Rezolucija 1325 -10 godina - zeneucrnom.orgzeneucrnom.org/pdf/rezolucija_10godina.pdf · Od...

Rezolucija 1325 -10 godina

Žene, mir, bezbednostRezolucija 1325 -10 godina

Izdale: Žene u crnom, Beograd

2010.

Uredila: Staša Zajović

Sarađivale/i: Diana Miladinović, Gordana Subotić,

Ivana Vitas, Marijana Stojčić, Nataša Lambić, Saša Kovačević, Miloš Urošević,

Snežana Tabački, Slavica Stojanović

Dizajn i prelom: Marija Vidić

Tiraž: 500

Štampa: Artprint, Novi Sad

Štampanje ove publikacija je realizovano uz podršku Global Fund for Women, SAD

Sadržaj

Uvod 7

Rezolucija 1325 ‘Žene, mir, bezbednost’ Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 12

I Kritičke primedbe i aktivnosti Žena u crnom u vezi sa izradom Nacionalnog akcionom plana/NAP za implementaciju Rezolucije 1325

Predlozi i sugestije za izradu Nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije 1325 SBUN u Srbiji 15

Kritički osvrt na tok izrade NAP-a – proces, kontekst i koncept 25

Proces izrade NAP-a u Srbiji - netransparentan, nedemokratski, neikluzivan 30

II Analitički prikaz nekih bezbednosnih pitanja

O strategiji bezbednosti Republike Srbije 31

Civilna demokratska kontrola nad sektorom bezbednosti 35

Privatne bezbednosne agencije u Srbiji 54

Bezbednost braniteljki ljudskih prava, aktivistkinja za mir, angažovanih umetnica, novinarki 60

Militarizacija uličnih akcija Žena u crnom: represija ili zaštita? 63

III Feminističko-antimilitarističke alternative

Žene u crnom – kratak prikaz aktivnosti na polju bezbednosti i Rezolucije 1325 (od 2005. do oktobra 2009.) 75

Nacrt Rezolucije Žena u crnom ‘Žene, mir, bezbednost’ 82

Od tradicionalnog do feminističkog koncepta bezbednosti – prikaz i analiza edukativnog seminara 86

Bezbednost viđena očima žena 89

Demilitarizacija bezbednosti – humana bezbednost, rodna dimenzija bezbednosti – Rezolucija 1325 102

Ne/rado žena ide u vojnike – o militarizaciji ili emancipaciji putem učešća žena u oružanim snagama 106

Značaj civilne demokratske kontrole nad oružanim snagama – NATO i Srbija 110

Od svakodnevnog iskustva do teorije – ka feminističko-antimilitarističkom konceptu bezbednosti 121

IV Kampanje, lobiranje, zakonodavne inicijative

Zahtevi državi u skladu sa Rezolucijom Žena u crnom ‘Žene, mir, bezbednost’ 125

Inicijativa za ocenu ustavnosti Zakona o crkvama i verskim zajednicama 127

Inicijativa za ukidanje Zakona o pravima haških optuženika i njihovih porodica 131

Zahtev Ministarstvu pravde u vezi sa primenom Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela 132

Pismo podrške Inicijativi Zaštitnika građana za podnšenje Zahteva za ocenu ustavnosti Zakona o elektronskim komunikacijama 133

Kampanje vezane za genocid u Srebrenici 134

Kampanja ‘Žene pitaju’ 136

Inicijativa povodom Međunarodnog dana sećanja na holokaust 138

Praćenje suđenja za ratne zločine 139

Kampanje protiv fašizma, antisemitizma, rasizma i ksenofobije 141

Kampanje solidarnosti sa Romkinjama i Romima 142

Antimilitarističke kampanje 142

Učešće ŽuC-a u izradi novog Zakona o okupljanju građana 143

Zahtev MUP-u Srbije za donošenje Zakona o privatnim bezbednosnim agencijama 146

Nacrt platforme o zaštiti braniteljki ljudskih prava u Srbiji 147

Krivične prijave zbog ugrožavanja braniteljki ljudskih prava 150

Kampanje solidarnosti sa braniteljkama ljudskih prava 151

V Istraživanja o rodnoj dimenziji pravde

Monitoring procesa izrade Nacionalnog akcionog plana za implementaciju Rezolucije 1325 155

Istraživanje: Žene , ekonomske migrantkinje iz Srbije u zemljama EU 158

Istraživanje: Ekonomske imigrantkinje i aktivistkinje u zemljama EU 162

VI Aktivističko-umetnički angažman u kreiranju feminističko-antimilitarističkog koncepta bezbednosti

Za radna prava žena 165

Akcije za demilitarizaciju 165

Antifašizam je moj izbor 166

Akcije solidarnosti sa romskim stanovništvom 167

Video aktivizam 169

7

UVODI Politički i socijalno-ekonomski kontekst rata

Nakon smrti Tita (1980) dolazi do snažne ekonomske krize, vladajuća elita gubi legitimitet i u potrazi za izgubljenim legitimite-tom pribegava nacionalističkoj ideologiji. U tome je prednjačila Srbija, posebno od kada je na vlast došao S. Milošević (1987).

Period od 1991. do 2000. obeležen je najdubljim potresima: pre svega, agresorskim ratnim pohodima srpskog režima (1991. do 1995. na Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu), nastavkom rata niskog intenziteta protiv albanskog stanovništva na Kosovu, a 1999. godine NATO pakt izvršio je vojnu intervenciju na Srbiju i Kosovo.

Srpski režim je najodgovorniji za raspad Jugoslavije, pre sve-ga zato što je oružana sila bivše Jugoslavije - Jugoslovenska narodna armija (JNA) stala na stranu srpskog režima i zajedno sa raznim para-vojnim formacijama, počinila brojne ratne zločine na teritoriji cele bivše Jugoslavije. Srpski režim vodio je rat protiv civilnog stanovništva, ali i pljačkaške ratove za preraspodelu nacionalnog bogatstva.

Režim S. Miloševića trošio je ogromna budžetska sredstva za vođenje rata, a tome su odgovarale i međunarodne sankcije nametnute Srbiji od 1992 (zbog agresije srpskog režima na Bosnu i Hercegovinu/BiH i direktne fi nansijske, vojne i svake druge pomoći marionetskom srpskom režimu, tzv. Republici Srpskoj u BiH) do kraja režima S. Milo-ševića, oktobra 2000. godine. U tom periodu iscrpljeni su svi privredni i društveni potencijali Srbije za razvoj. Početkom devedesetih godina XX veka privredna proizvodnja je pala za skoro 50% u odnosu na 1989. Tokom međunarodnog embarga Srbija je bila zatvoreni sistem obeležen potpunom ekonomskom regresijom i bujanjem ratne mafi je. Tada se suočila sa jednom od najvećih infl acija do sada u istoriji, tj. neslavnim trećim mestom (u januaru 1994. godine dnevni rast infl acije je iznosio 64.6% ili za 1,4 dan cene su dvostruko rasle). Premda još nisu urađene ozbiljne studije o gubicima, računa se da je u tom periodu zbog ratne destrukcije materijalnih, prirodnih, kulturnih i bioloških resursa Srbi-ja izgubila između 200 i 300 milijardi dolara. Vojna intervencija NATO pakta na Srbiju i Kosovo (1999) dovela je do daljeg katastrofalnog ra-zaranja i devastiranja privrede u Srbiji.

8

II Zakasnela tranzicija nakon pada režima S. Miloševića

Politika rata i agresije ima svoju cenu i sve što je uloženo u ratovanje plaćaju obični ljudi. Svetsku ekonomsku krizu vladajuća elita koristi kao izgovor za ekonomsku katastrofu.

Tranzicija Srbije počela je sa deset godina zakašnjenja i to sa totalno urušenom privredom. Pljačkom stečeno bogatstvo nakon rata je legalizovano, a tranzicija u Srbiji odvija se u znaku rasprodaje najvećih državnih preduzeća ratnim profi terima koji su kapital stekli za vreme međunarodnih sankcija i to uglavnom raznim kriminalnim radnjama. Ovaj vid pljačkaške privatizacije dovodi do radničkog nezadovoljstva koje niti hoće niti može da reši vladajuća elita.

III Uticaj ratova i kriza na žene

Mnogo žena je u Srbiji platilo visoku cenu nacionalističko-mili-tarističke politike srpskog režima. Žene su se najviše brinule o žrtvama rata, izbeglicama, dezerterima, žene su prve izašle na ulicu da se bune protiv rata, žene su organizovale najveći broj nenasilnih pobuna protiv rata, one su bile najaktivnije u rušenju diktatorskog režima.

Nažalost, pad režima S. Miloševića (oktobar 2000), nije doneo očekivane promene niti je ispunio obećanja. Žene su danas u Srbiji najveće gubitnice rata, tranzicije, nepravedne privatizacije i naravno, tome treba dodati nejednakosti između muškaraca i žena u sferi radnih prava, ekonomske i političke moći, kao i u sferi obrazovanja.

IV Srbija i evropski i međunarodni integracioni procesi i standardi

Srbija je postala članica Ujedinjenih nacija/UN 2000. godine, kao i Saveta Evrope 2003. i OEBS-a 2006. godine. U Međunarodnom monetarnom fondu/MMF Srbija se vodi kao novonastala zemlja s privredom u razvoju. Pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji/STO očekuje se 2010. Aprila 2008. godine potpisan je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a decembra 2009. Srbija je podnela kan-didaturu sa članstvo u Evropsku uniju/EU. Srbija pripada Partnerstvu za mir NATO saveza a izjašnjava se kao vojno neutralna zemlja, iako joj to nije međunarodno priznato budući da Srbija nije sklopila nikakav

9

međunarodni sporazum u tom smislu. Što se tiče zakona tranzicione pravde, Srbija je usvojila Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom (2002), dok je 2003. godine donet Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina, a iste godine počeo je sa radom i Specijalni sud za ratne zločine u Beogradu.

U oblasti ljudskih prava usvojeno je nekoliko zakona, pre svega Zakon o zabrani diskriminacije (marta 2009) i Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina (2009). U Krivičnom zakonu (2002) nasilje u porodici je prvi put okarakterisano kao poseban krivični akt, kao i u Porodičnom zakonu (2005). Usvojen je Nacionalni plan aktivnos-ti za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti (2007- 2010), kao i Nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena i unapređivanje ravnopravnosti polova (2009-2015), itd.

U pogledu nadzora nad sprovođenjem zakona u vezi sa dis-kriminacijom ustanovljena su nezavisna tela i institucije: Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Zaštitnik građana/ombudsman, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Vlada Sr-bije osnovala je Savet za evropske integracije (2002), Kancelariju za evropske integracije (2004), itd.

V Rezolucija 1325 – institucionalni nivo u Srbiji

Savet bezbednosti UN doneo je 31. oktobra 2000. Rezoluciju 1325 ‘Žene, mir, bezbednost’; to je prvi put da SB UN na tako vi-sokom nivou zagovara uključivanje žena u mirovne procese i u primenu mirovnih sporazuma.

Kao što je poznato, rezolucije su obavezujuće i države članice UN su dužne da ih poštuju a građani/ki mogu i moraju zahtevati od država da prihvate i poštuju rezolucije.

Što se tiče Srbije, punih deset godina od donošenja Rezolucije 1325 ne samo što institucije nisu učinile ništa u pogledu implemen-tacije R1325, već su se oglušivale na stalne i dugogodišnje napore organizacija civilnog društva. Žene u crnom su, počev od 2005. do sada zahtevale implementaciju Rezolucije 1325, kao i usvajanje naše rezolucije ‘Žene, mir, bezbednost’, sa zahtevima specifi čnim za politički kontekst Srbije. U tome smo imale podršku desetine organizacija civil-nog društva, ali i jednog dela poslanica Skupštine Srbije. Nažalost,

10

naši zahtevi nisu bili uvršteni u dnevni red skupštinskog zasedanja, što svedoči o krajnje oskudnom demokratskom kapacitetu i nedostatku političke volje aktuelnih institucija u Srbiji da uvaže inicijative i napore autonomnih organizacija civilnog društva u Srbiji i o neispunjavanju međunarodnih obaveza. Iz krajnje pragmatičnih razloga formalnog us-vajanja međunarodnih dokumenata, početkom 2010. godine institucije države Srbije su započele proces izrade Nacionalnog akcionog plana/NAP za implementaciju R1325. Kao što su aktivistkinje u celom svetu i ranije upozoravale na opasnost birokratizacije R1325 od strane država i dobrog dela NVO, u Srbiji je došlo do zloupotreba R1325 radi postizanja političkih ciljeva vladajuće elite i jednog dela NVO.

Proces izrade NAP-a svedoči o odsustvu civilnog društva iz tog procesa, ne uvažava višegodišnje napore, inicijative i zalaganja organi-zacija civilnog društva u edukaciji, promociji, lobiranju za implementa-ciju Rezolucije 1325 u Srbiji.

Ceo proces izrade NAP-a u Srbiji je netransparentan, nedemo-kratski i neinkluzivan, o čemu postoje i egzaktna istraživanja koja su, kao i druge brojne aktivnosti u vezi sa desetogodišnjicom Rezolucije 1325, pokrenule Žene u crnom. O tome će biti dat opširan izveštaj u ovoj publikaciji.

Država Srbija će usvojiti NAP za implementaciju R1325 čime će ispuniti još jedan formalni zahtev međunarodne zajednice a Žene u cr-nom će, uz podršku srodnih organizacija civilnog društva, vršiti nadzor nad sprovođenjem R1325 i o tome obaveštavati relevantne domaće i međunarodne institucije.

U radu u vezi sa Rezolucijom 1325. iskustvo pokazuje:

Pravedan mir i bezbednost ne mogu se postići bez kažnjavanja svih ratnih zločinaca: pre svega neophodno je potpuno suočavanje s prošlošću devedesetih godina i primena svih vidova tranzicione pravde kažnjavanjem zločinaca i osudom zločina, pre svega počinjenih u naše ime, a potom i svih ostalih. U tom smislu neophodno je da Srbija ispuni sve međunarodne obaveze prema Tribunalu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji (Haški tribunal) i da međunarodne institucije podrže organi-zacije civilnog društva

Integracija u Evropsku uniju jeste neophodan uslov demokrati-

11

zacije Srbije, ali demokratizacija ne podrazumeva samo normativne in-stitucionalne mehanizme, već i njihovu primenu i nadzor nad primenom: naprimer, u Srbiji postoji preko 70 akcionih planova ali oni nemaju skoro nikakvog uticaja na promenu svesti ili poboljšanje života stanovništva.

Ispunjavanje evropskih standarda mora da vodi uspostavljanju vladavine prava, kulture odgovornosti, kažnjivosti zločina i poštovanja ljudskih prava a ne isključivo pragmatične politike ‘normativnog optimi-zma’, ‘štancovanja’ zakona, puki formalizam, bez suštinske promene vre-dnosnog sistema.

U tzv. standardizaciji i integracionim procesima države (ali i me-đunarodne institucije) moraju da poštuju autonomiju civilnog društva umesto favorizovanja NVO-a koje su direktna transmisija države ili vla-dajućih partija.

Civilno društvo ima obavezu i odgovornost da: aktivno deluje u pravcu stvaranja pravednog i trajnog mira; permanentno vrši pritisak na državne institucije u cilju uspostavljanja vladavine prava, kulture odgovornosti i kažnjivosti; ima ulogu da prati, vrednuje i procenjuje vladine korake u primeni zakona; civilno društvo mora da sačuva au-tonomiju i kritičku distancu prema svim instancama vlasti a od snage, organizovanosti, solidarnosti civilnog društva i njegove sposobnosti da koriguje, kritikuje i vrši pritisak na institucije i utiče na menjanje vred-nosnog sistema, zavisi jačanje demokratije.Ukoliko je civilno društvo produžena ruka države, ukoliko nema autonomnu poziciju u odnosu na svaku vlast, ne može jačati demokratija.

Neophodno je međunarodno priznanje i podrška širenju ženske mirovne mreže u Srbiji i celoj regiji: aktivnim učešćem žena u izgradnji mira, u mirovnim procesima i pregovorima kao i putem aktivne ženske solidarnosti i uzajamne podrške bez obzira na državnu, etničku i religi-jsku pripadnost.

Staša Zajović

12

Rezolucija 1325 ‘Žene, mir, bezbednost’ Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojena na 4213 sastanku, 31. oktobra 2000. godine.

Savet bezbednosti

Poziva zemlje članice da obezbede veću zastupljenost žena na svim 1. nivoima odlučivanja u nacionalnim, regionalnim i međunarodnim in-stitucijama i mehanizmima za sprečavanje, upravljanje i rešavanje sukoba;

Podstiče generalnog sekretara da sprovede svoj strateški plan de-2. lovanja (A/49/587) koji poziva na povećano učešće žena na svim nivoima odlučivanja u rešavanju sukoba i mirovnim procesima;

Poziva generalnog sekretara da imenuje više žena kao specijal-3. nih predstavnica i izaslanica koje će vršiti posredovanje u njegovo ime, i u tom pogledu poziva zemlje članice da ponude kandidat-kinje generalnom sekretaru radi njihovog uključivanja u redovno ažuriran centralizovani registar imena;

Nadalje poziva generalnog sekretara da traži proširenje uloge i do-4. prinosa žena u terenskim operacijama Ujedinjenih nacija, a poseb-no među vojnim posmatračima, u civilnoj policiji, humanitarnom osoblju i osoblju za ljudska prava;

Izražava svoju spremnost da uvede rodnu perspektivu u mirovne 5. operacije i poziva generalnog sekretara da obezbedi, gde je to primereno, uključivanje komponente roda u terenske operacije;

Zahteva od generalnog sekretara da zemljama članicama obezbedi 6. smernice za obuku i materijale o zaštiti, pravima i posebnim potre-bama žena, kao i o važnosti uključivanja žena u sve mirovne op-eracije i mere izgradnje mira, poziva zemlje članice da unesu ove elemente, kao i programe podizanja svesti o opasnosti od AIDS-a/HIV-a u svoje nacionalne programe obuke za osoblje vojske i civilne policije tokom priprema za razmeštanje, i nadalje zahteva od gen-

13

eralnog sekretara da sličnu obuku obezbedi i civilnom osoblju u mirovnim operacijama;

Poziva zemlje članice da povećaju svoju dobrovoljnu fi nansijsku, 7. tehničku i logističku podršku naporima za rodno senzitivnu obuku, uključujući i one koje preduzimaju relevantni fondovi i programi, između ostalih, Fond Ujedinjenih nacija za žene (UNIFEM) i Fond Ujedinjenih nacija za decu (UNICEF), Kancelarija visokog komesara Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) i druga relevantna tela;

Poziva sve uključene strane da pri pregovorima i implementaciji 8. mirovnih sporazuma usvoje rodnu perspektivu, uključujući, između ostalog: a. Posebne potrebe žena i devojaka tokom repatrijacije i ponovnog naseljavanja, te tokom rehabilitacije, reintegracije i post-konfl iktne obnove; b. Mere kojima se podržavaju lokalne mirovne inicijative žena i lokalne procese za rešavanje sukoba, i kojima se uključuju žene u sve me-hanizme implementacije mirovnih sporazuma; c. Mere kojima se obezbeđuje zaštita i poštovanje ljudskih prava žena i devojaka, pogotovo u odnosu na ustav, izborni sistem, polic-iju i pravosuđe;

Poziva sve strane u oružanom sukobu da u potpunosti poštuju 9. međunarodno pravo primenjivo na prava i zaštitu žena i devoja-ka, naročito kao civila, a posebno da poštuju obaveze koje prema njima proizilaze iz Ženevskih konvencija iz 1949. godine i Dodat-nih protokola iz 1977. godine, Konvencije o izbjeglicama iz 1951. godine i Protokola iz 1967. godine, Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena iz 1979. godine i Fakultativnog protokola iz 1999. godine, te Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta iz 1989. godine i dva Fakultativna protokola od 25. maja 2000. godine, kao i da imaju na umu relevantne odredbe Rimskog statute Međunarodnog krivičnog suda;

Poziva sve strane u oružanom sukobu da preduzmu posebne mere 10. zaštite žena i devojaka od nasilja po osnovi roda, posebno silo-vanja i drugih oblika seksualnog zlostavljanja, te svih drugih oblika nasilja u situacijama oružanog sukoba;

14

Naglašava odgovornost svih država da spreče nekažnjivost i 11. krivično gone odgovorne za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine, uključujući one koji se odnose na seksualno i drugo nasilje nad ženama i devojkama, i u tom pogledu naglašava potre-bu izuzimanja ovih zločina, gde je to moguće, iz odredaba o am-nestiji;

Poziva sve strane u oružanom sukobu da poštuju civilni i humani-12. tarni karakter izbegličkih kampova i naselja, te da uzmu u obzir posebne potrebe žena i devojaka, uključujući pri njihovom projek-tovanju, i poziva se na rezolucije 1208 (1998.) od 19. novembra 1998. godine i 1296 (2000.) od 19. aprila 2000. godine;

Podstiče sve uključene u planiranje razoružanja, demobilizacije i 13. reintegracije da razmotre različite potrebe žena i muškaraca bivših vojnika, te da uzmu u obzir potrebe onih koji od njih zavise;

Ponovno potvrđuje svoju spremnost, kad god se usvoje mere iz 14. člana 41 Povelje Ujedinjenih nacija, da razmotri njihov potencijalni uticaj na civilno stanovništvo, imajući na umu posebne potrebe žena i devojaka, kako bi se razmotrila odgovarajuća humanitarna izuzeća;

Izražava svoju spremnost da misije Saveta bezbednosti uzmu 15. u obzir rod i prava žena, uključujući konsultacije sa lokalnim i međunarodnim ženskim organizacijama;

Poziva generalnog sekretara da sprovede istraživanje o uticaju 16. oružanog sukoba na žene i devojke, ulozi žena u izgradnji mira i rodnih dimenzija u mirovnim procesima i rešavanju sukoba, i na-dalje ga poziva da podnese izveštaj Savetu bezbednosti o rezul-tatima tog istraživanja, te da ih učini dostupnim svim zemljama članicama Ujedinjenih nacija;

Zahteva od generalnog sekretara, gde je to primereno, da uključi u 17. svoje izveštaje Savetu bezbednosti napredak postignut u rodnom izjednačavanju tokom celokupnog trajanja mirovnih misija i sve druge aspekte koji se odnose na žene i devojke;

Odlučuje da ostane aktivno angažovan na ovom pitanju.18.

15

I. KRITIČKE PRIMEDBE I AKTIVNOSTI

ŽENA U CRNOM U VEZI SA IZRADOM

NACIONALNOG AKCIONOG PLANA/NAP-A

ZA IMPLEMENTACIJU REZOLUCIJE 1325

Predlozi i sugestije za izradu Nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN u Srbiji

Rezolucija SB UN 1325 je jedna od najdiskutovanijih rezolu-cija. Reč je o ženama, miru i bezbednosti. Prvi put su oni postavljeni u odnos međuzavisnosti i u isti red važnosti. Decenije aktivističkog i teoretičarskog rada žena na pitanjima mira dovele su do rasplitanja konfuzije koja se od doba sifražetskog pokreta puštala u opticaj kao izbor između ženskih prava i pitanja rata, mira, nacionalnog, rasnog i klasnog interesa.

Rezolucija 1325 je doneta na pragu novog milenijuma, u godi-nama koje su ponudile nove zbrke: bezbednost ispred mira, bezbed-nost vs. ljudska prava, liberalno tumačenje roda, birokratiju gender mainsteaming-a, pojam ljudske bezbednost ograničen strateškim raz-vojnim politikama, itd.

Kako je kritička komunikacija ubrzana, a iskustvo znatno, razvi-la se živa analiza primene Rezolucije, revizija planova, debata o njenom

16

reformskom i emancipatorskom potencijalu od međunarodnog i global-nog interesa. Zadovljstvo je u njoj odgovorno učestvovati.

U debatama je naglašen značaj uvažavanja iskustava civilnog društva. Upozoreno je na prednost povezivanja CEDAW sa Rezoluci-jom 1325, zbog očuvanja okvira ljudskih prava i prednosti korišćenja razrađenog i kredibilnog sistema izveštavanja Komitetu. CEDAW se tiče globalne sigurnosti žena tako da jeste primereno mesto za inpute o napretku u humanoj bezbednosti (u kojoj se žene identifi kuju kao izuzetno važne akterke), poštovanju ženskih ljudskih prava i tretmanu braniteljki ljudskih prava. Pomenućemo i Preporuke civilnog društva za primenu Rezolucije 1325 u Evropi (Septembar 2009.) koje govore i o praktičnim preduslovima dobre primene: politika 1325 treba da bude visoko rangirana u odnosu na ostale politike, treba da postoji briga i obaveza izrade zvaničnog javnog izveštaja i odgovornost za implemen-taciju, sa transparentnim budžetom, preciznim praćenjem i izveštajima o utrošenim sredstvima.

Ključni preduslov je jasna lokalizacija (planiranje iz kontek-sta) kroz dinamiku različitih aktera koji refl ektuju i iskustva i limite.

Za sada raspoloživ dokument, Preporuke za izradu NAP-a (BFPE, februar 2010), ne postavlja standarde za koherentan i inkluzivan plan, već je izveden kroz nekritičku primenu liberalnog, razvojnog i milita-rističkog pristupa bezbednosti i roda. Posmatrano iz proceduralno-po-litičkog ugla, nosilac izrade i primene NAP-a u većini zemalja je Minis-trastvo inostranih poslova/MIP, dok je u Srbiji preporučeno Ministarstvo odbrane. Međunarodna saradnja nije u fokusu Preporuka, iako se Rezo-lucija 1325 bavi globalnim pitanjem bezbednosti i otvara pitanja ljud-ske bezbednosti koja su holistička i globalna.

Politička analiza teksta i procesa izrade Preporuka

Civilno društvo

U Preporukama za izradu NAP-a civilno društvo ima neodređeni uticaj. Potpuno je isključeno iskustvo mirovnog aktivizma koje je i po-ništeno u izveštaju radne grupe koja se bavila učešćem žena u rešavan-ju konfl ikta, post-konfl iktnim situacijama i operacijama podrške miru.

Proces izrade NAP-a svedoči o odsustvu civilnog društva iz tog procesa, ne uvažava višegodišnje napore, inicijative i zalaganja organi-zacija civilnog društva u edukaciji, promociji, lobiranju za implementa-

17

ciju Rezolucije 1325 u Srbiji.Ceo proces se odvija uz potpunu saglasnost, saučesništvo

međunarodnih organizacija, pre svega UNIFEM-a, koji mu daje svaku vrstu pomoći, a ignoriše iskustva, znanje, angažman NVO na Rezoluciji 1325 u poslednjih 6 godina, ignorišući doprinos aktivistkinja u izgradnji mira u poslednjih 20 godina, bezbednosne rizike zbog nesuočavanja sa zločinačkom prošlošću, osudom genocida u Srebrenici, itd.

Iskustvo u drugim zemljama regije (Bosna i Hercegovina) poka-zuje da je proces izrade NAP-a bio ‘javan i jasan’, da su od početka u taj proces uključene ženske organizacije koje su u dugom periodu radile na Rezoluciji 1325. Kratak rok za podnošenje komentara, sugestija i primedbi (od kraja februara do 15. marta 2010. godine) još je jedan dokaz netransparentnog i neparticipativnog modela u Srbiji. (U Bosni i Hercegovini radna grupa za izradu NAP-a je radila godinu i po dana, sastajući se svaka dva meseca).

Ministarstvo odbrane kao preporučeni nosilac

Ministarstvo odbrane je izvedeno kao nužni nosilac, čime je simbolički izmešten smisao Rezolucije 1325.

Ministarstvo odbrane kao nosilac izrade NAP-a svedoči o militarističkom pristupu bezbednosti, koji se, između ostalog, odlikuje: vojnom i policijskom dimenzijom, militarizacijom društva - prenoše-njem vojničkih vrednosti i organizacije na sve sfere života; odsustvom civilnog društva u kreiranju pojma i prakse bezbednosti, marginalizaci-jom i viktimizacijom žena, itd. Ukratko, u ovom tradicionalnom militari-stičkom pristupu bezbednosti, glavni subjekat bezbednosti nisu građani i građanke već država, bolje rečeno, njene političke i ekonomske elite. Sem toga, iskustvo ratova 90-tih godina na prostoru bivše Jugoslavije a posebno uloga Vojske Srbije koja je nasledila breme JNA (Vojske Jugoslavije, Vojske SCG) kao jedan od glavnih izvršnih organa režima S. Miloševića, ozbiljno dovodi u pitanje kredibilitet ove institucije kao nosioca aktivnosti u izradi NAP-a, a posebno je to neprihvatljivo sa fe-minističko-pacifi stičkog stanovišta.

Naime, Ministarstvo odbrane ima obavezu, na osnovu čl. 11 Rezolucije 1325 (‘Naglašava odgovornost svih država da spreče neka-žnjivost i krivično gone odgovorne za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine, uključujući i one koji se odnose na seksualno i drugo na-silje nad ženama i devojkama, i u tom pogledu naglašava potrebu izuzi-manja ovih zločina, gde god je to moguće iz odredaba o amnestiji’) da

18

se jasno i nedvosmisleno odredi prema genocidu u Srebrenici, u skladu sa presudom Međunarodnog suda pravde (februar 2007.), da u skladu sa Rezolucijom Evropskog parlamenta podrži proglašavanje 11. jula kao Dana sećanja na genocid u Srebrenici. U tom slučaju, Ministastvo odbrane bi steklo viši stupen poverenja organizacija civilnog društva koje se kontinuirano zalažu za kažnjivost svih zločina, pre svega onih počinjenih u naše ime, a potom i svih ostalih.

Smatramo da bi trebalo da se Ministarstvo odbrane založi za rehabilitaciju generala Vlade Trifunovića, amnestiju svih dezertera rata u ratovima od 1991. do 1999. godine, istragu o smrti vojnika u kasar-nama Vojske Srbije od 2000. godine, za oduzimanje činova i odlikova-nja svim ofi cirima JNA i VJ koji su učestvovali u ratovima 1991.-1999. godine a pri tom se nisu istakli u suprotstavljanju ratnim zločinima. Ukoliko bi bili ispunjeni ovi uslovi, Ministrastvo bi moglo da bude jedan od nosilaca izrade NAP-a, ali nikad i glavni nosilac aktivnosti.

Takođe, Ministarstvo bi trebalo da preporuči da se u kurikulume vojnih i policijskih škola unesu iskustva žena iz ratova na teritoriji bivše Jugoslavije, da bi se podigao osećaj odgovornosti i prepoznala civilna pozicija. Isključivanjem ženskog mirovnog iskustva regionalne šanse se još više sadržajno osiromašuju u korist socijalnog inženjeringa.

Koji koncept bezbednosti?

Formulacija da ‘kao nosioca izrade i predlagača NAP-a za imple-mentaciju 1325 u Srbiji radne grupe preporučuju Ministarstvo odbrane, jer se najveći deo aktivnosti odnosi na oblasti iz njegove nadležnosti’ u potpunosti prenebregava promene u teoriji i praksi bezbednosti, dostignuća na polju ljudske bezbednosti kao što su:

Osnovni subjekt bezbednosti su građani i građanke a ne države • - ceo proces izrade NAP-a treba usmeriti na dostizanje ljudske bez-bednosti a ona se ne može postići bez aktivne i autonomne uloge organizacija civilnog društva.

Države imaju obavezu da osiguraju bezbednost svojih građana/nki• : u meri u kojoj neka država svoju bezbednost usmeri na ljude, a ne na represivne institucije (vojsku, policiju), veća je garancija da će se brinuti o njima i štititi ih.

Priznanje značaja civilnog društva, tj. nedržavnih subjekata:• civilne građanske organizacije traže veću mogućnost i veću odgovornost u promociji ljudske bezbednosti.

19

Zahtev za kažnjavanje onih koji krše ljudska prava i humanitarne za-• kone: osnivanje Međunarodnog krivičnog suda, kao i Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i Ruandu predstavlja važan napredak na polju rada ljudske bezbednosti. Uključujući i aktivno zalaganje za implementaciju Rezolucije OUN o braniteljkama i bran-iteljima ljudskih prava, što je u slučaju Srbije vrlo sporno budući da su izveštaji specijalnih izvestitetelja/izvestiteljki UN o položaju braniteljki ljudskih prava u Srbiji nepovoljni, a država nije preduze-la adekvatne mere u pravcu bezbednosti braniteljki ljudskih prava.

Ljudska bezbednost zahteva multidisciplinarni pristup:• to podra-zumeva saradnju i koordinaciju institucionalnog i vaninstitucional-nog delovanja, kao i građana/nki.

Žene su akterke mira a ne samo žrtve rata:• najveći deo antiratnih akcija u Srbiji od početka 90-tih godina XX veka, a nakon rata akcije za kažnjivost ratnih zločina, pokrenule su mirovne aktivist-kinje i braniteljke ljudskih prava, ali su bile najčešća meta napada kako državnih tako i nedržavnih aktera. I dalje postoji netrpelji-vost prema aktivistkinjama civilnog društva, posebno onima koje zahtevaju odgovornost za rat i ratne zločine: demonizacija od strane državnog aparata i medija i napadi klerofašističkih i neonacističkih organizacija. U tom pogledu uloga nosioca izrade NAP- a je ogrom-na – u smislu zahteva za sankcionisanjem svih koji ugrožavaju bez-bednost branitelja i braniteljki ljudskih prava.

Na osnovu svega prethodnog dajemo komentare na planove radnih grupa:

Rezolucija 1325 se odnosi na REFORMU KONCEPTA i REFORMU SEKTORA bezbednosti sa akcentom na civilima. Analizrajući tematsku podelu po radnim grupama za izradu Preporuka, radne grupe II i IV radile su u domenu reforme sektora, III grupa na reformi koncepta, a I grupa je detaljno razvijala jednu strategiju.

Radna grupa I – Uloga žena u procesu donošenja odluka Sporost i neizvesnost primene Zakona o rodnoj ravnopravnosti

(harmonizacija, izmene i dopune zakona, itd.) ne sme da blokira ili zamagli (tako što će zauzeti centralno mesto, odnosno poziciju uslova) potencijale koji R1325 nudi. Napredak u okviru strategije postizanja rodne ravnopravnosti trebalo bi postaviti kao kompatibilan proces sa

20

zajedničkim ciljem.Za kvalitetan proces, nužno je uključiti iskustva mirovnih grupa

koje su radile na izgradnji mira na nacionalnom i regionalnom planu, kao i na suočavanju sa prošlošću.

Nosioci izrade i primene NAP-a 1325 u ovoj oblasti: svi rodni mehanizmi i Skupština Republike Srbije, organizacije civilnog društva.

Radna grupa II – Učešće žena u rešavanju konfl ikta, postkonfl iktnim situacijama i operacijama podrške miru Teze:

Normalizacija nasilja u društvu – normalizacija nasilja nad • ženama;

Nekažnjivost zločina rata –nekažnjivost nasilja u porodici;•

Pravo i obaveze intrevencije za nasilje, kako u porodici nad nasilnici-• ma, tako i u državi nad ratnim zločinima (Haški tribunal).

Ove teze možemo da rezimirati na sledeći način: budući da u Srbiji preovladava princip nekažnjivosti u sferi porodičnog nasilja, ovakav vrednosni stav se prenosi na sve društvene sfere i ogleda se u nekažnjovosti za počinjene ratne zločine.

Predlozi iz konteksta Srbije 2010:

Upotreba vojske Srbije i drugih snaga odbrane u operacijama van granica Republike Srbije:

Doneti propise o lustraciji potencijalnih učesnika iz redova vojske, policije i drugih snaga odbrane, kao i svih lica sa kojima se sklapaju ugovori o angažovanju u mirovnim misijama.

Obezbediti obavezan jedinstven program obuke o odnosu prema civilima, o ljudskoj bezbednosti, o poštovanju i zaštiti ženskih ljudskih prava i njihovih braniteljki. Angažovati mirovne - edukatorske grupe za rad na kurikulumu i učešće u edukaciji (uključujući i obuku članova i članica mirovnih misija za rad sa ženama žrtvama seksualnih zločina).

Promovisati učešće žena u mirovnim misijama i rodnu osetlji-vost za odnose i komunikaciju sa lokalnim stanovništvom, uvažavajući specifi čnosti kulturnog identiteta i njegovu nehomogenost.

Izraditi precizan kodeks ponašanja prema civilima kao deo ugovora sa Vojskom, MUP-om i ostalim službama, sa uspostavljanjem efi kasnih mehanizma nadzora i kazne.

21

Civilna demokratska kontrola vojske, policije i ostalih službi bezbednosti, uključujući tajne službe i privatni sektor bezbednosti:

Strategijom nacionalne bezbednosti i Strategijom odbrane, kroz preciznu raspravu sa akterima civilnog društva, uključujući žene iz mirovnih grupa, defi nisati ulogu civilnog društva u oblasti odbrane i bezbednosti i stvoriti jasnu pravnu osnovu za efi kasnu civilnu kontrolu.

Uspostaviti strogu i efi kasnu parlamentarnu budžetsku kontrolu trošenja sredstava u sektoru odbrane i bezbednosti i mehanizme odgo-vornosti za propuste i izvestilaca i kontrolora.

Neophodno je zakonom regulisati privatni sektor bezbednosti i privatne bezbednosne agencije u Srbiji, budući da su izvor strukturalne nebezbednosti i ugrožavaju pravnu državu i vladavinu zakona.

Povesti široku raspravu o civilno odgovornoj ekonomiji i ekonom-skoj orijentaciji države u vezi sa oslanjanjem na prihode od vojne in-dustrije sa jedne strane i o vojnim troškovima sa druge.

Predlažemo da se ponovo pokrenu neke od inicijativa u pravcu promovisanja ljudske bezbednosti, kulture kažnjivosti zločina, vlada-vine prava, od kojih navodimo:

Ne u naše ime: Narodna inicijativa koju je pokrenula grupa građanki protiv Zakona o fi nansijskoj pomoći haškim optuženicima i njihovim porodicama; za nedelju dana aprila 2004. godine prikupljeno je preko 18 000 potpisa koliko je zakonom utvrđeno i potpisi su predati Narodnoj skupštini Republike Srbije. Mreža žena u crnom organizovala je prikupljanje potpisa po celoj Srbiji; narodna inicijativa ni do sada nije uvrštena u dnevni red skupštinskog zasedanja zbog čega su Žene u crnom organizovale više protestnih akcija.

Preporučene kampanje i odluke : Ratifi kovati Sporazum o zabrani mina; Otvoriti mogućnost prigo-

vora savesti na vojne troškove; Obezbediti uslove rada i bezbednost žena zaposlenih u vojnoj industriji; Uspostaviti strogu kontrolu i mere za smanjenje broja vatrenog oružja kod osoba sa rizikom nasilničkog ponašanja.

Konverzija vojne industrije u civilnu – u duhu „dividende mira“: preusmeravanje vojnog budžeta u korist mira; Uvođenje edukacije za mir i nenasilje u školama; Monitoring Zakona o oduzimanju imovine stečene organizovanim kriminalom i ratnim zločinima – deo sredstava može biti usmeren u edukaciju za mir i nenasilje.

U komisijama za istinu i pomirenje da bude najmanje 50 odsto

22

žena; Da se u Krivičnom zakonu silovanje u ratu sankcioniše kao zločin genocida; U izvršnoj vlasti polovinu treba da čine žene, budući da se izvršna vlast postavlja; Osnovati ad hoc poslaničku grupu od poslanica u Parlamentu, koju je obavezno konslultovati kad je reč o problematici iz R1325; Delegaciju Srbije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope obavezati da zatraži ustanovljavanje funkcije izvestioca Saveta Evrope za Žene mir i bezbednost; Ustanovljavanje iste funkcije na nivou regiona.

Nosioci izrade i primene NAP-a 1325 u ovoj oblasti: Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, civilno društvo, naročito aktivistkinje i ekspertkinje mirovnog pokreta, mirovne edukacije, bezbednosti i civilne kontrole vojske, parlamentarni Odbor za bezbednost, predstavnici Vojske Srbije, Ministarstvo prosvete, Mini-starstva odbrane, MUP-a i drugih snaga odgovornih za sprovođenje Za-kona i upotrebi Vojske Srbije u drugih snaga odbrane u multinacional-nim operacijama van granica Republike Srbije.

Radna grupa III – Instrumenti pravne zaštite ženaKoncept ljudske bezbednosti je ključni deo Rezolucije 1325. S

obzirom na složenost procesa i vremenski okvir NAP-a (2010.-2015.), potrebno je usaglasiti vrednosti, odrediti prioritete, aktere/podelu oba-ve za i sinhronizovati aktivnosti za zadati period.

Nosioci izrade i primene NAP-a 1325 u ovoj oblasti: na osnovu širokih konsultacija civilnog društva i države, nosioce za zadati period odrediti na osnovu dogovorenih prioriteta.

Radna grupa IV - Senzibilisanje ženskih i muških pripad-nika sektora bezbednosti za rodna pitanja

Predložena analiza je iz jednog analitičarskog pera. Da bi se unapredio položaj i štitio interes žena, u službama bezbednosti i od-brane potrebno je formirati konsultativne grupe (žene sa iskustvom u službama vojske, policije, carine i dr., različitih generacija, uključujući inspektorke koje su penzionisane).

U cilju dostizanja multisektorskog, multidisciplinarnog i partici-pativnog pristupa u izradi NAP-a a pre svega u cilju uvažavanja izuzetno značajnog doprinosa ženskog mirovnog pokreta, neophodno je uključiti u kurikulum obuke Senzibilisanje ženskih i muških pripadnika sektora bezbednosti za rodna pitanja, edukaciju o sledećim temama:

Rodni karakter vojski i ratova – uključivanje žena u oružane snage Moderno ratovanje i uključivanje žena u vojsku: Razlozi za uključivanje žena u vojsku;

23

Ženske jedinice u policiji – značaj i korist za stanovništvo, posebno žene;

Uključivanje većeg broja žena – pozitivan doprinos funkcionisanju miro-vnih operacija putem povećanja broja žena u mirovnim misijama u cilju unapređenja dijaloga sa civilnim stanovništvom.

Feministkinje i uključivanje žena u vojsku Žene i oružane snage: emancipacija ili militarizacija?;

Stavovi i reakcije u odnosu na učešće žena u oružanim snagama;

Feminističke dileme u vezi sa učešćem žena u vojsci – jačanje ili sla-bljenje militarizma?;

Feminističko-antimilitaristička kritika uključivanja žena u oružane snage;

Feminističko-antimilitaristička alternativa: demilitarizacija koncepta bezbednosti i odbrane, demilitarizacija patriotizma, demilitarizacija obrazovnog sistema, prigovor savesti na vojne troškove, konverzija vojne industrije u civilnu, preispitivanje pojma maskuliniteta, (naciona-lizam, militarizam, seksizam, rasizam, homofobija, ksenobobija), edu-kacija za mir i nenasilje, promena vrednosnog sistama, itd.).

Nosioci izrade i primene NAP-a 1325 u ovoj oblasti: Praktičarke, ak-tivistkinje mirovnog pokreta, ombudsmani, predstavnici Vojske, rele-vantnih ministarstava i službi.

Tehnička analiza Preporuka

Poglavlje Struktura procesa izrade i sadržaja NAP-a, deo 3 (Mo-gući nosioci, indikatori i nadzorni mehanizmi) i deo 4 (Operativni kora-ci) obiluju propustima i nepreciznostima pravno-tehničke prirode. Pre-više je indikatora (katkad pomešanih sa aktivnostima), sa nejasnim efektima i nekoherentnih. Nadležnosti nisu jasne, od toga da se ne zna kome se podnose pritužbe do nadzornog tela koje nema ingerencije. Monitoring, izveštavanje i statistika nisu integrisani kao mehanizmi već bi spadale u red projektnih zaduženja. Promotivne aktivnosti i kam-panje su bez fokusa i angažuju ogromne resurse.

Zaključak: uloga međunarodnog mirovnog pokreta

Ženski mirovni pokret kroz međunarodnu saradnju razmenjuje izveštaje i razvija civilne indikatore globalne primene rezolucije Žene, mir, bezbednost.

24

Neophodno je da iskustvo mirovnih aktivistkinja u Srbiji utiče na proces izrade NAP-a, na kvalitet njegove primene i njegovo unapređenje da bi se postigli ciljevi Rezolucije: reforme i koncepta i sektora bezbed-nosti, kao jedne civilne rezolucije.

13. 03. 2010, Beograd

Žene u crnom u saradnji sa:

Centar za mir i razvoj demokratije, Grupa Most, Žene za mir Leskovac, Glas razlike, Komitet pravnika za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji,

Ekspertkinja iz oblasti bezbednosti sa Fakulteta bezbednosti Dragana Dulić

25

Kritički osvrt na tok izrade NAP-a - proces, kontekst, koncept

U skladu sa politikom Žena u crnom, nastojale smo da izgradi-mo kritički stav prema takvom procesu izrade NAP-a i u tom pravcu smo učestvovale na brojnim konferencijama o pomenutom procesu. Na neke smo bile pozvane, dok smo, na one na koje nismo pozvane, odlazile nepozvane. Za veliki deo tih ‘javnih debata’ saznavale smo iz medija. Smatrale smo da imamo i pravo i obavezu da zahtevamo od države da nam polaže račune o toku izrade NAP-a za primenu Rezolu-cije 1325, budući da se radi o izuzetno značajnoj rezoluciji za učešće žena u izgradnji mira i za ženski mirovni aktivizam.

Navešćemo hronološki skupove koji su uticali na formiranje naših stavova i/ili izazvali naše reagovanje na proces izrade NAP-a za primenu Rezolucije 1325, na lokalnom, regionalnom i međunarodnom nivou.

Okrugli sto o Rezoluciji 1325 • (4. X 2009. godine, Beograd, Srbija)1

‘Implementacija Rezolucije 1325 SBUN u Srbiji’ - radni sasta-• nak o izradi NAP-a za R1325 2 (25. II 2010. godine, Beograd, Srbija)

Konferencija za štampu povodom izdavanja Preporuka za • izra du NAP-a za primenu R 1325 (31.III 2010. godine, Beograd, Srbija)3

Konferencija „Za bolju budućnost: Rod i reforma sekrtora • bezbednosti u Srbiji“ (29. IV 2010. godine, Beograd, Srbija)4

„Dosezanje da bi se dostigla promena“ („Reaching out to make •

1 Sastanak je održan u Skupštini Srbije, u organizaciji Beogradskog centra za političku

izuzetnost (BFPE). U ime Žena u crnom bila je prisutna Staša Zajović .

2 Sastanak je održan u organizaciji BFPE, predstavnika/ca Ministarstva odbrane, MUP-a

i Saveta za rodnu ravnopravnost Republike Srbije. Sastanku su prisustvovale Ivana Vi-

tas i Saša Kovačević.

3 Konferencija za novinare povodom izdavanja Preporuka za izradu Nacionalnog

akcionog plana za primenu Rezolucije 1325 SB UN u Srbiji. Konferenciju su organizo-

vali Ministarstvo Odbrane RS i BFPE. U ime Žena u crnom bila je prisutna Nataša Lambić.

4 Na konferenciji je u ime ŽuC-a učestvovala Nataša Lambić.

26

a change“), međunarodna konferencija o ženskom mirovnom aktivizmu (5-8. V 2010. godine, Bečići, Crna Gora)5

Međunarodna konferencija 'Bez mira nema žena: Uključiva-• nje žena u regionalnu sigurnost' (25. VI 2010. godine Skopje, Makedonija)6

Otvoreni dan 1325 – međunarodna akcija u organizaciji UN• ( 8. VI 2010. godine, UNDP, Beograd, Srbija)7

Radni sastanak sa predstavnicama UNIFEM-a • (31. avgust 2010. godine, Beograd, Srbija)8

Sastanak sa Zoranom Šijački, • 9OEBS (7. septembar 2010. godine, Beograd,Srbija)

Konferencija „Rod i reforma sektora bezbednosti“ • 10 (30. septembar 2010. godine, Beograd, Srbija)

Zajednički imenitelj naše kritike je sledeći:

Formalan, netransparentan i nedemokratski karakter procesa 1. izrade NAP-a (puki formalizam u ispunjavanju evropskih standarda)

Proces izrade NAP-a je obelodanio značajnu negativnu novinu – tzv. standardizaciju, koja isključuje vrednosno orijentisane NVO,

5 Međunarodna konferencija u organizaciji Kvinne till Kvinne, švedske ženske fondaci-

je. U ime Žena u crnom bila je prisutna Staša Zajović.

6 Skup je održan u organizaciji Regionalnog ženskog lobija. U ime Žena u crnom bile su

prisutne Staša Zajović i Ljiljana Radovanović.

7 Sastanku prisustvovale/li: Sonja Biserko (Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji),

Staša Zajović (Žene u crnom) i William Infante, UNDP Resident Representative and

UN Resident Coordinator.

8 Sastanku su prisustvovale Sonja Biserko (Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji),

Jelena Milovanović, Erika Kvapilova i Asya Varbanova (UNIFEM) i Ivana Vitas, Staša

Zajović, Diana Miladinović, Gordana Subotić i Nataša Lambić (Žene u crnom).

9 Sastanku sa Zoranom Šijački (OSCE, National Program Offi cer) prisustvovale su

Saša Kovačević, Persa Vučić, Ivana Vitas, Diana Miladinović, Staša Zajović i

Nataša Lambić

10 Na konferenciji koju su organizovale organizacije “Beogradski fond za političku izuze-

tnost”, “Democratic Control of Armed Forces” (DCAF) i “Beogradski centar za bezbe-

dnosnu politiku”. Konferenciji je prisustvovala Gordana Subotić

27

jer par lojalnih NVO ispunjavaju potrebe države ili vladajućih partija za učešćem civilnog društva u procesima demokratizacije.

U Službenom glasniku je 1. jula 2010. godine imenovana radna grupa za izradu NAP-a za R132511 i od tada zvanično traje proces krei-ranja NAP-a. U toj radnoj grupi nalaze se samo državni predstavnici/ce i predstavnici/ce OEBS-a. Preporukama donetim pre početka zvaničnog procesa, određene organizacije civilnog društva dale su legitimitet pro-cesu i „dokazale“ njegov „demokratski kapacitet“.

Formalno partnerstvo organizacija civilnog društva koje rade sa državom na izradi NAP-a praćeno je normativnim optimiz-mom. Tako pri izradi tzv. nacionalnih akcionih planova (NAP-ova, kojih u Srbiji trenutno ima preko 70) legitimitet više ne proizilazi iz komu-nikacije sa većim brojem nevladinih organizacija, već samo sa onima koje poslušno slede potrebe države, čime se civilno društvo, ili precizni-je ‘civilni sektor’, deli na poslušne i neposlušne, i umesto solidarnosti unosi razdor na principima patrijarhalog nadmetanja.

Proces izrade NAP-a je pravi primer ‘kidnapovanja’ tj. obesmi-šljavanja važnih međunarodnih pitanja/dokumenata/konvencija, poput R1325. Formalno ispunjavanje “evropskih standarda” je glavna motivacija predstavnika državnih institucija za sprovođenje zakonskih promena i usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa evropskim, a nev-ladine organizacije se koriste da bi se obezbedila “participativnost i inkluzija“. U svim izjavama zvaničnika, pre svega Ministarstva odbrane kao nosioca aktivnosti i NVO koji učestvuju na izradi NAP-a za R1325, stalno se ponavlja ‘da je od izuzetnog značaja da Srbija, na putu ka EU, donese NAP koji će povećati učešće žena u sektoru bezbednosti i njiho-vog angažmana u mirovnim procesima’. Radi sticanja kapaciteta ‘Srbije kao lidera u regionu’ nadležni/e za NAP su ponavljali da ‘nijedna zemlja iz našeg okruženja nije donela NAP...“, čak i nakon avgusta 2010. go-dine, kad je BiH usvojila NAP za R1325. 12

Kratak rok za podnošenje komentara, sugestija i primed-

11 Sastanak sa Zoranom Šijački

12 Ceo proces izrade NAP-a R1325 odvijao se uz potpunu saglasnost i saučesništvo

međunarodnih organizacija, koji im daje svaku vrstu pomoći, a ignoriše iskustva, znanje,

angažman NVO na Rezoluciji 1325 u poslednjih 6 godina, igronirišući doprinos aktivisk-

tinja u izgradnji mira u poslednjih 20 godina, bezbednosne rizike zbog suočavanja sa

zločinačkom prošlošću, osudom genocida u Srebrenici’, itd.

28

bi (od kraja februara do 15. marta 2010. godine) je još jedan dokaz neparticipativnog procesa izrade i usvajanja NAP-a. Žene u crnom su, uprkos tome, u saradnji sa ekspertkinjama za bezbednost i uz učešće aktivistkinja i aktivista Mreže Žena u crnom Srbije i srodnih organizaci-ja civilnog društva, izradile političku analizu procesa pisanja i usva-janja NAP-a i predloge i preporuke kojim smo želele da doprinesemo kvalitetu NAP-a, a koje smo izlagale na svim pomenutim skupovima. Ipak, nijedna od njih, do oktobra 2010.godine, nije uvrštena u NAP.

Kontekst - Odsustvo tema vezanih za suočavanje sa prošlošću 2.

Žene u crnom se, težeći da se maksimalno uključe u kontekst primene R1325, zalažu za aktivno i ravnopravno učešće žena u radu mehanizama tranzicione pravde u čitavom regionu, što su isticale na svakom od skupova na kojima su učestvovale.

Ipak, u dokumentu su izbegnute teme vezane za odgovornost Srbije za ratove devedesetih. Na politička pitanja na pomenutim sk-upovima govornici/ce nisu odgovarali/le – pitanje Kakav je bio uticaj žena u Parlamentu na donošenje Deklaracije o Srebrenici?, ostalo je bez odgovora, uz obrazloženje da ta tema nema veze sa temom kon-ferencije. 13

Nigde nije bilo govora o lustraciji i kažnjivosti i više je nego ja-sno da politička klima, tj odnosi sa međunarodnom zajednicom, koji su sada povoljni za Srbiju, određuju stepen političke volje za suočavanjem sa prošlošću. Čim nema spoljnog pritiska, nema ni volje da se država time bavi.

Upravo zbog konteksta i iskustva koje se ne sme zanemariti, u primenu ove civilne rezolucije (čiji su subjekt građani i građanke a ne državna bezbednost) moraju se uključiti i organizacije koje su radile na suočavanju sa prošlošću i na izgradnji mira u regionu. Takođe, moraju se obezbediti mehanizmi civilne kontrole vojske, policije i ostalih službi bezbednosti, uključujući tajne službe i privatni sektor bezbednosti.

Koncept - Militaristički (tradicionalni) pristup bezbednosti 3.

Bezbednosna politika kreira se kao i ranije, prema potrebama države, a ne radi zaštite slobode i prava građana i građanki. U pristupu bezbednosnim problemima preovladava potpuna otuđenost od potreba ljudi u čije ime se govori, udaljenost od problema običnih ljudi i onoga

13 Konferencija za štampu povodom izdavanja Preporuka za izradu

NAP-a za primenu R 1325 (31.III 2010. godine)

29

što stvarno narušava bezbednost (organizovana mafi ja, kriminal, beda, korupcija, itd.).

Dokument odražava militaristički pristup R1325 i bezbednosti, bez važnih elemenata ljudske/humane bezbednosti a posebno rodne dimenzije bezbednosti. Emancipacija žena se shvata više kvantitativno nego kvalitativno - isključivo je izražena kroz kvote, iako je jasno da broj žena uključenih u sistem bezbednosti (kao i u druge sisteme) ne doprinosi poboljšanju kvaliteta tog sistema niti rodnoj ravnopravnosti.

Nastavak aktivnosti Žena u crnom

Žene u crnom smatraju da je bilo dovoljno vremena za sarad-nju na stvaranju koncepta bezbednosti koji se temelji na kontekstu u kom živimo, a pošto do nje nije došlo, ne želimo da svojim učešćem u poslednjoj fazi procesa poslužimo za ispunjavanje formalnog standarda „inkluzije“. Nakon što državne institucije usvoje svoju verziju NAP-a, naše aktivnosti će se ograničiti na praćenje procesa primene Rezolucije kroz izveštaj u senci. 14

U cilju kreiranja i primene drugačijeg koncepta bezbednosti, spremne smo da predstavnicama/cima Ministarstva odbrane i drugih državnih institucija koji učestvuju u procesu primene R1325, kroz de-bate ili ciklus razgovora predstavimo svoj feminisitičko-antimilitaristički koncept bezbednosti.

Nataša Lambić i Staša Zajović

14 U cilju osposobljavanja nezavisnih organizacija civilnog društva za nadzor nad pri-

menom R1325, sa predstavnicama UNIFEM-a je dogovoren trening o globalnim in-

dikatorima za praćenje primene R1325.

30

Proces izrade NAP-a u Srbiji - netransparentan, nedemokratski i neinkluzivan

Obavljeno je anketno istraživanje o procesu izrade NAP-a za Rezoluciju 1325, koje se bavilo time da li mehanizmi izrade NAP-a za-dovoljavaju kriterijume participativnosti, vidljivosti, inkluzivnosti pome-nutog procesa.

Anketno istraživanje je realizovano u periodu od marta do jula 2010. godine, na uzorku od 28 NVO, sa kojima Žene u crnom tesno sarađuju. Obrada podataka je obavljena avgusta 2010. godine.

Na pitanja da li su bile/i pozvane/i da uzmu učešće u aktivnosti-ma vezanim za izradu Nacionalnog akcionog plana za implemenatciju R 1325, većina anketiranih NVO (71%) na teritoriji Republike Srbije ima informaciju da je u toku proces izrade R1325, ali 86% NVO nije uključeno u aktivnosti vezane za izradu Akcionog plana R1325.

Kao i iz brojnih drugih aktivnosti realizovanih u okviru monito-ringa, proizilazi da proces izrade nacionalnog plana za implementaciju R1325 nije bio demokratičan, transparentan, participativan i inkluzivan.

Integralni tekst anketnog istraživanja nalazi se u poglavlju V u ovoj publikaciji.

31

II ANALITIČKI PRIKAZ NEKIH BEZBEDNOSNIH

PITANJA

O strategiji bezbednostiRepublike SrbijeIli – bezbednost je da sirotinja crkne i tako se reši bar jedan izvor humane nebezbednosti

Uvod

Republika Srbija je u aprilu 2009. godine donela Strategiju o bezbednosti u čijem se uvodu, za hvalu, pominje koncept humane bez-bednosti kao nov koncept usvojen u svetu, a eto, i kod nas. Taksativno su nabrojani aspekti humane bezbednosti, gde je jasno, na prvom mes-tu, apostrofi rana ekonomska bezbednost, ali se sve završilo Kosovom kao najvećim bezbednosnim problemom gde caruju separatizam, ko-rupcija, trgovina oružjem, drogom, ljudima, a packe su dobile i verske sekte i sve druge neintegrisane manjinske zajednice (neimenovane).

Kada je država donela Strategiju, istog meseca je radnik Zoran Bulatović (iz Novog Pazara) u znak protesta zbog neostvarenih radničkih prava odsekao sebi prst potpuno nebezbedno, alatom iz fabričke ra-dionice, uprkos Strategiji. Potom je krenuo talas štrajkova po Srbiji, intenzivirao se na jesen, ali je Država imala spreman odgovor - sve radništvo koje je sumnjalo u razumevanje ekonomske bezbednosti iz koncepta humane bezbednosti a iz državne Strategije – zatrpano je strahom od navijača, prvi krug za Paradu ponosa, drugi krug ubistvo francuskog državljanina. Poslednji krug je slučaj „Insajder“ autorke Brankice Stanković na TV B92. U međuvremenu nas je plašila gripom (epidemije se pominju u Strategiji). Da bi nam omogućila da udahnemo od straha, Država je organizovala i dva parastosa, jedan je bio de-centralizovan (moderan, diljem Srbije, u svakoj crkvi ponaosob), drugi centralizovan (samo u Beogradu, od hotela Moskve do Patrijaršije).

32

Strategija bezbednost države Srbije se u praksi pokazala kao strategija fabrikovanja straha (od pošasti gripa i tih-nekih-navijača) i prikrivanja realne ekonomske situacije. Realna situacija je da je oko 200.000 ljudi samo u periodu od 2001. do 2005. ostalo bez posla prema proceni Svetske banke (izveštaj iz septembra 2006.) i da je 79% neza-poslenih duže od godinu dana čekalo posao. Prema tvrdnjama sindika-laca, od ukupnog broja otpuštenih radnica najveći broj čine žene - blizu 70 procenata.

U aprilu 2009. stopa nezaposlenosti je iznosila 16,4 posto, sko ro dva posto više nego u 2008. godini. Takođe, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku od ukupnog stanovništva između 15 i 65 ( 6 miliona 350 hiljada) godina, skoro polovina je neakativna, a oko 2,6 miliona je zaposleno.

Strategija bezbednosti Republike Srbije

Pošto je u samom uvodu Strategije apostrofi rala ekonomsku bezbednost kao ključnu, u daljem tekstu pod opasnosti po bezbednost, Republika Srbija je ekonomski razvoj stavila tek kao 11. stavku. Na prvih jedanaest mesta su:

Opasnost od oružane agresije

Separatističke težnje

Protivpravno jednostrano proglašena nezavisnost Kosova pred-stavlja najveću pretnju bezbednosti Republike Srbije

Bezbednost Republike Srbije može da bude ugrožena i oružanom pobunom

Terorizam

Proliferacija oružja za masovno uništenje

Nacionalni i verski ekstremizam

Prisustvo stranih obaveštajnih službi

Organizovani kriminal na prostoru Republike Srbije, a posebno na Kosovu i Metohiji, ispoljava se naročito u oblastima nedozvoljene trgovine narkoticima, trgovine ljudima i ilegalnih migracija, kao i u ekonomsko-fi nansijskoj sferi, proliferaciji konvencionalnog oružja i mogućnosti proliferacije oružja za masovno uništenje.

33

Korupcija

Problemi ekonomskog razvoja

No, ono što se zbilja desilo je da je Republika Srbija kao “ter-orizam” prepoznala akciju anarho-sindikalista/ASI, koji su bacili mo-lotovljev koktel na grčku ambasadu 3. septembra 2009. godine. Na-kon dvomesečnog pritvora, sud im je produžio pritvor na još 60 dana. Za čin paljenja nekoliko stranih ambasada i pogibije jednog mladića u neredima na mitingu “Kosovo je Srbija “ iz 2008. godine, niko nije optužen za terorizam. Nakon šest meseci (februara 2010) pomenu-ta grupa optužena za ‘međunarodni terorizam’ puštena je iz zatvora i oslobođena.

Time se još više potcrtava činjenica da je Republika Srbija u svom popisu izvora opasnosti po bezbednost “nacionalni i verski eks-tremizam” stavila tek na sedmo mesto i to verovatno misleći isključivo na ekstremizam nesrpskih i nepravoslavnih grupa.

Terorizam se pojavljuje kao peti koji ugrožava nacionalnu bez-bednost, česta je tema u medijima, a i nekoliko brojeva časopisa Cen-tra za bezbednosne studije ga obrađuje kao temu. Ishod - nekoliko članova ASI, jedne marginalizovane organizacije, bez gotovo ikakvog uticaja na javnost, optuženi su za međunarodni terorizam.

Od prvih sedam mesta opasnosti po nacionalnu bezbednost može se navesti i proliferacija oružja (takođe se, po shvatanju Ministar-stva odbrane, uglavnom odvija na Kosovu). Valjano navesti da je sama Republika Srbija, (tj. pomenuto Ministarstvo odbrane) odgovorna za pogibiju šest radnica u pogonu za proizvodnju oružja u užičkoj fabrici „ Prvi partizan“ čiji je vlasnik, a da su radnice radile u užasnim uslovima, po 12 sati dnevno i bez ugovora o radu i na potpuno nebezbednim mestima.

U Strategiji se, kao opasnost po bezbednost, na 18. mestu pom-inje širenje infektivnih zaraza koje smo u jesen 2009. godine gledali kao histeriju zbog gripa H1N1 zbog koje su deca povučena iz škole, da se zaraza navodno ne bi širila, da bi desetak dana kasnije, usred navodne epidemije, bio organizovan najveći skup posle 5. oktobra 2000. go-dine - sahrana patrijarha SPC-a. Strah od epidemije je ponovo aktuelan u drugoj polovini decembra jer je vakcina stigla, a ranije će otpočeti školski raspust. Ono što se čini da je krajnji ishod ovog proizvođenja straha je ekstremna zarada Miroslava Miškovića koji je uvezao dotičnu vakcinu za račun države Srbije, odn. preko odratih leđa njenih građana.

34

Naravno, i ekstremna zarada farmaceuteske industrije u inostranstvu.Protiv organizovanog kriminala MUP je imao obimnu akciju u

oktobru – razbijanje lanca trgovine drogom. No, uprkos mudrijašima iz Vlade, akcija se odvijala u Srbiji, a ne na Kosovu.

Korupcija. Osnovana je Agencija za borbu protiv korupcije za koju Savet za borbu protiv korupcije kaže da je loša. Hm.

Dakle, tek na jedanaestom mestu je nacionalna bezbednost ugrožena nečim što je imenovano “problemi ekonomskog razvoja”. Od aprila do decembra nije bilo oružane agresije, ni oružane pobune, ni separatizma. Kosovo je mnogo ranije proglasilo nezavisnost, terorizma, uprkos odluci Suda nije bilo, čak ni proliferacije oružja, mada je proiz-vodnja oružja za račun države odnela živote građana Srbije. Bilo je na-cionalno/verskog ekstremizma (sprečavanje Parade ponosa), ali on nije tako imenovan od nadležnih organa. Sigurno je da su prisutne strane obaveštajne službe, od pamtiveka, i verovatno su se smejale spisku “opasnosti po bezbednost”.

Međutim, ono što je postavljeno tek kao jedanaesto, jeste ono što zbilja ugrožava bezbednost, ono što je potresalo Srbiju cele godine, a i dalje će je potresati - problemi ekonom-skog (ne)razvoja zemlje.

(Izvori: B92, Blic, Dnevnik, RT Vojvodina, Centar za bezbed-nosne studije, Republički zavod za statistiku, Izveštaj Svetske banke septembar 2006, Ministarstvo odbrane( zvanični sajt)

Marija Perković

35

Civilna demokratska kontrola nad sektorom bezbednosti

Mnogi smatraju da se javna kontrola nad oružanim snagama prvi put pojavila sa modernim političkim sistemima. Međutim “ko čuva čuvare”, bila je osnovna dilema sa kojom su se suočavali antička Grčka i Rimsko carstvo.

Osnovna komponenta civilno-vojnih odnosa je civilna demokrats-ka kontrola, a ona je bitna komponenta reforme sektora bezbednosti. Jedan od najvažnijih uslova za pristupanje evropskim strukturama za koju se Srbija opredelila 2000. godine jeste upravo reforma sektora bezbednosti, stvaranje bezbednosnog okruženja, demokratizacija civil-no-vojnih odnosa i uspostavljanje civilne kontrole nad sektorom bez-bednosti.

U daljem tekstu biće reči o reformi sektora bezbednosti u Srbiji, institucijama koje su namenjene da vrše civilnu demokratsku kontrolu kao i koje su posledice koje građani Srbije snose zbog nefunkcionisanja ovih institucija koje su namenjene da osiguraju i unaprede njihovu ljud-sku bezbednost.1

Da bi bezbednost bila pružena efi kasno u zemljama u tranziciji potrebna je pored reforme i proširena lista institucija, koja bi u korist građana vršila kontrolu i nadzor. To su: profesionalne bezbednosne elite, demokratski izabrane vlasti, kontrolna i nadzorna tela, nedržavni ak-teri (građani, razvijeno civilno društvo) posebno zbog kontrole trošenja

1 Dulić D., Ljudska bezbednost, Zbornik tekstova, Fond za otvoreno društvo, Beograd.,

2006., str.61.;

Humana (ljudska bezbednost) je bezbednost koja u svom najširem smislu obuhvata

znatno više od nepostojanja nasilnih sukoba. Ona obuhvata ljudska prava, dobru vlast,

mogućnost obrazovanja i zdravstvenu zaštitu, i obezbeđuje da svaki pojedinac ima mo-

gućnost i izbor da realizuje svoje potencijale... slobodu od nemaštine, slobodu od straha,

i slobodu budućih generacija da naslede zdravu životnu okolinu – to su međuzavisni gra-

đevinski materijali od kojih se izgrađuje ljudska, i prema tome, nacionalna bezbednost.

Izveštaj UNDP iz 1994.godine defi niše 8 dimenzija ljudske bezbednosti: ekonomska

bezbednost, ekološka bezbednost, bezbednost zdravlja i ishrane, obrazovanje i bezbed-

nost, socijalna bezbednost, politička i institucionalna bezebednost, bezbednost zajednice

i kulturna bezbednost, lična bezbednost.

36

budžetskih sredstava.2

Demokratska kontrola sektora bezbednosti ima nekoliko os-novnih modaliteta. To su: kontrola od strane izvršne vlasti, sudska pro-vera, nadzor nezavisnih ustanova, unutrašnja kontrola, kontrola javnosti i na posletku ono što je od centralnog značaja za proces demokratizaci-je, a to je parlamentarna kontrola. Bez efektivnog nadzora i kontrole parlamenta nad policijom, vojskom, obaveštajnim službama, privatnim bezbednosnim agencijama i svim ostalim privatnim ili javnim subjeka-tima koji imaju ovlašćenja da primenjuju silu ili prinudu nema i neće biti konsolidovane demokratije u Srbiji.3

Upravljanje sektorom bezbednosti podrazumeva transparent-nost, orijentisanost ka interesu ljudi (ne političkih partija), nepris-trasnost, vladavinu prava, javne konsultacije, javno donošenje od-luka, usklađenost sa međunarodnim normama, učestvovanje civilnog društva i medija u pitanjima bezbednosti, i naravno, rodnu ravno-pravnost. U Srbiji, ovaj sektor godinama unazad ne ispunjava ni jednu od ovih komponenata. O tome svedoči oko 400 000 dosijea političkih neistomišljenika,4 i to, da su službe ovog sektora (JSO) nalogodavci i izvršioci najtežih krivičnih dela: atentata, ubistava, mučenja, otmica... Ove službe su 90-tih godina XX veka, za vreme sankcija bile značajan akter u “sivoj ekonomiji” Srbije organizacijom profi tabilnih poslova kao što su nabavka energenata.5 Međutim u daljem tekstu stavićemo akcenat na reformu sektora bezbednosti,6 i dimenzije reforme sektora

2 Snoep B., Transparency and Acountability in the Security Sector, sa seminara „Demo-

cratic Control of Armed Forces“, RACVIAC, oktobar 2007.

Sektor bezbednosti podrazumeva one organizacije unutar društva koje su odgovorne za

zaštitu države i njenih građana, ali i ona tela koja su odgovorna za upravljanje i kontrolu

nad snagama bezbednosti. U užem smislu sektor bezbednosti obuhvata militarizovane for-

macije koje imaju odobrenje države za primenu sile u cilju zaštite države i njenih građana,

u užem smislu to su: vojska, paravojne snage, policijske snage i obaveštajne službe. U

širem smislu to su: privatne bezbednosne agencije, pravosuđe, i civilno društvo.

3 Preuzeto sa sajta, na dan 21.09.2010.: http://www.danas.rs/danasrs/feljton/sest_

modaliteta_demokratske_kontrole.24.html?news_id=173141

4 Preuzeto sa sajta, na dan 28.08.2010.: http://www.danas.rs/danasrs/feljton/organi-

zator_sivih_mreza_i_poslova.24.html?news_id=173066

5 Preuzeto sa sajta, na dan 28.08.2010.: http://www.danas.rs/danasrs/feljton/organi-

zator_sivih_mreza_i_poslova.24.html?news_id=173066

6 Baev J., Micewski E., Civil-military Relations – teaching guide and cuririculum, Natio-

37

bezbednosti,7 od 2000. godine do 2010. tj. danas.

Ko vrši civilnu demokratsku kontrolu i kako se ona vrši?

Oružane snage treba da budu podređene civilnim vlastima, tj. da nadzor nad oružanim snagama vrši civilna vlast. A to znači:

Parlament je nadležan ne samo za donošenje zakona o vojsci i odbrani, već i za formulisanje odbrambene politike nacionalne bezbed-nosti. Parlament je u mnogim zemljama glavni akter ukupnog sistema demokrateske i civilne kontrole. Parlamentarni odbor u kome su zastu-pljene sve stranke i jedan od nosilaca tzv. vertikalne kontrole. Pored par-lamenta u vertikalnoj kontroli, na osnovu preciznih ustavnih i zakonskih ovlašćenja učestvuju vlada, sudovi, budžetska i druga državna tela. Kontrolu vojnih troškova vrši parlament, čime se sprečava neplansko i nenamensko trošenje sredstava vojnog budžeta, višak starešina i voj-nika, napredovanje ofi cira po subjektivnim kriterijumima.8

Uloga parlamenta u civilnoj demokratskoj kontroli je značajna u kontroli izvršne vlasti, oružanih snaga, pravnom uređivanju sektora bezbednosti, povećavanju legitimnosti oružanih snaga i službi bez-bednosti. Parlament je odgovoran za ratifi kaciju međunarodnih doku-menata, vršenje nadzora nad vlašću donošenjem zakona, menjanjem postojećih, deregulacijom zastarelih i neprikladnih zakona. Uloga Par-lamenta nije samo glasanje o javnoj politici koju predlaže izvršna vlast, već i odobravanje vladinih programa i budžeta u smislu kako se troši

nal Defense Academy Bulgaria, Sofi a, 2005., page 8: Reforma sektora bezbednosti

se može shvatiti kao transformisanje oblasti bezbednosti i odbrane u državi na efektivan

i efi kasan način, usklađen sa demokratskim principima i u okviru demokratske civilne

kontrole. Sektor bezbednosti se sastoji od snaga bezbednosti i civilnih institucija, tako da

se reformom sektora moraju uzeti u obzir obe dimenzije. Akteri sektora bezbednosti

su: vojska, policija, bezbednosno obaveštajne službe, organi sa policijskim ovlašćenjima,

narodna skupština, pravosuđe, zatvori, priv.bezb. kompanije, i civilno društvo.

7 Hadžić M., Timotić M., Milosavljević B., Smisao reforme sektora bezbednosti, Centar

za civilno-vojne odnose, Beograd, 2004.,str. 22-43.: Dimenzije reforme sektora bez-

bednosti su: promene u mišljenju i praktikovanju bezbednosti, izmene konstitucionalnih

i institucionalnih aranžmana, uspostava demokratske i civilne kontrole nad oružanim

snagama, reforma oružanih snaga i bezbednosna saradnja i integracija.

8 Antimilitarizam i žene, Žene u crnom, Beograd, 2009., str.31.

38

javni novac i to je jedna od najmoćnijih funkcija nadzora parlamenta.9

Vojnu doktrinu ne određuje vojska već parlament i u njenoj pripremi učestvuju civilni i vojni eksperti. Vojna doktrina podrazumeva: šta se sve od vojske očekuje, zašto ona postoji, i kako će se ona u budućnosti razvijati. U demokratski razvijenim društvima o ovoj temi se vode javne rasprave, u kojima dolaze od izražaja civilne inicijative usmerene na smanjivanje vojske (sve do njenog potpunog ukidanja), njenu transformaciju i na uspostavljanje nenasilnih altrenativa nacio-nalnoj odbrani.

Ombudsman (ličnost od poverenja) kako vojske tako i javnosti: njemu se mogu obratiti svi pripadnici vojske – vojnici i starešine – koji su izloženi kršenju ljudskih prava ili protivzakonitim radnjama ili su diskriminisani u toku redovne procedure – dužnost ombudsmana je da parlament upozorava na zloupotrebe od strane pripadnika vojske i da predlaže sankcije protiv odgovornih, uključujući i udaljavanje iz vojske. Ombudsman ima stručnu službu sa pravnicima, psiholozima i socijal-nim radnicima.

Vodoravna/horizontalna kontrola: vrše je civilno društvo (nevla-dine organizacije, verske organizacije, mediji, istraživački instituti, kao i najšira javnost). Ključna pretpostavka za takvu kontrolu jeste transpar-entnost vojske, kao i zakonski garantovan pristup javnim informacijama. Institucije koje neposredno vrše javni nadzor nad sektorom bezbed-nosti, ali istovremeno omogućavaju najširoj javnosti da stekne uvid u dešavanja u tom sektoru, su mediji, nevladine i akademske organizacije koje se bave bezbednosnim temama, akademske institucije, nezavisni eksperti, institucije Poverenika za informacije od javnog značaja, om-budsmana, Državne revizorske institucije i ostale srodne institucije.

Policija: demokratska civilna kontrola se sprovodi i nad polici-jom i to putem lokalne samouprave, parlamenta preko odgovarajućih odbora, javnosti preko građanskih inicijativa, i odbora za zaštitu ljud-skih i manjinskih prava.10

Kao pozitivan učinak reforme Vojske, kao aktera sektora bez-bednosti, svakako je bilo potčinjavanje Generalštaba Ministarstvu od-brane 2004 godine. To je zapravo jedan od preduslova efi kasne civilne demokratske kontrole. Od tada stvarnu komandu nad Vojskom ima

9 Preuzeto sa sajta, na dan 05.09.2010. http://www.ccvo-bg.org/upload/document/

pojmovnik_skupstinski_nadzor_p.pdf

10 Antimilitarizam i žene, Žene u crnom, Beograd, 2009., str.31.

39

predsednik preko ministra odbrane. Tako je ispunjen uslov hijerarhijske odgovornosti vojske parlamentu preko civilnog organa državne uprave, tj. ministra odbrane.

U periodu od 2000. do 2008. godine u Srbiji nije osnovan ni jedan državni fond koji bi se bavio reformom ovog sektora ili bar njego-vim najskupljim i najvećim elementima kao što su vojska i policija.11

Inicijator svih aktivnosti u Srbiji u kojima se pominje kategorija reforme sektora bezbednosti i civilne demokratske kontrole jesu strane ili međunarodne institucije. O civilnoj i demokratskoj kontroli nad sek-torom bezbednosti možemo čuti na seminarima organizovanim od strane inostranih ili međunarodnih institucija poput ISAC fonda, ambasada ili ministarstava odbrane Češke, Norveške, Holandije, Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (bivšeg Centra za civilno-vojne odnose, CCVO) podstaknutom od strane istih organizacija, misije OEBS-a u Srbiji, Save-ta za regionalnu saradnju (RCC, bivši Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope), Ženevskog Centra za demokratsku kontrolu oružanih snaga (DCAF), Razvojnog programa UN (UNDP), nevladinih organizacija koje se bave ovim temama, ali ne i od institucija države Srbije.

Vlada treba da pokaže sopstvenu volju za reformom institucija u cilju dobrobiti građana koji su u suštini i fi nansijeri ovog sektora. Jako je bitno da zaposleni u ovom sektoru shvataju razloge za proces reformi. Reforme u okviru sektora bezbednosti ne mogu biti uspešne ukoliko ne postoji uverenje pripadnika (zaposlenih) u ovom sektoru o potrebi za reformom.

Civilna demokratska kontrola u Ustav Srbije uvedena je 2003. godine za vreme SCG, ova rešenja su preneta u Ustav iz 2006, mada u oba slučaja nisu ponuđeni mehanizmi i istrumenti za njeno usposta-vljanje.

Od Ustava iz 2006. uslovi za reformu sektora bezbednosti su se dosta poboljšali a 2007. godine novim Zakonom o vojsci civilna demokratska kontrola dobila je neke preciznije odrednice. Ovaj zakon sadrži odredbu da civilnu demokratsku kontrolu Vojske vrši:“Narodna skupština, Zaštitnik građana i drugi državni organi u skladu sa svojim nadležnostima, građani i javnost.“12

11 Preuzeto sa sajta, na dan 29.08.2010.: http://www.danas.rs/danasrs/feljton/da_li_

je_predjena_kriticna_tacka.24.html?news_id=172439

12 Zakon o vojsci, Službeni glasnik RS, br.116/2007, 88/2009, glava I, poglavlje 13,

čl.29.

40

Ono što parlament Srbije sprečava da svoju funkciju vrši jeste činjenica da se neki zakoni uvode po hitnoj proceduri (zbog usklađivanja zakona sa EU) pa nema vremena da se o njima javno raspravlja (u daljem tekstu biće reči o tako usvojenim zakonima). Stiče se utisak da neke zakone poslanici nisu ni pročitali ni razumeli, i da im je bilo važnije gađanje cipelama, i razmenjivanje uvreda. To je siguran problem za svaki demokratski nadzor i nije čudno što po poslednjem istraživanju poslanicima srpskog parlamenta veruje samo “najbliža rodbina“, to je 2008. i 2009. godine bilo samo 2% građana Srbije.13

Tradicija parlamentarizma je slabo ukorenjena u političkoj kul-turi Srbije, ustavna pozicija Skupštine je slaba, a politička elita ne pokazuje snažan interes da ojača zakonodavnu granu vlasti na uštrb izvršne vlasti i partokratije. Što je viši stepen političke kulture, jače civilno društvo, veća je i civilna demokratska kontrola.

Parlamentarna kontrola i nadzor nad Vojskom Srbije, Vojnooba-veštajnom agencijom/VOA, Vojnobezbednosnom agencijom/VBA, Bez-bednosno informativnom agencijom/BIA vrši se preko Odbora za od-branu i bezbednost koji broji 16 muških i (samo) 1 ženskog člana. Jako zabrinjavajuća činjenica da su žene u ovako važnom kontrolnom telu parlamenta zapravo „nevidljive” (o tome će biti reči u posebnom delu teksta). Odbor zaseda od 2004. godine i do sada je imao 58 sednica, od kojih neki delovi zasedanja nisu bili otvoreni za javnost, a to su (simptomatično) bili delovi u kojima se radilo o VOA, VBA ili BIA, jer su (razumljivo!?) imali status “državne tajne“.

Odbor od marta nema predsednika, što je bio radikal Dra-gan Todorović. Članovi odbora su: između ostalih Božidar Delić, bivši radikal, sada naprednjak, a pre svega komandant na Kosovu za vreme NATO bombardovanja i svedok odbrane Slobodanu Miloševiću; Branimir Đokić iz SRS, predsednik udruženja estradnih umetnika Srbije; Nataša Jovanović, polivačica vodom i čupačica skupštinskih kablova; poslanik SRS Jadranko Vuković koji je pet godina prenosio izveštaje BIA-e Vojis-lavu Šešelju u zatvor; poslanik DSS Željko Tomić protiv koga su stanari zgrade u Novom Sadu podneli krivičnu prijavu kojom ga terete da je oštetio državu za 3,2 miliona dinara, jer je prijavio da stanuje u No-vom Sadu , a živi u Beogradu više od pet godina; Miroslav Markićević, funkcioner NS Velimira Ilića koji na izbore izlazi sa udruženjem „Naši”

13 Preuzeto sa sajta, na dan 29.08.2010.: http://www.blic.rs/Vesti/Politika/183861/

Poslanicima-veruje--samo-bliza-rodbina

41

iz Aranđelovca, mrziteljima Peščanika i Parade ponosa.14 Slabo funkcionisanje Odbora kao nadzornog organa proizilazi

iz činjenice da predstavnici koji se nalaze u ovom odboru ne poseduju stručno znanje da bi efi kasno i u korist građana vršili ulogu za ko-ju su postavljeni. Odbor se uopšte nije bavio budžetskom kontrolom trošenja sredstava u sektoru bezbednosti. Svuda u svetu institucija «moći novčanika» (engleski purse power) predstavlja najjaču polugu parlamentarne kontrole. Srpski poslanici dobrovoljno odustaju da ovu moć iskoriste, na štetu građana. Poslanici u ovom periodu nisu post-avljali skupštinska pitanja i interpelacije predstavnicima izvršne vlasti u sektoru bezbednosti. Nisu ni sprovođene skupštinske istrage, niti je pokretan anketni odbor iz oblasti odbrane i bezbednosti. Konačno, Od-boru ne podnose izveštaj svi organi u sektoru bezbednosti. Primera radi, Ministarstvo odbrane nije dostavilo Skupštini nijedan izveštaj, a ostali organi to čine neredovno. 15

Takođe, skupštinski Odbor za odbranu i bezbednost kao i Odbor za fi nansije nisu javnost Srbije do sad nikad obavestile o tome da li državni potrošači, kao što su vojska, policija i službe bezbednosti, sred-stva iz budžeta koriste na zakonit i svrsishodan način. 16

Zakon o policiji iz 2005. godine omogućava nadležnom min-istru mešanje u operativni rad policije, što je javnost prepoznala, pa istraživanja javnog mnjenja pokazuju da čak 74% građana Srbije sma-tra da vlada i političari imaju veliki uticaj na rad policije.17

Zakonom o osnovama uređenja službi bezbednosti Srbije iz 2007. godine nadzorna uloga Odbora za odbranu i bezbednost je pre-cizirana i proširena. Odbor je, između ostalog, ovlašćen i za to da na-dzire zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupl-janje podataka i da izvrši neposrednu kontrolu službi bezbednosti.18

Ovim zakonom parlamentarni nadzor je dosta proširen. Odbor

14 Citirana analiza Tamare Kaliterne

15 Preuzeto sa sajta, na dan 21.09.2010.: http://www.danas.rs/danasrs/feljton/posla-

nici_ne_koriste_svoje_nadleznosti.24.html?news_id=173234

16 Preuzeto sa sajta, na dan 21.09.2010.: http://www.danas.rs/danasrs/feljton/tran-

sparentnost_ne_skodi_bezbednosti.24.html?news_id=173855

17 Preuzeto sa sajta, na dan 21.09.2010.: http://www.danas.rs/danasrs/feljton/instru-

menti_nadzora_se_nedovoljno_koriste.24.html?news_id=173979

18 Preuzeto sa sajta na dan 07.09.2010.: http://www.ccmr-bg.org/Godisnjak+reforme

+sektora+bezbednosti/3526/%22Dva+potpuno+razlicita+zakona%22.shtml

42

će moći da tražI uvid u razna dokumenta, fi nansije tajnih službi, nadzire zakonitost primenjenih mera, traži vanredne izveštaje o radu agencija. Međutim, taksativno su nabrojana pitanja koja poslanici ne mogu post-avljati direktorima službi: pitanja o identitetu sadašnjih i bivših sara-dnika službe; pripadnicima službe sa prikrivenim identitetom; trećim licima kojima bi otkrivanje tih podataka moglo da šteti; metodima pribavljanja obaveštajnih i bezbednosnih podataka; akcijama koje su u toku; načinu primene posebnih postupaka i mera; i na kraju, podacima i informacijama koje su pribavljene razmenom sa stranim službama i međunarodnim organizacijama. Čitajući ovaj spisak, mnogi poslanici su zavapili: “Pobogu, pa šta uopšte sme da se pita?” Odgovor na ovo pitanje bio bi ono što ne piše u Zakonu, a to je: da traže podatke o svim akcijama, da li je bilo kršenja ljudskih prava, proverava da li ima sudskih naloga koliko je bilo akcija prisluškivanja.19

Jako bitan Zakon o lustraciji,20 donešen 2003. godine, i dan da-nas je u Srbiji samo „mrtvo slovo na papiru”. Do danas ovim zakonom nije lustriran – niko,21 zbog toga što u Skupštini nije bilo potrebne većine da se odrede članovi lustracione komisije. A kada je ona formirana saopštila je da „nije u mogućnosti da obavi prethodni postupak ispi-tivanja odgovornosti za kršenje ljudskih prava kandidata za narodne poslanike, jer bi time povredila zakonske rokove i prava učesnika u postupku”. Komisiji takođe nikada nije bio obezbeđen ni prostor za rad, ni sredstva iz budžeta. Ovaj zakon nije preterano selektivan, ali zemlje koje su ga najuspešnije sprovele (Češka i Istočna Nemačka),22 su se brzo vratile u krug razvijenih evropskih demokratija. Lustracija je pre-duslov da bi se do krivične odgovornosti u zemlji premreženoj zločinom uopšte i moglo doći.23

Nezainteresovanost vlasti u Srbiji da raskrsti sa zločinačkom prošlošću ovde je više nego očigledna. Vlastima Srbije nije u interesu da Srbija postane razvijena evropska demokratija. A u daljem tekstu ćemo videti da ovaj problem onemogućavanja prostora za rad instituci-

19 Preuzeto sa sajta, na dan 21.09.2010.: http://www.vreme.com/cms/view.php?id

=546006

20 Zakon o lustraciji - zakon o odgovornosti za kršenja ljudskih prava.

21 Preuzeto sa sajta, na dan 06.09.2010.: http://www.e-novine.com/index.php?news

=22987

22 Preuzeto sa sajta, na dan 06.09.2010.: http://sh.wikipedia.org/wiki/Lustracija

23 Lilić S., Preuzeto sa sajta, na dan 06.09.2010.: http://www.e-novine.com/index.php?

news=22987

43

jama koje su predviđene da vrše civilnu demokratsku kontrolu i spro-vode zakone i opstruiranja njihovog rada od strane vlasti na različite načine nije usamljen slučaj.

Koliko je jaka veza između kriminalaca i ljudi koji su od 2000. do danas na vlasti u Srbiji možemo opisati sa par primera. Svaki od njih oslikava nasleđeno stanje u institucijama koje su upravo predmet reforme i treba da budu pod civilnom demokratskom kontrolom:

smrt Momira Gavrilovića, visoko rangiranog pripadnika RDB 2001. godine,24

oružana pobuna JSO (Crvene beretke) i blokada autoputa u Kuli i Srbiji kada su tražili smenu ministra policije Dušana Mihajlovića i iz-vojevali ostavke načelnika RDB Gorana Petrovića i njegovog zamenika 2001. godine,25

atentat na predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića 2003. go-dine od strane pripadnika JSO, Zemunskog klana i nekog broja pripa-dnika DB (BIA),26

i ostali pokušaji atentata, ubistava i otmica.Usledilo je donošenje Zakona o borbi protiv organizovanog

kriminala 2002. godine,27 formiranje Specijalnog tužilaštva za organi-zovani kriminal (Specijalnog suda, 2003.godine), donošenje Zakona o BIA-i (28 članova), kojim je RDB transformisan u BIA-u 2002. godine i stavljen pod kontrolu Vlade (ako se predaja izveštaja 2 puta godišnje Odboru za bezbednost može nazvati kontrolom). Sve to nije pomoglo reformi sektora bezbednosti i sledom događaja može se reći da je do tada nije ni bilo. Značajno je pomenuti Zakon o službama bezbednosti SRJ iz 2002. godine, koji je po oceni stručne javnosti za razliku od Zakona o BIA-i, koliko-toliko uveo red, i po prvi put stavio ove službe bezbednosti u pravni okvir. Vojne službe su podređene Ministru od-brane i Saveznoj Vladi, uvedeno je da za praćenje i prisluškivanje vojne obaveštajne službe moraju imati sudski nalog, vojna policija odvojena je

24 Preuzeto sa sajta, na dan 06.09.2010.: http://www.vreme.com/cms/view.php?id

=294898

25 Preuzeto sa sajta, na dan 06.09.2010: http://www.vreme.com/cms/view.php?id

=301595

26 Preuzeto sa sajta, na dan 06.09.2010: http://sh.wikipedia.org/wiki/Atentat_na_Zorana

_%C4%90in%C4%91i%C4%87a

27 Narodna skupština Srbije - Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suz-

bijanju organizovanog kriminala

44

od vojnih službi bezbednosti što je jedan od demokratskih standarda,28 uređen je položaj, funkcije, uređenje i kontrola Vojnoobaveštajne (VOA) i Vojnobezbednosne agencije (VBA), kao i Službe bezbednosti (SB) i Službe za istraživanje i dokumetaciju (SID) u okviru Ministarstva inostranih poslova.29

Umesto civilne demokratske kontrole u Srbiji se 2010.godine, 10 godina posle pada Miloševićevog autoritarnog režima uvodi repre-sivno zakonodavstvo. Novi Zakon o elektronskim komunikacijama, kojim se Bezbednosno-informativnoj agenciji i drugim organima dozvo-ljava da bez odluke suda vrše uvid u komunikaciju putem telefona i interneta. Zakon je usvojen po hitnom postupku, ne uzimajući u obzir amandmane republičkog zaštitnika građana, proteste brojnih profe-sionalnih udruženja i nevladinih organizacija koji su upozorili na to da neke odredbe Zakona otvaraju mogućnost za zloupotrebe i da on krši ustavom zagarantovanu tajnost komunikacije. Protiv ovog zakona or-ganizacije civilnog društva su pokrenule žalbu pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti. Uvođenjem ovako represivne policijske i obaveštajne kontrole vlasti u Srbiji udaljavaju građane Srbije od Ustavom proklam-ovanih demokratskih principa i umesto da sprovode institucionalne re-forme (lustracija, otvaranje tajnih dosijea, civilna demokratska kontro la nad oružanim snagama, donošenje zakona o privatnim bezbednosnim agencijama, itd.) uvodi se kontrola građana i građanki.

2007. godine, posle samo 6 dana rasprave donet je Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Srbije. On uređuje samo nadzor i koordinaciju službi bezbednosti, zadaci i ovlašćenja biće regulisani naknadno posebnim zakonima o civilnim i vojnim službama.30

Ovim zakonom uspostavljen je Savet za nacionalnu bezbednost,31 čiji je zadatak između ostalog i da koordinira rad civilnih i vojnih obaveštajnih službi u hapšenju haškog begunca Ratka Mladića.32 Savet

28 Horvat Z.





31 Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Srbije, Sl. glasnik RS, br. 116/2007).

glava III, poglavlje 1., član 5.

32 Preuzeto sa sajta na dan 07.09.2010.: http://www.voanews.com/serbian/news/a-34

-2006-01-12-voa8-86963072.html

45

za nacionalnu bezbednost osnovan je iz četvrtog pokušaja. Takvo telo imaju Hrvatska, Crna Gora, SAD, Rusija, Izrael i Turska. U SAD na primer, Kongres je odgovoran za nadzor nad ovim telom. Savet za na-cionalnu bezbednost nastao je baš iz potrebe da se na jednom mestu okupe glavni donosioci odluka iz sektora bezbednosti i da na taj način bude uspostavljena koordinacija elemenata unutar ovog sektora. Tako bi bio zaokružen sistem bezbednosti i unapređena civilna demokratska kontrola nad akterima ovog sektora. Ono što nas zabrinjava (civilno društvo, građane, NVO) jeste činjenica što je predviđeno zakonom da se ovo telo fi nansira iz Republičkog budžeta, međutim, u budžetu od samog formiranja Saveta 2007, 2008. godine pa sve do danas 2010. godine nigde se ne pominje koliko novca građani odvajaju za ovo telo godišnje. Pitanje fi nansiranja ovog tela nije nevažno! Zakon kojim je osnovano ovo telo ne sadrži nijednu odredbu koja se odnosi na nje-govu kontrolu, tako da lako može da bude izvan civilne demokratske kontrole, dok svi ostali sektori moraju da sarađuju sa Savetom, a on je konsultativnog karaktera.33

Još jedan stepen kontrole uveden je usvajanjem jedinog aman-dmana od 30, član 3: “Rad službi bezbednosti pod nadzorom Naro-dne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Saveta za nacionalnu bezbednost i drugih organa javnosti u skladu sa Zakonom.”34 Na ovaj način, građani će preko ombudsmana i poverenika za informacije od javnog značaja (o čijem će radu biti reči u daljem tekstu) moći da traže podatke od službi. Do sad su službe, a posebno BIA, uporno i tvrdoglavo ignorisale takve zahteve, pa čak i sudske naloge. Е sad, sve je to tako lepo rečeno u zakonu, mada bi za nas još bolje bilo da je us-vojen bar još jedan amandman koji kaže da se u toku narednih godinu dana donese zakon o otvaranju tajnih dosijea koje su službe vodile o građanima iz političkih razloga. Ovaj zakon samo predstavlja okvir, a u njega treba uklopiti nove zakone o sve tri službe.35 Svakako zakon o ot-varanju tajnih dosijea mora biti donešen, u cilju prevazilaženja krajnje teškog tereta nedavne prošlosti.

33 Preuzeto sa sajta, na dan 21.09.2010.: http://www.ccmr-bg.org/upload/document/

licna_karta_savet_za_nacionaln.pdf

34 Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Srbije, Sl. glasnik RS, br. 116/2007).

glava I, član 3.

35 Preuzeto sa sajta, na dan 20.09.2010.: http://www.vreme.com/cms/view.

php?id=546006

46

Ovo je delimično, kao i sve u Srbiji, urađeno 2001. godine Ure-dbom o skidanju oznake poverljivosti sa dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u službi državne bezbednosti, koju je potom pre-imenovala u Uredbu o stavljanju na uvid određenih dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u Službi državne bezbednosti, ali i tada su svoj dosije mogli videti samo “unutrašnji neprijatelji, tj. unutrašnji ek-stremisti i teroristi” i to samo pisanu formu dosijea, bez ikakvog prava na objašnjenje, kopiranje, uvid u audio i video zapise.36

Da je nikad dosta poniženja govori i to da veliki broj poda-taka iz dosijea više i ne postoji. Po Zoranu Mijatoviću (tadašnjem za-meniku načelnika DB 2001) : “Posle petooktobarskih događaja vršeno je masovno uništavanje dokumentacije.” 37 Žalosno je da danas posle deset godina Vlada ne shvata da ti dosijei, ili ono što je od njih os-talo, pripadaju građanima. Srbija nije jedina zemlja u kojoj su ovakvi dosijei uništeni, to se dogodilo i Češkoj, ali ovi što su ostali, pa makar i prepravljeni podaci moraju biti otvoreni. To je jedan vid suočavanja sa prošlošću, početak kraja političke manipulacije građanima, početak reforme sektora bezbednosti (ili samo jednog dela), i uspostavljan-ja (Ustavnom poveljom SCG iz 2003. godine proklamovane) civilne demokratske kontrole.

Sramno nerealnu novu Strategiju nacionalne bezbednosti smo izložile ženama, aktivistkinjama i građankama Srbije na našim radioni-cama koje vodimo po unutrašnjosti Srbije. Ono što je frapantno jeste činjenica da ovoj studiji Ministarstva odbrane (i ostalih organa vlasti poput Vlade, BIA-e, Ministarstva spoljnih i unutrašnjih poslova) fali šira slika realnosti Srbije. Tvorci strategije zapravo ili žive u nekoj drugoj zemlji, ili su za nju pisali ovu strategiju. Ono što građanke Srbije sma-traju da je opasnost po njihovu bezbednost se nikako ne slaže sa slikom koju su tvorci iz Ministarstva odbrane stavili kao prvih 5 opasnosti. Ono što naše građanke brine su: problemi ekonomskog (ne)razvoja, prev-elika korupcija, neravnomeran privredni i geografski razvoj, nerešen status izbeglih i prognanih, i neke druge kategorije koje strategija nije ni predvidela kao „opasne” po bezbednost.

36 Preuzeto sa sajta, na dan 20.09.2010.: http://www.hereticus.org/arhiva/2004-1/

otvaranje-dosijea-politicke-policije-dockan-je-ili-ipak-nije.html

37 Vasić M.; Atentat na Zorana, Beograd, Politika : B92 : Vreme : Narodna knjiga, 2005,

str.33-34.

47

Posledice loše reforme sektora bezbednostipo građane i građanke Srbije

U Srbiji se danas civilna demokratska kontrola svodi na političku borbu raznih političkih partija za pozicije moći. Građani su tu samo puki posmatrači otimačine i raznih političkih prepucavanja.

Vlasti u Srbiji još nisu preduzele odlučne mere protiv onih koji zaista ugrožavaju bezbednost zemlje (ratnih zločinaca u bekstvu, pri-padnika organizovanog kriminala, nosilaca sprege ostataka ratne mafi -je i tajkuna, onih koji sprovode ili su sprovodili pljačkašku privatizaciju, lidera klerofašističkih i neonacističkih organizacija, itd.) jer ih ne vide (ili ne žele?) da vide kao takve. Savet za nacionalnu bezbednost nije uložio napore za hapšenje Ratka Mladića, a i dalje postoji, i građani i dalje izdvajaju sredstva iz budžeta za ovo telo.

Moram da napomenem da je Srbija jedina zemlja u Jugoistočnoj Evropi koja nije zakonskim putem uredila poslovanje privatnih bezbed-nosnih agencija u zemlji što predstavlja značajan faktor (ne)bezbed-nosti njenih građana. Broj zaposlenih u ovom sektoru je odavno preva-zišao broj policajaca u zemlji. A vlasti u Srbiji i dalje ne vide potrebu da zakonski regulišu ovu jako profi tabilnu sivu zonu bezbednosti iako je veoma poznato da su u ratovima na prostorima bivše Jugoslavije od-ređene službe bezbednosti, paravojne formacije i vojska počinioci zlo-čina kršenja ljudskih prava, a ovaj zakonski neregulisan sektor bezbed-nosti zapošljava i takve kadrove među regularnim. Na primer, Odbor za bezbednost nema nikakvu kontrolu nad privatnim bezbednosnim agen-cijama. Grube su procene su da ovaj sektor zapošljava 20 – 60.000 ljudi,38 u 3.200 agencija, 39od kojih je samo 470 registrovano.40

Osnovna obeležja nereformisanog sektora bezbednosti su: nedostatak transparentnosti i pojačana korupcija, visoki izdaci koji opterećuju nacionalnu ekonomiju, nedostatak vladavine prava i nep-ostojanje zakonskog okvira, nedostatak profesionalizma, bezbednosna struktura ne može da odgovori na savremene izazove i pretnje bezbed-nosti, politička zloupotreba službi bezbednosti (obaveštajnih službi, npr.špijunaža političkih protivnika), nemotivisanost i frustriranost vojnika kao posledice niskih zarada i neprofesionalizma, shvatanje regruta da je služenje vojske samo gubljenje vremena i zloupotreba i maltretiranje 38 SALW istraživanje, UNDP, 2002, str.10.

39 SALW istraživanje, UNDP, 2005, str.88.

40 Podatak Agencije za privredne registre, na dan 17.08.2010.

48

regruta.41 Srećom po regrute vojni rok se ukida krajem 2010.godine. Sr-bija, nažalost i deset godina posle promena sadrži većinu ovih obeležja.

Sramna činjenica demokratskih promena u Srbiji jeste to da javnost još ne zna ko je i zašto ubio dvojicu gardista u kasarni „Karaš“ 5. oktobra 2004. godine na Topčideru. Ovaj slučaj je primer sram-nog, zločinačkog, netransparentnog i ekstremno neljudskog ponašanja Vojske Srbije. Da bi reforma sektora bezbednosti dostigla određen nivo koji bi zadovoljio kriterijume postavljene od strane evropskih institucija potrebno je upravo uspostavljanje političke odgovornosti i transpar-entnosti bezbednosnog sektora,42 u ovom slučaju Vojske Srbije koja ni danas posle 6 godina nije našla za shodno da utvrdi ko su ubice dvojice mladih ljudi, građana Srbije, koji danas ne bi bili mrtvi da nisu morali da odsluže vojni rok i baš zato se našli u kasarni te noći.43 Iz ovoga možemo konstatovati da državni, naročito pravosudni organi op-struiraju istragu ovog zločina, iz određenog razloga (pretpostavka je skrivanje Haškog optuženika Ratka Mladića u objektima Vojske Srbije). Krivični postupak je još uvek u predistražnoj fazi, a javnost nedopus-tivo ravnodušna. U ovom primeru jasno možemo zaključiti da je došlo do jasnog ignorisanja transparentnosti, nezavisnog sudstva i sudskog nadzora nad akterom sektora odbrane, civilne demokratske kontrole, parlamentarne kontrole, svih mogućih zakona, političke odgovornosti i da odgovorni u Vojsci Srbije i dalje vode politiku ličnih interesa i da su i dalje „Država u državi“.

Još jedan sraman primer zloupotrebe građana i građanki od strane Vojske Srbije, jeste ekspolozija u užičkoj fabrici „Prvi partizan“ 3. septembra 2009. godine koja je usmrtila šest žena i jednog muškarca, radnike ove fabrike. Tragedija u Užicu je otkrila kako sama država, koja bi trebalo da garantuje prava iz sveta rada, besomučno eksploatiše radnice i radnike. Radnice u užičkoj fabrici „Prvi partizan“ radile su

41 Born H., Fluri P., Lunn S., Owersight and Guidance, The relevance of Parliamentary

Oversight for Security Sector Reform; DCAF Document No.4.; Brussels/Geneva, 2003.,

Page 4.

42 Reccomendation 1713 (2005) on Democratic owersight of the security sector in Mem-

ber States adopted by the Venice Comission at its 64th Plenary session, (Venice, 21-22

October 2005), Venice Comission.

43 Preuzeto sa sajta, na dan 21.09.2010.: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/135/

Hronika/185951/Bati%C4%87%3A+Odbijanje+ve%C5%A1ta%C4%8Denja+potvr%C4

%91uje+da+su+gardisti+ubijeni.html?email=yes

49

bez ugovora o radu, i to po 12 sati dnevno u nehigijenskim uslovima, i na rizičnim mestima. Fabrika municije u Užicu je gotovo jedina fabrika koja danas ima proizvodnju, i visok procenat nezaposlenih u tom gradu je još jedan izgovor državi, kao poslodavcu, da ucenjuje radnice i rad-nike. Takođe, minimalne zarade (oko 20. 000 dinara) ne odgovaraju realnim zaradama koje vojna industrija, kao najprofi tabilnija industrija i kod nas i u svetu, ostvaruje. Dok se Vojska Srbije u duhu patriotizma i nacionalizma hvali da je ‘lider na Balkanu’ u izvozu namenske industri-je, da fabrike naoružanja pune državni račun devizama i kako je samo u toku 2008. godine Srbija inkasirala 400 miliona dolara od namenske industrije a za poslednje dve godine oko milijardu dolara.44

Rodna dimenzija reforme sektora bezbednosti

Reforma Vojske Srbije i sistema odbrane u pravcu rodne ravno-pravnosti, ne sadrži sistemske mere koje podstiču rodnu ravnopravnost. Iako su danas izjednačeni uslovi za prijem u profesionalnu vojsku i izjednačene plate i novčana primanja za žene i muškarce, stanje rodne ravnopravnosti nije na zadovoljavajućem nivou.45 Do juna 2010. za pro-fesionalnu vojsku prijavilo se 1.240 žena.46 Na Vojnu akademiju je tek 2007/08 prvi put u istoriji primljeno 30 žena i to tek posle međunarodne konferencije „Žene u vojsci“ koja je održana 2006. godine od strane Ministarstva odbrane i misije OEBS u Srbiji. Što se tiče etničke struk-ture, 91,21% pripadnika Vojske Srbije se izjasnilo kao Srbi, što govori da ne postoji srazmerna zastupljenost pripadnika etničkih manjina u sistemu odbrane.47 2009. godine na konkurs za Vojnu akademiju pri-javilo se 742 muškarca i 240 žena.48 Procenat devojaka za prijem na Vojnu akademiju usklađuje se svake godine sa potrebama Generalštaba i kreće se od 17,3 odsto u 2007. godini, kada je na školovanje prim-ljena prva generacija žena, do 20,07 odsto u 2009. godini.

44 Preuzeto sa sajta, na dan 21.09.2010.: http://www.mod.gov.rs/cir/aktuelno/izdvaja-

mo/vojna_industrija_19072010.pdf

45 Princip reprezentativnosti i reforma sektora bezbednosti u Srbiji, Izvod iz godišnjaka

reforme sektora bezbednosti, CCVO, Beograd, str.13,14.

46 Preuzeto sa sajta, na dan 25.09.2010.: http://zena.blic.rs/Poslovna_zena/3871/Dame

_u_vojnickim_cokulama_Kako_se_zene_snalaze_u_vojsci

47 Princip reprezentativnosti i reforma sektora bezbednosti u Srbiji, Izvod iz Godišnjaka

reforme sektora bezbednosti, CCVO, Beograd, str.14.

48 Sajt Vojne akademije.

50

Žena među ofi cirima je 0,333 odsto, podofi cirima 0,38 odsto i među vojnicima 4,86 odsto. Od ukupnog broja državnih i vojnih slu-žbenika i nameštenika u ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije žene su zastupljene sa 46,88 odsto.49

Na potrebu reforme policije u pravcu rodne ravnopravnosti opet su usmerile i inicirale međunarodne institucije OEBS i Savet Evrope, ova reforma je najbolje sprovedena jer je postojao interes Vlade da se ona izvede. Povećanje broja žena podržalo je 68,8% građana po ispiti-vanjima javnog mnjenja.

Negativna karakteristika svih napora da se poveća broj žena u policiji, jeste ograničenje kvota za prijem žena na policijsku obuku (do 30 polaznica). I na osnovnima studijama Kriminalističke policijske akademije koje se fi nansiraju iz budžeta, devojke čine 10% upisanih studenata. Nisu svi nivoi policijskog obrazovanja dostupni za oba pola. Istaknuta je potreba ukidanja gornjeg praga za prijem žena na obuku i školovanje u MUP-u. Trenutni procenat zastupljenosti žena u MUP- u nije poznat iz razloga što MUP nije odgovorio na to pitanje za potrebe istraživanja. Transparentan sistem upravljanja ljudskim resursima koji vrednuje stručnost i inicijativu u MUP-u ne postoji. 50

Kada se radi o rodnoj ravnopravnosti osvrnućemo se na činje-nicu da žene u populaciji Srbije čine 51,4 odsto stanovništva, a nji-hova zastupljenost na rukovodećim pozicijama u ministarstvima (min-istri, državni sekretari, pomoćnici ministara), koja su neposrednije angažovana u domenu bezbednosti, znatno je ispod ukupnog proseka za sva ministarstva.51

Što se tiče rodne i etničke ravnopravnosti i zastupljenosti man-jina u bezbednosno-informativnim službama za potrebe istraživanja CCVO, službe nisu dostavile podatke 2009. godine. 52

Nezavisna tela u nemilosti vlasti Srbije

Pošto je stepen demokratske kontrole nad vojskom ali i sek-torom bezbednosti uopšte bitan uslov za integraciju u evropske struk-

49 Preuzeto sa sajta, na dan 25.09.2010.: http://www.studiob.rs/info/tema.php?id=222



51 Preuzeto sa sajta, na dan 25.09.2010.: http://www.studiob.rs/info/tema.php?id=222



51

ture, kontrolori vlasti su u Srbiji uvedeni jer je njihovo postojanje u skladu sa evropskim standardima (kao i neki od gore pomenutih zako-na). Nezavisna tela poput Agencije za borbu protiv korupcije, Komisije za zaštitu konkurencije, ombudsmana, poverenika, revizora i ostalih kontrolnih tela čija je funkcija da služe građanima Srbije i kontrolišu čuvare su samo kamen u evropskoj cipeli Srbije.

Srbija je na svom evropskom putu dobila niz institucija koje bi trebalo da kontrolišu vlast i štite prava građana, međutim te institucije zapravo nemaju ili prostorije, ili budžet, ili zakon koji defi niše njihove nadležnosti. Takođe, ne postoji volja vlasti da sarađuju sa njima. Vlast u Srbiji kontrolore doživljava kao dosadne goste koje je primila da se tamo neki bogati rođak iz inostranstva ne bi naljutio. O tome svedoči Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić koji traži da mu Vlada omogući rad, koji ne dobija odgovore na pitanja, iako je zakonska obaveza Vlade da mu ista omogući. Ovi kontrolori vlasti, čija je uloga da ostvaruju civilnu demokratsku kontrolu, su po mišljenju vlasti preterano ozbiljno shvatili svoju ulogu. Još jedan primer za to je pet godina postojanja Zakona o državnoj revizorskoj instituciji koja ne postoji jer vladi ne odgovara da revizori vrše kontrolu budžeta.53

Zakon o državnoj revizorskoj instituciji, kojoj je Ustavom Re-publike Srbije dodeljeno da kontroliše način trošenja sredstava svih budžeta, praktično se još ne primenjuje. Ovoj instituciji nisu obezbeđeni uslovi za njen nesmetan rad, tako da ne postoji sistemska kontrola trošenja budžeta svih državnih organa. To znači da je fi nansijska trans-parentnost i kontrola trošenja budžetskih sredstava građana Srbije 10 godina posle promena na istom nivou na kome je bila 2000. godine.

Jedna od najvažnijih pretpostavki transparentnosti je što je pra-vo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja zagarantovano novim Ustavom Srbije. Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, kao niži pravni akt, omogućuje ostvarivanje ovog prava uz pomoć novouvedene institucije Poverenika za informacije od javnog značaja. Po slovu ovog zakona, svi državni organi su obavezni da javno objave i građanima učine dostupnim informator o svom radu. Iskustvo Rodoljuba Šabića nam govori drugačije.

Iskustva Zaštitnika građana Saše Jankovića, predsednice Save-ta za borbu protiv korupcije Verice Barać i Poverenika za informacije

53 Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije , intervju za Nin, 18. maj

2010.

52

od javnog značaja Rodoljuba Šabića imaju nešto zajedničko – a to je neodazivanje Vlade na njihove pokušaje da im omoguće rad, a to je “samo“ da je kontrolišu u ime građana i rade svoj posao!

Onda se kao građani Srbije pitamo o čemu nama vladajuća elita priča deset godina, o kojoj reformi, i kojoj civilnoj demokratskoj kon-troli? Možda je zbog toga jedan zapadni zvaničnik opisao srpsku refor-mu posle razgovora sa nekolicinom ovdašnjih zvaničnika: „Sve vi imate na prvi pogled, ali kada se pogleda malo pažljivije, vidi se da malo čega u stvari ima“.

Zaključak

Najveći problem u evropskim integracijama Srbije i dostizanju zadovoljavajućeg stepena civilne demokratske kontrole nad svim sek-torima pa i sektorom bezbednosti kao jednim od najvažnijih, jeste ne-dostatak transparentnosti. To je naročito vidljivo u trošenju budžetskih sredstava. Građani nemaju dostupne informacije o tome koliko troše vojska, policija, i ostale službe bezbednosti. Zakon ih sa druge strane na transparentnost premalo obavezuje. Ne postoji jasna vidljivost koji akter sektora bezbednosti je koliko potrošio. Na primer, Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova kao i službe bezbednosti izuzeti su iz zakonskih procedura za javne nabavke.

Institucije koje su namenjene za civilnu demokratsku kontrolu i nadzor su često onemogućene da vrše svoju funkciju iz nekoliko do sada dobro poznatih razloga: Odbori nemaju odgovarajuće kapacitete, imaju preširoko polje koje treba da nadgledaju, nemaju stručni tim koji bi ih savetovao o stručnim pitanjima koja su usko vezana za polje nadziranja, ili u najčešćem slučaju, potencijalnog nedostatka političke volje da se ozbiljnije bave institucijama sektora bezbednosti.

Skupština, najmoćniji organ civilne demokratske kontrole, često ne koristi sve mehanizme koji su joj zagarantovani Ustavom da vrši civilnu demokratsku kontrolu u ime građana Srbije. Iz nedostatka političke volje, političke kulture, nestručnosti ili neznanja? Svakako na štetu građana!

Zbog nedostatka političke volje neki zakoni se ne sprovode (obično su to zakoni koji se bave bitnim temama za građane: lustracija, korupcija, privatizacija, monopol, ratni zločini...), jer vlada za njihovo sprovođenje i institucije nikada ne predvidi budžet, a skupština kao što smo sam već navela budžet olako usvoji.

Šira javnost o organizacijama civilnog društva nema pozitivne

53

stavove ni deset godina nakon demokratskih promena i svega što su or-ganizacije civilnog društva uradile. Prema istraživanju javnog mnjenja iz 2008, tek nešto više od polovine ispitanih građana (54%) znalo je na šta se odnosi termin organizacija civilnog društva, dok je skoro polov-ina (47%) ispitanika imala negativne asocijacije na spominjanje ovog pojma. Veoma mali procenat njih (14%) smatra da organizacije civilnog društva rade u najboljem interesu Srbije.54 Partijski mediji doprinose stvaranju loše slike civilnog drštva, nepoverenja i proizvodnji mržnje od strane kvazi patriotskih, klerofašitičkih i neo-nacističkih organizacija.

Ustavom nije defi nisano pravo civilnog društva da učestvuje u nadzoru sektora bezbednosti. Zakonima kojima je defi nisano da građani vrše civilnu demokratsku kontrolu nisu defi nisane sankcije za one koji to ne poštuju, tako je država ostavila sebi prostora da ignoriše zahteve organizacija civilnog društva.

Ravnomerna saradnja između organizacija civilnog društva i vlasti danas i posle deset godina od pada režima Slobodana Miloševića ne postoji. Nekome ide u korist da i dalje marginalizuje ove organizaci-je koje su glavna protivteža samovolji države.

Gordana Subotić

54 Preuzeto sa sajta, na dan 29.09.2010.: http://www.danas.rs/danasrs/feljton/saradnja

_sa_civilnim_drustvom_na_licnom_nivou.24.html?news_id=173586

54

Privatne bezbednosne agencije u Srbiji

Srbija ima jedan od najvećih sektora privatne bezbednosti u re-gionu Jugoistočne Evrope, ali je jedina zemlja u Jugoistočnoj Evropi koja nije zakonskim putem uredila poslovanje treće oružane sile u zemlji što predstavlja značajan faktor (ne)bezbednosti njenih građana. Broj zapo-slenih u ovom sektoru je odavno prevazišao broj policajaca u zemlji. Po-jam privatizacije ovog sektora podrazumeva i postojanje odgovarajuće zakonske regulative za uređenje sektora privatne bezbednosti. Indu-strija privatne bezbednosti se u Srbiji pojavila ranih 90-tih godina kao rezultat neefi kasnosti i erozije tadašnjih državnih organa bezbednosti i naravno prati globalni svetski trend ekspanzije privatne bezbednosti. Firme koje pružaju usluge fi zičko-tehničkog obezbeđenja su privredni subjekti i kao takvi nastupaju na tržištu. Njihov vlasnik nije država već privatno lice i nad njim se ne može vršiti kontrola i nadzor kao nad drža-vnim službama. To iziskuje postojanje odgovarajućeg zakonskog okvira koji bi kontrolisao osnivanje, postojanje, nadzor i kontrolu ovih subje-kata bezbednosti u Srbiji jer oni itekako mogu uticati na bezbednost građana Srbije, a njihov rad nije dovoljno kontrolisan od strane organa države, vojske, policije, odbora za bezbednost, parlamenta, itd. Za sa-da ovaj sektor u Srbiji nije integrisan u sistem bezbednosti i funkcioniše kao siva zona bezbednosti, nekontrolisana od strane države.

Privatne bezbednosne organizacije koje preovlađuju na bezbed-nosnom tržištu Srbije su fi rme za fi zičko-tehničko obezbeđenje i detek-tivske agencije. Firme za fi zičko-tehničko obezbeđenje su zastupljenije i one pružaju usluge fi zičkog i tehničkog obezbeđenja lica, objekata i imovine dok se detektivske agencije bave potragom za nestalim licima, borbom protiv delovanja destruktivih verskih sekti i ostalim detektivskim delatnostima. Pri registraciji agencije za obezbeđenje i zaštitu u Agenciji za privredne registre dobija se i licenca za detektivsku delatnost. 55

Nedostatak zakona o privatnim bezbednosnim agencijama ide na ruku vlasnicima istih na uštrb države Srbije i njenih građana iz ra-zloga što na ovom tržištu, koje nije ni malo neprofi tabilno, mogu da posluju po svojim zakonima. Slobodno sastavljaju ugovore o poslovnoj saradnji oko zaštite objekata tako da agencija uopšte ne bude odgovor-

55 Iz intervjua sa vlasnikom registrovane agencije za bezbednost i zaštitu koja posluje

na teritoriji Beograd i Mladenovac.

55

na ukoliko se bilo šta u objektu desi.56 Zapošljavaju aktivne policajace i vojna lica kao lično obezbeđenje i lica sumnjive kriminalne prošlosti, što smo mogli videti u uličnom obračunu pripadnika obezbeđenja kontra-verznog biznismena Predraga Rankovića Peconija i zaštićenog svedoka Ljubiše Buhe. Vlasnici i zaposleni su često bivši pripadnici JSO-a, supru-ge kriminalaca,57 bivši pripadnici paravojnih formacija koje su operisale na prostoru Bosne, posebno Srebrenice,58 Hrvatske, Kosova...

Jako bitna činjenica jeste da su u ratovima na prostorima bivše Jugoslavije određene službe bezbednosti, paravojne formacije i vojska počinioci zločina kršenja ljudskih prava, a ovaj zakonski neregulisan sek-tor bezbednosti zapošljava i takve kadrove među regularnim, tako da jako bitan problem ovde predstavlja provera lica koja se bave ovom de-latnošću. Provera od strane policije (zvanično) vrši se samo za lica koja su prijavljena kao zaposlena u agenciji, ne odnosi se na honorarno zaposlene (praktično) i odnosi se samo na proveru postojanja kriminalnog dosijea.59

Policija proverava da li je lice osuđivano i izdaje dozvolu za nošenja oružja licu koja važi za vreme radnog vremena i samo u objek-tu u kojem lice radi i za vreme radnog vremena. Oružje se razlikuje u zavisnosti od posla koje lice obavlja (da li je to pratnja novca koja za-hteva dugocevno ili automatsko oružje, a ako je u pitanju obezbeđenje lica i imovine onda je to pištolj). Jako zabrinjavajuća činjenica jeste da pojedina lica koja su 90-tih bila bliska sa tadašnjom vlašću mogu lako da nestanu sa liste osuđivanih jer je poznato da su vlasti u Srbiji odu-vek šurovale sa kriminalcima i kriminalnim grupama koji su činili kri-vična dela, učestvovali u ratovima i kršili ljudska prava građana Srbije. Policija takođe proverava statut agencije, ali samo ako je ta agencija registrovana pod šifrom 74600 kao agencija za obezbeđenje i zaštitu (iako je nelegalno poslovati bez registracije u Agenciji za privredne registre),60 što je dodatni razlog za donošenje Zakona o privatnim bez-bednosnim agencijama jer je samo 10% ovakvih agencija registrovano pod datom šifrom, dok je realno stanje stvari drugačije.









56

Za njih, bez ovog zakona, registracija je stvar dobre volje. Kada je reč o obuci, konkretno zakonodavstvo za obuku ne postoji, tako da je obuka ponekad nedovoljna i neprofesionalna, koja od agencije do agencije ili traje 2 dana po 6 sati i pruža je bivši potpukovnik Vojske Jugoslavije (što je slučaj sa agencijom koju sam gore navela),61 ili je reč o jednočasovnoj obuci za rukovanje oružjem.62

Procene su da je u ovom sektoru zaposleno od 20.000 do 60.000 ljudi.63 Međutim, jako je teško doći do tačnih informacija koliko ovaj sektor zapravo zapošljava baš zbog nedostatka zakonske regula-tive koja bi zahtevala da ovakve agencije i subjekti budu u zakonskoj obavezi da budu prijavljeni pod gore navedenom šifrom delatnosti ko-jom se bave. Ova brojka je pod znakom pitanja jer, nažalost, tržište privatne bezbednosti u Srbiji i dan danas predstavlja veliku misteriju, s obzirom da jedine zvanične podatke koje sam dobila i u ovom izveštaju navela jesu par istraživanja UNDP-a iz 2002. i 2005. godine, CCVO-a i OEBS-a iz 2008. godine. Zvanične podatke i broj zaposlenih i registro-vanih agencija je jednostavno nemoguće dobiti.

Zakoni koji se odnose na ovaj sektor u Srbiji su:Zakon o društvenoj samozaštiti donet 1986. godine (koji • je propisivao zadatke i odgovornosti privrednih subjekata u sistemu bezbednosti Srbije, među kojim i obaveznu polici-jsku kontrolu postojanja kriminalnog dosijea i psihofi zičkog stanja zaposlenih) koji je zajedno sa još nekoliko zakona ukinut 1993. godine. Posle toga nije usvojen nijedan novi koji bi ga zamenio.

MUP-ov predlog zakona iz 2003. godine koji je bio u parla-• mentarnoj proceduri i nije usvojen (razlog je nepoznat).

Modeli Zakona civilnih organizacija koje se bave datom temom:Nacrti CCVO-a: Model zakona o privatnoj delatnosti obe-• zbeđenja i Nacrt zakona o privatnoj delatnosti obezbeđenja lica i imovine i detektivskoj delatnosti iz 2006. godine.

Nacrt zakona za privatno obezbeđenje lica i imovine Odbora • udruženja preduzeća za fi zičko-tehničko obezbeđenje pri




63 SALW istraživanje, UNDP, 200., str.10.

57

Privrednoj komori Srbije iz 2006. godine.64

Postoje i zakoni koji se odnose na određene segmente koji se u ovom sektoru moraju poštovati:

Zakon o oružju i municiji (reguliše dozvole za nošenje • oružja, posedovanje, držanje i nošenje)65

Svakako, sveobuhvatnog Zakona koji bi sadržao sve specifi čnosti i karakteristike sektora privatne bezbednosti i dalje nema. Parcijalno poštovanje zakona nikako nije najbolje rešenje.

U interesu građana Srbije je da ovaj sektor bezbednosti bude pod strogim nadzorom Odbora za bezbednost, MUP-a što se tiče us-postavljanja kontrole, izdavanja dozvola i postavljanja odgovarajućih unutrašnjih standarda ovog sektora. Neophodno je da u sastavl-janju Zakona o privatnim bezbednosnim agencijama pored ovih tela učestvuju i zainteresovane civilne organizacije koje se bave ovim pitan-jima: osiguravajuća društva, sindikati, udruženja FTO-a i klijenti koji mogu dati korisne savete za izradu Zakona. Ministar policije Ivica Dačić je najavio izradu Zakona u aprilu 2010. godine.66

Pri Privrednoj komori Srbije postoji Udruženje za privatno obezbeđenje sa 77 agencija koje su članice.67 Ovo udruženje okuplja privredna društva i preduzetnike koji se bave privatnim obezbe-đenjem, usklađuje rad i štiti njihove profesionalne interese. U Udruženju privredna društva i preduzetnici razmenjuju iskustva, usaglašavaju in-terese, dogovaraju zajedničke aktivnosti, pokreću odgovarajuće inici-jative radi unapređenja poslovanja i realizacije projekata.68

Srbiji je hitno potreban zakon koji bi uredio ovaj sektor bezbed-nosti, koji bi razgraničio privatnu i javnu bezbednost, kako bi policija i privatne bezbednosne agencije bile komplementarne što se tiče zako-na, a ne jedne drugima konkurencija. Takođe i zbog činjenice da Srbija jedina u regionu nema ovakav zakon.

64 Privatne bezbednosne kompanije u Srbiji, izazov ili pretnja? CCVO, 2008., str.35.

65 Kekovic Z., Sistemi bezbednosti, Fakultet bezbednosti, Beograd, 2003, str.216.

66 http://www.blic.rs/Vesti/Politika/184108/Dačić-Izrada-zakona-o-privatnom-

obezbedjenju

67 Podatak koji sam dobila u Privrednoj Komori Srbije od Udruženja za privatno

obezbeđenje na dan 19.08.2010.

68 Preuzeto sa sajta Privredne komore Srbije na dan 19.08’2010. http://www.pks.rs/

Default.aspx?tabid=1843

58

Ono što hitno treba regulisati je:Strožije izdavanje dozvola za rad – precizno defi nisati polje rada i 1. dozvole izdavati na određeni vremenski period kako bi pri obnovi bila ponovo vršena kontrola.

Kontrola zapošljavanja lica (svih radnika, a ne samo stalno zapos-2. lenih, uzimajući u obzir činjenicu da se u Srbiji u svim, pa i u ovom sektoru, „radi na crno“).

Jasnije defi nisati Zakon o policiji koji zabranjuje obavlja nje samo-3. stalnih privatnih i profesionalnih delatnosti, ali ne pomi nje to da li policajci mogu da rade za nekog i obavljaju te iste profesion-alne delatnosti.69 Zakon o vojsci dozvoljava samostalno obavljanje profesionalne delatnosti, i rad za naknadu uz odobrenje načelnika Generalštaba, odnosno ministra odbrane.70

Rigoroznija kontrola izdavanja dozvola za nošenje oružja licima koji 4. rade u ovom sektoru (procenjuje se da ovaj sektor poseduje 47.000 komada oružja, podatak je iz 2002. sa tendencijom porasta).71

Kontrola obuke zaposlenih (postavljanje odgovarajućih sta nda rda 5. za sve privatne bezbednosne agencije: ko vrši obuku, koliko ona traje, ko donosi odluku da je lice obučeno za vršenje posla...).

Kontrola zdravstvenog psiho-fi zičkog stanja zaposlenih u ovom 6. sektoru (opšte je poznato da je ove lekarske preglede lako obaviti i dobiti odgovarajuću potvrdu).

Precizna evidencija ugovora privatnih bezbenosnih agencija, pri-7. javljivanja radnika, visina plata i honorara (sat vremena rada na ovim poslovima se kreće od 120-150 dinara, kada se obezbeđuju VIP ličnosti nešto više).72 Postaviti određene uslove i kontrolisati. Poželjno da postoji organ unutar policije koji bi se isključivo bavio privatnim bezbednosnim agencijama.

Pospešiti transparentnost i javnost rada ovih agencija, od broja za-8. poslenih, do ugovora. Broj privatnih bezbednosnih agencija u Srbiji po procenama iz 2005. godine je 3.200, od čega je 170 registro-

69 Zakon o policiji, Službeni glasnik Republike Srbije, 101/05, čl.133.

70 Zakon o vojsci, Službeni glasnik Republike Srbije, član 52.w

71 „Živeti s nasleđem – istraživanje o SALW Republika Srbija”, UNDP, 2002, str.10.



59

vano.73 Pod ovom delatnošću danas registrovano je 470 privred-nih subjekata, sa nijansama da li se bave samo obezbeđenjem ili istražnom delatnošću jer je trenutno na snazi usaglašavanje sa zakonima Evropske unije što se tiče klasifi kacije, pa nije moguće dobiti tačan podatak jer se subjekti još nisu opredelili za poddelat-nost (istražna delatnost, suzbijanje destruktivnih verskih sekti, obezbeđenje).74 Odavde ne možemo sa sigurnošću zaključiti da li ovaj porast zapravo predstavlja porast broja agencija koje se bave ovom delatnošću ili pozitivan trend porasta broja registrovanih agencija u Srbiji (poštovanje zakona).

Pod velikim znakom pitanja, i ako zakon bude donešen, jeste to da li su državne institucije Srbije dovoljno jake da ga sprovode, jer ukoliko danas ne postoji jaka politička volja za njegovo donošenje, ne-ma nade ni da će se on sutra sprovoditi. U slučaju Srbije treba uzeti u obzir sve specifi čne karakteristike ovog sektora tako da bi bilo od velikog značaja da što veći broj relevatnih organizacija države i civilnog društva uzme učešće u izradi zakona, i da što veći broj istih učestvuje u kontroli i nadzoru sprovođenja zakona i tako potpomognu reforme sektora bezbednosti Srbije što je i u interesu njenih građana.

Gordana Subotić

73 SALW istraživanje, UNDP, 2005., str.88.

74 Podatak agencije za privredne registre, na dan 17.08.2010.

60

Bezbednost braniteljki ljudskih prava, aktivistkinja za mir, angažovanih umetnica, novinarki -

Povodom 10 godišnjice Deklaracije o braniteljkama i branitelji-ma ljudskih prava UN (Deklaracija o pravima i odgovornostima poje-dinki i pojedinaca, grupa i društvenih organa u unapređivanju i zaštiti univerzalno priznatih ljudskih prava i osnovnih sloboda, usvojena od strane Generalne skupštine UN, 8. marta 1999) Žene u crnom su or-ganizovale međunarodnu sesiju na kojoj su govorile: Nada Dabić, NVO Esperanca, Novi Sad; Jovanka Brkić, Žene u akciji, Velika Plana; Ka-tarina Jozić, Komitet pravnika za ljudska prava/Jukom; Staša Zajović, Žene u crnom, Maja Savić, Labris; Aida Ćorović, Urban-In, Novi Pazar; Svetlana Lukić, Peščanik/B92, Dijana Milošević, Dah teatar; Marko Ka-radžić, državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Republike Srbije, Nadežda Gaće, Nezavisno udruženje novinara Srbije a sesiju je moderirala Jelka Jovanović, novinarka agencije Beta.

Na sesiji je učestvovalo 85 aktivisktinja iz Srbije, Bosne i Her-cegovine i Crne Gore.

Učesnice panel diskusije kritički su govorile o bezbednos-nim problemima sa kojima se suočavaju braniteljke ljudskih prava, političkim, socio-ekonomskim i kulturnim teškoćama i preprekama, koje možemo klasifi kovati na sledeći način:

Patrijarhalna konzervativna kultura: demonizacija braniteljki ženskih ljudskih prava, posebno u malim mestima, nekažnjivost nasilja nad ženama, veoma niska kultura ljudskih a posebno ženskih ljudskih prava, nepoznavanje zakona od strane najvećeg dela žena.

Klerikalizacija države i društva: gubljenje sekularnog karak-tera države, neustavni uticaj verskih zajednica na državne institucije, na zakonodavnu sferu (najčešće su navođene opstrukcije Srpske pra-voslavne crkve i ostalih verskih zajednica u usvajanju Zakona protiv diskriminacije), mešanje verskih zajednica u obrazovne insitucije, itd. Sve učesnice su upozorile da kleronacionalističke tendencije i pokreti ugrožavaju dostignuti stepen ženskih prava, posebno pogađaju aktiv-istkinje civilnog društva.

Klerofašističke i neonacističke organizacije: uglavnom se radi o omladinskim organizacijama koje poslednjih godina najčešće vrše

61

napade na braniteljke ljudskih prava, ranjive socijalne kategorije stanovništva (posebno romsku populaciju), aktivistkinje i aktiviste LG-BT organizacije. Pored navedene podrške Srpske pravoslavne crkve, pomenute organizacije uživaju podršku dela državnih institucija koja se posebno ogleda u tolerantnom odnosu prema tim organizacijama i nji-hovom nasilnom delovanju, neprimenjivanjem zakona, izjednačavanjem fašističkih i antifašističkih organizacija.

Siromaštvo, korupcija pravosudnog sistema, organizovani kriminal: nepravedna ili ’pljačkaška privatizacija’, korupcija najvećeg dela pravosudnog sistema, što dovodi do potpunog nepoverenja u insti-ucije. Osiromašenje najvećeg dela stanovništva posebno pogađa žene, jer najveći teret održavanja porodice i zajednice preuzimaju žene; to posebno otežava aktivistički angažman unutar civilnog društva, drastično povećava iscrpljenost i sagorevanje/burning-out aktivistkinja civilnog društva.

Medijska blokada: nezainteresovanost medija za aktivnosti nev-ladinih organizacija, posebno aktivnosti proaktivnog karaktera vezanih za pritiske na institucije radi usvajanja i primene zakona, inicijative vezane za odgovornost za ratne zločine, primenu zakona tranzicione pravde, primenu zakona o nasilju nad ženama.

Pozitivne prakse, načini prevazilaženja teškoća i alternative:

Kampanje aktivne solidarnosti: sa braniteljkama ljudskih pra-va, angažovanim umetnicama, ugroženom populacijom. Navedeni su brojni primeri solidarnosti sa ugroženim braniteljkama ljudskih prava (Sonjom Biserko, Biljanom Kovačević Vučo, Natašom Kandić, Ženama u crnom), umetničkim udruženjima (Dah teatar), novinarkama (Peščanik B92), romskom populacijom, itd.

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava: posebno je nagla-šeno solidarno i odgovorno delovanje Marka Karadžića, državnog se-kretara u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Republike Srbije. Istaknuta je njegova podrška naporima u promociji rada branitelja i braniteljki ljudskih prava, preduzimanje mera da se obezbedi sigurnost braniteljki ljudskih prava i promocija vrednosti civilnog društva. Na-žalost, Marko Karadžić je podneo ostavku (oktobar 2010.) na mesto državnog sekretara, zbog ozbiljnih neslaganja sa ministrom za ljudska

62

i manjinska prava.Zajedničke inicijative civilnog društva iz Srbije na međunaro-

dnim forumima: o položaju branitelja/ki ljudskih prava, problemima sa kojima se suočavaju, zajedničkom pritisku na državne institucije da se preuzmu obaveze poštovanja braniteljki ljudskih prava (država Srbija je krajem 2008. godine u Ženevi, na konferenciji UN o ljudskim pravima potpisala Memorandum o položaju branitelja/ki ljudskih prava, promociji njihovih prava, obavezi usvajanja plana akcije o zaštiti brani-telja/ki ljudskih prava, hitnom usvajanju antidiskriminacionog zakona, efektivne istrage o napadima na branitelje/ke ljudskih prava, itd.).

Međunarodna panel diskusija u Beogradu, 8. marta 2009.

63

Militarizacija uličnih akcija Žena u crnom: represija ili zaštita?

‘Aktivistkinje koje se zalažu za radikalan raskid sa zločinačkom prošlošću i za odgovornost za ratne zločin, bivaju kvalifi kovane kao ekstremistkinje pa i kriminalke...’ (Biljana Kovačević-Vučo)

Od početka rada Žena u crnom (1991) suočavale smo se sa raznim vidovima represije, kako na administrativno-državnom tako i na društveno-kulturnom planu. Oba ova nivoa su međusobno isprepletena i među njima postoji uzročno-posledična veza. Problemi sa kojima su se suočavale Žene u crnom bili su vezani uglavnom za naš odnos prema ratu, ratnim zločinima, suočavanju sa zločinačkom prošlošću, budući da smo kao ženska mirovna grupa imale probleme skoro isključivo zbog našeg insistiranja na svim nivoima odgovornosti za rat i ratne zločine počinjene u naše ime. Vidovi represije sa kojima smo se suočavale najkraće se mogu rezimirati na sledeći način:

REPRESIJA ADMINISTRATIVNOG KARAKTERA - izvor represije su uglavnom država i njene institucije: to su fi zički napadi od strane ultranacionalističkih grupacija kao produžene ruke represivnih organa države, zabrane rada u izbegličkim kampovima, permanentni prekršajni postupci, informativni razgovori -policijska ispitivanja, opstrukcije i za-brane skupova Međunarodne mreže ŽuC-a (uprkos tome deset skupova smo održale od 1992. do 2001), organizovane hajke i poziv na linč aktivistkinja ŽuC-a od strane ultranacionalističkih partija i političara, kriminalizacija putem fi nansijskih kontrola, raspisivanja policijskih po-ternica, kidnapovanje jednog aktiviste, oduzimanje pasoša aktivistkin-jama, pretresi stanova, telefonska prisluškivanja i ozvučivanja, kako privatnih stanova nekih aktivistkinja tako i prostorija ŽuC-a, policijska zaplena aktivističkog materijala i dokumentacije ŽuC-a, proterivanje međunarodnih volonterki i volontera, itd.

VERTIKALNA I HORIZONTALNA REPRESIJA ZAJEDNO - izvor re-presije nije samo državni aparat već i društvo, tj. sistem kontrole koji je sve više postajao horizontalan; nastavak fi zičkih napada od strane paradržavnih aktera; razni vidovi rata niskog intenziteta protiv drugačije mislećih (stigmatizacija i demonizacija, zastrašivanja, pokušaji sejanja razdora unutar grupe, zabrane uličnih akcija, telefonska uznemiravanja

64

i pretnje od strane ‘partriota’; kriminalizacija i diskreditovanje od stra-ne vlasti putem optužbi za ‘organizovano bavljenje prostitucijom’, itd.

MILITARIZOVANA BEZBEDNOST I ’ZAŠTITA’: tokom 2004. i 2005. godine došlo je do ozbiljnih napada na Žene u crnom, od kojih izdvajamo samo dva najdrastičnija slučaja: 10. jula 2004. na Trgu Re-publike u Beogradu, kad je velika grupa ‘patriotski orijentisanih ljudi’ napala Žene u crnom tokom obeležavanja devete godišnjice genocida u Srebrenici; policija nije adekvatno reagovala a krivična prijava podneta protiv napadača/ica je odbačena; 10. jula 2005. na Trgu Republike u Beogradu, grupa neonacista bacila je suzavac na učesnice i učesnike protesta povodom desete godišnjice genocida u Srebrenici; protiv napadača pokrenut je prekršajni postupak, dok krivična prijava koju su pokrenule Žene u crnom nije razmatrana. Kao uostalom ni desetine krivičnih prijava koje smo podnosile.

Represija protiv Žena u crnom pokazuje da su državne insti-tucije izvor represije (ili tzv. odmetnuti delovi represivnih bezbedno-snih instiuticija). Naime, te institucije se služe uslugama delikvenata, navijača, kriminalnih grupa kleronacionalističke i klerofašističke pro-venijencije, patoloških nasilnika. Ne radi se o spontanim akcijama po-menutih grupa već o ciljanim pretnjama i smišljenoj akciji u cilju di-skreditovanja, zastrašivanja i iscrpljivanja aktivistkinja Žena u crnom. Represija ima rodnu konotaciju: optužbe za prostituciju imaju za cilj napad na moralni integritet i odvraćanje aktivistkinja, posebno u man-jim sredinama, od aktivizma.

Nakon pomenutih događaja, Amnesty International je pokrenuo kampanju radi zaštite Žena u crnom, tražeći od nadležnih institucija u Srbiji da se prekine s represijom. Posle više stotina pisama iz celog sveta (uključujući i najvažnijih mirovnih organizacija i mreža) kampa-nja je ‘urodila plodom’ i to se ispoljava na sledeći način: ‘zaštita’ Žena u crnom se ogleda u pojačanom prisustvu policije na svim našim mani-festacijama. Takav vid ‘zaštite’ je u nekim svojim formama neprimeren i vodi izvesnom stepenu getoizacije i odvajanju naših manifestacija od participacije javnosti.

S druge strane, ovakav vid ‘bezbednosti’ uklapa se u globalne trendove militarizacije bezbednosti nakon 11. septembra 2001. godine. To služi i kao izgovor i opravdanje za kriminalizaciju društvenih pokre-ta, ali i za povećanje troškova za represivni aparat.

Na sastanku Mreže žena u crnom Srbije, u Vrdniku, 5. juna

65

2010. na kojem je učestvovalo oko trideset aktivisktinja Mreže Žena u crnom iz cele Srbije, razgovarale smo o sledećim pitanjima:

Šta misliš o ovakvom vidu policijske zaštite? Da li se ose-ćaš bezbednijom ili ne? Šta je politički cilj ovakve vrste ’zaštite’: zašto to rade? Da li je militarizacija umanjila ili uvećala učinak naših akcija: odvratila ili podstakla žene na manje/veće učešće? Šta da radimo? Koje su nam alternative, predlozi…?

Strogo kontrolisani paradržavni akteri: u cilju vršenja nasilja nad ‘nepodobnima‘, drugačije mislećim, država se koristi uslugama ‘pa-triotskih’ snaga - fudbalskih navijača, ultradesničarskih organizacija…

‘Policija tačno zna kad treba da im dozvole da naprave neki pro-blem, a kada ne. Oni kontrolišu celu bezbednosnu situaciju’ (Nevena).

‘Desio se potpuno preokret na stajanju posle suzavca kada su oni njih (fašiste) strpali u maricu (2005). Od tada kreće policijsko praćenje do prostorija i od prostorija ŽuC-a, u ime‘zaštite‘. Čak su je-dno vreme dolazili na moju adresu da proveravaju da li ja tu stanujem. Stalno nas zovu da pitaju kada krećemo kada se vraćamo…(Ljilja R.).

‘Navijači su instruisani i njima se upravlja. Oni se koriste za svrhe za koje su potrebni’ (Ljilja).

‘Huliganima se diriguje. Mi znamo da policija kontroliše i navijače i fašističke grupe i lako bi oni organizovali zaštitu bez cirkusa koji prave, sigurno bi mogli da nas ‘štite’ i u civilu. Taj ‘cirkus’ koji policija pravi sa nama po ulicama umanjuje ono što radimo. Verujem da postoji strah da će se desiti neki eksces koji oni žele da spreče, ja ne sumnjam u to. Postoje različiti nivoi vlasti, ja ne znam ko kontroliše koga. S jedne strane šalju policiju, a sa druge te grupe’ (Ivana).

‘Policajci su ljubazni sa fašistima, ćaskaju sa njima, kao da su stari poznanici, smeju se Obrazašima (pripadnici klerofašističke orga-nizacije Obraz). Policija je dobila instrukcije da se ništa ne desi. Kad mi prolazimo kao da upale refl ektor i zamene teze, od nas naprave one ‘problematične‘. Mi nismo svi zajedno, nego postajemo izdvojene iz grupe, suprotstavljene, neprijatelji. Pitanje je što se ne zabrane orga-nizacije koje prave probleme’ (Nataša).

‘Većina tih policajaca je učestvovala na ratištu, sad su svi oni raspoređeni po policijskim stanicama širom Srbije. I onda uopšte ne treba da čudi da kada idemo da stojimo, čujemo iza leđa ‘ja bih ovo sve pobio‘ (Saša).

‘Često imam osećaj kao da oni njih ‘štite’ od nas, a ne nas od

66

njih. Policajci su ti koji fašistima dozvoljavaju da se ponašaju agresivno‘ (Fika).

Militarizacija zaštite - strategija kontrole, odvajanja i izo-lovanja od ostatka stanovništva, stigmatizacija, žigosanje, ce-remonija javnog sramoćenja… svih koji izlaze iz političkog i dru-štvenog konsenzusa: sve to izaziva krajnju nebezbednost, ranjivost i iscrpljivanje aktivistkinja…

‘To je neka vrsta prevare i zamke - da se mi ‘upecamo’ da je to neka vrsta naše ‘zaštite’. To je u stvari transformacija one sile koja je bila pripremljena za ratište i pretvaranje javnog prostora u mesto za sukob. To što oni rade je na neki perfi dan način kreiranje velikog unutrašnjeg neprijatelja. Kada vi idete na stajanja i kada vas kordon odvoji od ostatka zajednice. To je ustvari pretvaranje vas, koje ste izašle na ulice da govorite u ime žrtava, u neku vrstu antipoda: s jed-ne strane vi ste žrtve, a sa druge strane ste i neprijatelji. Oni vas kao ‘štite’, ali vas od žrtve pretvaraju u neprijatelja. Jer kad odete odatle vi ostajete kao neprijateljice društva a ne žrtve. To je represija nad nama kroz njihovu ulogu naših zaštitnika’ (Atena).

‘Meni ne prija to što je policija u tolikom broju, jer oni ne dovode zaštitu na neku razumnu meru. I smatram da svaki skup treba da ima neku procenu bezbednosnog rizika. Policija ima dobre procene ali prave predstavu. S jedne strane, kada je veliki broj policajaca, to je kao po-ruka građanima da smo opasne, da se sklanjaju od nas. Meni to zaista posebno smeta jer mi uvek imamo neke prateće programe. Za vreme marša 8. marta (2010) policajci su nas gurali, zbijali, nismo mogle da pokažemo ono što smo pripremile. Oni degradiraju sve što radimo. Ne-prijatni su. Teraju nas u taj špalir kao da smo nešto najgore’ (Nevena).

‘Oni štite njih (fašiste) od nas, a ne nas od njih, jer da žele, sk-lonili bi ih, ali oni to neće. U pitanju je samo politička volja (Miloš).

‘Na maršu 8. marta ove godine imala sam sve vreme utisak da oni štite narod od nas. Tu sam videla policiju kao potpuno nepotrebnu, pogotovu onu u oklopima. I uz sve njih takve, na nama je 2005. godi-ne pukla bomba. A ti koji su nam bacili bombu su bili organizovani od strane nekog, imali su direktivu, došli su tu i svi su sve znali. Posle Sre-brenice 2005. godine ja se nikad nisam nebezbednije osećala nego kad su oni nas onako ušpalirali, i onako išli pored nas. To mi je bilo grozno. I nisu dali da se iz tog špalira izađe. Ja sam htela da izađem, ali su mi oni rekli da mogu da odem samo na sopstvenu odgovornost. Da mi auto

67

nije bio blizu, ja se ne bih usudila da odem. Kad su protesti vezani za genocid u Srebrenici, nisam sigurna da ako ne bi postojao onaj kordon policije, da fašisti ne bi nagrnuli, da ih ne bi došao mnogo veći broj i da ne bi nasrnuli…’ (Marija).

‘Kad sam prvi put došla na marš za 8. mart 2008. godine sa Romkinjama iz Bečeja, prvo što smo videle su oklopni policajci i ja i žene smo se uplašile. Marš je bio super, ali smo se pitale šta će oni tu. Romkinje koje su došle sa mnom imale su neprijatnost od žene kojoj smo davale materijal, ona nas je psovala ‘Ciganšture… Ne vidim zašto nas ‘štite’toliki policajci?’ (Danica J.).

‘Kada smo 24. maja ove godine imali mirovnu akciju na Trgu, kada smo izašli iz ŽUC-a bilo je više policije nego nas, nisam shvatila po-entu zašto ih toliko ima? Ispred, pored, iza, svuda… sa radio stanicama, automobilima. Narod nije ni obraćao pažnju na nas. Ne znam od koga bi oni trebali da nas štite. Imala sam neprijatan osećaj’ (Danica P.)

‘Neko je njima naredio da budu tu. To njihova službena dužnost i oni je izvršavaju čak iako imaju suprotan stav. Oni kao nas ‘štite’, a ustvari nas odvlače od ljudi. Dižu paniku svojom vizuelnom pojavom. Kada bi više njih bilo u civilu, bilo bi bolje‘ (Goran).

‘Kada bi hteli efi kasnu zaštitu, mogli bi da budu u civilu. To može da se uradi ako se hoće. Kada se setim jedne večeri na Trgu, a iza njih je bila sva ona fašistička mladež koja je urlala da nas sve treba pobiti. Mislio sam da će nas isprebijati da nije bilo policije. Uvek kad nas sprovode ulicom do ŽUC-a, neprijatno se osećam sa policajcima. U nekim situacijama, policija je neophodna, to sam mislio, da će ih ona zaustaviti. A sada mislim da policija određene snage kontroliše, kada oni kažu da treba da bude tišina, njih (fašista) nema nigde na ulici, a ima puno policajaca, oni demonstriraju nešto drugo. To sa policijom je namerno da bi se stvorila atmosfera uniforme i oružja. A može biti da ipak imaju strah od tzv. međunarodnog faktora i da ako nas neko napadne, da će toliku grdnju dobiti da im se više isplati ovo i da će to tako da nastave da rade’ (Miodrag).

‘Uopšte se ne osećam bezbedno kada ih ima oko mene u tolikom broju. Možda da stoje po strani pa ako je potrebno da priđu. Osećam se ponekad kao u nekom logoru. Mi moramo da prijavimo svaki skup, a za desničarske grupe koje nas napadaju to ne važi, njihov skup se završi, ali ih policija ne sklanja. Mislim da su te grupe neka vrsta državnih službenika, oni uzvikuju parole, vređaju nas, prete… Policija ni na to ne reaguje. Jedi-no znam da se ne osećam bezbedno nego nelagodno’ (Ljilja N.).

68

‘Nas kao da obeležavaju, pokazuju na nas i ljudi nas prime ćuju’ (Snežana).

‘U zadnje vreme sam bila na dve ulične akcije na kojima je bilo jako puno policije. Policija nas je sprovodila kao da smo mi kriminalci. Ljudi nas gledaju kao da smo mi krajnje opasne, neko čudo od kojeg se treba čuvati. Mogli su da nas čuvaju diskretno a ne da to bude ta-ko upadljivo. Dok smo mi stajale za Srebrenicu, iza svake od nas je bio policajac i ja se nisam osećala bezbedno nego ugroženo. Oni nas ograničavaju. Oni treba da kontrolišu fašističke grupe, da ih zabrane. Policija nas ne čuva nego kontroliše’ (Anelija).

‘Svaka od nas ima različit unutrašnji osećaj i ispoljava ga na različite načine. Meni se čini da je prisustvo policije da ljudima kaže, da ih upute na nas ‘da to su one, zapamtite ih dobro, to su one’. Kad smo jednom krenule iz ŽuC-a, ja sam iskočila iz kolone, i policajac me je gurnuo ‘ne smeš tamo da ideš, tamo nisi bezbedna‘. Ja sam mu rekla: ‘Od koga me čuvaš, ja znam da se čuvam!’. Mene nervira njihova uni-forma, time obeležavaju svoju silu’ (Svetlana).

‘Kada sam jednom, posle našeg protesta, izašla napolje iz ŽuC-a, policajac mi je rekao: ‘Pa ti ne možeš da izađeš u crnini’. Ja sam bila jako ljuta i rekla mu: ‘Nećeš ti da mi kažeš kako ću ja da se obučem’(Mirjana).

‘Postoji i psihološki mehanizam interiorizacije militarizacije, mi prisvajamo ono što oni misle o nama i jako je opasno da pristanemo na sliku koju oni grade o nama, da se svedemo na ulogu koju nam oni daju. To užasno iscrpljuje, oduzima nam dah’ (Staša).

‘Nisam bezbedna kada ih vidim, volela bih da ih nema. Uvek osećam unutrašnji nemir i bes zato što su tu. Oni žele da nas markiraju. Obeležene smo i diskriminisane kao aktivistkinje. Šalju poruku ljudima: ‘To su te žene, upamtite ih dobro, one nisu deo nas, zapamtite ih‘. Mi ćemo uvek za njih biti otpadnice, obeležene, žigosane. Huligani mogu da se ponašaju kako hoće, a mi moramo da ćutimo’ (Svetlana).

‘Jedan deo aktivistkinja se povlači, jer je to iznurivanje. Napri-mer, mene i Stašu policija stalno zove pre uličnih akcija, u ime navodne ‘zaštite’. Sve to odvraća mnoge žene. Često imamo strašnu paniku ko-liko će žena doći’ (Ljilja R.)

‘Oni žele da nas uplaše i da mi ne idemo na proteste‘ (Goran).

Militarizacija uličnih akcija kao vid ispunjavanja forma-lnih evropskih standarda u cilju održanja na vlasti, bez sušti-

69

nskih promena: legalističko tumačenje evropskih standarda u cilju održavanja vrednosnog i političkog kontinuiteta izjednačavanjem dija-metralno suprotnih političkih grupacija - fašista i antifasista, nasilnih i nenasilnih, to služi kao opravdavanje nasilja nad braniteljkama ljudskih prava umesto kažnjavanja onih koji ugrožavaju građanske slobode i ljudska prava…

‘One godine kada nas je policija rasterala (2005), podelila u grupe, bila sam ljuta jer su umesto toga mogli njih (fašističke grupe) da sklone. Oni su nas tada prvi put sproveli, na njih je izvršen strašan pri-tisak izvana da moramo da se sklonimo, da nam se ništa ne desi. Ume-sto nas, fašiste su trebali da odvedu, njih je trebalo da sklone. Prošle godine sam osetila da ja tako više ne mogu. Kada su fašisti, tokom naše akcije, stali kao hor pripremljeni, ja sam imala doživljaj da će tako biti do kraja mog života i da na to više neću da pristanem. Fašisti nama pra-ve kontramitinge, trče za nama i tako se sve obesmišljava‘ (Slavica).

‘Oni nas prate, snimaju, maltretiraju. Oni nas izjednačavaju sa njima (desničarskim organizacijama) i to je problem. Da, nama je po-trebna zaštita, ali vlast mora da zabrani klerofašističke organizacije‘ (Zorica).

‘Devedesetih godina nije bilo policajaca kada je trebalo, a sada naiđeš na gomilu policajaca koji nas ‘štite’ kao da smo neka čudovišta. A u stvari štite grad od nas. Možda je to neophodan proces kojim se ova država umiva preko nas da bi ušla u Evropsku zajednicu’ (Saša).

‘Deset dana posle zabrane Pride, posle ubistva B.Tatona, vlasti su odlučile da ne dozvole nijednu javnu uličnu manifestaciju. Bio je veliki pritisak međunarodne zajednice. Vlast se uplašila i odjednom im je život jednog Francuza hiljadu puta vredniji od života svih nas! Uplašili su se evropskih institucija - da neće dobiti kredite, da će to usporiti integracio-ne procese. To jeste prostor koji mi možemo da koristimo’ (Staša).

‘Takođe je činjenica da su vlasti Srbije vrlo ‘kooperativne’ ili bolje rečeno, poslušne, u odnosima sa međunarodnom zajednicom, po-sebno nakon potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (maj 2008). To je deo paketa ispunjavanja nekih formalnih standarda Evrop-ske unije, itd. Dakle, vlasti izvršavaju takoreći sve naloge radi održanja na vlasti a s druge, da bi održali ‘patriotski imidž’ kod birača, tolerišu nedržavne ili paradržavne aktere koji iskaljuju bes prema braniteljka-ma ljudskih prava. Naime, represija je nastavljena, samo je poprimila drugačiji karakter, i to u zavisnosti od političkih potreba - unutrašnjih i spoljašnjih’ (Nada).

70

‘S jedne strane, ova vrsta ‘zaštite’ je pozitivna za ovu vlast, smatraju da je to plus za integracione procese u Evropsku uniju. S druge strane, kada vidim toliku masu policajaca, nisam sigurna da li je bezbednije što su oni tu ili će neko da nas napadne baš kad ih ima toliko. Najteže mi pada ta podeljenost nas i drugih ljudi koji su tu. Dele nas od ostatka drugih. Prate nas od izlaska iz zgrade i svi znaju da su tu Žene u crnom i svaka budala može da dođe i baci bombu kada nas ne štite. A pitanje je koliko smo mi bezbedne od njih jer većina policajaca ima stavove potpune suprotne našim’ (Jelena).

‘U smislu integracionih protesta, oni koriste mehanizme da bi nas odvratili. Njihov legalizam i formalni standardi jeste politika nesuočavanja sa zločinačkom prošlošću’ (Marija P.).

Militarizacija ‘bezbednosti i zaštite’: izgovor za povećanje vojnih i policijskih budžeta…

‘Pitamo se ko dozvoljava da se na takav način troše javna sredstva? To sve služi kao izgovor i opravdavanje za povećanje represi-vnih snaga, povećanje vojnih i policijskih troškova. Nas niko nije pitao oko broja policajaca koji dolaze na naše akcije. Izgleda da se Srbija integriše u međunarodnu zajednicu preko nas i ovakvih bezbednosnih ‘izuma’. (Staša)

‘Zašto se toliko novaca troši na naše ‘obezbeđenje‘? Danas je doista moguće da neko ubije neku od nas i da zbog toga država ima strašne reperkusije. Zbog tog strašnog straha oni nas štite. Priznajem nekada sam zahvalna policija, posebno kad su akcije u vezi sa Srebre-nicom. Nekada je tih desničara mnogo više nego nas. Tada se osećam jako neprijatno’ (Snežana).

Prekršiteljke moralnog, političkog, kulturnog konsenzu-sa, preskakačice etničkih barijera i zidova, ‘dezerterke’ iz na-cionalno/patriotske i porodične časti: meta su napada državnih i nedržavnih aktera, to su namerne, sračunate strategije u cilju ućutkivanja, odvraćanja, iznurivanja, sprečavanja braniteljki i branite-lja da nastave sa aktivizmom…

‘Skoro sam popisivao neke napade na sebe i jedan koji mi je izgledao najbezazleniji, baš je ostavio dubok trag. Prošlog juna, ja se vraćam iz Specijalnog suda i kod hotela Moskva u Prizrenskoj ulici, neki muškarac od tridesetak godina ide mi u susret, on ide na gore, ja na dole, i on prođe pored mene i kaže: Pederčino jedna! I pljune me. I sad dođem u ŽUC i mi smo pričale o tome. Žene su me pitale: šta si ti

71

njemu rekao? Nemam pojma, nisam ništa rekao, ja sam ćutao. Uveče sam pričao sa majkom i prvo njeno pitanje je bilo: kako si bio obučen? Imao sam pantalone i košulju, oba odevna predmeta su bila ljubičaste boje, to je moja omiljena boja, još od detinjstva’ (Miloš).

‘Ne znam da li oni iz okruženja i porodice beže od mene ili ja od njih i to jako dugo traje, od 1992. godine. Ni rođenom ujaku nisam otišla na sahranu. Sa svima sam se posvađala. Uopšte nemam kon-takte sa rodbinom. Idem samo kod rođenog brata i osećam da je to samo formalnost. Danima posle Srebrenice me provociraju…To su vrlo neprijatne stvari, kada vas vaša okolina gleda onako sa prezirom. U zadnje vreme sebe zbunjujem, ne znam da li i ja sebe izolujem ili ne’ (Ljiljana R.)

‘Ja sam se lično distancirala od mojih drugarica jer sam se više umorila da im objašnjavam ko sam i čime se ja bavim, one mene pi-taju jel’ se još uvek mlatiš sa tim glupostima. Ja sam prestala da im objašnjavam i mnogo mi je lakše da se povučem. To me najviše boli. Kada smo na nekim porodičnim skupovima pa se tu nešto razgovo-ra, a onda kada ja naiđem tajac, prekida se sva komunikacija, to o čemu se pričalo više ne postoji. Meni to jako smeta, osećam da nisam prihvaćena. Mene moja porodica podržava, moji roditelji, moja sestra. Ali meni neki dragi ljudi ne razumeju to čime se ja bavim‘ (Ljilja N.).

‘Što se tiče šire porodice, ja sam se lično distancirao od njih. Oni sa očeve strane misle da sam, zbog mog ponašanja, oblačenja, političkih stavova, u nekoj sekti, da sam lud. Što se tiče uže porodice, ja sam svojoj majci rekao ko su Žene u crnom i čime se bave i ona nema ništa protiv toga. Moja braća imaju ciničan stav i provociraju. U široj okolini sam obeležen zbog svoje seksualne orijentacije’ (Goran).

‘Kao aktivistkinja i kao Romkinja mogu da kažem da nisam bez-bedna u svojoj zajednici. Drugačija si i onda si i lezbejka, odskačeš od romske kulture i tradicije. Nisi ni za prodaju. Imaš neki svoj izbor. Moja sestra se udala po tradicionalnom običaju i to sam i ja trebala da izdržim, ali ja nisam. Moja majka se ljuti na mene pa ne priča sa mnom. To je vezano za ono čime se ja bavim i to mi je jako teško. Jednu našu aktiv-istkinju u Ečkoj muž je tukao i isterao iz kuće. Bio je seminar Ženskog romskog centra u Novom Bečeju, sa Romkinjama lezbejkama i ja sam u njihovoj mreži. Onda je sve to pisalo u novinama, potekla je priča da se kod nas u centru snimaju porno fi lmovi, da smo mi angažovale žene iz naselja da to rade za nas. To je bilo jako strašno’ (Danica).

‘Uglavnom se družim sa osobama koje imaju iste stavove kao

72

ja, udaljila sam se od nekih prijateljica, jer sa njima nemam šta da pričam. Roditelji me podržavaju, ali znam da se dosta brinu, kada idem na neki protest. Sa rođacima imam isti odnos kao i pre, ali sam se distancirala, jer svi izbegavaju da pričaju sa mnom o tome čime se ja bavim, izbegavaju teme na koje bih ja reagovala, da ne bismo ulazili u raspravu. U okolini svi znaju da se ja bavim ženskim pravima i misle da sam lezbejka ali niko mi ne kaže ništa’ (Jelena).

Kriminalizacija solidarnosti, kriminalizacija društvenih po kreta: u postkonfl iktnim društvima gde se solidarnost sa drugima smatra nečim nepoželjnim, pa čak i ’zaverom’, žene koje rade sa svim stranama proglašavaju izdajicama i špijunkama, optužuju ih čak i za terorizam i to ih čini legitimnom metom progona od strane države i paradržavnih činilaca…

‘Optužbama za ’terorizam’ dela bile su proletos bile izložene ’Žene ženama’ iz Sarajeva, jedna od nama najbliskijih organizacija. Te optužbe imaju za cilj sejanje razdora, nepoverenja i paranoje, jer ‘gdje ima dima ima i vatre‘. Nuna, osnivačica pomenute organizacije, bila je prva žena koja je iz Sarajeva otišla u Banja Luku, još tokom rata. Bivaju proglašene ‘terorističkim organizacijama’ one koje zagovaraju drugačiji vrednosni sistem, one koje prelaze granice, one koje se protive svim vidovima homogenizacije…’(Staša).

‘Ovo što se desilo ASI-ju (Anarhosindikalnoj inicijativi iz Beogra-da, optuženoj za međunarodni terorizam septembra 2009) bio je prim-er kriminalizacije društvenih pokreta. I odmah se reagovalo, najvažnije aktivistki/kinje iz civilnog društva, najvažniji deo slobodnomislećih ljudi je reagovalo u odbranu demokratskog principa, ustali smo protiv krimi-nalizacije a ne opravdavanja nekog čina. I nakon 6 meseci provedenih u zatvoru šestoro aktivista ASI-ja je oslobođeno usled ‘nedostatka dokaza’. Na suđenju nije moglo da se uđe od ljudi koji su došli da se solidarišu. I to je pokazalo snagu solidarnosti (Snežana).

Strategije demilitarizovane zaštite i bezbednosti: solidar-nost, javnost, zauzimanje javnih prostora, uzajamna podrške, širenje informacija o našim aktivnostima, jačanje poverenja…

‘Neophodno je dovoditi u pitanje sam pojam državne patrijar-halne zaštite - to je razmena poslušnosti za lažnu bezbednost i oprav-davanje kontrole i nadzora... Jer u patrijarhatu vlada pravilo ‘ko te štiti, taj te tlači…’. Feministička teoretičarka Erik Blanšar smatra da se bezbednost koju država nudi ženama može porediti sa ’reketiranjem

73

zaštite i reprodukovanjem hijerarhija… ženama država oduzima spo-sobnost i mogućnost da budu ‘zaštitnice’ (da same organizuju sistem zaštite, tako što nam propisuje ulogu ‘zaštićenih’ uprkos tome što često pretnju predstavljaju naši tobožnji čuvari…’ Zato je neophodno stvarati svoje sisteme zaštite. Naprimer, deset dana posle zabrane Pride (okto-bar 2009.), uprkos zabranama, odlučile smo da izađemo i demonstra-tivno pokažemo da ih ne bojimo, da su ulice naše, da ćemo se kretati kud god i kad god želimo. I to je bilo jako važno’ (Staša).

‘Kada je bila proglašena nezavisnost Kosova (februar 2008.), mi smo se evakuisale iz ŽUC-a, nismo izlazile na ulicu, bilo je jako puno straha. Oni su čistili ulice od svih nas i mi smo se zatvarali u sebe, bežali u neka getoa, ja sam spavao van ŽUC-a. Nisam bio na ulici. A kada je bila atmosfera pred zabranu Gay pride prošle godine, i atmos-fera u kojoj je ubijen Bris Taton (francuski navijač kojeg su septembra 2009. ubili navijači u Beogradu), imao sam potrebu da budem na ulici, da šetam, da me vide. Nisam želeo da dozvolim da me oni ponovo sk-lone. To nije samo njihova ulica, to je i moja ulica. Ako vi pišete: ubi pedera, smrt pederima, pa ja ću da budem na ulici. Bilo mi je važno da koristim svoje ljudsko pravo da idem na ulicu’ (Miloš).

‘Moramo što češće da razgovaramo o našoj bezbednosti, jako je bitno da prepoznamo mehanizme koji nas čine nebezbednim. Moramo da znamo kojim se instrumentima služi država i u kom cilju to radi. Naša obaveza je da znamo šta se dešava. Da se hranimo energijom jedna od druge‘ (Ivana).

‘Ja živim u Vlasotincu i zbog toga čime se bavim, aktivizmom, bila sam bukvalno prognana iz svoje porodice. Moj otac se distancirao od mene zato što sam ja aktivistkinja Žena u crnom, jer je on video na TV da se pogrdno govori o nama. Ja sam pokušavala na sve načine da mu objasnim čime se ja to bavim i zašto to radim. On me nije čuo. Onda sam uzela drugu strategiju pa sam počela da mu donosim ma-terijale. Jednog trenutka na stolu je stajala knjiga pa sam ga pitala šta rade, a moja mama je rekla kada nemamo šta da radimo, mi čitamo. Ljudi su pogrešno informirani o onome što se dešava. Mi moramo naći različite strategije kako da sve ove ljude na bilo koji način privolimo nama. Jer ako ćutimo mi ništa nismo uradile. Ne smemo agresijom da uzvraćamo na agresiju. Moramo biti strpljive. Nekada sam ja bila sve i svašta, a sada vidim drugačiju klimu u okruženju u kome se nalazim. Ranije kad pozivaš ljude da dođu na neki skup, oni neće da dođu. Kad je u februaru (2010.) bila kod nas pozorišna predstava Dah teatra, bila

74

sam zadovoljna jer sam išla od čoveka do čoveka i objašnjavala o čemu se radi. Došao je takoreći ceo grad. Ja znam žene koje će uvek doći na radionice a neće na ulične akcije iz straha, jer će sve biti proglašene otpadnicama, biće pod presijom u svojoj porodici a to je najgore, biće kažnjene, a ekonomski su vezane za porodicu. Moja ćerka je dobila otkaz zato što je išla u Srebrenicu. Ali, kaže se ‘ono što me ne ubije, jača me’ (Svetlana).

‘Pustio sam im naš fi lm ‘Ne u naše ime’ i onda su mi prijatelji rekli da ŽuC nije sekta, kao što su mislili’ (Goran).

Neophodno je da nastavimo da proizvodimo znanje na osnovu našeg iskustva, prenosimo znanja drugih, da i dalje pretvaramo ranji-vost u zajedničku snagu, gradimo mir i bezbednost putem prijateljstva, poverenja, solidarnosti... Kao što kaže Selma Sevenhuijsen: ‘Ono što mi možemo da radimo jeste da mi ne želimo njihovu zaštitu, jer nas oni ne štite. Mi možemo da brinemo jedna o drugoj tako što ćemo da preuzimamo odgovornost jedna za drugu’

Priredila: Staša Zajović u saradnji sa Milošem Uroševićem

75

III FEMINISTIČKO-ANTIMILITARISTIČKE

ALTERNATIVE

Žene u crnom – kratak prikazaktivnosti na polju bezbednosti iRezolucije 1325 (od 2005. do oktobra 2009.)

Od početka delovanja Žene u crnom se zalažu za razne vidove demilitarizacije, kako na institucionalnom tako i na kulturno-duhovnom planu i to putem uličnih akcija, edukacije (konferencija, seminara, ra-dionica), zakonodavnih inicijativa, izdavačkih poduhvata. Feminističko-antimilitaristički angažman Žena u crnom je uvek dovodio u pitanje tradicionalno - militarizovano shvatanje bezbednosti. Pre svega, celok-upnim antiratnim delovanjem, zahtevima za odgovornost za rat i ratne zločine, kampanjama za prigovor savesti na služenje vojnog roka, zala-ganjem za prigovor savesti na vojne troškove, zakonodavnim inicijati-vama gradile smo drugačije koncepte i prakse bezbednosti.

Istraživačke delatnosti

Reproduktivna prava i bezbednost: sastoji se u akcionom istraživanju/anketama o reproduktivnim pravima uopšte a posebno o abortusu. Anketa je realizovana 2002. godine u deset gradova u Srbiji i Crnoj Gori. Na (nereprezentativnom ali indikativnom) uzorku od 274 ispitanica ustanovljeno je da - 34% žena smatra da o abortusu treba da odlučuje sama žena, žena zajedno sa muškarcem – 48%, samo otac deteta – 1%. Ovi podaci su ukazali da je svest žena o vlastitoj autonomiji niska (samo jedna trećina žena smatra da ima pravo samo-stalnog odlučivanja o svojoj reproduktivnoj sposobnosti). Na pitanje da li je abortus zlo delo potvrdno je odgovorilo 53% ispitanica, a negativno

76

samo 29% ispitanica. Na pitanje da li je abortus ubistvo, bilo od trenut-ka začeća ili od trenutka kad plod oživi – 65% ispitanica je odgovorilo potvrdno, dok ostatak (35%) ispitanica smatra suprotno.

Očigledno je da su klerikalizacija i crkvena propaganda, kao i tadašnje kleronacionalističke tendencije izvršile snažan negativni uticaj na stavove žena, posebno na osećanje krivice kod žena.

‘Žene, bezbednost, reproduktivna prava i tranziciona pravda’ – istraživanje realizovano 2007. godine na ciljanom uzorku od 894 ispitanica iz svih delova Srbije i to politički aktivnog dela ženske populacije u Srbiji građanske i demokratske orijentacije. Cilj istraživanja sastojao se u: sticanju uvida u stavove društveno i politički aktivnog dela ženske populacije u Srbiji u vezi s ljudskom bezbednošću žena, sticanju uvida u stepen informisanosti te populacije o osnovnim poj-movima i činjenicama relevantnima za ljudsku bezbednost žena, re-produktivna prava i tranzicionu pravdu. Obrazovna struktura ispitanica odudara od proseka populacije, a istraživanjem je obuhvaćen politički i/ili društveno aktivan deo elite ženske populacije.

Opravdanost uvođenja pitanja o reproduktivnim pravima može da se obrazloži globalno važećom organskom vezom između problem-skog kompleksa ljudske bezbednosti žena i problematike reproduk-tivnih prava, a pitanja o tranzicionoj pravdi su u skladu sa specifi čnim kontekstom postkonfl iktne Srbije, u kojoj se sprovođenje tranzicione pravde javlja kao nužan uslov uspostavljanja stabilnog demokratskog društva.

Istraživanje je pokazalo da su stepen znanja i informisanosti društveno i politički aktivnog dela ženske populacije u Srbiji građanske i demokratske orijentacije o pitanjima koje je istraživanje obuhvatilo prilično nezadovoljavajući (svakako niži od očekivanoga), što se poseb-no odnosi na pitanja tranzicione pravde, kao i na ne/informisanost o Rezoluciji 1325. U pogledu informisanosti indikativno je da dve trećina ispitanica nije upoznato sa sadržajem Rezolucije 1325, da je procenat tačnih odgovora na pitanja kojima se proveravalo poznavanje osnovnih pojmova tranzicione pravde između 41,6% i 47,8%, za razliku od poj-mova vezanih uz reproduktivna prava, gde je tačno odgovorilo od 59,3% ispitanica (defi nicija reproduktivnih prava) do 94,6% ispitanica.

Indikativno je da je stav oko abortusa podeljen: od 57,2% ispi-tanica koje abortus defi nišu kao jedno od osnovnih prava žene pa do,

77

statistički signifi kantnih 10,4%, za koje je abortus ubistvo nerođenog deteta.

U pogledu tranzicione pravde, 24,3% ispitanica misli kako je tranziciona pravda potrebna zbog dobijanja kredita i međunarodnih in-tegracija, 23,3% zbog porasta životnog standarda, 2,7% da uopšte nije potrebna, dok manje od polovine ispitanica (46,5%) smatra da je ona potrebna zbog poštovanja žrtava, postizanja trajnog i pravednog mira i pomirenja sa susedima.

Jedan od jasnih zaključaka ovog istraživanja jeste taj da je neo-phodno pojačati edukativnu aktivnost u krugovim aktivistkinja civilnog društva i demokratskih stranaka, u cilju jačanja svesti o tome da ljud-ska bezbednost žena i očuvanje/učvršćivanje reproduktivnih prava ne može da se razdvaja od podrške i aktivne participacije u procesima uspostavljanja tranzicione pravde.

Integralni tekst istraživanja je dostupan na sajtu http://www.zeneucrnom.org/ na srpskom i engleskom jeziku, kao i u brošuri “Od tradicionalnog do feminističkog koncepta bezbednosti, 2007).

Reproduktivna prava i retradicionalizacija – istraživačko-aktivistički projekat Istraživanje je sprovedeno u periodu od 8. marta do 20. maja 2008. na uzorku od 987 ispitanica, a istraživanjem je obuhvaćeno ukupno 55 gradova i naselja u celoj Srbiji. Istraživanje je obuhvatilo žene raznih pripadnosti: generacijski, etnički, obrazovno, i to u skladu sa presekom žena u Srbiji.

Ciljevi istraživanja su bili: sticanje uvida u stavove ženske populacije u Srbiji u vezi sa reproduktivnim pravima i uticaj rastućih tendencija klerikalizacije i pokušaja obnove patrijarhalnih vrednosti na stavove žena o reproduktivnim pravima.

Istraživanje je pokazalo da oko 80% ispitanica smatra da je glavni uzrok pada nataliteta ekonomsko-socijalne prirode, dok 17,5% ispitanica smatra da se radi o drugim uzrocima, sličnim onima koje navodi Srpska pravoslavna crkva/SPC. Najveći broj ispitanih žena, u svim kategorijama stručne spreme, smatra da je glavni uzrok za pad nataliteta niski standard, što se može uzeti kao dokaz da tendencije klerikalizacije društva nisu uspele da razore samosvest žena.

Za razliku od SPC i nacionalističkih demografa, ginekologa, pro-pagandista, ukratko, nacionalnih radnika/ca, koji smatraju da je jedan od važnih uzroka pada nataliteta ‘separatističke tendencije manjinskih

78

naroda’ a to su (Albanci, Romi, Bošnjaci), valja pomenuti da nijedna učesnica to nije navela.

Istraživanje je pokazalo sledeće: nešto više od polovine ispi-tanica smatra da abortus nije ubistvo, što pokazuje veoma značajnu razliku u odnosu na prethodno istraživanje o ovom pitanju (2002.). Ono što je zanimljivo je da na pitanje da li vernica sme da abortira, ispi-tanice u većini odgovaraju da sme, što pokazuje da se, bez obzira na stav crkve da je abortus ubistvo (a kao što je već rečeno, 60% njih se izjašnjavaju kao vernice), žene u realnom životu rukovode praktičnim moralom (svojim potrebama i racionalnim procenama).

Podaci dobijeni ovim istraživanjima su pozitivniji od očekivanih, imajući u vidu rastuću klerikalizaciju društva u Srbiji, činjenicu da je SPC, posebno dolaskom V. Koštunice na vlast, država u Srbiji teokra-tizovala, da je SPC postala jedan od glavnih činilaca državne politike, da se direktno meša u sve vaspitne, obrazovne, kulturne, informativne institucije..

(Integralni tekst istraživanja je dostupan na sajtu http://www.zeneucrnom.org/ na srpskom i engleskom jeziku).

Edukativne aktivnosti (međunarodne i regionalne, konferencije, seminari, radionice, preda-vanja). Navešćemo samo neke od pomenutih edukativnih aktivnosti:

Sve za mir, zdravlje i znanje – ništa za naoružanje, međunarodna konferencija koju Žene u crnom organizuju 2002, 2004, 2005, 2006, 2008. i 2009. u Beogradu (2003. i 2007. godine u Nišu), svakog maja povodom dva važna međunarodna datuma 24. maj – Međunarodni dan ženskih akcija za mir i razoružanje i 28. maj – Međunarodni dan akcija za žensko zdravlje i reproduktivna prava.

Žene, mir, bezbednost – četiri seminara održana tokom 2005. godine u regijama Sandžaka, Istočne, Južne i Centralne Srbije.

Žene, mir, bezbednost – regionalna konferencija održana u Beogradu 31. oktobra 2005. povodom pete godišnjice Rezolucije 1325.

Analiza iskustava na terenu vezanih za bezbednost u navede-nom periodu pokazala je sledeće:

tradicionalni militarizovani koncept bezbednosti je u jasnoj • suprotnosti sa željama i potrebama žena: žene nigde nisu vezivale bezbednost za institucije represije i sile bezbed-

79

nosti (vojsku i policiju) već isključivo za koncept ljudske bezbednosti;

da se žene ne osećaju nimalo• bezbednima – smatraju da u zemlji nije zadovoljen ni minimum ljudske bezbednosti;

država i njene institucije ugrožavaju žene• – žene nemaju povere nja ni u jedan državni organ niti vladinu instituci-ju; društvena klima (politička, kulturna, duhovna) skoro je identična i pre i nakon smene režima

žene su veoma zainteresovane sa izgradnju sasvim dru-• gačijeg koncepta bezbednosti: pre svega, sa feminističko/antimilitarističkog stanovišta (za ovo su pre svega zaintere-sovane aktivistkinje Mreže Žena u crnom

Učesnice navedenih edukativnih aktivnosti su iznosile da bez-bednost žena najviše ugrožavaju:

siromaštvo, nezaposlenost, stalni strah od gubitka posla, • od otkaza

nasilje u porodici•

nepostojanje političke volje za radikalnim raskidom sa • zločina čkom prošlošću: klima nekažnjivosti i glorifi kacije zločina, poremećen vrednosni sistem; što najviše pogađa mirovne aktivistkinje i braniteljke ljudskih prava ali i najveći deo građanki i građana u Srbiji;

legalizacija pljačke i bogatstva stečenog na kriminalan • način:

nacionalizam, verska netolerancija:• jača pritisak verskih zajednica; rastu fundamentalističke tendencije;

neispunjena očekivanja i nade posle smene režima:• ovo je konstanta u svim regijama, itd.

Valja napomenuti da su 2005, ne smo u Srbiji već i u regiji održane interaktivne radionice i predavanja o rodnoj dimenziji bezbe-dosti, da je ostvarena saradnja aktivistkinja i stručnjakinja za pitanja bezbednosti, da je izvršen pritisak na institucije za implementaciju Re-zolucije 1325, da je u tom pravcu ostvaren kontakt sa političarkama demokratske orijentacije – poslanicama Skupštine Srbije, itd.

80

Pored toga, Žene u crnom su održale desetine radionica u raznim delovima Srbije i to o povezanosti pitanja bezbednosti, reproduktivnih prava, tranzicione pravde, statusa braniteljki ljudskih prava, od kojih izdvajamo:

Žene, bezbednost i aktivizam – represija nad braniteljkama ljudskih prava – regionalna konferencija održana maja 2007. u Toto-vom selu, Vojvodina.

Žene, mir, bezbednost – Rezolucija 1325 – Konferencija u Beogradu, 31. oktobra 2008.

Braniteljke ljudskih prava – međunarodna konferencija u Beogradu, 8. marta 2009.

Žene, mir, bezbednost – Rezolucija 1325, konferencija u Beogradu, 31. oktobra 2009.

Izdavačke aktivnosti:bezbednosne teme sa rodnog stanovišta

Žene, mir, bezbednost: zbornik radova u izdanju Žena u crnom; zbornik je objavljen 2005. ima 185 stranica i u njemu su zastupljene najpoznatije ekspertkinje i aktivistkinje za ovu temu. Zbornik je pode-ljen u dva dela: 1. Od kritike tradicionalnog shvatanja bezbednosti do koncepta humane bezbednosti; 2. Feminističko-antimilitaristički kon-cept bezbednosti.

Osnažene kroz pobunu: prevod knjige autorke Jane Barry Ri-sing up in Response (Urgent Action Fund), knjiga objavljena jula 2005. godine tiče se borbe za ženska prava u konfl iktnim područjima; sadrži sedam poglavlja i ima 176 stranica.

Od tradicionalnog do feminističkog koncepta bezbednosti – Re-zolucija 1325: publikacija 2007. str. 96.

Pored toga, Žene u crnom su štampale veliki broj lifl eta i letaka o ovoj temi.

Bezbednost branitelj/ki ljudskih prava – zaštita branitelj/ki ljud-skih prava u međunarodnim i domaćim dokumentima, u izdanju Žena u crnom, Komiteta pravnika za ljudska prava i Antitrafi king centra iz Beograda, 2009.

Žene za mir: zbornici koje Žene u crnom izdaju od 1993. a u

81

izdanjima od 2007, 2008. i 2009. godine celo jedno poglavlje pod na-zivom 'Žene, mir, bezbednost' posvećeno je ovoj problematici. Zbornici su objavljeni na srpskom i engleskom jeziku.

Antimilitarizam i žene – publikacija objavljena u ediciji ‘Femi-nizam, pacifi zam, nenasilje’ u izdanju Žena u crnom, jun 2009; pub-likacija se sastoji od sledećih poglavlja: Pojam militarizma, Alternative militarizmu i militarizaciji, Feminističko-antimilitarističke alternative militarizmu i militarizaciji, Žene su se uvek bunile, bilo same ili zajedno, Nije dovoljno naljutiti se... već bes pretvoriti u kreativni otpor, Hrana, ne oružje, Škole, ne tenkovi, I za pregovaračkim stolom žene grade mir. Knjiga ima 90 stranica, a uredila ju je Staša Zajović.

Čitanka ‘Od tradicionalnog do feminističkog koncepta bezbed-nosti’ - ima 120 stranica i 2 poglavlja: Demilitarizacija bezbednosti – feministički pristup; Ne/rado žena ide u vojnike (emancipacija i/li militarizacija žena); čitanka sadrži 12 analitičkih radova/eseja najrel-evantnijih regionalnih i međunarodnih autorki na polju bezbednosti.

Rečnik bezbednosti: ima 32 stranice, sadrži 73 odrednice u vezi sa tradicionalnim, humanim i feministiko-aktivističkim konceptom bez-bednosti, urađen u okviru edukativnog programa ‘Žene, mir, bezbed-nost – Od tradicionalnog do feminističkog koncepta bezbednosti’ koji se odvija od 2009. do 2011. godine.

Kampanja za Rezoluciju 1325 Žene, mir, bezbednost: re-zolucija Žena u crnom podneta povodom pete godišnjice (31. okto-bar 2005) istoimene Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti OUN. Pored zahteva za implementaciju ove Rezolucije, grupa poslanica građanske orijentacije u Skupštini Srbije predala je i našu rezoluciju. Ona sadrži osnovne zahteve iz Rezolucije 1325, ali smo u našu rezoluciju unele zahteve specifi čne za političku zajednicu u kojoj živimo.

31. oktobra 2006, kao i 31. oktobra 2007. i 2008, godine pon-ovo je podnet zahtev Skupštini Srbije. Nažalost, nikada nije uvršten u dnevni red skupštinskog zasedanja, što svedoči o nedovoljnom demokratskom kapacitetu i nedostatku političke volje aktuelnih insti-tucija u Srbiji da uvaži inicijative i napore autonomnih organizacija civilnog društva u Srbiji.

Staša Zajović

82

NACRT REZOLUCIJE ŽENE, MIR, BEZBEDNOST

Inicijativu pripremile Žene u crnom

Narodna skupština Republike Srbije

polazeći od izražene volje građanki i građana Srbije da žive u pros-• peritetnoj i demokratskoj državi u kojoj se na osnovu pune ravno-pravnosti svih građanki i građana garantuje bezbednost svakom ljudskom biću,

imajući u vidu da je 31. oktobra 2000. Savet bezbednosti Ujedin-• jenih nacija doneo Rezoluciju br. 1325. koja insistira na važnosti učešća žena i uključivanju rodne perspektive u mirovnim procesi-ma, zaštiti žena u kriznim i ratnim područjima od nasilja, posebno seksualnog nasilja, kao i uključivanju rodne perspektive u meha-nizme za primenu mirovnih sporazuma,

uzimajući u obzir i Rezoluciju Generalne skupštine Ujedinjenih • nacija 53/144. kao i Rezoluciju Evropskog parlamenta “Holokaust, antisemitizam i rasizam”,

verujući da su interesi mira i bezbednosti svih građanki i građana • Srbije najviši državni i nacionalni interesi,

znajući da bez afi rmacije interesa žena da aktivno i delotvorno • učestvuju u uspostavljanju trajnog i stabilnog mira i bezbednosti za sve pripadnike/ce zajednice nema mogućnosti osiguranja zaštite mora i bezbednosti,

uzimajući u obzir tragična iskustva iz perioda ratova u kojima je • naša zemlja učestvovala,

vodeći posebno računa o svojoj odgovornosti za budućnost Repub-• like Srbije, njenih građanki i građana, kao i interesima mira, stabil-nosti i bezbednosti u zemlji, regionu, Evropi i svetu,

83

Narodna skupština Republike Srbije donosi:

REZOLUCIJU ŽENE, MIR, BEZBEDNOST

Narodna skupština Republike Srbije iskazuje i potvrđuje čvrstu 1. rešenost da u svojoj zakonodavnoj delatnosti primenjuje preporuke iz Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a naročito:

da zakonskim rešenjima i njihovom primenom obezbedi • odgovarajuće učešće žena na svim nivoima odlučivanja u na-cionalnim, regionalnim i međunarodnim institucijama i meha-nizmima za sprečavanje i rešavanje sukoba,

da podržava i podstiče rešavanje sukoba na nacionalnom, re-• gionalnom i međunarodnom nivou bez primene sile i nasilja,

da prizna važnost mirovnih inicijativa koje građanke pokreću • na nivou civilnog društva,

da inicira donošenje mera koje će osigurati zaštitu i poštovanje • ljudskih ženskih prava i najviše standarde bezbednosti svih građanki, posebno građanki angažovanih u odbrani ljudskih prava i promovisanju demokratskih i građanskih vrednosti savremenog sveta.

Narodna skupština Republike Srbije izražava uverenje da će se us-2. lovi za uspostavljanje trajnog mira i pune bezbednosti građanki i građana Srbije stvarati samo punom i doslednom zaštitom ljud-skih prava, posebno ženskih ljudskih prava, poštovanjem načela vladavine prava, ekonomskim prosperitetom i brigom o socijalnoj pravdi i zaštiti žrtava prethodnog perioda obeleženog ratovima i ratnim profi terstvom, i stoga iskazuje odlučnost da u okviru svojih nadležnosti učini sve što je u njenoj moći da se ti uslovi što brže stvore.

84

Narodna skupština Republike Srbije izjavljuje da je za postizanje 3. bezbednosti građanki i građana neophodno:

Dosledno sprovođenje Ustavom utvrđenog načela odvojenos-• ti crkve od države. Verske zajednice ne mogu odlučivati o državnim pitanjima niti se državni poslovi mogu voditi oslon-cem na verske principe. One ne mogu odlučivati o obrazovnom sistemu, o zdravstvenom sistemu, o ženskim ljudskim pravi-ma, naročito o reproduktivnim i seksualnim pravima. Običajno pravo, koje najviše ugrožava ženska ljudska prava, ne sme biti rehabilitovano u ime očuvanja identiteta ili kulturnih osobenos-ti, nezavisno od toga da li je reč o većinskim ili manjinskim verskim zajednicama.

Efektivna primena Zakona o porodici, sankcionisanje nasilja • nad ženama i iskorenjivanja ratničke kulture koja legitimiše nasilje nad ženama i drugim osobama sa manje društvene i ekonomske moći.

Ukidanje Zakona o pomoći haškim optuženicima i njihovim po-• rodicama i preusmeravanje tih sredstava u humanitarne svrhe, pre svega porodicama žrtava rata, u projekte obrazovanja za mir i nenasilje, interetničke i inerkulturalne solidarnosti.

Obeštećenje/nadoknada porodicama žrtava rata konfi skovan-• jem imovine osobama suđenim za ratne zločine, kao i osobama iz režima koji je do 5. oktobra 2000. vladao Srbijom, a koje su učestvovale u nezakonitom prisvajanju tuđe imovine i drugim oblicima pljačke nacionalnog bogatstva.

Proglašavanje poricanja ratnih zločina u ratovima od 1991. do • 1999, uključujući i genocid u Srebrenici, krivičnim delom, po uzoru na defi niciju poricanja holokausta kao krivičnog dela, a na osnovu preporuke iz rezolucije Evropskog parlamenta “Ho-lokust, antisemitizam i rasizam” (P6_TA-Prov 2005/0018),

Striktna primena ustavnih i zakonskih odredbi koje zabranjuju •

85

i sankcionišu svaka diskriminaciju na verskoj, nacionalnoj i bilo kojoj drugoj osnovi.

Uspostavljanje civilne i demokratske kontrole nad oružanim • snagama (vojskom, bezbedonosnim službama i policijom). Samo Narodna skupština utvrđuje šta su nacionalni interesi zemlje, jedino ona odlučuje o bezbednosnoj situaciji u zemlji, a nikako vojska i policija.

Dodatno uspostavljanje kontrole nad službama bezbednosti • doslednom primenom Zakona o lustraciji i otvaranjem tajnih dosijea, imajući uz ostalo u vidu i činjenicu da ove službe nere-tko ugrožavaju bezbednost najvećeg dela građanki i građana, posebno branitelja/ki ljudskih prava.

Sprečavanje tendencije privatizovanja oružanih snaga i bez-• bedonosnih službi, koje se ogleda u nekontrolisanom bujanju agencija za zaštitu i njihovim nastojanjima da ukinu državni monopol na zakonitu primenu sile.

Poštovanje prava branitelja i braniteljki ljudskih prava u skladu • sa Rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 8. marta 1999 (53/144, aneks) i preduzimanje zakonskih mera kojima će se obezbediti nesmetano korišćenje prava pojedina-ca/ki, grupa i udruženja na unapređivanju poštovanja i širenju znanja o ljudskim pravima na nacionalnom i međunarodnom nivou.

86

Od tradicionalnog do feminističkog koncepta bezbednosti

Prikaz i analiza edukativnog seminara: Od tradicionalnog do feminističkog koncepta bezbednosti

Celokupni program (od oktobra 2009. do aprila 2011) između ostalog ima za cilj da: upozna što širi krug građanki, posebno akti-vistkinja civilnog društva, političarki, medija sa pojmom, sadržajem i značajem ljudske bezbednosti, posebno bezbednosti sa rodnog stano-višta u cilju što aktivnijeg učešća žena u izgradnji mira. Celokupnim programom predviđene su zakonodavne kampanje/lobiranje za izmenu zakona u pravcu vršenja pritiska na institucije radi primene Rezolucije 1325, kao i međunarodnih dokumenata vezanih za prava braniteljki ljudskih prava; nadzor primene UN Rezolucije 1325 na institucionalnom nivou, istraživačko-aktivističko kreiranje feminističko-antimilitarističk-og koncepta bezbednosti, itd. Pomenuti program se odvija se uz fi nan-sijsku podršku Global Fund for Women.

Od tradicionalnog do feminističkog koncepta bezbednosti - edukativni seminari koji se sastoje od radionica, predavanja, video prezentacija i dokumentarnih fi lmova. Svaki od seminara trajao je tri dana a seminari su imali interaktivni i interdisciplinarni karakter, uz jednako vrednovanje aktivističkog iskustva i akademskog znanja.

U periodu od februara do oktobra 2010. održana su četiri regi-onalna seminara:

Velika Plana, za regiju Beograda, 12, 13. i 14. februar – prvi edukativni seminar „Žene, mir, bezbednost – Od tradicionalnog do fe-minističkog koncepta bezbednosti, u Velikoj Plani, Centralna Srbija. Seminaru je prisustvovalo 28 aktivistkinja iz Mreže Žena u crnom iz regije: Beograd, kao i koordnatorke radionica iz raznih delova Srbije (Vlasotince, Leskovac, Velika Plana).

Novi Bečej, za Vojvodinu, 16, 17. i 18. april – Edukativni semi-nar „Žene, mir, bezbednost”. Seminaru je prisustvovalo 43 aktivistkinje iz sledećih gradova: Beograd, Novi Bečej, Ada, Zrenjanin, Novi Sad, Vlasotince, Bečej, Pančevo, Subotica, Bačka Topola, Kikinda i Atina.

Kukavica, kod Leskovca, za jugoistočnu Srbiju 11, 12. i 13. jun:

87

na seminaru je učestvovalo 29 aktivistkinja iz Leskovca, Vlasotinca, Niša, Pirota, Dimitrovgrada, Beograda.

Velika Plana, 10, 11. i 12. septembar: na seminaru je učestvo-valo 48 aktivistkinja iz Kruševca, Pirota, Niša, Dimitrovgrada, Velike Plane, Smederevske Palanke, Kragujevca, Smedereva, Kraljeva, Vlaso-tinca, Vukovara i Beograda.

U svim navedenim regijama održane su sledeće radionice i pre-davanja:

‘Bezbednost viđena očima žena’• - stavovi i iskustva žena na terenu, u koordinaciji Ivane Vitas i Staše Zajović;

Demilitarizacija bezbednosti – humana bezbednost, rodna dimen-• zija bezbednosti – Rezolucija 1325, u koordinaciji Marijane Stojčić i Maje Pešić;

Ne/rado žena ide u vojnike• - O militarizaciji ili emancipaciji putem učešća žena u oružanim snagama – ka feminističko-antimilitari-stičkom konceptu bezbednosti; koordiniraju: Staša Zajović, Ivana Vitas i Nataša Lambić.

Značaj civilne demokratske kontrole nad oružanim snagama – Nato • pakt i Srbija, koordiniraju Gordana Subotić i Nataša Lambić;

Iskustva feminističko-antimilitarističkog koncepta bezbednosti - • Power point prezentacija ženskih grupa koje rade na rodnoj dimen-ziji bezbednosti, u koordinaciji Saše Kovačević i Miloša Urošević.

Tokom seminara prikazani su i dokumentarni fi lmovi i prezenta-cije: o humanoj bezbednosti i rodnoj dimenziji bezbednosti: dokumen-tarni fi lm ‘Belvil’ i video prezentacija (20 minuta) ) i video prezentacija ‘Sindikalno udruživanje žena u neformalnoj ekonomiji (15 minuta); o ženama u zapatističkom pokretu; o Vangari Matai, dobitnici Nobelove nagrade za mir i ekološkoj aktivisktinji; o iskustvima u implementaciji Rezolucije 1325 na Kosovu; o globalnim i regionalnim mrežama za mir, pravdu i bezbednost, itd.

Pored širenja informacija o bezbednosnim pitanjima, ovim pro-gramom smo želele da podstaknemo žene da ‘defi nišu’ pojam bezbed-nosti iz vlastitog iskustva; da identifi kuju razlike između tradicionalnog/militarizovanog pojma bezbednosti i onoga što žene podrazumevaju pod bezbednošću (razlike između Nacionalne strategije bezbednosti Srbije i stavova i potreba žena u vezi sa bezbednošću); da se identi-

88

fi kuju sličnosti između humanog pojma bezbednosti i rodne dimenzije bezbednosti, itd.

Struktura učesnicaBroj učesnica ovog edukativnog programa: 148Generacijska: od 18 do 83 godine starostiObrazovna: od osnovne škole do doktorskih studijaDruštveni/javni angažman: više od dve trećine učesnica radionica su aktivistkinje ženskih grupa, organizacija ljudskih prava, omladinskih organizacija, političkih partija (pretežno građanske orijentacije, ali i etnički manjinskih partija), sindikata, dok skoro jedna polovina ima iskustvo sporadičnog javnog angažmana a sve su bile aktivne u periodu pada režima S. Miloševića (premda to nije bio predmet razgovora, lako se dalo zaključiti tokom interaktivnog rada na ovom programu).Ekonomsko-socijalna: jako visok procenat nezaposlenih žena i žena sa privremenim/povremenim radnim ugovorima, manji deo penzionerki kao i stalno zaposlenih žena. Najveći deo učesnica se može svrstati u niže ili srednje društvene slojeve.Geografsko-etnička pripadnost: učesnice su iz svih krajeva Srbije, i to iz sledećih gradova: Beograd, Ada, Bečej, Novi Bečej, Zrenjanin, Novi Sad, Subotica, Pančevo, Kikinda, Bačka Topola, Smederevo, Sme-derevska Palanka, Kruševac, Kragujevac, Kraljevo,Velika Plana, Niš, Leskovac, Vlasotince, Pirot i Dimitrovgrad. Na seminarima u Novom Bečeju i Velikoj Plani učestvovala je po jedna aktivistkinja iz Vukovara i iz Atine.

A što se tiče etničke pripadnosti struktura učesnica je bila veo-ma raznovrsna, čak daleko više nego u uobičajenoj strukturi stanov-ništva: pored učesnica većinske nacije (srpske), na svim seminarima učestvovale su žene Romkinje, Mađarice, Bugarke, Hrvatice, Bošnja-kinje i Slovakinje.

89

Bezbednost viđena očima žena

Stavovi i iskustva žena na terenu

I deo: Šta prvo pomisliš kad čuješ reč bezbednost?

Zajednički imenitelj u odgovorima žena je sledeći: ● Nijedna asocijacija se nije odnosila na tradicionalni po-jam bezbednosti - sve asocijacije odnosile su se na ljudsku bez-bednost: samo je u jednom slučaju ‘policija’ bila sinonim za pojam ‘bezbednost’. Nepovezivanje bezbednosti sa policijom objašnjeno je ovako ’Ne mogu da budem bezbedna pored policije kad znam da su mnogi učestvovali u ratu’, dok vojska nije navedena kao asocijacija na bezbednost ‘zato što vojska proizvodi ratove’; ‘Tamo gde je vojska i policija, gde ima mirovnih snaga u postkonfl iktnim područjima, oni ne asociraju na bezbednost’, ‘Kad uđe policajac u autobus i kad vidimo njegov pištolj ili pendrek, osećam se uznemireno’.● Ljudska bezbednost mora da sadrži rodnu dimenziju: od-govori pokazuju da defi nicija ljudske bezbednosti navedena u dokumen-tima UNDP ne iskazuje u dovoljnoj meri pojam i sadržaj bezbednosti, da je iskustvo žena daleko bogatije i da ljudska bezbednost mora da se proširi, pre svega rodnom dimenzijom (rodna dimenzija ljudske bezbed-nosti podrazumeva ženska ljudska prava, rodnu pravdu, zaštitu od svih vidova nasilja): ‘Mi ne znamo ni kakvu hranu jedemo, to treba da se ubroji u nacionalnu bezbednost ‘hrana, a ne oružje i vojska’ (Nada).● Pozitivni mir je preduslov za ljudsku i rodnu bezbednost: sve asocijacije na ’bezbednost’ svode se na pojam ’pozitivnog mira’ (mir nije samo odsustvo rata, već i odsustvo straha, mržnje, bede, ne-pravde. Pozitivni mir znači da nema rata ili nasilnog sukoba i da postoje jednakost, pravda i razvoj. Pozitivni mir znači da nema direktnog/ne-posrednog nasilja (fi zičkog, itd.), da nema posrednog ili strukturalnog nasilja (siromaštva, eksploatacije, nepravde, tiranije, itd.). Učesnice seminara su to iskazale na sledeći način:

‘Mir ne znači samo odsustvo rata, trenutno nema rata ni u okoli-ni, ali mi nismo mirne i ne osećamo se bezbedno zato što je ekonomska situacija strašna a veliki deo stanovništva živi bedno’ (Andrea).

‘U suštini se ništa nije promenilo sa padom diktatorskog režima samo se režim preobukao. Stvarnih promena nema. Ljudi jesu odgo-vorni ali nisu krivi, represija je sistemska i programirana. Govoreći iz

90

svakodnevnog iskustva, naša bezbednost je ugrožena i na ličnom i na političkom nivou. Prevashodno je način na koji preživljavamo taj koji nas određuje’ (Maja).

‘Nismo na osnovni nemir, isključivanje rata, dobile politički od-govor. Nema nikakve garancije da neće ponovo izbiti rat’ (Slavica).

‘Posle završetka rata podnela sam zahtev da dobijem vizu za Hrvatsku da bih videla svog brata, bila sam uporna ali nisam dobila tu vizu, a nije bilo razloga, nisam učestvovala u ratu niti bilo ko iz moje po-rodice. Bilo je bolno i ponižavajuće. Sad ipak mogu da idem’ (Marija).

Pojam i sadržaj bezbednosti učesnice su izrazile kroz sledeće asocijacije, tj. dimenzije bezbednosti i vrednosti, međusobno veoma isprepletene:

Politička bezbednost: mir (najčešća asocijacija), sloboda (kre-tanja, govora, mišljenja, izbora – izrazito česta asocijacija), ostvariva-nje ljudskih prava i garancije od strane države u poštovanju ljudskih prava - sloboda mišljenja, sloboda govora, pravda za žrtve, kažnjivost nasilja, kontrola rada policije i DB-a, pravna sigurnost, drastično sma-njenje porodičnog nasilja, defi nisana odgovornost svih aktera u državi i društvu na svim nivoima i u svim oblastima, veći broj žena u vlasti (izvršnoj), gonjenje ratnih zločinaca i profi tera, pravda, sloboda izbora, sloboda kretanja, politička odgovornost, nekorumpiranost, ravnopra-vnost, da mogu da hodam ulicom mirno, sloboda izbora, dijalog, sa-moorganizovanje, antiautoritativnost, tolerancija, poverenje, nenasilje, pravo na samoopredeljenje, nezavisnost, itd.

Lična bezbednost: odsustvo nasilja uopšte a posebno nasilja nad ženama, odsustvo straha, sloboda od straha, mir, bezbrižnost, opu-štenost, sigurnost, sloboda kretanja, spokoj, zaštićenost, poverenje, mogućnost da realizuješ svoje mogućnost, život bez stalnih potresa i nepredvidivih događaja na svim nivoima, osmeh, harmonija, integritet, tišina i sigurnost, razdraganost, čovečnost, mir, spokojstvo, sloboda, radost, ljubav, miran san, neuznemiravanje, samostalnost, ljubav, sre-ća, strah, feministički pokret, dobrobit, pravo da planiram barem neko-liko koraka unapred, spokoj, sigurnost u sebe, opuštenost, itd.

Ekonomska i socijalna bezbednost: pravo na rad, mogućnost zaposlenja, redovne plate, smanjenje nezaposlenosti žena, izvesnost, dobri uslovi rada, ekonomska sigurnost, sigurnost dece, poverenje, soci-jalna pravda, socijalni mir, pravedna raspodela nacionalnog bogatstva…

Zdravstvena bezbednost: primarna medicinska prevencija, zdravstvena zaštita, sigurnost lečenja u starosti...

91

Bezbednost zajednica i kulturna bezbednost: odsustvo et-ničkih sukoba i tenzija, poštovanje manjinskih grupa...

U Strategiji nacionalne bezbednosti Srbije (april 2009), tek na jedanaestom mestu je nacionalna bezbednost ugrožena nečim što je imenovano “problemi ekonomskog razvoja”. Dakle, ono što je postavlje-no tek kao jedanaesto, ugrožava humanu bezbednost, ali vladajuću poli-tičku elitu ne potresaju realni problemi, niti ona pravi strategije u skladu sa potrebama stanovništva, već isključivo u funkciji održanja na vlasti.

II deo: Šta najviše ugrožava tvoju bezbednost, kad si se osećala najmanje bezbedno?

Odgovori žena o faktorima koji ugrožavaju bezbednost su pore-đani po učestalosti i donosimo najčešće i najkarakterističnije iskaze:

Državni sistem je neefi kasan i ne uživa nikakvo povere-nje: neefi kasna država i korumpiran sistem pogađaju sve se-gmente društva i izazivaju krajnju ranjivost i nebezbednost…

‘Ako mi se nešto desi nemam kome da se obratim. Policija je korumpirana, zakoni se ne sprovode‘ (Slavica).

‘Ugrožen nam je opstanak zbog korumpiranosti sistema. Zakoni se ne poštuju, afere se ne otkrivaju, državna kontrola ne postoji. Pravni sistem ne funkcioniše’ (Snežana)

‘Veliki je jaz između normativnog i realnog. U ovoj državi nor-mativno služi da prikrije realne probleme - bogaćenje tajkuna i soci-jalnu nepravdu’ (Marijana).

‘Kao porotnica u opštinskom sudu u Velikoj Plani tokom osam godina sam doživljavala mnogo neprijatnosti. Jednom je policajac kao svedok odbio da odloži svoje naoružanje, sudija ga je upozoravao ali policajac je to odbio. Taj isti policajac je kasnije otišao na psihijatrijsko lečenje. Dakle, on je predstavljao vlast i niko nije mogao da ga natera da ostavi pištolj’ (Žiža).

‘Zvala sam policiju u Pirotu zbog nasilja jednog čoveka, ali oni su rekli da im je poznat i da ne mogu ništa da urade. Nemamo nikakvu zaštitu ni od koga’ (Slavica).

‘Mislim da je sistem uzrok moje nebezbednosti. Politička elita nije u stanju da uradi ništa suštinski i kvalitativno. Ne sprovode se za-koni i to se vidi preko teškog stanja radnih prava žena’ (Nataša).

‘U svakom pogledu sam nebezbedna jer ne verujem sudstvu, policiji, sve je korumpirano i ako nemate para ili vezu, ništa ne možete,

92

od vađenja pasoša do zdravstvene zaštite…‘(Mariola).‘Osećam se nebezbedno i politički i ekonomski i zdravstveno. Ako

niste član neke stranke, ništa ne možete uraditi. Ako nisi član stranke ne možeš da dobiješ posao, da napreduješ na radnom mestu’ (Mira).

‘Svako od nas lično doživljava da je država ta koja treba da nam obezbedi da mirno živimo ali je upravo politika ta koja mi ne garantuje bezbednost, već se najviše zbog države osećam veoma ugroženo. I za ekonomska pitanja je politika odgovorna, politika nam je i ranije kreai-rala život i sad isto tako kreira, politika je glavna i diktira koliko imamo prava, u stvari nemamo prava’ (Ana).

‘Jedna sutkinja mi je nedavno rekla: ’Kad bih imala pravni prob-lem, ne bih od suda tražila pravnu pomoć. Isto tako kažu i lekari u slučaju bolesti i to je potpuni krah sistema i institucija’ (Jovanka).

Ekonomsku nebezbednost ugrožava živote najvećeg dela žena: stalne pretnje otkazom, nemogućnost zaposlenja, proganjanje na poslu i nepoštovanje radnih prava. Nebezbednost se ogleda u stalnom strahu od gubitka posla kao i u nemogućnosti da članovi porodice nađu posao…

‘Kod nas je strah od gubitka posla veći od straha od bolesti i smrti. To govori o ekonomskom stanju danas’ (Ljilja).

‘Nemam nikavu sigurnost za sutra. Bila sam zaposlena tri godi-ne, radila sam kod privatnika i on nije uplaćivao radni staž, nisam znala da to ne radi, država ništa ne radi po tom pitanju a ja sama nemam para da ga tužim. Poslodavac ima jake veze i ništa mu ne mogu’ (Anelija).

‘Nezaposlena sam posle 25 god radnog staža, nigde posla ne-ma, niko neće da te primi, deca ne dobijaju nikakve stipendije, nemam nikakav izlaz, nikog ne interesuje ništa’ (Olgica).

‘Nebezbedna sam kad ne mogu da nađem posao a i kad ga nađem plata je nepodnošljivo mala. Poslodavci ponižavaju i eksploatišu radnike i niko ih u tome ne sprečava’ ( Miroslava).

‘Najnebezbednije se osećam na poslu. Uslovi su užasni, stalno strepim da ću ostati bez posla’ (Marija).

“Stalno nas plaše biroom rada. Svake godine se obnavlja ugo-vor, nemamo stalni radni odnos iako smo potrebne” (Marina).

‘Pošto radim na crno, nemam socijalno, živim u stalnom strahu da se ne razbolim’ (Gordana).

“Šef viče na kolegu, kaže mu svašta i uopšte ga nije briga što svi radnici rade na crno” (Milena).

93

Izneverena očekivanja od promena, nastavak klime neka-žnjivosti nasilja i zločina, neizvesnot i strah od budućnosti: pad režima S.Miloševića (oktobar 2000) i promene su formalne i deklarativ-ne, elita na vlasti brine isključivo o svom održanju na vlasti, vladajuća elita potpuno je otuđena od stvarnosti najvećeg dela stanovništva...

‘Prošlog meseca je predsednik Tadić dolazio u Dimitrovgrad zbog izgradnje puta ali se zadržao 10 minuta, nikog nije pitao kako se živi’ (Anelija).

„Moja je nebezbednost veća nego pre 2000. Okruženje me čini ne-bezbednom, komšije i ljudi u okolini me stalno gledaju popreko, osećam nemir i uznemirenje zbog neprijateljstva ljudi koji me okružuju“ (Ljilja).

‘Manje me je plašila situacija pre 5. oktobra kada su me pra-tila policijska kola dok sam radila kao urednica TV Pirot. Sada me bri-ne odsustvo profesionalne solidarnosti i potpuna neizvesnost u novi-narstvu, mi smo izolovani, nema podrške, solidarnosti. Ekonomsko osiromašivanje novinara je dovelo do toga da oni moraju da prihvataju svašta a nemaju nikakvu podršku od profesionalnih udruženja. Pored suptilnih pritisaka na profesiju ono što me posebno brine je besper-spektivnost za mlade. Borili smo se za drugačije društvo, tražili smo društvo u kome postoje šanse za vredne i talentovane a ne za preva-rante i mafi ju’ (Dragica).

‘Pritisci pre 2000. godine su bili veliki ali se nisam osećala ne-bezbedno. Nebezbedno sam se osećala pre par godina kad sam radila članak o čoveku koji drma gradom. Snimila sam razgovor sa njim i on mi je posle pretio smrću zbog teksta koji sam objavila. Nisam s uplašila ali sam kasnije čula na šta je sve spreman pa sam se uplašila za svoju decu. Nema rešenja za tu situaciju. Zdravstvena nebezbednost je od-gomna. Lekari teraju pacijenta da ide u privatne klinike i sve je orga-nizovano da se sve plaća. Nebezbedno se osećam od okoline i ljudi koji su nasilni i spremni na sve. Teško sam živela ali sad se osećam nebezbedno’ (Marija).

‘Sad osećam veći strah nego devedesetih. Protiv Miloševića je bilo lakše, protivnici su bili vidljiviji, tada smo mogli prepoznati ljude kojih se treba kloniti a sad ne mogu da prepoznam te nasilne grupe, ima ih mogo više a često izgledaju miroljubivi’ (Marija).

‘Ne sećam se kad sam se osećala bezbedno uopšte. Pre svega, sada imam osećaj neizvesnosti zato što imam ćerku koja ima 8 godina i pitam se kako će ona da živi u ovoj zemlji, da li će uspeti da se školuje kako treba zato što mislim da ovu državu vode ljudi koji ni o čemu ne bri-

94

nu. I strah ponekad da kažem svoje mišljenje kada sam u društvu onih koji imaju nacističke, rasističke ideje, plašim se da će drugačije da me gledaju ili će nešto da mi se desi ako kažem svoje mišljenje. Uopšte mi nije jasno zašto je taj strah sada jači a trebalo bi da je obrnuto’ (Nela).

‘Vlada opšta nesigurnost, uznemerenje koje osećam svaki dan kada upalim tv i čitam vesti, svake noći kada čujem urlanje i dranje razuzdane horde koji se skupljaju u barovima, svaki put kad pročitam nešto strašno i kad sedim sa svojim prijateljima i razmenjujemo život-no iskustvo, prosto kad vidim da ljudi umiru u ovoj zemlji zato što se pogrešno leče, to je jedno stalno uznemirenje. Problem je sistemski, moramo da menjamo sistem, ljude na vlasti, moramo da promenimo sistem koji vlada. Treba da krenemo od obrazovnog sistema’(Eva).

‘Hronična uznemirenost i nespokoj koji živim celog svog života, sve pamtim po krizama. U mojim najboljim godinama proživela sam strašne devedesete a sad opet živim u nespokoju, izdržavam sestru, samohrana sam majka i razmišljam o ćerki koja ima16 godina, da li će ona imati svoju profesiju i budućnost. Uznemirujuće vesti, atmosfera haosa i beznađa, nesprovođenje zakona. Ono što mi strašno smeta i ugrožava me takođe je kolektivna svest i mentalitet’(Tatjana).

‘Nisam zadovoljna promenama ali sve usmeravam ka budućnosti koju neću ni da dočekam. Kad se ujutru probudim prva misao mi je da li će da mi isključe telefon ili tv, struju. Živim sa ćerkom koja me izdržava, odbili su me za invalidsku penziju mada imam sve papire. Ne osećam se nebezbedno, fi zički ali nisam sigurna po pitanju zdravstva’(Goca).

‘Sad kad je sklonjen Milošević trebalo je da bude bolje ali se vidi da ništa ne funkcioniše i sve što pipnemo vidimo da propada zbog ko-rupcije u školstvu, sudstvu, policiji, zdravstvu... Mladi se pitaju šta će biti i sa njihovom decom, svi se osećaju neizvesno. Kompletan je osećaj neizvesnosti i straha. Da nema ovakvih ženskih organizacija, bila bih u nekoj unutrašnjoj emigraciji’ (Lidija).

‘Država donosi evropske zakone ali ne i sigurnost, ekonomiju, zaštitu onih koji su najugroženiji’ (Angelina).

Nesuočavanje sa prošlošću, neprihvatanje istine i odgo-vornosti o ratovima devedesetih, nekažnjivost nasilja i ratnih zločin, a kao posledica toga je i postojanje neofašističkih organi-zacija protiv kojih se ne preduzima ništa. Nepoverenje u vojsku i policiju je povezano sa činjenicom da su povezani sa ratovima…

‘Niko od nas ne može da bude bezbedan kad se ulicom šetaju

95

oni koji su činili zločine. Mojim malim gradom šetaju oni koji su bili u Hagu i nažalost nisu osuđeni i svi ih podržavaju‘ (Ivana).

Ako se ne suočimo sa onim što se dešavalo, ako ne prihvatimo istinu, nećemo biti bezbedni. Ali to je bolno, ljudi neće da se vraćaju i da raščiste to što se dešavalo’ (Ceca).

‘Sve vrednosti su devalvirane. Politička nebezbednost je na prvom mestu zato što su matrice devedesetih ponovo grunule na velika vrata: crkva, nacionalizam, nasilje, bezakonje‘ (Maja).

‘Ništa ne sprečava neonaciste, verske fanatike i slične organiza-cije, protiv njih se ništa ne radi. Ponekad se sankcioniše, nešto urade, kad eskalira nasilje pa se onda na njih zaboravi’ (Miroslava).

‘Kad bi zabranili neonacističke organizacije videlo bi se da ima nekog pomaka. Kad bi se bar sklonili sa ulica…’ (Ljilja).

‘Postojanje neonacističkih organizacija me pogađa i strašno plaši’ (Jelena).

‘Na sajtu Stormfront (fašističke organizacije) je objavljen spisak onih koji podržavaju paradu ponosa i na spisku je i moje ime i to me zaista ugrožava posebno što postoji i lokacija gde živim pa se nelagod-no osećam zbog ćerke. Nije pomenuta i bezbednost hrane, kad vidimo šta jedemo i koji su sve aditivi, kao da živimo na đubrištu i osećam se nebezbedno zbog toga’ (Nataša).

Nedostatak slobode izražavanja, slobode govora i mišlje-nja, nedostatak medijskih sloboda, zaštite osnovnih prava, soli-darnosti u zaštiti ljudskih i radnih prava; partijska država diskri-miniše građanke na osnovu političke ne/podobnosti …

‘Ne sme da se kaže ništa. Javno se preti smrću. Nema slobode govora ni kretanja’(Dragana).

‘Najveću nebezbednost sam osetila jedna kad su moji prijatelji počeli da budu privođeni, hapšeni non stop i (zbog svojih aktivnosti), kada smo shvatili da su nam telefoni prisluškivani i kad sam shvatila da mi je odbijen zahtev za vizu i tad sam shvatila da sam potpuno nebez-bedna. Jedino rešenje je ukidanje svih struktura moći’ (Andrea).

‘Osećam strah zbog objavljenih tekstova, ali to je sveso izabran strah i na njega sam ponosna’ (Tamara).

‘Nekada smo imali iluziju da imamo veću slobodu izražavanja. Jedan od razloga je što su lokalni mediji marginalizovani a aktivizam je zamro. ..Pre 2000. godine smo bili bezbedniji, bili smo bliži, povezaniji. Znala sam da će u onome što radim iza mene stajati ANEM, Nezavis-nost, NVO sektor (Dragica).

96

‘Svi gledaju samo sebe. Ljudi štrajkuju na različitim mestima umesto da se udruže. Nema saosećanja i solidarnosti da se suprotstavi divljoj privatizaciji. Nema ujedinjenog pritiska na vlast’(Ljilja)

‘Civilno društvo je izgubilo svoje odlike: autonomiju, solidar-nost, uzajamnu podršku’ (Goca).

Nasilje nad manjinskim grupama (pre svega etničkim i seksualnim) zbog jačanja rasističkih, neonacističkih, kleronacio-nalističkih grupa i nesankcionisanja nasilja od strane države:

‘Ja sam stalno nebezbedna. Nikad ne znam da li ću na ulici ili u autobusu naići na rasista’ (Miljana, aktivistkinja Romskog udruženja).

„Kad god sam u društvu nacionalista ja se osećam nebezbedno“ (Jovana).

“Većina koristi ranjivost manjina da održi opresiju” (Miloš). “Kada sam počela da pričam mađarski počeli su da izlaze. Jedan

poslanik je izvadio pištolj a drugi nož” (Julija, poslanica u pokrajinskom parlamentu Vojvodine, tokom devedesetih godina XX veka).

‘Čitavog života sam se osećala nebezbedno. Nebezbedno se osećam zato što sam polucrna osoba u beloj zemlji. Zbog eskalacije mržnje prema svemu što je različito: vere, rase, nacije ili šta god, osećam se nebezbedno zbog širenja nacionalizma i verskog fanatizma’ (Ana).

„Kad god sam u društvu nacionalista ja se osećam nebezbedno“ (Jovana).

„Kao seksualna manjina se uvek osećam nebezbedno a u poslednje vreme, od kad je najavljen prajd atmosfera u gradu je uzbuđena, stvara se atmosfera linča, užasno mnogo grafi ta koji prete i što primećujem kod ljudi stepen razdraženosti i želje da tuku’(Miloš).

‘Na poslu mi je kolega rekao:’Da si Hrvatica, sad bih te ubio’. Niko me od kolega nije podržao, niti mi rekao bilo šta utešno. To me stalno proganja’ (Fika).

‘Pošto nisam pripadnica većinske nacije, osećam nebezbednost i to realnu’ (Tamara).

Fizičko nasilje, bilo od države ili od nedržavnih faktora - opšte rasprostranjena klima nasilja, nasilje u porodici, ulici, školi... Većina je odgovarala da oseća ličnu nebezbednost, na ulici, u okruženju, na poslu, gde god se kreću…

‘Osećam se ugroženo, svuda se strašne stvari dešavaju. ‘Ne smem da idem ulicom onako bezbedno kao ranije. To je sve povezano sa kriminalom’ (Milka).

97

‘Nasilje u porodici pojačano je zbog frustracija, ali i zbog po-straumatskog sindroma/PTSP. Najveća opasnost od vatrenog oružja za žene je u njihovim sopstvenim domovima. Po podacima koje je iznelo Viktimološko društvo Srbije, u Srbiji ima 1,150.000 komada vatrenog oružja i ono se nalazi u većini slučajeva u privatnom vlasništvu. Sva-ka četvrta žena na Balkanu, u svojim partnerskim odnosima, imala je iskustvo nasilja u porodici i u proseku 7% njih je bilo napadnuto ili im je prećeno vatrenim oružjem. U Srbiji je 2003. godine 31 žena ubijena od strane svog partnera. Uopšteno govoreći, statistika pokazuje, da žene tri puta češće stradaju nasilnom smrću ukoliko se oružje nalazi u kući. Najčešće je izvršilac muž ili partner koji je ranije bio prijavljivan za na-silje u porodici. Država ništa ne preduzima ni u borbi protiv ovog tipa zločina, ni u lečenju muškaraca obolelig od PTSP sindroma’ (Nevena).

‘Prvi je kad sam na utakmici bila pogođena u glavu teškim pred-metom i bila u urgentnom centru gde sam provela 9 sati. Drugi slučaj je da sam provela odmor sa dečkom i kad sam se vratila moji roditelji su me izbacili iz kuće. Najgore je što nisam planirala tada da se udam ali sam otišla kod dečka i njegove porodice, tada nisam ni imala posao. Sad srećom radim’ (Danjela)..

‘Najnebezbednije se osećam na ulici, u komšiluku, osećam agre-sivnost, na ulici divlji saobraćaj, osećam se nebezbedno svuda’ (Mirče).

‘Da li sam se ikada osećala stvarno bezbedno? Od kada imam dete i od kada sam imala traumatičan doživljaj sa bivšim partnerom ni dan danas se ne osećam bezbedno na ulici. Takođe se ne osećam bez-bedno nikad kad javno kažem svoje mišljenje koje je različito od drugih i razlog je neefi kasnost institucija’ (Jelena).

‘Živela sam sa čovekom nasilnikom 10 godina i uspela sam na kraju da se izvučem iz toga, nije tad bilo nikakve pomoći, on je čovek blizak vlasti, sama sam uspela to da okončam. Drugi primer je da sam pre par dana završila sezonski posao na kome sam bila žrtva mobinga i kršenja ljudskih prava, ostali su mi dužni trećinu zarade. Nije se znalo radno vreme, prisluškivali su se svi telefonski razgovori...’ (Slavica).

‘Osećam se nebezbedno svakodnevno, od vožnje neispravnim autobusima do suočavanja sa sistemom. Osećam se bespomoćno sva-kodnevno, osnovna prava je nemoguće ostvariti dok god je partijski sistem na vlasti’ (Maja).

‘Ono čega se najviše plašim je što sam potpuno oguglao na sve, svejedno mi je što mi dobacuju na ulici i što svi lažu’ (Vlada).

‘Živim pored osnovne škole i užasno se plašim nasilja među

98

školskom omladinom. To me podseća na Miloševićevo vreme i osećam se potpuno nemoćno’ (Miodrag).

Braniteljke ljudskih prava i aktivistkinje za mir ugrožene su zbog svog angažmana, posebno u vezi sa ratom i odgovornošću za ratne zločine…

‘Najnebezbednije sam se osećala uvek na uličnim akcijama (protestima, stajanjima...) kad je kordon policije oko nas. Osećala bih se bezbedno kad bi policija sklanjala sa ulice one koji nam prete, Na-cionalni stroj ili 1389 a ne nas kao’ čuvala’ ’’ (Ljilja)

‘Radim na SOS telefonu i plašim se svakojakih tipova koji prete da će da dođu” (Mirjana).

‘Pozvale smo policiju (sa SOS telefona) kad je žena prijavila nasilje. Policija je prvo legitimisala mene i koleginicu, ko smo šta smo i šta radimo u centru za socijalni rad.Onda smo odvele žene u prostorije organizacije, policija je došla i odvela je da da izjavu. Morali smo od policije da krijemo de ćemo je odvesti u sigurnu kuću’ (Sofi ja).

‘Konkretni strah osećam na stajanjima Žena u crnom, posebno na stajanju za Srebrenicu kad smo okružene sa svih strana’ (Svetlana).

‘Zbog političkih stavova osećam da me preziru i nipodaštavaju i to u mojoj najbližoj okolini’ (Ljilja).

‘Policija nas stavlja u geto i šalje negativnu poruku, ljudi nas vide kao pretnju a ne kao nekoga ko se zalaže za ljudska prava (Marina).

Zdravstvena nebezbednost: strah da neće moći da dobiju adekvatnu zdravstvenu zaštitu. Nezavisno od uzrasta učesnice opisuju situacije u kojima nisu dobile odgovarajuću zdravstvenu zaštitu i strah da zbog fi nansijske nesigurnosti neće podneti troškove lečenja…

‘Najveći strah sam osetila kad smo ostali bez posla, i ja i moj muž. Sva primanja su išla na lekove za muža, ćerka je nezaposlena. Potpuna nesigurnost, nikome nisam mogla da se obratim. Strah od to-ga da nemaš ni za hranu ni za lekove, to je strašno’ (Angelina).

‘Nemam prava na zdravstvenu zaštitu…osećam toliku nebez-bednost da je mogu podeliti svima vama…’ (Irina).

‘Tokom rata sin je bio mobilisan, ja sam se razbolela od karci-noma dojke. Strah je bio još veći jer nisam imala adekvatno lečenje u mom gradu. Morala sam na kraju da platim operaciju jer nisu hteli da mi daju uput za beogradsku bolnicu. Celog života sam plaćala osiguran-je a kad mi je zatrebalo morala sam sama da platim lečenje. Osećala sam nemoć...’ (Nadežda).

99

‘Najugroženija sam kad je pitanje zdravlje. Zdravstveni sistem je korumpiran, veliko je nepoverenje u zdravstveni sistem, devalvirana je i profesija’(Maja).

„Mama nije otišla na operaciju zato što je morala da plati dok-toru ogromnu sumu da bi je stavio na listu“ (Marija).

„Ja imam problem sa kičmom, prvenstveno je bila greška lekara a sad treba da idem na operaciju koja se plaća“ (Marina).

‘Najnebezbednije se osećam u zdravstvu. Jako je teško kad si bolesna i treba ti prava pomoć‘ (Saša).

‘Najveća trauma za mene je bio prošli rat, moj sin je sa 19 god-ina bio devet meseci na ratištu. I njegov otac je bio na ratištu, posle rata je otac oboleo. 44 puta je dao krv ali kad je njemu trebalo, tražili su da ja skupim davaoce. Kad je sin došao sa ratišta za njega nije bilo posla, aktivirao se u vojsci i kad je bio rat na Kosovu opet je bio na ratištu i to mi je bilo najstrašnije iskustvo’ (Olivera).

‘Lekar mi je tražio pare za operaciju pa kad sam ga prijavila di-rektoru kliničkog centra, direktor se nasmejao i rekao pa to svi znamo. Penzionerka sam, intelektualka, i trebalo bi da imam sigurnu starost a ne znam šta me čeka. Ne vidim rešenje’ (Violeta).

III deo: Alternative - na koji način povećati stepen ljudske bez-bednosti?

Učesnice su na kraju navodile šta bi moglo da se uradi da se promeni ovakvo stanje i da se poboljša bezbednost:● Primena zakona tranzicione pravda: učesnice smatraju da je nesuočavanje s prošlošći jedno od najvećih izvorišta nebezbednost, neophodno je preduzeti mere i uspostaviti institucionalne mehanizme u cilju kažnjivosti zločina i nasilja na svim nivoima, kako bi se drža-va/zajednica oslobodile od tereta zločina u svojoj nedavnoj prošlosti; tranziciona pravda obuhvata krivične i nekrivične sankcije: ‘Najvažniji mehanizmi tranzicione pravde na institucionalnom nivou su: sudovi i suđenja, zato stalno pratim suđenja za ratne zločine’(Miloš); ‘uloga ci-vilnog društva izuzetno važna: rešenje za poboljšanje bezbednosti je da država počne da primenjuje politiku kažnjivosti. Svi oni koji ugroža-vaju ljudska prava treba da budu kažnjeni i onda ćemo biti bezbedne’ (Staša); ‘potrebno je promeniti pravni sistem, govoriti o odgovornosti za rat i ratne zločine, za kriminal u današnje vreme kako bismo mogli da se osećamo bezbedno’(Katarina); ‘takođe je neophodno zabraniti fašističke i neonacističke grupe’ (Nataša).

100

● Jačanje demokratije i vladavine prava- država ima obave-zu da ispunjava izborna obećanja i polaže račune građankama i gra-đanima: ‘kao aktivistkinje moramo da tražimo od države odgovornost za to što se ne osećamo bezbedno ni ekonomski ni zdravstveno niti uopšte. Da tražimo odgovornost od izabranih zato što ne ispunjavaju ono što su obećali na izborima…’(Ljilja).● Edukacija - širiti zanja o ljudskim pravima, o ljudskoj bezbednosti: ‘treba nam stalna edukacija, treba stalno da se obra-zujemo i širimo to znanje, podižemo svest svih da se bore za svoje dostojanstvo i svoja prava’(Svetlana), ‘treba raditi još više sa ljudima, u svom gradu, raditi sa ženama, posebno na temu bezbednosti’ (Su-zana), ‘Sve što nas uče u školi, na tv, podstiče patrijarhat a tek kroz neformalno obrazovanje ili ovakve skupine možemo doći do drugog pogleda’(Dragana).● Jačanje autonomije civilnog društva, širenje mirovnog ak-tivizma, solidarnosti, ženskih mreža: ‘da osnažujemo kroz edukaciju i aktivizam; civilno društvo treba da se ujedini, ojača solidarnost kako bi moglo da vrši pritisak na vlast, efi kasnije je kad zajedno nastupamo’● Preuzimanje građanske odgovornosti, javni angažman, autonomno organizovanje radi senzibilisanja društva za od-ređena pitanja, radi vršenja pritiska na institucije i državu:‘To što je neko gladan ne znači da treba da živi na đubretu. Ne prihvatam kao izgovor da smo ekonomski deprivirani pa zato ne možemo da bri-nemo o okolini ili da sprečimo maltretiranje životinja ili komšija’(Goca)

.ZAKLJUČCI – još neki...

Razgovor je pokazao da postoje razlike u doživljavanju sopstve-ne bezbednosti ali i neke generalne sličnosti u ocenjivanju generatora nebezbednosti. Razlika se očituje kada se pogleda starosna struktura učesnica. Najmlađe učesnice, mlađe od 25 godina, ne osećaju isti stu-panj ugroženosti. Međutim, osećanje ugroženosti kod mladih zavisi i od regije u kojoj žive tako da daleko veću ugroženost osećaju mlade žena iz izrazito siromašnih područja (južna i istočna Srbija nego iz Be-ograda). Najugroženije među mladim ženama (a i generalno) osećaju se mlade Romkinje (nelagodnost na ulici velikog grada, strah, dobaci-vanja na ulici, nipodaštavanja...). Sledeća starosna grupa (30 godina i više) već defi niše sopstvenu nebezbednost kao posledicu veoma ra-sprostranjenog nasilja u društvu (strah od uličnih siledžija koji se sreću na ulici, autobusu kao i neonacističkih grupa koje su stalna pretnja).

101

Pomenuti su lični primeri eksplicitnih verbalnih pretnji kao i slučaj pre-bijanja u kome policija nije pružila adekvatnu pomoć. Ukratko, žene svih generacija se osećaju nebezbedno tako da je stanje mnogo lošije nego u prethodnom periodu istraživanja.

Insistiranje na ličnoj bezbednosti pokazuje veoma visok stepen ugroženosti lične bezbednosti u postkonfl iktnoj zemlji, normalizaciju nasilja na svim nivoima, nesposobnost i nemogućnost države da kon-troliše nasilje. U poređenju sa prethodnim izveštajima i analizama ovog tipa (Žene i bezbednost, Iskustvo na terenu, 2005) situacija lične ne-bezbednosti je sada na daleko višem stupnju ugroženosti.

Ni deset godina nakon pada autoritarnog režima (2000) u zemlji nisu izvršene institucionalne reforme (tranziciona pravda, tj. kažnjivost nasilja i zločina na svim nivoima). Promene u zemlji su isključivo na deklarativnom nivou, a ispunjavanje evropskih standarda (u pravcu ulaska Srbije u Evropsku uniju) ima isključivo formalni karakter, koji se odražava i kroz neprimenu zakona, selektivno i arbitrarno tumačenje zakona, što onemogućava suštinske promene, izaziva strah i nesigur-nost najvećeg dela stanovništva. U poređenju sa prethodnim analizama ovog tipa (2005) stanje je daleko lošije. S jedne strane, ljudi su oče-kivali promene, izneverena su očekivanja i obećanja, a s druge strane, porasla je svest i znanje većine u vezi sa demokratijom, građanskim slobodama i ljudskim pravima.

Posledice nepravedne, tj. pljačkaške privatizacije u periodu tranzicije izazivaju permenentan strah od gubitka posla, tako da se ekonomska bezbednost svodi isključivo na pravo na rad a ne na radne uslove. Veliki broj odgovora pokazuje da politička nesigurnost dovo-di do ekonomske nesigurnosti. U poređenju sa prethodnim analizama, stanje je pogoršano.

Odgovori učesnica ukazuju na visok stupanj ugroženosti, dok se usled gore pomenutih nivoa nebezbednosti ekološka bezbednost skoro i ne pojavljuje kao problem, što je veoma zabrinjavajuće budući da u Srbiji ne postoji zakon o bezbednosti hrane pa većina ponuđenih prehrambenih proizvoda u Srbiji nije strogo kontrolisana i može pred-stavljati opasnost po zdravlje. Hijerarhija faktora ugrožavanja bezbed-nosti dovodi do toga da se obrazovanje i ne pominje iako u zemlji ima tek 6% visoko obrazovanih, a oko 80% pripadnika/ca romske nacional-nosti je funkcionalno nepismeno, itd.

Priredile: Staša Zajović u saradnji sa Ivanom Vitas

102

Demilitarizacija bezbednosti

Humana bezbednost, rodna dimenzija bezbednosti, Rezolucija 1325

Cilj radionica je bio pružiti informacije o Rezoluciji 1325 i prom-isliti alternative militarizovanoj bezbednosti.

Učesnice su upoznate sa pojmom demilitarizacije bezbednosti koja:● Na institucionalnom nivou podrazumeva smanjenje broja pri-padnika vojske, smanjenje vojnog budžeta i njegovo preusmeravanje u civilne svrhe, kao i smanjenje proizvodnje i trgovine oružjem; ● Na nivou društva podrazumeva razne nivoe ljudske bezbed-nosti (ekonomske, zdravstvene, lične, političke), kao i širenje vrednosti solidarnosti, saradnje, pravde, poštovanja ljudskih prava, interkultural-nosti, itd.

Učesnice/i su odlično prepoznavale/i različite nivoe ugrožavanja vlastite bezbednosti u društvu i kakve to posledice ima na njihov sva-kodnevni život. U svim sredinama učesnice su veoma lako uočavale razlike između militarističke, tradicionalne bezbednosti i koncepta ljud-ske bezbednosti, raskorak između deklarativnog nivoa i svakodnevnog iskustva. Naime, država formalno usvaja evropske standarde poštovanja ljudskih prava, dok većina učesnica radionica (kao i većina žena u Sr-biji) oseća ugrožavanja prava na svim nivoima (ličnom, ekonomskom, političkom, socijalnom...).

Pored svedočenja o raznim vidovima ugroženosti, učesnice su nudile i alternative militarizovanoj bezbednosti, tj. umesto ulaganja u vojsku i pomoć ratnim zločincima, zalagale su se za preusmeravanje tih sredstava u pomoć ranjivim i marginalizovanim grupama, besplat-noj pravnoj zaštiti ugroženima, otvaranje novih vrtića, škola, bolnica, zapošljavanje žena, pomoć ženama koje trpe nasilje u porodici, na rad-nom mestu, dečji dodatak za svu decu, itd.

Na radionicama je rađena uporedna analiza teksta Rezolucije 1325 UN i Rezolucija ‘Žene, mir, bezbednost’ Žena u crnom.

Na svim radionicama pominjao se problem tolerancije prema nasilju u društvenoj klimi posle ratova, nedostatak političke volje da se primene zakoni. Učesnice/i su prepoznavali/e vezu između struktural-nog i porodičnog nasilja.

103

Jelena, Kruševac: „Ne postoje određeni mehanizmi koji bi se upotrebili u slučaju neprimenjivanja zakona, a potrebna je i edukacija za službe koje dolaze u kontakt sa žrtvama nasilja. Nasilje u ratu je, kao i nasilje u porodici, posledica patrijarhata i nejednake raspodele moći.“

Dragana, Vukovar: „Važno je reći da osobe koje su na mes-tima odlučivanja su i same počinioci nasilja“.

Miloš, Beograd: „Kad kažemo rodni karakter nasilja, tu mis-limo da se nasilju ne može oduzeti polna dimenzija, odnosno da je ubijanje u ratu, kao i seksualno nasilje, rodno zasnovano iskustvo, kon-tinuitet između nasilja u porodici i nasilja u ratu koji se ispoljava i kroz nekažnjivost, legitimitet nasilja od strane društva, mušku moć, itd“.

Učesnice navode nedostatak političke volje, ali i jake partijar-halne retrogradne tendencije kao prepreke sprovođenju zakona protiv diskriminacije. Navode razne primere iz svog iskustva, koji se tiču ma-lih kazni izrečenih u sudskim procesima. Svedoče da u svom svakod-nevnom životu trpe najrazličitije vrste diskriminacije, od kojih se izdva-jaju manja mogućnost zaposlenja u odnosu na muškarce, nemogućnost napredovanja u karijeri, diskriminacija na osnovu političkog opredeljen-ja i društvenog angažmana itd. („Kvote se ne poštuju, iako su zakonska obaveza“; „Veće učešće žena u političkom odlučivanju onemogućeno je patrijarhalnim vaspitanjem i ekonomskim činiocima“; „Minimalan broj žena utiče na donošenje odluka i tamo gde postoje rodni mehanizmi oni se ne poštuju“; „Broj žena se smanjuje sa porastom nivoa vlasti“; „Žene su eliminisane, jer ih muškarci doživljavaju kao pretnju“; „Žene na pozicijama moći ne zastupaju interese žena, već interese političkih partija“...). Žena nema dovoljno na mestima odlučivanja, a i kad ih ima, one samo reprodukuju stavove stranke koju predstavljaju.

Maca, Leskovac: “Žene su prisiljene da reprodukuju te muške matrice. Možda nisu dovoljno senzibilisane, a kad uđu u sistem one samo prihvataju te načine ponašanja, tipične za muškarce”.

Srbija je formalno sekularna država, ali je u suštini duboko i na svim nivoima klerikalizovana. Uticaj crkve na državu je upadljiv i mani-festuje se na različite načine, od mešanja u državne poslove, preko uvođenja veronauke u državne škole do ugrožavanja ženskih ljudskih prava i reproduktivnih prava, kao i prava seksualnih manjina . “Sve važne državne odluke donose se uz saglasnost crkve, odnosno crkva utiče na sve odluke (npr: Srpska pravoslavna crkva učestvuje u prego-vorima u vezi sa statusom Kosova, u planovima i programima za škole, u strategijama...)”; “Skoro sve manifestacije su uz učešće crkvenih

104

predstavnika”; “Sve škole slave Svetog Savu i obavezno je učešće svih učenika i zaposlenih”; “Zakon o crkvama i verskim zajednicama usvojen 2006. daje imunitet crkvenim velikodostojnicima, čak i u slučajevima seksualnih zločina“; „Crkveni praznici su postali državni praznici“; „SPC je imala veliku odgovornost u podsticanju ratova i nacionalističke poli-tike, a danas se nije distancirala od Miloševićeve politike i podržava ratne zločince“... neki su od odgovora koji su se pojavljivali na radioni-cama u različitim varijacijama.

Gordana, Beograd: “Iako je crkva odvojena je od države, političari je koriste za svoje populističke ciljeve“.

Ceca, Vlasotince: “Na decu se prilikom upisa vrši pritisak da izaberu veronauku. Komisija promoviše veronauku, a činjenica je da građansko predaju loši kadrovi. Ima i puno dece koja ne znaju šta hoće, pa biraju ono što većina izabere.”

Dragica, Pirot: “Deca formalno imaju izbor, čak se i građansko ne predaje onako kako treba. Bez odobrenja crkve niko ne može da predaje. Generalno, veronauku treba da uče u crkvi. U školi možda kao fi lozofi ju hrišćanstva i drugih religija.”

Posebno ugrožene/ni su branitelji i braniteljke ljudskih prava, jer ne postoji politička volja da se oni/ne zaštite. Političari su samo deklarativno zabrinuti za stanje ljudskih prava u zemlji, a prećutno po-državaju ultradesničarske grupe i organizacije. („Vlastima smeta ukazi-vanje na nepoštovanje zakona“; „Odgovara im krizna situacija“; „Sank-cionisanje funkcioniše po partijskoj (ne)pripadnosti“...)

Marijana, Beograd: „Mi stalno pričamo o zaštiti branitelja i bra niteljki ljudskih prava. Zašto je to toliko važno? Ako se oni ućutkaju, nema nikog da govori o kršenjima ljudskih prava“.

Dijana, Beograd: „Od bezbednosti branitelja/ljku zavisi i kako će raditi sam sistem ljudskih prava u državi, jer one/i rade stvari bitne za sve nas“.

Još jedno od bitnih pitanja je kako se raspolaže državnim fon-dovima, gde se usmerava novac građana i građanki. Učesnice/i su imali/e mnoštvo predloga kako bi trebalo usmeravati novac koji se troši na pomoć haškim optuženicima, pitajući se kakvu poruku šalje država ovim zakonom.

Ljiljana, Leskovac: “Zakon o pomoći haškim optuženicima je donet 2004. Pokrenuta je kampanja za nejogov ukidanje i mi smo sakupljale potpise. Trebalo je skupiti 15.000 za nedelju dana. Civilno društvo je skupilo više od toga i to je predato. Tražile smo odgovor

105

stalno. Međutim, nema odgovora.”Valentina, Leskovac: “Mnoge strategije su usvojene na nivou

države i na lokalnom nivou. I one imaju svoje mehanizme kontrole. Ali mi u okviru države moramo to da ubacimo u zakonodavnu proceduru da bi bile obavezujuće. Da postoje institucionalni mehanizmi kontrole, znali bismo gde su novci potrošeni.”

Takođe, umesto ulaganja u vojsku i policiju, učesnici/e predlažu da se novac iskoristi na drugačiji način (“Kreditni program sa granto-vima (bespovratnim sredstvima) za pokretanje sopstvenih poslova”; “Edukacija lokalnog stanovništva za socijalnu integraciju raseljenih i izbeglih”, “Izbeglicama iz kolektivnih centara otvoriti fond za izgradnju naselja koja nisu izmeštena iz lokalne zajednice”, “Besplatna pravna zaštita ugroženima“, „Otvaranje novih vrtića, škola, bolnica, sigurnih ženskih kuća...“, „Dečji dodatak za svu decu“, „Porodiljsko odsustvo za sve žene (plaćeno)“, „Oslobađanje marginalizovanih grupa plaćanja taksi“, „Izbeglim i raseljenim licima dodeliti na korišćenje napuštena imanja”...).

Bilo je i dilema koliko se problem nasilja nad ženama uopšte rešava gradnjom sigurnih kuća.

Saša, Beograd: “Što se tiče sigurnih kuća, sve je to komerci-jalizovano. Nije im važno da rešavaju problem koji izaziva nasilje, nego sklone žrtve i tu je kraj. Zato ženske organizacije moraju da imaju uvid u taj novac i u rad sigurnih kuća. Moja ideja je bila da se iz tog fonda za haške optuženike daju dodatna sredstva, pored onoga što država već daje za sigurne kuće. I da se posle nađe neka solucija da mi imamo upliva u njihov rad i trošenje sredstava.

Dijana, Beograd: „Da li da gradimo sigurne ženske kuće ili da taj novac ulažemo u neki vid prevencije, jer onda ispada da država nije odgovorna, radimo samo sa posledicama, a ne sa uzrocima“.

Priredile: Maja Pešić i Marijana Stojčić

106

Ne/rado žena ide u vojnike

O militarizaciji ili emancipaciji putem učešća žena u oružanim snagama – ka feminističko-antimilitarističkom konceptu bezbednosti

Prema odgovorima o razlozima za uključivanje u oružane for-macije, dve trećine učesnica radionica smatraju:

Žene se uključuju u oružane snage (vojsku i policiju) iz ekonomskih razloga: nemogućnosti izbora, siromaštva, femini-zacije bede …i to su obrazlagale na sledeći način:● Kod žena koje se na to odlučuju ne radi se o rodnoj jednakosti. Devojke koje se odlučuju za vojsku i policiju, to čine jer imaju siguran posao, rano mogu da odu u penziju, imaju zagarantovane godišnje odmore, stan. Međutim, to je praksa iz bivšeg sistema (socijalističkog) i da se sve promenilo, ali ipak, u tranzicionom periodu ostaje jedno od retkih ‘sigurnih’ zanimanja. ● Devojke se upisuju u vojne akademije jer su to jedine studije koje se ne plaćaju. Sem toga, ne mogu da gledaju svoje nezaposlene majke koje u poodmaklim godinama gube posao... Devojke se ne ru-kovode svojim željama nego pragmatičnim razlozima. S druge strane smatraju da smo dosta ratovali, možda neće više biti rata, pa idu tamo da dobiju i hranu i smeštaj i ostalo. Dakle, devojke ne idu u vojsku iz želje nego iz nužde.● One koje se opredele za vojsku ili policiju imaju siguran posao, sigurnu platu i egzistenciju i to je najvažniji faktor pri donošenju odlu-ke: ‘Nije isto raditi u kineskoj radnji i biti na budžetu’. ● To nije pravi izbor nego ekonomska nužda. Kad bi zaista imale mogućnost izbora, mali broj žena bi izabrao vojsku kao poziv zato što to podrazumeva represiju, ubijanje, nasilje.● Neke žene koje rade u vojsci su mi rekle da je to samo zbog ekonomskih razloga. Jedna mi je rekla:’Ili da krenem da se prostitui-šem/kurvam ili da idem u vojsku, a pošto je ovo drugo prihvatljivo, za to sam se odlučila’. ● Ja imam i jedno i drugo u kući: ćerka mi je u policiji a zaovina ćerka u vojsci i znam njihovo mišljenje. To je jedini način da imaju po-sao i budu sigurne. Obe su tako razmišljale, to je jedini motiv.

107

Što se tiče uključivanja žena u regularnu armiju i paravojne for-macije, izražena je i razlika u ekonomskim, bolje rečeno kriminogenim motivima zasnovanim na iskustvu ratova na prostoru bivše Jugoslavi-je: ’I muškarci i žene su išli u paravojne formacije iz pljačkaških a ne ideoloških motiva i to degradira sam pojam dobrovoljnog patriotskog učešća’.

Žene se uključuju u oružane snage jer je to način za po-stizanje emancipacije i rodne ravnopravnosti: to smatra jedan deo učesnica, ali bez dovoljno obrazloženja tako da se takav stav može objasniti zvaničnim diskursom o 'modernizaciji' vojske učešćem žena u njoj, o rodnoj jednakosti i jednakom pristupu moći:’Završila sam Fakul-tet za bezbednost i mislim da je to vid emancipacije. Želim da budem ravnopravna sa muškarcima, da budem autoritet, da se moj glas čuje, da i ja donosim važne odluke. To je i neki inat’.● Ćerka se upisala na akademiju da bi dokazala da može sve što mogu i njeni drugovi iz škole, da dokaže da može da bude ista. Nije primljena posle osnonovne škole u vojnu gimnaziju ali je bila uporna da dokaže da može i sad se upisala na Vojnu akademiju. Htela je da bude ravnopravna sa svojim vršnjacima.

Ratno-huškačka propaganda i poremećeni vrednosni sis-tem dovodi do militarizacije žena i to se ogleda i kroz uključiva-nje u oružane snage: ● Žene koje se prijavljuju u vojsku, prijavljuju se u mašinu za ubijanje.● Devedesetih godina (XX veka) devojčice su (u Srbiji) vaspita-vane i rasle u drugačijim uslovima. Pre im nije padalo napamet da idu u vojsku. Posle ovih ratova mnoge devojčice, kao i dečaci, vole uniforme, vrednosni sistem se promenio. Pružena im je mogućnost i sad se sve više prijavljuju na vojnu a posebno na policijsku akademiju, slušaju u medijima o ‘avanturama žena’ u Iraku i to im se sviđa’.

Učešće žena u vojsci ne menja karakter vojske, ne menja odnose moći, već ih reprodukuje, ne slabi militarizam ali milita-rizuje žene i emancipaciju žena:● To je reprodukcija patrijarhata. U vojsci se čak ne postiže ni formalna jednakost: žene napreduju samo do određene tačke.● Žene u vojsci ne menjaju ništa, vojska je ta koja ih menja.● Uskoro će u Srbiji doći do profesionalizacije vojske (2011) i već su počeli žene pozivati i ohrabrivati na masovniji ulazak u vojsku, kako bi vojsci dali ‘modernizacijski i emancipatorski‘ karakter, kako bi

108

ispunili međunarodne standarde, kako bi vlast delovala `moderno` u očima sopstvenih građana, ali i posmatrača iz inostranstva. Iskustva drugde su pokazala da su neodržive iluzije, čak i nekih feministkinja, da će se povećanim učešćem žena u vojnim snagama postepeno urušavati patrijarhat, da će to vojske činiti manje mačističkim, da će promeniti odnose moći. Naprotiv, opasnost je da konzervativne politike, u strahu od jačanja autonomnog ženskog pokreta i izgradnje drugačijih oblika moći, nude odgovore i rešenja koji militarizuju feminizam, svodeći zah-teve za jednak pristup moći isključivo na učešće žena u autoritarnim patrijarhalnim stukturama -vojnoj moći, itd.

Jedan deo učesnica smatra da se žene uključuju u oružane for-macije istovremeno iz avanturističkih i ekonomskih motiva: ‘misle da je to uzbudljivo i korisno’, najveća motivacija žena koje poznajem a u vojsci su, bila je njihova avanturistička priroda. Adrenalin, nekome će skočiti kad skače iz aviona a nekome kad vozi avion', ‘Za mene je to između rodne ravnopravnosti i avanturizma. Imam drugarice koje su po prirodi takve, ratoborne, uvek su trenirale nešto i to je zbog avanturističkog duha’.

Zanimljivo je da je samo u jednom slučaju nacionalna bezbe-dnost pomenuta kao razlog: 'ja bih se prijavila samo kad bi bila opšta mobilizacija. Tad bih osetila duh patriotizma, solidarnost i tad bih se prijavila i otišla a inače ovako, ne’, 'zato što država dovoljno troši pare za tzv. nacionalnu bezbednost, na prvom mestu u državnom budžetu je državna bezbednost. Nema ko da nas napadne, nema šta da se brani’.

Porodična tradicija je takođe samo jednom pomenuta: 'moja drugarica mi je rekla je da je njen deda bio visoki čin u partizanima pa tata u socijalističkoj vojsci i ona je želela kao jedino dete u porodici da nastavi tradiciju. Kad obuče uniformu ona se oseća odlično'.

Ovakvi stavovi mogu se tumačiti i kao posledica pretrpljenih trauma iz nedavne prošlosti, ali i kritička distanca prema patrijarhalnoj ratničkoj kulturi, preispitivanje modela nacionalne bezbednosti ('Žene ne brane domovinu oružjem nego mnogo bolje i humanije načine nego što je oružje..').

Razgovor je pokazao još neke stvari:● Oružane snage (vojska i policija) ne uživaju ugled kod progresivnijeg dela ženskog stanovništva - to su učesnice ovog edukativnog programa: to je, pre svega, čin građanske odogovornosti zbog krajnje destruktivnog učinka nedavnih ratova u kojima su oružane

109

snage učestvovale u vršenju ratnih zločina, a mnogo manje se ovakav stav može objasniti kao jasno artikulisan antimilitarističko-feministički izbor; valja napomenuti da postoji defi cit u znanjima o ovom pitanju, ali da postoji veoma izraženo interesovanje učesnica za nastavak razmene i kritičke refl eksije o ovim pitanjima; ● Učešće žena u pokretima za nacionalno oslobođenje je-dan deo učesnica doživljava kao vid osnaživanja žena i stica-nja društvenog i politikog autoriteta u nacionalnoj zajednici/kolektivu - posebno interesovanje i nepodeljene simpatije kod svih žena izazvao je razgovor i dokumentarni fi lm o ženama u zapatističkom pokretu. Međutim, zbog jake nacionalističko-militarističke ideologije i propagande, većina učesnica izrazila je jasnu distancu prema učešću žena u nedavnim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Takođe su izrazile distancu prema stavu da se emancipacijom kolektiviteta stiče emancipacija žena jer 'nacionalni kolektivitet isključuje žene i margi-nalzuje ih čim se završi tzv. borba za nacionalno oslobođenje'.. ● Uključivanje većeg broja žena daje pozitivan doprinos funkcionisanju mirovnih operacija UN - veoma veliki deo učesni-ca smatra da je veoma pozitivno, neke od aktivisktinja informacije o tome dobile ranije od aktivistkinja sa Kosova i iz Bosne i Herzegovina, a tokom ovovg programa i iz dokumentarnog fi lma o implementaciji Rezolucije 1325 na Kosovu i njihovih iskustava sa ženama iz mirovnih misija UN u tim zemljama 'jer daleko bolje mogle da razumeju že-ne, posebno silovane i izbeglice, zato što su strpljivije, lakše uče jezik sredine u kojoj služe, spremnije su da komuniciraju sa ljudima, lakše se prilagođavaju novoj kulturi, grade odnose poverenja među lokalnim stanovništvom – ženama i decom’. U ovim svojim stavovima učesnice se uglavnom nisu rukovodile stereotipnim stavom o ‘prirodnoj mirolju-bivosti žena’ već o ženskim kvalitetima brige o drugima, višeg stepena empatije i požrtvovanosti.

Priredila: Staša Zajović

110

Značaj civilne demokratske kontrolenad oružanim snagama – NATO i Srbija

U okviru četiri regionalna seminara „Žene, mir, bezbednost” od-ržane su četiri radionice „Značaj civilne demokratske kontrole nad oružanim snagama- NATO i Srbija”.1

Radionica se sastojala od power point prezentacije „NATO i značaj civilne demokratske kontrole nad oružanim snagama“ gde je izložen istorijat stvaranja NATO saveza, način funkcionisanja i promene kroz koje je savez prošao od osnivanja do danas i novi strateški kon-cept NATO-a. Dat je pregled aktivnosti saveza, a posebno je objašnjena povezanost Srbije sa NATO savezom kroz objašnjenje svrhe, strukture i načina funkcionisanja Partnerstva za mir. Posebna pažnja je posvećena značaju civilne i demokratske kontrole nad oružanim snagama; učesni-cama je objašnjeno šta ona podrazumeva, kako se ostvaruje i koji je značaj tog mehanizma.

Na (ne)bezbednost žena utiče sveprisutna militarizacija, najvid-ljivija u tradicionalnim strukturama bezbednosti kakva je i NATO savez. Želele smo da otvorimo neophodan prostor za refl eksiju i razgovor o pitanju koje se, kroz patrijarhalnu paradigmu, percipira kao „muško“. Zajedno smo gradile kritički aparat neophodan za analizu sporova i dilema oko priključenja Srbije NATO savezu.

U razgovoru su potvrđeni sledeći stavovi:

I – Nedostatak informacija, koji je uzrokovao ambivalentnost učesnica prema pitanju NATO integracija:

Razgovori su nedvosmisleno pokazali da u javnosti nije otvoren prostor za raspravu, koji bi pružio širem građanstvu potrebne infor-macije o procesu priključivanja, što je dovelo do toga da većina sa-govornica nije imala nikakav određen stav o ovom pitanju. Tokom sve četiri diskusije, pokazalo se da je učesnicama neophodno razjašnjenje

14 U Velikoj Plani (13.02.2010.godine), u Bečeju (17.04.2010.godine), na Kukavici

(12.06.2010.godine) i u Velikoj Plani (11.09.2010.godine). Voditeljke radionice bile su

Gordana Subotić i Nataša Lambić.

111

pojmova: profesionalizacija vojske, vojna neutralnost, način funkcio-nisanja NATO pakta, obaveze i prava države ukoliko odluči da pristupi savezu, kao i iskustva susednih zemalja iz regiona vezana za učešće u oganizacijama i savezima (EU, NATO).

Ljilja: „Malo sam zbunjena, nisam imala prilike da se sretnem sa podacima o NATO-u, a koji su jako važni i bitni za mene. Čini mi se da sam u nedoumici. Referendum, ne znam šta bih odlučila na referen-dumu, možda bih zaokružila i jedno i drugo...»(Bečej, april).

Dragica: «Nemam dovoljno informacija da bih donela odluku o tako važnoj odluci za moj život, za život moje dece... Mislim da je važan stav svih nas ovde i svih nas ovde u ovoj zemlji. Naši političari se o tome ne izjašnjavaju precizno, sem u predizbornim kampanjama kad govore neke fraze. Ne daju suštinske podatke za odlučivanje. Treba mi više informacija, više promišljanja, u svakom slučaju mnogo posla za civilno društvo“. (Velika Plana, septembar)

Snežana: „Nemam nikakav stav o ovome, ne mogu da izvagam na osnovu informacija koje imam o tome koja je korist, koja je šteta. Možda bi trebalo i političari da ne koriste to samo u političkim kampanja-ma nego da malo razjasne, da uključe narod ako već traže neko mišljenje, a ne da bude posle referendum....» (Velika Plana, septembar)

Danica: „Nisam upućena koje su političke, ekonomske i soci-jalne konsekvence ulaska Srbije u NATO...»(Bečej,april)

II – Protiv integracije u NATO savez:

U diskusijama je preovladalo mišljenje da priključenje NATO savezu ne bi doprinelo održivom miru jer, po mišljenju većine, NATO pakt nije garant stabilnosti u regionu, već oruđe za dalju militarizaciju, koja ne bi doprinela, niti bi dozvolila, trajni mir. Najčešći razlozi protiv integracije su bili:

Antimilitaristički stav i strah od dublje militarizacije 1. društva:

Učesnice su pokazale strah od ratova koje bi militarizacija nemi-novno proizvela.

Goca: „Ja sam radikalno protiv svake vojske uvek i na svakom mestu. Vojske stvaraju atmosferu u kojoj tvrde da su neophodni, a zapravo bi mnogo bolje bilo bez njih. Bilo koja vojna sila je sila protiv

112

civilnog stanovništva” (Velika Plana, februar). Slavica: „Kažem NE zato što mislim da kontrola vojnih aspiraci-

ja Srbije može da bude izvršena i drugim instrumentima. NATO neće kontrolisati vojsku, naprotiv, može da joj poraste rejting, jer je sad kao nekakva uređenija, standardnija, ima međunarodnu podršku, ima sad tu puno tih perifernih kalkulacija za i protiv i oko reforme vojske. Mislim da mi to nije bitno, jedini strah u odnosu na ovo je strah od igre Rusije sa njenim bazama i NATO-a i okruženja drugih baza, a tu je Srbija na velikom iskušenju” (Velika Plana, februar).

Biljana: «Mi smo zalažemo protiv rata, mi smo mirovne ak-tivistkinje, ne možemo se zalagati za organizacije koje prave globalne nemire, koje prave haos”. (Bečej, april)

Atina: «Iskustvo organizacija civilnog društva u Grčkoj gov-ori da je varka da NATO zaustavlja buduće ratove; naprotiv, on samo proizvodi nove diktature jer i ovo što se u Grčkoj sada dešava smatram jednom vrstom dikatature. Većina grđana Grčke je za NATO a protiv su uglavnom levičari i feministkinje…Smatram da civilno društvo treba da bude protiv ulaska u NATO, ali da treba da ima drugu vrstu argumen-tacije od one koju će imati šovinsti i fašisti. Mi jesmo protiv fašizma ali to ne znači da treba da budemo na strani imperijalizma bilo koje vrste. (Bečej, april)

Ceca:.» Prvo sam mislila da je ulazak u Nato naš put ka ulasku u EU. Onda sam rekla to je pogrešno.Ulazak u NATO znači još više se militarizovati. To vuče sa sobom velike troškove, nasilje nad ženama, trafi king... Apsolutno sam protiv, ali ako moja deca treba da žive nekim boljim životom i to je uslov da se uđe u EU, ne znam kako bih glasala. Apsolutno sam protiv militarizacije države». (Kukavica, jun)

Snežana:«Moramo da radimo dosta na tome jer militarizam će da poraste dosta ako uđemo u NATO, a mi smo antimilitaristkinje» (Kukavica, jun)

Ivana: «Baš juče je na televiziji rečeno koliko je Srbija zaradila od proizvodnje oružja. Rečeno je koliko je nagaznih mina za ubijanje civila prodato, hvale se kao da su ruže prodali. Zgražavam se». (Ku-kavica, jun)

Mira: »Mislim da smo pod pritiskom. Ako uđemo, mladi koji su tek završili vojsku, opet se opredeljuju za vojsku jer nemaju posao. Čak i naše tekstilne fi rme (YUMCO i NITEX) opet šiju za vojsku».(Ku-kavica, jun)

113

Ljiljana: «Ulazimo u nešto što će militarizovati naše inače vrlo militarizovano društvo, to će se ispoljavati u raznim aspektima». (Ku-kavica, jun)

Mirče: »Ako uđemo u Nato, neće nas tek tako trpeti da mi ne šaljemo naše vojnike. To nije moguće». (Kukavica, jun)

Marijana: »NATO je vojna organizacija. Da li to znači da ćemo mi dodatno militarizovati već dosta militarizovano društvo? A to znači, zna gde je ženama mesto i šta treba da trpe, zna se gde je gej ljudima mesto i šta treba da trpe, mislim to ima posledice po celo društvo. Ali bitno je da razgovaramo o tome, da otvaramo prostor da vidimo šta to donosi. Opredeljivati se da ili ne, prilično je pojednostavljeno».(Velika Plana, septembar)

Traumatična lična iskustva:2. Na izgradnju negativnih stavova o NATO paktu uticala su i lična

traumatična iskustva vezana za NATO intervenciju iz 1999.godine, uprkos tome što su dugogodišnje mirovne aktivistkinje svesne kontek-sta u kom se bombardovanje dogodilo.

Žiža: „Ja kad čujem NATO, ja čujem vrisak svog unuka koji nas je skupljao i vikao: „Molamo da bezimo u podlum. Gađaju.“ (Velika Plana, septembar)

Marija: „Kada sam videla u okruženju da sve zemlje ulaze u NATO, pitam se koliko štete ili koristi imaju od svega toga? I onda, zvuk aviona i plač moje ćerke, ali ako ikada oni dođu ovde, civilno društvo će imati veliki posao, ja mislim”. (Velika Plana, septembar)

Sofi ja: „Ja prvo kad čujem za NATO meni je asocijacija na bombardovanje, na kasetne bombe, na osiromašeni uranijum...ne znam šta bismo imali mi od toga kad bismo ušli. Imamo velike pos-ledice i nakon deset godina od bombardovanja samog, zaista nisam za ulazak...»(Velika Plana, septembar)

Uticaj konzervativne i nacionalističke kritike sistema 3. globalne vojne bezbednosti koju simboliše NATO

U razgovoru se, posebno kod žena koje se ne bave aktivizmom, u nekoliko navrata uočila ideološka pojednostavljenost problema, posebno izražena kroz pogrešno tumačenje uzroka bombardovanja 1999. godine koje plasira politička elita, utičući time na najširem nivou na stvaranje političke autističnosti i ksenofobije, na neprekidnu milita-

114

rizaciju svesti i na nerazumevanje koncepta globalnog sistema bezbed-nosti i naše uloge u njemu.

Mirjana:”Šta bi Rusi rekli? Izneli su dosta oštre stavove, da će nam okrenuti leđa ako uđemo u Nato. To nije jednostavna stvar, biće velikih posledica velikih ako uđemo u NATO. Volela bih da neko kaže kakav bi bio stav Rusa ako uđemo i ako ne uđemo… „(Bečej,april )

Sanja:”Nato živi od ratova. Kako može funkcioniše ako nema ratova? Taj NATO nas je bombardovao jer je bio besan na jednog čo-veka. Gde smo mi civili u toj priči? Ja nisam bila za Miloševića nikada, ali sam pretrpela strah, bojala sam se za svoj život. Ko će meni to nadoknaditi, te godine izgubljene kad sam ostala bez posla? Ako je NATO imao nešto protiv jednog čoveka, što njegovu kuću na Dedinju nisi tukli nego su bombardovali mostove, civile, vozove kojima su civili putovali?” (Bečej,april )

Maja:”Ja mislim da je cela stvar zamena teza da se i dalje raspiruje ksenofobija koja inače vlada. To čuveno pismo srpskih inte-lektualaca je potpuno smešno između ostalog i zbog toga što nas niko nije zvao tamo pa je potpuno bespredmetno da dižeš naciju da se izjašnjava da li ćeš da ideš u goste kod nekog ko te nije pozvao. To služi isključivo za unutrašnje političke potrebe, da bi se stalno održava-la tenzija. Što se tiče tog argumenta da će Rusi da se naljute na nas i da nam ukinu pomoć, to je takođe bajka jer kao što znamo, interesi su uvek u pitanju a nikakva ljubav...” (Bečej, april)

Nepoverenje u državne institucije 4. Žene sa iskustvom u aktivizmu i političkom radu u svojim odgo-

vorima su se fokusirale na ulogu državnih institucija i pokazale ne-po verenje da će predstavnici/ce istih proces priključivanja iskoristiti za transparentnije vođenje bezbednosne politike, smanjenje vojnog budžeta i civilno demokratsku kontrolu nad sektorom bezbednosti.

Vera: «Veoma veliki problem ovde je to što imamo slabu vladu, slabu državu, loše institucije i izuzetno korumpiranu vladu. Znači, sve to što se tiče NATO-a će izgledati kod nas sasvim drugačije i mnogo lošije i mnogo skuplje nego što je to u drugim zemljama». (Velika Pla-na, februar)

Ivana: Ja mislim da je ovo jako važno pitanje. Kao mirovne ak-tivistkinje treba da razgovaramo i da se suočavamo i kao što neko kaže ovo je jedina prilika kada će neko da me pita. Teško je pitanje i ima

115

jako mnogo dilema. Treba da razgovaramo da bismo došle do nečega, zašto da i zašto protiv. Kada vidimo Srbiju okruženu svim članicama NATO-a, pitanje je da li možemo da ostanemo sami i izolovani, da li ova država ima kapacitete da bude neutralna? Da li imamo poverenja u državu, nas same, u civilno društvo, da može da tako nešto izdrži ili ćemo ući u NATO? Kako ćemo dalje razvijati društvo da bude kontrola i kritika...»(Velika Plana, septembar)

Slavica: ...Moja prva briga je što ne mogu da se oslonim na državu koja bi sebe proglasila neutralnom, jer to znači ozbiljno posvećivanje celom procesu demilitarizacije. To bi značilo Srbija je neu-tralna. Ne mogu da se oslonim na građane koji bi odlučivali u odnosu NATO ili ne zato što su, između ostalog, oni u škripcu, svi govore da je politički i diplomatski povezano priključivanje EU sa priključivanjem NATO-u. Tako da nemam, nemam aktere ni u sebi niti okolo da bih mogla odatle da kažem, e, dobićemo dobrobit neku sa ulaskom ili sa neulaskom“. (Velika Plana, septembar)

Ugrožavanje životne sredine5. Učesnice su izrazile zabrinutost da se tradicionalno shvatan-

je bezbednosti koje promoviše NATO koncentriše na političke i vojne posledice, dok zanemaruje značajna pitanja kao što su zaštita životne sredine, čije ugrožavanje je realna pretnja. Ovaj strah je proistekao iz iskustva NATO bombardovanja, kada je na Srbiju bačeno 1.080 kasetnih bombi, koje još uvek nisu razminirane na teritoriji od 6.618 kvadratnih kilometara.

Vera: Što se mene lično tiče, ja sam protiv ulaska u NATO, ne mogu da zamislim da živim u NATO zemlji. Jedan od argumenata je ekološka devastacija, zatim porast militarizma i nasilja nad ženama, uzurpacija prostora koji je veoma važan resurs u Srbiji…(Velika Plana, februar)

Saša:Više sam za ne, nego za da. Jednom prilikom sam gledala jednu emisiju na HRT-u, kada su predstavnice ženskih organizacija i nezavisni intelektualci pravili analizu šta se desilo od kad su onu ušli. Onda su objasnili, koje su sve ekološke posledice, vezano za njihovu obalu. Nije uopšte bezazleno kako se predstavlja. Samo taj segment... Ja mislim da je to totalna propast. (Bečej, april)

Milka: Ja sam više protiv nego za. Protiv sam najviše iz razloga šta nam se izdešavalo od tog NATO-a, što su nas ubili više ekološki

116

nego ekonomski. Naše zdravlje i zdravlje naših pokoljenja, bacanjem tog osiromašenog uranijuma na našim prostorima...Ja sam izričito pro-tiv ulaska u NATO. Pričam samo sa ekološke strane, što su bacili to što su bacili. Svi smo mi uništeni, Srebrenica i svi! Na Kosovu koliko ljudi umire od karcinoma?» (Kukavica, jun)

Siromaštvo6. U razgovoru sa ženama iz južne Srbije, na Kukavici u junu,

je istaknuto da je siromaštvo glavni razlog za priključenje pojedinki i pojedinaca vojnim snagama:

Snežana: Pre dve godine sam često išla u Makedoniju, u Ku-manovo. Zaprepastila me činjenica da veliki broj ljudi radi u vojnim bazama. I da ih čak i roditelji rado šalju, da je to jako popularno. Oni odu i donesu velike pare. Budu tamo dve godine, ugovor potpišu...A svi su ti poslovi vrlo rizični. Ali svi ti mladi ljudi nisu imali izvor zarade u Makedoniji. Možda bi se i nama isto desilo. (Kukavica, jun)

Ljiljana: Kakva je situacija sa onima koji će ići u profesionalnu vojsku? Ja znam da neće ići moje dete. Ići će nečije drugo zato što ne-ma drugi izbor. I gde ćemo ih slati? Ja samo o tome razmišljam kad mislim o toj odluci. Ne bih da uđemo». (Kukavica, jun)

III - Pozitivni stavovi prema NATO integracijama

Ovakvi stavovi su u razgovorima iskazani ređe i obrazloženi su najčešće sledećim razlozima:

Real - politika

Tamara: „Ja sam ZA: današnja Srbija još živi u psihozi blok-ovske podele koja je prestala 1991, pošto drugog sovjetskog bloka nema, a slovenski resentiman je još uvek veoma jak, zato postoji otpor preostalom bloku. To više nije blok več skup ideološki veoma hetero-genih država, a napominjem da su najrevnosnije članice NATO pakta bivše tzv. komunističke zamlje. Eto zato sam ja za ulazak” (Velika Pla-na, februar).

Jan: „Sve države koje su u NATO su demokratske države sa veoma razvijenim državnim sistemom, a ja sam za ulazak u NATO pre svega zbog toga što Srbija sebi ne može da priušti da bude vojno neu-

117

tralna. To podrazumeva ogromna ulaganja u vojsku, Srbija nema para da razvije neku vojsku koja bi bila kredibilna. NATO pruža neke fondove za razvoj vojnih institucija i pruža neku pomoć koja može da podigne profesionalnu vojsku na određeni nivo” (Velika Plana, febuar).

Barči: „Imam argumente i za i protiv, ja sam se odlučila ZA budući da je to način da se udaljimo od naših stoletnih prijatelja Rusa. Ne vidim zaista alternativu, alternativa bi po meni bilo odsustvo vojske, a budući da sam svesna da je to praktično nemoguće, mislim da je ovo bolje i jeftinije nego razvijati sopstvene snage” (Velika Plana, februar).

Maja: «Ja bih vas podsetila na kontekst u kome živimo. Da li ćemo mi biti jedina crna tačka u regionu? Čuli smo da države same od-lučuju o tome kako i da li uopšte učestvuju u misijama NATO-a i rekla bih i to da bi, ako bismo imali vojnike u NATO-u, bilo manje vojnika ne-go što ih ima sada pa bi bilo jeftinije. Prosto praktično. (Bečej, april)

Valentina: «To je neminovnost svetske geopolitike i geostrate-gije. 1989. godine kad je trebalo da uđemo u EU, ušao je neko drugi, a mi smo vodili nacionalističke ratove. Ulazak u NATO je naša nemi-novnost zbog svetske geostrategije i geopolitike». (Kukavica, jun)

Dragica: ...Nama se NATO predstavlja kao jedan od simbola demokratije, novog svetskog poretka koji po defi niciji treba da bude demokratski ili jeste demokratski. Uznemirava me činjenica da smo izolovano jedno ostrvo okruženi članicama NATO-a i u tom smislu mis-lim da bi bilo možda korisno». (Velika Plana, septembar)

IV - Konačno odustajanje Srbije od osvajačke politike i ratnih ciljeva

Marijana: »Mislim da ulaskom u NATO Srbija faktički odustaje od svojih ratnih ciljeva, a kada vidim ovo što se dešava u poslednje vreme mislim da je to mnogo velika stvar.. .» (Velika Plana, februar)

Nena: »Sama naša država je problematična. Mi smo iza sebe imali dovoljno ratova. Čini mi se da bi ulazak u NATO zaustavio dalje procese, ako nekom slučajno dođe ponovo na pamet da nas povede ponovo u besmislene ratove. Mislim da bi ulazak u NATO bio neka kočnica za tako nešto....» (Kukavica, jun)

Zinaida:” Ja mislim da treba da uđemo u NATO... Ne bi bilo više rata ni oružanih sukoba..”.(Bečej, april)

Vladimir: Mnogo bitnije pitanje od toga da li će neko napadati Srbiju brine me da li će Srbija napadati nekog. Pa pošto Srbiji non stop

118

treba neki vaspitač, mislim da ne bi bilo loše da ima neko nadređenu kontrolu, onda bi bili sigurni da Srbija neće napadati Bosnu ili Kosovo ili neku drugu susednu državu. (Velika Plana, septembar)

Ana: ...Jedan od razloga je to da ne znam kako bi Srbija mogla da bude vojno neutralna zemlja s obzirom na balkanski mentalitet i ne tako davne potrese i ko zna šta kome može da padne na pamet. Tako da mislim da je u svakom pogledu ulazak u NATO jedino rešenje. (Ve-lika Plana, septembar)

Marijana: ...Kad razmišljam o tome, sa pragmatičnog stano-višta ne bi bilo zgodno da ostanemo prazan prostor preko koga će Rusi i zapadnjaci da se prepucavaju. To je za nas loše. Možda bi to sma njilo teritorijalne pretenzije Srbije prema Kosovu i prema Republici Srpskoj... (Velika Plana, septembar)

V – Naše alternative:

Kao subjekti civilnog društva, želeći da izgradimo drugu vrstu argumentacije i ukažemo na opcije koje u procesu pridruživanja NATO-u imamo, govorile smo o načinima kojima možemo, odgovorno prema sebi i svom društvu, da pokušamo da pratimo izgradnju odnosa Srbije i NATO pakta. Učesnice su pokazale da bi želele da priključenje NATO savezu iskoriste za stvaranje transparentnih zakonskih okvira u skladu sa EU zakonodavstvom: za demokratsku kontrolu vojske i policije, uvid u trošenje novca za vojne potrebe, ali i za razvijanje antimilitarističkih alternativa.

Kao moguća polja našeg delovanja, učesnice su istakle:

iskoristiti raspravu za promociju naših • antimilitarističko-feminističkih stavova

Maja: „Mi raspravljamo na dva nivoa: jedan je vrednosni, a drugi je političko-pragmatični i zaista smatram da bi rasprave ovog tipa bile plodotvorne i da bi se mogle produbiti. Ima tu i dosta pro-stora za povezivanje sa ovim bezbednosnim temama, sa rezolucija-ma SBUN, sa pitanjima roda u misijama i pitanjem reforme sektora bezbednosti”(Velika Plana, februar).

Miodrag: “Mislim da treba da bude što više ovakvih diskusija, tribina, samo to je način da se izgubi ova tenzija i da se malo smanje

119

emocije i da se pretresu činjenice. Drugo, ovo je šansa da slične or-ganizacije iskoriste ovo na svoju stranu, protiv militarizma, onda je to korist za celokupno društvo, a posebno za mirovne grupe”(Velika Plana, februar).

Lino: «Mislim da je važno da mreža Žena u crnom sudjeluje u raspravi u smislu daljeg senzibiliziranja za probleme feminističkog pristupa pitanjima ljudske sigurnosti kao alternativama militarističkim konceptima bezbednosti. Važno je stvaranje atmosfere u kojoj se ko-načno govori o pravim stvarima a prave stvari jesu - što je to vojska, što je to priprema za rat, što je to kultura rata i što je to suprotno, dakle kultura mira» (Velika Plana, februar).

Dušanka: „Civilno društvo će morati time da se bavi, verovat-no još duži niz godina ili uvek, pa ono što mi možemo jeste da budemo nekakav nadzor svojim vladama, znači koje odluke one donose. Mislim da tu negde možemo da radimo nešto konkretno i da smanjujemo ili neutrališemo posledice toga što vojska jeste prisutna na ovoj planeti” (Velika Plana, februar).

Ljilja:“Ako rasprava o ulasku može da nam omogući postav-ljanje pitanja odricanja od ratnih ciljeva, znači stop teritorijalnim pre-tenzijama, to je možda prostor koji mi možemo da iskoristimo. Činjeni-ca je da će Srbija ulaskom u EU morati da prizna Kosovo, što je važna stvar, zato što tu prestaje proizvodnja nacionalističkog pogona koji nas drži zatvorene u toj ideologiji. Vlast će morati da se pozabavi nekim konkretnim pitanjima”(Velika Plana, februar).

Staša: “Kao feministkinja i antimilitaristkinja imam mnoštvo kontradikcija, bez tog olakog svrstavanja za ili protiv. Od nas iz civilnog društva zavisi da li ćemo mi upasti u tu zamku jednostavnog svrsta-vanja ili pokrenuti važna pitanja... Ako bi referendum bio za tri godine, sigurno će većina biti za. Tada će od snage civilnog društva zavisiti da li smo mi, tj. građani i građanke zaista ono što govorimo - subjekti bezbednosti, da li ćemo govoriti o vojnim troškovima, o civilnoj kontroli vojske? Da li ćemo mi kao dio onoga što predstavlja Druga Srbija isko-ristiti taj prostor za ove ozbiljne rasprave? Ili će to uneti razdor među nama? Nemam iluzije da će NATO uvesti civilnu demokratsku kontrolu, ali od nas iz civilnog društva i naše kohezije i solidarnosti i vrednosti koje nas povezuju, zavisi koliko ćemo uticati na tu civilnu demokratsku kontrolu” (Bečej, april).

120

civilna i demokratska kontrola sektora bezbednosti•

Marijana: «Treba da iskoristimo te procese da postavimo neka pitanja koja su nam važna: ko i kako rukovodi vojskom, koliko to košta? Kako uspostaviti demokratsku civilnu kontrolu nad oružanim snagama? Mi smo mirovna organizacija i totalno je na vrednosnom nivou besmisleno podržavati vojnu organizaciju… «(Bečej, april)

smanjenje vojnog budžeta i transparentno • trošenje sredstava

Julija: „Mi se ovde bavimo pitanjem bezbednosti zato što se nas, građana i građanki, tiče. Zato što se ogromna sredstva odvajaju za naoružanje. Ako po zakonu postoji demokratska i civilna kontrola, moramo da naučimo šta je to što mi kao građanke i aktivistkinje traži-mo od države. Mi moramo da znamo koliko se sredstava troši, a mi to ne znamo”.(Bečej,april)

Saša: “Kao antimilitaristkinje važno je da pokrenemo kampan-ju prigovora savesti na vojne troškove, na crkvene poreze, da tražimo nadzor nad vojnim troškovima. U tom smislu to može od nas zavisi, nije tačno da nas neće pitati. Zato moramo da budemo užasno upor-ne, da organizujemo pritisak odozdo, da vidimo da li nam integracije u EU pružaju prostor za to. A to znači da su nam u Evropi saveznici grupe građana, civilno društvo, mi sa njima zajedno delujemo” (Bečej, april).

Priredile: Nataša Lambić i Gordana Subotić

121

Od svakodnevnog iskustva do teorije

Ka feminističko-antimilitarističkom konceptu bezbednosti

Alternative su izražene i kroz: sticanje saznanja o bezbednos-nim pitanjima, zajedničko preispitivanje militarističkog pojma, produ-bljivanje znanja o drugačijim vidovima bezbednosti do zajedničkog krei-ranja pojma bezbednosti sa feminističko-antimilitarističkog stanovišta.

Zajednički imenitelj i zaključci:

● Tradicionalni militarizovani koncept bezbednosti je u jasnoj suprotnosti sa željama i potrebama žena: žene a naročito aktivistkinje civilnog društva su veoma zainteresovane sa izgradnju sasvim drugačijeg koncepta bezbednosti, pre svega, sa feminističko/antimilitarističkog stanovišta: (‘država se diči da je izvoz oružja najjača privredna grana, a ovde u Srbiji radnice u vojnoj industriji ginu zbog nebezbednosti, jedemo hranu opasnu po zdravlje, Srbija je na prvom mestu u Evropi po broju obolelih žena od raka grlića materice. Umesto proizvodnje oružja i smrti, država treba da ulaže u civilne potrebe...’

● Najveći deo učesnica edukativnih aktivnosti pod bezbe-dnošću podrazumeva pozitivni mir - odsustvo strukturnog nasi-lja a ne samo odsustvo rata: sticanjem znanja o pojmu i sadržaju humane bezbednosti podstiče se kritički pristup tradicionalnom milita-rizovanom konceptu bezbednosti (karakteristične izjave že na: ‘raditi na opštem dobru, osmeh, tolerancija, poštovanje drugih, poštovanje prava manjina, saosećanje sa ugnjetenima...’

● Uvažavanje iskustva ‘običnih’ žena omogućava da se ra zgradi militarističko shvatanje bezbednosti: čime se lakše objašnjava da vladajuće elite (političke i ekonomske) zapravo ugrožavaju bezbednost i sledstveno tome, stavove i iskustva žena neophodno je ugrađivati u kreiranje drugačijeg koncepta (‘najvažnije je bilo to što je ostavljeno dovoljno vremena da se prodiskutuju sve teme koje su pokrenute’, ‘Potreba da se debatuje i promišlja je bila očigledna i vred-nost seminara je u tome što je otvorio prostor za to’;Najviše mi se sviđa interakcija i razmena mišljenja. Zajedno smo puno naučile o novom pristupu miru i bezbednosti’).

122

● Povezanost sa iskustvima svakodnevnog života žena: potvrđeno je iskustvo Žena u crnom: da su sve teme ‘ženske’, da ne postoji ‘geto’ ženskih pitanja; da se feminizam tiče svih, da feminizam nikako ne sme da budu elitistička teorijska ideja, udaljena od iskustva običnih žena kao otuđene političke elite na vlasti (‘neposlušna sam i ne idem na ispraćaje vojnika u vojsku’,’posećujem mesta zločina i o tome pričam sa svojom porodicom, sa komšilukom, koji su me osuđivali, a sada me prihvataju, menjaju mišljenje’.)

● Nasilje nad ženama mora da utiče na oblikovanje poli-tike mira i bezbednosti na nacionalnom i međunarodnom planu: povezivati nasilje nad ženama, kako u u porodici tako i u javnoj sferi sa konceptom tradicionalne bezbednosti; za žene je često najveća pretnja u kući, zato se veoma veliki broj učesnica radionica zalaže za drugačije odnose u porodici; za kreatore strategija nacionalne bezbed-nosti nasilje u porodici ne predstavlja pretnju bezbednosti žena, tako da je neophodno menjati odnose privatno-javno, lično-političko, lično-međunarodno (‘rad sa ženama ženama žrtvama nasilja pomaže mi da shvatim povezanost nasilja u porodici sa militarizmom i svim drugim vidovima nasilja’).

● Zajednička proizvodnja znanja - graditi teoriju odozdo a ne odozgo: žene su spremne da se uhvate u koštac sa svim pitanjima i temama ukoliko stvaramo prostore za zajedničko promišljanje i refl ek-siju i uspemo da ih stavimo u kontekst svakodnevnih ženskih iskusta-va (‘nisam imala pojma o Rezoluciji 1325, stekla puno novog znanja, naučila ono što nisam znala o Rezoluciji 1325’ , ‘sada mi je sve jasno u vezi sa Rezolucijom 1325’, ‘dopada mi se način usvajanja novog znanja, zanimljiv i drugačiji način prenošenje znanja’, ‘na ovom seminaru žene neće da sednu i da plaču, da se pomire sa sudbinom, dopada mi se zato što daje nadu da će biti drugačije’, ‘nije se osećala moć onih koji više znaju, sve je bilo interaktivno’, ‘ komunikacija, slušati i razumeti druge ljude, pričati sa ljudima’, ‘znanje koje steknem na ovakvim skupovima ne može da se nauči ni u jednoj školi ni na jednom fakultetu - ni na jednom drugom mestu ne bismo mogle da pričamo o tome’, ‘dobila sam pravac i ‘smernice’ o tome kako ću ja ubuduće na mom terenu da se stvari prepoznajem i da prenosim znanje stečeno ovde u romskim naseljima’, itd.)

● Rad na terenu pomaže prožimanje teorijskih znanja

123

i aktivističkog iskustva o pitanjima roda, mira i bezbednosti: povezivanje naizgled apstraktnih tema/visoke tzv. muške politike (kao što su militarizam, vojni troškovi, razoružanje, bezbednost) sa sva-kodnevnicom žena, sa svakodnevnim iskustvom žena, kako u ličnoj porodičnoj sferi, tako i u javnoj (političkoj, ekonomskoj, socijalnoj, kul-turnoj, obrazovnoj, itd.), (karakteristične izjave: ‘do sada nisam imala priliku da učestvujem u radionicama u kojima se iz ugla žena govori o stvarima koje sam smatrala čisto muškim i zato bih volela da me svaki put pozovete’’; ‘slušam druge ljude kao osobe, a ne kao neprijatelje’, ‘drugaricama prenosim svoje vrednosti, trudim se da prenesem svoje stavove u razgovoru sa ljudima, razgovoram sa mojim prijateljicama o civilnoj kontroli vojske’).

● Multidisciplinarni pristup neophodan je za preispitivan-je militarističkog koncepta bezbednosti: mora se staviti u kon-tekst široko rasprostranjene patrijarhalne opresije povezivanjem svih generatora ugroženosti žena (seksizam, militarizam, nacionalizam, ekonomska eksploatacija, ksenofobija, fundamentalizmi, klerikalizacija, nekažnjivost nasilja i zločina (‘ovde smo zajedno iz svih socijalnih sloje-va, ekspertkinje i žene sa osnovnom školom, radnice, nezaposlene...i jedna od druge učimo...’

● Povezivati lokalno i globalno (‘deluj lokalno, misli globalno’): sve krize su međusobno povezane, proizvoditi znanja i izvoditi zaključke iz iskustva na terenu, ali uvek imati na umu globalnu perspektivu mira i bezbednosti, međuzavisnost i isprepletenost svih fenomena (npr. proizvodnja kasetne municije u Srbiji ugrožava civilno stanovništvo u zemljama u koje se izvozi ili tzv. bezbednosne mere posle 11. septembra 2001. danas čine ljude daleko nebezbednijim, na nivou država ali i celog sveta: (‘ ohrabrena sam, jer moći ću saznan-ja da podelim u svojoj sredini i da pokažem da mi žene možemo da pokrenemo svet. Primeri umrežavanje žena u svetu i primeri ženskog aktivizma u svetu su me oduševili...’.

● Feminističko-antimilitaristički koncept mira i bezbednos-ti – teorijsko praktična alternativa: u pravcu stvaranja drugačijeg vrednosnog sistema, kao i prakse intervencije u kontekstu putem solidarnosti, nenasilja, uzajamne podrške akcija na nivou (porodice, zajednice, društva), kao i vršenjem pritiska na državu i njene insti-tucije (karakteristične izjave: ‘ja se sada upoznajem sa feminizmom

124

i antimilitarizmom, to me ispunjava i želim da nastavimo...’, ‘seminar nas je naterao na razmišljanje o bezbednosti, feminizmu i mirovnom delovanju’, ‘Trijada: feminizam, antimilitarizam i antihomofobija vuče civilno društvo napred’. ‘Ovo je bilo jako osnažujuće iskustvo za mene i samo mi je poduprlo moja verovanja da feminizam i antimilitarizam idu zajedno, da su nerazdvojni’, ‘ uticala sam na prijateljice da im sinovi idu u civilnu službu, ‘izborila sam se sa državom da moje dete ne bude regrutovano, da ne ide u vojsku’, ‘ubedila sam sina da ne upiše vojnu akademiju, a on sada ubeđuje druge dečake da ne idu u vojsku’, ‘jako je važno to što se upoznajemo sa radom sličnih organizacija u svetu (feminističko-antimilitarističkih) tako se razvija međunarodna solidar-nost i saznaje o globalnom karakteru svih kriza...’. itd.

● Feminizam i antimilitarizam međusobno se prožimaju i dele zajedničke vrednosti: po učesnicama radionica: drugost, uza-jamna podrška, podizanje svesti, aktivizam, autonomija, pravo na iz-bor, sloboda mišljenja i izražavanja, reproduktivna prava, seksualni iz-bor, internacionalizam, ženska ljudska prava, participacija, ne u moje ime, kontracepcija, jednakost, neposlušnost, pravo na abortus, pov-erenje, pretvaranje vojne industrije u civilnu, kažnjivost zločina/tran-ziciona pravda, razoružanje, edukacija za mir, demokratska kontrola vojske i policije, demilitarizacija, ne u moje ime, ne sa mojim novcem, građanska hrabrost, antinacionalizam, prigovor savesti na vojne troškove, solidarnost, građanska neposlušnost, dijalog, demokratija, ljudska bezbednost, alternativa, ljudska prava, tolerancija, antifašizam, ljudske potrebe, Rezolucija 1325 Žene mir bezbednost, socijalna prav-da, solidarnost, antifašizam, vidljivost, denacifi kacija, mreže, antikler-ikalizam, nenasilje, civilno društvo.

Priredila: Staša Zajović, u saradnji sa Sašom Kovačević i Milošem Uroševićem

125

IV KAMPANJE, LOBIRANJE, ZAKONODAVNE

INICIJATIVE

Zahtevi državi u skladu sa Rezolucijom Žena u crnom

„Žene, mir, bezbednost“ je rezolucija Žena u crnom podneta povodom pete godišnjice Rezolucije 1325 Savet Bezbednosti UN. U našu rezoluciju unele smo zahteve specifi čne za političku zajednicu u kojoj živimo. Integralni tekst Rezolucije prvi put smo podnele Narod-noj skupštini Republike Srbije 31. oktobra 2005. godine, kao i svake naredne godine. 31. oktobra 2006, kao i 31. oktobra 2007. i 2008, godine ponovo je podnet zahtev Skupštini Srbije. Nažalost, nikada ni-je uvršten u dnevni red skupštinskog zasedanja, što svedoči o nedo-voljnom demokratskom kapacitetu i nedostatku političke volje aktuelnih institucija u Srbiji da uvaži inicijative i napore autonomnih organizacija civilnog društva u Srbiji.

31. oktobar 2007: posredstvom poslaničkog kluba Liberalno de-mokratske partije (LDP). ponovljen zahtev Skupštini Srbije iz 2006. go-dine, kao i zahtev da se usvoji Deklaracija o zaštiti braniteljki ljudskih prava UN. Istog dana organizovan je susret dve poslanice LDP, Vesne Pešić i Nataše Mićić sa grupom aktivistkinje Mreže Žena u crnom dogo-vorene zajedničke aktivnosti u pravcu ispunjavanje legitimnih zahteva Žena u crnom.

31. oktobra 2007: konferencija za štampu u Medija centru na kojoj su prezentovane aktivnosti Žena u crnom o feminističkom pristu-pu bezbednosti, rezultate istraživanja 'Žene, bezbednost, reproduktiv-na prava, tranziciona pravda', zahteve iz Plaforme o braniteljkama ljud-skih prava Žena u crnom, Komiteta pravnika za ljudska prava (Jukom) i

126

Antitrafi king centra (ATC), uz podršku Mreže Žena u crnom Srbije, kao i desetine nevladinih organizacija iz cele Srbije .

31. oktobra 2008: Sastanak sa parlamentarkama i parlamen-tarcima u Skupštini Srbije, predaja zahteva Skupštini Srbije. Povodom osme godišnjice od usvajanja Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1325 poslanice Snežana Stojanović-Plavšić, Elvira Kovač i Nikola Novaković (potpredsednik NS) primili su predstavnice nevladinih organizacija Žene u crnom i Komiteta pravnika za ljudska prava - YUCOM u zgradi Narod-ne Skupštine. Predstavnicama/ima Skupštine Srbije predati su sledeći dokumenti: Rezolucija SB UN 1325, Rezolucija Žena u crnom ‘Žene, mir, bezbednost i Deklaracija UN o pravima braniteljki i branitelja za ljudska prava. Parlamentarke i parlamentarci su, istovremeno, upoznati i sa obavezama iz Deklaracije UN o braniteljkama ljudskih prava, i pozvani su da, u skladu sa njom, zaštite braniteljke ljudskih prava, putem usva-janja Deklaracije, kao i drugih relevantnih međunarodnih dokumenata vezanih za humanu bezbednost i braniteljke ljudskih prava.

Žene u crnom su svoje mnogobrojne aktivnosti i kampanje osmišljavale i organizovale u skladu sa zahtevima Rezolucije „Žene, mir, bezbednost“ iz 2005.

Jedno od važnih zahteva ove ŽUC-ove Rezolucije je i zahtev za:

“Dosledno sprovođenje Ustavom utvrđenog načela odvojenosti crkve od države. Verske zajednice ne mogu odlučivati o državnim pi-tanjima niti se državni poslovi mogu voditi osloncem na verske princ-ipe. One ne mogu odlučivati o obrazovnom sistemu, o zdravstvenom sistemu, o ženskim ljudskim pravima, naročito o reproduktivnim i sek-sualnim pravima. Običajno pravo, koje najviše ugrožava ženska ljudska prava, ne sme biti rehabilitovano u ime očuvanja identiteta ili kulturnih osobenosti, nezavisno od toga da li je reč o većinskim ili manjinskim verskim zajednicama”.

127

Inicijativa za ocenu ustavnosti Zakona o crkvama i verskim zajednicama

Kao odgovor na predlog Zakona o crkvama i verskim za-jednicama (april 2006.), Žene u crnom sa srodnim organizacijama civilnog društva formirale su Koaliciju za sekularnu državu/KSD i pokre-nule niz aktivnosti i inicijativa pod sloganom “Stop klerikalizaciji”.

U Manifestu Koalicije za Sekularnu Državu o sekularizmu (2007.) ističe se zahtev:

za očuvanje sekularnog karaktera države, potpunu odvojenost • crkve i države, nemešanje crkve u državne poslove, ali i neme-šanje države u religijska pitanja;

za laički obrazovni sistem, odnosno za škole u kojima nema • verske indoktrinacije i mešanja crkve i verskih institucija, te za zasnivanje obrazovanja na temeljima naučnog racionalizma;

za slobodu veroispovesti – afi rmisanje prava da se pripada ver-• skoj zajednici , da se ona promeni ili napusti, te da se ne veruje i ne pripada ni jednoj verskoj zajednici;

za jednak tretman verujućih i neverujućih i odsustvo bilo kakve • diskriminacije ili privilegija kod javnog ispoljavanja vere ili od-sustva verovanja;

za društvo u kome je ispoljavanje verispovesti isključivo pori-• vatna stvar svakog pojedinca/ke, a naročito državnih funkcio-nera/ki, itd.

Od zakonskih inicijativa koje je pokrenula KSD navodimo:

Na dvogodišnjicu donošenja Zakona o crkvama i verskim zajed-nicama, 24. aprila 2008. godine, podneta je inicijativa Ustavnom sudu Srbije za ocenu ustavnosti pomenutog zakona.

Prema mišljenju KSD preko deset članova ovog Zakona sadrži pravila koja su u direktnoj suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije. U

128

osporenim odredbama Zakona uglavnom se radi o povredama načela odvojenosti države od crkava i verskih zajednica, kao i o povredama načela nepristrasnosti države prema verskim zajednicama, odnosno povredi pravila o zabrani nejednakog tretmana (diskriminacije) ver-skih zajednica – zakon pravi razliku između tzv. „tradicionalnih crkava i verskih zajednica”. Zakon takođe verskim službenicima obezbeđuju imunitet od pravne odgovornosti verskim službenicima, obezbeđuje održavanje nastave veronauke samo za tzv. “tradicionalne crkve i ver-ske zajednice”. Zakon sadrži i druge odredbe u direktnoj suprotnosti sa ustavnim načelima odvojenosti države od verskih zajednica.

Podnošenjem inicijative, Koalicija za sekularnu državu je skre-nula pažnju javnosti na činjenicu da je zahtev za ocenu ustavnosti pra-vno uređen put osporavanja sadržine onih zakona za koje se smatra da povređuju prava i slobode zajamčene Ustavom Republike Srbije. Pose-ban značaj ovog postupka dolazi do izražaja u stvarima za koje se ve-zuju duboke podele i neslaganja u društvu, kao što je to bio slučaj kada su tzv. „tradicionalne crkve i verske zajednice“ zatražile povlačenje Pre-dloga zakona o zabrani diskriminacije iz skupštinske procedure (proleće 2009) i na taj način privremeno osujetile njegovo usvajanje. Tada je po ko zna koji put istaknuto i pitanje autonomije države u odnosu na crkve i verske zajednice, odnosno pitanje pravne dopuštenosti uticaja najviših crkvenih velikodostojnika i predstavnika drugih verskih zajed-nica na odluke najviših organa državne (svetovne) vlasti.

Nakon godinu dana, 24. aprila 2009. godine, Koalicija je ponovo svojim saopštenjem pozvala Ustavni sud da bez odlaganja započne po-stupak ocene ustavnosti osporenih članova. Tom prilikom je podsetila da odluka Ustavnog suda može u velikoj meri da utiče na stvaranje atmosfere poverenja u pravni sistem zemlje i afi rmaciju ideje vladavine prava i na taj način, sa autoritetom sudske vlasti, odlučujuće doprine-se rešavanju društvenih sukoba. Ukazala je takođe na činjenicu da je Ustavni sud već imao prilike da se izjasni o ustavnosti uvođenja nasta-ve veronauke u državne škole, ali da je izbegao da eksplicitno odgovori na pitanje o povredi načela odvojenosti verskih zajednica od države i zabrani diskriminacije.

Posle dve i po godine, Ustavni sud je pozvao Žene u crnom, da 5. oktobra 2010. godine ispred Koalicije prisustvuju javnoj raspravi o ustavnosti Zakona o crkvama i verskim zajednicama. Priložen je i Refe-

129

rat sudije izvestioca za javnu raspravu u kom su naznačene sve odred-be Zakona koje su protivustavne po našem mišljenja i mišljenju ostalih predlagača, kao i odgovor Zakonodavnog odbora Narodne skupštine kojim se sve to pobija.

Na javnoj raspravi povodom Inicijative Koalicije za sekularnu državu saslušani su svi predlagači kao i protivnici predlagača za ocenu ustavnosti Zakono o crkvama i verskim zajednica. Koaliciju za seku-larnu državu – Žene u crnom su zastupali prof. Vesna Rakić Vodinelić, i dr Saša Gajin, koji su u obraćanju sudijama i auditorijuma ponovili stav Koalicije o tome da je Zakon o crkvama i verskim zajednicama protivustavan. U toku same javne rasprave, bilo je očito favorizovan-je predstavnika „tradicionalnih crkava“ i njihovih zastupnika od strane predsednice Ustavnog suda koja im je dala mogućnost da prilažu do-kaze u koje drugi/e prisutni nisu imali uvid. Nažalost, i na ovoj sesiji je bila očigledna sinergije crkve i države, oličene u predstavniku Zakono-davnog odbora Narodne skupštine, ministru vera i predstavnicima tra-dicionalnih verskih zajednica. Zajedno sa delom konzervativnih pravnih stručnjaka pokazali su da su tendencije koje zagovaraju desekulariza-ciju u Srbiji veoma snažne. Ne zna se kada će biti sesija na kojoj će biti doneta odluka Ustavnog suda.

Pritužba Zaštitniku građana

U okviru Kampanje Koalicije za sekularnu državu, 5. oktobra 2009. godine sazvan je sastanak od strane Saše Jankovića, zaštitnika građana, a povodom Pritužbe koje su nekoliko meseci ranije uputile Snežana Tabački i Staša Zajović, kao građanke, u ime Žena u crnom i Koalicije za sekularnu državu.

U Pritužbi su navedena prava koja su povređena, kao što su: pravo na jednak tretman verujućih i neverujućih, pravo na laičko (sekularno) obrazovanje, te pravo na jednak tretman ostalih građana i sveštenika i sveštenih lica. Bio je priložen i sažet opis povrede tih prava imajući u vidu, pre svega, Zakon o crkvama i verskim zajednicama.

Saša Janković je potvrdio da je primio našu Pritužbu i pritužbe manjih (netradicionalnih) verskih zajednica, te da da je pripremio i dostavio 21. septembra 2009. godine Ministarstvu vera, Ministar-stvu za ljudska i manjinska prava i Ustavnom sudu Srbije (posledn-

130

jim dvema institucijama samo radi informisanja). Mišljenje o potrebi unapređivanja položaja crkava i verskih zajednica i ostvarivanja slo-bode veroispovesti kroz unapređivanje propisa i njihovu pravilniju pri-menu. U tom Mišljenju ombudsman je s pravom ukazao da je Srbija u Ustavu defi nisana kao sekularna država i da se njime garantuje striktna odvojenost crkava i verskih zajednica od države, kao i da je članom 6. Zakona ovo zamenjeno formulacijom „da su nezavisne od države“ i da se time uspostavlja kooperativan odnos crkve i države. Uprkos tome što je na početku ukazano na temeljno kršenje Ustava, u Mišljenju se ombudsman ipak fokusirao na one članove Zakona koji se odnose na primenu autonomnog prava crkava i verskih zajednica, kao i pravnoj sigurnosti, te na one članove, kojima se favorizuju tradicionalne crkve i verske zajednice, a otežava ili sasvim onemogućava registracija malih verskih zajednica i organizacija, čime se one diskriminišu. Objasnio je da se nije bavio drugim odredbama Zakona koje su u Inicijativi os-porene sa stanovišta ustavnosti, jer smatra da treba da budu predmet rasprave na Ustavnom sudu. Polazi od toga da je kod tog suda već pokrenuto pitanje ustavnosti tih odredbi, a kod Vrhovnog suda sudski postupaju po tužbi građana, te da je preuranjeno da Zaštitnik građana povede formalni postupak kontrole zakonitosti i pravilnosti rada organa uprave, pre donošenja odluka tih najviših sudskih instanci. Ocenjuje da u ovoj fazi treba samo preventivno da deluje na smanjenju tenzije u društvu i sprečavanju sličnih problema u budućnosti, davanjem inici-jative za donošenje odnosno izmenu odgovarajućih propisa.

Jedna od važnih tačaka ŽUC-ove Rezolucije, „Žene, mir, bez-bednost“ iz 2005. godine je i zahtev za:

'Ukidanje Zakona o pomoći haškim optuženicima i njiho-vim porodicama i preusmeravanje tih sredstava u humanitarne svrhe, pre svega porodicama žrtava rata, u projekte obrazovan-ja za mir i nenasilje, interetničke i inerkulturalne solidarnosti'

131

Inicijativa za ukidanje Zakona o pravima haških optuženika i njihovih porodica

ŽUC je u julu mesecu 2010. godine, poslao pismo Dušanu Ignajatoviću, direktoru Kancelarija Nacionalnog Saveta za saradnju sa Haškim tribunalom sa inicijativom za ukidanje tog Zakona.

Žene u crnom smatraju da se Zakonom o pravima optuženog u pritvoru Međunarodnog krivičnog tribunala i članova njegove porodice, građanke i građani Srbije stavljaju u neravnopravan položaj i ponovo pokreću inicijativu da se isti zakon ukine. Stavljanje u ner-avnopravni položaj, inače, predstavlja kršenje Ustava Republike Srbije, člana 21. koji kaže da su svi pred Ustavom i zakonom jednaki.

Ovim Zakonom je predviđeno da država vrši: isplatu plate ili penzije optuženog članovima njegove najuže porodice, pokrivanje putnih troškova povremenih poseta porodice optuženom, pokrivan-je dela troškova telefonskih razgovora, nadoknadu dela troškova za obezbeđivanje dokaza odbrane, nadoknadu troškova stručne pomoći u pripremi odbrane, mesečnu materijalnu nadoknadu u visini plate po-slanika u republičkoj skupštini, isplatu putnih troškova odlaska članova porodice do Haga dva puta mesečno i isplatu troškova telefonskih računa za komunikaciju sa pritvorenikom.

U pismu je navedeno da je već 2004. godine grupa građanki pokrenula narodnu inicijativu Ne u naše ime! protiv Zakona o fi nan-siskoj pomoći haškim optuženicima i njihovim porodicama; za nedelju dana aprila 2004. godine prikupljeno je preko 18 000 potpisa koliko je zakonom utvrđeno i potpisi su predati Narodnoj skupštini Republike Srbije. Aktivistkinje Mreže Žena u crnom Srbije su aktivno učestovale u prikupljanju potpisa po celoj Srbiji. Nažalost, narodna inicijativa ni do sada nije uvrštena u dnevni red skupštinskog zasedanja zbog čega su Žene u crnom organizovale više protestnih akcija.

U istom pismu smo pitale koliko godišnje košta državu Srbi-ju pomoć koju pruža optuženima i njihovim porodicama, pošto smo pronašle podatak da se u 2008. godini iz budžeta za ovu stavku izdva-jalo oko 200.000 evra godišnje, a broj okrivljenih se nije bitno promen-io u odnosu na 2008. godinu, dok za 2009. godinu nisu izneti podaci.

132

Na kraju pisma smo predložile da se nakon ukidanja tog zakona novac usmeri za podršku socijalno ugroženim građankama i građanima Srbije, kojima je novčana pomoć zaista potrebna, kao i za besplatnu pravnu pomoć osobama koje nemaju nikakvih novčanih sredstava za vođenje sudskih postupaka. Takođe, predlažemo da se deo tih sred-stava preusmeri za pomoć porodicama žrtava rata, kao i u projekte obrazovanja za mir i nenasilje, za interetičku i interkulturalnu saradnju i solidarnosti u regionu.

Žene u crnom još uvek nisu dobile odgovor.

Jedna od važnih tačaka ŽUC-ove rezolucije „Žene, mir, bezbed-nost“ iz 2005. godine je i zahtev:

“Obeštećenje/nadoknada porodicama žrtava rata konfi -skovanjem imovine osobama osuđenim za ratne zločine, kao i osobama iz režima koji je do 5. oktobra 2000. vladao Srbijom, a koje su učestvovale u nezakonitom prisvajanju tuđe imovine i drugim oblicima pljačke nacionalnog bogatstva.”

Zahtev Ministarstvu pravde u vezi sa primenom Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela

ŽUC se obratio Ministarki Pravde u vezi sa primenom Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela i u vezi sa raspo-laganjem privremeno i trajno oduzetom imovinom.

ŽUC smatra da nedostaje transparentnost podataka o vrednosti imovine oduzete do sada na osnovu Zakona o oduzimanju imovine pro-istekle iz krivičnog dela, osim što se poneka informacija može saznati iz medija i ministarkinih izjava. Takođe, u Zakonu o budžetu za 2010. godine nisu prikazani prihodi od novčanih sredstava dobijenih proda-jom trajno oduzete imovine po osnovu ovog Zakona.

Kako je Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog

133

dela, predviđeno da se oduzeta imovina koristi za fi nansiranje socijal-nih, zdravstvenih, prosvetnih i drugih ustanova (član 49. stav 2), i ka-ko je Ministarstvo pravde, odnosno, Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom, već započela ustupanje oduzetih objekata najugroženijim osobama, predložile smo da se iz ovih sredstava fi nansiraju neki zna-čajni humanitarni projekti, Svratište za decu ulice i podrška siromašnim naseljima u kojima žive Romkinje i Romi u Srbiji.


Pismo podrške Inicijativi Zaštitinika građana za podnošenje Zahteva za ocenu ustavnosti Zakona o elektronskim komunikacijama

Ovim pismom, ŽUC se pridružio grupi nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima i koje su do sada javno reagovale povo-dom donošenja novog Zakona o elektronskim komunikacijama

Žene u crnom smatraju da novi Zakon, u delu koji se odnosi na obavezu zadržavanja podataka (član 128), ugrožava privatnost građanki i građana i otvara put potpunoj samovolji bezbednosnih službi u Srbiji. Naime, prema ovom članu, bezbednosne službe, bez odluke suda, mogu da provere u svakom trenutku, ko, kada, kako, sa kim i ko-liko dugo razgovara telefonom. Kako Ustav Republike Srbije garantuje nepovredivost tajnosti sredstava komunikacije i privatnost (člana 41), sporne odredbe Zakona o elektronskim komunikacijama predstavljaju kršenje Ustava i međunarodnog prava, uključujući i odluke Evropskog suda za ljudska prava čije nas presude obavezuju.

Zaštitinik građana je podneo Zahtev za ocenu ustavnosti Zako-na o elektronskim komunikacijama Ustavnom sudu Srbije u septembru mesecu 2010. godine.

134

Još jedan važan zahtev iz ŽUC-ove Rezolucije je:

Proglašavanje poricanja ratnih zločina u ratovima od 1991. do 1999, uključujući i genocid u Srebrenici, krivičnim de-lom, po uzoru na defi niciju poricanja holokausta kao krivičnog dela, a na osnovu preporuke iz rezolucije Evropskog parlamenta “Holokust, antisemitizam i rasizam” (P6_TA-Prov 2005/0018)

Kampanje vezane za genocid u Srebrenict

2005. godine• – deseta godišnjica genocida - Deklaracija o Sre-brenici: pokrenuta juna 2005. godine od strane koalicije G8 povo-dom desetogodišnjice genocida u Srebrenici; Deklaracija je upućena Narodnoj skupštini Republike Srbije sa obavezom da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, posebno žrtava genocida u Srebrenici (jul 2005); iako Deklaracija nije čak ni uvrštena u dnev-ni red skupštinskog zasedanja, izazvala je ogromno interesovanje javnosti i predstavlja veoma važan dokument civilnog društva pro-tiv poricanja zločinačke prošlosti, Deklaraciju je podržalo oko 50 nevladinih organizacija iz cele Srbije. 11.• jul 2006: ponovljen zahtev koalicije G8 – usvajanje Deklaraci-je o Srebrenici, zahtev je podržalo više desetina nevladinih orga-nizacija iz cele Srbije11. jul 2007: • ponovljen zahtev G8 – usvajanje Deklaracije o Sre-breniciJanuar 2008: Koalicija G8 • na konferenciji za štampu (pred izbore za predsednika Srbije) uputila zahtev nadležnim institucijama da izruče ratne zločince Haškom tribunalu, pre svega Ratka Mladića. 10 jul 2008: • konferencija za štampu 'Da ne zaboravimo genocid u Srebrenici' u oragnizaciji NVO (Komitet pravnika za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji i Žene u crnom), ponovljen zahtev za izručivanjem R. Karadžića i R. Mladića.

135

10. septembar: • Komitet pravnika i Žene u crnom uputile zahtev za hapšenjem R. Mladića i utvrđivanje istine o učešću prethodnog Generalštaba i vojno-bezbednosnih službi u Mladićevom skrivanju. Septembar 2008: • Žene u crnom ponovile zahtev za izručenjem R.Mladića tokom učešća na maršu 'Tražimo nestale – ne zabora-vimo Srebrenicu' zajedno sa Udruženjem građana 'Žene Srebren-ice' sa sedištem u Tuzli; isti zahtev je upućen i brojnim prilikama ranije (2006. i 2007. kao i 2009) tokom posete Tuzli i pomenutom Udruženju i učešćem na maršu.10. decembar 2008.: povodom Međunarodnog dana za ljud-• ska prava, nevladine organizacije Komitet pravnika za ljud-ska prava, Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljud-ska prava, Inicijativa mladih za ljudska prava ponovile zahtev za izručivanjem R. Mladića.

Kampanja: Dan sećanja na genocid u Srebrenici – proglasite!

Kampanja započeta februara 2009. nakon što je 15. januara 2009. Evropski parlament usvojio Rezoluciju o 11. julu – Danu sećanja na genocid u Srebrenici. Žene u crnom, Fond za humanitrarno pra-vo, Komitet pravnika za ljudska prava, Centar za unapređenje pravnih studija, Inicijativa mladih za ljudska prava kampanju usmerenu ka in-stitucijama da se i u Srbiji 11. jul proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici.

U ovom periodu organizovane su svakog 11 u mesecu protestne akcije ispred Predsedništva Srbije i javno čitanje pisma predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću da proglasi 11. jul Danom sećanja na genocid u Srebrenici.

2009. godina: Februar, mart, april, maj, jun, jul, avgust, septembar,

okto bar, novembra, decembar 2009, svakog 11 u mesecu grupa nevladinih organizacija Komitet pravnika za ljudska prava, Fond za hu-manitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Inicijativa mladih za ljudska prava organizuju proteste ispred Predsedništva Sr-bije sa zahtevom da se i u Srbiji, po ugledu na Rezoluciju Evropskog parlamenta, 11. jul proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici i da se izruči R. Mladić. Važno je napomenuti da je zahtev pomenute grupe NVO podržalo 100 NVO iz cele Srbije.

136

Nažalost, predesednik B.Tadić se oglušio o sve zahteve nevla-dinih organizacija.

2010. godina: Nastavak kampanje - Dan sećanja na genocid u Srebreni-

ci – proglasite!Januar, februar, mart, april, maj, jun, jul protesti svakog

11. u mesecu.31. marta Skupština Republike Srbije je donela 31. marta 2010.

godine Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici. Budući da pomenutom Deklaracijom Skupština Srbije nije proglasila 11. juli kao Dan sećanja na genocid u Srebrenici, Žene u crnom su nastavile da protestuju, is-pred Predsedništva Srbije, svakog 11 u mesecu, sve do jula 2010. Bez obzira na činjenicu da smo punih 18 meseci protestvovale i postavljale isti zahtev, predsednik Tadić nikada nije primio niti uzeo u razmatranje zahteve više od 100 NVO.

Kampanja Žene pitaju

Kampanja ‘Žene pitaju' je mirovna inicijativa Žena u crnom pokrenuta prvi put na petnaestogodišnjicu delovanja grupe (oktobar 2006.) ; sadašnja kampanja je obnovljena dodatnim pitanjima (19 pi-tanja) i upućena u dvadeset nadležnih institucija Srbije sa zahtevom da pruže odgovore i podatke o činjenicama vezanim za rat i ratne zločine. Kampanja je sastavni deo humanog i feminističkog koncepta bezbed-nosti ŽuC-, ugrađenih i u našu rezoluciji ’Žene, mir, bezbednost’.

U junu 2010. godine je ŽUC poslao pismo iste sadražine na 15 adresa u akciji “Žene pitaju” povodom 19 godina od početka rata, nasilnih mobilizacija, agresija, zločina protiv mira.

Pismo je upućeno svim relevantnim ministarstvima koje se bave ili bi trebalo da se bave suočavanjem države Srbije sa prošlošću, demil-itarizacijom, prisilnom mobilizacijom, reparacijama, pravima ratnih in-valida, materijalnom i nematerijalnom štetom, humanom bezbednošću, nasiljem u porodici, mentalnim zdravljem, itd.

137

Koliko je bilo civilnih žrtava u ratovima 1991-1999?1.

Koliko regruta/vojnika je poginulo u ratovima?2.

Koliko ima masovnih grobnica u Srbiji i koliki je broj žrtava 3. u masovnim grobnicama u Srbiji?

Koliki je broj ratnih invalida?4.

Koliki je broj izbeglica?5.

Koliko je bilo dobrovoljaca iz Srbije?6.

Koliki se procenat rezervista nije odazvao pozivima za mobi-7. lizaciju i koliko se rezervista skrivalo radi izbegavanja vojne obaveze?

Koliko je muškaraca odgovaralo pred vojnim sudovima za 8. neodazivanje za mobilizaciju ili bekstvo sa ratišta?

Koliko je muškaraca bilo prekršajno gonjeno iz istih razloga?9.

Koliko je bilo pobuna rezervista u Srbiji?10.

Koliko rezervista je u njima učestvovalo?11.

Koliki je muškaraca, uglavnom mladih, napustilo zemlju da 12. ne bi išli u rat?

Koliko je izbeglica u Srbiji bilo mobilisano za rat i to protivno 13. svim međunarodnim konvencijama?

Koliko je izbeglica bilo mobilisano po spiskovima koje su 14. MUP-u Srbije dostavljali Crveni krst i Komeserijat za izbe-glice?

Koliko je žrtava rata dobilo obeštećenje?15.

Kolika je materijalna šteta naneta vojnim beguncima/de-16. zerterima, jer iz objektivnih razloga (skrivanja) nisu mogli zarađivati za život?

Koliko je muškaraca, vojnih begunaca u studentskoj popula-17. ciji, bilo primorano da napusti studije?

Koliko je u Srbiji žrtava post-traumatskog sindroma/PTSP i 18. koliko je muškaraca obolelih od PTPS-a izvršilo samoubistvo?

Koliko je žena pretrpelo nasilje, najteže oblike nasilja u 19. porodici od strane muških srodnika koji pate od PTSP-a i ko-liko žena doživljava svakodnevno nasilje u porodici od stane bivših učesnika rata?

138

Na ovo pismo smo dobile nekoliko odgovora, uglavnom da insti-tucije kojima smo se obraćale nisu nadležne za oblasti za koje ih pro-zivamo. Jedan od odgovora je bio iz Crvenog krsta Srbije, koji takođe kaže da nisu nadležni, na koje smo mi pisale odgovor sa argumentima o njihovoj umešanosti u procese prisilne mobilizacije izbeglica tokom 1995. godine, jer je Crveni krst tada sarađivao sa Vladom Slobodana Miloševića i davao spiskove izbeglih muškaraca iz Krajine i koji su kas-nije bili vraćani na front.

Inicijativa povodom 27. januara, Međunarodnog dana sećanja na holokaust

Žene u crnom svake godine povodom 27. januara – Međuna-rodnog dana protiv poricanja holokausta izdaju saopšenje sa za-hte vom da se poricanje holokausta proglasi krivičnim delom.

Centar za unapređivanje pravnih studija (CUPS) i Žene u crnom su podneli inicijativu Narodnoj Skupštini RS povodom Međunarodnog dana sećanja na holokaust, januara 2010. godine.

Od Narodne Skupštine je traženo da pruhvati Rezoluciju Ev-ropskog parlamenta Holokaust, antisemitizam i rasizam, kao i Okvirnu odluku Saveta EU od 26. II 2008. godine (Framework Decision on Com-bating Certain Forms and Expressions of Racism and Xenophobia by means of Criminal Law – Okvirna odluka o borbi protiv određenih oblika rasizma i ksenofobije sredstvima krivičnog prava).

U obrazloženju je naglašeno da smatramo našom obavezom da preduzimanjem zakonskih mera stanemo na put tim opasnim i retro-gradnim tendencijama, kao i da – po uzoru na druge evropske zemlje koje su priznale odgovornost za zločine počinjene od strane svojih sun-arodnika koji su pripadali kvislinškim organima vlasti ili odgovarajućim vojnim i paravojnim formacijama – jednoznačno pokažemo da demokratska Srbija jasno odbacuje bilo kakvu ideju o kontinuitetu sa

139

kvislinškim režimom generala Nedića i s ideologijom koja je inspirisala paravojne formacije D. Ljotića. Adekvatan put jeste upravo usvajanje pomenute Rezolucije i predloženih izmena Krivičnog zakona, pogotovo što u današnjoj Srbiji još uvek nije zakonski zabranjeno štampanje antisemitske literature.

Pri tom se zakonodavac treba rukovoditi tzv. radnom defi nicijom antisemitizma, koju je izradio Evropski centar za posmatranje rasizma i ksenofobije (EUMC), telo Evropske unije. Prema toj defi niciji antisemi-tizam je specifi čan odnos prema Jevrejima koji se može defi nisati kao mržnja prema njima, a može se manifestovati u usmenim, pismenim i fi zičkim izražavanjima mržnje prema Jevrejima, njihovoj imovini, insti-tucijama i verskim objektima.


Praćenje suđenja za ratne zločine

Žene u crnom kontinuirano prate suđenja za ratne zločine od 1999. godine. To vreme delimo na period pre pada, i nakon pada režima Slobodana Miloševića. Nakon vojne intervencije, 1999. kao i 2000. go-dine, ŽUC prati suđenja žrtvama političke represije.

Suđenja pre pada režima:Montirana/politička suđenja pripadnicama/cima albanske nacio-

nalnosti sa Kosova i iz Srbije u Nišu i Beogradu: (suđenje Flori Brovini, Albinu Kurtiju, Đakovičkoj grupi, braći Mazreku, grupi od pet albanskih studenata).

Suđenja nakon pada režima pratimo u Specijalnom sudu u Beo-

gradu koji je počeo sa radom 2003. godine.U Specijalnom sudu su vođeni i vode se sledeći sudski postup-

ci: Ovčara, »Škorpioni«, Anton Lekaj, Sinan Morina, Zvornik, Sjever-in, Podujevo, Banski Kovačevac, Grubješino polje, Lovas, Suva Reka, Braća Bitići, Tuzlanska kolona.

140

Žene u crnom su pratile i prate sledeća suđenja:

»Škorpioni« (od decembra 2005. do aprila 2007.) – 39 dana•

Suva Reka (od oktobra 2006. do aprila 2009.) – 97 dana•

Lovas (od aprila 2008.) – 52 dana•

Podujevo (od septembra 2008. do juna 2009.) – 27 dana•

Zvornik (od marta 2009.) – 10 dana•

Ukupno smo na suđenjima provele oko 225 dana.

Javnost u Srbiji nije dovoljno upoznata sa radom Specijalnog suda, jer su vesti o suđenjima kratke i ima ih retko kako u štampanim tako i u elektronskim medijima.

Praćenje suđenja je važno iz mnoštva razloga: to je način sti-canja znanja o ovom modelu tranzicione pravde u okviru instituciona-lnog pravnog sistema, o modelima tranzicione pravde kao vid jačanja odgovornosti civilnog društva u suočavanju sa prošlošću, kao i doprinos senzibilisanju javnosti za zločine počinjene u naše ime.

Praćenje suđenja je pre svega izraz naše solidarnosti sa žrtvama, jer su kontakti sa srodnicama/ima ubijenih, koje/i takođe prate suđenja, od izuzetnog značaja u moralnom, emotivnom i političkom pogledu. U okviru ove aktivnosti organizujemo susrete sa srodnicama/ima žrtava zločina, kao i predstavnicama/ima organizacija iz BiH, Hrvatske i Ko-sova, koje/i takođe prate suđenja, organizujemo diskusione kružoke u grupama unutar Mreže kao i u javnosti, pravimo izveštaje, analize, itd.

ŽUC je, pored Fonda za humanitarno pravo, jedina nevladina or-ganizacija u Srbiji koja se kontinuirano bavi ovako važnom aktivnošću.

Sledeći zahtev iz Rezolucije

“Striktna primena ustavnih i zakonskih odredbi koje zabra njuju i sankcionišu svaku diskriminaciju na verskoj, na-cionalnoj i bilo kojoj drugoj osnovi”

141

Kampanje protiv antisemitizmafašizma, rasizma i ksenofobije

Tokom marta i aprila 2005. godine, Žene u crnom kao i članice koalicije G8 su organizovale prikupljanje potpisa protiv rastućeg anti-semitizma u Srbiji i za usvajanje antidiskriminacionog zakona.

Svake godine povodom 9. novembra – Međunarodnog da-na akcija protiv fašizma, rasizma i ksenofobije kao i 9. maja – Međunarodnog dana pobede nad fašizmom – zahtevale smo:

da se izruče Haškom tribunalu optuženi za ratne zločine• – to nije samo obaveza države na osnovu međunarodnog prava, nije samo obaveza na osnovu Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, to je pre svega obaveza prema žrtvama zločina počinjenim u naše ime, poštovanje dostojanstva žrtava, stvaranje klime poverenje, dobrosusedskih odnosa i stabilnosti u Srbiji i celoj regiji;

da se proglasi krivičnim delom negiranje genocida• u Sre-brenici, kao i negiranje holokausta u II svetskom ratu;

da se zabrane sve manifestacije neonacističkih ili fašističkih • organizacija i udruženja, da se zabrani upotreba fašističih i neonacističkih simbola i udruženja;

da se zabrane sve organizacije i udruženja• koja krše ili poziva-ju na kršenje zajamčenih ljudskih i manjinskih prava, izazivanje ili podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti zasnovane na rasnoj, nacionalnoj, verskoj, seksualnoj ili drugoj pripadnosti. Naši zahtevi zasnivaju se na Zakonu o zabrani rasne i verske diskrimi-nacije koji sankcioniše takva dela tako da se zapravo i ne radi o zabrani već o primeni zakona. Takođe smatramo da za takva dela ne smeju da važe demokratski principi slobode jer oni narušavaju slobode drugih - zato je obaveza i države da se primenjuju pravo.

142

Kampanje solidarnosti sa Romkinjama i Romima

U okviru brojnih kampanja solidarnosti sa ugroženim roms-kim stanovništvom Žene u crnom, Komitet pravnika za ljudska prava i Romska ženska mreža Banata su uputili jula 2010. godine Otvoreno pismo Ministarstvu prosvete i Ministarstvu unutrašnjih poslova, od kojih je zahtevano da preduzmu konkretne korake kako bi omogućili bezbednost i slobodu kretanja Romkinjama i Romima u selu Jabuka, kao i nesmetan odlazak u školu romskoj deci.

Pomenute nevladine organizacije još uvek nisu dobile nikakav odgovor.

Još jedan zahtev iz Rezolucije

„Uspostavljanje civilne i demokratske kontrole nad oružanim snagama (vojskom, bezbedonosnim službama i po-licijom). Samo Narodna skupština utvrđuje šta su nacionalni interesi zemlje, jedino ona odlučuje o bezbednosnoj situaciji u zemlji, a nikako vojska i policija.”

Antimilitarističke kampanje

Žene u crnom svakog 24. maja, Međunarodnog dana za mir i razoružanje, upućuju nadležnim institucijama zahteve za uvođenje civilne i demokratske kontrole nad oružanim snagama, smanjenje vojnih troškova i preusmeravanje tih troškova u civilne svrhe.

Žene u crnom svake godine odlaze na komemoraciju i upućuju zahtev državnim organima da se istraži uzrok smrti dvojice vojnika, Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića koji su ubijeni u kasarni na Topčideru 2004. godine. Istovremeno ŽUC traži od države da pre-

143

duzme sve potrebne mere kako bi se procesuirali svi koji ometaju is-tragu i pomažu u skrivanju Ratka Mladića.

Učešće ŽUC-a u izradi novog Zakono o javnom okupljanju građana

ŽUC učestvuje na sastancima radnih grupa povodom donošenja novog Zakona o javnom okupljnju građana.

Ove sastanka saziva Ministarstvo za ljudska i manjinska pra-va. ŽUC radi u okviru Radne grupe za analizu pravnog okvira o pravu na slobodu okupljanja u Republici Srbiji i izradu preporuka za njegovo unapređivanje. Sastanci su održani tokom marta i aprila 2010., a novi radni sastanci zakazani su za kraj oktobra 2010.

Primedbe i komentari na Zakon o javnom okupljanju građana: Radna grupa Žena u crnom je izradila pomenute primedbe i uputila ga nadležnim organima; ovom radnom grupom je koordinisala dr Vesna Ra-kić-Vodinelić, donedavno dekanka Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu i ekspertkinja Centra za unapređenje pravnih studija.

Na snazi je još uvek zakon koji je donet (1992. godine) u vre-me režima Slobodana Miloševića i to u periodu izrazite represivne moći pomenutog režima. Njegove kasnije izmene nisu pratile savremene ev-ropske standarde nastale sudskim tumačenjem Evropske konvencije za zaštilju ljudskih prava i osnovnih sloboda. U međuvremenu, Srbija je postala članica Saveta Evrope i ratifi kovala je ovu Konvenciju.

Preporuka je da se ovaj zakon ne menja, već da se donese novi koji bi čitavu materiju uredio u skladu sa Evropskom konvencijom i Ustavom iz 2006. godine.

Ono što bi naročito važno bilo preispitati je sledeće:

Da li je potrebna prijava javnog skupa koncipirana na način predvi-• đen u čl. 3, tj. da li je obavezna prijava skupa koji stoji i skupa i

144

kre tanju, a kretanje je opisano na način kao u st. 2 čl. 3. Naime, ako zbog delovanja policije ili protivdemonstanata, dođe do kreta-nja skupa, tada bi se sazivač mogao izložiti prekršajnom gonjenju, zato što su prisutni prinuđeni da se udaljavaju sa mesta događaja. Takvih primera je bilo u našoj prekršajnoj praksi.

Da li bi bilo preporučivo uvođenje pretpostavke o tome da nasilne • organizacije koje promovišu nacionalnu, etničku, rasnu i drugu mržnju i netoleranciju, a koje su dokazano izazivale nasilne demon-stracije i čija je zabrana tražena pred nadležnim organom, ne mo-gu podneti prijavu za održavanje javnog skupa, tj. da će njihova prijava biti odbijena, ako ne učine verovatnim da okupljanje neće imati nasilnički karakter i da neće biti namenjeno širenju mržnje?

Prijavu javnog skupa može podneti svako. U ovom zakonu nema ga-• rancije ravnopravnog tretiranja svih sazivača. Bilo je slučajeva da se kao sazivač pojavi državni organ (na primer, kao u slučaju Vladinog mitinga povodom otcepljenja Kosova u februaru 2008.), da niko ne prijavi javni skup, da skup obezbeđuje policija, a ne sazivač, a da pri-tom policija ne obezbeđuje ugrožene objekte. Valjalo bi utvrditi prin-cip ravnopravnosti svih sazivača, bez obzira na njihova svojstva, kao i prekršajne odredbe za odgovorna lica u policiji, ako povlašćuju ili diskriminišu sazivače javnog skupa, s obzirom na njihova svojstva.

Defi nicija prostora za okupljanje iz čl. 2 st. 2 je nedovoljno odre-• đena: „Prostorom primerenim za javni skup smatra se prostor ko-ji je pristupačan i pogodan za okupljanje lica čiji broj i identitet nisu unapred određeni i na kome okupljanje građana ne dovodi do ometanja javnog saobraćaja, ugrožavanja zdravlja, javnog morala ili bezbednosti ljudi i imovine.“ Zaista nije lako konkretizovati ovu normu: koji je to javni prostor na kome se okupljaju građani, a na kome bi ičije zdravlje bilo ugroženo (izuzev ako građani opkole neku bolnicu, ili spreče kretanje vozila za hitnu pomoć). Odred-ba se mora precizirati i konkretizovati. Sve što predstavlja javni prostor: ulice, trgovi, parkovi podobno je za javno okupljanje. Ne treba defi nisati sam prostor, već tačno odrediti institucije za zaštitu zdravlja ispred ili oko kojih je okupljanje zabranjeno.

Odredba koja zabranjuje okupljanje u blizini Skupštine dok ona • zaseda je odista anahrona i autoritarna. Parlament je oličenje političkog života svake zemlje, javna okupljanja imaju redovno

145

politički karakter i razumno je očekivati da budu u blizini Parla-menta.

De facto • zabrane, kao što je bila zabrana Parade ponosa, u Zakonu uopšte nisu regulisane. Kad se analiziraju odredbe o prekršajima, videće se da se sankcioniše samo ponašanje građana i sazivača, a ne ponašanje policije. U ovakvom zakonu se mora predvideti odgo-vornost organa javnog reda za slučajeve kršenja ljudskog prava na mirno okupljanje.

Pojedinačno

Ovaj Zakon nikad nije regulisao izvesna važna pitanja koja je morao da uredi. Već decenijama postoji praksa uz čl. 11 Evropske kon-vecije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji utvrđuje pravo na mirno okupljanje.

Za situaciju i navike u Srbiji, bilo bi veoma važno regulisati • uticaj protivdemonstracija na osnovni skup. O tome postoji standard nastao u primeni čl. 11: „Pravo na slobodu mirnog okupljanja zajemčeno je svakom ko namerava da organizuje mirne demonstracije. Mogućnost nasilnih protivdemonstracija, ili mogućnost da se ekstremisti skloni nasilju priključe demon-stracijama, ne mogu sami po sebi da ponište ovo pravo. Čak i kada postoji stvarni rizik da se kretanje u jednoj povorci završi neredom zbog događaja koji nisu u vlasti organizatora, obra-zovanje takve povorke ne izlazi samo zbog toga iz okvira čl. 11 st. 1 Konvencije, već svako ograničenje koje se nameće skupu, mora da bude u skladu sa odredbama st. 2 ovog člana.“

U demokratskim državama pravo na protivdemonstracije ne • može se protegnuti dotle da ometa pravo na demonstracije. Zato u Zakon treba uneti ovakvu odredbu, kao i mere za njeno sprovođenje, koje, po sebi, ne može da obezbedi organizator, ali mora država, tj. policija.

Suštinska i delotvorna sloboda okupljanja ne može se sves-• ti samo na obavezu države da se ne upliće. Čl. 11 Evropske konvencije zahteva preduzimanje pozitivnih mera, naročito u slučaju protivdemonstracija koje imaju nasilan karakter i koji-

146

ma se izaziva nacionalna, verska, etnička i rasna mržnja i ne-tolerancija.

U postojećem Zakonu, uloga države (policije) je svedena na • pasivne mere, kad je u pitanju obezbeđenje, a aktivne mere se primenjuju onda kad treba kazniti organizatore skupa ili građane. Na taj način ne obezbeđuje se ravnoteža instrume-nata na relaciji građani – policija.

Nadležnost sudova uređena ovim Zakonom (Okružni sud, • Vrhovni sud) ne odgovara novoj organizaciji sudova, pa se mo-ra promeniti.

Zahtev MUP-u Srbije za donošenje Zakona o privatnim bezbednosnim agencijama

ŽUC je, povodom 21. septembra - Međunarodnog dana mi-ra ustanovljenog u Ujedinjenim Nacijama, uputio Zahtev Ministarstvu unutrašnjih poslova a u vezi sa činjenicom da je država Srbija jedina zemlja u regionu koja nema poseban zakon o privatnim bezbednosnim agencijama.

Podsetile smo ih da su privatne bezbednosne agencije treća po snazi oružana sila (iza vojske i policije) u Srbiji. Takođe, ova privredna grana zapošljava desetine hiljada ljudi, a državi prijavljuje beznačajan prihod. Ono što posebno zabrinjava je činjenica da u Srbiji, u privatnim bezbednosnim agencijama, rade i osobe povezane sa organizovanim kriminalom, ex-pripadnici 'Škorpiona' kao i bivši članovi JSO, zatim i bivši pripadnici vojske i policije, članovi BIA, posebno u službama obezbeđenja „kontroverznih biznismena“. MUP Republike Srbije nema potpune spiskove svih fi rmi za fi zičko-tehničko obezbeđenje, a poznato je da svaka banka, državna ustanova, pošta, i sl.. zapošljavaju osobe za obezbeđenje koje plaćaju.


147

Jedan od zahteva ŽUC-ove Rezolucije Žene, mir, bezbednost iz 2005. je i:

“Poštovanje prava branitelja i braniteljki ljudskih prava u skladu sa Rezolucijom Generalne Skupštine Ujedinjenih Nacija od 8. marta 1999. godine (55/144 aneks) i preuzimanju zakon-skih mera kojima će se obezbediti nesmetano korišćenje prava pojedinaca i pojedinki, grupa i udruženja, na unapređivanju poštovanja i širenju znanja o ljudskim pravima na nacionalnom i međunarodnom nivou.”

ŽUC je 14. juna 2007. godine, zajedno sa Komitetom pravnika za ljudska prava/YUCOM-om i Anti-Trafi king Centrom doneo Nacrt Plat-forme o zaštiti braniteljki ljudskih prava.

Nacrt platforme o zaštiti braniteljki ljudskih prava u Srbiji

Polazeći od ocene da je u svim segmentima društva u savre-menoj Srbiji nasilje, odsustvo tolerancije i uvažavanja drugih – poseb-no etničkih, verskih i seksualnih manjina – postalo dominantan oblik ponašanja i komunikacije, učesnice i učesnici seminara su istakli da se prema ovakvoj društvenoj klimi sa nedopustivom blagonaklonošću, povlađivanjem i čak, podsticanjem odnose političke stranke, mediji i državni organi, pri čemu se posebno izdvajaju tužilaštvo i sudstvo, koji i na taj način iskazuju i potvrđuju nespremnost da se suoče sa uzrocima i posledicama ratova i ratnih zločina počinjenih u naše ime na teritoriji nekadašnje SFRJ.

Progonu, javnom žigosanju, omalovažavanju, pa i fi zičkim na-padima posebno su izložene aktivistkinje nevladinih organizacija koje se zalažu za diskontinuitet sa zločinačkom prošlošću i za poštovanje, za-štitu i unapređivanje ljudskih prava kao suštinskih elemenata očuvanja dostojanstva i integriteta ličnosti, grupa, organizacija i društva u celini.

Žene koje se svakodnevno zalažu i bore za svoja prava, prava drugih žena, ljudska prava i prava svih koji su izloženi/e diskriminaciji

148

i marginalizaciji, nepravdi i nasilju, žene koje se suprotstavljaju vla-dajućim normama i društvenim okvirima izložene su riziku. Patrijarhal-ne strukture nameću braniteljkama ljudskih prava izolaciju i ućutkiva-nje. To ovu grupu žena izlaže dodatnom riziku nasilja i nepravde, čini zločine prema ženama braniteljkama nekažnjivim i stvara mogućnost da budu izopštene iz zajednice i društva u celini.

Nepriznavanje ovih specifi čnih rizika za žene-braniteljke ljud-skih prava pretvara se u nipodaštavanje njihovog angažovanja u od-brani ljudskih prava. Tradicionalno, većina organizacija i mreža koje se bore za ljudska prava, većina sindikata i političkih partija, te medija smatra da postavljanje specifi čnih pitanja o pravima žena unosi nepo-trebne podele i zapostavlja „univerzalnija i važnija“ pitanja. Ta tenden-cija izoluje ženska ljudska prava, ali i njihove braniteljke.

Najbolja zaštita braniteljki ljudskih prava je ostvarivanje svih ljudskih prava bez hijerarhije. Branitelji i braniteljke ljudskih prava su ugroženi u atmosferi porasta političke represije, autoritarizma i milita-rizacije države.

Vlade, NVO i ostali činioci civilnog društva treba da zaštite bra-niteljke ljudskih prava u skladu sa Deklaracijom UN o braniteljima/kama ljudskih prava i ostalim međunarodnim instrumentima i mehanizmima. Mehanizmi zaštite treba da potvrđuju principe jednakosti i ne-diskrimi-nacije. Treba zabraniti da se kultura ili religija koriste da bi se opravdale nepravde nad ženama. Aktivistkinje treba da budu zaštićene u svim oblastima svog delovanja, na privatnoj i javnoj sceni. U tome treba da se angažuju svi državni i nedržavni činioci.

Zbog toga zahtevamo od Vlade i Skupštine Srbije da:

• Ukinu sve zakone i odluke koji povređuju ženska i ljudska prava i prete braniteljima/kama ljudskih prava, da aktiviraju primenu prin-cipa sadržanih u Deklaraciji UN o braniteljima/kama ljudskih prava, i omoguće da žene imaju ravnopravno pravo da brane ljudska i sva druga prava; • Da efi kasno kazne državne i druge aktere koji zloupotreblja-

149

vaju krivični zakon, koriste medije ili grupe da povređuju braniteljke ljudskih prava ili ih sprečavaju u odbrani ljudskih prava i sloboda; • Da obezbede sredstva za zaštitu i promociju braniteljki ljudskih prava i njihovih prava.

Od UN i međunarodnih grupa za ljudska prava tražimo da:

• Stvore nove mehanizme odgovornosti civilnih aktera za nasilje nad ženama i braniteljkama ljudskih prava; • Da podrže mandat specijalne predstavnice Generalnog sekre-tara UN o braniteljima/kama ljudskih prava i obezbede da braniteljke ljudskih prava budu u fokusu njenog rada; • Od kancelarije Visokog komesara UN za ljudska prava tražimo monitoring, a od državnih institucija, uključujući nacionalne komisije za ljudska prava da dosledno primenjuju preporuke UN o braniteljima/kama ljudskih prava, posebno kad je reč o braniteljkama.

Od organizacija za ljudska prava, pokreta civilnog društva i NVO tražimo da:

• Zaštite sve koji su pod pritiskom jer brane ljudska prava naročito one koje rade na suočavanje sa prošlošću, koje se zalažu za prava seksualnih i rodnih manjina, koje pripadaju nekoj etničkoj manji-ni a rade u ruralnim oblastima bez zaštite javnosti; • Da formulišu programe i odvoje fondove za zaštitu braniteljki ljudskih prava i uzvrate na nasilje nad braniteljkama motivisano rod-nom različitošću; • Da prihvate da su braniteljke ljudskih prava to po svom slobod-nom izboru i da ih treba konsultovati o pitanjima njihove bezbednosti kao braniteljki ljudskih prava.

Od medija tražimo da:

• Poštuju integritet braniteljki ljudskih prava;• Shodno novinarskom kodeksu i profesionalnoj etici ne dozvole i reaguju na svako kršenje ljudskih prava braniteljski ljudskih prava;• Ispolje poseban senzibilitet prema braniteljkama ljudskih pra-va i onima čija prava one zastupaju.

150

Krivične prijave zbog ugrožavanja braniteljki ljudskih prava

ŽUC je zajedno sa YUCOM-om početkom avgusta 2010. pokren-uo krivični postupak protiv »nn« lica zbog kr.dela,

* Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpelji-vosti iz člana 317. st.1, i

*Rasna i druga diskriminacija iz član 387 St. 2 Krivičnog Zakonika Republike Srbije

Osoba koje se potpisala na web portalu http://www.youtube.com/watch?v=z0OB1Ax8dMI kao “igorutin” napisala je da NVO (nev-ladina organizacija) “Kurve u crnom” falsifi kuju broj mrtvih muslimana u Srebrenici i prljaju grad starom i smrdljivom obućom.

Ovaj sadržaj na Youtube.com se pojavio nakon poziva ŽUC-a, građankama i građanima Srbije za doniranje starih cipela i da u njih ostave svoje poruke namenjene porodicama žrtava genocida. Naime, akcija za obeležavanje 15 godišnjice genocida u Srebrenici “Par cipela – jedan život” je bila umetničko-aktivistička inicijativa - prva faza kampanje čiji je cilj izgradnja trajnog spomenika u Beogradu, u spomen žrtvama genocida u Srebrenici. Akcija je bila inspirisana međunarodnom inicijativom u kojoj učestvuju žene Srebrenice. Akcija “Par cipela – jedan život” je bila participativna i usmerena prema građankama i građanima Srbije, od kojih se očekuje da sami podignu trajni spomenik, kojim će se izraziti solidarnost i odgovornost prema žrtvama.

Krivična prijava je podneta Okružnom javnom tužilaštvu, Odeljenju za visokotehnološki kriminal.

Inače, sve dosadašnje krivične prijave koje je ŽUC podnosio policiji, su bile odbačene u toku krivičnog postupka.

U septembru mesecu 2010. godine YUCOM je podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu Srbije zbog donošenja rešenja Upravnog suda, kojim se odbacuje žalba Žena u crnom zbog zabrane održavanja Marša 8. mart 2008. godine.

151

Kampanje solidarnosti sa braniteljkama ljudskih prava

2008.

Oktobar – Kampanja solidarnosti sa Sonjom Biserko protiv medijske hajke i napada klerofašističkih i kleronacionalističkih orga-nizacija na Sonju Biserko, predsednicu Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji/HOPS; kampanja je počela nakon objavljivanja godišnjeg izveštaja HOPS-a za 2007. godinu u kojoj se obelodanjuju činjenice o odgovornosti režima u Srbiji za ratne zločine 1991- 1999. Kampan-ju su pokrenule Žene u crnom i Komitet pravnika za ljudska prava a pridružilo se preko preko 50 nevladinih organizacija iz Srbije. Na molbu ŽuC-a mnoge međunarodne organizacije za ljudska i ženska prava su se pridružile kampanji u odbrani Sonje Biserko.

Solidarnost sa Biljanom Kovačević-Vučo – prisustvo suđenju: Suđenje je počelo početkom 2006. kada je direktor RTS Aleksandar Tijanić optužio Biljanu Kovačević-Vučo, predsednicu Komiteta pravnika za ljudska prava (Jukom) za delo 'klevete'. Suđenje predstavlja deo kampanje dela sadašnjih vlasti protiv braniteljki ljudskih prava, poseb-no onih koje se zalažu za odlučan raskid sa zločinačkom prošlošću a Biljana Kovačević – Vučo je jedna od najistaknutijih braniteljki ljudskih prava u Srbiji i regiji.

Oktobar – Kampanja za zabranu neonacističkog marša: na priti-sak grupe nevladinih organizacija, među kojima su Žene u crnom imale veoma aktivnu ulogu, kampanja je bila podržana od strane 96 NVO iz cele Srbije i zakazani neonacistički marš za 11. oktobar je zabranjen.

Novembar-decembar – Kampanja solidarnosti sa Dah teatrom:

nakon niza zajedničkih aktivnosti sa Ženama u crnom (navedeno u ovom izveštaju) ovo profesionalno žensko pozorište je bilo izloženo brojnim napadima: u novembru su prostorije Dah teatra bile pokradene, vredna dokumentacija ukradena i odneta, a 11. decembra je izazvan požar u njihovim prostorijama/pozorištu. Kampanju smo usmerile na naciona-lne vlasti tražeći da istraže sve okolnosti, što još uvek nije učinjeno i na

152

međunarodnom nivou, informišući međunarodne organizacije za ljud-ska prava i međunarodne institucije. Kampanju nastavljamo.

2009.

Od zabrane citiranja do zabrane knjige, 18. septembar, 2009. Beograd: Konferencija za štampu povodom čina cenzure i represije Vr-hovnog suda Srbije nad knjigom 'Slučaj službenika Tijanića' u izda-nju Komiteta pravnika za ljudska prava/Jukom-a. A. Tijanić je direktor državne TV (RTS) i ovakva besmislena zabrana citiranja pomenutog direktora, upozorava na totalnu podređenost pravosudnih organa po-litičkoj volji elite na vlasti, ali i uvođenje cenzure za kritiku civilnog društva. U znak ogorčenosti zbog ovakve odluku, kao i solidarnosti sa Jukom-om, na tribini u Medija centru učestvovale/i su: Miljenko Dere-ta, Građanske inicijative, Vesna Petrović, Beogradski centar za ljudska prava, Borka Pavićević, CZKD i Staša Zajović, ŽuC.

2010.

Solidarnost sa Biljanom Kovačević- Vučo: optužena za delo 'kle-vete', od strane direktora RTS-a Aleksandra Tijanića. Prisustvom na suđenju 26. i 27. januara 2010. (Opštinski sud u Beogradu), koje se vodi od početka 2006. godine, iskazuje se podrška optuženoj braniteljki ljudskih prava, kao i protest protiv diskreditovanja onog dela civilnog društva koji se zalaže za odlučan raskid sa zločinačkom prošlošću.

Kampanja solidarnosti sa časopisom Republika: jul, avgust, septembar 2010. redakcija jednog od najznačajnih časopisa koji više od 20 godina promoviše vrednosti demokratije, mira, nenasilja, soli-danosti, izložena je policijskoj represiji zbog solidarnosti sa radnicima fabrike medicinske opreme ‘Jugoremedija’ iz Zrenjanina/Vojvodina koji su nakon dugogodišnje borbe uspeli da se oslobode kontrole kriminalnih elemenata koji pokušavaju da povrate kontrolu nad preduzećem. Žene u crnom su pokrenule međunarodnu kampanju za obustavu represije nad časopisom Republika, kao i njenim urednikom Nebojšom Popovom, antiratnim aktivistom i jednim od najuglednijim intelektualaca u regiji.

153

Međunarodni nivo

Sastanak sa Hinom Jilani, septembar 2007. Beograd

Hina Jilani, Specijalna predstavnica Generalog sekretara UN za pložaj zaštitnika ljudskih prava, posetila je Srbiju, Kosovo, i Makedoni-ju. Hina Jilani se sastala sa predstavnicima vlasti, kao i sa ombudsma-nom i braniteljkama i braniteljima za ljudska prava u Srbiji.

Specijalna predstavnica je uočila aktivnu zajednicu koja se bavi zaštitom ljudskih prava. Takođe, izrazila je zabrinutost zbog ne-prijateljskog stava prema grupi nevladinih organizacija koji se bave zaštitom ljudskih prava u Srbiji, naročito braniteljkama, koje su meta stalnih napada, pre svega u medijima. Ovi napadi su povezani sa njiho-vim radom na polju suočavanja sa prošlošću i manjinskih prava.

Država ne daje podršku i ne sprečava stigmatizaciju braniteljki i branitelja za ljudska prava. Zaštitnici i aktivisti koji rade van glavnog grada, više su izloženi napadima i uznemiravanju.

Ne postoji ni akcioni plan ni strategija koja defi niše prioritete Srbije u oblasti ljudskih prava.

Specijalna predstavnica naročito preporučuje državnim organima da preduzmu energične aktivnosti u pogledu istraživanja, gonjenja i os-ude slučajeva napada na braniteljke i branitelje ljudskih prava u Srbiji.

18. i 19. decembar 2008, Beograd: savetovanje o branitelji-ma/kama ljudskih prava u Srbiji - susret sa predstavnicima OUN, kancelarije visokog komesara UN za ljudska prava, Orsolya Toth i drugima, (OHCHR-Human Rights Offi cer) o statusu branitelja/ki ljud-skih prava.

Ovaj sastanak je održan samo sa predstavnicima braniteljki i branitelja ljudskih prava, bez učešća državnih organa.

Ono što posebno zabrinjava predstavnike međunarodne zajednice su ekskomunikacija nekih branitelja i njihovo odbacivanje i šikaniranje u javnosti. Žene u crnom su naglasile da je celokupno društvo pretrpelo povećanu klerikalizaciju i radikalizaciju nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Braniteljke i branitelji svakodnevo trpe uznemiravanje i pretnje od strane nekih pretstavnika vojske, policije i crkve.

Predstavnici međunarodne zajednice su zaključili da treba nas-taviti saradnju sa nevladinim orgnizacijama za ljudska prava. Takođe,

154

treba organizovati treninge za primenu zakonskih mogućnosti u situaci-jama zločina iz mržnje i ugrožavanja sigurnosti branitelja. Pored ovoga, predloženo je da se nastavi sa tehničkom i fi nansijskom pomoći orga-nizacijama za ljudska prava, kao i ombudsmanu.

Zajedničke inicijative civilnog društva iz Srbije na međunarodnim forumima o položaju branitelja/ki ljudskih prava, problemima sa ko-ji ma se suočavaju, zajedničkom pritisku na državne institucije da preuzme obaveze poštovanja braniteljki ljudskih prava (država Srbija je krajem 2008. godine u Ženevi, na konferenciji UN o ljudskim pra-vima potpisala Memorandum o položaju branitelja/ki ljudskih prava, promociji njihovih prava, obavezi usvajanja plana akcije o zaštiti bran-itelja/ki ljudskih prava, hitnom usvajanju antidiskriminacionog zakona, efektivne istrage o napadima na branitelje/ke ljudskih prava.

Priredila: Diana Miladinović u saradnji sa Gordanom Subotić, Natašom Lambić,

Milošem Uroševićem, Snežanom Tabački i Stašom Zajović

155

V ISTRAŽIVANJA O RODNOJ DIMENZIJI

BEZBEDNOSTI

Monitoring procesa izrade Nacionalnog akcionog plana (NAP-a) za implementaciju Rezolucije 1325

Anketno istraživanje je realizovano sa teritorijalnim stratifi ko-vanim uzorkom, na celokupnoj teritoriji Republike Srbije, pod nazivom: „Vidljivost, participativnost, demokratičnost i inkluzivnost izrade Ak-cionog nacionalnog plana za implementaciju Rezoluciju 1325 Saveta bezbednosti UN“ kao sastavni deo aktivnosti projekta : Žene, mir, bez-bednost – Rezolucija 1325 - od tradicionalnog do feminističkog kon-cepta bezbednosti.

Anketno istraživanje je realizovano u periodu od marta do jula 2010.godine, na uzorku od 28 NVO, sa kojima Žene u crnom tesno sarađuju.

Realizatorke i nositeljke izrade anketnog istraživanja je NVO Žene u crnom iz Beograda i Žene za mir iz Leskovca.

Uzorak je stratifi kovan po teritorijalnom i tematsko-aktivističkom kriterijumu, odnosno strukturu anketiranih NVO čine feminističke grupe, organizacije koje su u svojim programima i aktivnostima usmerene ka ženskim ljudskim pravima, ljudskim pravima, LGBT grupe, mirovne grupe, kao i grupe koje su okrenute u svom aktivizmu mladima.

Najveći broj anketiranih nevladinih organizacija 64% usmerene su u svom radu na ženska ljudska prava, zatim u manjem ali dosta značajnom procentu od 46% na ljudska prava i bezbednost, u manjem ali takođe visokom procentu od 39% na vladavinu prava i demokratije i u nešto nižem procentu 36% na mirovne aktivnosti i 29% mlade, a u najmanjem procentu od 14% bave se ljudskim pravima u celini, man-jinskim pravima i LGBT pravima.

U najvećem procentu su obuhvaćene organizacije sa aktivističkim

156

stažom od 6-10 godina, odnosno 50%, tako da može da se konstatuje da su se u najvećem broju anketirane NVO osnovale i formirale posle 2000. godine. U sledećoj kategoriji po dužini staža su NVO sa 11 – 15 godina sa 29%, a u najmanjem procentu od 14% sa aktivističkim stažom od 1 – 5 godina i 11% organizacija od 16 – 20 godina.

Opšti cilj je bio utvrđivanje da li mehanizam za izradu Naciona-lnog plana/NAP–a za R1325 zadovoljava kriterijume inkluzivnog, trans-parentnog i participativnog procesa saradnje sa organizacijama civilnog društva na sprovođenju i primeni R1325.

Specifi čni ciljevi anketnog istraživanja su bili:

Utvrditi da li je feminističkim grupama, grupama za ljudska 1. prava mirovnim grupama omogućen pristup u izradi NAP-a i na koji način, odnosno, koliko je NVO bilo pozvano.

Utvrditi da li su ženske grupe feminističke orijentacije i os-2. tale grupe zainteresovane za rad na izradi NAP- a za pri-menu R1325.

Prema rezultatima anketnog istraživanja, predstavnice/i anke-tiranih NVO upoznati su sa sadržajem Rezolucije 1325 Saveta bezbed-nosti Ujedinjenih nacija (Žene, mir, bezbednost) i to u najvećem pro-centu (96,5%), dok je u daleko manjem procentu od 3,5% odgovor bio negativan.

Valja napomenuti da su na pitanja o stepenu informisanosti organizacija civilnog društva o Rezoluciji 1325, dati odgovori iz kojih proizilazi da su predstavnice/i anketiranih NVO u najvećem procentu od 46% bili uključeni u edukativne aktivnosti (seminare, radionice), potom u 39% slučajeva učestvovali u uličnim akcijama za demilitar-izaciju, u 28,5% u aktivnostima vezanim za vršenje pritiska organizaci-ja civilnog društva na institucije u cilju implementacije R1325, zatim u 25% u aktivnosti kampanja za implementaciju R1325 i u najmanjem procentu od 7% zastupljeno je učešće u praćenju izrade preporuka. Naime, uglavnom se radi o aktivnostima koje su organizovale NVO, pre svega Žene u crnom.

O saznanjima da je u toku izrada Nacionalnog akcionog plana implementacije R 1325, veći broj predstavnika NVO je upoznat, odnos-no 71%, dok 29% odnosno 8 NVO nije znalo da je u toku izrada Nacio-nalnog akcionog plana za implementaciju R1325.

157

Kada je u pitanju samo učešće u izradi preporuka za Nacionalni akcioni plan R1325 rezultati anketnog istraživanja su dijametralno su-protni. Na pitanja da li su bile/i pozvane/i da uzmu učešće u aktivnos-tima vezanim za uzradu Nacionalnog akcionog plana za implemenatciju R 1325, većina NVO na teritoriji Republike Srbije ima informaciju da je u toku proces izrade NAP-a za R1325, ali 86% NVO nije uključeno u aktivnosti vezane za izradu Akcionog plana R1325. Iz ovoga proizilazi da proces nije bio demokratičan, transparentan, participativan i inkluzivan.

Rezultati istraživanja su potvrdili da je bilo neophodno poboljšati vidljivost, participativnost, demokratičnost i inkluzivnost izrade Akcion-og nacionalnog plana za implementacju R1325 Saveta bezbednosti UN, kroz očekivano i povećano učešće NVO-a u celokupnom procesu nje-gove izrade.

Za izradu NAP-a za implementaciju R1325 bio je neophodan daleko viši nivo participativnosti, inkluzivnosti i vidljivosti, uključivanjem šireg fronta predstavnica/ka NVO, u cilju promovisanja humane bez-bednosti, što aktivnijeg učešća u izgradnji mira, kreiranja koncepta rodnog/feminističkog koncepta bezbednosti.

Na kraju sprovedenog anketnog istraživanja bilo je važno ut-vrditi na koji način NVO vide svoj angažman i aktivnosti, odnosno u kom segmentu mogu da daju svoj najveći doprinos. Većina anketiranih grupa zainteresovana je za rad na NAP-u: 46% ispitanih NVO vide svoje direk-tno učešće u realizaciji aktivnosti vezanih za R1325, u istom procentu (46%) vide učešće u monitoringu primene NAP R1325, zatim u 32% slučajeva učešće u izradi NAP–a za primenu Rezolucije 1325 u Srbiji, u 25% od ukupnog broja odgovora svoj mogući angažman vidi u učešću u planiranju, realizaciji i monitoringu, a samo 11% nije dalo neki konk-retan odgovor koji bismo mogle da stavimo u kontekst naše analize.

Integralni tekst ovog anketnog istraživanja nalazi se na sajtu www.zeneucrnom.org

Istraživačku anketu koordinirala: Valentina Dobrosavljević – Pavlović

158

Istraživanje: Žene, ekonomske migrantkinje iz Srbije u zemljama EU

U okviru projekta: „Žene, mir, bezbednost - od tradicionalnog do feminističkog koncepta bezbednosti“

UVOD

Istraživačko-aktivistički timovi u okviru Mreže Žena u crnom u Srbiji rade na promovisanju humanog koncepta bezbednosti koji uključuje razne nivoe bezbednosti (lična, politička, ekonomsko-so-cijalna, itd.). U nastojanju da se ispita kakva je ljudska bezbednost imigrantkinja, da li im je ugrožena bezbednost, ili ne i ukoliko jeste, šta je ugrožava i kakvi su mehanizmi zaštite, obavljeno je anketno istraživanju pod nazivom „Žene, ekonomske migrantkinje iz Srbije u zemljama EU“.

Feminizacija radne migracije je termin koji je ušao u upotrebu poslednjih godina i koristi se da opiše porast broja žena koje traže posao van zemlje u kojoj su rođene. Danas skoro polovinu radne migracije čine žene. Iako je taj procenat povećan u odnosu na prethodne periode, najznačajnija promena je da žene u najvećoj meri odlaze samostalno u potrazi za poslom. Ranije je najveći broj žena pratio muževe ili su se priključivale porodici dok danas one nezavisno traže posao na globalnom tržištu rada. U nekim zemljama procenat žena koje samostalno odlaze na rad je dramatično veliki. U Filipinima je ženska radna snaga najveći izvozni artikal. Procenat žena u radnim migracijama na Balkanu iznosi 54 procenata u odnosu na ukupan broj radnika na radu u inostranstvu.

Razna istraživanja danas pokušavaju da utvrde koliko talas mi-gracije žena ima uticaja na položaj žena. Sa jedne strane, globalno tržište uglavnom dodeljuje ženama migrantkinjama tradicionalne poslove u re-produktivnoj sferi i na taj način obnavlja patrijarhalne obrasce. Očigledna je kontinuirana eksploatacija rodnih uloga od strane globalnog kapitala. Sa druge strane, radno iskustvo u drugoj zemlji može i da doprinese promeni rodnih uloga. Žene koje zarađuju za sebe i porodicu stiču samo-pouzdanje, samopoštovanje i autonomiju. Ipak, cena koju plaćaju radeći u razvijenim zemljama je obično visoka. One često krive sebe ili ih drugi okrivljavaju što su ostavile decu kako bi mogle da rade, procenjuju svoj

159

uspeh samo prema tome koliko su poslale porodici. Ponovo se ženski identitet konstruiše jedino oko brige za porodicu.

Prema podacima UN, žene migrantkinje koje izdržavaju svoje porodice trpe najveću eksploataciju, rade veoma mnogo i najveći deo zarade šalju kući.

U druge dve grupe spadaju žene koje su otišle svojim voljom ili kao izdržavane žene.

Istrazivanje o ženama migrantkinjama iz Srbije realizovano je u periodu od 01.07.2010. do 30.08.2010. godine na bazi anketnog upi-tnika sa više različitih pitanja (kakve poslove obavljaju žene iz Srbije kada odu u zemlje EU, da li se održava patrijarhalna podela rada, da li se možda menjaju rodne uloge i da li se može govoriti o osnaživanju žena ili samo o novoj reprodukciji tradicionalnih uloga itd). Obavljeno je na uzorku od 65 + 60 ispitanica (žene koje su same, bez svojih po-rodica - 65 i žene sa svojom porodicom na privremenom radu u inos-transtvu - 60). Realizatorke i nositeljke izrade anketnog istraživanja su bile Žene u crnom iz Beograda i Žene za mir iz Leskovca.

Uzorak je stratifi kovan teritorijalno, obuhvaćen je veći broj ze-malja EU u kojima su žene poreklom iz Srbije na privremenom radu (ili na trajnom).

Osnovni podaci o ispitanicama

Istraživanje je obuhvatilo žene – ekonomske migrantkinje koje su otišle same u zemlje EU, a porodice ostale da žive u Srbiji, kao i one koje su otišle sa porodicama.

Kada je reč o ženama migrantkinjama, koje su se odlučile da odu same, one su u u najvećem broju udate, neke su bez dece, ali ima i onih koje imaju i šire porodice.

U pogledu starosne strukture, najviše je mlađih žena, u dobi od 26 – 34 godine, a najmanje onih starijih od 50 godina. To vredi u oba slučaja (kada odlaze same ili zajedno sa porodicom).

Što se tiče školske spreme, proporcionalno su zastupljene sve spreme, od osnovne do visoke, kada se radi o samim ženama, dok u drugom slučaju (kada odlaze porodično), dominira srednja i niža školska sprema.

Takođe u oba slučaja, radi se o ženama koje u Srbiji nisu uopšte radile, ili imaju manji radni staž (od 6 do 10 godina), što je razumljivo imajući u vidu starosnu strukturu.

160

Komentar istraživanja

Reprezentativnost uzorka na kom je istraživanje sprovedeno nije takva da bi opravdala donošenje nekih čvrstih konačnih nalaza. Ipak, pojedini trendovi su veoma jasni:

Iz odgovora ispitanica proizlazi da su u najnovijem imigra-1. cionom talasu, žene iz Srbije zastupljenije od muškaraca jer su spremne da obavljaju i najteže poslove, lakše nalaze posao te su hrabrije i požrtvovanije.

I u slučajevima kada odlaze same ili sa porodicom, žene mi-2. grantkinje po pravilu rade na tradicionalno „ženskim“, niže kvalifi kovanim i lošije plaćenim poslovima (NKV, administraci-ja), bez obzira na školsku spremu koju poseduju.

Kao razlog za odlazak u zemlje EU se najčešće navodi veća 3. zarada i i nemogućnost da se nađe zaposlenje u Srbiji.

Istraživanje ukazuje na to da se uticaj žena migrantkinja na 4. donošenje važnih odluka vezanih za porodicu koja je ostala u zemlji ili je sa njima, nije bitno promenio iz čega se posredno može zaključiti da se nije mnogo promenio ni njihov položaj u okviru patrijarhalne porodice.

Vidljivo je takođe i da su stekle izvesno samopouzdanje jer u 5. svojim odgovorima, u znatnom procentu navode da se osećaju ravnopravnim članicama porodice, što protivreči njihovim odgovorima vezanim za uticaj na donošenje važnih porodičnih odluka.

Većina žena, pre svega onih koje žive same osećaju usam-6. ljenost, ali ističu da nemaju težih psihičkih problema.

Istraživanje pokazuje da je oko trećine žena migrantkin-7. ja suočena sa diskriminacijom, ali da se gotovo nikada ne obraćaju za pomoć; nije primetno da one osećaju druge vid-ove ugrožavanja sopstvene bezbednosti ili da poseduju svest o ugroženosti.

Istraživanje pokazuje da žene u velikoj meri (86% i 75%) odla-8. zak u inostranstvo ocenjuju kao lični uspeh. To govori o tome da, uprkos i dalje snažnom patrijarhalnom modelu, žene vrlo visoko ocenjuju mogućnost da budu ekonomski nezavisne i to vrlo visoko vrednuju. To što mnoge ispitanice rade poslove is-pod njihovog obrazovnog nivoa, ali i dalje to doživljavaju kao

161

svoj uspeh svedoči o tome da su žene mobilnije, spremnije da iskoriste realne šanse, kao i da uspeh ne vrednuju statusno nego kao rešavanje problema.

Uprkos svemu, i žene koje su same ekonomske migrantkinje, i 9. one koje su otišle sa porodicom, u velikom procentu govore da se osećaju bezbedno. Ovo upućuje na zaključak da je za njihov osećaj bezbednosti, samopoštovanja i autonomije presudno to što imaju stalan posao, zarađuju za sebe i porodicu.

Kada se uporede podaci koji govore da se ekonomske migrant-10. kinje u velikoj meri osećaju bezbedno u zeljama u kojima rade, sa podacima sa radionica koji pokazuju da se žene ne osećaju bezbedno u sopstvenoj zemlji, dobijamo poražavajući zaključak. Prisustvo bede, nezaposlenosti i odsustvo lične bezbednosti do-vodi do preovlađujućeg osečanja nebezbednosti. Kada se ukrste podaci o tome da ispitanice ocenjuju boravak u inistranstvu kao lični uspeh sa podacima o osećanju bezbednosti moglo bi se zaključiti da osećanje bezbednosti proističe iz mogućnosti da rešavaju svoje problema, samostalno i uspešno.

Iz svega bi se moglo zaključiti da je iskustvo ekonomske migraci-je pomoglo osnaživanju žena, pre svega time što su one u značajnoj meri preuzele ulogu hraniteljke porodice, koja je tradicionalno pripada-la muškoj glavi porodice, ali ta promena uloga nije suštinski ukinula patrijarhalnu neravnotežu moći u njihovim porodicama.

Integralni tekst anketnog istraživanja nalazi se na sajtu www.zeneucrnom.org

Koordinacija: Ivana Vitas, Snežana Tabački i Staša Zajović

Saradnice na projektu:Marina Vlaisavljević, Valentina Vukosavljević - Pavlović

i Dušanka Stojković (Leskovac) - obrada anketeAdmira Turković (Prijepolje),

Danica Jovanović (Novi Bečej), Dragica Pavlov – Krstić (Pirot), Jovanka Brkić (Velika Plana), Jelena Memet (Kruševac)

i Mia Kuzmanović (Novi Sad) – anketarski tim

162

Istraživanje: Ekonomske imigrantkinje i aktivistkinje u zemljama EU

Anketni upitnik za istraživanje: Žene, ekonomski migranti u zemljama EU' u okviru projekta 'Žene, mir, bezbednost – Rezolucija 1325' poslat je na 55 adresa u zemljama EU, od tog broja stiglo je 23 odgovora, tj. nešto više od jedne trećine.

Radi se o pilot anketnom istraživanju koje obuhvata pre svega aktivistkinje Mreže Žena u crnom u Italiji, Španiji, Velikoj Britaniji i Francuskoj. Ankete su slane od kraja aprila 2010. a pristigli odgovori su obrađeni septembra 2010. godine.

Ciljevi anketnog istraživanja:

Uvid u stepen ljudske bezbednosti imigrantkinja, izvori • ugrožavanja bezbednosti i načini zaštite na institucionalnom ni-vou i na nivou civilnog društva.

Uvid u stepen informisanosti (o radnim pravima imigrantkinja, o • mehanizmima zaštite) aktivistkinja civilnog društva a pre svega aktivistkinja Mreže Žena u crnom u zemljama EU o statusu imi-grantkinja u zemljama EU.

Uvid u stepen angažmana aktivistkinja civilnog društva, pre • svega aktivisktinja Mreže Žena u crnom u pogledu rodne, klasne, interkulturalne podrške i solidarnosti između aktivisk-tinja civilnog društva i imigrantkinja u zemljama EU.

Polazišne teze u istraživanju bile su: kakav je stepen ljud-ske bezbednosti imigrantkinja (lična, ekonomska, politička, kulturna, zdravstvena, itd.); koji su izvori ugrožavanja bezbednosti a koji meha-nizmi zaštite postoje na nivou država i civilnog društva; da li dostig-nuti stepen rodne ravnopravnosti i institucionalni mehanizmi imaju univerzalni karakter: da li se podjednako odnose na sve žene, da li ih podjednako uživaju sve žene; da li se jednakost i privilegije žena u razvijenim zemljama zasnivaju i na nejednakosti i eksploataciji imi-grantkinja iz nerazvijenih zemalja; u kojoj meri rodna ne/jednakost zavisi ne samo od rodne već i klasne, rasne, etničke pripadnosti; u kojoj meri restriktivni imigracioni zakoni vode ka marginalizovanju i/

163

li isključivanju (ekonomskom, političkom, kulturnom) imigrantkinja i u kojoj meri najprogresivniji deo ženske populacije, tj. aktivistkinje civil-nog društva putem svog građanskog angažmana doprinose ublažavanju nepovoljnog položaja imigrantikinja.

Osnovni podaci o ispitanicama

Dob: Do 30 (2); 30-50 (9); preko 50 (12); ispitanice su bile iz sledećih država: Španija (8), Italija (11), Velika Britanija (1) i Fran-cuska (1), a što se tiče obrazovnog nivoa radi se isključivo o osobama više i visoke stručne spreme.

Ispitanice su aktivistkinje civilnog društva: ljudska prava, ženska ljudska prava, mirovna grupa, sindikati: isključivo aktivistkinje civil-nog društva (aktivistkinje feminističko-antimilitarističkih grupa Žena u crnom (95%) a ostatak su aktivistkinje organizacija za ljudska prava.

Komentar istraživanja

Indikativno je već i to da većina onih kojima smo uputile pitanja ni-• je našla shodnim da nam odgovori. To ukazuje na teškoću bavljenja tim pitanjem, jer radi se o civilno i politički izuzetno angažovanim ženama. Na osnovu toga se nameće potreba posebne analize i re-fl eksije ozbiljnih i dubokih kontradikcija u shvatanju i primeni ideje solidarnosti.

Iz odgovora ispitanica koje su se odazvale na anketu proizilazi da • najveći deo imigrantkinja radi na poslovima na kućnim poslovima (čišćenje i održavanje stanova, poslovima nege i brige o drugima), pri čemu u najvećem broju slučajeva nemaju čak ni određeno rad-no vreme, što upućuje na veoma visok stepen eksploatacije. Dakle, imigrantkinje rade na socijalno i ekonomski najniže rangiranim i najmanje plaćenim poslovima. Najveći deo imigrantkinja nije soci-jalno osiguran, što potvrđuje našu polazišnu tezu da je rodna jed-nakost i institucionalni mehanizmi rodne jednakosti zavise ne samo od rodne nego u uslovima neoliberalnog kapitalizma najmanje u istoj meri od rasne, klasne i etničke pripadnosti.

Istraživanje je vrlo jasno pokazalo da je nivo bezbednosti vrlo nizak • i da je veći deo aktivisktinja svestan njihovog nezavidnog položaja, kao i restriktivnog zakonodavstva i politike prema imigrantkinjama. Pogoršana je i celokupna kulturna i politička klima prema stranici-ma koje domicilno stanovništvo percipira kao neprijatelje i pretnju

164

za bezbednost, posebno u državama u kojima je na vlasti desnica. Veoma retko se kao jedan od izvora ugrožavanja bezbednosti pom-inje i ugroženost od pripadnika od vlastite zajednice, a češće se u odgovorima pominje osećanje straha imigrantkinja od deportacija ili od okoline. Većina ispitanica navodi sledeća tri izvora osećanja nebezbednosti: neinformisanost u pogledu mogućnosti zaštite na nivou institucija i organizacija civilnog društva, nepoznavanje jezika i kulture zemlje u kojoj žive i rade, kao i raspostranjenost ksenofobije i rasizma. Ovakvi odgovori ukazuju na neophodnost daleko većeg angažmana, kako države tako i civilnog društva o mehanizmima zaštite imigrantkinja.

Iz odgovora na pitanje kome se imigrantkinje faktički mogu obra-• titi, proizilazi da ima jako puno mogućnosti pomoći, ali da većina imignatkinja nije sa njima upoznata. U uskoj vezi sa time je i nalaz koji smo dobile na sledeće pitanje.

A to pitanje koje smo htele razjasniti odnosi se na to u kojoj meri najprogresivniji deo ženske populacije u zemljama EU, tj. aktiv-isktinje civilnog društva putem svog građanskog angažmana doprinose ublažavanju nepovoljnog položaja imigrantkinja. Istraživanje je poka-zalo da se samo 9 aktivistkinja (a to znači nešto manje od 40%) na razne načine učestvuje u akcijama pomoći, podrške i solidarnosti sa imigrantkinjama a da ostalih 14 nikako ne učestvuju (8 njih to obrazlaže nedostatkom kapaciteta svojih grupa za takve vrste aktivnosti, dok os-tale nisu obrazložile odsutnost interesa za tu vrstu aktivnosti). Odatle se jasno može zaključiti da većina aktivistkinja ne smatra da bi principe solidarnosti trebalo primenjivati u 'svom dvorištu', dok bi verovatno solidarnost sa ženama u udaljenim zemljama (npr. Avganistan, Pales-tina, Afrika, Latinska Amerika) pokazala viši stupanj angažmana (ali to nije bio predmet ankete).

Indikativno je da čak ni aktivistkinje koje učestvuju u akcijama soli-• darnosti ne opisuje te aktivnosti, što nažalost mnogo više ukazuje na deklarativni karakter solidarnosti i izostanak suštinskog sadržaja solidarnosti.

Integralni tekst anketnog istraživanja nalazi se na sajtu www.zeneucrnom.org

Autorka: Staša ZajovićBeograd, septembar 2010.

165

VI AKTIVISTIČKO-UMETNIČKI

ANGAŽMAN U KREIRANJU FEMINISTIČKO-

ANTIMILITARISTIČKOGKONCEPTA BEZBEDNOSTI:

U skladu sa politikom estetike nenasilnog otpora, Žene u crnom sarađuju sa brojnim umetničkim udruženjima, umetnicama/ima radi estetskog oblikovanja zajedničkog kreiranja feminističko-antimilita-rističkog koncepta bezbednosti. Iako se većina uličnih akcija može pod-vesti pod ovaj koncept, ipak izdvajamo samo neke od onih koje smo realizovale u 2009. i 2010. godini:

Za radna prava žena – ulične akcije povodom 8. marta

„Sto prva godina u ženskoj solidarnosti“ - ženski ulični marš, 8. marta, Beograd, sa zahtevima za poštovanje ženskih ljudskih pra-va žena, za socijalnu pravdu, zaštitu braniteljki ljudskih prava, imple-mentaciju Rezolucije 1325, primenu zakona tranzicione pravde, hitno usvajanje Zakona protiv diskriminacije, odvojenost crkve i države, itd. U maršu je učestvovalo više stotina žena iz cele Srbije, kao i Bosne i Hercegovine.

„Solidarno za naša prava“ : ženski ulični marš, 8. marta, Beo-grad - o položaju žena na tržištu rada u Srbiji, u kojem su učestvovale radnice iz raznih delova Srbije, u obliku «raporta sa terena», u maršu učestvovalo više stotina žena.

Akcije za demilitarizaciju - smanjenje vojnih troškova, razoružanje, prigovor savesti na vojne troškove:

„Sve za mir, zdravlje i znanje, ništa za naoružanje“ – ženski mirovni marš u Leskovcu, 5. jun 2009. godine; izvedeni su feminističko-

166

antimilitaristički performansi: 'Proterajmo militarizam iz naših života', 'Idemo polako da bismo sigurno stigle – ženska mirovna gusenica' i 'Demilitarizujmo sebe-demilitarizujmo svoje okruženje – mirovni pado-bran'. U maršu je učestvovalo oko 50 aktivistkinja Mreže žena u crnom iz sledećih gradova: Niš, Beograd, Pirot, Leskovac, Vlasotince, Dimitro-vgrad, Kraljevo, Kruševac, Novi Sad, Sremski Karlovci; u maršu su uče-stvovale i aktivistkinje iz Vukovara (Hrvatska), SAD-a i Velike Britanije.

„Globalna nedelja akcija protiv oružanog nasilja“ – antimilitari-stička akcija u Beogradu, 15. jun 2009. u okviru mreže IANSA (Interna-tional Network on Small Arms); u akciji su učestvovale aktvistkinje Žena u crnom zajedno sa grupom aktivistkinja iz Malog Lošinja (Hrvatska).

„Hrana, ne oružje“ - povodom 24. maja - Međunarodnog dana ženskih akcija za mir i razoružanje organizovale smo (2010) u Beogra-du mirovnu akciju na Trgu Republike o feminističkim alternativama mi-litarizmu i militarizaciji. U akciji je učestvovalo pedesetak aktivistkinja Mreže Žena u crnom Srbije.

„Zbogom oružje“: povodom Globalne nedelje akcija protiv malokalibarskog naoružanja, umetnik Saša Stojanović je zajedno sa aktivistima/kinjama ŽuC-a izveo 14. maja (2010) u Beogradu, na Trgu Republike performans; akcija je održana u sklopu međunarodne kam-panje mreže IANS-a (International Network on Small Arms), čije su članice Žene u crnom.

Zajedno sa umetničkim udruženjima Art klinika (Novi Sad) i Škart (Beograd) i umetničkim horom Proba (Beograd) Žene u crnom organizuju niz antimilitarističkih uličnih akcija 29. oktobra 2010. po-vodom desete godišnjice Rezolucije 1325: «Žene pitaju», «Vraćamo vam tenk» - omaž dezerterima i pobunjenicima/ama protiv rata, za demilitarizaciju, itd.

Antifašizam je moj izbor - ulične akcije (performansi, protesti, marševi) antifašističkog karaktera

Dan pobede nad fašizmom – performans na Trgu Republike u organizaciji Žena u crnom i Queeria centra iz Beograda, 9. maj 2009.

Antifašistički marš – Antifašizam je moj izbor: 9. novembar (2009) povodom Međunarodnog dana akcija protiv fašizma, antisemi-tizma i ksenofobije. Na platou ispred Skupštine grada Beograda, aktivis-

167

tkinje Žena u crnom, Labrisa umetnici Škarta izvele su performans, kao i marš ‘Solidarno protiv fašizma’; u akciji je učesvovalo oko 500 ljudi.

Čas antifašističke istorije – povodom 9. maja (2010) Dana po-bede nad fašizmom, posetile smo memorijalni park ‘Topovske šupe’, bivši konc-logor na Autokomandi u užem centru Beograda u znak se-ćanja na žrtve fašizma u Drugom svetskom ratu, posebno na stradanje jevrejskog i romskog stanovništva u okupiranoj Srbiji, tokom 1941. i 1942. Na mestu stradanja umetnik Saša Stojanović, zajedno sa aktivis-tkinjama i aktivistima ŽuC-a izveo je umetničko-aktivističku akciju Čas antifašističke istorije. Takođe smo povodom 9. maja uputile vlastima u Srbiji apel Antifašizam je moj izbor za zaustavljanje klerofašističkih tendencija u Srbiji, koje se najviše manifestuju kroz institucionalnu ge-toizaciju i diskriminaciju romskog stanovništva, rehabilitaciju fašističkih kolaboracionista iz Drugog svetskog rata, izjednačavanje i relativizova-nje fašizma i antifašizma, brisanje sećanja na antifašističku prošlost, nekažnjivost nasilja prema Drugima i Različitima, pre svega prema pri-padnicama/ima LGBT populacije, braniteljakama i braniteljima ljudskih prava, itd.

Dan sećanja na genocid u Srebrenici - Proglasite – protesti or-ganizovani svakog 11 u mesecu od februara 2009. do jula 2010. ispred Predsedništva Srbije, uz javno čitanje pisma predsedniku Republike Sr-bije Borisu Tadiću sa zahtevom da proglasi 11. jul Danom sećanja na genocid u Srebrenici. Akcija je nakon 11. jula 2010. nastavljena aktivi-stičko-umetničkom inicijativom ‘Par cipela – jedan život’.

Par cipela - jedan život, aktivističko- umetnička akcija izvede-na u Beogradu jula 2010. kao prva faza kampanje za podizanje tra-jnog spomenika u Beogradu, u spomen žrtvama genocida u Srebreni-ci. Akcija se nastavlja prikupljanjem 8.732 pari cipela, što odgovara zvaničnom broju ubijenih u genocidu u Srebrenici. Akciju su osmislile i realizovale Žene u crnom, zajedno sa brojnim angažovanim umetničkim udruženjima i umetnicama/ima.

Akcije solidarnosti sa romskim stanovništvom – protiv insitucionalizovanog nasilja i aparthejda nad romskim stanovništvom, za ljudsku bezbednost i ljudska prava

Početkom aprila (2009) srušeno je, po naređenju opštinskih

168

vlasti Beograda a pre svega gradonačelnika, oko pedeset kuća u ‘kartonskom’ romskom naselju, radi uređenja prostora za izgradn-ju saobraćajnice zbog sportske manifestacije – Univerzijade koja se održavala jula 2009. Budući da je ovo brutalno kršenje ljudskih prava, zatražena je ostavka gradonačelnika, pored drugih zahteva.

Žene u crnom su pružale solidarnu pomoć ugroženom romskom stanovništvu u vidu svakodnevnih odlazaka u romska naselja tokom aprila 2009. godine, pisanjem izveštaja o nasilju nad romskom popu-lacijom, organizovanjem protesta, itd.

Stop rasizmu – 8. april, Beograd, protest u organizaciji Žena u crnom i romskih udruženja ispred Skupštine Beograda, uz učešće preko 200 osoba, romskih stanovnika porušenih naselja, kao i aktivista/kinja brojnih nevladinih organizacija.

Pravo na dom, Beograd, 27. maj: umetničko-aktivistička akcija solidarnosti i uzajamne podrške sugrađankama/ima romske nacional-nosti iz Bloka 67/Novi Beograd, izloženim brutalnim kršenjima ljudskih prava (rušenja kartonskih romskih naselja, itd.) i ‘uređenja’ prostora uoči međunarodne sportske manifestacije Univerzijade, jula 2009. Ak-ciju su organzovale Žene u crnom zajedno sa Demokratskim udruže-njem Roma, Udruženjem Roma ‘Oaza’, umetničkim udruženjima Biro i Kontekst.

Kampanja solidarnosti sa romskim stanovništvom: nakon ubi-stva mladića D.S. od 17 godina, za koji je osumnjičen B.J. (17 godina) 10. juna (2010) u selu Jabuka/Vojvodina (40km od Beograda) došlo je do eskalacije nasilja prema romskom stanovništvu, nakon što je grupa meštana Jabuke, pod izgovorom žalosti za izgubljenim životom mladića danima kamenovala pripadnike romske manjine, uništavala im imovinu, maltretirala. Bez poravovremene reakcije države. Zbog ugroženosti bez-bednosti, slobode kretanja i prava na obrazovanje romskog stanovništva Žene u crnom su organizovale, zajedno sa drugim organizacijama civil-nog društva, kampanju solidarnosti: organizovale posetu selu Jabuka 17. juna i 30. jula i uputile više apela nadležnim organima, slale izvešta-je o situaciji u selu Jabuka domaćim i međunarodnim mrežama, itd.

Pokret romske solidarnosti Stop deportaciji - akcija solidarnosti protiv deportacije romskog stanovništva u Francuskoj: protest koji je održan 4. septembra (2010) u Beogradu.

169

Video aktivizam – radna grupa unutar Žena u crnom koja ovom putem promoviše vrednosti antimilitarizma, antifašizma, solidarnosti, nenasilja...

Antifašizam je moj izbor: 00:6.44). Ovaj dokumentarni, na srpskom i titlovan na engleskom govori o antifašističkom maršu koji su Žene u crnom organizovale 9. novembra 2009. godine zajedno sa Labrisom, a povodom Međunarodnog dana borbe protiv fašizma, anti-semitizma, rasizma.

NE (00:03:37): dokumentarni fi lm o performansu umetnika Saše Stojanovića, uz podršku aktivisktinja ŽuC-a, povodom Globalne nedelje akcije protiv malokalibarskog naoružanja (14. maj, 2010.)

Čas antifašističke istorije (00:02:51): dokumentarni fi lm o umetničko-aktivističkoj akciji, koju je umetnik Saša Stojanović, zajed-no sa aktivistkinjama i aktivistima ŽuC-a izveo u Memorijalnom parku Topovske šupe (9. maj, 2010.), mestu konc-logora tokom Drugog svet-skog rata.

Solidarno za naša prava, (00:04:14): dokumentarni fi lm o žen-skom uličnom maršu koji je ŽuC organizovao 8. marta 2010. godine.

Militarizacija uličnih akcija Žena u crnom – represija ili zaštita? (00:07:19): dokumentarni fi lm, proizvodnja 2010.

Da ne zaboravimo genocid u Srebrenici, (00:14:46): dokumen-tarni fi lm o akcijama solidarnosti sa ženama Srebrenice i protesnim stajanjima u Beogradu povodom godišnjice genocida u srebrenici.

Priredila: Staša Zajović

Rezolucija 1325 -10 godina - zeneucrnom.orgzeneucrnom.org/pdf/rezolucija_10godina.pdf · Od...

Documents

Transcript of Rezolucija 1325 -10 godina - zeneucrnom.orgzeneucrnom.org/pdf/rezolucija_10godina.pdf · Od...