•Polazi od pretpostavke da je slika proizvod mašte

•Svodi predmet na čistu bojenu površinu uokvirenu

konturom

•Boja je osnovni elemenat u Gogenovom slikarstvu

*Pol Gogen

Svest o slici kao samostalnoj stvarnosti u delu Pola Gogena izražena je na drugačiji

način. I on je počeo od impresionizma i Pisaroa. U Pon-Avenu i u Puldiju oko njega

se okupila grupa mladih slikara, nabista, koji su u njemu videli proroka nove

umetnosti. On im je izlagao načela velikog sintetizma, savetujući ih da ne slikaju

toliko mnogo po prirodi, jer je umetnost apstrakcija: "Uzimajte iz prirode dok o njoj

sanjate". Govori o "duševnom stanju", unutrašnjoj misteriji i zagonetki, o muzici slike.

Simbolistički pesnici su presudno uticali na Gogenovo rano stvaralaštvo i možda je u

druženju sa njima došao do svojih značajnih stavova, koji su po karakteru

simbolistički: "Ima linija plemenitih, varljivih itd… Ravna crta znači beskonačnost,

kriva ograničava stvaranje. A da ne računamo fatalnost brojeva… Postoje plemeniti i

prosti tonovi, ima harmonija mirnih, utešnih i onih koje pobuđuju odvažnost".

Gogen polazi od pretpostavke da je slika proizvod mašte: ona nastaje u "tajanstvenoj

osnovi duše" i njen zadatak je da ostvari "različite harmonije koje odgovaraju našem

duševnom stanju". Težište nije na onome što se vidi, već na onome što se oseća i

misli; početni impulsi ne potiču od prirode, već od slikara i projektuju se na priodu.

"Umetnik sme da deformiše, ako su njegove deformacije izrazite i lepe. Priroda mu je

data da je obeleži svojom dušom, da otkrije smisao koji u njoj poima". A u traženju

smisla on je sa predmeta skinuo sve nebitno i literarno; predmet je sintetisan, sveden

na predmet-simbol čije je značenje određeno unutrašnjim vibracijama i idejama.

Gogen je odbacio duboki prostor i sva uobičajena sredstva kojima se on realizovao

(perspektivu, planove, pasaže). Slika je, pre svega, postala površina, pa se prostor

nagoveštava pomoću traka koje se ređaju po visini, jedna iznad druge, kako su to

činili stari egipatski slikari. Pošto je ukinuo dubinu i svetlo-tamno u modelaciji, on

je neminovno morao da svede predmet na čistu bojenu površinu uokvirenu

konturom. Linija je tu preuzela funkciju modelovanja: ona ne opisuje, već

uopšteno označava predmet onoliko koliko je potrebno da on iskaže svoju osnovnu

ideju (Starice iz Arla iz 1888. i Vizija posle propovedi iz iste godine). Njegova linija je

masivna i gruba, ali uvek efikasna: i kad kao kontura ograđuje širenje čiste boje, i kad

vodi ritam, ili nosi kompozicionu shemu, i kad podiže ekspresiju cele slike.

U Gogenovom shvatanju slikarstva boja je osnovni i odlučujući elemenat. "Boja

kao takva zagonetna je u opažajima koje u nama pobuđuje. Zato se mora upotrebiti

na zagonetan način kada se čovek njome posluži, ne zbog crtanja, već zbog

muzičkog učinka koji nastaje iz njene sopstvene prirode, iz njene unutrašnje,

misteriozne, zagonente snage". To tajanstveno osećanje boje Gogen je izražavao bez

iluzionizma, svetlosti i senki, bez lokalnog tona, stavljajući nemešane boje jednu

pored druge, kombinujući i istražujući njihove odnose kako bi dobio različite

harmonije. Ovakvim shvatanjem on se približio primitivnoj i narodnoj umetnosti.

On je smatrao da su u urbanoj civilizaciji umetnici "izgubili svoje varvarstvo", jer više

ne poseduju instinkte, smisao za jednostavnost, naivnost, bez kojih nema

stvaralaštva. Tu izvornost našao je u drvenim kipovima i narodnoj grafici Bretanje.

Zato je otišao i u Okeaniju i ono što je tražio - mističnu tajnu, instiktivan život,

neiskvarenu lepotu - to je i našao. Proučavao je njihovu mitologiju i maorsku

teogoniju, slušao priče, beležio običaje i verovanja, hteo da naslika čoveka u njegovoj

suštini. U tom sugestivnom dekoru naslikao je svoj san, razrešio za sebe misteriju

porekla i budućnosti, sažetu i u nazivu njegove slike: Odakle dolazimo? Ko smo?

Kuda idemo? Skriveni, misaoni potekst ovih pitanja odnosio se na osnovne probleme

ljudske sudbine. Gogen je našao svoj odgovor kad je pisao: "Naslućivati je nešto

moćnije nego sva materija. Naslućivati sreću, nije li to pre-ukus nirvane".

*Slikarski period u Pon- Avenu

- Hteo je da naslika čoveka u njegovoj suštini,

instiktivan život, neiskvarenu lepotu

*Vizija posle propovedi

*Prikazao

drevni duh

lokalnih

seljaka koji

vole Boga i

njihovu oporu

prostodušnost

*Slikarski period na Tahitiju (ostrvo Martinik)

Duh mrtvih bdi

* Odakle dolazimo? Ko smo? Gde idemo?

*Dok je impresionizam

bio slikarsko otkriće,

poentilizam je otkriće

slikarske teorije.

Seraove slike su

ilustracija načela i

teorija, bez kojih ih je

teško razumeti.

*Slika je postala rezultat

racionalne likovne

analize i doslovno

sprovedene teorije.

Žorž Sera

• U te svrhe morala se koristiti i odgovarajuća slikarska tehnika:

na platno se nanose čisti pigmenti, u obliku tačke, a do

mešanja boja dolazi optičkim putem u posmatračevom oku, ne

na paleti.

• Iako je ovo pretilo razbijanju slike, to se nije dogodilo, jer su

poentilisti najveću pažnju posvetili strukturalnoj šemi, koja je

bila podvučena pod sve oblike i forme.

"Umetnost je harmonija", kaže Sera. Te harmonije mogu se ostvariti jedino pomoću

posebnog metoda slikanja, koji se zasniva na kontrastu tonova i deobi tj. razlaganju

boje.

• Cilj je bio da stvori idealnu sadasnjost, poetsku viziju spokoja, dokolice

srednje i radničke klase.

• Sera je bio simpatizer socijalista posvećen stvaranju utopije mira i dokolice

srednje i radničke klase. Njegova socijalistička vizija harmoničnog,

savršenog sveta i verovanje u nauku kao snagu

koja će to omogućiti karakteriše njegovu metodu.

Sera je duhovno bio najbliži geometrijskoj apstrakciji XX veka. On je bio prvi

umetnik-naučnik. Hteo je da sintetizuje kolorističke eksperimente impresionista i

klasičnu strukturu renesansne tradicije, kombinujući najnovije koncepcije o prostoru

slike, tradicionalni iluzionistički perspektivni prostor i najnovija naučna otkrića o

percipiranju boje i svetlosti.

Njegov koloristički sistem zasnivao se na stavu impresionista (koji je bio intuitivne

prirode) da se čitava priroda sastoji od boja, a ne od neutralnog tona. Ali za razliku

od impresionista, Sera je na jedan organizovani, naučni način težio da postigne

optičko dejstvo, nanoseći primarne boje, međusobno blizu raspoređene, i njihovim

sjedinjavanjem na mrežnjači kao žarkih, treperavih sklopova pomešane boje - kao

niz obojenih mrlja, da bi se postepenim udaljavanjem primetilo kako svi elementi

scene dolaze u žižnu tačku.

Sera je svoja platna radio kratkim potezima, koristeći uglavnom komplemetnarne

boje sa belom, stvarajući tako zamršeni mozaik vrlo srodan stvarnom medijumu

mozaika. Zato je njegova tehnika nazivana divizionizam ili pointilizam, ili

neoimpresionizam.

Ovakav optički efekat javlja se samo na nizu Moneovih slika.

Nedeljno popodne na ostrvu Grand Žat

Nedeljno popodne na ostrvu La Grand Žat (La Grande Jatte) iz 1884-86 - radio je dve

godine na njoj uz brojne pripremne crteže i skice u boji, u kojima je detaljno analizirao

svaki odnos boje i svaki vid prostora slike.

To je savremeni prizor Parižana koji se odmaraju duž obala Sene. Figure su

raspoređene u perspektivnom smanjenju. Umetnika je jednako zanimalo da ponovo

uradi "vežbu" iz linearne perspektive, kao i kompoziciju sazdanu od tačaka boje

raspoređenih na površini. Široke, kontrastne površine senke i svetlosti, koje prenose

pogled iz prednjeg plana u lepo realizovano pozađe, građene su od 1000 sitnih poteza

jukstapozicioniranih tačaka komplementarnih boja. On ovde svesno pokušava da izmiri

klasičnu tradiciju perspektivnog slikarstva i modernu zainteresovanost za svetlost, boju

i kompoziciju.

Još važnija od dubinskog ili površinskog plana je čarobna atmosfera koju je on uspeo

da stvori zahvaljujući apstraktnom rasporedu figura - liče na likove sa fresaka Pjera

dela Frančeska. Seraove slike anticipiraju na samo Mondrijanovu apstrakciju, nego i

nadrealističku neobičnost Đorđa de Kirika i Renea Magritea.

*Umetnik koji je uspeo da prikaže urbanu

razigranost kraja XIX veka.

* Jedan od najkontroverznijih umetnika svog

vremena skretao je pažnju kako svojim izgledom

tako i svojim stvaralaštvom koje iako u početku

odbačeno kasnije izaziva senzaciju i divljenje.

Svoj patuljast rast Lotrek duguje incestuoznom

braku čiji je plod bio, a koji je bio sklopljen iz

čistog koristoljublja.

*Najviši uticaj ostavili su njegovi plakati, velike

višebojne litografije za popularne spektakle

Mulen Ruža koji su bili oblepljeni po čitavom

Parizu.

*Pronalazi inspiraciju u noćnim barovima i ženama

lakog morala u muzici i prostorijama ispunjenim

smehom, čavrljanjem, dimom i alkoholom. Od

početka svog stvaralaštva on je boem u pravom

smislu te reči.

Anri de Tuluz Lotrek

Usled genetske mutacije imao je vrlo krte i osetljive kosti, sa četrnaest

godina u ogromnom salonu raskošnog dvora gde je živeo Lotrek lomi nogu,

a sledeće godine drugu u presahlom koritu jedne reke. To su bili događaji koji

su mu umnogome odredili budući život. Iako rođen u izobilju i raskoši

okružen ljudima iz najfinijeg krem društva Lotrek to od najranijeg detinjstva

odbacuje. Majka ga sebično čuva i brine o njemu gušeći ga, a otac ga surovo

odbacuje zbog njegovog hendikepa jer nikada neće postati dobar konjanik ili

lovac. Ali srce ovog „malog“ čoveka bilo je dovoljno vatreno i hrabro da se

odupre majci i da ga očevo odbacivanje ne slomi i on kreće svojim putem koji

je istovremeno njegova najslađa osveta. Lotrek odlazi u krajnost, bežeći od

uglađenog, ljubopitljivog društva koje bi ga uvek posmatralo kao nakazu

smejući mu se iza leđa, Tuluz otkriva jedan potpuno nov svet do tada strogo

zabranjen za njega. Ovaj čovek pronalazi inspiraciju u noćnim barovima i

ženama lakog morala u muzici i prostorijama ispunjenim smehom,

čavrljanjem, dimom i alkoholom. Od početka svog stvaralaštva on je boem u

pravom smislu te reči. Anri je svim srcem želeo samostalnost, upravo zato

teži da skine okove i pravila nametnuta elegantnim i luksuznim grofovskim

životom, njegovo utočište je noć i kabare. Svestan svojih fizičkih nedostataka

on beži u taj polu-svet gde je svakome dozvoljeno da bude ono što jeste, bez

osuđujućih pogleda kakvim je izložen po danu.

• Sve ono što zbog svojih fizičkih nedostataka nije mogao da ima i proživi, živeo je

kroz svoja dela. Tako je bio očaran džokejima, konjima, lepim ženama,

neverovatno gipkim i okretnim telima cirkuzanata.

Savremenici na njegov rad ne obraćaju pažnju i ne pridaju Lotrekovoj

umetnosti značaj. Ali potpuna senzacija i vrtoglava popularnost nastupa

izradom plakata za Mulen Ruž.

Na ovom plakatu prikazuje

siluete koje su u pozadini, a u

prvom planu siluetu datu iz

profila mršavog čoveka, oštrog

nosa sa cilindrom na glavi –

Valentina-le-Dezoz ( Valentin

čovek zmija), jedina figura koja

nije prikazana kao silueta je

plesačica Guli koja je izmislila

kan-kan. Kako su ga plakati

proslavili njihovu izradu dovodi

do perfekcije pa tako najavljuje

šansonijera Iveta Žilbera i radi

omot korica za knjigu Reine de

Joie ( Kraljica zabave).

Ono što Lotreka razlikuje od većine stvaralaca, što je nesumnjivo posledica

ogorčenosti na sopstveni izgled je to da se uvek trudio da pronađe ružnoću, a

portretisane devojke često je prikazivao ružnije nego što jesu.

Ali on je podjednako bio surov prema izgledu drugih kao i prema sopstvenom

stvarajući na taj način štit od mogućih zajedljivih komentara neprijatelja. Suština

njegovog stvaralaštva je lik, portret, karakter, stanje uma u tom trenutku, emocija …

Uvek je „prikazivao istinu, ne ideal.“ Oštro odbacujući pejzaž koji je za njega bio tu

samo kao dopuna portretu.

Svojim rečima ništa nije štedeo, odličnim humorom bio je u centru pažnje ali

jedina svetinja za njega je bila umetnost. Bordeli su mu bili drugi dom, večiti

voajer prenosi nam intimu iz ovih „kuća ljubavi“, a njegove slike su glasne uvek

žive pune smeha, perja i svile koja šušti pod prstima natopljene mirisom

teškog parfema i jakog duvana. One očaravaju svojom neposrednošću, kod

Lotreka nema maski sve je iskreno i do srži ogoljeno ali ispunjeno dušom i

pokretom. Uvek nas je nesebično častio tom eksplozijom boja i pomalo

sirovim, robusnim crtežom koji kipi od iskrenosti.

U Lotrekovom stvaralaštvu

prisutni su uticaji japanske

umetnosti koji se ogledaju u

nepostojanju senke,

naglašenoj dinamici i

izraženom pokretu i

dijagonalama koje

dominiraju kompozicijom.

Novina koju Lotrek hrabro

unosi u francusko slikarstvo

je prazan prostor u sredini

kompozicije što je za

savremenike bilo

nepojmljivo jer su oni upravo

akcenat stavljali na središte

platna. On upotrebljava

takozvani kloazonistički

pristup koji se odlikuje jakim

konturama.