Redak zver

Redak zverMilovan Glii

Pod Kosmajem, u Nemenikuama, ima neki Rado, lovac da ga ale nema u svoj kapetaniji. Od njega se ne moe sakriti ni zeja loga, niti lisiija rupa, ni jazaveva jazbina, ni tvor, niti ikaka u boga zverka a da je ne nae i ne ukapi. Jastreba, gavrana, orla - tue u letu. Kud navije puku - nikad ne promai. Istina, u tom kraju slabo ima lovaca; gotova jedini se Rado tim poslom i bavi. Nikad ti on ne skida puku s ramena. A poao u njivu, a u drva, a u vinograd, a u livadu - svakad e je poneti.

Ba na Male Vraeve poranio Rado da obie njivu, pa onda da provrlja malo po Kosmaju - ionako je sveanik, e da ulovi to besposlen; a tu no bilo je malo i kiice, pa iva zgoda.

Njegova Smilja odvraa ga da ne ide. Govori mu da ne valja na Male Vraeve ii po lovu, kaziva mu i kaka je nekakav ruan san usnila...

Aja! Ne moe ti njemu nita! Uzeo on puku, pa ode nanie u njive.

Brzo je Rado obiao njivu dole u Trnavi. Tu je u ritu pucao na jednog ranja, ali ga promai. Bi mu malo krivo. Odavno mu se nije desilo da mu ode metak naprazno.

Odatle Rado zaobie ispod donjeg Kosmaja. Zae u umu - vrljaj tamo, vrljaj amo, dok klisi ispred njega zec; opali za njim i - opet nita! "Bog s nama! ta je ovo danas!" ree Rado glasno. Napuni puku, pa poe dalje. Pree preko Koutice, ali nigde nita. Nego Koutica je ionako ve ogoleta, pa se nema gde ni zverka skloniti. Daj da se zae opet u Kosmaj.

Preprei kod Kastaljana, starog nekakog manastira, i zae u Kosmaj. Trai, vrzaj - nita! Izbi ve gore navrh Malovana do Vilinih korita. Tu sede malo te podmaza i ogleda puku, pa se onda uputi u Veliki Kosmaj da barem ubije kog orla, ako nita drugo; a ba tad estarahu dva-tri iznad Velikog Kosmaja.

Ele, vrza Rado od bukve do bukve, od grma do grma, dok ti tek smotri - neto se mie oko jednog bunia. On onda polako, polako - prikradaj se sve blie. Uini mu se najpre zec je. Kad tamo, ima ta videti!... Golo, nago golo dete, sve upavo a repato, vrda oko bunia.

Tre se Rado i stade. Tre se i ono dete, pa stade mirkati i gledati pravo u njega.

Radoa podioe neki mravci, pa u onoj zabuni viknu:

- iji si ti, mali?

Ovo samo mirka i mie gubicom, pa tek uze kupiti kamenjice i drvca i bacati se na Radoa.

Radoa podioe jo krupniji mravci. "Nije ist posao!" pomisli u sebi, pa opet povika:

- iji si, bre, govori! Sad u da pucam! - i navi puku na nj.

Ono tek odlomi od bunia granicu, pa naniani njom na Radoa.

Rado se sav ohladi. Spusti puku, pa poe polako izmicati natrag. Ono sve blie k njemu, pa udri kamenjicama. On onda stite beati to igda moe, a ono sve u skok za njim.

Skotrlja se Rado niz neku jarugu, sav se izubija i izgrebe, pa bei to je iv! U onom strahu osvrte se. Kad ono dete ba nad samom jarugom, pa gledi u njega.

Rado nadade tutanj i, sav raupan, izgreben i uzveren stra dole pred mehanu i Tresijama...

- Ene de! ta je tebi, bolan?... Nuto kaki je!... Gde se osakati tako? - navalie seljaci pitati ga i svi se zgrcae oko njega.

- Proite se! - jedva odgovori Rado zaduvano i usplahireno.

- Da nisi otkud nagazio na kurjaka?

- Da nije hajduk? - okupie zapitkivati.

- Nije, brao,! Druga napast!...

- ta, zaboga!

- Kazuj, brate!

Rado se pribra malo, pa im kojekako ispria na to je nagazio.

- Ala, brate, zar ba kao dete! - uzviknu jedan zaueno.

- Pravo dete! Samo upavo!

- Ama jesi ti ba dobro video?

- Kako da ne vidim, ljudi, kad mi hoae oi izbiti kamenjem!

- I ba upavo? - upita drugi.

- Ama svud, i po obrazu, i po elu, i po nosu!

- O, bog s nama! - prihvati trei. - A ima, veli, i rep?

- Kao u kereta.

- Ama, da to ne bude majmun? - rei e neko od njih.

- Kakav majmun! - ree Rado. - Znam ja ta je majmun; viao sam ga u Beogradu o Markovudne kod palilulske crkve. Majmun je, brate, mnogo manji, a ovo je golemo.

- Pravo kae - ree jedan - nee to biti majmun, nego druga neka zverka.

- O, budiboksnama! - povikae gotovo svi uglas.

I stadoe premiljati ta bi to moglo biti. Neki rekoe da je anatemnjak, neki da je onako nekaka utvara. Ele, svi sloki presudie da nije ist posao i da nee ni po selo dobro biti.

Kad su ve presudili da nije ist posao i da nee ni po selo dobro biti, onda stadoe smiljati ta da rade.

Neki govorahu da ga ostave, pa e valjda samo i otii; neki, opet, rekoe da treba javiti vlasti; neki miljahu da ne treba buniti narod, nego da oni sad odmah odu i da to udo kakogod uhvate, pa onda da jave vlasti.

I tamo-amo svi pristae na ovo poslednje, to jest da sad odmah odu, i da kakogod uhvate to udo.

Odabrae se njih nekoliko ponajkuranijih, pa neko kolac, neko, motiku, neko oplavak i hajd' navie u umu.

Rado s pukom napred da im pokae gde je ta napast.

Kad tamo, ono selo kraj nekog panjia, vie one jaruge, pa se suna.

- Eno ga! Eno ga! - anu Rado Druini.

Svi se pritajie, rekao bi i ne diu, i stae se apatom dogovarati kako e toj zverci kidisati.

- Da ga uhvatimo! ivo da uhvatimo! - anue sloki.

- Bog i dua, udna zverka!

- Ti, Radou, puku na nokat, pa udi, ako doe do gusta.

- Samo gledaj dobro da nas koga ne osakati!

- Ne brinite se vi! - ree Rado i zasede s pukom iza jednog grma.

Oni se onda razredie, zaobioe sa svih strana, pa sve blie. Jedan od njih skinu i gunjac. Ujedanput halaknue: "Dri! Ne daj! A dri!" Ono se jadno prepade i pribi uz onaj panj.

Utom priskoi onaj s gunjcem, te ga poklopi i uhvati. Dobro ga stee da mu se kako ne otme. Bre se raspasa jedan, pa ga upetlja dobro pojasom preko srede, i onda ga poterae. Poe ono gotovo mirno pred njima.

- Bog i dua, ovo je divlji ovek! - rei e jedan.

- Nee to biti divlji ovek, nego divlje dete! - dodade drugi.

- Jamano, dete... ovek bi, valjda, bio vei.

- ta emo s njime sad?

- Teraj u optinu!

I sva ta gomilica ljudi krete se dole u optinu.

Rado, presustao koje od straha koje od beanja, pa ode najlak kui.

U donjem je kraju sudnica optinska i odmah do nje mehana. Ve se tu bee iskupilo nekoliko seljaka, a meu njima kmet i optinski pisar. Kad smotrie ozgo gegru, istrae svi napolje da vide ta je. U tom oni ozgo stigoe pred mehanu.

- A ta vam je to? - upita kmet zaueno.

- Eto ta, vidi! - odgovori ponosito onaj to dri pojas. - Divljak!

- Divljak! Kakav divljak!

- Vidi kakav! Divlji ovek! Samo mali, jo dete.

- Ala, brate!... Nee biti! - zavikae svi, pa nagnue oko ivineta i stadoe ga zagledati sa sviju strana.

Bilo je tu vazdan nagaanja. Kmet misli da ne bude druga kaka stvar. ata misli da je drekavac. Seljaci - divlji ovek, i nita drugo.

Ele zagledae ga, mislie i najposle smislie da ga zatvore u optinsku 'apsanu, pa da jave kapetanu.

Naoe pojae ue, vezae ga dobro i upetljae, pa onda uvedoe u jednu brvnaru, privezae ga za direk, pa zatvorie...

Kmet odmah posla birova s pismom kapetanu da se u Kosmaju nala neobina zverka; niko ne zna pod sigurno ta je, ali e jamano biti divlji ovek.

***

Dua valja, u Kosmaju se vialo i vampira, i vetica, i zduhaa, i drekavaca, i svakog uda, ali - divljih ljudi nikad dojako.

Stari ia Nenad pamti obe krajine, zapamtio je vie od desetinu kojekakih vampira, trojicu i sam probo glogovim kocem, a ve vetica i drugih utvara viao je sto puta, ali nikad nije zapamtio - barem se ne sea da je bilo u Kosmaju i divljih ljudi.

Pa i stara baba Vinja, ima joj preko devedeset, poeli joj ve rasti i trei zubi, rodila se u beloj kouljici i vidovita je; i ona je viala mnogo i mnogo uda, zapamtila je i kad su kuge kroz Kosmaj prolazile, a pamti i kad su se kupale vile u onim koritima navrh Malovana, to se i sad vide, ali se ni ona ne sea da je bilo kadgod divljeg oveka u Kosmaju.

Ali ta e? Danas se svet izopaio, pa, bome, i napasti kojekakve nailaze i eto najposle - divljih ljudi!

Brzo pue glas po selu: kako je Rado nabasao u Velikom Kosmaju na divljaka; kako umalo nije poginuo; kako su ljudi priskoili - uhvatili ga, vezali, doterali u optinu i tamo zatvorili!

ene se prestravie, deca uzjazbie. A ljudi kao ljudi, jedni veruju, drugi se smeju i podsmevaju.

Neki avolani rekoe da su oni viali dosta takih zveraka po vaarima, i da to nije ba toliko opasno. Tek sasvim je bilo za udo - otkud u Kosmaj da doe!

Rado je doao kui sav usplahiren, umoran, pregoreo od ei. Zaiska vode, napi se; jedva ispria Smilji ta ga je snalo, pa odmah lee, onako znojav i umoran, na travu pred kuom. Dugo je spavao kao zaklan. Kad se probudi, poali se kako ga bole krsta i kako mu je zima.

Kad bi vee, spopade ga kao neka groznica i trabunjanje - nita za se ne zna.

Smilja se prestravila, samo hue po kui i govori: "Lepo ja tebi govorih - ne idi, a ti ne hte posluati!"

ta da radi, nego poteci nekoj Ani, travari i gatari, da je pita ima li mu kakva leka.

- Bogami, prijo, nije dobro! - veli joj Ana. - Ja sam, istina, zapamtila dosta uda, ali divljaka nije amo dolazilo!...

- Mora lovac najposle nagrabusiti - veli tetka Sina, stara Hercegovka, koja takoe bee dola kod Ane da ite malo trave od izedi. - Moj pokojni svekar, bog da ga prosti, bio je lovac, kakav Rado! Da ga ale nije bilo u svoj Hercegovini. Jednom proe pored neke peine, kad uje gde neto u peini peva: "Kad bi znao Bogdan (tako mu bee ime) da naini glogovu policu i udljikov zaponac, pa da zapne ovde gvoe - bi me uhvatio." Ne lezi vrae, ode od kui, naini glogovu policu i udljikov zaponac, pa zapne gvoe ba pred onom peinom. Kad doe sutra rano, ali u gvoima - srna. Prie on blie - devojka! Odmakne se - srna! Tako jednom-dva. Najposle, veli, zamuri pa, ta bilo da bilo, kidie i pusti zverku iz gvoa. Ona mu, veli, progovori: "Moli se bogu to si me pustio, a ne bi ti na dobro bilo." I nestade je. On onda pobegnu kui; u onom strahu nije imao kad ni gvoa uzeti. im kui, padne kao svea bolovati: godinu dana sve su ga na rukama prenaali. Jedva se malo pridie, ali se i posle dugo lecao i najposle umro.

- Bog zna ta e i od Radoa biti! - ree Smilja i isto se ohladi od straha.

- A ta radi, prijo? - upita Ana.

- Lei, nita za se ne zna; sve bunca, bog ovde bio, kao lud.

- I otkud ba on da naie na divljaka?

- E kad hoe koga da snae zlo, snae ga.

- Ama, pobogu, da li je ba odista divljak?

- Bogami, kako kazuju, jest - rei e tetka Sina. - ia Nenad ispria da je jo uz Koinu krajinu dolazilo ak otud iz Anadolije repatih ljudi. Kevu, veli, kao paad. Moe biti, ovo je njihovo tene, pa zavrljalo ak amo.

- Jao meni, kukavici! ta u sa onim ovekom sad? - uini Smilja zabrinuto.

- E, e, jadnice moja! - ali je Ana.

- A ne zna li mu ti to, prijo?

- Ono ja ne znam, ve ako da mu salijem stravu.

- Pa dela, bogati, radi to zna, a ja ti neu zaboraviti.

Ana ustade i donese iz vajata nekake zamotuljke. Izvadi iz jednog dva-tri letea kuruma. Huknu na njih, proapta neto, pa ih metnu na vatralj i gurnu u vatru. Zatim uze zelen anak pun vode, i kad se ono olovo u vatri rastopi, uze vatralj i srui ga u vodu. Vrelo olovo vrknu u vodi i nainie se od njega parad svakojaka oblika: neka kao cvetii, neka kao iglice, a jedno povee izie dosta nalik na dete: lepo se bee izlila kao glava i neke apice tamo i amo. Ana uze to pare, zagleda otud i odovud, pa ree nekim neobinim, vraarskim glasom:

- Bogami, prijo, evo mu strave od nekake kao zverke, kao oveka. Vidi glava, noge i ruke. Udarilo ga i u glavu, i u noge i u ruke.

- a jest. Kad se malo, veselnik, razbere, odmah jaue da ga boli glava i sve kosti! - ree Smilja.

- Vidi, prijo - nastavi Ana - ja u mu zagasiti ovde i malo uglevlja, pa ti ovo ponesi kui. Kad bude sunce na smirivanju, izvedi ga na drvljanik, pa ga malo umij ovom vodom po elu, po prsima, po rukama i po nogama, ali unakrst. Podaj mu preko vatralja nek se napije malo. A to ostane, iznesi gde na raskre te prospi. A dobro bi bilo da otkine malo upe od crna maka bez belege, pa da ga nakadi... Dobro utuvi to ti rekoh!

- Hou, prijo. E, bog ti dao! -uini Smilja s puno nade da e mu to pomoi.

Ana uze maice, pa stade jednu po jednu iku turati u onu vodu, a sve mie usnama kao da neto apue. Zagasi tako devet iaka, pa dade Smilji anak.

Smilja bre-bolje pohita kui.

- Prijo! - viknu za njom Ana. - Ako mu ne bude od tog lake, doi opet u mladi petak da gledamo ta emo.

- Hou, prijo, hou! O, da hoe bog dati samo da se pridigne. Toliki rad stoji. Mi jedini. Ne znam ta u pre, ili njega gledati ili poslovati... - govori Smilja, a sve odmie.

***

U to vreme bee u sreskoj kancelariji neki ivan, prvi pisar.

Taj je ivan poeo u srezu sluiti kao "besplateni", pa je dugom slubom doterao do sreskog starijeg ate. U velike varoi nikad nije bio premetan, osem u dve palanice. kole nije vie uio, osem tri razreda u svome selu. Obine kancelarijske poslove znao je u prste. Ali nekako mu se esto deavalo, te uini ma kaku ludoriju, i to ga smete te ne dobije ni unapreenje ni premetaj onamo gde eli. A on eli, osobito u poslednje vreme, da kakogod doe u varo.

Nadao se utvrdo da e dobiti Beograd, jer ve dve godine slui u ovom srezu, i, bogu hvala, nije dosad jo nikake ludorije uinio.

Sluajno se bee desilo te je kapetan otiao za nekoliko dana na odsustvo, a ostavio ivanu da ga zastupa, kao najstariji pisar. Naposletku mu je naruio da samo sitnije poslove svrava, a krupnije ostavlja dok on doe... Jer im se ivan prihvati kakvog krupnijeg posla, onda - dii ruke! Onda ti on ne zna ta radi ni ta govori; onda obino uini ma kakvu ludoriju.

Taman se ivan sprema da ide na ruak, kad eto ti birova iz Nemenikua, donese mu pismo, od kmeta. Proita ivan kmetovo pismo i zamisli se.

ta e sad da radi? Da je kakva sitnija i obinija stvar - lasno bi; ali eto kmet javlja da su ljudi uhvatili u Kosmaju divljeg oveka! A divlji ovek, bome, nije sitnica. Da ga ostavi kapetanu, kao to mu je naruio na polasku, ne moe ni to, jer kmet moli da vlast to pre doe: selo se uznemirilo, ne znadu ljudi ta e. Zaista, velika nezgoda!

Dugo se ivan premilja, pa najposle naumi da prieka do sutra. Dotle e valjda to izmisliti.

Svu no ivan nije zaspao. Prevrtao se, mislio. Seao se svega to je u svom veku uo i itao o udnovatim zverkama i divljim ljudima. Smiljao je kako e postupiti kad izie na lice mesta.

Kad bi sutradan, on naredi dvojici pandura da se dobro spreme i naoruaju, pa ode se njima u Nemenikue.

Uzgred budi reeno, ivan je bio prilino plaljiv. Kad uje da se gde javio lopov, ili kurjak ili hajduk, pa makar to bilo bogzna gde daleko, on sav premre i za ivu glavu ne sme da se makne nikud sam.

Kad stie u Nemenikue, ljudi se ve roje oko sudnice; ali sve malo podalje obilaze oko apsane. ivan se zdravi s njima po obiaju. Odmah mu okupie kazivati kakva je zver uhvaena, ta misle o njoj, kazae mu i da se Rado poboleo, ne moe nikud. Zapitkuju ga ima li odista divljih ljudi, mogu li doi ak i ovamo, ima li ih i repatih.

ata ivan ve poe da se splee. Kazuje im, ne samo da ima repatih ljudi nego ima i psoglava, glave psee a dole telo oveje; ima i divljih; ima ih do pola ovek od pola konj; ima ih s jednim okom na elu, kolik tanjir velikim. I jo mnogo im napria kojeta, a sve je, veli, on to itao u nekim starim knjigama.

Seljaci se zgledaju, neki mu kao i veruju, a neki se pogurkuju i iskaljuju...

Naposletku navalie da otvore apsanu, te da pokau ati kakvog su udnog zvera ulovili.

ivan okleva, zagovara jo, ali, nema se kud, mora videti kad je ve doao. Pribra svu svoju kura, pa tek poe apsani vano, i ree da se otvori da vidi tog zvera. Otvorie vrata, on zaviri unutra i strese se.

- Hm, redak zver! - promrmlja u zabuni.

- Nutode jako! Pa nema ga! - uzviknu kmet zavirivi unutra.

- Bog i dua, pobegao! - povikae neki to behu takoe prili.

- ta, ta? Nema ga! - upita ata i stade zavirivati po apsani. - Hm, hm! odista ga nema!

- Pa ta emo sad? - upita kmet. ata se opet zamisli, pa ree:

- Hm, divlji ovek!... Opasna zver!... Gledaemo!

- Da ga potraimo, gospodine! - veli kmet. - Nee biti daleko.

- Jamano je gde tu u potoku! - povikae neki.

I tako svi navalie da ga potrae i opet uhvate.

Odvoji se nekoliko ljudi, doepae to god pade aka, pa hajd' u poteru.

I ata ivan poe s njima, ali nekako sve zaobilazi podalje i govori pandurima da se nau poblie. Ko zna ta moe biti, pa neka su tu.

Pozadugo vrljae oko plotova i potoka, dok ga naoe u nekim kukuruzima; uzabralo jedan, pa jede. Saletee ga tu i uhvatie; ali jednoga od njih dobro ogrebe. Opet ga vezae nekom uzicom i dovedoe optini.

ata ivan namisli da poalje tu zver naelstvu.

Naoe neku sanduinu od espapa, strpae ono ivine i zakovae.

ivan napisa pismo naelniku. Kaza mu: kako je uhvaen u njegovom domaaju jedan redak zver; kako niko ne pamti da je takvih zverova bilo u ovom kraju; kako je vrlo opasan i moe osakatiti oveka, i, naposletku, kako svi misle da je to divlji ovek! Kad napisa pismo, odredi dva seljaka s kolima i jednog pandura da odmah idu u Beograd i da sanduk i pismo predadu naelniku lino.

***

Englezi su nekako nastrani ljudi. Mnoge prie priaju se o njima. Tako vele da je nekakav Englez po veka preleao na svom krevetu i pljuckao u tavan, vebajui se da pogodi u jedno mesto. Za drugog kau da je voleo jesti bifteke na lai, pa se itavo po godine vozio preko Temze tamo i amo, samo da se najede bifteka. Neki, opet, Englez video je u oblinjoj kui s prozora kako se jedan ovek hoe da ubije: nategne pitolj sebi u prsi, pa vrati, ne sme da skree. Englez otri u kuu onom oveku i upita ga: "ta e to?" - "Hou", veli, "da se ubijem, pa ne mogu!" - "Daj ovamo taj pitolj! Ovako se ubija!" rekne Englez i skree pitolj sebi u prsi. Za jednog, opet, priaju kako je nekoliko godina putovao eleznicom, samo da bi mu se dogodila kakva nesrea, ili da prsne kazan ili da se sudare vozovi. I tako dalje i tako dalje. Ele, otprilike tako su nastrani ljudi ti Englezi.

Ba kad se ovo desilo u Nemenikuama, bio je tada u Beogradu jedan dosta nastran Englez. Krupna neka ljudeskera i veoma snaan. Istina, nije pljuckao u tavan, niti se vozio na lai za ater bifteka, ali se na najjaoj cii kupao svako jutro u hladnoj vodi, lomio prstima konjske potkovice za opkladu, pa ak uio i srpski, i, posle dugog uenja, jedva nauio nekoliko rei, pa i to sakato.

Taj Englez bee od nekoliko dana dosadio svima kvartovima policijskim po Beogradu, pa ak i naelstvu. Svaki dan eto ti ga po nekoliko puta - trai neto. Natuca pola engleski, pola nemaki i umea i po gdekoju srpsku; moli da mu se neto potrai. Ostalo ga ni avo ne bi razumeo. inovnici ve da iziu iz koe, koliko im je dosadio!

Tek bee okruni naelnik doao u kancelariju, a eto ti mu donee pismo od sreskog ate iz Kosmaja. On proita atino pismo i zabezeknu se.

- Bogami, bie kakva ludorija! - ree sekretaru, pa izie u avliju da vidi ta je.

Kad tamo, seljaci stovarili s kola neku sanduinu, i oko nje se nakupili panduri i praktikanti te zaviruju.

- Hoemo li otvoriti, gospodine? - upita jedan pandur, drei u ruci neku sekiricu, spreman da otkuje zaklopac.

- Pazite dobro! - veli naelnik. - Ovaj mi pie da je vrlo opasan zver. uvajte se da ne osakati koga.

Pandur prie i poe otkivati paljivo sanduk.

Utom upade u avliju onaj Englez.

- Ih! Evo ga opet! - uini naelnik i namrti se. - Ba mi dosadi!

Englez sasvim nemarno prie naelniku i upita:

- Ima pie, tako trai? - pa prstima i mimikom zapita naelnika kao je li ve pisano da mu se trai to je molio.

- Jest, jest! - odgovori naelnik, pa i on mu prstima pokaza da je pisano.

- Af, af! - ree Englez i poe pokazivati neto rukama i mimikom.

- Ama, gospodine, molim vas - poe naelnik gotovo ljutito - prieknite malo! Vidite da imam posla! - i pokaza mu mimikom da sad nema kad s njim razgovarati.

- Gud, gud, ser! - ree mu Englez, pa sasvim nemarno stade i on zavirivati oko onog sanduka.

Utom panduri otvorie zaklopac, i svi se na prvi mah trgoe kad videe ono ivine unutra.

Englez odmah pritra i zaviri, pa se stade grohotom smejati i govoriti neto onom ivinetu, kao da mu tepa. Zatim se, vrlo radostan, okrete naelniku i kroz smeh povika:

- Ovde on, af!

I nae se te izvadi zverku iz sanduka.

- Pa to je majmun! - uini naelnik zaueno.

- Jes, jes, jes! - odgovori Englez, i stade milovati majmuna, tepati mu neto engleski i pretiti mu prstom.

- Dobro, ser, dobro! - ree naelnik i dodade poluglasno: - Hvala bogu, sad mi bar nee ti dosaivati! - pa ode u kancelariju.

Englez uprti majmuna pod pazuho, pa ode u varo, klibei se jednako na nj.

- ta bi? - upita sekretar kad naelnik ue.

- Nita, boga vam! - odgovori naelnik gotovo ljutito. - Ludorija! Onaj zvekan naao negde majmuna, pa misli bogzna ta je!

- Otkud tamo majmun?

- Pa eto otkud: ovom ludom Englezu, to nam ve dosadi od nekog vremena, pobegao majmun. I avolja traga otila ak u Kosmaj. Tamo ga negde natrapali seljaci, pa dignu viku "divlji ovek!" a onaj ludak primio to za gotovo kao da nikad nije video majmuna!

- Moe biti i nije - ree sekretar.

- A, izbrusiu ja njega dobro! - ree naelnik, popreti prstom, pa sede i poe pisati pismo ati ivanu, zastupniku kapetanovom.

Mora da je neto vrlo otro pisao, jer se sve mrgodio i mahao glavom.