PORODIČNO PRAVO

S K R I P T A

1. POJAM, PREDMET I PODELA PORODIČNOG PRAVA

• Porodično pravo se uobičajeno posmatra u svoja dva vida: porodično pravo kao deo pozitivnog prava i porodično pravo kao deo pravne nauke.

• Porodično pravo predstavlja skup pravnih normi kojima se reguliše porodica i odnosi između članova porodice.

• Predmet porodičnog prava su porodičnopravni odnosi u kojima se obezbeđuju životne potrebe članova jedne porodice.

• Subjekti porodičnih odnosa, imaju različit položaj i ulogu. Jedno isto fizičko lice može imati tokom života različite položaje. Ono može postati subjekt porodičnog odnosa samim rođenjem, dok se u drugim slučajevima zahteva određen uzrast ili sposobnost.

• Porodični odnosi su prvenstveno lične prirode - tiču se prava i dužnosti lične prirode između supružnika, roditelja i dece, srodnika.

• U manjem obimu, predmet regulisanja su i imovinski odnosi.

• Najčešća podela, prema načinu zasnivanja porodičnog odnosa, je na: bračno, roditeljsko i

starateljsko pravo.

1. Bračno pravo uređuje pitanja sklapanja, dejstva i prestanka braka. U poslednje vreme, ovde spadaju i pitanja vezana za vanbračnu zajednicu.

2. Roditeljsko pravo uređuje pravne odnose između roditelja i njihove dece, rođene u braku ili van braka, ili usvojene. Tu su i pitanja koja dotiču pravila utvrđivanja porekla deteta i prava dece, kao i odnose između ostalih srodnika.

3. Starateljsko pravo uređuje pitanja zaštite nekih lica koja nisu u stanju da se staraju o sebi i samostalno štite svoja prava i interese – deca bez roditeljskog staranja i punoletna lica koja su nesposobna za rasuđivanje.

Druga podela porodičnog prava je na lično i imovinsko.

2. OSNOVNA NAČELA PORODIČNOG PRAVA

• 1. Načelo jednakosti i ravnopravnosti u porodičnim odnosima – odnosi se ne samo na ravnopravnost muškarca i žene već i dece, bez obzira na poreklo i bez obzira na to da li roditelji vrše ili ne vrše roditeljska prava.

• 2. Načelo posebne zaštite porodice – proizlazi iz Ustava (čl. 66), Porodičnog zakona (čl. 2 st. 1), i drugih izvora. Posebnu zaštitu uživa porodica, a ne brak, kao nekada – zaštitu uživa svaka porodica, bez obzira na osnov nastanka.

• Posebna zaštita porodice ostvaruje se naročito u sudskom i upravnom postupku, ali i kroz aktivnost drugih organa: organ starateljstva, bračna i porodična savetovališta itd.

• 3. Načelo posebne zaštite dece – Prema Ustavu, svi građani su pravno jednaki, ali deca zbog svog uzrasta i upućenosti na pomoć drugih moraju uživati posebnu, dodatnu pomoć i zaštitu.

• U situaciji kada zaštita porodice nije dovoljna ili kada sasvim izostane, država je obavezna da preko nadležnih organa pruži deci posebnu zaštitu

• Posebna zaštita dece obezbeđuje se i na međunarodnom planu preko dokumenata UN ili regionalnih izvora. Naročit značaj ima Konvencija o pravima deteta, čiji je osnovni sadržaj utkan u porodično zakonodavstvo Republike Srbije.

3. IZVORI PORODIČNOG PRAVA

Izvori porodičnog prava mogu biti:direktni i subsidijarni

Direktni izvori: porodičnog prava su pravna pravila koja uređuju porodicu i porodične odnose. U savremenom pravu ova pravila se uglavnom javljaju u pisanom obliku. Pisana pravna pravila su osnovni izvor i našeg porodičnog prava. Domaći propisi su sadržani u ustavima, zakonima i podzakonskim aktima.

Subsidijarni izvori: su oni izvori koji se u isto vreme odnose na sve oblasti porodičnog prava tj. na bračno, roditeljsko i starateljsko pravo. Radi se o sudskoj praksi, pravnoj nauci i običaju koji u našem pravnom sistemu nisu formalni izvori prava pa ni porodičnog.

Međunarodni ugovori

4. PORODICA

• Pravnim priznanjem vanbračnih zajednica, i one postaju osnovi zasnivanja porodice, pa postoje bračna i vanbračna porodica.

• Danas, porodica može postojati i bez braka i bez vanbračne zajednice. Sve je više jednoroditeljskih (monoparentalnih) porodica sastavljenih od jednog roditelja i dece, rođene ili usvojene.

• “Porodica je životna zajednica lica vezanih brakom (muškarca i žena) ili vanbračnom zajednicom i srodstvom, ili samo srodstvom (krvnim ili građanskim), koja imaju međusobna prava i obaveze”

6. PREDMET, SUBJEKTI I IZVORI BRAČNOG PRAVA

• Bračno pravo je i deo pravne nauke koji proučava pravne norme kojima se uređuju brak i bračni odnosi.

• Bračno pravo je najvažniji deo porodičnog prava – brak je najvažniji osnov porodice.

• Danas to sve više postaje i vanbračna zajednica.

• Predmet bračnog prava čine brak i bračni odnosi, kao i odnosi iz vanbračne zajednice.

• Prvenstveno su to lični odnosi supružnika koji čine suštinu braka (uslovi za zaključenje,

prava i obaveze supružnika, uslovi za prestanak).

• Subjekti bračnog prava su supružnici, ali i vanbračni partneri.

• Izvori – Materijalnopravne norme bračnog prava sadržane su u Porodičnom zakonu RS.

• Procesnopravne norme su sadržane u PZS, ali i u odredbama procesnih zakona (ZPP, ZVP).

7. OSNOVNA NAČELA BRAČNOG PRAVA

1. Načelo ravnopravnosti – Istorijski, žena je tradicionalno bila potčinjena muškarcu.

• Posle II svetskog rata u našoj zemlji čini se zaokret – Ustav FNRJ iz 1946. godine pravno

izjednačava muškarca i ženu.

• Izuzetno, zakonodavac posebnu zaštitu pruža ženi trudnici i ženi majci.

2. Načelo laiciteta – nije danas izričito predviđeno, ali se smatra opšteprihvaćenim.

• Brak i bračni odnosi uređeni su normama laičkog, svetovnog prava. Ovom načelu ne protivreči mogućnost da se, pored građanskog braka, zaključi brak i po verskim propisima.

3. Načelo institucionalnosti – Brak je najvažniji osnov porodice, zbog čega je država naročito zainteresovana za njega. Ustanova od opšteg društvenog interesa.

4. Načelo jednobračnosti – Jednobračnost je danas dominantna.

• Višebračnost postoji u dva vida: kao poliandrija (brak jedne žene sa više muškaraca) i poligamija

(brak jednog muškarca sa više žena).

• Zakon sprečava da jedno lice bude istovremeno u dva braka, ali ne zabranjuje sukcesivnu višebračnost – jedno lice može tokom svog života zaključiti neograničen broj brakova, ali samo ako je prethodni prestao na zakonom dozvoljen način.

5. Načelo potpunosti i trajnosti – Potpunost braka odnosi se na sadržinu (np. ukupnost ličnih i

imovinskih odnosa).

• Trajnost se ogleda u zahtevu da se brak zaključuje bez ograničavanja rokom i bez bilo kakvog uslova.

6. Načelo slobodnog pristanka na brak –direktno proističe iz Ustava, Porodičnog zakona, i najvažnijih međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima.

• Svako može slobodno odlučiti da zaključi ili ne zaključi brak.

7. Načelo slobodnog raskida braka – Ustav Republike Srbije izričito predviđa da svako ima pravo slobodno odlučiti o raskidanju braka.

8. POJAM BRAKA

• Brak je jedna od najstarijih i najvažnijih društvenih i pravnih ustanova.

• Najvažniji osnov porodice.

• Srpski građanski zakonik (SGZ) u članu 60 ističe da se brak zasniva između dva lica različitog

pola.

• Porodični zakon Srbije brak definiše kao “zakonom uređenu zajednicu života žene i muškarca".

• Brak je uređeno zakonom.

• Sadržina bračne zajednice života određena je odredbama o pravima i dužnostima supružnika.

• I vanbračna zajednica, kao zajednica života, uređena je zakonom.

9. VERIDBA

• Veridba je sporazum dva lica različitog pola da će zaključiti brak. Ona uvek prethodi zaključenju braka, ali je nivo formalnosti različit. Saglasnost za zaključenje braka je rezultat ovog prethodnog dogovora.

• Bez obzira na način nastanka veridbe, njen karakter je privremen. Ona treba samo da dovede do zaključenja braka kao jednog trajnog stanja.

• Pravna priroda veridbe – Naše pozitivno pravo ne normira veridbu. Ona je samo prost životni događaj, izvan pravnog regulisanja – svaka strana može slobodno odustati od zaključenja braka.

• Verenici su slobodni da raskinu veridbu.

• Pored toga, verenici često jedno drugom daju poklone koji mogu imati znatnu vrednost, pa se po raskidu veridbe postavlja pitanje sudbine poklona.

• Ako je iz okolnosti slučaja jasno da je obećanje braka učinjeno samo u nameri da se drugom nanese šteta ili je raskid učinjen na brutalan i ponižavajući način iz čega je za drugu stranu nastala šteta, onda se šteta mora nadoknaditi.

• Šteta može biti imovinska i neimovinska.

• Povraćaj ili zadržavanje poklona zavisi od njihove prirode i načina prestanka veridbe. Vraćaju se samo pokloni veće vrednosti.

• Ako je veridba prestala raskidom, treba prihvatiti stav da se pokloni vraćaju bez obzira na krivicu za raskid.

• Ako je veridba prestala smrću jednog verenika pokloni se ne vraćaju.

10. MALOLETSTVO KAO BRAČNA SMETNJA

U bračnom pravu, maloletstvo predstavlja određen uzrast koji se po zakonu ne smatra dovoljnim da bi se mogao zaključiti brak – 18 godina (punoletstvo). Štiti se maloletno lice od svojih slabosti, neiskustva i neopreznosti.

Veliki broj zemalja, iako određuje godinu sticanja bračne sposobnosti, dopušta u zakonom predviđenim slučajevima sniženje ove granice, do određene mere.

Dozvolu za ovakav brak u većini zemalja daju sudski organi, a najčešće u slučaju bremenitosti žene.

Minimalna granica za stupanje u brak je 16 godina za oba pola i ispod nje se neće dopustiti zaključenje braka.

Zaključenje ovakvih brakova sud će dozvoliti samo ako za to postoje opravdani razlozi i ako je maloletnik dostigao telesnu i duševnu zrelost potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku.

Da bi se utvrdile ove okolnosti, opštinski sud je, po prijemu zahteva, dužan:

a) da sasluša molioca

b) da pribavi mišljenje organa starateljstva, i

c) da ispita sve okolnosti slučaja.

Izdavanje dozvole mora biti rezultat stvarnog napora suda da sagleda svaki slučaj u njegovoj celokupnosti, a ne puka formalnost.

Sklapanje braka na osnovu prethodno izdate dozvole dovodi do emancipacije maloletnika, tj. on stiče potpunu poslovnu sposobnost.

11. BRAČNOST KAO BRAČNA SMETNJA

Zakonom se izričito zabranjuje mogućnost da jedno lice istovremeno bude u dva braka (načelo jednobračnosti). Višebračnost je kao krivično delo sankcionisana Krivičnim zakonikom Republike Srbije, ali se sankcioniše i porodičnopravnom sankcijom – poništenjem braka.

Budući supružnici prilikom prijave namere sklapanja braka dužni su podneti izvod iz knjige rođenih, a po potrebi i dokaz o sprovedenom postupku davanja dozvole za zaključenje braka.

Ako je budući supružnik ranije bio u braku podneće dokaz da je prethodni brak prestao ukoliko ova činjenica nije upisana u matičnu knjigu rođenih.

Ako se prilikom sklapanja braka utvrdi postojanje nekog drugog, prethodnog, braka nadležni organ će odbiti njegovo zaključenje.

12. SRODSTVO KAO BRAČNA SMETNJA

Krvno srodstvo – Naš Porodični zakon precizno određuje da ne mogu zaključiti brak među sobom krvni srodnici u pravoj liniji, kao ni rođeni brat i sestra, brat i sestra po ocu ili majci, stric i sinovica, ujak i sestričina, tetka i bratanac, tetka i sestrić, ni deca rođene braće i sestara i braće i sestara po ocu ili majci.

Prava linija je domen pune zabrane, a u pobočnoj liniji brak je nesumnjivo zabranjen zaključno sa trećim stepenom.

Što se tiče četvrtog stepena, pomenuta su samo deca rođene braće i sestara i braće i sestara po ocu i majci.

Brak zaključen između srodnika po krvi u linijama i stepenima u kojima to zakon zabranjuje je apsolutno ništav – protivan je i javnim i privatnim interesima.

Razlozi za opravdanje:

moralni

biološki– uočeno je da se iz braka bliskih srodnika rađaju deca sa fizičkim i duševnim nedostacima.

Srodstvo po tazbini – samo u prvom stepenu prave linije jeste bračna smetnja. Brak ne mogu sklopiti: svekar i snaha, zet i tašta, očuh i pastorka, maćeha i pastorak, bez obzira na to da li je brak usled čijeg zaključenja su oni došli u srodstvo prestao ili je poništen. Tazbinsko srodstvo je trajna bračna smetnja .

Srodstvo po usvojenju – uspostavljeni su srodnički odnosi između usvojenika i njegovih potomaka, s jedne strane, i usvojitelja i njegovih srodnika, s druge strane, identično onim koji postoje između krvnih srodnika – srodstvo po usvojenju izjednačeno je kao bračna smetnja sa krvnim srodstvom.

13. NESPOSOBNOST ZA RASUĐIVANJE KAO BRAČNA SMETNJA

Postoji samo obaveza matičara da preporuči licima koja žele da sklope brak da se do dana zaključenja uzajamno obaveste o stanju zdravlja, a po potrebi, i da posete odgovarajuću medicinsku ustanovu.

Brak nije punovažan ako ga zaključi lice koje je nesposobno za rasuđivanje – nema pravno relevantne svesne i ozbiljne volje.

Nesposobnost za rasuđivanje mora postojati u momentu sklapanja braka. Ukoliko je supružnik izlečen pre sklapanja braka brak je u osnovi punovažan.

Ni jedan duševni poremećaj sam po sebi nije bračna smetnja, već on mora dovesti do nesposobnosti za rasuđivanje.

Nedostatak sposobnosti za rasuđivanje može biti uzrokovan različitim razlozima. Pored duševnih bolesti, tu su zaostali duševni razvoj, intoksikacija alkoholom, narkotičkim sredstvima itd.

14. STARATELJSKI ODNOS KAO BRAČNA SMETNJA

“brak ne mogu sklopiti staratelj i štićenik”.

Odnosi koji se uspostavljaju između ova dva lica, isključuju postojanje osećanja na kojima počiva brak.

Starateljski odnos je zamena za roditeljski odnos, iako se njime ne uspostavlja srodstvo između staratelja i štićenika.

Ovo je privremen odnos i prestaje prestankom starateljstva ili razrešenjem staratelja od dužnosti.

Prestankom starateljskog odnosa prestaje i bračna smetnja, što znači da je ona privremenog karaktera, ali da je neotklonjiva.

Bivši staratelj i bivši štićenik bi mogli zaključiti brak.

15. MANE VOLJE KAO BRAČNA SMETNJA

Prevara nije predviđena kao razlog ništavosti braka. Dakle, kao bračne smetnje javljaju se prinuda i zabluda.

Prinuda – postoji kada je saglasnost za sklapanje braka data u strahu izazvanom ozbiljnom pretnjom od strane supružnika ili trećeg lica, ili iznuđena fizičkom silom. Ona može biti: psihička i fizička sila.

Nesklada između izjavljene i unutrašnje volje svestan je i onaj koji tu volju izjavljuje.

Pravno je relevantna samo ona pretnja koja izaziva strah, koji je bio odlučujući motiv jednog lica da sklopi brak.

Brak će biti punovažan ako se pretnja odnosila samo na neke od elemenata braka, a ne i na samu volju da se brak sklopi (npr, brak je punovažan ako bi budući supružnik pod pretnjom prihvatio prezime svog partnera).

Pretnja mora biti ozbiljna, a ne izrečena u šali.

Fizička prinuda se razlikuje od psihičke po tome što se kod nje pretnja već počela realizovati.

Prisustvo matičara i dva svedoka prilikom zaključenja braka prinudu čini nemogućom. Prinuda je jedino moguća u radnjama koje prethode braku.

Zabluda – pogrešna predstava o nekoj okolnosti koja je relevantna za jedan pravni odnos.

Nesaglasnost između izjavljene i unutrašnje volje je nesvesna.

Prema PZS, rušljiv je brak zaključen u:

Zabluda o fizičkoj ličnosti – postoji kada se stupa u brak sa jednom osobom misleći da je to neka druga osoba sa kojom je postojala namera zaključenja braka.

Zabluda o građanskoj ličnosti –Ličnost je fizički ista, ali je njen građanski identitet različit.

Zablude o zanimanju, imovnom stanju i slično. Ove osobine ne ulaze u pojam građanske ličnosti.

Sud je, dakle, dužan da utvrdi:

a) da se radi o bitnoj osobini;

b) da je nedostatak postojao u momentu zaključenja braka; i

c) da bi znanje o njemu odvratilo drugog supružnika od sklapanja braka.

Ukoliko je nedostatak bio poznat drugom supružniku prilikom zaključenja braka, on se ne može kasnije pozivati na njega i tražiti poništaj braka.

Najčešće se javljaju zablude o bolesti drugog supružnika, zabluda o polnoj moći, o bremenitosti žene od drugog muškarca itd.

16. MATERIJALNI USLOVI ZA SKLAPANJE PUNOVAŽNOG BRAKA

1. Saglasna izjava volja

• Volje za zaključenje braka izjavljuje se u određenom trenutku postupka sklapanja braka, a kao odgovor na postavljeno pitanje ovlašćenog službenog lica. Volja se izuzetno može izjaviti i na drugi način, ukoliko lice zbog određenih fizičkih smetnji to ne može učiniti govorom.

• Kakva mora biti volja?

Stvarna,Ozbiljna, Obe izjave moraju biti date jednovremeno, Izjave moraju biti izričite, jasne i nesumnjive u pogledu namere. Izjave moraju biti date lično ili preko punomoćnika jednog budućeg supružnika. Punomoć je mora overiti sud ili nadležni organ uprave. (punomoćje važi samo 90 dana od dana overavanja).

• Samo jednog od budućih supružnika može zastupati punomoćnik, u protivnom brak je ništav

2. Različitost polova – Prihvatljiv je stav da je pravi pol, u odnosu na brak, biološki pol i da se stiče rođenjem, a dapsihološki aspekti ličnosti ne mogu biti odlučujući za procenu polnog identiteta.

• Zaključenje braka od strane dvopolaca – da li u konkretnom slučaju postoji dvopolnost stvar je sudskog veštačenja, od koga zavisi i sudbina braka.

3. Sklapanje braka u cilju zajednice života

17. FORMALNI USLOVI ZA SKLAPANJE BRAKA

Pod formom zaključenja braka podrazumevaju se njena dva elementa: nadležnost za zaključenje braka i način njegovog zaključenja.

Nadležnost za zaključenje braka – Razlikuju se stvarna, mesna i funkcionalna nadležnost.

Stvarna nadležnost za sklapanje braka je regulisana PZS u korist organa skupštine opštine nadležnog za vođenje matičnih knjiga. Ovakva nadležnost je prinudna i ne može se menjati voljom stranaka.

PZS ne sadrže odredbu o mesnoj nadležnosti. Budući supružnici mogu sami slobodno izabrati nadležni opštinski organ gde će sklopiti brak.

Funkcionalno nadležan organ, odnosno konkretno službeno lice stvarno i mesno nadležnog organa koji učestvuje u zaključenju braka, prema PZS je matičar.

Način (postupak) zaključenja braka – skup pravila koja se tiču prethodnog postupka i samog čina zaključenja braka (venčanje i registracija).

Prethodni postupak

Prijava venčanja- Budući supružnici najpre podnose pismeni ili usmeni zahtev za sklapanje braka. Zahtevu se prilaže izvod iz knjige rođenih za svakog od supružnika.

Ukoliko su ispunjeni uslovi za punovažnost braka, matičar će odrediti dan za sklapanje braka u dogovoru sa budućim supružnicima.

Mesto sklapanja braka – Svečanost braka ogleda se i u izgledu i opremljenosti prostorije predviđene za venčanje. U zakonu Srbije je ostavljena mogućnost zaključenja braka i na nekom drugom mestu.

Lica prisutna na venčanju – oba buduća supružnika, dva svedoka i matičar, koji preko grudi mora nositi lentu u bojama zastave Republike Srbije. Oba buduća supružnika moraju biti lično prisutna. Izuzetno, u naročito opravdanim slučajevima, opštinski organ uprave može dozvoliti da se brak zaključi u prisustvu samo jednog supružnika i punomoćnika drugog supružnika.

Registracija braka:

Unošenje bitnih podataka o zaključenju braka od strane matičara u matične knjige venčanih i rođenih ima samo dokazni značaj. U matičnu knjigu venčanih se potpisuju supružnici, matičar i svedoci.

18. DEJSTVA BRAKA

Zaključeni brak najdublje menja smisao i način života supružnika. Nastaje niz pravnih posledica koje se tiču samih supružnika, ali i trećih lica. Većina ovih pravnih posledica nastaje bez obzira na ostvarivanje zajednice života, dok neke od njih samo ako se ona ostvaruje.

Zaključenjem braka nastaju za supružnike određena prava i dužnosti, predviđeni zakonom.

Broj odredbi zakona koji o njima govori vrlo je skroman, iako sadržina braka čini njegovu suštinu. Razlozi za to su:

1) sadržina prava i obaveza supružnika pretežno je moralne, lične prirode i kao takva nepogodna za pravno oblikovanje;

2) sa sve većom autonomijom, slobodama i pravima supružnika, prepušta im se da sami urede međusobne odnose.

Sankcije za povredu prava i dužnosti između supružnika su indirektne i javljaju se samo u vidu zahteva za razvod braka.

Podela dejstava — Dejstva braka se mogu razvrstati u nekoliko kategorija.

Na prvom mestu su primarna (osnovna) dejstva koja se tiču prava i dužnosti supružnika i koja se mogu podeliti na: lična, ličnoimovinska i imovinska. Prava i dužnosti supružnika čine njihov bračni status.

Sva prava i dužnosti supružnika su uzajamna.

19. VANBRAČNA ZAJEDNICA

Dugo vremena je vanbračna zajednica bila samo društvena, ali ne i pravna pojava.

Tek odnedavno, stavljanjem porodice u centar društvenog interesovanja, i vanbračna zajednica dobija određeno pravno uobličavanje.

Najznačajnije postaje pitanje odnosa roditelja i dece, a ne da li su roditelji u braku ili ne. Vanbračnih zajednica danas ima sve više. Određen broj njih će vremenom prerasti u brak, što ih čini oblikom braka na probu.

Starije osobe žive u vanbračnim zajednicama često i iz finansijskih razloga.

Sam naziv vanbračna zajednica (zajednica lica koja nisu u braku), uobičajen je, ali se upotrebljavaju i drugi izrazi, kao što su konkubinat i slobodna zajednica.

Osnovna sličnost vanbračne zajednice i braka je u zajedničkoj sadržini (suštini). To je zajednica života muškarca i žene; ukupnost njihovih emotivnih, intelektualnih, ekonomskih, socijalnih odnosa.

Najočiglednija razlika između braka i vanbračne zajednice jeste službeno zaključenje braka i njegov prestanak samo u zakonom predviđenim slučajevima, pred nadležnim državnim organom.

Konstitutivni elementi

1. Različitost polova –Naše pravo se u pogledu ovog izričito izjašnjava govoreći o vanbračnoj zajednici kao zajednici života žene i muškarca.

2. Zajednica života – Volja i namera ostvarivanja zajednice života muškarca i žene podrazumevaju i zajedničko stanovanje, zajedničku ishranu, provođenje slobodnog vremena.

Postoje fiktivni brakovi, ali ne i fiktivne vanbračne zajednice.

3. Isključivost vanbračne zajednice – Vanbračnoj zajednici kao uzor služi brak, što znači da istovremeno ne može postojati više ovakvih zajednica jednog lica. Ovo isključuje i postojanje braka jednog od njih.

4. Stabilnost i duže trajanje – Vanbračnih zajednica ima različitih.

Mogu biti sporadične, povremene, nestabilne ili trajnije, čvršće i tesnije zajednice života i rada.

5. Javnost – U vanbračnoj zajednici muškarac i žena žive kao da su u braku. Njen spoljni izgled ne razlikuje se od uobičajenog izgleda bračne zajednice.

20. PRESTANAK BRAKA PONIŠTENJEM

Poništenje je jedini način prestanka nevažećeg (nepunonovažnog) braka, dok su ostali načini prestanka odnose na punovažni brak. Poništenjem se ne ukidaju sve pravne posledice koje je proizveo brak od momenta njegovog zaključenja. Poništenje braka deluje samo za ubuduće, pa je to i najvažnije odstupanje od opšte teorije ništavosti pravnih poslova. Brak prestaje poništenjem ako je ništav ili rušljiv.

Poništenje braka deluje samo za buduće vreme (ex nunc), a ne retroaktivno (ex tunc). Sve do momenta poništenja ovi brakovi proizvode iste pravne posledice kao i punovažni – i u pogledu dece (ona su bračna) i u pogledu supružnika (nastaju posledice kao u slučaju razvoda).

21. PRESTANAK BRAKA PROGLAŠENJEM SUPRUŽNIKA ZA UMRLOG

Postupak proglašenja nestalog lica za umrlo regulisan je u Zakonu o vanparničnom postupku.

Sama nestalost nije dovoljna da brak prestane, već je potrebno pokrenuti odgovarajući sudski postupak. Ako se supružnik proglasi za umrlog, otklanja se svaka neizvesnost u pogledu njegove smrti i stvara mogućnost za ostvarivanje određenih prava drugog supružnika.

Za umrlo se može proglasiti lice:

O čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti, a od čijeg je rođenja proteklo 70 godina;

O čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti, a okolnosti pod kojima je nestalo čine verovatnim da više nije u životu;

Koje je nestalo u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, požaru, poplavi, zemljotresu ili kakvoj drugoj neposrednoj smrtnoj opasnosti, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za šest meseci od prestanka opasnosti;

Koje je nestalo u toku rata u vezi sa ratnim događajima, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za godinu dana od dana prestanka neprijateljstva.

Postupak proglašenja

Postupak se može pokrenuti predlogom supružnika, svakog lica koje ima za to neposredni pravni interes i javnog tužioca. Predlog se podnosi opštinskom sudu na čijem području je nestali imao poslednje prebivalište, odnosno boravište.

Ako sud nađe da su ispunjeni svi uslovi za pokretanje postupka, izdaje oglas o tome. U njemu će navesti poznate okolnosti nestanka i pozvati nestalo lice da se javi, sa upozorenjem da će po isteku određenog roka biti proglašeno za umrlo ako se ne javi. Oglas ostaje otvoren tri meseca.

Kao vreme smrti smatraće se dan u kojem je, prema izvedenim dokazima, nestalo lice umrlo, odnosno dan koji nestalo lice verovatno nije preživelo.

Pre svega, moguće je da je to lice živo i da se lično javi. U ovom slučaju sud će po službenoj dužnosti doneseno rešenje staviti van snage.

22. PRESTANAK BRAKA RAZVODOM

Pitanje razvoda braka je jedno od najdiskutovanijih pitanja u oblasti bračnog i porodičnog prava.

Shvatanja o razvodu su se menjala, zavisno od razvijenosti svesti i ideologije, društveno-ekonomskih odnosa, filozofije, religije itd.

Sva su ona, uglavnom, nastojala dovesti u sklad lične slobode supružnika i pravo države da proceni opravdanost razloga za razvod u svakom konkretnom slučaju.

Razvod se ne tiče jedino supružnika. Ako se u braku rodilo dete, nastala je porodica pa se rađa i interes društva.Razvod je najčešći način prestanka braka.

Prihvatljivost razvoda danas retko ko dovodi u pitanje. Problem je samo u tome kako ga regulisati, u kojim slučajevima i pod kakvim uslovima ga dozvoliti.

Mogućnost razvoda proističe iz same slobode da se brak sklopi. Naše zakonodavstvo ni u jednom slučaju ne nameće celibat kao sankciju po razvodu.

Pravni način prestanka (raskida) punovažnog braka za života bračnih drugova, odlukom nadležnog organa iz uzroka zakonom predviđenih i u postupku koji je propisan zakonom

Razvodom prestaje samo punovažan brak, tj. onaj pri čijem su sklapanju bili ispunjeni svi uslovi koji se traže zakonom za njegovu punovažnost.

23. BRAČNE PARNICE (postupak u brakova razvodnim parnicama)

• U našem pravu postoje tri vrste bračnih parnica:

– parnica za razvod braka,

– parnica za poništaj braka i

– parnica za utvrđenje postojanja ili nepostojanja braka.

• U jednom slučaju, međutim, bračnoj parnici ne prethodi spor i tada se bračna parnica pokreće predlogom za sporazumni razvod braka.

• U ostalim slučajevima bračne parnice pokreću se tužbom.

• Specifičnost postupka u bračnih parnica je u imperativnosti normi kojima su regulisani

odnosi koji čine njihov predmet zaštite.

Načela bračnih parnica:

• 1. Načelo posebne zaštite nekih lica u postupku – sud je dužan da tokom celog postupka naročito pazi i štiti interese određenih lica, i onda kada ona tu zaštitu ne traže. To su maloletnici i lica koja zbog bilo kojih razloga nisu sposobna da se brinu o svojim pravima i interesima.

• 2. Načelo isključenja javnosti – u bračnim parnicama, po sili zakona, isključena je javnost.

• 3. Istražno načelo

• 4. Načelo ograničenog raspolaganja predmetom parnice

25. POSLEDICE PRESTANAK BRAKA SMRĆU

Brak je zajednica života žene i muškarca. Zaključen kao trajna zajednica inter vivos, on prestaje kada nastupi smrt jednog od supružnika. Smrt je, dakle, prirodni način prestanka braka. Momentom smrti prestaju prava i obaveze između supružnika, a preživeli supružnik stiče najšira prava u odnosu na sve druge načine prestanka braka.

• Negativne pravne posledice svedene su na najmanju meru.

• Neke od posledica koje je brak proizveo na lični status supružnika ostaju (prezime) ili u roku od dva meseca po prestanku braka uzme prezime koje je ranije imao.

• Pored ovoga, prestankom braka ne prestaje tazbinsko srodstvo.

mogućnost preživelog supružnika da zaključi novi brak. U našem pravu nije predviđen poslebračni rok čekanja (tempus lugendi).

• Posledice prestanka imovinske prirode

• (1) Deoba zajedničke imovine – Smrću supružnika obavezno dolazi do deobe zajedničke imovine, ukoliko njeno sticanje supružnici nisu ugovorom isključili. Ona se deli na jednake delove.

• (2) Nasleđivanje – Preživeli supružnik je naslednik prvog naslednog reda zajedno sa potomcima ostavioca.

26. POSLEDICE PRESTANKA BRAKA RAZVODOM I PONIŠTENJEM

• Prestankom braka razvodom ili poništenjem prestaje zajednica života i sva prava i dužnosti koje ona nameće.

• Najznačajnija posledica prestanka braka za života supružnika jeste pravo bivših supružnika da mogu ponovo sklopiti novi brak i u ovom pogledu naše pravo ne poznaje nikakve izuzetke.

• Ukoliko je jedan od supružnika promenio prezime zaključenjem braka, po njegovom prestanku razvodom, odnosno poništenjem, može ga zadržati ili u roku od dva meseca po prestanku braka zahtevati uzimanje ranijeg prezimena.

• Posledice imovinske prirode –

• (1) Deoba zajedničke imovine – Prestankom braka obavezno dolazi do podele zajedničke imovine supružnika koju su oni stekli tokom braka (punovažnog ili nepunovažnog) u zajednici života, pod uslovom da ovaj imovinski režim nisu isključili bračnim ugovorom.

• (2) Povraćaj poklona – Ovde su u pitanju samo pokloni koje supružnici čine jedan drugom iz posebne imovine.

• (3) Izdržavanje neobezbeđenog supružnika

• (4) Pravo na stan – Ako se zajednički stan koristi po osnovu zakupa, po prestanku braka vanparnični sud će, ako o ovom ne mogu supružnici da postignu dogovor, odrediti ko će od njih nastaviti da koristi stan u svojstvu zakupca.

• (5) Zakonsko i testamentalno nasleđivanje – Pravilo je da u slučaju prestanka braka razvodom ili poništenjem, prestaje i zakonsko nasleđivanje između supružnika.

• Posledice razvoda (poništenja) braka na decu – To što supružnici (roditelji) više ne žive zajedno ne znači da roditeljsko pravo ne mogu i dalje u potpunosti vršiti sporazumno i zajednički. O tome oni mogu postići sporazum, koji mora biti u najboljem interesu deteta. Pored ovoga, roditeljsko pravo se može vršiti samostalno od strane jednog roditelja.