Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

1. УводПрви балкански рат, који је трајао од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године су водиле балканскеземље: Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска (чланице Балканског савеза) против Османског царства.Армије балканских држава су успеле да савладају бројчано слабије и стратешки лоше организоване армије Османског царства што им је омогућило да постигну брзу победу. Рат је окончан миром по коме је Османско царство било принуђено да се одрекне скоро свих својих територија на Европском континенту(Балканском полуострву) које су касније подељене међу савезницима и на којима је касније створена нова држава - Кнежевина Албанија. Упркос њиховој апсолутној победи у Првом балканском рату, чланице Балканског савеза су биле незадовољне постигнутим мировним уговором јер је мировни уговор, који су скројиле велике силе, био противан ранијим договорима и плановима које су чланице савеза међусобно закључиле и договориле. Отклањањем претње коју је представљало Османско царство и незадовољство мировним уговором подигле су се тензије међу доскорашњим савезницама што ће ускоро резултоватиДругим балканским ратом.

1.1 Србска војска Први Балкански рат

Page 1

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

2. Предуслови за ратТензије међу балканским државама (углавном између Србије и Бугарске) због претензија према територијама Османског царства као што је била Румелија (Источна Румелија), Тракија и Македонија су спласле интервенцијом великих сила средином 19-ог века. Циљ интервенције био је да се осигура већа заштита хришћана у османским провинцијама са већинским хришћанским становништвом које је што се криза царства све више продубљивала било изложено све већим притисцима и прогонима. До 1867. године, Грчка, Србија и Црна Гора су осигурале своју независност, која је и потврђена на Берлинском конгресу деценију касније. Крајем 19-ог и почетком 20-ог века Османско царство се налазило у великој кризи и стално су га потресали како унутрашњи тако и спољашњи удари тако да његова дипломатија и армија нису биле у ситуацији да бране интересе и интегритет царства. Италијанска победа у Турско-италијанском рату је имала велики утицај на Балканске државе да се припреме за рат против Османског царства тако да су Балканске државе под покровитељством Русије, у пролеће 1912. године почеле са преговорима а почетком јесени 1912. године и створиле Балкански савез. Чланице Балканског савеза су напале Османско царство, мало пре завршетка Турско-италијанског рата. И пре почетка рата неке од чланица Балканског Савеза (посебно Србија и Бугарска) су имале планове за ширење својих граница. Крајем 19-ог и почетком 20-ог века појављивале су се у одређеним српским круговима жеље за територијалним ширењем, а један од потенцијалних праваца је био запад или Босна иХерцеговина. Међутим и у Бечу су већ дуго постојали планови који су се тицали Босне и Херцеговине и њеног припајања монархији што је и учињено Аустроугарском окупацијом (1878) па онда и анексијом Босне и Херцеговине (у октобру 1908). Аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине Србији је ускраћена прилика да се шири према западу, зато се Космет и југ Србије наметао као логични и једини правац према коме је Србија могла да шири своје границе. Бугарска, која је у априлу 1909. осигурала потврду о својој независности и од Османског царства, уживала је уједно и пријатељство и подршку Русије, такође је имала претензије на Тракију и Македонију као могуће правце за ширење својих граница.

2.1 Почетак ратаРеагујући на стварање Савеза, велике силе, нарочито Француска и Аустроугарска, су покушале да одговоре чланице савеза да иду у рат али им то није успело. Крајем септембра и чланице Балканског савеза и Османско царство су мобилисали своје армије и спремили се за рат. Црна Гора је била прва чланица савеза која је  8. октобра, објавила рат Османском царству. Остале три чланице су, 13. октобра послале ултиматум Порти који је она није могла да прихвати тако да су се 17. и 18. октобра у рат укључиле и остале чланице.

3. План ратаСавезници нису разрадили заједнички план наступања нити су начинили било какав покушај координације међу собом. Тако да је свака држава за себе водила рат, мада су се битке водиле на четири различита фронта. Бугари су се суочили са већином Османлијских снага, које су штитиле путеве до Цариграда, у Тракији, са секундарним операцијама према Македонији; Срби и Црногорци су оперисали на према Косову и Метохији, Санџаку, Северној Македонији и Албанији; Грци су оперисали у Јужној Македонији, у правцу Солуна као и према Епиру и Јонији (Јањинама).

Page 2

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

3.1 Краљевина БугарскаБугарска, често називана „Пруска Балкана“, је била војнички најјача од све четири државе савезнице, са великом, добро обученом и добро опремљеном армијом. У периоду мира армија је бројила 60.000 војника, у току рата тај број је повећан на 370.000 војника, а до краја рата мобилисано је скоро 600.000 војника, што је био огроман број војника за једну државу која је тада имала 4.300.000 становника. Бугарске снаге бројиле су; 9 пешадијских дивизија, 1 коњичку дивизију и 1.116 артиљеријских цеви. Званично врховни командант бугарских снага је био краљ Фердинанд I, мада је заправо команда била у рукама његовог заменика, генерала Михајла Савова. Бугари су такође поседовали малу морнарицу од шест торпедних чамаца, који су углавном патролирали бугарском обалом Црног мора. Главни бугарски циљеви су били освајање Тракије и Македоније. Међутим, Македонија је требала бити подељена између Бугарске, Србије и Грчке, али Бугари су се и даље надали да ће њима припасти највећи део Македоније заједно са важним лучким градом Солуном. Бугари су развили већину снага у Тракији, формирајући три армије; Прва армија, под командом генерала Васила Кутинчева, имала је у свом саставу 3 пешадијске дивизије и била је развијена јужно од Јамбола, са задатком да оперише низ реку Тунџу. Друга армија, под командом генерала Николе Иванова, имала је у свом саставу 2 пешадијске дивизије и 1 пешадијску бригаду, била је развијена западно од Прве армије са задатком да заузме јаку град-тврђаву Једрене (Адријанопољ). Трећа армија, под командом генерала Радка Димитриева, била је развијена источно и иза Прве армије, и била је ојачана коњичком дивизијом која је била скривена од Османлијске команде. Трећа армија је у свом саставу имала 3 пешадијске дивизије и имала је задатак да пређе преко планине Страње и заузме тврђаву (Лозенград) Кирк Килиссе. Друга и 7-ма дивизија добиле су засебне улоге, и оперисале су у Западној Тракији и источној Македонији.

3.2 Краљевина ГрчкаГрчка је сматрана најслабијом од три главна савезника, због тога што је претрпела пораз од Османског царства у Грчко-турском рату(1897. године), и од ње се није очекивало да одлучно допринесе у борбама против османлијске армије. Успела је да сазове око 120.000 војника, од којих је 80.000 имало учешће у рату. Међутим, Грчка је имала јаку морнарицу, која је била од виталног значаја за Савез, зато што је могла да спречи брза турска појачања из Азије у Европу. Како је грчки амбасадор у Софији изјавио током преговора који су претходили грчком уласку у савез: „Грчка може да обезбеди 600.000 војника за рат. 200.000 војника за борбу на ратишту, а наша флота ће спречити турска појачања од отприлике 400.000 војника која би иначе била превезена од Галипоља до Солуна.“ Када је рат почео војска је још увек била под реорганизацијом Француске војне мисије. Након мобилизације, основане су две армије. Тесалијска армија, под командом престолонаследника Константина, са генерал-поручником Панагиотисом Данглисом као његовим шефом генералштаба, састојала се од 7 пешадијских дивизија, једне коњичке бригаде и 4 независна Евзони батаљона, и бројила је око 100.000 војника. Од ње се очекивало да савлада утврђене пограничне турске положаје и напредује према западној и централној Македонији, са циљем да заузме Солун. Осталих 10.000 до 13.000 војника, су били додељени Епирској армији, под командом генерал-поручника Константиноса Сапоунтзакиса, чији је задатак био да напредује према Епиру. Пошто није постојала шанса да ће моћи да заузме главни град Епира и јаку град-тврђаву Јањину, њена мисија је се сводила на то да држи турске снаге у региону заузетим све док Тесалијска армија не заврши своје операције и пошаље појачања. Од грчке морнарице, се у међувремену очекивало, да заузме острва

Page 3

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

у Егејском мору која су још увек била под османлијском влашћу и да осигура превласт на мору. Овај задатак је био поверен Егејској флоти, под командом контраадмирала Павлоса Кудуриотиса, и у ту сврху флоти су додељена 3 бојна брода, 7 разарача, и најновијија крстарица Авероф, на којој су у почетку лежале све грчке наде за превласт на Егејском мору. Такође су основане мале групе разарача и торпедних чамаца са задатком да очисте Егејско и Јонско море од малих Османлијских пловила. Грчка војска се касније спојила са српским трупама.

3.2.1 Оклопна крстарица Авероф, командни брод грчке флоте.

Оклопна крстарица Авероф, командни брод грчке флоте. У време рата, била је најмодернији ратни брод у грчкој морнарици и уједно модернији од свих бродова у осталим морнарицама које су учествовале у рату, и играла је кључну улогу у операцијама грчке морнарице у Егејском мору.

3.3 Краљевина Црна ГораЦрногорци су имали репутацију очврснутих и искусних бораца, али њихова војска је била и мала и застарела. По завршетку мобилизације у првој седмици октобра, Црна Гора је сакупила 35.600 војника са 126 топова, и били су организовани у четири дивизије, свака од три бригаде. Врховни командант је био краљ Никола, мада се права команда налазила у рукама његовог шефа генералштаба, генерала Лазаровића. Главни циљ црногорске војске је био да освоји важан град Скадар, док су се секундарне операције требале спроводити у околини Новог Пазара.

3.4 Османско царствоОсманлије су се 1912. године, налазиле у тешкој позицији. Још увек су били у већ одуженом рату са италијанима у Либији, који је трајао до 15 (18) октобра, неколико дана по почетку Балканског рата. То је био један од разлога што нису били у могућности да значајније појачају своје положаје на Балкану, како су се односи са балканским државама погоршавали. Османлијске војне способности су биле увелико ометене нестабилностима у царству које је проузроковала Младотурска револуција и неколико противреволуционалних побуна у следећим месецима (противреволуционарна побуна (1909) и 31. мартовски инцидент). Начињени су покушаји да се војска реорганизује под Немачком војном мисијом, али ефекти реорганизације су били дискутабилни. Регуларна војска (низам) је била добро

Page 4

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

опремљена и обучена, али јединице које су служиле као допуне и резерве регуларној војсци (редифи) су биле састављене од немуслиманског становништва нису показале задовољавајуће борбене способности.Османлије су могле да сакупе и пошаљу далеко већи број војника у рату против Балканског савеза, али пошто је грчка морнарица контролисала Егејско море, трупе су морале да буду пребачене из Азије у Европу копненим путем и то само једном железничком пругом. Начелник генералштаба војске Османског царства у периоду од 1908. до 1914. године је био Ахмед Изет-паша. Када је избио Први балкански рат он је био у Јемену. Генерал Назим-паша није следио ставке плана Ахмед Изет-паше по којем је у случају напада балканских савезника требало повући војску на запад на територују коју данас обухвата Албанија, а на исток у Румелију и спроводити одбрамбену тактику док се војска из азијских провинција царства постави на положаје на Балкану. Назим-паша је уместо тога донео, показало се катастрофалну, одлуку да се истовремено сукоби са војскама балканских савезника које су у том тренутку биле бројчано знатно надмоћније.

4. Операције Црна Гора је 8. октобра 1912. године, објавила рат Османском царству и тиме започела Први балкански рат.

4.1 Бугарске операцијеПрве велике битке у Првом балканском рату су биле, на одбраменој линији Адријанопољ - Кирк Килисе (Лозенград), где су бугарска Прва и Трећа армија (заједно 110.000 војника) поразиле османлијску источну армију (130.000 војника) близу Гечкенлија, Селиолуа и Петре. Тврђава Једрене (данас Едирне у Турској) је опседнута а Кирк Килисе (Лозенград) је заузет без отпора под притиском Бугарске Треће армије. Бугарска висока команда је одлучила да сачека неколико дана, што је дало османлијама времена да заузму одбрамбене положаје на линији Лулебургаз-Караагач-Бунархисар. Упркос томе, Бугарска Прва и Трећа армија су поразиле османлијске снаге које су бројиле неких 130.000 војника, и стигле доМраморног мора. Османлије су уз помоћ нових појачања из Азије, успели да успоставе трећи и најјачи одбрамбени положај на линији Чаталџа, одмах преко пута полуострва на коме се

налазио Истанбул (Константинопољ). Бугари су 17. новембра, отпочели са нападима на линију Чаталџа, али су овога пута били одбијени.

Османлије и Бугари су се 3. децембра, сложили да се склопи примирје којем су присуствовали представници Србије и Црне Горе. После потписаног примирја почели су мировни преговори у Лондону, на којима су учествовали и представници Грчке иако су они одбили да се склопе мир јер је Грчка планирала да настави

4.1.1 Бугарски војници бајонетима заузимају османлијске положаје.

4.1.2 Српски војници код Једрена фебруара 1913.

Page 5

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

војне операције у Епиру са циљем заузимања Јањине. Мировни преговори су прекинути 9. фебруара, када је Младотурски пуч у Цариграду под вођством Енвер-паше збацио владу Киамил-паше. По истеку примирја 16. фебруара, настављена су ратна дејства. Нове османлијске снаге су стигле у Булаир и Саркој (Шаркој), али су после тешких борби биле смрвљене и одбачене од новонастале Четврте бугарске армије, под командом генерала Стилиана Ковачева. Османлијска офанзива на Чаталџи је такође пропала. Бугари су 11. марта, отпочели са последњим нападом на Једрене (Адријанопољ). Бугарске снаге, под командом генерала Николе Иванова, појачане са српском другом армијом (тачније две српске дивизије и нешто помоћних јединица) генерала Степе Степановића и српском тешком артиљеријом (38 опсадних топова и хаубице промера од 120 и 150 mm), заузеле су „неосвојиви“ град. Истовремено, Срби и Црногорци су успели да освоје Скадар а Грци су заузели Јањине пошто су савладали османлијске положаје код Бизанија. Мир између Османског царства и Балканског Савеза је закључен 30. маја 1913. године.

4.2 Српско-црногорске операцијеСве веће битке које је краљевина Србија водила у Првом балканском рату су биле на просторима Македоније. План српске војске је био да уништи Турску Вардарску армију пре него што Османлије успеју да заврше мобилизацију и концентрацију својих снага. Српски команданти су сматрали да ће већина османлијских снага бити развијена у Вардарској долини и на стратешки важној висоравни Овче Поље. Циљ је био да се са три армије и двокраким нападом опколи османлијска армија. Кумановска битка, која је почела одмах на почетку рата трајала је између 23-24 октобра 1912. године, и била је прва велика битка коју је водила српска војска у Првом балканском рату. Резултат битке је била српска победа над Турском Вардарском армијом (генерал Радомир Путник је после битке унапређен у чин војводе). После овог тешког пораза, османлијска армија је била принуђена да напусти већи део вардарске долине уз тешке губитке у људству (углавном дезертерство) и ратном материјалу. Битка код Прилепа, била је друга битка у Првом балканском рату која се

одиграла 3. новембра 1912. године. Српска војска се борила против османлијске војске близу града Прилепа. Битка је трајала три дана, после чега је османлијска армија била надјачана и присиљена на повлачење. Битка код Битоља, је била трећа велика битка коју је водила српска војска против османлијског царства и одиграла се близу Битоља и трајала је између 16-19 новембра 1912. године. Српска војска је одлучно поразила османлијску војску у овој бици и ушла у Битољ 19. новембра 1912. године. Освајањем Битоља Срби су контролисали југозападну Македонију, заједно са симболички важним градом Охридом. Српском победом у бици код Битоља, петовековна османлијска власт над Македонијом је окончана. Српска Прва армија је била највећа по броју и снази и водила већину битака у Првом балканском рату, тако да су неки Срби желели да Прва

4.2.1 Србија, Црна Гора и Албанија 1913. године - фактичке границе после пораза Османског царства у Првом балканском рату

Page 6

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

армија настави да напредује низ вардарску долину до Солуна. Војвода Путник је то одбио, пошто је био свестан даАустроугарска неће прихватити Српски излазак на море а посебно не на Јонско море, а пошто су Бугари и Грци већ били у Солуну, појављивање српских снага у Солуну би само још више замрсило већ сложену ситуацију. Мање српске јединице су послате у Санџак да координишу са Црногорцима. Врховни командант српске војске је био генерал Радомир Путник.

4.3 Грчке операцијеТесалијска армија, под командом престолонаследника Константина напредовала је према Солуну из правца југа, и успешно је савладала османлијски отпор код Сарантапора. После још једне грчке победе код Пазара (Ениџе Вардар) (Јаница, Грчка), град Солун и његов гарнизон су се предали Грцима 9. новембра. У исто време Бугари су послали своју Седму дивизију са севера у правцу града али је она стигла дан после предаје града Грцима. До 10. новембра, грчка окупациона зона се проширила од Дојранског језера до реке Струме. Међутим, у западној Македонији, Грци су 15. новембра претрпели пораз у бици код Банице. У Епиру, епирска армија је заузела Превезу, али није била довољно снажна да освоји одбрамбене положаје код Бизанија (одбрамбене положаје су дизајнирали немачки стручњаци), који су чували прилаз Јанини. Када је Тесалијска армија завршила своје операције у Македонији, велики део њених снага је био послат у Епир, тако да је Грчка војска успела да прегази османлијске положаје у бици код Бизанија и коначно заузме Јанину 6. марта 1913. године. Грчка морнарица је почела да делује од првог дана рата. Од 6. октобра до 20. децембра 1912, грчки морнарички и војни одреди су освојили скоро сва острва у источном и северном Егејском мору, и успоставили секундарну базу у заливу Мудрос на острву Лемнос, и тако контролисали излаз из Дарданела. Морал грчким морнарима је још више подигао поручник Николаос Вотсис када је 8. новембра, под окриљем ноћи са својим торпедним чамцом упловио у солунску луку и потопио стару османлијску оклопњачу Фет-и-Буленд. Османлијска флота је у почетку рата остала унутар Дарданела, начињени су покушаји да она изађе на Егејско море али ју је у два наврата поразила грчка морнарица у поморским биткама код Дарданела (Ели) и Лемноса, и то захваљујући тактичкој иницијативи контраадмирала Павлоса Кудуриотиса. Једини успех османлијској морнарици је постигла лака крстарица Хамидије. Неколико дана пре поморске битке код Лемноса, лака крстарица Хамидије је добила задатак да напада грчке трговачке бродове, и тако створи диверзију за коју су се османлијски команданти надали да ће одвући грчки командни брод Авероф у потеру за њим и тако ослабити остатак флоте. Османлијски план је пропао али је лака крстарица Хамидије постигла неколико успеха, потопивши неколико грчких бродова и бомбардујући неке грчке луке.

Page 7

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

5. Битке Првог bалканског ратаПознате су следеће битке првог балканског рата:

Битка код Бардањолта Битка на Брдици Битољска битка Кумановска битка Опсада Једрена Опсада Скадра Прилепска битка

5.1 Битка код БардањолтаБардањолт (Велики и Мали Бардањолт, алб. Bardhanjoret) је брдско земљиште источно и сјевероисточно одСкадра, на којем су се водиле тешке борбе између црногорско-српских и турских снага у Првом балканском рату 1912-1913. На положајима су доминирале коте 278 и 185, у спољном појасу одбране скадарске тврђаве. Коте су биле добро утврђене и опасане бодљикавом жицом. Дана 28. октобра 1912. године Вучедолска и Никшићка бригада Зетског одреда црногорске војске су заузеле Бардањолт у борби против 2 батаљона турских редифа. Турци су извршили противнапад сутрадан, и повратили Бардањолт. Зетски одред је извршио поновни напад 7. фебруара 1913. године против 6 батаљона низама. До 9. фебруара је успио да заузме положаје. Губици: Црногорци 4000 мртвих, рањених и несталих. Турци 1338 људи, нејасно је који је број мртвих и рањених од тога, или укључује само мртве.

5.2 Битка на БрдициБитка на Брдици или бој на Брдици је војни сукоб који се одиграо 26/27. јануара 1913. године између српске и турске војске. Ова битка је вођена у Првом балканском рату. Српска војска је била поражена у овом боју. После заузимања Бушатског виса 25. јануара, српске приморске трупе су имале задатак да продуже напад наБрдицу ради олакшања главног напада, који је вршио зетски одред (црногорски) на Велики Бардањолт.Бојиште се налазило на простору између Бојане, Дрињаче, Мелгушког и Брдичког виса. Брдички вис је сачињавао део главне одбране утврђеног Скадра. Турци су Брдицу запосели са 2—3 батаљона, и са 14 брдских и 2 пољска топа. У борби су учествовале и све турске резерве са Великог Бардањолта и 8 топова са Малог Бардањолта. Имали су добро утврђене положаје, цело бојиште је било опасано са 3 реда бодљикаве жице, а поједине, значајније тачке и са 5-6 редова. Срби су нападали са 1 ескадроном, 2 пешадијска пука другог позива, 2 батаљона првог позива, половином батаљона пионира, 8 брзометних и 8 спорометних топова с највећим дометом од 5,5 km, а у боју није учествовало (лева колона) 3 батаљона првог позива и 3 батаљона црногорске војске, као и 2 спорометна топа. Губици српске војске су били: погинуло и нестало 16 официра и 475 војника, рањено и евакуисано 14 официра и 606 војника, заробљено 4 официра и 477 војника. Битка је значајна јер је њоме потпомогнут зетски одред, који је успео да 27. јануара заузме Велики Бардањолт, јер су све турске резерве биле привучене Брдици. Последице боја биле су: упућивање на Скадар целог приморског кора српске војске.

Page 8

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

5.3 Битољска биткаБитољска битка (од 16—19. новембра 1912). Послије кумановске битке турска Вардарска армија повлачила се у два правца: Преко Велеса — Прилепа и Тетова —Кичева према Битољу с намјером, да на јаким битољским положајима пружи пресудну битку у Првом балканском рату због чега је још од 20./10.почело утврђивање битољских положаја нарочитим трупама (4.000 анадолских регрута). Правац преко Прилепа имао је да штити V турски корпус, VII корпус правац преко Кичева, а VI корпус правац ка Солуну.Српска I армија (у коју је ушла и моравска II), гонила је непријатеља правцима преко Прилепа и Кичева, агрчка је војска наступала од Солуна преко Флорине ка Битољу. Послије заштитничких бојева код Кичева

и Алинаца, 7. и 5. корпус концентрисани су на битољским положајима, а 6. корпус, пошто је потукао једну грчку дивизију код Бањице, оставио је према њима заслон (17. низамску дивизију), а с остатком трупа доведен је на битољске положаје. Српска I армија је због довршетка пораза турске вардарске армије, предузела је напад на њу на тим положајима.Најважнија одступница Турака у правцу Албаније био је пут Битољ - Ресен на који се излази јужним дијелом Бигле планине, обилазећи Облаковски вис. Овај западни, планински дио бојишта је тешко пролазан и због велике висине често под маглом. На овако одличном положају, Турци су били врло добро утврдили маскирали на источном дијелу бојишта сва села и вис Кјеромарицу. Пред почетак битке Турци су имали свега 35.000 — 36.000 људи, од којих 28.000 до 30.000 бораца. Српска I армија имала је око 68.000 бораца (56.000 пушака, 3.500 сабаља и 167 оруђа). План Српске I. армије био је: извршити напад, ослањајући се јаче на главни операцијски правац (Велес—Прилеп, набацујући непријатеља углавном на југ, одакле је наступала грчка војска, и пресијецајући западну одступницу Турака на Ресен. Губици I армије били су: 3.230 погинулих, рањених и несталих. Заробљено је 35 официра и 3.365 војникаи заплијењено 57 топова. Губици турски били су: погинулих и рањених око 6.000, са заробљеницима свега око 9.400 људи и 57 топова. Исходи ове битке били су: Коначно протјеривање остатака турске војске изМакедоније у Албанију, гдје је њено расуло било само питање времена. Посљедице ове битке биле су: Завршетак рата, а у политичком погледу, добијање права на западни део Македоније од Битоља до Црног Дрима.

5.3.1 Призор након Битољске битке

Page 9

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

5.4 Кумановска биткаКумановска битка вођена је у току Првог балканског рата, 23. и 24. октобра 1912. године у близиниКуманова, између српске и турске војске. Битка код Куманова била је битка у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој. Због јаче концентрације српских трупа, иницијативе и храбрости војника и официра Прве српске армије, напад је одбијен, а битка добијена изненада. Турска Вардарска армија била је разбијена и повукла се ка Скопљу, Штипу и Велесу. Велика победа код Куманова била је прва српска победа у Првом балканском рату и означила је скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска је после више од 500 година поново овладала Косовом, а после Кумановске битке ушла је и у Скопље, престоницу Српског царства из 14. века.

Увиђајући стратегијску важност Овчег поља, висоравни источно од Скопља, начелник штаба Врховне команде српске војске генерал Радомир Путник и његов помоћник пуковник Живојин Мишић, сматрали су да би се ту могла одиграти главна битка између српске и турске војске. Због тога су наредили Првој српској армији да у што краћем року, у продирању ка југу, спречи концентрацију турских главних снага на Овчем пољу. У покрету ка Овчем пољу Прва армија се задржала на положајима северно од Куманова, очекујући долазак Треће српске армије са Косова. Турска Вардарска армија кретала се ка Кумановској висији, с намером да српску војску што више задржи испред Овчег поља, где је намеравала да води одсудну битку. Услед претпоставке да ће главне турске снаге бити на Овчем пољу и услед

одсуства извиђања, Прва српска армије неочекивано је ушла у битку после изненадног напада турске Вардарске армије на положаје код Куманова 23. октобра.

5.4.1 Двадесет трећи октобарJутро 23. октобра је било магловито и није било могуће квалитетно извиђање. На српском левом крилу извиђачи су приметили покрете 17. низамске дивизије, али су их погрешно идентификовали као турску батерију која се повлачи из села Страцина. Трупе 18. пука Дунавске дивизије првог позива које су кренуле да их заробе су потиснуте, као и извиђачи Коњичке дивизије. Када је приметио српско повлачење, Зеки паша је закључио да је српско лево крило слабо. Пошто Друга армија није деловала из правца Страцина, одлучио је да нападне. Пети и Шести корпус је у 11:00, уз артиљеријскуподршку, напао положаје Дунавске дивизије првог позива. Ускоро су 13. и 17. низамска дивизија натерале 18. пук на хаотично повлачење, али уместо да настави са нападом, Зеки паша је чекао на долазак Штипске редифске дивизије из позадине, изгубивши иницијативу и омогућивши растројеним батаљонима Дунавске дивизије првог позива да се среде и организују одбрану. То је омогућило

5.4.1 Мапа распореда и напредовања армија

Page 10

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

српском 7. пуку да притекне у помоћ угроженом 18. пуку и консолидује одбрану. Убрзо је на бојиште стигао српски 8. пук, што је омогућило 7. пуку да на левом крилу ојача одбрану Сртевице коју је нападала Штипска редифска дивизија. На десном крилу Дунавске дивизије првог позива њен 9. пук је зауставио напредовање ослабљене Битољске редифске дивизије. Око 12:00, Седми корпус је почео да напада положаје Моравске дивизије првог позива. Српска пешадија и артиљерија је већ била распоређена за борбу, јер је артиљеријска ватра са истока указивала да је битка почела. После првобитног турског продора, српске снаге су кренуле у контранапад и вратиле их на полазне положаје. После тога, турске снаге су остатак дана биле задржаване добро организованом српском ариљеријском паљбом. Српске јединице другог ешалона (Дунавска дивизија другог позива иза Дунавске дивизије првог позива, и Тимочка дивизија другог позива на десном крилу, иза Моравске дивизије првог позива) и армијска артиљерија нису били обавештени о овим сукобима. Они су остали у позадини и нису учествовали у првом дану битке. Дринска дивизија првог позива, која се налазила на Никуљанским висовима, у центру армијског положаја није учествовала у борби, с обзиром да су Турци нападали армијска крила. Само је њена артиљерија помагала одбрану 9. пука, на десном крилу Дунавске дивизије првог позива. Команда Прве армије није имала тачне информације о бици и није утицала на њу. И поред тога, напад турске војске од 23. октобра није био успешан.

5.4.2 Двадесет четврти октобарКоманда Прве српске армије није била свесна стратешке ситуације на бојишту, и даље сматрајући да се већина турске војске налази на Овче пољу. Претпостављали су да су турске снаге северно од Куманова само претходница и стога су наредили својим снагама да наставе напредовање ка југу. После поноћи добили су извештај Дунавске дивизије првог позива да су их напале јаке непријатељске снаге и да су претрпели тешке губитке. Тада је било превише касно да се мењају претходна наређења. На турској страни, Зеки паша је одлучио да настави са нападом надајући се да ће његове трупе моћи да остваре победу до сутрадан. Турски напад је почео око 5:30 са њиховог десног крила. Шести корпус је требао да веже што више српских снага нападајући их спреда, док је Штипска редифска дивизија требала да нападне са бокова. Дунавска дивизија првог позива је била под великим притиском, али је око 10:00 пристигло појачање из Дунавске дивизије другог позива. Истовремено се Коњичка дивизија пребацила на леву обалу Пчиње и успорила напредовање турске војске ка Сртевици. Делови Дунавске дивизије другог позива су око 12:00 појачали одбрану Сртевице, чиме је дефинитивно заустављено напредовање турског десног крила. На левом крилу турске армије много резервиста из Скопљанске редифске дивизије је дезертирало када су чули да је српска Трећа армија заузелаПриштину и да маршира ка Скопљу, јер се ова дивизија попуњавала резервистима са територије Косова. И поред тога, Седми корпус је почео напад око 5:30. Моравска дивизија првог позива је кренула у противнапад у 6:00. Са доласком Тимочке дивизије другог позива из другог ешаона цело турско лево крило је натерано на повлачење. Око 9:30, Дринска дивизија првог позива, која је у ствари била у центру распореда Прве армије, али је била нешто повучена у односу на Дунавску дивизију првог позива, почела је напад на турски центар. Око 11:00, Битољска редифска дивизија је почела да се повлачи. Командант Шестог корпуса је успео да последњим резервама привремено заустави српско напредовање, али је у контранападу Дринска дивизија првог позива, односно њен 6. пешадијски пук, заузела Зебрњак, кључ турских положаја. Тиме је на повлачење принуђена 17. низамска дивизија. Скопска и Битољска редифска дивизија су се већ

Page 11

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

раније повукле, тако да је битка одлучена. У 15:00, Моравска дивизија првог позива ушла је у Куманово. Турске снаге су се повлачиле у нереду: Седми и делови Шестог корпуса ка Скопљу, а Пети и делови Шестог корпуса ка Штипу и Велесу. Српске снаге су пропустиле прилику да крену у прогон за њима. Турска Вардарска армија се борила по плану, али упркос томе, доживела је тежак пораз. Иако је Зеки паша оперативно изненадио српску команду својим изненадним нападом, одлука да се нападне снажнији непријатељ била је озбиљна грешка која је одлучила исход битке. На другој страни, српска команда је почела битку без планова и припрема. Пропуштена је прилика да се крене за пораженим непријатељем и тако ефективно окончају операције у Вардарској Македонији, иако су постојале свеже трупе које су то могле да спроведу. Српска команда је још после битке била у уверењу да се борила са слабијим турским јединицама и да се главне непријатељске снаге налазе на Овче пољу. И поред тога, Битка код Куманова била је одлучујући фактор у исходу рата у Македонији. Турски план да воде офанзивни рат је пропао, а Вардарска армија је натерана да напусти значајну територију. Уз то је изгубила велики број артиљеријских оруђа која није могла да надокнади јер су путеви снабдевања из Анатолије били пресечени. Вардарска армија није успела да организује одбрану на реци Вардар, напустила је Скопље, и повукла се према Прилепу. Прва српска армија је полако напредовала ка Скопљу и ушла у град 26. октобра. Два дана касније ојачала ју је и Моравска дивизија другог позива, док је остатак Треће армије кренуо каМетохији и преко северне Албаније ка обали Јадранског мора. Друга армија је послата да помогне Бугарима у опсади Једрена, док се Прва армија припремала за офанзиву ка Прилепу и Битољу.

5.5 Опсада Једрена (1913)Битка за Једрене била је дуготрајна опсада Једрена, некада главног града Турске Империје и важног административног центра. Као такав је био добро утврђен од стране немачких инжењера, који су већ једно време снабдевали и увежбавали турску војску. Опсаду Једрена је знатно потпомогла српска II армијаСтепе Степановића, са око 50.000 војника, који су били послани на молбу Бугарске. Разлог је био и у томе што Бугари нису имали тешких опсадних топова, већ само Крупове топове 75 мм. Српска војска је на опсаду донела Шнајдерове хаубице од 120 и 150 мм, набављене 1908. из Француске.

5.5.1 Долазак српских снагаСрпске снаге под командом генерала Степе Степановића су стигле 6. новембра 1912. у место Мустафа Паша (железничка станица испред Једрена). Генерал Степановић се је одмах јавио врховном команданту опсадних трупа генералу Николи Иванову. Српске трупе су чиниле Тимочка дивизија без 14. пука,Дунавска дивизија другог позива, ојачана 4. прекобројним пуком првог позива и Другим дринским артиљеријским дивизионом. Укупно је било 47.275 српских војника са 72 артиљеријска оружја, 4142 коња и волова и 3046 кола. Долазак српских војника је знатно поправио морал бугарских трупа код Једрена. Обе српске дивизије одмах су упућене на фронт. Тимочка дивизија ојачана бугарским пуком заузела је северозападни сектор између река Марице и Тунџе. Њен сектор је био дуг 15 километара. Дунавска дивизија је заузела западни сектор између Марице и Арде широк 5 километара. Од Тимочког коњичког пука и бугарског гардијског коњичког пука формирана је комбинована бригада са задатком да осмотри долину Марице.

Page 12

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

5.5.2 Привремен прекид ватреПримирје потписано 3. децембра 1912. и када су преговори започети, Добросав Миленковић, аутор исцрпне књиге о Другој армији у првом блаканском рату, пише да су „логори оживели. Прало се, чистило, оружје и одело, поправљале земунице и лежаји на предстражи, набављала простирка и уређивалилогори. У току примирја била је образована комисија под председништвом генерала Иванова ради израде планова за освајања Једрена. Члан комисије је био и генерал Степановић. Пошто је источни сектор био најслабије утврђен, комисија се је сложила да напад буде изведен у североисточном углу источног сектора. Због тога Бугари су одлучили да сву српску артиљерију пребаце са западног на источни сектор, сем шест пољских батерија који су задржани на западном сектору. Степановић је тада изјавио да Дунавска дивизија неће бити у могућности да постигне никакав успех без тешке артиљерије, теје одлучено да она за време напада остане пасивна. Такође је изјавио да Тимочка дивизија, без снажне артиљеријске подршке, нема услова да постигне одлучујући успех, али је ипак нагласио да ће она извршити задата тј. заузеће све истакнуте турске положаје у овом сектору.

5.5.3 Пад ЈедренаПосле темељних двомесечних припрема, 24. марта 1913. године, је почела тродевна битка савезничких армија за освајања Једрена. Целог тог дана артиљеријска ватра савезника цео дан бомбардовала Једрене са свих страна осим са истока, како би обманули непријатеља. Сутрадан је почео пешадијски напад у 3 часа ујутру са северног, јужног и западногсектора. Тимочка дивизија је тога дана постигла највећи успех. Без подршке артиљерије је заузела цео северни сектор непријатеља за само 45 минута, чиме је навукла највећи

део једренске тврђавске артиљерије. С друге стране Турци су сломили нападе савезничких снага на западном и јужном сектору. Бугарске трупе на источном сектору су почеле напад сат времена касније и неприметно се привукле турским предњим положајима. Тада је 228 артиљеријских оруђа десет минута пуцало на турске положаје, чиме су ућуткали турску артиљерију и порушили све казамате. Турци немоћни пред шрапнелском ватром су почели да напуштају положаје пре напада бугарске пешадије. На крају дана одлучено је да се сутра увече, под заштитом мрака савладају противпешадијске препреке и у рану зору предузму јуриш за освајање форова. Бугари су, са источног сектора, одмах започели наступање одмах по изласку месеца од 23,30 часова до 1,30 часова по изласку месеца и избила на фору Ајџу-јолу. Турци су се нашли у паници почели да напуштају своје положаје. На осталим секторима су вођене врло снажне борбе. Турци су на фронту Тимочке дивизије преузимали напад како би повратили положај, али нису имали никакав успех. Фотографија српских и бугарских официра и војника у Једрену, данашња Турска, почетак 1913. године У 5,30 часова, Степановић је наредио српским трупама да крену у одсудан напад у линију фронта, како би олакшали дејствовање бугарских трупа на источном сектору, који је пао око 8 часова. Већ у 8,30 часова двојица турских официра дошла су код 20. пука ради преговора о предаји по налогу Шукри-паше. Пошто није добио одговор послао је свог ађутантау 20. пук с поруком да Шукри паша жели да о предаји преговара са генералом Степановићем. Степановић је одговорио како он није овлашћен од стране команданта да води преговоре и да за то треба да се обрати генералу Иванову. У

5.5.3.1 Српска артиљерија код опсаде

Page 13

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

међувремену Тимочка дивизија је заузела линију форова, а Дунавска дивизија Папас-тепе. Генерал Степановић се је кретао иза предњих дунавских пукова, и у 11 часова био на Бекчитепе, недалеко од Мараша, који је заузео 4. прекобројни пук. у 11,30 часова бугарски официри су дошли у штаб Шукри-паше и он се предао генералу Иванову у 12,15 часова, али се је вратио по својој жељи у фор Хадурлук, где су га заробиле сат касније српске трупе, под командом мајора Милована Гавриловића 13. марта 1913.

5.5.4 Скрнављење српских гробова од стране БугараПрви замеци Другог балканског рата били су присутни и након освајања Једрена. Након Лондонског споразума биле су организоване посете гробова палих српских војника код Једрена, та су била у селу Кадикеј. Очеви и мајке су запрепашћено установили да су Бугари променили (побугарили) сама презимена, која су била уписана на крстове палих бораца.

5.6 Опсада Скадра (1912—1913)Опсада Скадра је била битка у Првом балканском рату у којој је црногорска војска, након неколико неуспешних покушаја и уз помоћ србијанске војске, накратко преузела османлијско утврђење Скадар у Северној Албанији. Црногорска војска је убрзо, под аустроугарским и италијанским притиском, била приморана да се повуче из Скадра, који је припао новоформираној Албанији.

5.6.1 Ток биткеНакон безуспешне опсаде Скадра, краљ Никола је затражио од краља Петра да му упути помоћ. Након тога, србијанска врховна команда је одлучила да формира тзв. Приморски кор од 30.000 људи, са четрдесетак артиљеријских оруђа и четири авиона, којим је командовао генерал Петар Бојовић. Приморски кор је формиран крајем фебруара 1913. године, а на положаје око Скадра дошао је тек крајем марта. Међутим, њихово садејство са црногорским снагама трајало је тек неколико дана, јер ће се србијанске трупе убрзо повући са тих положаја под притиском великих сила. (Термин србијанско и црногорско је у том времену у употреби, јер ако би се рекло српско и црногорско испало би да Црногорци нису Срби, што би за тадашње стање ствари био скандал. Чак када је династички сукоб био на врхунцу 1918, у црногорској емиграцији настаје књига о злочинима Карађорђевића гдје се најпогрдније говори о Србијанцима, али ни на једном месту се ружно не пише о Србима.)

Page 14

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

5.7 Прилепска биткаПрилепска битка је битка између Прве српске армије и турске Вардарске армије. Одиграла се 3—6. новембра 1912. године у време Првог балканског рата. После Кумановске битке (10-11. октобар) турска војска се повукла преко Вардара према Битољу, док је за њима напредовала српска војска. У исто време ка Битољу је са југа напредовала грчка војска. Командант турске западне (вардарске) армије Зеки паша послао је VI корпус (једна трећина снага) да зауставе Грке кодФлорине, а са осталим снагама (V и VII корпус) се супротставио Србима. Следећи наређења команде, V корпус је 1. новембра блокирао планинске пролазе северно од Прилепа са задатком да зауставе српско напредовање. Битка је почела када су се српске снаге (Моравска дивизија) ту појавиле 3. новембра из правца Велеса. Сутрадан су доласком Дринске дивизије I позива турске снаге натеране на повлачење, док су српске ушле у Прилеп 5. новембра. Прва армија се поново сукобила са турским снагама 5. новембра јужно од Прилепа на путу ка Битољу. Битка је вођена бајонетима и ручним гранатама. Трајала је већи део дана. Један турски посматрач је описао српски напад:

 „Развој српског пешадијског напада био је чист и јасан као извођење војне вежбе. Велике и јаке јединице покриле су цело бојиште. Сви официри су били јасно видљиви. Нападали су као на паради. Слика је била веома импресивна. Део турских официра био је запањен овим чудом математичког распореда, док су други жалили због недостатка тешке артиљерије у овом моменту. Приметили су да је овако отворен фронталан напад арогантан.”

5.7.1 Прилепска битка

Српска војска је и поред ентузијазма показала да су њиховим пешадијским нападима недостаје лукавост, па су њени губици били велики - око 2000 погинулих и рањених. То је била хронична бољка свих зараћених страна у Балканским ратовима. Српска Прва армија је наступала без свога команданта, принца Александра. Он се разболео од хладног времена и армијом је управљао телефонски из Скопља.

Page 15

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

Турски V корпус је накратко задржао позиције код села Алинци, али је поново разбијен 6. новембра и повукао се ка Битољу.

6. Мир и последице ратаЛондонски уговор o миру закључен је 30. маја 1913. године уз посредство великих сила и окончао је Први балкански рат. Овим уговором Османско царство је било принуђено да се одрекне свих својих европских провинција западно од линије Енос - Мидија. Иако су чланице Балканског савеза као победнице Првог балканског рата требале саме да диктирају мировне услове у склапање мировног уговора су се умешале и велике силе. Србија, Грчка и Црна

Гора су морале да напусте Албанију. На стварању Албаније инсистирале су Италија која је имала своје планове према Албанији и Аустроугарска која је тиме желела да спречи Србију да изађе на море и тиме је ослаби у предстојећем сукобу који је био неминован после анексије скоро целокупне територије балканских вилајета Османског царства. Овим уговором је настала је нова држава - АлбанијаГрчкој је додељен Крит. Санџак је подељен између Србије и Црне Горе. Бугарска је добила део Тракије западно од линије Енос - Мидија. Није била донесена дефинитивна одлука о Македонији, која је остала предмет неслагања међу савезницама. Незадовољство Лондонским уговором o миру који је створен уз утицај великих сила и неслагања међу савезницама око освојених територија у Македонији, довешће до избијања Другог балканског рата у јуну 1913. године који ће између себе водити дојучерашње савезнице. Коначан мир је постигнут Букурештанским споразумом 12. августа 1913. године.

5.1 Линија Енос - Мидија

Page 16

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

7. ЗакључакПрви балкански рат званично отпочет осмог октобра пре само 103 година (1912.) објавом рата Османском царству од стране Црне Горе, којој су се 13. октобра, придружиле Србија, Грчка и Бугарска (први формални савез балканских држава), окончан је 30. маја наредне године (1913.)  великом победом балканских савезника. Османска царевина пет векова после освајања Балкана војнички поражена и понижена повукла се са њега. Како да данашње генерације схвате шта је ова херојска епопеја, једна од највећих српских ратних победа, значила за тадашњу генерацију наших предака, прожетих осећањем да се ослобађа Стара Србија и Косово и Метохија, када је уочљив осећај изостанка воље државе да се ова велика српска победа достојно прослави Век након сјајне победе оправдано је питање: кога се то ми стидимо? Предака свакако не, учинили су и више него што је у људској моћи и зато су нам понос. Остаје онда да се сами себе стидимо недостојни таквих предака!

Page 17

Први балкански рат Марко Андрић, IV-4

8. Литератураsr.wikipedia.org/sr/Први_балкански_ратwikipedia.org/wiki/Битка_код_Бардањолтаsr.wikipedia.org/wiki/Битка_код_Брдицеsr. wikipedia.org/wiki/Битка_на_Брдици sr .wikipedia.org/wiki/Битољска_битка sr. wikipedia.org/wiki/Кумановска_битка sr. wikipedia.org/wiki/Опсада_Једрена_(1913) sr .wikipedia.org/wiki/Опсада_Скадра_(1912—1913) sr .wikipedia.org/wiki/Прилепска_битка http://www.slideshare.net/jovkeus/19121913-27820102http://www.bastabalkana.com/2012/10/kumanovska-bitka-i-prvi-balkanski-rat-kumanovo-za-kosovo-i-oslobodjenje-od-turaka-juga-srbije/http://www.prvisvetskirat.rs/drugi-balkanski-rat/bitka-na-bregalnici/srpskikod.org/sr/први-ниво/косовска-битка/кумановска-биткаhttp://www.beoforum.rs/komentari-beogradskog-foruma-za-svet-ravnopravnih/394-100-godina-od-prvog-balkanskog-rata.html

Page 18