RAT U NAŠIM DUŠAMA

Napisao Administratorponedeljak, 14 septembar 2009 18:16 - Poslednje ažurirano petak, 18 septembar 2009 20:38

 

Ratno iskustvo nije svakidašnje i izvesno je da menja ponašanjeljudi. Kod nekih osoba sa ratnim traumama razvija se stilponašanja, u medicini nazvan traumatofobija, dok drugi prihvatajustil života koji se naziva traumatofilija. Reč je o ljudima koji suosetili život van uobičajenih mirnodopskih okvira, omirisali barut,krv, znoj i suze, i sada traže događaje koji ih podsećaju na rizik iopasnost. Posle pojedinih zločina u porodici, samoubistava i ubistava, često se pretpostavlja da su oniposledica ratnog ili "vijetnamskog" sindroma, odnosno posttraumatskog stresnogporemećaja. Postojanje ratnog sindroma već je postalo opšte mesto priče o „svemu što nam sedesilo". Upozorenja znalaca te materije da u Srbiji raste broj ljudi kod kojih se ispoljavaratni sindrom i koji samim tim imaju razne poremećaje i fobije zbog kojih su opasni za svojuokolinu, dobijaju neposrednu potvrdu u primerima pojedinaca koji iz čistog mira pucaju izkalašnjikova na prolaznike, gađaju komšije tromblonskim minama ili prave druge nerazumnepostupke. Zabrinutost uvećava i podatak da su sa ratišta stizale puške, bombe i pištolji, koje je,po svemu sudeći, lako bilo nabaviti. Svetska istraživanja govore da 10 do 15 odsto stanovništvana planeti upadne u posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) kao posledicu ratova,elementarnih katastrofa, ličnih tragedija i zlostavljanja. A kod nas prizori stradanja, rušenja iranjavanja, gubitak imovine i izbeglištva nisu bili retkost u poslednje dve decenije. Zato pojavuratnog sindroma ne treba minimizirati i o tim problemima treba otvoreno progovoriti. Posebno jezanimljivo utvrditi kako su se pripadnici Vojske i ratni veterani izborili sa ratnim traumatskimiskustvima. Statistika govori o tome da 25 do 30 odsto ratnih veterana podlegne manje-višePTSP-u, dok tri odsto ode dublje, u psihotične bolesti. Da li je obolelim vojnicima, članovimanjihovih porodica, izbeglicama, ratnim vojnim invalidima i drugim grupama ljudi posvećenapotrebna pažnja, ko o njima brine danas i da li su oni uspeli da se na pravi način uključe udruštvo? Pitanja je mnogo, a odgovore smo potražili u razgovoru sa priznatim stručnjacima. AKUTNE STRESNE REAKCIJE  Herodot je prvi opisao simptome ratnog sindroma i to kod vojnika Epizelusa, posle Maratonskebitke, 490. godine pre nove ere. Poznati književnik Viljem Šekspir je još u 17. veku prepoznaoslične psihopatološke pojave kod svojih savremenika i oslikao ih u drami Henrik četvrti. Autorisu koristili razne termine, poput nostalgije, bolesti duše, tropske astenije, ratne neuroze,borbenog zamora, borbene stresne reakcije, traumatske neuroze, ratnog, vijetnamskog,zalivskog ili balkanskog sindroma, za kliničku sliku kojoj je američko psihijatrijsko udruženje,1982. godine, dalo naziv posttraumatski stresni poremećaj. U Prvom svetskom ratu dominiralisu poremećaji svesti sa grubim psihomotornim reagovanjima ("ratni drhtavci"). Drugisvetski rat odlikuju razdražljivost, nesanica, apatija, iscrpljenost, psihosomatski poremećaji iendokrinološka oboljenja, dok su u oružanim sukobima u poslednjim decenijama zabeleženeanksiozne reakcije i disocijalno ponašanje, koje je dovodilo do disciplinskih problema. Praksa

1 / 5

RAT U NAŠIM DUŠAMA

Napisao Administratorponedeljak, 14 septembar 2009 18:16 - Poslednje ažurirano petak, 18 septembar 2009 20:38

pokazuje da se u ratnim uslovima ne govori o "moralnom slomu","kukavičluku", "slomu živaca" , a još manje o "duševnojporemećenosti ili bolesti", već o stresu zato što se time, sa stanovišta mentalne higijene ipreventivne psihijatrije, čuva i predstava o sopstvenoj individualnoj i grupnoj snazi. Važno jeznati da su u ratu česte akutne stresne reakcije (visok stepen straha, projektovanje straha ubudućnost, opšta uznemirenost, poremećaji opažanja i volje, regresivno i neinteligentnoponašanje…), što predstavlja normalno reagovanje čoveka na nenormalne okolnosti, koje lomeadaptivne mehanizme u čoveku i vode ka njegovoj psihičkoj, fizičkoj i socijalnoj dezintegraciji.Dvadeset odsto ljudi koji pretrpe akutnu stresnu reakciju pokazuje sklonost ka prelaženju uPTSP, koji je, inače, prvi put pomenut posle Prvog svetskog rata kao "šok odgranate". Postojala je teorija da su psihički problemi, uočeni kod ratnih veterana, izazvanišokom od eksplozije granate, ali je deo psihologa ustanovio da je reč o mnogo kompleksnijojpsihičkoj traumi. Istraživanja psihologa posle Drugog svetskog rata pokazala su neminovnostpsihijatrijskih žrtava zato što ratna dejstva trajno i iz temelja menjaju ljudski um, te da je zapojavu PTSP-a dovoljno provesti 200 do 240 dana u borbi. Ozbiljnija istraživanja započeta sutek posle rata u Vijetnamu. Organizovano lečenje vijetnamskih veterana počelo je 1979. godine.Do 1994. centrima se obratilo 700.000 ljudi, a specijalizovane ustanove u SAD i danas postoje.  PRAG OSETLJIVOSTI  Pukovnik u penziji i član sekcije vojnih psihijatara svetske organizacije psihijatara BratislavPetrović kaže da je vojni poziv stresogen i u miru, a da rat do maksimuma uvećava nivostresogenosti, zato što postoji i realna mogućnost gubitka života. Još 1995. godine pukovnikPetrović je učestvovao na kongresu vojnih psihijatara sveta, gde je zapazio da kolege izFrancuske, Norveške i Holandije govore o praćenju ratnih psihotrauma boraca, zarobljenika igrađana iz Drugog svetskog rata i to tokom pet decenija od završetka ratnog sukoba. Nažalost,u našoj zemlji to nije bio slučaj, a jedina studija napisana o ratnom traumatizmu u Drugomsvetskom ratu – "Ratne neuroze Jugoslovena", zabranjena je dok je njen autorneuropsihijatar Hugo Klajn morao da napusti taj posao. Odmah posle izbijanja sukoba uSloveniji, pukovnik Petrović je ponudio nadležnim organima stručnu psihološku pomoć, na štasu oni odgovorili: "Budite spremni, mi ćemo vas pozvati." Danas pukovnik Petrovićgovori: "Prošlo je 15 godina, a ja još čekam poziv nadležnih da se vojni psihijatri uključe upraćenje reagovanja i ponašanja pripadnika Vojske pod dejstvom ratnih i borbenih stresova.Upoređenja radi, u Zalivskom ratu je na strani Alijanse bilo angažovano više od 600 psihologa ipsihijatara radi pripreme, prevencije, rane dijagnostike i terapije akutnih ratnih stresova."  Rat u Sloveniji je, inače, pratio "sindrom glinenih golubova", koji asocira na mladevojnike koji su se našli na meti agresivnih slovenačkih paravojnih formacija. U Hrvatskoj suregistrovani "sindrom straha od primirja" (75 odsto gubitaka tadašnje JNA nastalo jeza vreme primirja), "Patonov sindrom" (nesklad između vojnih potencijala,motivisanosti i postavljenih političkih ciljeva), "sindrom straha od izdaje" i"sindrom straha od masakriranja" (bolje biti mrtav, nego zarobljen). Posebno jezanimljivo to što se i kod pripadnika sanitetske službe, usled uživljavanja u duševno stanjepregledanih lica, javio takozvani sindrom sekundarne psihotraumatizacije. "Velika jezabluda" – kaže profesor Petrović – "da se u ratu povećava broj psihoza, duševnihbolesti i samoubistava. Tačno je da jedan broj ljudi doživljava traumu kao završnu etapudelovanja stresova, što predstavlja emocionalnu, intelektualnu i duševnu ranu." Posledice

2 / 5

RAT U NAŠIM DUŠAMA

Napisao Administratorponedeljak, 14 septembar 2009 18:16 - Poslednje ažurirano petak, 18 septembar 2009 20:38

ratova su kod nas, ipak, veoma teške. Dobro je rekao Antoan de Sent Egziperi: "Ugrađanskim ratovima granice prolaze kroz ljudska srca i zbog toga su ti ratovi veomakrvavi." Kod nekih ljudi su kobne životne okolnosti izazvale i trajne promene ličnosti. Pragosetljivosti na stres je različit od osobe do osobe. Neko ni ranjavanje ne doživljava kao stres, aneko kao intenzivan stres doživljava činjenicu da su mu, na primer, ukradene čarape sakonopca. FITILJ ZA TRAGEDIJE Ratno iskustvo nije svakidašnje i uobičajeno. Ono menja ponašanje ljudi. Po rečima načelnikaodeljenja za vojnu psihologiju na VMA psihologa Milanka Čabarkape, kod nekih ljudi sa ratnimtraumama razvija se stil ponašanja, u medicini nazvan traumatofobija (čovek odbija sve što gapodseća na ratnu situaciju, potpuno u stilu narodne izreke: koga su zmije ujedale, taj se iguštera plaši), dok drugi prihvataju stil života koji se naziva traumatofilija. Reč je o ljudima kojisu osetili život van uobičajenih mirnodopskih okvira, omirisali barut, krv, znoj i suze i sada tražedogađaje koji ih podsećaju na rizik i opasnost. Veoma često oni se odaju alkoholizmu, tučama,prave gangove, švercuju drogu, oružje ili belo roblje. "Naši podaci su vrloproblematični" – kaže profesor Čabarkapa – "zato što nije bilo sistematizovanih iopsežnijih istraživanja. Nije formiran ni nacionalni centar za žrtve rata, u kome bi se registrovalisvi podaci iz bolnica, zdravstvenih i drugih institucija. Da je urađeno kako se predlagalo, danasbismo znali koliko imamo invalida, razvedenih brakova, traumatski lečenih i kakve su posledicerata. A posledice mogu biti ozbiljne." Podaci iz drugih zemalja pokazuju da učesnici ratašest puta češće od običnih građana traže medicinsku pomoć, šest puta češće se razvode,sklapaju divlje brakove, imaju nestabilnu radnu istoriju i ulaze u druge problematične situacije.Što se tiče domaćeg terena, ono malo statistike iz poslednjih desetak godina pružaporažavajuće podatke.  U Hrvatskoj su se, na primer, od završetka rata ubile oko dve hiljade pripadnika hrvatskihoružanih snaga. Istraživanje koje je u Banjaluci sprovela psiholog Nadežda Sovljak, ukazuje nato da je u tom gradu PTSP-om zahvaćeno 42,5 odsto od ukupnog broja izbeglih i 26,7 odstoukupnog broja Banjalučana "starosedelaca", dok se, prema procenama stručnjaka,u Srbiji broj ratnih veterana koji pate od PTSP-a kreće od 20 do 40 odsto. Stručnjaci kažu dapojavu PTSP-a prate povišen stepen sumnjičavosti, nepoverenje, slaba kontrola agresije,doživljaj povređenosti i izmanipulisanosti, povišena interpersonalna senzitivnost i preosetljivostna socijalne relacije od porodice do društva. Imajući u vidu pomenuti profil ličnosti i činjenicu dasindrom može da se pojavi i decenijama nakon traumatičnog iskustva, ne čudi što se većinatragedija tumači kao posledica ratnog sindroma. U takvim ocenama često se slažu zvaničnici,teoretičari i dokone domaćice, ali stručnjaci upozoravaju da svako uopštavanje predstavljalogičku grešku. "Slučajevi koji se pripisuju ratnom sindromu" – tvrdi profesorČabarkapa – "nisu tako učestali da bi se moglo reći kako imaju epidemijske razmere. Onise čak više mogu pripisati društvenoj agoniji posle rata i tranziciji kroz koju prolazimo."Jasno je da treba prepoznati i različite nevidljive posledice rata. One se pre svega oslikavaju najedan potpuno poremećen sistem vrednosti, brutalizaciju svakodnevnog života i gubitak nade daće nam jednog dana biti bolje. Egzistencijalni problemi, nedostatak životne perspektive, beda ipsihički poremećaji – često su fitilj za tragične događaje Ipak, mnogima je, očigledno, lakše daza brojne tragedije upru prstom na ratni sindrom. 

3 / 5

RAT U NAŠIM DUŠAMA

Napisao Administratorponedeljak, 14 septembar 2009 18:16 - Poslednje ažurirano petak, 18 septembar 2009 20:38

VRAĆANJE U REALNOST Kako se leče lica koja pate od posttraumatskog stresnog poremećaja? Tokom i neposrednoposle ratova na teritoriji Srbije otvoreno je više specijalizovanih nezavisnih savetovališta, aodeljenja svih neuropsihijatrijskih klinika i instituta počela su pojačano da se bave timproblemom. Naravno, nezaobilazno mesto u lečenju PTSP-a ima Odeljenje za mentalnozdravlje i vojnu psihologiju i Klinika za psihijatriju VMA. "Postraumatski stresni poremećajje nešto što se desilo i ne može se izbrisati" – kaže neuropsihijatar Gordana Dedić."Psihoterapijom se može napraviti distanca, određenim farmakoterapijama se lečinesanica, anksioznost i prateće bolesti poput alkoholizma i narkomanije. Ima i ljudi koji neprepoznaju PTSP u svom ponašanju, ali je važno da se odmah posle saznanja jave Odeljenjuza mentalno zdravlje VMA i mi ćemo im pomoći." Po mišljenju specijaliste rehabilitacije isocioterapije Marine Dimitrijević, veliki značaj u rehabilitaciji pacijenata pod stresom imareintegracija kako u porodičnu tako i u radnu sredinu. Osnovni cilj socioterapije jeste vraćanje urealnost, prihvatanje objektivne situacije i korigovanje interpersonalnih nesporazuma i pogrešnihočekivanja.  KLINIČKA ISKUSTVA  Na prvom odeljenju Klinike za psihijatriju VMA lečilo se godišnje 100–150 ljudi obolelih odPTSP-a. Doktorska teza načelnika odeljenja neuropsihijatraŽeljka Ćirića ukazuje na povezanosthroničnog PTSP-a kod ratnih veterana sa sindromom insulinske rezistencije, što je početnastepenica u razvoju dijabetesa i kardiovaskularnih oboljenja. Očigledno je da posledice ratnihstresova mogu da budu i fizičke, a ne samo psihološke, zbog čega se sve više govori o sprezimozga, duševnog života i endokrinog sistema. Oboleli se leče kombinacijom individualne igrupne psihoterapije, i metodama biološkog tretmana sa farmakoterapijom. Klinička iskustvapokazuju da se trećina obolelih nikad ne izleči od PTSP-a, trećina i bez odlaska doktoruprevlada probleme, dok se trećina izleči uz pomoć psihologa i psihijatara. "Čovek mora dase upusti u borbu sa stresom" – kaže profesor Bratislav Petrović – "i da pobedomnad stresom pruži dokaz o svojoj sposobnosti i ličnom trijumfu." Uostalom, čak ni rat nijeuvek samo zlo, već ponekad zna da otvori nove puteve i vidike. Najbolji dokaz za to je bračnipar koji se za pomoć obratio neuropsihijatru Gordani Dedić. Muž je uoči ratova imao brak ukome nije imao dece, a žena nije želela da ga prati na ratnom putu iz Slovenije u Srbiju. Tokomrata on je napravio životni bilans i zaključio da dosta toga može da se promeni. Oženio se, imadvoje dece i živi u novom, skladnom i srećnom braku. I on i supruga imaju probleme, ali hrabroih rešavaju i šire optimizam oko sebe. Naravno, i oni se poput mnogih drugih pitaju: Da li rat jošu traje u našim dušama? Možda je bolje i ne tražiti odgovor na to pitanje, već sve snageusmeriti ka budućnosti i izazovima koje ona nosi.  ANTRFILE: DOBRI I LOŠI RATOVI  Nakon prestanka oružanih sukoba, posledice na mentalnom zdravlju učesnika rata istanovništva teže su ako je u pitanju "psihijatrijski loš rat". Naime, neuropsihijatarGordana Dedić deli ratove na "psihijatrijski dobre" (traju kratko, imaju ofanzivnikarakter, daleko su od porodica i domova učesnika rata, izvode ga profesionalci, postoje jasniciljevi rata) i "psihijatrijski loše" (nejasni ciljevi, događaju se između emocionalnobliskih naroda, etnički i porodično izmešanih, blizu su domova i porodica, koje i same stradaju uratu, oružani sukobi imaju defanzivni karakter, borbena dejstva pretežno izvodeneprofesionalci). Primer "dobrog rata" je Foklandski, dok se ratovi na našempodručju definišu kao "loši".

4 / 5

RAT U NAŠIM DUŠAMA

Napisao Administratorponedeljak, 14 septembar 2009 18:16 - Poslednje ažurirano petak, 18 septembar 2009 20:38

ANTRFILE: EMOCIJA I INTELIGENCIJA "Emocije su starije od inteligencije" – tvrdi specijalista za neuropsihijatriju BratislavPetrović. "Tako da čovek oseća uvek, a misli ponekad. I tu je problem. Ratni stresovi rušeemocionalni život čoveka, da bi potom emocije rušile i njegove intelektualne funkcije. Tasituacija može da bude izuzetno dramatična i poznata je kao ratna psihoza ili ratno ludilo od tridana. Majstorija je vojnog psihijatra da to stanje prepozna i da uz pomoć psiho imedikamentalne terapije pomogne ljudima da zadrže status vojnika i oficira. Time se stičepsihološki imunitet, povećava otpornost za okršaje koji slede i dobija, kako se to kaže, prekaljenborac." ANTRFILE: SINDROM OZLOJEĐENOSTI Po rečima psihologa Milanka Čabarkape, kod velikog broja pripadnika Vojske učesnika ratovanije primećen PTSP, ali jeste "sindrom ozlojeđenosti", koji nije psihijatrijska većpsihološka kategorija. Profesor Čabarkapa naglašava: "To je kombinacija besa, ljutnje,agresivnosti i impulsivnosti, koja se ne ispoljava van, već je čovek potiskuje u sebi. Ovu pojavuprate depresija, izolacija, osećanje besperspektivnosti, izneverena očekivanja i svest da ličnaakcija ništa ne može izmeniti. Pripadnici Vojske su ozlojeđeni zbog svega što se desilo njima,društvu i državi, ali su zadržali savest i moral koji kontrolišu njihovo ponašanje. Oni funkcionišuprofesionalno i socijalno, ali su ozlojeđeni i trpe. Kod njih se zbog ozlojeđenosti, emocionalnihnaboja, unutrašnjih konflikta i moralnih dilema često javljaju psihosomatski poremećaji,kardiovaskularni problemi, porast pritiska i drugi problemi." ANTRFILE: VETERANSKI CENTAR "Ne sme se dozvoliti demonizacija ratnih veterana" – kaže neuropsihijatar ŽeljkoČpirić – "i njima treba pružiti pravu pomoć." Pomaka na tom planu ima. Nedavno jeUdruženje boraca ratova od 1990. godine organizovalo okrugli sto na kome su se okupilistručnjaci raznih profila. Radi pružanja sveobuhvatnije i bolje pomoći učesnicima ratovapokrenut je projekat pripreme elaborata o veteranskom centru, koji bi se bavio pružanjempsihološke, psihijatrijske, pravne i drugih vrsta pomoći i izradom planova prevencije zasprečavanje teških posledica na ratnim veteranima i članovima njihovih porodica.

5 / 5