Prostorno planiranje u funkciji ekonomskog razvoja

Šta je prostorno planiranje?

Prostorno planiranje je metod (instrument) kojim javni sektor utiče na distribuciju aktivnosti i komunikacija u prostoru da bi time obezbedio kvalitetnije uslove ekonomskog i socijalnog razvoja u uređenoj prirodnoj i životnoj sredini.

Shvaćeno i izvedeno na način moderne evropske terminologije, prostorno planiranje se definiše kao:

geografski izraz ekonomske, socijalne, kulturne i ekološke politike društva, koje je istovremeno naučna disciplina, ali i administrativna tehnika (veština) i politika razvijena kao interdisciplinarni i obuhvatni pristup usmeren ka uravnoteženom regionalnom razvoju i (fizičkoj) organizaciji prostora, u skladu sa sveobuhvatnom strategijom;

skup metoda koje su široko korišćene u javnom sektoru, da bi se izvršio uticaj na budući razmeštaj aktivnosti u prostoru;

jedan od ključnih instrumenata za uspostavljanje dugoročnog i održivog okvira za socijalni, teritorijalni i ekonomski razvoj, kako unutar zemalja, tako i između njih, čija je primarna uloga da ojača integraciju između sektora kao što su stanovanje, saobraćaj, energetika i industrija, kao i da popravi nacionalne i lokalne sisteme urbanog i ruralnog razvoja, ali tako da uzme u obzir i aspekte zaštite životne sredine.

Kako planiranje prostora, kao kompleksna aktivnost, obuhvata ne samo prostor naselja/grada, nego i šire, nenaseljeno, područje, ono se zasniva na osnovama prirodnih, demografskih, ekonomskih, socijalnih, tehničkih i ekoloških uslova područja. Prostor se izučava sa svim onim što se na njemu nalazi i što se na njemu zbiva i u svim svojim elementima – prirodnim (vazduh, voda, tlo) i društvenim (stanovništvo i kompleksne aktivnosti) uključujući i zaštitu prostora. Drugim rečima, predmet prostornog planiranja je geografska sredina u kojoj ljudi žive, sa ciljem da se stvori

podobna sredina za dalji razvoj i usaglašavanje teritorijalnih elemenata i društvenih interesa, s jedne, i preduslova za skladno zadovoljenje zahteva stanovništva u pogledu rada, stanovanja, razonode i rekreacije, s druge strane. Vreme, kao predmet prostornog planiranja, pojavljuje se dinamički izraženo u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – koju je najteže sagledati i predvideti, jer je to period u kome se traže i nalaze rešenja protivurečnosti u razvoju između aktuelnih mogućnosti i budućih potreba i želja.

Savremeno prostorno planiranje karakteriše sledeće:

sastavni je i nerazlučivi deo opšteg sistema planiranja; pojava je savremenog društva; u zavisnosti je od uloge i funkcije države; neophodni je pratilac ekonomskog i tehničkog razvoja; svesna je ljudska aktivnost; efikasan je metod uklanjanja posledica stihijskog razvoja; delatnost je koja se zasniva na naučnim osnovama; nije ga moguće objasniti bez sagledavanja interakcije teorije i prakse

planiranja, itd.

Pripremanje i donošenje prostornih planova (prostorno planskih dokumenata, planskih dokumenata) i druge aktivnosti putem kojih se prostorno planiranje ostvaruje, sprovodi se na različitim nivoima uprave i vlasti (nacionalnom, regionalnom i lokalnom), dok se saradnja u ovoj oblasti odvija i u prekograničnim, transnacionalnim i evropskim (kontinentalnim) okvirima, obuhvatajući elemente nacionalnog i transnacionalnog planiranja, regionalne politike, regionalno planiranje pa sve do detaljnog planiranja namene površina u nekim slučajevima.

Prema aktuelnom Zakonu o planiranju i izgradnji u Srbiji prostorni planovi su:

Prostorni plan Republike Srbije (donosi se za teritoriju Republike Srbije i osnovni je planski dokument prostornog planiranja i razvoja u Republici);

Regionalni prostorni plan (izrađuje se za veće prostorne celine administrativnog, funkcionalnog, geografskog ili statističkog karaktera, usmerene ka zajedničkim ciljevima i projektima regionalnog razvoja);

Prostorni plan jedinice lokalne samouprave (donosi se za teritoriju jedinice lokalne samouprave i određuje smernice za razvoj delatnosti i namenu površina, kao i uslove za održivi i ravnomerni razvoj na teritoriji jedinice lokalne samouprave);

Prostorni plan područja posebne namene (donosi se za područja koja zahtevaju poseban režim organizacije, uređenja, korišćenja i zaštite prostora, kao i za projekte od značaja za Republiku Srbiju).

Postoji mnogo definicija prostornog planiranja, kao i planiranja uopšte. Međutim, sve definicije su prožete istim elementima i karakterišu prostorno planiranje kao težnju da se uspostavi ravnoteža između prostora sa jedne strane i potrebe ljudi tog prostora sa druge strane. Prema Faludiju, holandskom prostornom planeru, planiranje je proces pripremanja skupa odluka o akcijama u budućnosti, koji je usmeren na postavljanje ciljeva predviđenim sredstvima (Tošić B. 2011). Po mome mišljenju, najprihvatljivija definicija prostornog planiranja je Perišićeva definicija da je prostorno planiranje proces čija je osnovna funkcija smanjivanje entropije (dezorganizacije) i povećanje organizacije u sistemu (Perišić, 1985). Cilj prostornog planiranja je stvaranje organizacije koja će dovesti do poboljšanja standarda. Ova delatnost ima mnogo zadataka, ali u posebne

zadatke ubrajaju se organizacija, uređenje i opremanje prostora, zatim stvaranje funkcionalnog i estetski lepo oblikovanog, a ujedno i ekonomičnog prostora. Tako da je predmet prostornog planiranja prostor i razvoj koji se dešava na tom prostoru u određenom vremenu.

Nastanak prostornog planiranja vezuje se za tri perioda. Prvi period se smatra periodom prvih planerskih poduhvata na prostoru starih civilizacija. Drugi period je period početka 19. veka i treći period je period između dva svetska rata.

Ideja o nastanku prostornog planiranja u pomenutom prvom periodu je proistekla iz činjenice da su još u drevnim civilizacijama postojali određeni vidovi planiranja, uređenja, opremanja i izgradnje gradova. Međutim, u to vreme gradovi nisu zadovoljavali u potpurnosti ljudske potrebe, pre svega u higijenskom smislu, iz razloga što je na manjim teritorijalnim površinama koncentrisan veliki broj ljudi. Zbog toga, u gradovima se od njihovog nastanka pa do danas javlja težnja ka efikasnom upravljanju i planiranju aktivnosti. Prema tome, danas se prilikom izgradnje nekog prostora velika pažnja posvećuje njegovom uređenju, jer je potrebno da postoji organizacija da bi se postigao sklad. Treba obratiti pažnju da gradnja bude zakonski propisana, da objekti i sve površine budu dostupni svim ljudima (imajući u obzir ljude sa posebnim potrebama), takođe da na tom prostoru postoje zelene površine i da postoji organizacija kako bi se izbegli problemi koji su postojali prilikom nastanka prvih gradova.

Prostorno planiranje je mlada delatnost, a naročito je mlada na našim prostorima.Prostorno planiranje nastaje kao sasvim nešto novo i kvalitetno, razlikujući se od urbanističkog planiranja, mada iz njega proističe i korist njegove metode prilagođavajući ih svojim potrebama.

U starom veku bilo je tehničkih zahvata na većim prostorima, ali to nije imalo planski karakter u savremenom značenju procesa planiranja. Da do toga ne bi došlo, potrebno je da u planiranju postoji kontinuitet kao i zakonska osnova.

Prostorno planiranje se intenzivnije razvija posle Drugog svetskog rata i proisteklo je od delatnosti koja se naziva urbanizam.

Danas ova delatnost obuhvata planiranje sela, grada, regiona i nacionalne teritorije. Na razvoj prostornog planiranja uticali su mnogobrojni razlozi

(politički, ekonomski, socijalni razlozi i urbanizacija). Politički razlozi su saznanje da se pomoću prostornih planova može svesno usmeravati razvoj, da se postigne ravnoteža između ekonomskog i socijalnog razvoja. Ekonomski razlozi su usklađeno korišćenje regionalnih resursa, ekonomisanje zemljištem, usklađena lokacija privrednih aktivnosti, usaglašavanje sistema saobraćajnih tokova i infrastrukture i stvaranje uslova za ekonomski razvoj i razmeštaj društvenih objekata i službi. Socijalni razlozi su stvaranje uslova za život i rad ljudi na širem području, stvaranje uslova za veću komunikativnost među ljudima, stvaranje uslova za organizovanu rekreaciju. Urbanizacijom bi se postiglo ublažavanje teškoća velikih gradova, ograničavanje rasta gradskih područja, grupisanje seoskih naselja, ublažavanje agrarne prenaseljenosti i stvaranje uslova za nastanjivanje. Svi ovi razlozi su različiti u pojedinim zemljama i prvenstveno zavise od stepena razvojenosti društva kao i od samog planiranja.

Prilikom planiranja, treba voditi računa da se izradi takav plan koji će zadovoljavati veći deo potreba i zahteva ljudi koji će živeti na toj teritoriji. Planiranjem se trebaju realizovati ideje koje će uticati na socijalni život odnosno kvalitet življenja, ali sve to u skladu sa postevljenim ciljevima. Međutim, vrlo je bitno da se zadovolje društveni, ekonomski, sociološki, ekološki i drugi faktori koji utiču na razvoj prostornog planiranja. Ovi faktori ne utiču samo na mogućnost izrade različitih varijanti planova, nego i na njihovo testiranje i vrednovanje.

Naše savremeno društvo zahteva odgovore na pitanja „Da li i gde graditi?", kao i u kojim se planovima u sistemu planiranja može naći dovoljno elemenata za donošenje investicionih i lokalnih odluka. Odgovore na ta pitanja mogu dati planovi regionalnog razvoja, planovi razmeštaja proizvodnje, a pre svega regionalni prostorni planovi (Piha, 1973). Veliki nedostatak prilikom izrade prostornih planova jeste taj što se od odgovornih planera traži da plan izrade u što kraćem vremenskom periodu. Međutim, za izradu prostornog plana potrebno je dosta vremena jer ono što planiramo treba da koristi i budućim generacijama. Nikad se ne zna kakve će se promene dešavati u budućnosti (da li će biti migracija ili imigracija, da li će na toj teritoriji uvek biti povoljni klimatološki uslovi, čime će se baviti stavovništvo koje će tu živeti...). Zato planiranje treba shvatiti kao organizovanu delatnost, a to se najpre odnosi na stanovništvo i njegove aktivnsti, objekte i sl.

Veoma je važno racionalno koristiti zemljište. Ako u neophodnoj meri nije zadovoljen racionalan način korišćenja zemljišta i organizacije prostora,

mogu se javiti negativne posledice. Kao primer, može se navesti neracionalna eksploatacija resursa, degradacija sredine, širenje mreže naselja i proizvodnih kapaciteta na najkvalitetnijim poljoprivrednim zemljištima, visoki troškovi za izgradnju objekata različitih namena i još neke druge negativnosti.

„Prostorno planiranje kod nas je od početka normativno i organizaciono vezano za urbanističko planiranje, a ne za društveno planiranje. Zaključak bi mogao biti da su pokušaji uspostavljanja jedinstvenog sistema planiranja ostali uglavnom deklarativni i delimično normativni, a da u stvarnosti postoje odvojeni sistemi planiranja, što je manje negativno u odnosu na nizak stepen koordinacije oblika planiranja u društvenoj praksi" (Perišić, 1985, str. 20).

Upoređujući sistem prostornog planiranja kod nas i u drugim razvijenijim zemljama, jasno je da u našoj zemlji nije u dovoljnoj meri razvijen način planiranja jer postoji dosta prostora na teritoriji Srbije koji je neracionalno iskorišćen, prirodni resursi nisu u dovoljnoj meri iskorišćeni kao i mnoga druga bogatstva naše zemlje. Kao i ostale delatnosti, tako i prostorno planiranje, zavisi od stepena razvijenosti zemlje. Prema tome, vidimo uticaj same države na sistem prostornog planiranja. Možemo smatrati da je većeg značaja opšti koncept i pogled na razvoj i budućnost. U društvenom planiranju se više pažnje posvećuje ekonomskom rastu, a ne razvoju celokupne teritorije što nas je i dovelo do niskog stepena naše razvijenosti. Tako da, ako bi smo želeli da se naša zemlja nađe u grupi onih zemalja kod kojih je visok stepen razvijenosti, treba promeniti dosta toga u vođenju same države, kao i funkcionisanju Zakona u planiranju. Kod nas se pod prostornim planiranjem često podrazumeva raspoređivanje privrednih kapaciteta i nekih drugih infrastrukturnih objekata koje ima vrlo značajne dugoročne posledice na prostor. Treba imati u vidu da prostor definiše određene kriterijume razvoja. A kod nas, u celini, nije dovoljno razvijeno shvatanje da način organizovanja i korišćenja prostora predstavlja značajan deo troškova razvoja i reprodukcije. Troškovi planiranja su zaista veliki, ali kada se na kraju vide rezultati tog rada zaključujemo da li je sve to bilo vredno truda. Ne sme se štedeti na nekim stvarima koji se tiču boljeg života, jer će sve to unaprediti našu zemlju i dovesti je do zasluženog mestu u društvu.

Za pojam prostornog planiranja, možemo vezati i pojam budućnosti. Pošto je planiranje proces koji traje, teško je uraditi nešto od prostora a da to zadovoljava želje budućim generacijama. Uvek treba imati na umu da se

planira ono što će dovesti do poboljšanja standarda, da se ide u korak sa vremenom. Takođe, kao što sam već navela, plan treba da bude u skladu sa socijalnim, ekološkim i ekonomskim odlikama. U planiranju, bližem, a naročito daljem, treba obratiti pažnju šta će od toga što smo isplanirali trajati doveka, makar ako imamo u vidu posledice ljudske aktivnosti. Ipak, jedno je istraživati kako su se stvari menjale u prošlosti, makar i kroz dug istorijski period. Druga je stvar svhatiti šta je to uzrokovalo promene, a sasvim treća stvar pretpostaviti da li će baš ti isti uzroci izazvati i iste posledice. Da bi se kvalitetno planiralo, odnosno da bi se doneo kvalitetan plan, potrebno je dobro poznavati sredinu i naravno ne ugroziti je. Da bi se postikao efikasan željeni cilj, svakako da je važno pristupiti ozbiljno problemu i preprekama koji se nađu na putu ostvaranja tog cilja. Dakle, što više razumevanja i racionalnosti imamo za sredinu koja nas okružuje, to će sredina biti spašena i racionalno iskorišćena.

Literatura

1. Esad Ahmedagic, Organizacija preduzeca, Cikos, Subotica, 1996.

2. J. Forrest, Principles of sysems, Wright Allen Press, Massachuttes, 1968.

3. F. Tejlor, Naucno upravljanje, Rad, Beograd, 1967.