Ruso i vladavina opte volje

ISporovi o znaenju politike filozofije @an-@ak Rusoa nisu nikada prestali da gube na svojoj `estini. Da li je Ruso bio individualista ili kolektivista, liberal ili pretea totalitarizma, veito je pitanje svih rasprava o njemu. Meu najveim politikim misliocima malo je onih ije je delo toliko protivreno, a na koje se pozivalo toliko razliitih politikih struja i pokreta, kao to je to sluaj sa Rusoovom politikom filozofijom. Sm Ruso je priznavao da ono to pie ne mo`e da se izrazi na logiki strog i jasan nain, kako su to inili filozofi prosveenosti. Rusoov odgovor na pitanja koja je on sam s razlogom smatrao slo`enima bio je isto tako slo`en. Osim toga, lutanjima i zabunama Rusoovih tumaa mnogo je doprineo i Rusoov nain izlaganja i dokazivanja pomou politikih paradoksa, poev od onog osnovnog paradoksa da veiti problem pojedinca i dr`ave, slobode i prinude, pokua da rei uspostavljanjem identiteta izmeu onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja. Pitanje da li je Ruso predstavnik individualizma ili totalitarizma postavlja se u vezi sa problemom opte volje. Kada su jakobinci prihvatili i primenili Rusoovu ideju opte volje i primenili je u Francuskoj revoluciji, poelo je upozoravanje na pretnje slobodi sadr`ane u Rusoovoj odbrani opte volje. Jedan od prvih kritiara Rusoove ideje o vladavini opte volje, Ben`amen Konstan, u svome spisu Naela politike, objavljenom 1815. godine, video je u Rusoovom drutvenom ugovoru, na koji se toliko esto pozivalo u ime slobode, najstra89

nije orue svakog despotizma. Prema miljenju Konstanovom, inae tipinom shvatanju klasinog liberalizma, Rusoova pogreka le`i u zalaganju za neogranieni narodni suverenitet. Ma u ijim rukama bio, u rukama jednog oveka, nekolicine ili svih, neogranieni suverenitet predstavlja zlo. Zato i ne treba svaljivati krivicu na nosioce vlasti (monarhiju, aristokratiju ili demokratiju), ve na sistem neograniene vlasti. Treba, mislio je Konstan, ustati protiv samog oru`ja, a ne protiv ruke koja ga dr`i. Jer, ima tereta pretekih za ljudske ruke. Pogreka Rusoova (a i drugih pobornika ideje o narodnom suverenitetu) jeste u tome to je, videi da jedan ovek ili mali broj ljudi koji ima veliku vlast mo`e da uini mnogo zla, usmerio svoje napade na nosioce vlasti a ne na samu vlast. Umesto da se zala`e za ogranienje vlasti, Ruso se zalagao za to da se vlast poveri celom narodu.1 Prema savremenim kritiarima, Rusoova politika filozofija ne samo da obuhvata neke mogunosti protivne slobodi, ve u njoj treba tra`iti klice nekih modernih nedemokratskih re`ima i pokreta kakve predstavljaju razliiti oblici totalitarizma. Prema Talmonu,2 totalitarizam nije bitno nov. Iako je totalitarizam kao sistem vlasti i represije pokazao svoje pravo lice i ispoljio najudovinije razmere u 20. veku, njegovo idejno poreklo je starije. Da stvar bude slo`enija, iz istih idejnih pretpostavki iz kojih se uoi Francuske revolucije zaela ideja o liberalnoj demokratiji, razvilo se i totalitaristiko shvatanje o ureenju drutva. Talmon smatra da su u Rusoovom politikom uenju sadr`ane glavne pretpostavke modernog totalitarizma. Ruso je, dakle, jedan od duhovnih oeva totalitarizma, veli Talmon. U emu su totalitarna obele`ja Rusoove politike filozofije? Prema Rusoovim kritiarima, opta volja ima status platonske ideje. Shvaena ili ne, opta volja postoji, a ljudski razum treba da je otkrije. Glasanje u narodnim skuptinama zato i ne predstavlja izbor, ve jedino utvrivanje da li je dati zakonski predlog u saglasnosti sa optom voljom ili nije. Opta volja predstavlja neto to postoji pre naeg izbora i uprkos izboru koji emo uiniti. Cilj izbora, odnosno glasanja,1

2

B. Konstan, Naela politike. O ministarskoj odgovornosti, Beograd, Dr`avna tamparija, 1883, str. 1-12. J. L. Talmon, The Origins of Totalitarian Democracy, London, Sphere Books, 1970, str. 38-49.

90

nije iznoenje sopstvenog stava ve povinovanje optoj volji. U Rusoovoj idealnoj dr`avi dominira jedno zajedniko ja (moi commun), a svrha je glasanja da se to zajedniko ja izrazi i tako sprei svaka mogunost ouvanja posebnosti, odnosno protivljenja. Poto ima ovakvo znaenje, opta volja mogla bi se nazvati i totalnom voljom.3 Ako je svrha izbora na podruju politike saobra`avanje zahtevima opte volje, onda je sloboda sposobnost da se odbace pojedinani i posebni interesi i strasti koji se ispreuju na putu ka optoj volji. Stoga ljudi treba da se obrazuju i pripreme da `ele ono to je opta volja. Drugim reima, mora se iskoreniti ljudski egoizam, odnosno izmeniti sama ljudska priroda. Opta volja mo`e da ovlada samo tamo gde je ovek ustupio mesto graaninu i promenio svoju prirodu, identifikujui se u potpunosti sa politikom zajednicom kojoj pripada. Kako da ljudski razum otkrije optu volju, kako da se obezbedi od iskuenja koja dolaze od pojedinanih volja i interesa? Ruso se pita: Kako bi mogla slepa gomila, koja esto ne zna ta hoe jer retko zna ta je za nju dobro, da sprovede sama od sebe tako veliko i tako teko delo kao to je sistem donoenja zakona?4 Odgovor na ovo pitanje on nalazi u delovanju zakonodavca, lica koje se usuuje da preduzme postavljanje osnovnih ustanova jednog naroda, ne vladajui nad ljudima (kao to su to inili Solon i Likurg), i koje je kadro da izmeni ljudsku prirodu, pretvarajui svakog pojedinca u deo vee celine. Prema Rusoovim kritiarima, uvoenje zakonodavca kao i ustanove cenzorstva i graanske religije, najpouzdaniji su dokazi Rusoovog totalitarizma. Nagovetavajui ovakvim shvatanjem opte volje moderne totalitarne re`ime i razloge kojima se slu`e njihovi nosioci, Ruso svojim tumaenjem uloge zakonodavca najavljuje i obrazla`e potrebu za harizmatskim voom kakav se sree u totalitarnim re`imima 20. veka, a njegovi nazori o cenzorstvu i graanskoj religiji zametak su savremene prakse kontrole misli (thought control).5 Jer,3

4

5

Lester Crocker, Rousseau et la voie du totalitarisme, Rousseau et la philosophie politique, Paris, Presses universitaires de France, 1965, str. 113. @an-@ak Ruso, Drutveni ugovor. O poreklu i osnovima nejednakosti meu ljudima, Beograd, Prosveta, 1949, knj. II, gl. 6. Crocker, Rousseau et la voie du totalitarisme, Rousseau et la philosophie politique, str. 120-121.

91

prema Rusou, zakonodavac treba da oveku oduzme njegove sopstvene snage da bi mu podario druge koje su mu strane i kojima on ne mo`e da se slu`i bez tue pomoi. Ukoliko se te prirodne snage vie umrtve i unite, utoliko su steene snage vee i trajnije i utoliko je drutveni poredak vri i savreniji; tako da tek kad svaki graanin nije nita i mo`e neto da uini samo pomou svih drugih, i kad je snaga koju je stekla celina jednaka zbiru ili vea od zbira prirodnih snaga svih pojedinaca, mo`e se rei da je zakonodavstvo stiglo do najvie take savrenstva koju mo`e dostii.6 Ukazujui na neliberalni i totalitarni karakter Rusoove politike filozofije, Rusoovi kritiari nisu prelazili preko tekoa tumaenja kojima obiluje njegovo delo. Oni nisu odricali da je Rusoovo delo protivreno i da zato nije uvek tako lako osporiti objanjenja koja se razlikuju od njihovih. Jo je Konstan smatrao da je Ruso, uvodei u svoju politiku filozofiju shvatanje o neogranienom narodnom suverenitetu, bio zastraen veliinom vlasti koju je stvorio, pa je pokuao da opasnost koja je nerazdvojno povezana sa neogranienim suverenitetom sprei jednim sredstvom koje bi uinilo nemogunim vrenje samoga suvereniteta. Istakavi da se narodni suverenitet ne mo`e otuiti, ustupiti, ni zastupati, Ruso je stvarno pokazao, smatra Konstan, da se on ne mo`e ni vriti.7 Skreui pa`nju na dvosmislenost i vieznanost Rusoove politike misli, kritiari ipak ostaju dosledni stavu da kod Rusoa kolektivizam, odnosno totalitarizam odnosi prevagu nad individualizmom. Rusoov drutveni ugovor je zato suta suprotnost Lokovom.8 Dok Lokov drutveni ugovor potvruje i jami prava pojedinaca, Rusoov ih negira. Kod Loka dr`ava titi ljudska prava, a njena vlast je ograniena. Kod Rusoa su ljudska prava podreena drutvu, a vlast nad pojedincima i manjinama je neograniena. U Rusoovoj dr`avi ne samo da se ne mo`e vie govoriti o pravima manjina, ve ne postoji mogunost manjina. Lokov drutveni ugovor je zato povelja individualizma; Rusoov drutveni ugovor je izraz krajnjeg kolektivizma.6 7 8

Drutveni ugovor, II, 7. Konstan, Naela politike, str. 5. Vidi Ernest Barker, Introduction u Social Contract: Essays by Locke, Hume, Rousseau, Oxford, Oxford University Press, 1971.

92

IIKritike Rusoa zapoinju pojmom opte volje. Da bi se odgovorilo na pitanje da li je Ruso predstavnik liberalizma ili totalitarizma, da li su zamerke Rusoovih kritiara opravdane ili ne, treba se osvrnuti na njegovo shvatanje opte volje. Vladavina opte volje, prema Rusou, pouzdan je znak da je jedno drutvo dobro ureeno. Dobro ureeno drutvo je ono u kome vlada opta volja. Susreui se sa pojmom opte volje u logici, pravu i teologiji, Ruso je ovom pojmu dao jedno u osnovi moralno znaenje.9 Opta volja kod Rusoa predstavlja volju koja dolazi do izra`aja onda kada su lanovi jednoga drutva u stanju da se odreknu drugih svojih naklonosti i posvete se drutvu, onda kada su u stanju da se oslobode svih sklonosti i da svoje pojedinane ili posebne interese podrede optem dobru. Merilo legitimnosti jedne vlade jeste da li ona sledi optu volju. To Ruso izriito tvrdi u svojoj Raspravi o politikoj ekonomiji: Prva i najva`nija maksima legitimne odnosno narodne vlade, to e rei one iji je cilj opte dobro, jeste dakle, kao to sam rekao, da u potpunosti sledi optu volju. Opta volja, koja uvek te`i zatiti i blagostanju svih i svakog dela, i koja je izvor zakona, jeste... pravilo na osnovu koga se utvruje ta je pravedno a ta nepravedno.10 Opta volja nema nieg zajednikog sa voljom svih (volont de tous), koja prihvatajui i pretpostavljajui samo zbir pojedinanih volja ima u vidu samo opti interes. Za razliku od pojedinanih volja koje te`e privilegijama, opta volja te`i jednakosti; ona je merilo pravednosti. Utoliko ona ima, kako su Rusoovi kritiari zapa`ali, obele`ja jednog metafizikog stanja. U Rusoovoj politikoj filozofiji opta volja treba da popuni onu prazninu koja je nastala naputanjem ideje prirodnog prava. U optoj volji kao zajednikom ja, osloboenom pojedinanih strasti, Ruso je naao zamenu za transcendentno prirodno pravo.119

10

11

Vidi Bertrand de Jouvenel, Essai sur la politique de Rousseau u Jean-Jacques Rousseau, Du contrat social, Paris, Pluriel, 1978, str. 101-107. J. J. Rousseau, Discours sur lconomie politique, Ecrits politiques, Paris, Union gnrale dditions, 1972, str. 36. Kosta avoki, Demokratski poredak i sloboda, Filozofske studije 1973, str. 24-25.

93

Vladavina opte volje kao obele`je dobro ureenog drutva, prema Rusou, znai da su javni poslovi postali glavna briga graana. U drutvu u kojem vlada opta volja graani ne plaaju vojsku, niti imenuju predstavnike da sami ne bi morali da se bave javnim poslovima. U istinski slobodnoj zemlji graani sve rade svojim miicama, a nita novcem; daleko od toga da plaaju da se oslobode svojih du`nosti, oni bi plaali da ih lino ispune.12 U dobro ureenoj dr`avi javni poslovi stoje iznad privatnih. Krug privatnih poslova se sve vie su`ava, jer uestvujui sve vie u optem blagostanju, graani tra`e sve manji deo blagostanja u pojedinanim nastojanjima. Ruso ovde, naravno, ima za uzor grki polis u kome je glavna briga naroda bila njegova sloboda. Prema Rusou, mora se ispuniti vie pretpostavki da bi moglo da se ka`e da u jednom drutvu vlada opta volja. Meu ovim pretpostavkama posebno su va`ne dve: prvo, da sami graani donose zakone ne preputajui taj posao predstavnicima i, drugo, da lica koja donose zakone to ne ine kao lanovi posebnih grupa ve kao pripadnici celog drutva. Tako dolazimo do prve pretpostavke dobro ureenog drutva. U dobro ureenom drutvu narod izra`ava optu volju posredstvom zakona. Ba zato to se zakonima izra`ava opta volja, graani moraju sami donositi zakone, a ne ostavljati da to ine njihovi predstavnici. Opta volja, prema Rusou, ne mo`e se ni otuiti ni predstavljati. Narod zato zakone mo`e da donosi samo kada je okupljen u skuptinu. Izuzev izvornog ugovora o ustanovljavanju graanskog drutva, koji po svojoj prirodi tra`i saglasnost svih, sve ostale odluke narod okupljen u skuptinu donosi veinom glasova koja izra`ava optu volju; kada veina, meutim, pone da protivrei nalozima opte volje, njene odluke gube legitimnost. Samo tamo gde svi uestvuju u donoenju zakona, smatrao je Ruso, graani razumeju potrebu za njima i interese i gledita koji se njima usklauju. U ovakvim sredinama jedna grupa ljudi ne namee svoju volju drugoj, ve se zakonima, u kojima je sadr`ana opta volja, pokoravaju svi. Ovakva drutva se razlikuju od onih u kojima jedna grupa ljudi namee svoju volju drugoj. Pokoravajui se12

Drutveni ugovor, III, 15

94

zakonu, ljudi se ne pokoravaju drugim ljudima. U ovakvim drutvima vladaju zakoni, a ne ljudi. Zala`ui se za takav oblik dr`avnog ureenja koji stoji u znaku neposredne demokratije, Ruso je bio svestan da se moderne dr`ave veoma razlikuju od uzora grkog polisa. Slabljenje ljubavi prema zemlji, bujanje privatnih interesa, ogromnost dr`ava, osvajanja, zloupotrebe vlada, doprineli su da se doe na misao da poslanici treba da predstavljaju narod u skuptinama. U modernim dr`avama ljude sve vie prestaje da zanima ta se dogaa u skuptini, jer su zaokupljeni privatnim poslovima. Ovaj nemar graana za javne poslove, njihova spremnost da imenuju poslanike i da se posvete svojim linim interesovanjima, nagovetava dubinu krize moderne dr`ave. Tamo gde graani odgovaraju da ih se ne tiu dr`avni poslovi, dr`ava je na rubu propasti. I grubo se varaju takvi narodi kada misle da su slobodni. Oni su slobodni samo dok biraju svoje poslanike, a im su ovi izabrani oni su robovi. Sam nain korienja slobode pokazuje da ovakvi narodi i zaslu`uju da izgube slobodu. Dok su Grci po cenu ropstva bili slobodni, moderni narodi nemaju robova, ali su sami robovi. Od trenutka kada jedan narod izabere svoje poslanike, on prestaje da bude slobodan; on prestaje da postoji. Dovde je teko ne slo`iti se sa Rusoovom kritikom predstavnike demokratije. Ruso, u stvari, podvlai da je sutina dobro ureenog drutva u donoenju najva`nijih odluka kroz raspravu izmeu ljudi kojih se te odluke tiu. Ukoliko ljudi ne uestvuju u njihovom donoenju, ni u diskusiji koja im prethodi, oni ne razumeju znaenje odluka koje u njihovoj svesti poprimaju heteronomni karakter. Predstavnika demokratija, prema Rusou, zato sama sebi protivrei: ona zahteva od nekolicine onih koji su vladanje uinili svojim pozivom da odgovaraju masi nezainteresovanih i neupuenih biraa.13 Poveravajui svojim predstavnicima da donose zakone umesto njih, graani se odriu svojih najva`nijih politikih prava i du`nosti. Oni se odriu vlasti koju jedino oni sami mogu da vre na pravi nain. Birajui nekoga ko e ostvarivati zakonodavno pravo mesto njih, oni se odriu toga prava. Ovde se, meutim, javljaju svojim prigovorima13

John Plamenatz, Man and Society, London, Longmans, 1963, knj. I, str. 400.

95

kritiari Rusoa. Iako, naelno, Rusoovi razlozi u prilog neposrednoj nasuprot predstavnikoj demokratiji izgledaju, po njima, prihvatljivi, sama Rusoova zamisao o neposrednoj demokratiji je neostvarljiva. Njegovo shvatanje nije realno. Moderna dr`ava postaje sve vea i slo`enija, a drutva poput onih u ijim se okvirima kretala Rusoova uobrazilja postaju sve rea. Kritiari Rusoa ni ovde nisu u pravu. Rusoova slika idealnog drutva nije liena realizma. Naprotiv, Ruso je bio i te kako svestan pretnji koje se kriju u modernom drutvu. On je bio svestan toga da u velikim dr`avama graani ne mogu sami da donose zakone; bio je svestan da se njegov ideal mo`e ostvariti samo u malim dr`avama. Ruso je uviao da se postojee dr`ave ne samo ne mogu smanjiti ve i da preovlauje tendencija u pravcu uveanja dr`ava. On je samo poricao da je ova tendencija dobra. Smatrajui da je nejednakost u velikim dr`avama neizbe`na, on je istovremeno dr`ao da je sloboda tu ozbiljno ugro`ena. Jer, po njemu, sloboda je utoliko manja, ukoliko je dr`ava vea.14 Ruso je verovao da narod mo`e obezbediti vrenje svojih prava ako dr`ava nije suvie velika. U velikoj dr`avi, po njemu, vlada ima ne samo manje snage i hitrine u nadgledanju izvrenja zakona ve i narod ima manje ljubavi za otad`binu, koja je u njegovim oima kao itav svet, i za sugraane koji su za njega veinom stranci. Tamo gde su ljudi jedni drugima stranci i gde pokazuju malo interesovanja za javne poslove, privatni interesi stoje nad optim; tamo ne mo`e doi do izra`aja opta volja. Tu graani donoenje zakona preputaju svojim predstavnicima, odriui se tako svoje slobode. Podvlaei da dobro ureena dr`ava ne sme biti prevelika, da bi graani u njoj mogli sami da donose zakone i da neposredno odluuju, Ruso, meutim, upuuje i na injenicu da takva dr`ava ne sme biti ni premala za samoodr`anje, jer svi narodi te`e da se uveaju na raun svojih suseda, a to predstavlja opasnost naroito za male narode. Iznosei tako razloge za uveanje dr`ave i protiv njega, Ruso u skladu sa svojim shvatanjem dobro ureene dr`ave daje prednost drugoj grupi razloga, koji su unutranji i apsolutni, nad prvom grupom razloga,14

Drutveni ugovor, III, 1.

96

koji su spoljni i relativni. Zdravo i vrsto ureeno drutvo prva je stvar koju treba tra`iti; i treba vie raunati na snagu koja se raa iz dobre uprave negoli na sredstva koja pru`a veliko prostranstvo.15 Kao i Monteskje pre njega, Ruso je bio svestan preimustava malih dr`ava nad velikim. Monteskje je u Duhu zakona pisao da u velikim republikama postoje velika bogatstva i samim tim malo umerenosti u duhovima; preovlauju posebni interesi, a opte dobro zavisi od sluaja. U velikoj republici pojedinac osea da mo`e biti srean, velik, slavan bez svoje otad`bine; u svojoj nabeenoj veliini, on se uzdi`e nad ruevinama republike. U maloj republici, pak, javno dobro se bolje osea, bolje poznaje, bli`e je svakom graaninu.16 Ponavljajui stalno da narod ne mo`e da obezbedi ostvarivanje svojih prava ako dr`ava nije mala, kao i to da postoji bojazan da, ako je mala, bude podjarmljena, Ruso je obeavao u Drutvenom ugovoru da e pokazati kako se mo`e spojiti spoljna mo jedne velike dr`ave sa dobrim ureenjem jedne male dr`ave, mada o ovome u njegovim radovima kasnije ne postoji nikakav zapis. Ukazujui, ipak, na mogunost da se mo velike dr`ave mo`e spojiti sa dobrim ureenjem male dr`ave, Ruso je bio na tragu Monteskjeovog reenja: konfederacija je takva vrsta republike koja je u stanju da ouva svoju veliinu a da se njena unutranjost ne iskvari.17 Sve u svemu, ne mo`e se Rusou prebacivati da njegove zamisli o dobro ureenom drutvu nisu realne. Jer, Ruso nigde ne tvrdi da je njegov ideal lako ostvarljiv. Naprotiv, on pie da prava demokratija nikada nije postojala niti e postojati, da je neprirodno da veliki broj ljudi upravlja nad malim brojem njih, da je demokratija zamisliva kao vlada bogova, a ne ljudi. Osim toga, mnogi narodi nisu mogli da podnesu dobre zakone, a oni koji su mogli da ih podnesu imali su ih samo kratko vreme. Stanje je, prema Rusou, utoliko te`e to je veina naroda, kao i ljudi, posluna samo u mladosti, a kada ostari ne mo`e se vie menjati i popravljati.1815 16 17 18

Isto, II, 9. Montesquieu, Lesprit des lois, Paris, Garnier Frres, n. d., knj. VIII, gl. 1. Isto, IX, 1. Dodue, Ruso je ovde upuivao na blagotvorno dejstvo revolucija i graanskih ratova, koje omoguuje narodima da se oslobode stega prolosti i zaponu sve iz

97

Ukazujui na tekoe uspostavljanja takvog drutvenog ureenja u kojem bi graani uestvovali u donoenju zakona, Ruso u svojim razmatranjima nije bio stenjen okvirima siunih politikih zajednica. Podvlaei da demokratska vlada odgovara malim dr`avama, aristokratska srednjim, a monarhija velikim, Ruso je smatrao da je najbolji oblik vladavine, koji je jo moguno ostvariti, izborna aristokratija u kojoj vlada manji broj ljudi koje narod bira i kontrolie. Za Rusoa valjanost jednog drutvenog ureenja ne dolazi toliko od broja onih koji uestvuju u odluivanju, kako su to njegovi kritiari esto pogreno zakljuivali, ve zavisi od predanosti graana javnim stvarima, od brige koju posveuju dr`avnim poslovima, od njihovog poistoveivanja sa zajednicom kojoj pripadaju. Ali, valja rei neto i o drugoj pretpostavci dobro ureenog drutva, prema Rusou. Da bi se moglo kazati da je jedno drutvo dobro ureeno, da u njemu vlada opta volja, nije dovoljno samo da u donoenju zakona uestvuju svi, ve je neophodno da oni koji donose zakone kao izraz opte volje to ine kao graani, a ne kao lanovi posebnih grupa. Ovaj drugi uslov dobro ureenog drutva Ruso formulie na sledei nain: Va`no je, dakle, da bi se dobio izra`aj opte volje, da nema drugih drutvenih grupacija u dr`avi i da svaki graanin izra`ava samo svoje miljenje. Tamo, pak, gde ovaj uslov nije ispunjen, stvaraju se frakcije, posebne grupacije na raun one opte volje, svaka od ovih grupacija postaje opta u odnosu na njene lanove, a pojedinana u odnosu na dr`avu.19 Tamo gde se posebni interesi uzdi`u iznad optih, gde se najpodliji interes drsko kiti svetim nazivom opteg dobra postoji samo iluzorna zajednica. Lako je uoiti da je drugi uslov dobro ureenog drutva tesno povezan sa prvim. Da bi moglo da se govori o vladavini opte volje potrebno je da se pojedinci u potpunosti posvete dr`avi, da u svakom oveku preovlada graanin, da se graani oslobode razliitih privatpoetka: Kao to neke bolesti poremete ljudski mozak, te mu oduzmu seanje na prolost, isto tako i u ivotu dr ava ima burnih vremena u kojima revolucije proizvedu na narodima ono to izvesne krize proizvedu na pojedincima; u kojima strah od prolosti zamenjuje zaborav, i u kojima dr ava, zapaljena graanskim ratovima, vaskrsava tako rei iz svog pepela i povraa snagu mladosti otr ui se iz naruja smrti. Drutveni ugovor, II, 8. Isto, II, 3.

19

98

nih i socijalnih privr`enosti i posvete se javnim poslovima. Drugim reima, Rusoovo idealno drutveno ureenje pretpostavlja nepostojanje posebnih drutvenih grupa, manjih od dr`ave. I ova pretpostavka, kao i prethodna, mo`e se ostvariti samo u malim, odnosno ne preterano velikim drutvenim zajednicama. Na raun Rusoovog suprotstavljanja delovanju u`ih grupa u idealno ureenoj dr`avi, njegovi kritiari imaju dve zamerke. Prvo, Ruso nije bio svestan da su stranke i stranarenje u slobodnim vladama neizbe`ni. ak je i @eneva, grad koji se pribli`avao Rusoovom idealu dobro ureene dr`ave, stalno bila razdirana sukobima aristokratske i demokratske stranke, to je i dovelo do toga da aristokratska stranka progoni pisca Drutvenog ugovora i Emila i da se javno spaljuju njegovi spisi. Drugo, delovanje organizovanih grupa u politikom `ivotu ne mo`e se spreiti, izuzev po cenu guenja slobode. Prava sloboda graana je u izboru, a gde se mo`e govoriti o izboru ako ne tamo gde postoje razliiti programi koje iznose razliite stranke? Ljudsko drutvo je pluralistiko, a ne monistiko, kakvim bi Ruso `eleo da ga vidi. D`ems Medison je zato u Federalistikim spisima sasvim umesno uzeo da su stranke neizbe`ne, za razliku od Rusoa koji je smatrao da se delovanje stranaka u politikom `ivotu mo`e izbei. Medison je tako, prema miljenju jednog od Rusoovih kritiara, postavio Drutveni ugovor naglavce. Jer, dok je Ruso smatrao da se stranke moraju izbei u dobro ureenoj dr`avi i da zato nije potrebno stvarati ustanove koje bi obuzdavale njihovo dejstvo, Medison je verovao da se od delovanja stranaka nije mogue sauvati i da je zato neophodno izgraditi ustanove koje bi obuzdavale njihovo dejstvo.20 ta je Ruso imao na umu kada se zalagao za to da lica koja donose zakone to ine kao pojedinci, a ne kao lanovi posebnih grupa?21 On je smatrao da graane manje dele pojedinani interesi od interesa posebnih drutvenih grupa. Tamo gde nema posebnih organizovanih grupa, pojedinac mora sopstveni interes da predstavi kao opti da bi u politikim stvarima privukao druge pojedince. Ali je njegov pokuaj uzaludan ako druge ljude ne ubedi da je ono za ta se zala`e i u20

21

Vidi Robert Dahl, After the Revolution: Authority in a Good Society, New Haven, Yale University Press, 1970, str. 82-83. Plamenatz, Man and Society, knj. I, str. 396-399.

99

njihovom interesu. Poto ovde ne mo`e da se osloni na pristalice, on mora svoj interes zaista da prilagodi zajednikom interesu. Tako i sam sve vie biva ubeen u ono to predstavlja zajedniki interes. Umesto diskusije u`ih grupa koja vodi razdorima, neslaganju i nametanju jedne volje drugoj, ovako zamiljen proces odluivanja pretvara se u zajedniko traganje za istinom. Drugaije stoje stvari u sredinama u kojima postoje posebne grupe. Tu se opisani proces odvija u okviru pojedinih grupa. Grupe su jae i upornije od pojedinaca. Zato se i proces usklaivanja optih i posebnih interesa odvija te`e, odnosno tu se opti interesi podreuju posebnim interesima. Ukazujui na tetnost delovanja ovakvih grupa, Ruso nije poricao da u svakom drutvu postoje raznovrsni interesi. Ali, on je dr`ao da treba izbei organizovanje tih interesa. Pro`eto razlikama u interesima, jedno drutvo mo`e ostati homogeno samo izvan podele koju izazivaju organizovane grupe. Ovo se, naravno, mo`e ostvariti jedino u malim dr`avama koje nisu sastavljene od vie manjih zajednica. Da Rusoovo gledanje nije nerealno vidi se i po tome to on smatra da je, ako ve u nekim drutvima postoje organizovane grupe, bolje da ima vie malih nego nekoliko velikih grupa, a takoe je po`eljno i da nejednakost izmeu njih bude to manja. Savez veeg broja malih grupa po pravilu je nestabilniji i slabiji od saveza nekoliko velikih grupa, koji je u stanju da tlai, pa ak i da iskljui iz odluivanja manjinu, i da tako potpuno nametne drutvu svoje posebne interese i volju.

IIIRusoova razmatranja vladavine opte volje, odnosno dobro ureenog drutva, pripadaju onome polu u razvitku politike filozofije koji, poev od Platona, naglasak stavlja na monizam politike zajednice.22 Kao i za Platona, za Rusoa bi se moglo rei da je njegov ideal22

Robert Nisbet, The Social Philosophers: Community and Conflict in Western Thought, London, Heinemann, 1974, str. 148.

100

bio da ova zajednica postane sveobuhvatna ne zajednica zajednic, ve zajednica ljudi osloboenih od svih drutvenih veza. Kritikujui drutvo ije ustanove, od porodice i kole do crkve i dr`ave, razvijaju privilegije i nejednakost izmeu ljudi, Ruso je u dr`avi u kojoj se svi pokoravaju samo zakonima koje sami donose, u dr`avi u kojoj je ostvarena vladavina opte volje, video onaj pravi izlaz ostvarenje ljudske slobode. Zato ne treba kriviti Rusoa da nije mario za pitanje slobode pojedinca. Ono ime je Ruso bio opsednut bilo je upravo pitanje slobode pojedinca, ali pitanje slobode od drutva a ne slobode od dr`ave. Sloboda pojedinca za Rusoa se sastojala u nezavisnosti od drugih pojedinaca, ali i u apsolutnoj zavisnosti od najire zajednice, dr`ave. A, prema Rusou, svakako, zavisei od jedne bezline celine ona ne zavisi ni od koga. Najzad, u takvoj jednoj sredini pojedinac se pokorava jedino zakonima u ijem je donoenju i sam uestvovao i u kojima je otelovljena opta volja, odnosno ono to je pravedno. Mo`e li se rei da se nije zanimao za problem ljudske slobode mislilac koji je `udeo za takvim oblikom udru`ivanja koji bi branio i titio svojom zajednikom snagom linost i dobra svakog lana drutva, i kroz koji bi svako, udru`en sa svima, ipak sluao samo sebe, i tako ostao isto toliko slobodan kao i pre?23 Meutim, isto tako je teko osporiti da je Ruso, u svojoj zaokupljenosti problemom slobode, ponudio jedno reenje odnosa izmeu pojdinca i zajednice koje je bilo dvosmisleno i komplikovano. Ovo potvruju polemike oko Rusoovog shvatanja opte volje i radikalno razliita tumaenja njegove politike filozofije. Reenja koja je Ruso ponudio stalno dovode u pitanje slobodu pojedinca, stalno tra`e podreivanje pojedinca vlasti zajednice. Daleko od toga da je reenje ovog problema bilo nadohvat ruke Rusou. I utoliko su neke zamerke Rusoovih kritiara umesne. Kritiku Rusoove politike filozofije karakterie vie slabosti. Ta kritika ne haje za Rusoov odnos prema tradiciji politike filozofije. Rusoova razmatranja, meutim, pro`eta su antikim politikim iskustvom i ishode iz njega. Za razliku od tipinih predstavnika liberalizma, Ruso nije poao od toga da odgovarajuim ustanovama popravi23

Drutveni ugovor, I, 6.

101

postojei poredak stvari, ve je, duboko nezadovoljan drutvom kakvo je bilo, tra`io radikalnija reenja nadahnut idejom grkog polisa. Zato se i njegovo delo mora tumaiti imajui stalno u vidu antike uzore, a posebno Platonova gledanja na odnos pojedinca i zajednice. Zanemarujui idejne uzore Drutvenog ugovora, Rusoovi kritiari su pogreili utoliko to su u svojoj kritici poli od nekih modernih zamisli i iskustava i pokuali da u okvirima ovih ocenjuju Rusoove poglede. Polazei od nedovoljno jasnog i preciznog pojma totalitarizma oni podvode Rusoovu politiku filozofiju pod jedan takav pojam i na osnovu toga donose svoj sud o njoj.24 Stavljajui naglasak na pojedina mesta i paradokse u Rusoovim radovima, oni gube iz vida celinu dela i drutveno-istorijski i duhovni kontekst u kome su ti radovi nastali. Ma ta mi mislili, totalitarizam predstavlja modernu politiku pojavu, pojavu koja pripada 20. veku. Totalitarizam jeste oblik autokratije, ali se zahvaljujui nizu inilaca, a naroito modernoj tehnologiji i sredstvima manipulacije, veoma razlikuje od starijih, pa i nekih savremenih oblika autokratije i autoritarizma. Zato ni pokuaj Rusoovih kritiara da pojam totalitarizma koriste u analizi i ocenjivanju Rusoove politike filozofije nema opravdanja. Rusoova ideja vladavine opte volje, na posletku, stavlja nas pred jo jednu nedoumicu. Ako se Rusou ne mo`e prebacivati da nije bio svestan tekoa, pa mo`da ak i neostvarljivosti zamisli o odluivanju svih u homogenim, malim politikim zajednicama, ipak se mo`emo upitati kakav je smisao njegovog velianja neposredne demokratije u vreme kada je postajalo jasno da je pravac razvoja moderne dr`ave suprotan. Nije neobino to su ve krajem 18. veka pisci Federalistikih spisa, koji su uestvovali u stvaranju i odbrani prve prostrane moderne demokratske dr`ave, najodlunije odbacili pomisao da je demokratija jo moguna u siunim, samodovoljnim politikim zajednicama. Njihovo je gledite sasvim suprotno Rusoovom. Dok Ruso tvrdi da manje politike zajednice pru`aju najpovoljnije uslove za dobro ureene dr`ave, u Federalistikim spisima se iznosi da samo prostrane, razvijene i po svom sastavu slo`ene dr`ave mogu da budu dobro ureene.24

Vidi Carl Friedrich, Law and Dictatorship in the Social Contract, Rousseau et la philosophie politique, str. 77-81.

102

Prema D`emsu Medisonu, jednom od pisaca Federalistikih spisa, Amerika je prva pokazala da se i na velikom podruju mo`e uvesti demokratska vlada, ali samo ako je predstavnikog karaktera. Poredei stare oblike neposredne demokratije sa modernom predstavnikom demokratijom, Medison je davao prednost ovoj drugoj, podvlaei da ba zato to predstavniku demokratiju obele`ava vea teritorija i vei broj graana, postoji manja opasnost od tiranije veine, pojave svojstvene demokratskoj vladi. Tamo gde je drutvo vee, tamo gde su pripadnici jedne zajednice zaposeli veu teritoriju, sam sastav drutva je slo`eniji i ta slo`enost drutvenog sastava dovodi do stalnog sukobljavanja razliitih, promenljivih drutvenih grupa od kojih nijedna nije u stanju da zadobije veinu i nametne svoju volju drutvu.25 Federalistiki spisi su tako jedno od prvih velikih dela politike filozofije u kojima se iznosi da su male politike zajednice stvar prolosti, a da je demokratija u modernim, velikim i slo`enim dr`avama moguna samo ako je utemeljena na predstavnikom naelu. Ruso je opet jedan od poslednjih velikih zastupnika klasine ideje da jedna dr`ava mo`e biti dobro ureena samo ako nije suvie velika. Ako se svet savremene politike kretao u pravcu ocena iz Federalistikih spisa a ne Drutvenog ugovora, onda se mo`e postaviti pitanje kakav je sada smisao Rusoovih snova o idealnom drutvenom ureenju. Ovo pitanje koje postavljaju mnogi Rusoovi kritiari zasniva se, meutim, na jednom povrnom objanjenju Rusoovog dela. Jer, Drutveni ugovor nije, kako Rusoovi kritiari iznose, optimistiki opis dr`ave koja treba da nastane ve, kako je to uverljivo pokazao Bertran de @uvenel, razmatranje o politikom propadanju postojeih dr`ava. Ruso ne pokazuje kako se velike i slo`ene dr`ave mogu pretvoriti u demokratske zajednice, ve kako brojnost i slo`enost tih dr`ava vodi stalnoj centralizaciji i jaanju dr`avne vlasti. Glavna odlika Drutvenog ugovora je zato pesimizam, a ne odsustvo realizma.26 Ruso je u svom pesimizmu shvatao da u modernim, velikim25

26

Alexander Hamilton, James Madison, John Jay, The Federalist Papers, New York, The New American Library, 1961, No. 10, 14, 51. Bertrand de Jouvenel, Rousseau u Western Political Philosophers, ed. Maurice Cranston, London, The Bodley Head, 1964, str. 65-79.

103

dr`avama pod uticajem materijalnog napretka oveku sve vie izmie kontrola nad sopstvenom drutvenom i politikom sredinom, da ovek postaje sve sitniji i usamljeniji u toj sredini, da se pojedinac gubi u masi. Jasnije i pre mnogih drugih, pisac Drutvenog ugovora upozorio je kuda ide moderno drutvo.

104