SVEUČILIŠTE/ UNIVERZITET VITEZ U TRAVNIKUFAKULTET POSLOVNE EKONOMIJE U TRAVNIKU

TRAVNIK

Aurelija Zefić» RAZLIKA IZMEDJU MAKROEKONOMIJE I MIKROEKONOMIJE NA PRIMJERU BANKE «

– SEMINARSKI RAD –

Travnik, Oktobar 2010. godine

SVEUČILIŠTE/ UNIVERZITET VITEZ U TRAVNIKUFAKULTET POSLOVNE EKONOMIJE U TRAVNIKU

TRAVNIK

» RAZLIKA IZMEDJU MAKROEKONOMIJE I MIKROEKONOMIJE NA PRIMJERU BANKE «

– SEMINARSKI RAD –

Predmet: MakroekonomijaMentor:Student: Aurelija ZafićSmijer: Poslovna ekonomija

Travnik, Oktobar 2010. godine

1

Sadržaj

1. Uvod ......................................................................................................................

2. Makroekonomija.................................................................................................6

3. Mikroekonomija.................................................................................................8

4. Banke...................................................................................................................8

5. Mikroekonomski faktori profitabilnosti...........................................................9

5.1. Kvalitet menadžmenta...........................................................................................9

5.2. Kvalitet aktive........................................................................................................9

5.3. Ekonomija obima.................................................................................................10

5.4. Povezivanje mkroekonomskih faktora profitabilnosti.....................................10

6. Makroekonomski faktori profitabilnosti........................................................11

6.1. Faze ekonomskog ciklusa....................................................................................11

6.2. Okruženje banaka...............................................................................................12

7. Zaključak...........................................................................................................13

8. Literatura..............................................................................................................

2

1. Uvod

Reč „ekonomija“ potiče od grčkih reči oikos – kuća, gazdinstvo, domaćinstvo

i nomos – zakon, red, pravilo. Tako je ekonomija u antičkoj Grčkoj predstavljala

skup pravila i zakona u vođenju domaćinstva. Svako domaćinstvo se u svom

svakodnevnom životu suočavalo sa brojnim odlukama – koji član će obavljati koju

aktivnost, kada i kako će se aktivnosti obavljati, kako će se raspolagati dohotkom

domaćinstva i tako dalje. Zakoni i pravila trebalo je da obezbijede mudro vođenje

domaćinstva, a mudro vođenje domaćinstva trebalo je da obezbijedi opstanak i

napredak. Značenje reči ekonomija suštinski se, dakle, nije menjalo ni do danas – to

je i dalje skup pravila koji domaćinstvu, preduzeću, državi treba da omoguće razvoj i

blagostanje. Zadatak ekonomije kao nauke je proučavanje svih zakonitosti i pravila

koja određuju ekonomsku aktivnost ljudi. Različiti teoretičari su, od samog nastanka

ekonomije pa do danas, na različite načine definisali pojam, zadatke i ciljeve

ekonomije kao nauke:

klasično shvatanje ekonomije – ekonomija proučava aktivnost ljudi u procesu

stvaranja i raspodele društvenog bogatstva u cilju zadovoljenja ljudskih potreba;

marksističko shvatanje ekonomije – ekonomija proučava društvene odnose u

četiri oblasti čovekovog rada: proizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja;

savremeno shvatanje ekonomije – ekonomija proučava ljudsko ponašanje u

izboru između više ciljeva koji se mogu postići oskudnim resursima na osnovu

procene njihovih alternativnih upotreba.

Razlike između različitih shvatanja pojma, ciljeva i zadataka ekonomije kao nauke

ne potiču samo iz činjenice da su ta shvatanja nastajala u različitim istorijskim

periodima i na različitim stupnjevima razvoja ljudskog društva. Zbog uske

povezanosti ekonomije i društva razlike između teoretičara nastajale su kako iz

naučno-teoretskih tako i iz političkih, ideoloških, filozofskih i drugih razloga.

Tokom XX veka građanska (zapadna) ekonomska misao i marksistička

ekonomska misao na različite načine su određivale prirodu ekonomije kao nauke.

Marksistička ekonomska misao polazila je od stava da ekonomija predstavlja

3

normativnu nauku, odnosno da ona treba da kritikuje savremeno kapitalističko

društvo ukazujući na to kakva bi privreda (ali i društvo) trebalo da bude. Ova

ekonomska misao prihvatila je naziv „politička ekonomija“ naglašavajući na taj

način društvenu i istorijsku dimenziju ekonomije. S druge strane, građanska

ekonomija gradila se kao pozitivna nauka usredsredivši se na analizu stvarnog stanja

stvari u ekonomskoj praksi nastojeći da na osnovu te analize povećava efikasnost i

predviđa buduća ekonomska kretanja. Istorija je nesumnjivo pokazala superiornost

građanske ekonomske misli i superiornost tržišne privrede.

Danas se ekonomija najčešće definiše kao nauka koja proučava na koji način društvo

upravlja svojim oskudnim odnosno ograničenim resursima. Ta definicija duguje se

Lionelu Robinsu, engleskom ekonomisti koji je ekonomsku aktivnost definisao

pomoću dva ključna pojma – oskudnost i izbor. Po njemu, postoje četiri uslova koji

jednu aktivnost čine ekonomskom aktivnošću, a to su:

1. postoji više ciljeva koje tom aktivnošću treba ostvariti;

2. ti ciljevi nisu isti – mogu se rangirati po hitnosti i po važnosti;

3. sredstva za ostvarenje navedenih ciljeva moraju biti ograničena (oskudna) –

aktivnost koja se ostvaruje trošenjem materijala koga ima u izobilju nije ekonomska

aktivnost;

4. sredstva za ostvarenje navedenih ciljeva imaju više alternativnih upotreba – mogu

se koristiti u različite svrhe i za postizanje različitih ciljeva.

Zbog svojih najznačajnijih osobina – oskudnosti i izbora, sprovođenje ekonomske

aktivnosti podrazumjeva odlučivanje. Potrebno je oskudne resurse (resurse kojih

nema dovoljno) upotrebiti za postizanje ciljeva koji su među svim postojećim

ciljevima najznačajniji. Oskudnost resursa podrazumeva to da ako resurse

upotrebimo u jednu svrhu to znači da ih za druge svrhe neće biti dovoljno. Zbog toga

pojedinac, domaćinstvo, preduzeće, država – jednom rečju svaki ekonomski subjekt,

mora da donosi odluke i vrši izbor ciljeva koji će maksimizirati njegovu korist. Pod

pretpostavkom da se ekonomski subjekti ponašaju racionalno možemo reći da

potrošač svoj raspoloživi dohodak troši na ona dobra (među svim dobrima

raspoloživim na tržištu) koja mu omogućuju što bolje zadovoljavanje različitih

4

potreba. Sa druge strane, proizvođač će svoj dohodak trošiti tako što će vršiti izbor

između alternativnih upotreba raspoloživog kapitala izabravši na kraju onu za koju

pretpostavlja da će mu doneti najveći profit. Sve potrebe – ni kod potrošača, ni kod

proizvođača, ni kod države, ne mogu biti u potpunosti zadovoljene jer su resursi za

njihovo zadovoljavanje ograničeni. Ekonomija kao nauka treba da omogući što

efikasnije korištenje oskudnih resursa. Zbog toga se može reći da ekonomija

predstavlja nauku o racionalnom izboru. Jedan od delova sistema ekonomije je

makroekonomija.

5

2. Makroekonomija

Ekonomija kao teorijska nauka proučava najrazličitije ekonomske fenomene

– od proizvodnje i potrošnje seoskog domaćinstva koje se bavi zemljoradnjom do

proizvodnje i potrošnje na nivou čitavih država. Izučavanje pojedinačnih

ekonomskih pojava, veličina i odnosa vezanih za aktivnost pojedinaca i preduzeća

kao individualnih proizvođača i potrošača predstavlja predmet mikroekonomije.

Mikroekonomija se, prema tome, bavi problemima vezanim za funkcionisanje i

organizaciju preduzeća, strukturu i veličinu troškova proizvodnje itd.

S druge strane, ekonomija se bavi i ukupnim privrednim veličinama – veličinama na

nivou čitavih zemalja pa i grupa zemalja (ekonomija, na primer, proučava i

ekonomske probleme Evropske unije). Kada se ekonomija bavi problemima

društvene privrede kao celine gde se varijable ekonomskog sistema svode na

relativno mali broj agregatnih, globalnih veličina, tada govorimo o makroekonomiji.

Definicija: Makroekonomija potiče od grčkih reči macros (veliki) i oikonomia

(ekonomija) i predstavlja oblast ekonomske nauke koja se bavi ukupnim

ekonomskim kretanjima na nivou privrede kao celine, kao i njenim odnosima sa

inostranstvom, proučavajući pojave kao što je društvena reprodukcija, privredni rast,

ukupne investicije, privredna ravnoteža, zaposlenost, inflacija, stabilizacija, platni

bilans i tako dalje.

Istorijski posmatrano, makroekonomija dobija punu afirmaciju sa pojavom

Marksovog ekonomskog učenja, a u građanskoj ekonomiji posle Velike ekonomske

krize 1929-33. kada se sa svojim teorijskim sistemom javlja Džon Majnard Kejns.

Sredstva makroekonomske politike su:

fiskalna

monetarna

politika dohodaka

Fiskalna se politika sastoji od porezna politike i politike javnih rashoda. U razdoblju

prekomerne ekspanzije kada preti inflacija primeniće se kontrakcijska (restriktivna)

fiskalna politika, a u razdoblju depresije ekspanzivna. Prva će se sastojati u

6

povećanju poreza i smanjenju javnih rashoda, dok će se druga sastojati u smanjenju

poreza i porastu javnih rashoda.

Monetarna politika sastoji se od kontrole novčane ponude od strane središnje banke,

ovisno o fazi privrednog ciklusa. U uvetima inflacije primjenjuje se politika

ograničenja novčane ponude, dok se u razdoblju recesije, depresije vodi politika

povećanja agregatne ponude novca.

Politika dohodaka se sastoji od kontrole najamnine i cena u širokom rasponu od

neobvezujućih smernica i preporuka do potpune regulacije. Ovaj je instrument manje

rigidan i jeftiniji od prethodna dva.

7

3. Mikroekonomija

Mikroekonomija potiče od grčkih reči micros (mali) i oikonomia (privreda),

ona proučava pojedinačne privredne subjekte kao što su domaćinstva, preduzeća i

tržišta, kao i odnose među njima.

Znači mikroekonomija proučava pojedinačne subjekte sa stanovišta troškova

proizvodnje, formiranja i raspodele profita, formiranja cena, proizvodnje i

distribucije roba i usluga, pojedinačna tržišta, individualnu štednju i akumulaciju,

životni standard i ličnu potrošnju itd.

Mikroekonomija izučava i donošenje odluka o upotrebi određenih proizvodnih

resursa. Proučava se zašto pojednici daju prednost jednom tipu robe ili usluge u

odnosu na drugi. Na primer zašto pojedinci više vole automobile od motora, te kako

na kraju proizvođači odlučuju da li će proizvoditi automobile ili motore. U tom

slučaju se istražuju tržišta (automobila i motora ) i prilikom njihove usporedbe i

usporedbe odnosa ulaganja i profita odlučuje o tome šta će se proizvoditi.

Dakle mikroekonomija proučava svako tržište za svaku robu i pruža šansu za

razumevanje celokupnog repro ciklusa proizvodnje, raspodele i potrošnje u pojedinoj

privredi u određenom momentu.

4. Banke

Osnovni motiv poslovanja svake banke je da ostvari što veći profit kako bi

preko profita povećala dividendu svojini akcionarima a reinvestiranjem u kapital

banke (akcije) stvorila uslove za povećanje kreditnog i finansijskog potencijala. U

savremenim uslovima izražene tržišne konkurencije za banku je od velikog značaja

da prati faktore koji mogu uticati na profitabilnost banke i na taj način stvoriti

najbolje uslove za razvoj.

8

5. Mikroekonomski faktori profitabilnosti

5.1. Kvalitet menadžmenta

Značajan faktor profitabilnosti banke je kvalitet menadžmenta Menadžment u

bankarstvu podrazumeva pojedinca ili grupu pojedinaca koji su odgovorni za

proučavanje tržišta i formulisanje odluka, kao i iniciranje odgovarajućih aktivnosti u

korist banke. Zadatak menadžmenta banke odnosi se na sprovođenje poslovne

politike banke i maksimalno korišćenje performansi banke.

Osnovne funkcije bankarskog menadžmenta su: planiranje, organizovanje,

kadrovanje, upravljanje i kontrola. Sastavni deo strategije menadžmenta banaka je

stvaranje strateških profitnih centara (filijala). Precizno definisani i organizovani

profitni centri omogućavaju da se izvrši racionalna alokacija raspoloživih sredstava

kako bi se maksimizirao profit banke kao celine.

Sto je finansijski sistem složeniji i što je veća konkurencija na finansijskom tržištu i

zahtevi koji se postavljaju pred bankarskog menadžera su veći. Savremeni tržišni us

lovi privređivanja zahtevaju od menadžera banke, ne samo stručno znanje i

profesionalni rad, nego i preduzetnički osjećaj.

Kvalitetan bankarski menadžer, kao preduzetnik, je u stanju da proceni dalji razvoj

finansijskog tržišta i konkurentnost finansijskih institucija, a sve kako bi povukao

prave poteze u banci kojom rukovodi.

5.2. Kvalitet aktive

Kvalitet aktive značajno utiče na sigurnost i profitabilnost banke. Najvažniji deo

kreditnih plasmana banaka čine zajmovi odobreni domaćinstvima i preduzećima, ali

se i deo plasmana banke drži u obliku kamatonosnih vrednosnih papira. Prilikom

plasmana zajmova banke moraju da izvrše adekvatnu procenu boniteta preduzeća i

drugih korisnika.

9

Banke koje imaju nadprosečne stope neperformansnih zajmova gubitke pokrivaju iz

rezervi ili iz kapitala banke što dovodi do smanjenja profitabilnosti. Finansijski

uspešne banke u cilju smanjenja stope neperformansnih zajmova koriste različite

modele za evaluaciju kreditne sposobnosti potencijalnih dužnika.

Aktivu banke možemo klasifikovati na rizičnu i nerizičnu. Rizična je ona kod koje

postoji rizik da se neće naplatiti nominalna vrednost zajedno sa pripadajućom

kamatom u roku dospeća (investicije u efekte i zajmove), dok kod nerizične aktive

taj rizik ne postoji (rezerve, novčani elementi u procesu naplate, depoziti kod drugih

banaka).

Kamatonosna aktiva je ujedno i rizična aktiva. Kamatonosna aktiva je ona na koju se

naplaćuje kamata i banci omogućuje ostvarenje profita. Nekamatonosna aktiva je ona

aktiva na koju se ne naplaćuje kamata (sva aktiva osim investicija u efekte i

zajmove).

5.3. Ekonomija obima

Ekonomija obima je veoma važan faktor profitabilnosti Postoji opšta ekonomska

zakonitost koja kaže da veći obim poslovanja smanjuje fiksne troškove po jedinici

proizvoda, što dovodi do povećanja profitabilnosti. Sa jačanjem konkurencije na

bankarskom tržištu dolazi do smanjenja kamatne marže i stope provizije.

Banke su prinuđene da povećavanjem obima poslovanja smanjuju fiksne troškove po

jedinici bankarskih proizvoda i na taj način povećavaju visinu profitne stepe.

Banke u današnje vreme raspolažu sa skupocenom elektronskom opremom koja

stvara visoke fiksne troškove, a oni se po jedinici proizvoda ili usluge mogu smanjiti

samo ako se ostvari visok obim poslovanja Profitabilnost banke se povećava

uvođenjem novih bankarskih proizvoda i mreža distribucije samo ako se na strani

tražnje pojavljuje dovoljan broj klijenata.

5.4. Povezivanje mkroekonomskih faktora profitabilnosti

Od posebnog značaja za banke je da ostvare dovoljnu kamatnu marginu kao razliku

između kamate na plasmane i kamate na obaveze. Dodavanjem provizije na kamatnu

marginu dobija se operativni dohodak banke.

10

Drugi ključni agregat pri formiranju profitabilnosti banke su operativni rashodi

banke koji se sastoje iz dva dela:

a) rashodi na plate i benefite zaposlenih

b) materijalne rashode uključujući i amortizaciju.

Razlika između operativnog dohotka i operativnog rashoda predstavlja bruto profit

banke. Kada se od njega izdvoje sredstva koja odlaze u rezerve za pokriće gubitka i

sredstva na ime plaćanja poreskih obaveza dobije se neto dohodak (profit) banke kao

konačno merilo profitabilnosti banke.

6. Makroekonomski faktori profitabilnosti

Kod velikih zemalja ili integrisanih regiona mikroekonomski faktori igraju presudnu

ulogu prilikom poređenja raznih banaka koje rade pod istim ili sličnim uslovima. U

slučaju poređenja performansi banaka koje rade u različitim regionima sveta ili ako

se posmatraju karakteristike banaka u istoj zemlji zapažaju se dosta jake razlike u

performansama i profitabilnosti koje su uglavnom makroekonomiskog karaktera.

6.1. Faze ekonomskog ciklusa

Na profitabilnost i na stopu ekonomskih performansi jako utiče faza ekonomskog

ciklusa kroz koju zemlja ili regija prolazi. Na poboljšanje profita sektora banaka

utiče visok nivo privredne aktivnosti. Visok nivo privredne aktivnosti ima pozitivno

dejstvo na veće performanse i profitabilnost banaka i zbog toga što kompanije na

realnom sektoru ekonomije u celini funkcioniše efikasnije i profitabilni]e nego u

recesionim fazama cikličnog kretanja. Na primer, komercijalne banke u SAD su u

velikom strahu izazvanim krizom hipotekarnih kredita.

U slučaju recesije u ekonomiji dolazi do negativnih kretanja u profitabilnosti i

efikasnosti banaka. U recesionim fazama ekonomskog ciklusa dolazi i do povećane

stope bankrotstva preduzeća, koja bi u slučaju povoljnih makroekonomskih uslova

pokazivala bolje ekonomske i profitne performanse. Negativno na banke deluju i

sektorske krize ukoliko te banke imaju plasmane na kriznim sektorima. Kombinacija

recesionih kretanja i visokih kamatnih stopa posebno negativno utiče na performanse

banke, jer tada dolazi do neperformansnih zajmova, (povećanje stope neplaćanja

kamata i otplate zajmova).

11

Ta kombinacija dovodi do formiranja povećanih gubitaka sa efektima na smanjenje

stope profitabilnosti, a u nekim slučajevima profitabilnost može biti sa negativnom

stopom. Sa nivoa banke najpovoljnije je takvo makro ekonomsko okruženje koje

osigurava dovoljno visoke stope ekonomskog rasta, dovoljan stepen cenovne i

valutne stabilnosti, fiskalnu politiku koja ne guši privredu kao i dovoljno pozitivne,

ali ne i previsoke realne kamatne stope.

6.2. Okruženje banaka

Radi se o makroekonomskom faktoru koji utiče na profitabihost bankarskog sektora

kao celine. U recesionim uslovima povećavaju se tzv. sistemski rizici koji

prouzrokuju povećanja bankrotstva preduzeća. U tim uslovima naročito je osetljiva

profitabilnost onih banaka koje imaju dominantne plasmane u neku od kriznih

privrednih oblasti, kao sto su: agrar, energetika, stambeni sektor. Faza privrednog

prosperiteta omogućuje rastuće stope profitabilnosti čak i kod onih banaka koje bi u

normalnim uslovima imale stope prinosa malo iznad nultog nivoa.

12

7. Zaključak

U okviru ovoga rada analizirani su faktori koji utiču na profitabilnost banake, a koji

se mogu svrstati u dve grupe: mikroekonomske i i makroekonomske faktore.

U periodu od kraja 90-ih pa sve do izbijanja današnje ekonomske krize, bankarski

krediti privatnom sektoru u zemljama u tranziciji beležili su dramatičan porast, što je

odražavalo proces finansijskog produbljivanja koji se odvijao u tim zemljama.

Snažan kreditni rast imao je svoje prednosti i nedostatke. S jedne strane, porast

finansijske intermedijacije odražavao je „hvatanje koraka“ s finansijski razvijenijim

zemljama, pri čemu je intenzivnije finansijsko produbljivanje bilo povezao s

povećanim rastom i efikasnošću. S druge strane, ubrzan rast kredita pogodovao je

kumuliranju različitih rizika po makroekonomsku i finansijsku stabilnost i svedoci

smo da danas, u vreme velike ekonomske krize i opšteg pada privredne aktivnosti,

dolazi do materijalizacije tih rizika.

Značajan faktor profitabilnosti banke je kvalitet menadžmenta, koji pravilnim

sprovođenjem poslovne politike banke i maksimalnim korišćenjem performansi

banke mogu znatno smanjiti rizik i povećati profitabilnost banke.

13