1

VISOKA STRUKOVNA ŠKOLA ZA PREDUZETNIŠTVO

Seminarski rad iz Privrednog prava

PRAVO SVOJINE

MENTOR STUDENT

dr Vladan S. Perišić Marković Dušan

Beograd, 2011

2

SADRŽAJ

UVOD ……………………………………………………………………………………………3

I POJAM I OPŠTE KARAKTERISTIKE……………………………………………………..4

II SVOJINSKA OVLAŠĆENJA……………………………………………………………….4

III NAĈIN STICANJA PRAVA SVOJINE……………………………………………………5

1) DERIVATIVNO STICANJE PRAVA SVOJINE………………………………………...6

2) ORIGINIERNO STICANJE PRAVA SVOJINE…………………………………………8

3) STICANJE PRAVA SVOJINE OD NEVLASNIKA……………………………………..8

IV ZAŠTITA SVOJINE………………………………………………………………………….9

1) REIVINDIKACIONA TUŢBA…………………………………………………………...9

2) PUBLICIJANSKA TUŢBA……………………………………………………………..10

3) TUŢBA ZBOG SMETANJA ODNOSNO UZNEMIRAVANJA……………………….11

V PRESTANAK PRAVA SVOJINE…………………………………………………………...12

VI ZAKLJUĈAK………………………………………………………………………………..13

IZABRANA LITERATURA…………………………………………………………………….14

3

UVOD

Deo graĊanskog prava, stvarno pravo reguliše neposrednu pravnu vlast na stvari. Kako se stvari

ne mogu same razmenjivati, tako njihvu razmenu na trţištu mogu vršiti njihovi vlasnici, odnosno

kako se nazivaju titulari. Sa stanovištva prava, svojina kao pravo, uspostavlja na stvarima i to

kao pravo svojine, aimaoci prava svojine odreĊuju se kao titulari, odnosno nosioci prava svojine.

Osim prava svojine, na stvarima se mogu uspostaviti , odnosno imati i druga stvarna prava, kao

što su pravo zaloga i pravo sluţbenosti. Stvarno pravo se bavi pitanjima koja su vezana za

pojmovno odreĊenje stvari u pravu, zatim utvrĊivanjem prava koji se mogu imati na stvarima,

sadrţina ovih prava kao i odnosi izmeĊu subjekata povodom stvari. Stvarna prava su apsolutna

prava jer deluju prama svima, što znaĉi da svako mora poštovati tuĊe stvarno pravo, a ona su

taksativno odreĊena. Najznaĉajnija stvarna prava su : pravo svojine, pravo zaloge i pravo

sluţbenosti. Za sticanje i vršenje stvarnih prava od znaĉaja je drţavina, kao stvarnopravni

institut, koji se pojmi kao faktiĉka vlast na stvari.

4

I POJAM I OPŠTE KARAKTERISTIKE

Jedan od osnovnih pranih instituta pravnog sistema predstavlja pravo svojine, a istovremeno

predstavlja predpostavku ekonomskog i celokupnog društvenog sistema. Pravo svojine je najšire

pravo drţanja, korišćenja i raspolaganja jednom stvari koje se moţe isticati prema trećim licima.

U našem pravu „jemĉi se mirno uţivanje svojine i drugih imovinskih prava steĉenih na osnovu

zakona“.1 Pravo svojine je stvarno pravo koje se moţe imati na stvarima, a objekat prava svojine

su stvari u pravu. Odnosno, pravo svojine je samovlast na stvarima koju ima nosilac ovog prava,

koji se naziva titular prava svojine. Pravo titulara svojine moraju poštovati svi, odnosno u

obavezi su sva lica da se suzdrţe od povrede i ugroţavanja tog prava.

U pogledu vremenskog trajanja, pravo svojine je neograniĉeno, jer postoji dok postoji sama stvar

koja je predmet ovog prava. Pravo svojine je najšire i šireg od stvarnog prava koje se moţe imati

na stvari nema. MeĊutim, to ne znaĉi da je pravo svojine bez ikakvog ograniĉenja, što znaĉi da je

pranim pravilima na odreĊeni naĉin ograniĉeno. Svaki pravni poredak predviĊa odreĊena

ograniĉenja za pravo svojine, koja mogu biti u pogledu, predmeta, tj. u stvarima na kojima se

moţe imati pravo svojine, sadrţine prava svojine i subjekata koji mogu biti nosioci prava

svojine.2

Krajem XIX i poĉetkom XX veka, nastala je teorija zabrana zloupotrebe subjektivnih graĊanskih

prava, na osnovu kojih nije dozvoljeno vršenje prava sa namerom da se drugom škodi. MeĊutim,

nije dozvoljeno ni prekomerno vršenje prava u objektivnom smislu, bez namere da se naškodi

drugome. Zloupotreba prava u iznetom smilsu sankcionisana je u obavezom naknade štete,

ponekad i zabranom vršenja aktivnosti kojom se drugom stvaraju preterane smetnje, ili

upotrebom neprava u kojima se izbegavaju štetne posledice za druge.

II SVOJINSKA OVLAŠĆENJA

Tri ovlašćenja koja u sklopu prava svojine ĉine svojinska ovlašćenja su:

1) ovlašćenje drţanja,

2) korišćenja i

3) ovlašćenje raspolaganja.

1 Ustav Republike Srbije (Sl. gl. RS”, br. 98/2006)

2 Ibidem, čl. 58.

5

Ovlašćenje drţanja ogleda se u pravnoj mogućnosti da se ima faktiĉka vlast na stvari, odnosno

da se stvar ima u drţavini. Vlasnik stvari ima ovlašćenje drţanja stvari, odnosno pravo da stvar

koristi, da je upotrebljava i zadovoljava svoje potrebe. Ima pravo da je koristi shodno njenoj

nameni ili na drugi naĉin, alisaglasno pravu. Ovlašćenje da upotrebljava stvar, da je poseduje

podrazumeva i ovlašćenje titulara da ovo ovlašćenje ustupi drugim licima, ne prenoseći pro tom

pravo svojine.3

U sluĉaju da titular, odnosno vlasnik stvari, ima ovlašćenje plodouţivanja ono mu daje pravo da

pribira plodove i druge prihode koje daje supstancija stvari. Titularu pripada stvar, a samim tim i

njena supstancija, te moţe ubirati i iskorištavati, odnosno eksploatisati njene plodove. Kako je

titular ovlašćen da moţe da ubire i uţiva plodove stvari, takoĊe mu daje mogućnost da ih ustupi

drugim licima, a da pritom ne vrši prenos prava svojine.

Ovlašćenje raspolaganja je ono ovlašćenje po kom se prepoznaje vlasnik, odnosno titular stvari.

Sa ovim ovlašćenjem stiĉe se i pravo svojine. Ovlašćenje raspolaganja daje vlasniku mogućnost

da stvarima raspolaţe faktiĉki, pravno ili delimiĉno. Faktĉko raspolaganje predstavlja opravke,

prepravke, pa ĉak i iscrpljivanje cele supstance, a pravno da preuzima pravne akte kojima će

potpuno raspolagati stvarima, odnosno prenos prava svojine. Delimiĉno raspolaganje je

mogućnost da titular prenese ovlašćnje upotrebe ili plodouţivanja ili oba ovlašćenja. Ovlašćenje

korišćenja i plodouţivanja odnose se na upotrebnu vrednost stvari, a ovlašćenje raspolaganja na

vrednost stvari.4

III NAČIN STICANJA PRAVA SVOJINE

Poznata su dva naĉina sticanja prava svojine u pravu, a to je redovan naĉin sticanja prava svojine

i jeda naĉin koji se javlja kao izuzetak. Pod redovni naĉin sticanja prava svojine ubrajamo:

derivativni, odnosno izvedeni i orginerni, odnosno izvorni. Oni koji spadaju u izuzetke su

sticanje prava svojine od nevlasnika i nazivamo ga iregularnim.

3 L. Spirović-Jovanović, LJ. Dabić, Trgovinsko pravo(Poslovno pravo),Centar za izdavaĉku delatnost Ekonomskog

fakulteta u Beogradu, 2011, str. 95. 4 Ibidem, str. 95.

6

1) DERIVATIVNO STICANJE PRAVA SVOJINE

Derivativan naĉin sticanja prava svojine takav naĉin sticanja kod kojeg novi vlasnik svoje pravo

svojine izvodi iz prava svojine prethodnog vlasnika. Da bi se na ovaj naĉi steklo pravo svojine

neophodno je ispuniti dva uslova, a to su: 1) da postoji pravni osnov,odnosno pravno podloga za

prenos i 2) da postoji zakonit naĉin prenosa. U našem pravu se insistira na sledećim uslovima:

da je prenosilac bio zaista vlasnik stvari, da postoji punovaţan ugovor upravljenna prenos

svojine (prodaja, razmena, poklon), i da je izvršena prodaja.

Pravni osnov predtavlja zakljuĉeni pravni posao na osnovu kojeg se vrši prenos prava svojine.

Mora biti punovaţan, a njegov cilj mora biti prenos prava svojine. Samo tako zakljuĉen i

punovaţan ugovor ima obligaciono dejstvo. Nema za posledicu prenos prava svojine, odnosno

nema translativno dejstvo. Svojina sa starog vlasnika na novog vlasnika prelazi tek izvršenjem

pravnog posla.

Od stvari koja je predmet pravnog posla zavi naĉin prenosa prava svojine. Na osnovu pravnog

posla pravo svojine na pokretnu stvar stiĉe se predajom te stvari u drţavinu sticaoca.5, meĊutim

pored ovog postoje i posebni sluĉajevi i zakonom su odreĊeni. Na osnovu pravnog posla pravo

svojine na nepokretnu stvar stiĉe se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući naĉin

odreĊen zakonom.6 Kada se pravo svojine stiĉe njihovom predajom, ona moţe biti fiziĉka,

odnosno faktiĉka ili simboliĉna. Primer za fiziĉku predaju su: kad je reĉ o manjim stvarima,

predaja stvari radi sticanja prava svojine vrši se iz ruke u ruku, a kad je reĉ o abastim stvarima,

predaja stvari vrši se ostavljanjem stvari na naznaĉeno mesto.7 Simboliĉka predaja je predaja

kljuĉeva od stana i sliĉno. U sluĉaju ugovora o prodaji, vlasnik stvari, odnosno prodavac ostaje

sve do momenta njene predaje drugom licu, odnosno kupcu. Ovo vaţi za pokretne stvari, a u

smislu nepokretnih stvari sve do momenta njenog upisa u registar. Postoje dva sistema sticanja

prava svojine na osnovu ugovora, a to su sistem predaje i translativni sistem. Zakljuĉen ugovor u

sistemu predaje predstavlja samo pravni osnov za prenos prava svojine, meĊutim na osnovu

njega ne vrši stvarni prenos tog prava. Neophodno je za svarni prenos sticanaj prava da vlasnik

preda stvar pribavioc nakon zakljuĉenog ugovora. Dovoljno je da predaja bude usmerena u cilju

5Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa,(“Sl. list SFRJ”, br. 6/80, 36/90 I “Sl. list SRJ”, br. 29/96) ĉl. 34.

stav 1. 6 Ibidem, ĉl. 33. stav 1.

7 L. Spirović-Jovanović, LJ. Dabić, Trgovinsko pravo(Poslovno pravo),Centar za izdavaĉku delatnost Ekonomskog

fakulteta u Beogradu, 2011, str. 96.

7

prenosa prava svojine i da su saugovaraĉi u tome saglasni.8 Najveći broj zemalja u svetu

primenjuje ovaj sistem zakonodavstva, ukljuĉujući i Srbiju.

Suština translativnog sistema sticanja prava svojine je u tome što zakljuĉeni ugovor proizvodi

sledeće, da pravo svojine prelazi na pribavioca, iako stvar koja je predmet zakljuĉenog ugovora

nije predata. Ovakav sistem je karakterisitĉan u francuskom, italijanskom i u engleskom

zakonodavstvu. Pravne posledice ovakvog naĉina prenosa prava svojine na osnovu ugova

ogledaju se u tome da pribavilac snosi rizik za sluĉaj propasti stvari još od momenta zakljuĉenja

ugovora, njemu pripadaju plodovi predmetne stvari , prodavĉevipoverioci mogu prodatu, a

neprodatu stvar zapleniti i prinudno pradti radi namirenja svog potraţivanja prema njemu.

Sticanje prava svojine ugovorom na nepokretnostima je regulisano Zakonom o prometu

nepokretnosti. Nepokretnosti obuhvataju sve vrste zemljišta, zgrade, posebni delovi zgrada

(stanovi, poslovne prostorije, garaţe), i drugi graĊevinski objekti. Prema zakonu, promet

nepokretnosti jeste rapolaganje nepokretnostima pravnim poslom i to:

1) prenos prava svojine na nepokretnost sa jednog na drugo lice, uz naknadu ili bez

nakanade,

2) prenos prava korišćenja na nepokretnost u drţavnoj svojini sa jednog na drugog nosioca

prava korišćenja na nepokretnost u drţavnoj svojini,

3) prenos prava u pogeldu raspolaganja nepokretnosti u društvenoj svojini sa jednog na

drugog nosioca prava na nepokretnosti u društvenoj svojini.9

Ugovor o prometu nepokretnosti mora da bude zakljuĉen u pisanoj formi, a potpisi ugovaraĉa

overeni od strane suda, u protivnom takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo. U sluĉaju da je

ugovor zaljuĉen u pisanoj formi sa popisima ugovaraĉa, ali da nisu overeni od strane suda, sud

moţe da prizna pravno dejstvo ugovora samo pod zakonom utvrĊenim uslovima: da je ugovor

ispunjen u celini ili preteţnim delom, da nije povreĊeno pravo preĉe kupovine i da nije povreĊen

prinudni potpis. Upisom nepokretnosti u katastar nepokretosti siĉu se stvarna prava i prava

svojine na nepokretnost, pa brisanjem prestaju.

8 Ibidem, str. 96.

9 Zakon o prometu nepokretnosti (“Sl. gl. RS”, br. 42/98), ĉl. 2. stav 1. taĉka 1.,2. I 3.

8

2) ORIGINERNO STICANJE PRAVA SVOJINE

Ovakav naĉin sticanja prava svojine predstavlja izvorni naĉin sticanaj prava svojine. Postoji više

naĉina sticanja prava svojine na ovakav naĉin: odrţaj, akumulacija, priraštaj i okupacija.

Odrţaja- je sticanje prava svojine na osnovu drţavine koja ima odreĊene kvalitete i koja je trajala

zakonom odreĊeno vreme. Odrţaja je trijumf fakata nad pravom: nevlasnik koji se neko vreme

ponašao kao vlasnik postaje vlasnik, vlasnik koji nije vršio pravo svojine prestaje biti vlasnik.

Kao i zastarelost, i odrţaj se zasniva na ideji nevršenja prava. Poverilaca zna ko mu je duţnik i sa

te strane je uvek u mogućnosti da spreĉi zastarelost, dok vlasnik usled odrţaja moţe izgubiti

pravo svojine i kada ne zna kod koga je stvar, pa je prema tome u objektivnoj nemogućnosti da

vrši svoje pravo. To pokazuje da je odrţaj manje sankcija za indolentnost i nemar u vršenju

prava, a više ustanova u opštem društvenom interesu: on po definiciji znaĉi pretvaranje faktiĉkog

stanja u pravno i kao takav faktor pacifikacije odnosa posteje otvorena pitanja, ĉime se doprinoci

ostvarenju vaţne društvene potrebe za stabilnošću i izvesnošću u pravnim odnosima.

Akumulacija- je definisana na sledeći naĉin: kad se spoji liĉni rad i materijal u liĉnu svojini, tada

novi proizvod, nova stvar, pripada licu ĉiji je rad i ĉija su sredstva. On postaje plasnik te nove

stvari izvorno.10

Priraštaj- kada doĊe do nastajanja nove celine spajanjem dva ili više materijala, a koji pripadaju

razliĉitim licima, postavlja se pitanje ko je vlasnik te celine. Odgovor, odnosno rešenje zavisi od

toga da li je reĉ o pokretni ili nepokretnim stvarima. Do priraštaja moţe doći na dva naĉina:

usled ĉovekove aktivnosti ili spontano.

Okupacija- sticanje prava svojine na pokretnoj stvari koja je niĉija predstavlja okupaciju. Stvar

koja je odbaĉena, nad kojom se vlasnik odrekao prava svojine, postaje niĉija stvar. Onaj ko je

prvi prisvoji, okupira, stiĉe pravo svojine okupacijom. Na nepokretnost se ne moţe steći pravo

svojine. 11

3) STICANJE PRAVA SVOJINE OD NEVLASNIKA

Prema pravilu prava da niko ne moţe preneti više prava na drugog nego što i sam ima (Nemo

plus iuris ad alium transfere potest, quam ipse habet). Nevlasnik prema tome ne moţe preneti

pravo svojine, jer ga i ne poseduje. Naravno, postoje i izuzetci, a to su u sluĉaju: ako je stvar

10

L. Spirović-Jovanović, LJ. Dabić, Trgovinsko pravo(Poslovno pravo),Centar za izdavaĉku delatnost Ekonomskog

fakulteta u Beogradu, 2011, str. 98. 11

Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa,(“Sl. list SFRJ”, br. 6/80, 36/90 I “Sl. list SRJ”, br. 29/96) ĉl. 32.

stav 2.

9

pokretna, ako je sticalac svestan( da nije znao ili da nije iz okolnosti mogao znati da je prenosilac

nevlasnik), ako je savesnost postojala u momentu zakljuĉenja ugovora i ako alternativno bude

ispunjen još jedanod uslova. To su: da je stvar pribavljena na javnoj prodaji, da je stvar

pribavljena od lica koje obavlja prodaju u vidu vršenja svoje delatnosti, da je stvar stekao od lica

koje ima savesnu i zakonitu drţavinu.12

IV ZAŠTITA SVOJINE

Oduzimanje stvari vlasniku ili smetanjem svojine moţe se definisati kao povreda svojine. U

sluĉaju povrede svojine postoje dve vrste tuţbi: svojinske tuţbe za povraćaj stvari,odnosno

reivindikaciona tuţba i publicijanska tuţba, i svojinska tuţba protiv smetanja svojine.

U sporovima kod svojinskih tuţbi se raspravljaju i pravna pitanja, odnosno pravo svojine, jaĉeg

pravnog odnosa drţavine i drugi.

1) REIVINDIKACIONA TUŢBA

Tuţba vlasnika stvari za povraćaj stvari protiv drţaoca kod kojeg se stvar nalazi je

reivindikaciona tuţba. Da bi uspeo sa svojim tuţbenim zahtevom, tuţilac mora dokazati da je

vlasnik, što praktiĉno znaĉi da mora dokazati ĉinjenice na osnovu kojih je stekao pravo svojine,

a koje su, opet razliĉite u zavisnosti od naĉina sticanja. Tako, vlasnik koji se poziva na radovan

odrţa mora dokazati da je kroz zakon odrĊeno vreme imao zakonitu drţavinu. Savesnost ne mora

dokazati jer se pretpostavlja. Onaj ko se poziva na derivatno sticanje mora dokazati postojanje

punovaţnog osnova i naĉina sticanja, kao i to da je prethodnik imao pravo svojine. Ako je i

prethodnik stekao od vlasnika , mora dokazati da je i prethodnikov prethodnik bio vlasnik, sve

do onoga koji je stekao odrţajem. Stvari su dosta olakšane time što je za dokaz prava svojine na

nepokretnosti dovoljno podneti izvod iz zemljišnih knjiga odnosno tapiju, a kad su u pitanju

pokretnosti tuţilac se moţe pozvati na pravila o odrţaju i kada je stekao derivatnim putam.

MeĊutim, to samo pod uslovom da ispunjava uslove za odrţaj. Tuţilac mora da dokaţe da je

postao vlasnik, ali ne mora dokazivati da je ostao vlasnik. Tuţilac koje je dokazao svoje pravo

svojine ne mora dokazivati da je imao drţavinu, ako se bez drţavine, odnosno predaje moţe steći

pravo svojine. Tako, ovom tuţbom moţe zahtevati povraćaj stvari naslednik koji još nije ušao u

posed stvari, kao i onaj koji je stekao derivatnim putem na osnovu samog ugovora.

12

Ibidem, čl. 31.

10

Reivindikovati se mogu samo individualno odreĊene stvari, npr. što se ne da razlikovati, ono se

ne moţe kao svoje traţiti. MeĊutim, poloţaj vlasnika koji zaštitu svojih interesa ostvaruje

tuţbom za naknadu štete manje povoljan, jer ova tuţba zastareva bez obzira da li se naknada daje

u novcu ili naturi.protiv reivindikacione tuţbe se moţe isticati prigo vri, koji po svojo prirodi

mogu biti peremptorni (njima se zahtev trajno onemogućuje) i dilatorni ( kad ase odlaţe dejstvo

zahteva). Peremptorni bi bili :

1. tuţeni je stekao svojinu posle tuţioca odrţajem,

2. da je tuţilac u svoje ime prodao i predao tuĊu stvar, ali je kasnije postao vlasnik te stvari

3. prigovor da je tuţilac prodao ili predao iako kupac nije posta vlasnik.

Dilatorni bi bili:

1. da tuţeni drţi neku stvar po obligacionom odnosu

2. da stvar drţi kao imalac stvarnog prava natuĊoj stvari, pri ĉemu je bez znaĉaja da li je do

nastanka ovakvog prava došlo na osnovu pravnog posla sa tuţiocem ili originarnim

putem.

Tuţeni koji je izgubio reivindikacioni spor duţan je da stvar preda tuţiocu, i to u onom mestu

gde se stvar nalazi.

2) PUBLICIJANSKA TUŢBA

Publicijanska tuţba je tuţba za povraćaj stvari koju podiţe bivši drţalac protiv sadšnjeg drţaoca.

Cilj tuţbe je povraćaj stvari ( glavne stvari i plodova), i u tom smislu nema razlike izmeĊu ove i

prethodne tube, osim što kod reivindikacione tuţilac mora dokazati pravo svojine. MeĊutim, kod

publicijanske tuţilac mora dokazati da je drţavina zakonita, a savesnost se pretpostavlja.

Savesnost treba da postoji za svo vreme dok je tuţioc imao drţavinu. Tuţilac ne dokazuje da je

prethodnik bio vlasnik, jer i kad bi to dokazao, on bi dokazao svoje pravo svojine i mogao podići

reivingikacionu tuţbu. Tuţeni drţalac, pri ĉemu je bez znaĉaja da li je do drţavine došao

neposredno od tuţioca ili pak od nekog trećeg. Tuţba je neefikasna i tuţilac ne moţe

izdejstvovati povraćaj stvar ako je tuţeni vlasnik. Prema tome, ako je od dve drţavine jedna

podobna za redovan odrţaj, druga nije, spor dobija ona strana ĉija je drţavina podobna za

redovan odrţaj. Ako su obe podobne za redovan odrţaj, u okviru zakonitosti, vodi se dalje

raĉuna o tome da li se drţavina zasniva na teretnom ili dobroĉinom poslu, i uzima se da je jaĉa

ona koja je pribavljena teretnim poslom. Tuţilac će dakle dobiti spor, ako je njegova deţavina

podobna za redovan odrţaj, i zasniva se na teretnom pravnom poslu. Ako su obe podobne za

11

redovan odrţaj, i obe se zasnivaju na teretnom poslu, ili se obe zasnivaju na dobroĉinom poslu,

spor dobija tuţeni, pošto se stvar nalazi kod njega: u sluĉaju ravnog prava prvenstvo pripada

drţaocu.

3) TUŢBA ZBOG SMETANJA ODNOSNO UZNEMIRAVANJA

Ako treće lice neosnovano uznemirava vlasnika ili pretpostavljenog vlasnika na drugi naĉin a ne

oduzimanjem stvari, vlasnik, odnosno pretpostavljeni vlasnik, moţe tuţbom zahtevati da to

uznemiravanje prestane.13

Uznemiravanje se vrši na dva naĉina:

1) preduzimanjem akata upotrebe tuţioĉeve stvari, kojim se ne onemogućava niti suţava

upotreba stvari od strane vlasnika,

2) preduzimanjem akata kojima se vlasnik onemogućava da svoju stvar upotrebljava u

ranijem obimu ili mu se upotreba oteţava.

Uznemiravanje moţe biti ĉisto faktiĉko, a moţe se vršiti na osnovu neke tuţenikove pravne

pretnezije: tuţenik, npr. moţe tvrditi da ima sluţbenost prolaza te da tuţilac netaĉno kvalifikuje

njegovo ponašanje kao nedozvoljeno smetanje. Uznemiravanje treba da ima trajan karakter, a to

praktiĉno znaĉi sledeće: ili da je tuţenikovom postupku zasnovano trajno stanje, ili da se

postupak koji znaĉi uznemiravanje ponavlja, ili da se prema prilikama osnovano moţe oĉekivati

da će se uznemiravanje ponoviti.

Za ovu tuţbu je karakteristiĉno, za razliku od prethodne dve tuţbe, da se stvar nalazi kod

tuţioca, zbog ĉega je aktivno legitimisan drţalac stvari. Pasivno legitimisano je ono lice koje vrši

uznemiravanje.14

Tuţbom se zahteva povraćaj stvari u preĊašnje stanje, obustava ponašanje

kojim se vrši uznemiravanje, kao i zabrana daljeg uznemiravanja. Da bi uspeo svojim tuţbeni

zahtevom, tuţilac mora dokazivati da je drţalac i da postoji uznemiravanje. On ne mora

dokazivati svoje pravo svojine.

13

Ibidem, ĉl. 42. stav 1. 14

L. Spirović-Jovanović, LJ. Dabić, Trgovinsko pravo(Poslovno pravo),Centar za izdavaĉku delatnost Ekonomskog

fakulteta u Beogradu, 2011, str. 99.

12

V PRESTANAK PRAVA SVOJINE

U zavisnosti od toga da li pravo svojine prestaje samo za dotadašnjeg vlasnika ili se gasi i nestaje

iz pravnog ţivota, svi naĉini prestanka prava svojine dele se na relativne i apsolutne.

Relativni naĉini prestanka prava svojine su oni kod kojih dolazi do smene vlasnika, tako da

pravo prestaje samo za dotadašnjeg imaoca, što opet moţe biti u skladu sa njegovom voljom.

Apsolutni naĉin prestanka prava svojine postoji kada se pravo svojine ugasi i nestane iz pravnog

ţivota. Tako je u sluĉaju kada stvar postane niĉija stvar ili propadne, ili izgubi svoju

individualnost.

Pravo svojine moţe da prestane odricanjem vlasnika od prava svojine i takva izjava se zve

derelikcija. U našem prava pravna destva derelikcije razliĉita su u zavisnosti od toga da li je stvar

pokretna ili nepokretna. Delerinkvirana nepokretnost prelazi u društvenu svojinu,a

derelinkvirana pokretna stvar postaje niĉija stvar i na njoj svako moţe zasnovati pravo svojine

okupacijom. Vlasnik se moţe odreći prava svojine na nepokretnosti, ako na njoj nema tereta,

osim stvarnih sluţbenosti. Pravo svojine se ne moţe izgubiti zastarelošću, ne moţe prestati zbog

toga što ga vlasnik ne vrši sve dok se stvar ne nalazi kod njega, a ne moţe prestati ni na osnovu

samoe ĉinjenice da neko treći drţi stvar i ponaša se kao vlasnik.

13

VI ZAKLJUČAK

Svojina je kompleksni pojam i moţe bit predmet izuĉavanja i sa ekonomske i sa pravne strane

taĉke gledišta. Tokom razvoja društva transformisala se i svojina. U raznim vremenskim

periodima svojina je menjala i oblik i sadrţinu. S obzirom da je, ekonomski posmatrano, svojina

prisvajanje, onda proizilazi da je bilo toliko oblika svojine u dosadašnjem razvitku društva,

koliko i naĉina prisvajanja. Pošto je navedeno da je svojina u ekonomskom smislu znaĉi

prisvajanje ekonomskih dobara, onda moţemo reći da u pravnom pogledu ustanova svojine znaĉi

zbir onih pravila koja propisuju na koji naĉin se vrši prisvajanje. Pod terminom svojina u našoj

pravnoj terminologiji podrazumeva se potpuno pravo raspolaganja subjekta jednom stvari. U bilo

kom naĉinu sticanja prava svojine moramo istu da dokazujemo, samo u jednom to nismo u

obavezi, a to je u smislu uznemiravanja. U sluĉaju da je neophodno da dokazuejmo naše pravo

svojine u smislu uznemiravanja, naš mir bio izloţen mogućnostima stalnog narušavanja i svakog

ko bi hteo mogao bi nas staviti pred neizbeţan izbor jedne od dve mogućnosti: ili da trpimo

njegovo uznemiravanje, ili da sa ciljem oslobaĊanja od uznemiravanja doakzujemo svoje pravo

svojine. Odnosno dokazujemo uzukapionu drţavinu i to sve u sporu u kojem se neosporava naše

pravo svojine.

14

IZABRANA LITERATURA

Lucija Spirović-Jovanović, Ljubiša Dabić, Trgovinsko pravo (privredno pravo),Beograd, 2011.

Ustav Republike Srbije,(„Sl. glasnik RS“, br. 98/2006)

Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa,(„Sl. list SFRJ“, br. 6/1980, 36/1990 i „Sl. list

SRJ“, br. 29/1996)

Zakon o prometu nepokretnosti,(„Sl. glsnik RS“, br. 42/1998)