 373

8

Ема Миљковић Прилог проучавањеу исламизације на српском етничком простору: ток исламизације у сеоским насељима у првом веку османске владавине ................. 375 Ema Miljković A contribution to the research of Islamizing in the Serbian ethnic territories: The history of Islamizing in rural areas in the first century of the Rule of Turks ............ 385 Анђелка Булатовић Црква и утицај религије на положај и васпитање жене Црне Горе у XIX веку ....... 387 Anđelka Bulatović The church and the influence of religion on the status and education of women Montenegro in the nineteenth century .............................................................................. 396 Ирена Арсић Дубровчанин дум Нико Ђивановић у одбрани имена грушке улице Св. крста (крижа) 1931. године ................................................................................... 397 Irena Arsić Niko Djivanovic, citizen of Dubrovnik, as defender of the name| of the Gruska Street of the Holy Cross in 1931 ................................................................ 403 О ауторима / Notes on authors ...................................................................................... 405 Упутство ауторима о припремању рукописа за штампу ......................................... 417 Manuscript preparation instructions for authors ............................................................. 418

9

I

10

11

Crkvene studije, Ni{ / Church Studies, Nis 7-2010, 11-22

УДК 27:316.32

Здравко Пено1 Богословски факултет „ Свети Василије Острошки“ у Фочи – БиХ

ХРИШЋАНСТВО И ИЗАЗОВИ ГЛОБАЛИЗМА

Апстракт: Хришћанствo се због посебног односа према породичном,

националном и друштвеном идентитету верних често посматра као погодно тле за ширење глобалистичке визије света. Неоснованост таквих поставки показује се упоредном анализом православља и религијске потке глобалистичког синкретизма. И док је хришћанска историја, од Педесетнице па надаље, означила крај духовном вавилонском ропству многих народа (Дап. 2,17), јер је водила преображају незнабожаца (e;qnoj) у народ Божији (lao.j tou/ Qeou/), глобалистичка визија света у наше време надахњује се супротном идејом, која води грађењу новог Вавилона. Ради остварења глобалистичких планова новог светског поретка, не само што многи људи губе идентитет, него се и читави народи лишавају своје посебности, губљењем језика и других обележја. Анализом досадашњих ефеката глобализације и њиховом пројекцијом у будућности, стиже се до сазнања да ни на који начин није могуће постићи компромис између православља и глобализма. Не може се уједно бити и „ грађанин света“ и имати живљење на небесима (Филипљ. 3, 20). Немогуће је бити становник глобалног села и житељ Небеског града, јер није могуће служити Богу и мамону (Мт. 6,24).

Кључне речи: хришћанство, глобализам, Вавилон, Педесетница, глобално село, Евхаристија.

Осећање припадности најдубље је човеково осећање. Оно се испољава на

различитим плановима људског постојања, али је несумњиво духовна категорија. Мерило идентитета хришћана јесу Спаситељеве речи да су у свету, али да нису од света (Јн. 15,19). То потврђује и Христов захтев да сви који хоће да буду Његови треба да воле више Њега од ближњих по телу (Мт. 10,37), јер који љуби оца или матер..., или који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10,37). У истом смислу треба схватити и мисао апостола Павла, која говори о националној припадности хришћана: у Христу Исусу нема ни Јелина ни Јудеја (Кол. 3,11), као и речи: у Христу нема роба ни слободног (Кол. 3,11), које указују на социјалну димензију црквеног живота.

Наглашавајући реалност живота у Цркви као Телу Христовом, хришћанство ставља у други план однос верних према породици, затим држави, као широј породици, и нацији, као још широј заједници. Сходно овом императиву хришћанског живота, ниједан верни члан Цркве не губи из вида да и породица, и држава, и нација дају привремени просторно-временски идентитет, а да је једино Црква у стању да пружи вечни идентитет. Но, да ли дати однос хришћана према породичном, националном и друштвеном статусу у свету може бити погодно тле за ширење

1 penozdravko@gmail.com

12

глобалистичких визија и концепција и у самом хришћанству? Да није можда реч о неком посебном виду глобализма који већ постоји у Цркви? Намера ми је да покажем да је свака сличност само привидна, мада многима ни оно што је доведено до очигледности, не може бити од помоћи.

1. Немогућа мисија

Не само у свету него и у Цркви постоје они који би да помире то што је у

духовним релацијама непомирљиво, који би да покажу да је и хришћанство, на неки начин, од овог света. Христове речи: ко не сабира са мном расипа (Мт. 12,30) нису за њих довољно опомињуће, јер сабирању и сабрању у Господу претпостављају сабрање у светским центрима моћи. По таквом концепту, мисија Цркве требало би да се концентрише и управља према глобалним токовима, на линији Женева–Брисел—Вашингтон. Они глобализам виде као нешто што постоји и у Цркви, само под видом саборности. Не улазећи у разлике у садржају између ових појмова, глобалисти у редовима Цркве настоје на њиховом превазилажењу и довођењу у исту значењску раван.

Вековно искуство и Предање, међутим, недвосмислено показују да се Црква, као средиште саборног живота хришћана, као и света Евхаристија, никад и ни по коју цену не могу довести у исту раван са било којим видом сабрања или организације у овом свету. Многе светске институције покушавају на известан начин да опонашају устројство Цркве и њен поредак. Тих примера је кроз повест било јако много, а велику штету човечанству нанели су најтоталитарнији међу њима, који су истицали, у први план, култ личности. У наше време, по својој опсежности и спољашњој моћи, свакако у први план избија глобализам. Његову унутарњу структуру чине велике интернационалне компаније и тржишни центри, а потрошачки менталитет представља главно обележје таквог концепта живљења. Неограничена владавина капитала и потрошачки менталитет чине свакако највећу опасност, пред којом се налази човечанство. Хришћанима се поставља питање како се том начину живота могу супротставити, а да не буде ни на који начин негативно одређен њихов идентитет, да не буду „антиглобалисти“, него превасходно и на првом месту да буду хришћани. Од пресудне важности јесте питање: да ли се потрошачки и литургијски начин живота међусобно и до краја искључују, или постоји могућност „мирољубиве коегзистенције“? Како схватити Христове речи: не можете служити Богу и мамону (Мт. 6,24)? Да ли су оне изречене и као критеријум хришћанског односа и према глобализму?

Код појединих хришћанских аутора као да су дилеме устукнуле пред реалношћу. Иако не отворено, они већ прикривено заступају глобалистички концепт као наслеђе Цркве. У њиховим ставовима може се срести и атрибут „глобални“2 уз реч сутелесник Тела Христовог, као и мишљење да хришћанин својим животом „ураста у глобалну светску заједницу“3. Хришћанство би се, следећи овакво гледиште, врло лако могло одвојити од смисла и циља ка коме стреме сви који верују у Христа и претворити у средство за остварење неких других, приземних, овоземаљских, секуларних циљева, и сâмо би постало објекат светских глобалистичких процеса. Уместо да свет нађе смисао постојања у Христу, Црква би се нашла у служби превођења света из светотајинских у светске токове.

2 Анастасије (Јанулатос), Глобализам и Православље, Београд 2002, 36. 3 Нав. дело, 43.

13

Тај процес је већ увелико остварен у западном хришћанству, прво у римокатоличкој сфери утицаја, где је Црква добила обележје светске државе, а потом и у протестантској средини, у којој је сам протестански покрет постао стуб развоја капитализма4. Капитализам је, под утицајем протестантског активизма, толико ојачао да је постао синоним за економску глобализацију света. Критикујући неконтролисани раст и утицај капитализма, Бењамин Р. Барбер рекао је: „Капитализам је тигар пун снаге који може да се искористи за оживљавање привреде, али само ако његове силе буду контролисане од стране државних и политичких институција. Глобализација је пустила овог тигра из кавеза и дала слободу дивљем капитализму, који је, као и ослобођени тигар, почео да показује своје склоност дивље звери“5. Ако се озбиљно узму у обзир ове речи, намећу се питања: ко може укротити тигра дивљег капитализма у времену у коме постоји ерозија националних држава и духовних ауторитета на Западу? на који начин је могуће супротстављање духу мамона у свету у коме све духовне вредности падају пред налетом „цунамија глобализације“?

Уколико би и православље кренуло путем западних хришћана, тј. уколико би стало на страну глобалистичких токова или остало равнодушно према њима и онима који их спроводе у националним државама, онда би не само православни народи него и цео свет изгубио и путоказ, и наду, и смисао постојања, јер чиме ће се осолити свет ако и они који су со и светлост свету, престану да то буду (Мт. 5,13). Ако је Христос Онај „који тежи да приведе Себи цело човечанство“6, тада верни који следују за Њим не могу окретати главу у супротном правцу, јер ће изгубити примарни циљ ка коме стреме. Васкрсење, као централни догађај хришћанске вере и живота, није усмерено на неко овоземаљско „глобално јединство“7. Таквим приступом истини православља не могу се покренути „тајне силе душе која трага за превазилажењем опипљивог“8.

Глобализам, као пројект који за крајњи циљ има стварање новог светског поретка, сав је уроњен у пролазно и видљиво, а своју неприкосновену моћ показује посредством светске економске политике, националних компанија и банки. Ипак, његови заступници настоје да нас увере да глобализам има и „људско лице“, па смо тако сведоци стварања нове врсте календара, у коме се за празнике проглашавају дани посвећени различитим хуманитарним акцијама (борби против сиде, штедњи, очувању природе и др.), али и они посвећени новим облицима афирмације љубави (дан заљубљених, дан жена).

2. Разлози мимоилажења

Нови поредак настоји да успостави и нови „светски етос“, којег његов

ватрени поборник, немачки теолог Ханс Кинг9, види као склоп етичких система разних религија, у који би требало укључити и православни етос. Пошто свака етика има и своју догматику, односно сваки етос проистиче из вере, то и глобализам, као

4 О томе говори Макс Вебер (Max Weber) у свом делу Protestantska etika i duh kapitalizma, Sara-jevo 1989. 5 Видети: http://www.dadalos.org/globalisierung_sr/grundkurs_5.htm. Преузето 25. 3. 2010. 6 Анастасије (Јанулатос), нав. дело, 36. 7 Нав. дело, 45. 8 Исто. 9 Ханс Кинг (Hans Küng) је оснивач пројекта и „Фондације Светски етос“ (Stiftung Weltethos) и аутор књиге: Projekt svjetski etos, Miob naklada, Velika Gorica 2003.

14

светски поредак, има претензије да његов религиозни концепт обухвати све велике светске религије. У том религијском систему релативизам би био мера свему, а то значи да би хришћанство било унижено, јер би имало исти вредносни статус као било која религија. Међутим, православље, као изворно хришћанство, није једна у низу светских религија, него је вера Откривења, која даје једино и аутентично сведочење о Богу и животу у заједници са Њим. Имајући у виду ту чињеницу, навешћу главне разлоге због којих је за православне глобалистичка визија посве неоправдана.

1. Непостојање односа са Богом, односно вертикале у људском постојању и глобалног заједништва по том основу, не може се надоместити позивањем на неко природно јединство људи. Сходно тој идеји, сви људи су Божија створења, с обзиром на то да је Бог творац света и да је учинио од једне крви сав род човјечији (Дап. 17,26). Хришћанство не полази од идеје јединства људског рода у крви људској, него јединство посматра и доживљава као литургијско заједништво у Телу и Крви Богочовека Христа. Само то јединство је у стању да буде темељ истинског братства и заједништва свих људи.

2. Много важнији основ у трагању за јединством људског рода јесте истина да је Бог створио првог човека и, сходно томе, цео људски род, по икони и подобију Божијем (Пост. 1,26). Ту истину, која је крајеугаони камен библијске антропологије, наглашавају и свети апостоли: Павле, говорећи о икони Божијој у човеку (Кол. 3,10), и Јаков, када говори о подобију (Јак. 3,9), обојица имајући на уму оно што ће св. Григорије Ниски назвати слободом10, као најузвишенијем печату Божијег присуства у човеку. Пошто слободу, као основну истину човековог постојања, која се не може остварити само природним (биолошким) и друштвеним начином постојања, могу да доживе једино они који су ступили у област онтолошког, који су се крстили и верују у вечни живот у Христу, произлази да сви који верују у фатум, или нирвану, или случај, или, просто, у материјалне законе, остају по сопственом избору изван саборног јединства новог човечанства у Цркви и изван спасења, као циља тог јединства.

3. Тврдња да су сви људи деца Божија и да је то основ јединства људске природе, а самим тим и неког глобалног заједништва, такође подлеже критици. Бог је Творац свих људи, а Отац је свима онима који су поверовали у Њега и који су поново рођени водом и Духом (Јн. 3,5). Христове речи: Оче наш који си на небесима (Мт. 6,9) имају превасходно литургијско значење, односе се на Цркву сабрану око Христа, састављену од апостола и верног народа. Исто тако, и речи апостола Павла: један је Бог и Отац свију, који је над свима и кроза све и у свима нама (Еф. 4,6) имају литургијско значење. Да сви људи нису деца Божија, види се и из речи које Бог упућује свима онима који су се у својим молитвама лажно обраћали: не познајем вас. Одступите од мене сви који чините неправду (Лк. 13,27). Може ли Бог да не познаје оне које је створио? Као Творац не може, али као Отац може, јер је познање и признање Бога за Оца могуће једино у слободи, тј. у Духу Светом. Дакле, сходно речима Христовим: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,5), нико не може бити дете Божије мимо светотајинског живота Цркве.

4. Став да, поред заједничког порекла, постоји и заједнички циљ, ка коме стреме људи различитих религијских убеђења11, такође је нетачан и неприхватљив. Ако је тај циљ јединство са Богом, намеће се питање о ком се Богу мисли, с обзиром на то да се Бог

10 Grhgori,ou Nu,sshj (Peri. kataskeuh/j avnqrw,pou (11, PG 44, 156 B; 12, PG 44, 161 C, 164 A; 16, PG 44, 184 B, 185 C; Lo,goj kathchtiko,j o` me,gaj (5, PG 45, 24 C; 21, PG 45, 57 CD; Peri. parqeni,aj (12, PG 46, 369 C). 11 Анастасије (Јанулатос), нав. дело, 65.

15

различито схвата и међу монотеистима, а да не говоримо о онима изван, будистима, шинтоистима и др. За стерилне монотеисте (Јевреје и муслимане), хришћанско веровање у Бога као Свету Тројицу је неприхватљиво, а вера у силу Христовог Крста и Васкрсења је чак саблазан за њих. За хришћане, пак, људска логика није критеријум Божијег начина постојања, нити Његових дела, која чини у историји спасења. Библијско поимање Бога је увек веровање у Бога, Који је личност, тако да није могуће снисходити другим монотеистима, прихватањем вере у једног Бога као безличног, а онда per se славити Бога као Свету Тројицу. Свако помињање имена Бог у Светом писму представља помињање личности Бога Оца, а то значи помињање и Сина и Светог Духа, јер име Отац указује да од вечности има Сина. Бог Отац постоји вечно у заједници са предвечним Сином и сапредвечним Светим Духом. На тај начин није могуће јединство са инославним монотеистима, јер Бог јесте један, али није сам, него је Света Тројица. Молитвени однос и јединство није могуће ни са онима који себе сматрају хришћанима, али погрешно уче о начину постојања Свете Тројице, јер унутартројични живот суштински одређује наше постојање, будући да је Црква, поред тога што је Тело Христово и заједница Светог Духа, и икона Свете Тројице (ср. Јн. 17,21; 34. апост. канон).

5. Постоји и гледиште да се јединство људског рода и глобалистичко виђење света из верске перспективе граде на заједничком праисконском осећању греха и кривице. Осећање греха је другачије уколико се сагледава из психолошке, а другачије из онтолошке перспективе. Психолошки приступ греху полази од тога да се он превазилази кајањем и испуњавањем заповести Божијих, док онтолошки приступ греху претпоставља његово превазилажење, уз покајање и испуњење заповести, превасходно усвајањем новог начина постојања, које је човечанству донео Логос Својим Оваплоћењем. Зашто покајање није довољно за остварење јединства са Богом? Св. Атанасије Велики пише у вези са овим питањем следеће: „Покајање не враћа човека из стања у коме је по природи, него само ослобађа прегрешења“12. Сагледавајући људско спасење на онтолошким основама, св. Атанасије каже: „Када би постојало само сагрешење и када за њим не би следила пропадљивост, тада би покајање било довољно. Но, пошто је над људима, који су једном прибегли преступу, завладала природна пропадљивост и пошто им је одузета благодат иконе Божије, шта је друго требало да се збуде?“13 Одговор који пружа велики Александринац указује на потребу новог стварања или пресаздања човека и света у Логосу Божијем, „Који је у почетку све из небића створио“14.

Од почетка стварања до новог стварања и пресаздања у догађају Христовог Оваплоћења људска природа је прошла неколико фаза. Св. Максим говори да је на њу деловало седам закона, пре оствареног јединства са Божанском природом у Христу: „Први закон је дат Адаму у рају; други закон је дат после раја као казна; трећи закон је дат у вези са Нојевим ковчегом, четврти закон је дат Аврааму о обрезању; пети закон је дат њему истом о приношењу Исака; шести је Мојсијев закон, седми је закон пророчке благодати или пророчког надахнућа“15. И после свих ових закона, људска природа није могла донети плодове правде, јер „долазећи у додир са њима, није задобила сина, пошто је била бесплодна за плод правде“16. То значи да ни после Васкрсења, када очекује неки нови живот, природа не би могла да

12 Свети Атанасије Велики, О очовечењу Логоса, изд. Беседа, Нови Сад 2003, 135. 13 Исти, 136. 14 Исто. 15 Maxi,mou ~Omologhtou/ (Pro. j Qala,ssion (38, EПE 14 В Qessaloni,kh 1992, 242). 16 Исто.

16

живи у складу ни са једним од наведених закона17. Живот по наведеним законима био би узалудан и бескористан, јер „не би био ослобођен од претходних тешкоћа“18.

И по мишљењу св. Атанасију и св. Максима, јединство људске природе није резултат нормативног испуњавања закона, него онтолошког односа између ње и Божанске природе, који је остварен у личности оваплоћеног Логоса. Грех, трулежност и смрт могли су бити савладани једино кроз ново јединство, у коме је људска природа постала „обожена и уједињена Светим Духом са Логосом и Богом од Кога је, да би скончала у Њему, примила почетак“19.

3. Од Вавилона до Педесетнице и назад

Поред увида у начин постојања људске природе после Оваплоћења, који

нарочито долази до изражаја у Будућем веку, када ће се успоставити благодатни закони нове твари, јер о васкрсењу нити се жене нити се удају (Мт. 22,30), а у Христу Исусу неће бити ни Јудејина, ни Јелина (Кол. 3,11), треба дати јасан одговор на то како хришћани живе у овом веку, да ли су лишени права на припадност породици или народу у коме су рођени. И док је одговор на прво питање јасан a priori, јер породица је у православљу високо вреднована, до те мере да су термини из породичног живота добили еклисијални саджај20, потребно је, у склопу теме којом се бавимо, одговорити и на питање да ли се код хришћана брише траг о припадности једном одређеном народу, његовој култури, језику итд. Да ли пројава хришћанства у сфери националног живота представља погодан темељ за наметање глобалистичког погледа на свет, или је то само спољашњи утисак који се намеће онима који не познају унутарњи садржај еклисијалног постојања? Иако би неки олако и неблагонаклоно дали одговор тако што би се позвали на национални карактер цркава (руска, грчка, српска), ипак одговор треба потражити у богословском тумачењу најважнијих догађаја у животу Цркве, а онда и у историјској генези ове проблематике и разлога који су довели до истицања у први план националних епитета у одређењу идентитета помесних цркава.

Треба, пре свега, поћи од догађаја Педесетнице, догађаја у коме је Христос ниспослао Духа Светог у виду огњених језика на апостоле, а њих пак ,,послао у све народе (Мт. 28,19) да просветле оне који су седели у тами незнања (Мт. 4,16) и да их крсте у име Оца и Сина и Светога Духа“21. Раздељивањем дарова на Педесетницу, сваки народ на земљи добија могућност да постане изабрани народ Божији. Силаском Светог Духа на апостоле, отварају се двери спасења свима који су били изван Божанске светлости, у тами незнабожачкој, и омогућава им се да угледају Христа као нестворену Светлост, која обасјава свакога човјека који долази у свијет (Јн. 1,9). О томе говори и апостол Павле у свом обраћању Атињанима: Бог који је створио свет и све у њему..., Он је из једнога човека створио сваки народ људски, да живи по свему

17 То је смисао питања које су садукеји поставили Христу (Мт. 22,26). 18 Исто. 19 Видети: Maxi,mou ~Omologhtou/ (нав. дело, 242–244). 20 Породични термини пренети су у живот Цркве: Бог је Отац свију верних, Црква је Мајка која их порађа за живот вечни, а сви ближњи су браћа. Тежиште односа у Цркви померено је са билошких на светотајинске односе тако да сваки онај који љуби оца или мајку..., или брата, или сестру (Мт. 10,37), већма од Христа, није Њега достојан и не може бити учесник вечног живота. Због тога, мученици, који су све друге односе са светом ставили у други план у односу на љубав према Христу, јесу најближи Њему, јер су сведоци Христове саможртвене љубави. 21 VIwa,nnou Damaskhnou/ (Bi,oj Barlaa,m kai. VIwa,saf (EПE 10, Qessaloni,kh 1991, 16).

17

лицу земаљском, и одредио је напред назначена времена и границе њиховог живљења, да траже Бога, не би ли Га се дотакли и нашли Га, мада није далеко ни од једнога од нас; јер Њиме живимо и крећемо се и јесмо..., јер смо и род Његов (Д. ап. 17,24-29).

Проповед Јеванђеља има за циљ да од етноса, од незнабожаца (3z0c0), начини народ Божији (lao.j tou/ Qeou// – 1. Петр. 2,10), који ће бити род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен (1. Петр. 2,9). Објава благе вести Христове на Педесетницу народима сабраним у Јерусалиму јесте разоткривање велике тајне чудесног Христовог присуства у Цркви, међу ученицима Његовим. Силаском Духа Светог на апостоле, у виду огњених језика сваки од апостола прима од Христа благодат по мери, а да истовремено у Њему остаје пунота благодати. По тумачењу св. Григорија Паламе, ,,само Христу који је сишао одозго Отац не даје Духа по мери: Он је и у телу имао сву Божанску силу и енергију и никоме другом није дарована сва благодат Светог Духа, него сваком по мери, свакоме је дат други дар“22. То значи да не само да ниједан појединац него ниједан народ не може бити носилац свих дарова Духа Светог, тј. ниједан народ не може живети пуним животом у Духу Светом, одвојено од других народа, који чине заједно са њим један јединствени народ Божији.

Из наведених речи не треба извући закључак да један народ не може истицати своје духовне и културне особености, имати своје духовне предводнике и др. Наглашеним присуством Христовим, свака културна или, пак, социјална посебност једног народа добија нови духовни садржај и прима печат новог живота у Духу Светом. У животу сваког народа посебно место заузима онај светитељ од кога ,,почиње свети родослов у Духу Светом“, како је то у наше време говорио владика Данило (Крстић). Духовни вођа једног народа јесте онај Божији човек који је највише уподобио свој живот Христу, који личи на Христа и у коме се највише уобличио Христос. То је онај светитељ који може, заједно са апостолом Павлом, да каже: Угледајте се на мене као и ја на Христа (1. Кор. 11,1). Такав је несумњиво у нашем роду Свети Сава, који је, по речима истог владике Данила, ,,оваплоћени позив на небо упућен од Бога свакоме Србину“23.

Да Бог уважава посебност сваког народа, види се и по томе што је на Педесетницу, на чудесан начин, дао апостолима и дар говорења различитих језика народа који су били сабрани у Јерусалиму. Апостоли су говорили страним језицима, а не својим сопственим, који би онда други разумели као свој. То је чудо које се, сагласно св. Григорију Богослову, превасходно односи на апостоле, јер ако би апостоли говорили на матерњем језику, онда би то било ,,већма чудо оних који слушају, него оних који говоре“24. Силаском Светог Духа, сви народи света добијају могућност да приме Јеванђеље Христово на свом језику. То даље значи да ниједан језик није привилегован пред Богом у односу на друге. У духу Педесетнице је оповргавање и касније тријезичне јереси, по којој је било дозвољено проповедање речи Божије на само три језика: јеврејском, грчком и латинском.

Ниспослањем Духа Светог и раздељивањем дарова говорења језика, превазилази се раздељеност која је настала после градње Вавилонске куле (1. Мојс. 11,1-9), ,,јер од Једнога Духа разливено (раздељивање) на многе, позива опет у једну

22 Grhgori,ou Palama/ (~Omili,a eivj th.n Penthkosth.n (24, 7, EПЕ 10, Qessaloni,kh 1985, 108). 23 Еп. Данило Крстић, Предговор у књизи Милана Д. Милетића, Извори – роман о Немањи и Светом Сави, Ман. Сланци, 2002. 24 Св. Григорије Богослов, Празничне беседе (превео са грчког еп. Атанасије Јевтић), 41, 15, Требиње–Врњачка Бања 2001, 151.

18

хармонију“25. Сваки језик благодатним дејством Светог Духа добија обележје језика народа Божијег, тј. језика ,,који се не одређује било којим обласним говором, већ новозаветном поруком јединства“26. Од самог почетка грађења Вавилона, успоставља се борба између етноса и лаоса и та борба траје непрестано до краја историје, којa ће бити обележена грађењем новог Вавилона. И као што је за изградњу оног Вавилона служио један језик, тако ће и у изградњи новог Вавилона, по свој прилици, водећу улогу имати један језик (енглески) и једна култура (pax americana). Пред остварењем глобалистичких планова новог светског поретка, многи народи ће изгубити не само језик27 него ће и потпуно нестати.

4. Глобализам у светлу еклисијалног начина постојања Једини прави одговор који може човечанство дати пред наступајућом

опасношћу од глобализма јесте разоткривање аутентичног хришћанског живота и остварење идентитета у заједници са Богочовеком Христом, који Духом Светим борави у Цркви, у сваком човеку и народу, а не у затварању у уске границе нације. Хришћански поглед на свет представља раскид са самозатвореном љубављу према свом племену или народу. Ближњи није само онај који је близак по крви, на што посебно указује Господ Христос у причи о милостивом Самарјанину (Лк. 10,30-37). Хришћанска љубав није просто психолошка (ако љубите оне који вас љубе – Мт. 5,46), према свом ,,изабраном народу“, будући да она укључује и љубав према непријатељима (љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе – Лк. 6,27) као своју битну онтолошку одредницу. Хришћанска љубав према ближњем, исказана у максими апостола Павла: чинимо добро свима, особито својима по вјери (Гал. 6,10), јесте најбољи пут за остварење великог идеала љубави према Богу и према ближњим.

Ближњи је онај који правилно исповеда Христа, па ако је пореклом из другог или чак и из непријатељски расположеног народа. Еклисијални доживљај народа је директно супротстављен било којој идеологији тла и крви. Зато није и не треба да буде чудно ако нам је ближи један православни Рус или Албанац од једног Србина незнабошца. Са православним Русом, Јелином или Американцем могуће је остварити најприснију заједницу у Телу и Крви Христовој, што, нажалост, често није могуће са неким ко је припадник нашег народа. Биолошка припадност једном народу није препрека за учешће у животу помесне Цркве на географској територији другог истоверног православног народа. Границе које постоје међу државама нису пресудне у остваривању јединства и мисије Цркве.

Oтварање граница, које је мотивисано глобалистичким разлозима, ширења тржишног и културног melting pot обрасца, може представљати околност која може довести до мисије Цркве у свету. У сличним околностима је апостол Павле, као тадашњи римски грађанин, на што се чак и позивао (Дап. 22,25), вршио мисију у тада познатом свету. И као што људи често Божије планове окрећу на зло, тако Бог њихове зле планове окреће на добро, говорио је блажени Августин. Следујући апостолу Павлу, који је свима био све, да би како год неке спасао (1. Кор. 9,22), могу и данас они који су духовно имуни на вирус глобализма да врше с успехом мисију Цркве у западном свету. И као што је апостол Павле, проповедајући Атињанима,

25 Исто. 26 Ђ. Трифуновић, Стара српска књижевност, Основе, Београд 1994, 158. 27 По неким проценама, годишње се изгуби, односно нестане у свету око 25 језика.

19

похваливши их да су верујући и да имају и кип који је посвећен Богу непознатом, почео говорећи им о Христу као њима непознатом Богу, уводио своје слушаоце у тајну вере, тако и данас православни сведоци истине на Западу, увиђајући ревност многих људи и покрета у борби против баука глобализма, могу тим ревнитељима истине, а да је још увек не знају изблиза, понудити још делотворнија средства у супротстављању том и сваком другом виду обезличавања човека, уводећи их у еклисијални начин постојања.

Еклисијални или црквени начин живота није условљен ни биолошким ни друштвеним околностима, и у том смислу представља највећи израз слободе човека. То је слобода која не уступа ни пред чим, ни пред каквом силом која је од овог света, јер њен идентитет није ничим спољним условљен, ни глобализмом, ни антиглобализмом. Она је усмерена против свега што човека затвара у овај видљиви свет било под видом неке интернационалне (нпр. комунистичке) или националне (нпр. нацистичке) идеологије, материјалистичког или идеалистичког погледа на свет. Слобода у Христу не познаје географске препреке, јер она на првом месту претпоставља етичка и онтолошка разграничења између врлине и греха, добра и зла и живота и смрти. Светотајински живот у Цркви не познаје границе које намеће свет, јер Дух дише гдје хоће (Јн. 3,8), свуда где су православни.

Јединство Цркве и њених верних опстаје упркос нејединству света. Оно никада није било угрожено ни ,,шароликошћу језика, менталитета, обичаја, држава. Црква није тежила образовању једноличне смесе народа, већ је стремила ка

афирмацији специфичних особености и својеобразности сваке заједнице“28. Иако је од самог почетка организована по територијалном принципу, Црква је увек била спремна да све оно што је затекла на одређеном простору и у одређеном времену прими у себе и преобрази га, дајући му вечно назначење. Коначно назначење Цркве, ,,која собом обухвата све, а ничим не може бити обухваћена, јесте да преузме и састави све, да све уједини са Богом, да све учини учесницима тројичног живота и славе“29.

Ово је могуће на јединствен начин остварити у Христу Исусу, у коме већ имамо првине спасења, дароване нам Његовим Васкрсењем, јер Христос је, по речима св. Симеона Новог Богослова, ,,Првина, Средина и крајње Савршенство. Јер је Он у свима, првима и средњима и последњима, као у првима. Јер у Њему нема разлике међу њима, као што нема ни Варвара, ни Скита, ни Јелина, ни Јудеја, него је све и у свему Христос (Кол 3,11)“30.

5. Између глобалног села и Небеског града

На основу свега претходно реченог, требало би да буде јасно да начин

постојања у Цркви није могуће свести на било какав природни или биолошки образац живљења, или на неки други који би био резултат људских конвенција, нарочито оних глобалистичких. Немогуће је, другим речима, постићи компромис између хришћанства и глобализма, јер је немогуће бити и грађанин света и имати живљење на небесима (Филипљ. 3,20). Ако за грађанина света дефинишемо неког ко путује

28 Анастасије (Јанулатос), нав. дело, 101. 29 Михаил Кардамакис, Православна духовност, (превео са грчког З. Пено), Ман. Хиландар 1996, 106. 30 Sumew.n o` Ne,oj Qeolo,goj (Kefalai,a qeologika. kai. praktika). (100, 1, EПE 19 A, Qessaloni,kh 1983, 474).

20

светом, ко има „светске манире“, ко у енглеском или неком другом светском језику, неком светски познатом напитку или брзој храни, гради своју космополитску димензију, и ако је хришћанин неко ко у Литургији, као космичком догађају, задобија свој идентитет, у коме људи, попут апостола на Педесетницу, разговарају на своме језику, не само међусобно него и са анђелима, као они који беху окупљени у Јерусалиму, онда је недвосмислено да међу њима не постоји никаква сличност. Пунота литургијског доживљаја огледа се у томе што верни не само да молитвено разговарају са Богом, него, по Божијем позиву, седају за Трпезу, на којој им Он даје непролазну храну и пиће вечног живота. Сваки верник, који је ступио у област безграничног живота, постао је „макрокосмос у микрокосмосу“, задобио је уистину такву љубав према Богу и људима да је својим бићем у стању да прими цео свет у себе. То могу они који су свој живот испунили Христовом љубављу, која је одговор на љубав којом је Бог заволео свет, пославши Сина Јединородног да га спасе од ропства греху, трулежности и смрти.

Само онај човек који је жртвеном љубављу за ближње у стању да превазиђе свој его, да би задобио ново ја у Христу, проширио је своје унутарње хоризонте и узвисио се, поставши саборни човек, светитељ, близак свим људима и свеколикој твари. Такав човек, будући да је једно са Христом, постао је носиоцем целе људске природе и у стању је да, заједно са апостолом Павлом, каже: Живим не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,20). Велики Павле, који је, као римски грађанин (Дап. 22,26), у своје време био заправо грађанин света, све што је имао, па и своје грађанство, употребио је како би њиме што више учинио на спасењу људи. Како би сваког човека задобио, он је, уистину, свима био све, али је и непрестано опомињао хришћане да је наше живљење на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа (Филипљ. 3,20).

У овим речима апостола Павла треба тражити надахнуће за идеју о хришћанима као небеском народу, а када је реч о нашем народу, о Косовском завету, као савезу између Бога и Срба, који верују да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“. Прихватање тог завета у време св. цара Лазара значило је одбацивање идеологије тла и крви и „утапања у арабијско море“ и задобијање вечног имена пред Богом. У Косовском завету био је и залог обнове државности у Срба, која је уследила после пет мучних векова ропства, а његово испуњавање у савременим условима не представља само „декларативно неприхватање отцепљења једног дела територије Србије“, него значи обнову свеукупног народног живота на идеалима слободе и верности Христу.

Опасност која данас прети нашем народу можда је много већа, него она са којом су се суочили Срби пред Косовски бој, јер Христове речи опомињу: Не бојте се оних који убијају тело, а души не могу наудити, него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу (Мт. 10,28). Духовна смрт једног човека равна је смрти целог света, јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије, а души својој науди (Мт. 16,26). Духовна смрт једног народа следи након што он заборави своје духовне корене, када престане да гради свој идентитет у Христу и у животима светих предака.

У Христу се остварујемо као слободна бића, независно од околности у којима живимо, јер нас Он изнова саздаје на сваком литургијском сабрању, било да је оно у Београду или Сеулу, у Москви или, пак, у Лондону, или на неком другом „месту владавине Божије“. У Цркви, дакле, ступамо у заједништво са свим људима, како из свог, тако и из других народа, постајући део велике Божије породице, при том, и даље чувајући и негујући завичајне особености. Литургија даје сваком човеку

21

и народу сабраном на једном месту димензије вечног постојања, тиме што преображава и људе и простор у коме они живе. У Евхаристији читав свет престаје да буде „глобално село“ и постаје Град који има темеље, којему је Творац и неимар Бог (Јевр. 11,10), а Црква се показује као Земља живих, у којој су сабрани сви којима је Бог припремио награде будућег века, који су се одазвали на позив да буду заједничари звања небескога (Јевр. 3,1).

Литература

Атанасије Велики, О очовечењу Логоса, (прев. са грчког С. Јакшић), Нови Сад 2003.

Veber Max, Protestantska etika i duh kapitalizma, Sarajevo 1989. Григорије Богослов, Празничне беседе, (превео са грчког еп. Атанасије

Јевтић), Требиње–Врњачка Бања 2001. Grhgori,ou Nu,sshj(Peri. kataskeuh/j avnqrw,pou(PG 44, 123–256) Lo,goj kathchtiko,j ò me,gaj(PG 45, 9–106) Peri. parqeni,aj(PG 46, 317–416) Grhgori,ou Palama/(~Omili,a eivj th.n Penthkosth.n(EПЕ 10, Qessaloni,kh 1985. Јанулатос Анастасије, Глобализам и Православље, Београд 2002. VIwa,nnou Damaskhnou/(Bi,oj Barlaa,m kai. VIwa,saf(EПE 10, Qessaloni,kh 1991. Кардамакис Михаил, Православна духовност, (прев. са грчког З. Пено),

Манастир Хиландар 1996. King Hans, Projekt svjetski etos, Velika Gorica 2003. Крстић Данило, Предговор у књизи Милана Д. Милетића, Извори – роман о

Немањи и Светом Сави, Манастир Сланци 2002. Maxi,mou ~Omologhtou/(Pro.j Qala,ssion(EПE 14 В , Qessaloni,kh 1992. Sumew.n ò Ne,oj Qeolo,goj(Kefalai,a qeologika. kai. praktika.(EПE 19 A,

Qessaloni,kh 1983. Трифуновић Ђорђе, Стара српска књижевност, Београд 1994. http://www.dadalos.org/globalisierung_sr/grundkurs_5.htm. Преузето 25. 3. 2010.

22

Zdravko Peno

THE CHRISTIANITY AND THE CHALLENGES OF GLOBALIZATION Emphasizing the affiliation to the Church, Christianity did not suppress awareness

of believers their historical existence in this world, especially not to the extant that Christians can not belong to a family, state (as broader family) or nation (as even broader community). Nevertheless, each of the Christ’s followers should always remember His words that we are in this world, but not of this world. Family, state and nation give temporary special-temporal identity, but only the Church is capable of giving eternal identity. Although these categories have lost their original meaning and significance in the globalization vision of the world, the reason for that should not be found in Christianity. That may be only exterior impression of those people who are not familiar with the interior contents of Christian life. Globalization, as the world order, tends to include all major world religions under his religious concept. Relativism should be a measure of everything in that syncretistic religious system which means that Christianity would be humiliated because it would be of the same value, as every other religion. However, as original Christianity, Orthodoxy is not only one in a series of the world religions, but a faith of Revelation which gives the only and authentic testimony of God and life in communion with Him.

The Orthodoxy and the globalization are different not only in their initial assumptions, but in their aims, as well. Christ’s words you cannot serve God and mammon (Mathew 6:24) are a criterion of Christian attitude towards the globalization. Globalization is all immersed in the mundane, it exists according to the logic of mammon – the spirit of this world and its aim is to make the world new Babylon, as property of multinational companies. Christianity is directed toward the liturgical creation of the new man and the world i.e. towards the life of the future age, towards the living in heavens from which we expect arrival of the Lord of all – Jesus Christ. Instead of the economy as the only motivation of the existence and instead of the unfair distribution of goods and the new world order, the Church offers divine love and economy of reaching the measure of the growth of Christ’s fullness. Instead of the market as a destination and understanding of the world as a marketplace, the Church calls on the liturgy as the ultimate goal of human life, since, according to the words of St Nicolas Cabasilas, we have nowhere else to go, further from the Eucharist. Instead of the “global village”, the Church calls the faithful ones to the City of eternal foundations, whose builder and maker is God (Heb. 11:10).

Key words: Christianity, Globalization, Babylon, Pentecost, Global village, Eucharist.

23

Crkvene studije, Ni{ / Church Studies, Nis 7-2010, 23-40

УДК 27-67:26 27-167.2:26

Родољуб Кубат1 Православни богословски факултет, Београд – Србија

АНГЕЛОЛОШКЕ ПРЕДСТАВЕ ПОЗНОГ ЈУДАИЗМА KAO

ИЗРАЗ СПЕЦИФИЧНОГ ТЕОЛОШКОГ ДИСКУРСА

Теологија слике

Апстракт: Предмет студије јесте да у основним цртама представи небески свет позног јудаизма, указујући на комплексан феномен развоја познојудејских ангелолошких представа. Поред општег увида у познојудејску ангелологију, у једном делу рада обрађују се феномени као што су класификација анђела према служби: анђео тумач, анђео заступник, неспавајући анђели и анђели славе. Посебна пажња посвећује се анђеоским редовима, при чему се узима у обзир многострукост познојудејских предања. Арханђели се издвајају као посебан анђеоски ред. У наставку се обрађује феномен анђеоских имена, међу којима се посебно издвајају Михаил, Гавриил, Рафаил, Уриил и Метатрон. После „ археолошких“ увида, тежиште рада помера се у сферу теолошко-херменеутичких промишљања, чију пажњу привлачи теолошки исказ као такав. У овом случају, то је теологија слика и визија. Тиме се отвара питање изражајне могућности теолошког дискурса, његове условљености и полифоничности.

Кључне речи: ангелологија, ангелолошке представе, анђели, монотеизам, трансценденција, Бог, посредник, позни јудаизам, анђеоске службе, свет, природа, хијерархија.

Није једноставно свеобухватно представити ангелологију позног јудаизма.

Пре свега, још много тога није поуздано утврђено. У сваком случају, ангелологија овога доба доста се разликује од класичне старосавезне. Може се узети као тачна чињеница да се у каснијем јудаизму ради о развоју раније ангелологије. То је свакако било условљено различитим, спољашњим и унутрашњим факторима. Ангелологија се посебно развила у апокалиптичкој литератури (Ен, сАВар, Јуб)2. Тамо где се са посебним занимањем прати откривање Божије воље у историји, посебно у непосредној будућности, влада посебно интересовање за веснике који ту вољу саопштавају. Додуше, тенденција развоја ангелолошких представа приметна је већ у постегзилним списима, као код Јова (1 6; 2 1), Данила (7 10; 10 5; 12 7) и Товије (3 17; 8 3; 12 15). Извесно је да је у том периоду постојало општераспрострањено веровање у анђеле, али на основу сачуваних података, тешко је говорити о томе да се у позном јудаизму развила систематска ангелолошка доктрина3.

1 rkubat@bfspc.bg.ac.rs 2 Johann Michl, Engel, BThW, 230. 3 Уп. Larry W. Hurtado, One God, One Lord: Early Christian Devotion and Ancient Jewish

24

Ангелологија позног јудејства веома је сложена. Постоје читаве армије анђела. Стотине њих познати су по именима; међутим, у већини предања помиње се тек мали број анђела. Чак и они који се највише помињу немају исту улогу и значај у различитим предањима. Негде је Михаил најузвишенији, понегде Гавриил, док је у једном од предања највиши анђео Метатрон. Службе им се често преплићу. Разлог томе лежи у многострукости познојудејског предања. Један број Јевреја живео је у Вавилонији, други у Александрији, било их је у Сирији, Малој Азији и другде, поготово када су ове земље ушле у оквир римске државе, али, наравно, и раније, под Персијанцима, Селевкидима и Птолемеидима. Свакако, и тада је већина Јевреја боравила у Палестини. Живећи међу многим народима, долазили су под различите утицаје који су се временом преплитали и даље развијали. То је био процес који је трајао столећима. Највише се говори о персијским утицајима. Ипак, важно је напоменути да ангелолошка интересовања нису била подједнако заступљена у свим круговима постегзилног јудаизма. Док су се есени веома занимали за анђеле4, још више развијајући народне представе, садукеји су одбацивали таква схватања (Дап 23 8)5.

Феномен развоја ангелологије често се доводи у везу са развојем свести о Божијој трансцендентности. Између Бога и света појављује се све већи „онтолошки јаз“. То би се могло тумачити тако да су анђели преузели неке раније Јахвеове фунције, те да је дошло до извесног истискивања Бога из религијске свести позних Израилаца. Питање је, свакако, врло комплексно. С једне стране, феномен Божанских посредника и хипостаза присутан је у религијама израилског окружења, али и каснијој јелинској философској мисли. Ипак, на основу опште слике познојудејске религиозности, може се говорити о извесном развоју свести Божије трансценденције, али не у смислу истискивања Јахвеа из света у корист анђела, него у смислу наглашавања Бога кроз анђеоске ликове. Величина израилског Бога огледа се у његовој доминацији над небеским и земаљским светом. Ту се пре ради о једној генијалној теолошкој концепцији, изазваној општим стањем. Насупрот очигледној земаљској безначајности Израила, изабраника Божијег, Бог је у сфери крајње стварности, небеској сфери, показао да је прави цар свега. Божија моћ и величина се приказују помоћу најимпресивнијих модела земаљске моћи, познатих писцима ових текстова, као што су царски двор и његова моћна хијерархија официра и службеника. Другим речима, слика анђеоске хијерархије замишљена је као начин релативизације земаљске структуре власти и моћи са којом је Израил морао да се натиче у овом периоду6. То што је Бог створио много анђеоских службеника у обављању његове воље, не значи нужно да је он удаљен од света и да је те службе препустио анђелима. Пре би се рекло да овај феномен показује Бога као општег господара над свиме што постоји, великог и кадрог да спроведе своју вољу у свако доба и на сваком месту7.

Осим тога, ангелологија је теолошка област која је најподложнија различитим утицајима. Сама чињеница да се веровало да постоје �