Књижевност и ј език, LV/ 1- 2, Београд, 2008. 159

821.163.4 1.09-311.1 Д есни ца В.

ОЛИВЕРА РАДУЛОВИЋ (Нови Сад)

ПРОЉЕЋА ИВАНА ГАЛЕБА ВЛАД А НА Д ЕСНИЦЕ

Чим више разноликих интерпретациј а латентно лежи у неком (драмском) тексту, тиме

ј е он пуниј и и богатиј и (Радуловић, 2005: 82).

Размишљање о Прољећима Ивана Галеба, роману Владана Деснице, пола

века после његовог настанка, у знаку ј е свођења књижевнокритичких и чита-

лачких утисака и коментара. К њиж евни опус Владана Д еснице свакодневно до-

ж ивљава проверу у култ урном прост ору и књиж евно-ист ор иј ском конт екст у

(Маринковић,1997, 12- 20). Реч ј е о ремек-делу писца кој и ј е дуго сазревао, а

резултати поетичког трагалаштва, животних спознај а и проникнућа утиснути

су у дело кој е ј е пуних двадесет година расло и мењало се с аутором постај ући

жанровски и тематско-проблемски суперт екст . Говоримо о хибридној врсти ко-

ј а ј е сажела и саобразила ауторове песме, приповетке и есеј е и, наново их кон-

текстуализуј ући, надградила. Ретко кој и писац поседуј е Десничино образовдње,

и нт ел ект у ал и зам и ш и ри ну у м ет н и ч ког п огл ед а н а свет - ш т о се д а зак љу ч ит и

на основу књижевних врсга у кој има се огледао: песма, приповетка, драма, ро-

ман, есеј , ликовна, музичка, позоришна и филмска критика. Када се наведеном

дода и писање филмских сценариј а и преводилачки рад са руског, италиј анског

и француског ј езика, ј асно ј е да се, с добрим разлозима, Владаном Десницом по-

н о с и и ср п ск а и х р ват с к а к њ и ж евн о ст .

Прољећа Ивана Галеба су типолошки одређивана као лирски и филозофски

роман, роман-есеј , роман-идеј а, монолошко-асоциј ативни роман, роман есенци-

ј алног искуства, антрополошки роман, постмодернистички експеримент — што

160 Оливера Радуловић

нам говори да ј е у питању књига с много лица и димензиј а. Реч ј е о тексту кој и

пише уметник, истодобно писац и музичар, кој и отвара питање идентитета, па

се нужно чита као роман о духовним и душевним координат ама умет ника. Јунак

и наратор ј е динамичан и стога недовршен лик, загледан у себе и запричан са

собом па лако пратимо садржај е његове свести; радо ћаска с читаоцем о свему

и свачему, понај пре о савременој литератури, замерај ући ј ој што ниј е довољно

интелектуална и што болуј е од фабулирања. Указуј е на нове димензиј е модерног

романа без фабуле; обриси приче, уколико се ј аве, само су повод за дигресиј у,

или детаљ кој и илуструј у. Тако особена проза захтева луцидног и образованог

читаоца кој и би могао да прати асоциј ациј е наратора и ексцентрично индивидуа-

лизованог ј унака, у неку руку, ј унак треба да личи на онога кој и чита. Будући да

ј е роман лирски, грађа ј е организована монолошко-асоциј ативно. Чит ав ј е про-

блем у т оме да човј ек изнађе некакав начин, некакву форму, у кој ој ће слободно

Mohu да пише шт о iog хоће (Десница, 1993: 128). Из наведеног ј е белодано да

се аутор беспоштедно борио за разградњу идеолошког концепта књижевности

ради стваралачких слобода. Десница примењуј е технику скривања, мимикрира-

ња писца, кој и промишља поетику, у поступку фикционализациј е ј унака кој и ј е

музичар и писац истовремено. Пошто протагониста преноси пишчеве ставове,

поништава се граница између писца и приповедача, кој и су обј едињени у истој

фигури1. Запажамо да аутор одустај е од приповедања због коментара кој и \yuie

главног ј унака. Тематизовање стваралачког процеса тако постај е доминанта па

се роман о уметнику преображава у роман о уметности (Маринковић, 1997: 17).

Десница ауторским коментарима кој е релативизуј е (они ј есу и нису његови, али

Галебови сигурно ј есу) повезуј е две само наизглед опречне особине модерне

прозе: поетизациј у и есеј изам.

У последње време запажа се пораст интересовања за Десничино дело и ука-

зуј е се на значај Прољећа Ивана Галеба како у хрватској тако и у српској књи-

жевности. Изашло ј е неколико драгоцених књига кој е бележе актуелан научни

тренутак: Владан Десница Хот имично искуст во: дискурзивна проза Владана

Деснице, двотомно издање кој е ј е приредио Душан Маринковић (Загреб, Про-

свј ет а, 2006). Драгоцене вредности су издања Библиотеке града Београда: Дј ело

наст ај е даље од писаћеi ст ола, Разговори са Владаном Десницом, кој е ј е при-

редио Јован Радуловић (Београд, 2005) и, изнад свега, Књиж евно дело Владана

Деснице, Зборник радова поводом 100-годишњице рођења писца кој и су уреди-

ли Јован Радуловић и Душан Иванић (Београд, 2007). Тако су сабрани нај бољи

познаваоци Десничиног стваралаштва и уприличени значај ни научни радови.

Констатовано ј е да ј е аутор склон аутоцитатности, да му ј е проза дигресивна и

отвореног типа, често са нултим обртом и отвореним завршетком са наговешта-

ј има постмодернизма.

1 Видети о томе рад Драгане Вукићевић „Монолитиост дела Владана Деснице", у: Књиж евно

дело ВладанаДеснице, уредници Јован Радуловић и Душан Иванић, Београд, 2007: 71- 87.

Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице 16 1

Потцртавао ј е, запажамо читај ући разговоре са знаменитим писцем, интер-

текстуалност као феномен модерне књижевности и указивао на значај читалач-

ког искуства за поетику писца: Текст указуј е више-мање само лоГичку мисао.

Међут им иодшексш износи подсвј есну и ирационалну садрж ину; он ст вара

ат м осферу и каж е више (Радуловић, 2005: 27). Роман Прољећа Ивана Галеба

ј е компонован од 73 фрагментарна поглавља, прецизниј е: начела конструкциј е

и деконструкциј е успостављај у равнотежу међу фрагментима кој и истовремено

функционишу самостално а имај у и свој е место у контексту целине дела. Иван

Галеб, суочен са смрћу, своди животни биланс називај ући текст кој и пише, испо-

вешћу, самот њачким солилоквијумом, неосмишљеним ж ивот описом, иреалним

дневником - чиме наговештава тенденциј у освај ања нових форми у процесу ра-

дикалне субј ективизациј е прозе.

Пораст интересовања за Прољећа Ивана Галеба не прати добра рецепциј а

међу средњошколском читалачком публиком. Иако ј е дело предвиђено за настав-

ну обраду са матурантима, нерадо се чита због медитативне густине текста, због

одсуства фабуле и особеног начина асоцирања, пишчеве пасиј е према детаљу

кој и ј е, често, важниј и од доминантног мотива. Прича неретко заврши у неком

ћорсокаку, наизглед неважној дигресиј и, поентирана безначај ном сценом или

детаљем. Због отежане рецепциј е многи наставници раде овај значај ан роман

само на ј едном одломку из читанке или га самоинициј ативно избацуј у из про-

грама правдај ући то одсуством интересовања ученика за дело. Како превазићи

проблем и наведене особености романа претворити у предности? К ако сачувати

ј едног значај ног писца, кој и ј е мост између реализма, модерне и постмодерне

прозе, од заборава и указати на његов историј ски значај , писца чиј е дело, попут

Андрићевог, има нај мање падова у српској књиж евност и, аутора без кога би,

коначно, зј апила празнина у развој у српске приповетке и романа? За превазила-

жење проблема значај на ј е, изнад свега, добра мотивациј а за читање! У том сми-

слу ваља истаћи да ј е Десница универзални писац, иако везан за далматински

миље, истовремено српски (са дискретним достој анством носи свој национални

идентитет), хрватски и медитерански (био ј е све то зај едно на ј едан хармони-

чан начин), чиј е се Hipe прољећа и смрт и могу играти на сваком простору и у

сваком времену, те имај у универзалну димензиј у. Битно ј е посветити значај но

време припремама за обраду дела и понудити нов начин читања романа: читање

као игру и креациј у. Прва могућност ј е подела на тематске кругове: детињство

(првих шест поглавља), лепота (17. поглавље), смрт (19. и 20. поглавље), позо-

риште (26. поглавље), жена и дете (51, 52, 53. поглавље), религиј а (20. и 28. по-

главље), страх од болести (22. поглавље), бесмртност (49. поглавље), патња (73.

поглавље) и самоћа (70, 71, 72, 73. поглавље) - што ј е могуће реализовати орга-

низациј ом групног рада: групе треба усмерити према пој единим темама и упути-

ти у истраживачко читање. Ваља инсистирати на извесности да се Иван Галеб у

потцртаној тематизованој проблематици огледа и обликуј е као личност, указати

на динамику мишљења ј унака, на идеј у да ј е човек промена, на колебљивост Га-

лебових ставова и измену перспективе (у односу на то да ли ј е дан сунчан или

162 Оливера Радуловић

тмуран), на различите ниј ансе осећања кој има бој и свој е рефлексиј е. Затим би

требало сабрати аналитичка запажања и, на основу њих, реконструисати психо-

лошки и антрополошки портрет Ивана Галеба. Друга могућност ј е повезивање

романа са Десничиним песмама (шест их ј е уграђено у темеље 72. и 73.погла-

вља: Подневни испит , Умуј е мудрац на сунцу, Доброст ива смрт , Механика бола,

Прољећа и Једност авност ) уз опажање да су измене изворног текста незнатне

а да ј е стих без насиља преточен у ритмички пренапрегнуту реченицу, што ј е

д оказ и сти нск е ср одн о ст и еп ск ог и лирског д иску рса, знак поет ичн ости рома-

на. Седам модернистичких приповедака из збирке Ty одмах поред нас : Балкон,

Мали из планине, Зашт о ј е плакао Слинко, Посј ет а у болници, Ty, одмах поред

нас, Делт а, Проналазак Ат ханат ика — пресељено ј е у роман и идеално стилски,

мотивски и проблемски уклопљено у контекст, уз нарочито функционалан рас-

поред фрагмената кој и се хармонично уклапај у у мозаичку структуру. Церебрал-

ност романа да се доказати присуством Десничиних есеј а: Како замишљам лик

умј ет ника, Записи о умј ет ност и и Маршналиј е о ирационалном у Прољећима

Ивана Галеба уз запажање да су неки преузети целовито, док су други есеј и,

разбиј ени на фрагменте, постали делови ј унакових солилоквијума чиме ј е аутор

свој е мисли позај мио себи сродном протагонисти. Добра ј е могућност и крену-

ти од раниј е насталих текстова ка роману, те тако поступно уводити ученике у

Десничину поетику и пратити како пресељени текстови функционишу у новом

контексту. Драгоцено ј е запазити да ј е модеран роман, речено кишовски, лонацу

ком се свашт а кува, и, с тим у вези, пронаћи одговоре на питања мења ли писац

структуру жанрова кој е уклапа у роман и у ком су правцу ишле промене, затим

како функционишу поглавља у односу на претходна и поглавља кој а следе, реч-

ј у: шта добиј амо поступком сеобе и фузиј е књижевних родова и врста у ј едној

хибридној творевини? Овим ј е створена проблемска ситуациј а кој а се решава

постепено - радом на тексту. Ваљало би анимирати креативно читање здружива-

њем поглавља по принципу сродности, асоциј ативности, доминирај ућих слика

пролећа и смрти, светлости и таме. Овде ј е згодно обратити пажњу на полариза-

циј у текста, на ритмичност реченице и поглавља, на писање налик компоновању

мелодиј е, повезати роман са модерним сликарством и музиком и обј аснити како

се уметнички сензибилитет осећа у свим сегментима структуре романа; нагласи-

т и да рит ам има п ред ност у одн осу на значење реч и , а да п ринц ип см ене т ем п а,

супротстављања тема, претапања различитих расположења и сензациј а одговара

промени мелодиј е, личи на начин компоновања музичког дела па се можеме го-

ворити о музик алности форме2. Страх од тмурног дана, као страх од нестанка,

прати ј ачање аудитивних ефеката у тексту, оснажуј е поверење у метафоре уха,

што ј е очекивано, будући да ј е ј унак романа музичар по животном опредељењу.

Нарочито ј е значај но поглавље о малом слепцу, фигури наратора, кој и зрачи по-

пут сунца, вођен скривеним светлосним ритмом, озарен унутрашњим видом ко-

2Упоредити: Влатко Павлетић, „Свако дјело вриј еди тачно онолико колико поетског садржи у

себи", у: Дјело наст ај е даље од uucahei ст ола, приредио Јован Радуловић, Београд, 2005: 37- 67.

Прољећа Ивана Гапеба Владана Деснице 16 3

ј и му отвара треће око и чини га интуитивним и прозирљивим. Треба указати и

на знаковитост и асоциј ативност имена ј унака Иван Гапеб,ј унака са завнчај ним

и завет ним именом, умет ника кој и не мож е избећи судбину т ла на кој е ј е сле-

т ео. Тиме се отвара омиљена модернистичка проблематика - а тиче се положај а

уметника у баналном свету кој и не веруј е у мит о уметности. Требало би указа-

ти на изразиту интроспективност протагонисте и склоност самоанализи. Имам

ут исак да ј едан будни унут рашњи судиј а процењуј е сваку реч (Павлетић, 2005:

71). Наведени цитат може бити повод за стилску анализу романа, уз акцентова-

ње особености Десничине лексике, пренапрегнутости значења речи, њихових

етимологиј а, ј езичких игара кој е су неретко у знаку антитеза (и оне играј у игру

пролећа и смрти), што ј е у вези са парадоксалном суштином живљења: тежњом

ка бесмртности и свешћу о коначности.

Нужно ј е пронаћи координате сваког писца чиј а се дела интерпретирај у те

показати како стваралац функционише у односу на књижевну породицу из кој е

долази. Незаобилазно ј е Д есницу повезат и с М атавуљем, указати на њихову

регионалну сродност, те потцртати подстицај е кој е интерпретирани писац при-

ма у смислу склоности ка анегдотском казивању (пронаћи поглавља анегдотски

обликована) и продубљеној психолошкој анализи. Нарочито треба нагласити

Десничину ирониј у, поступке гротеске и парадокса кој е он доноси из прве, реа-

листичке фазе свога стваралаштва, обој ене регионалним орнаментима, а кој е и

негуј е на матавуљевски начин у свој ој модернистичкој прози. Занимљиво би би-

ло ово илустровати на примеру 31. поглавља Прољећа Ивана Галеба кој е говори

о окрутном памћењу а поводом анегдотске сцене кој а демистификуј е Ивановог

ауторитативног деду. Аутор уводи ироничку и полемичку интонациј у као сред-

ство обликовања значења приче из неочекиваног угла. Тематски и асоциј ативно

везан за детињство, наведени фрагмент осветљава велике болове малих људи

описуј ући процес демаскирања идола. Било ј е то први пут да се унук застидео,

да ј е зажалио горостаса, кој и му ј е био више од оца, ј ер ј е, неосетно, склизнуо у

баналност и тако оскрнавио лепоту светлуцавих успомена. Једним малограђан-

ским гестом деда ј е помутио сећање на свој у умрлу мај ку, дечакову прабаку, и

уселио се у унукове успомене на трагикомичан начин. Оштрина Иванове слике

из сећања ниј е изгубљена упркос годинама, деда ј е, на неочекиваној породичној

представи кој ој присуствуј емо, изневерио свој у улогу, при том, добио изглед оце-

убице ( пој ава овако драматичне одреднице у контексту комичне приче оставља

утисак животне парадоксалности), скрнавитеља успомена, што ј е било довољно

да трај но пољуља трон сувереног владара породичног царства.

И во Андрић ј е писац близак Десници, кој и ј е био пажљив читалац и пошто-

валац његових приповедака (Иванић, 2007: 124). Запажа се сродност компари-

раних аутора када ј е у питању њихова приповедачка делатност и фазе кроз кој е

су прошли: реалистичку смењуј е модернистичка фаза - што ваља неизоставно

акцентовати у настави. Нагласити интертексту ални диј алог Владана Деснице с

нашим Нобеловцем, проблемско прожимање њихових текстова, те сродних по-

етичких ставова као и двосмерне, узај амне подстицај е упоређиваних писца. На

164 Оливера Радуловић

А ндрићев став из Беседе о причи и причању да приповедач и његово дело треба

да служе човеку и човечности надовезуј е се Десница: От крит и и формулиса-

т и неке ист ине о човј еку и око њеш, и т име, у коначној линиј и, од свој е ст ране

нешт о доприниј ет и вј ечит ом циљу : очовј ечењу човј ека -у т оме ј е крај ња свр

-

ха и дубљи смисао сваке књиж евне дј елат ност и (Десница, 2005: 78). На Андри-

ћево: свакоГ т реба пуст ит и да слободно прича, надовезуј е се Десница: треба

пронаћи форму кој а ће ослободити писца. Поетик а светлости обј едињуј ућа ј е

формулациј а за стваралаштво компарираних аутора, а доживљај и лепоте, бескра-

ј а, и слободе стваралаштва везани су за овај симболички наглашен мотив. Иако

ј е Андрић склон традиционалним епским формама и хроничарском казивању,

иако устај е у одбрану приче и причања у време када Десница брани модерни-

стички и наговештава постмодернистички концепт уметности нај ављуј ући смрт

фабуле у роману, Андрић ј е склон лирском дискурсу, по Палавестри, у питању

ј е скривени песник кој и у последњој фази стваралаштва сеже за поетском фан-

тастиком. Андрићев Ех Ponto креативан ј е поетски подстицај Прољећима Ивана

Галеба, а тематизовање детињства, идеј а да ј е дете мали човек, кој и носи кроз

свој млади живот прве болове, страхове и посрнућа, присутна ј е у Андрићевој

збирци пригтоведака Д ег/а.

Добра могућност у настави указуј е се и интертекстуалним повезивањем Ан-

дрићевих приповедака са мотивом светлости: Лет овање наj yiy и Слепац са 56. и

57. поглављем романа Прољећа Ивана Галеба - у циљу указивања на мотивску,

проблемску, симболичку и стилску сродност и откривање Десничиних креатив-

них импулса кој и делуј у подстицај но на Андрића. Још радикалниј е треба ићи

у примени наведене наставне методологиј е и указати на интертексту ални раз-

говор поетичке нарави два писца кој и истиче супротне позициј е у диј алогу Ан-

дрић - Десница, поводом три године раниј е написаног романа Проклет а авлиј а.

А ндрић заговара фабулирање модерне прозе, док се Десница залаже за роман у

ком се ништа не догађа. Овакво интертекстално повезивање могуће ј е остварити

ј ер се Андрићевом књижевном опусу целовито приступа у настави: заступљени

су сви аспект и његовог ст вар ал аш т ва - од првог д о ч ет врт о г разред а сред њ е ш к о-

ле. Избор из приповедне прозе, предвиђен за обраду у другом разреду средњег

образовања, могуће ј е искористити поводом Десничиног дела да би се освежила

сећања, сабрала читалачка искуства, упоредиле Десничине и Андрићеве припо-

ветке и романи, и изучено градиво контекстуално подигло на виши ниво, да би

се обезбедио ход од познатог ка непознатом и уклапање наставе у интерпретатив-

но-аналитичке и проблемске системе.

Приповетка Делт а добила ј е место у 56. поглављу Прољећа Ивана Галеба

у кој ем ј унак тематизуј е писање приче у кој ој ј е, на самом почетку, наговештен

необичан случај . Причасе своди нај едну просту реченицу: нестао ј е човек. Про-

мишљај ући о могућностима гранања приче, Галеб, музичар кој и пише роман,

слушај ући музику свој е душе, констатуј е да битне ствари не чине истину, да

су неопходни неважни детаљи, помоћу кој их, потом, гради причу. Све ј е у тој

причи било неважно и обично до изненадног обрта кој и чини заокрет ка ирацио-

Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице 16 5

налном - ј едан човек ј е изашао у уобичај ену шетњу и ниј е се вратио кући. К ад ј е

у пшт ању ениш а, бесмислено ј е ићи пут ем нај вероват ниј еГ: да серадило о нај ве-

роват ниј ем, ениш е не би ни било (Десница, 1993: 376). Тако се наратор, вршећи

реконструкциј у могућих догађај а, опредељуј е за нај ирационалниј у могућност.

Заговарај ући немиметички концепт уметности отвара врата стваралачкој машти.

Поставља питање могу ли се све могућности претпоставити. Нагласивши жи-

вотну очекиваност и баналност, супротставља им чудо пишчеве имагинациј е

сугеришући да ј е уметност изнад живота. Наратор, потом, осветљава познате

околности у кој има се породица несталог налази: противречна осећања, несигур-

ности, кривице, стање страха од повратка несталог кој и изазива осећај напето-

сти. Писац на кишовски начин из романа Мансарда тематизуј е писање романа

кој и се грана из приповетке, гради више могућих обрта приче кој а у зависности

од њихове природе, постај е реалистичка, криминална, хумористичка, трагична,

мистификована прича. Предвиђене су могућности да ј е ј унак убиј ен, страдао

у несрећи, да ј е извршио самоубиство, да се изгубио, да ј е ненадано оболео од

амнезиј е, дај е побегао. У сагласј у с наведеним ј е и епилог приче3. Закључак ј е

да снага обрта и ефектан епилог чини суштину приче. Потом су све могућности

одбачене као мало вероватне. Делт а добиј а димензиј е пародиј е, прожета ј е број-

ним животним парадоксима, финим цинизмом усмереним ка сумњи у човекове

моћи расуђивања. Јунака гради антиј унаком имагинациј а његове љубоморне же-

не тако да прича добиј а елементе пародиј е. Критизерство се прозире у мистифи-

кациј и моћи тај анствених секти кој има ј е, можда, ј унак припадао и кој е су га,

сва ј е прилика, одвратиле од породице, удаљиле од дома. Нерешена загонетка

одласка чини несталог, иначе обичног, непривлачног ј унакај едне животне при-

че - занимљивом особом. Наратор врши, на послетку, реконсгрукциј у догађај а

тако што причу разлистава епилошки - делтом различитих могућности чиј и ј е

врхунац пливање кроз ваздух, ходање свим стазама истовремено — кој е на крила-

т и ход и личи .

Андрићева приповетка Лет овање на j yly обј ављена ј е у „Политици" две

године после Прољећа Ивана Галеба. Јунакј е аустриј ски професор Алфред Нор-

гес кој и са женом долази у ј едно приморско место кој е га одбој но дочекуј е тако

да му се чини да у њему нема ни реда ни живота. Већ на почетку се наговештава

необичан догађај кој ем време приче хрли у сусрет.У њој се, наизглед, ништа не

дешава, да би се завршила мистичним нестанком професора кој и се уздигао у

покренута небеса. Професор ј е историчар кој и пише монографију о Филипу II,

дакле, рационална природа. М еђутим, његов преображај почиње изненада, под

утицај ем сунца и светлости, у вези ј е с привиђењем у обличј у човечуљка кој и

мора бити господар покренутих светова. Taj сј ај т о ј е чудесни ст рми и зањихан

мост по коме се човек пење без т еж е и без Граница (А ндрић, 1981: 253). Епи-

лог приче ј е сродан Десничиној Делт и - човек ј е ј едног ветровитог дана нестао

3 Данило Киш у Симону Чудошворцу гради новелу с два епилога подстакнут, између осталог,

и Десничином Д елт ом.

16 6 Оливера Радуловић

успевши се негде у висину крилат им ходом. Потом се указуј е на исти случај од

годину дана раниј е: нестао ј е човек по истом таквом дану и ниј е нађен (случај-

ност или архетип). Ниј е помогла ни очај на жена, ни узнемирена родбина, ни са-

весни полицај ци, нити новине кој е су обј авиле вест о необичном нестанку чове-

ка. Поређењем Десничине и Андрићеве приче утврђуј е се сродност у тематском

смислу, на фабуларном плану, у неочекиваном обрту и фантастичном епилогу.

Белодано ј е да ј е прича завршила у некој делти, кој а сабира све могућности, а

подстакнута ј е Десничиним путоказима, и буј а у пределима чисте фантастике4.

Приповетка Слепац, обј ављена у „Летопису Матице српске" у децембру

1975, нађена ј е у пишчевој заоставштини, а две године касниј е ушла ј е у састав

збирке Кућа на осами. Запажа се сличноет са симболом слепца код Деснице кога

обасј ава и води унутарња свет лост у свакоме од нас. Реч ј е о обневиделом ј уна-

ку кој и се креће вештиј е од људи кој и добро виде захваљуј ући златном ј агњету

кој е га води. Иван Галеб себе често види као слепца, слепцем и назива себе у ро-

ману да би проговорио о уметниковој инту итивности и видовитости, нарочитој

обдарености, у односу на друге људе, а ипак, и о прикраћености када ј е у питању

практична раван живота. Helgj e дубоко у нама чам и окован и слиј еп неко, али на

ј едан дубљи начин мудар, мудриј и од нас (Десница, 1993: 175). Андрић понавља

древну свезнај ућу причу, бај ковите структуре митско-легендарне симболике, о

обневиделом човеку кога води златно ј агње чиј е ј е постој ање везано за тај ну.

Десница овај мотив развиј а у 57. поглављу Прољећа Ивана Галеба кој е прераста

у причу о слепом дечаку, несрећним случај ем осталом без вида, кој и носи суи-

це уместо главе и тако сам постај е извор светлости у самотној болничкој соби

Ивана Галеба. Златни дечак, као златно ј агње, материј ализована ј е визиј а самог

уметника из дечачког доба, из времена одушевљавања играма светлости и звуци-

ма виолине. Дечак ј е изложен зрачењу сунца кој е не залази, унутрашњег сунца

кој е га води стварај ући му неслућене сензациј е у згаслим очним живцима! Реч ј е

о идеј и да уметност често личи на жртвеник, тако уметник мора да извади очни

ж ивац да би от ворио унут рашњи вид жртвуј ући живот стваралаштву.

Владан Десница ј е претеча постмодерне прозе. О томе треба говорити да

би се начинио мост ка темама кој е следе и писцима као што су Д анило К иш ,

Борислав Пек ић и Давид Албахари, кој и су као залут али у школске програме,

упркос значај ном месту кој е припада њиховом стваралаштву, ј ер ученици нису

упознати са важношћу њихових поетика нити стваралачких поступака, а уколи-

ко се синхрониј ски и диј ахрониј ски не повежу са модерном прозом, изостаће

одговарај ућа рецепциј а њихових дела. Већ у Десничином роману наилазимо на

постмодернистичке поступке деконструкциј е, разбиј ања већих на мање припове-

дачке целине, жанровске алузиј е кој е иду у правцу иновирања романа као врсте.

Аутор ствара свест о тоталном тексту у оквиру ког функционише и његов роман.

Поетизациј а прозе, могућност претакање прича у песме, слагања реченица у сти-

' Нестанак ј унака изазива страх, неизвесност и кривицу у онима кој и остај у.

Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице 16 7

хове, метафоризациј а текста, покушај да се роман сажме на простор новеле,5 ин-

телектуализам, есеј изациј а, умеће калемљења - приближавај у интерпретираног

аутора Данилу Кишу, а трагање за одговарај ућом формом романа у Mancapgu

аналогно ЈеДелт и кој а разматра различите могућности писања приче. Потрага

за несталим оцем, реконструкциј а његовог лика на основу избледелих прича и

сећања - присутни су код Киша и Деснице и у вези су са раним ј адима и буђе-

њем уметничких порива. Прича о судбини уметника у свету, о његовој варљивој

природи, о ремитизациј и његовог живота - зај едничка ј е овом т рој ст ву наше

прозе: Десница, К иш, Пекић. Занимљиво би било поредити Десничина Прољећа

Ивана Галеба са Пекићевим романом Успење u суноврат Икара Губелкиј ана у

ком су сродне митске асоциј ациј е, као и позициј а уметника кој и ј е прекорачио

свој е границе и дошао до стваралачког врхунца, али зато следи казна - пад. Иван

ј е попут Икара загледан у свој у смрт кој у прижељкуј е попут сунчаног дана, а

из тог погледа настај у романи кој и тематизуј у уметникову свест о ограниченим

стваралачким моћима.

Прољећа Ивана Галеба пародирај у, у 49. поглављу насталом сеобом при-

поветке Проналазак Ат ханат ика, кој а говори о човековом стремљењу вечном

животу, идеј у бесмртности кој а ј е присутна у литерату ри од Епа о Гил1амешу .6

Ову целину ваља издвој ити из романа приликом интерпретациј е ј ер тематизуј е

поетику будућег фантастичног романа о проналажењу лека против смрти. Фан-

тастичан роман, у жанровском смислу, интригира младу генерациј у а новели-

стичко поглавље ј е, речено кишовским ј езиком, роман на длану . Занимљиво ј е,

са наставног аспекта, интертекстуално повезивање овог сегмента Д есничиног

романа са древном књижевношћу као и откривање архетипске ситуациј е у усре-

ћитељским прој ектима кој е у свом стваралачком опусу демаскира Пекић. Функ-

циј а ове целине ј е да преко ј едног мотива повеже древну и модерну прозу и тако

сугерише идеј у тоталног текста, али и да проговори о лековитој смрти. Смер

негативне утопиј е кој им иде прича о Атханатику, ремитизациј е и пародиј е усре-

ћитељских прој еката, може се разумети као претеча Пекићевог поступка разара-

ња мита о човековом спасењу помоћу научних и техничких достигнућа кој а се

преображавај у у човекову пропаст. Можемо запазити и пародиј у прометеј ског

мита о напретку човека и библиј ског мита о савршеном свету чиј е стварање пред-

стој и. Постој е могућности повезивања Пекићеве збирке новела Нови Јерусалим

са романом Прољећа Ивана Галеба чиме се остваруј е суштинско повезивање

д в а т е к с т а .

Уклапање Десничиног стваралаштва у европски контекст ј е веома значај но

ј ер нам аутора открива у новом светлу, као европског писца. Могућности кој е

отварај у наставни програми иду у правцу повезивања са егзистенциј алистичким

романом Албера К амиј а Ст ранац. Осећање апсурда доминира у Прољећима

5 Свако новелистичко поглавље романа је грађа зај едан нови роман упркос привидној статици.' Видети: Јован Делић, „Чежњазабесмртношћу и негативнаутопиј а

", у: Књиж евно дело Влада-

на Д еснице, приредили Јован Радуловић и Душан Иванић, Београд, 2007

16 8 Оливера Радуловић

Ивана Галеба по Гај у Пелешу, па се Иван може повезати с Мерсоом кроз архе-

типску егзистенциј алну ситуациј у суочавања са смрћу, побуне против празног

и неосмишљеног живота, отуђења, баналности и конвенционалности. М отив

сунца на симболичан начин повезуј е компарирана дела, наглашава човекову не-

моћ пред слепилом последње таме. Камиј еви есеј и (на пример Апсурд u самоуби-

ст во) могу се довести у контекст приповетке Балкон у 22. поглављу романа.

Закључуј емо дај е роман Прољећа Ивана Галеба веома значај ан ј ер повезу-

ј е књижевну традициј у и савременост, те наговештава постмодерне стваралач-

ке посту пке. Дело ј е у интертекстуалном смислу права мала ант олошј а српске

књижевности и готово да нема значај ниј ег писца са кој им Десница ниј е, у креа-

тивном диј алогу. Овим радом нису исцрпљене могућности контекстуализациј е

пој единих дела на кој а упућуј у Прољећа Ивана Галеба те ј е на наставнику да

примени, на креативан начин, ј едан од понуђених интертекстуалних приступа

на новим примерима, не бој ећи се натпрограмских искорака, онако како би то

аутор очекивао од свој их инвентивних читалаца.

Л И Т Е РА Т У РА И И ЗВ О РИ

Андрић 1981: И. Андрић, Знакови, Београд.

Андрић 1981: И. Андрић, Кућа на осами, Београд.

Бук ић 1981: Букић, „Структура романа прољећа Ивана Галеба", у: Ст рук-

т ура романа, Бања Лука.

Вук ићевић 2007: Д . Вукићевић, „Монолитност дела Владана Деснице", у:

К њиж евно дело Владана Деснице, приредио Јован Радуловић, Београд, 71- 86.

Делић 2007: Ј. Делић, „Чежња за бесмртношћу и негативна утопиј а" у: К њи-

ж евно дело Владана Д еснице, приредио Јован Радуловић, Београд, 35- 70.

Десница 1993: В. Десница, Прољећа Ивана Галеба, Београд.

Иванић 2007: Д . Иванић, „Мотив гриј еха у приповј еткама Владана Десни-

це", у : К њиж евно дело Владана Д еснице, приредио Јован Радуловић, Београд,

118- 13 2 .

К ораћ 1989: С. Кораћ, „Тематски кругови у Десничином роману Прољећа

Ивана Галеба", у: Пат ња и нада, есеј и, Загреб.

М аринковић 2006: Д. Маринковић, „Игре Владана Деснице", у: Просвј е-

т а, година 4, број 26.

М аринковић 2006: Д . Маринковић, Владан Десница Хот имично искуст во,

двот омно издање, Загреб, Просвј ет а, 12- 21.

М илошевић 1978: Н. М илошевић, „Дух модерног времена у Прољећима

Ивана Галеба", у: Зиданица на песку : књиж евност и мет афизика, Београд.

Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице 16 9

Радуловиђ 2005: Ј. Радуловић, Д ело насшај е даље од uucahel сшола, Бео-

г р ад .

Радуловић 2007: Ј. Радуловић, Књиж евно дело Владана Деснице, зборник

радова, Београ.