Bio je avgust mesec ,bas kada su losi djaci isli na popravne ispite, a ja bio primoran da odem sam sa svojima na more.Tada sam imao oko 14 i glumio sam zrelog frajera samo zato sto sam krenuo u srednju.Tada nisam ni slutio koliki sam balavac.Ma koliko god da sam se smatrao zrelim, zatreskao sam se kao pravi, zeleni klinac, onako najgore, na prvi pogled.Video sam jednu plavu devojcicu, koja isto toliko koliko i ja bila umisljena.Prolazeci pokraj nje nosio sam u levoj ruci putnu torbu koja je bila preplavljena nebitnim stvarcicama i bas zbog toga uzasno teska, toliko teska da sam se za svega dvadetak stepenika oznojio kao "Luis u Sahari".Desnom rukom sam skinuo cvikere iz postovanja i pogledao je.Ona je preko desnog ramena nosila zutu torbu sa peskirima, u levoj ruci koka kolu. Za trenutak su nam se pogledi sreli.Eh, kako je to bio dugacak trenutak.Ja sam samo klimnuo glavom jer nisam mogao doci do daha, a ona je istog trenutka odgovorila smeskom. Taj njen smesak me je oborio u prvoj rundi, a za sve to su krive dve rupice na njenim obrascicima. Jasno se secam njenog lika, sivilene kose sa dve duge kikice i razdeljka koji je kao reka dve obale delio mene i nju.Ta reka, ta prepreka je bila jezicka.Naravno to tada nisam znao.Usao sam u sobu, spustio torbu i istog trenutka se bacio na krevet.Moji su vec bili otisli na plazu, a ja opijen bicem koje je proslo pored mene i umorom od putovanja zaspao.Tada su mi dosle skroz nepovezane slike, neki mornar bez broda, mesec bez noci, ali samo jedna slika je poznata.Njene oci, koje su bile iste nijanse kao more.Ahh more.Probudila me skripa vrata.Brat je prvi usao u sobu i sav usplahiren pohitao prema meni.Odmah mi je ispricao sta je sve video na plazi, ali sam ja jos uvek bio rasejan od sna i pokusavao da shvatim sta sam sanjao.U mislima su mi bile slike koje su se kao komadici stakla lagano uklapale u mozaik.Iako sam cuo sta je govorio, reci jednostavno nisu dopirale do mene.Neprestano sam mislio na njene plave oci poput mora.Uvece sam izasao na terasu i iznad mene po prvi put sam zacuo njen glatki glasic.Tada mi je bilo jasno da nije bila odavde.Iako nisam znao njen jezik, nacuo sam da se spominje Minhen.Onda me je iznemada priterala nuzda i morao sam da odem na mesto gde su se i nahrabriji "uplasili", ali prica ne bi bila prica da se ne dogodi bar jedna fekalija.Moji su zeljni provoda i razgledanja mesta za koja jos nisu znali otisli u dugu setnju, a ja sam zaglavio u toaletu.Tek sto sam zatvorio vrata wc-a upala je inspekcija.Proveravali su da li se tu desavaju neke nezakonite transakcije novca.Svako u toj kuci imao slozenu pricu za tu situaciju.Ja na srecu nisam morao ispicati svoju jer sa bio na gore spomenutom mestu.Tih dana sam imao obicaj da idem na plazu sam i tek kasno u podne.Na plazi nije bilo mnogo ljudi zato sto se tog dana odrzavao veliki karneval.Tamo se nalazila samo nekoliko lokalaca i sacica neobavestenih ljudi.Medju tim neobavestenima prepoznao sa te oci koje su se perfektno uklapale u pozadinu opijajuceg plavetnila na kome se nije videla granica izmedju mora i neba.Tako se ni kod mene u glavi nije znala granica izmedju jave i sna.Polako sam joj prilazio i smisljao sta da joj kazem.Smisljao fazon koji bi je nasmejao i zbog kog bi mi ponudila da svoj peskir smestim pokraj njenog.Kada sam vec prisao sasvim blizu nje i kada me je primetila nisam imao sklopljenu pricu pa sam samo rekao Hey.Nasmesila se.To je bio znak da je led probijen i da su mi se sanse osvajanja njenog srca za delic celine povecale.Posto nam se maternji jezici nisu poklapali, nastao je kompromis slabo poznatog engleskog.Mozda je to nesavrsenstvo donelo savrsenstvo celoj prici.Sve je teklo u najboljem redu.Ona se iskreno smesila, a ja sam zauzvrat dobio nagradu.Uzivao sam u njenim ocima.Bio sam jos uvek nezreo i preferirao sam devojke dobrog izgleda.Ne kazem da nije bila zgodna.Naprotiv, preterano je dobro izledala ali ja sam bio ocaran

njenim ocima.Sve vise mi se cina da je ta zackoljica u lingvistickoj komunikaciji bila od presudnog znacaj za dalji sled dogadjaja.Govor nije jedini nacin sporazumevanja.Koliko god nas u skoli ucili da je govor najbitniji za komunikaciju, toliko nisu bili u pravu.Mi smo se sporazumeli sasvim pristojno jedino koristeci ruke i izraze lica.Sada se vracamo na to da je nesavrsensto donelo savrsenstvo.Bas zbog defekta nase komunikacije nismo mogli da se bavimo nevaznim stvarima pa su nas nasi "razgovori" veoma zblizili.Na kraju druge veceri sa izraza lica i raznih znakova koje smo jedno drugom objasnjavali rukama presli smo na nezne i tople dodire.Ja se nisam bas mnogo zalio.Na kraju veceri broj 3 vec smo obavili pregled krajnika.Meni je ona predstavljala perfektnu devojku zato sto izmedju nas nije moglo doci do svadje bas zbog defekta koji smo delili.Vec od prvog poljupca bilo nam je jasno da ce svemu doci kraj.Nekada se desi da kraj dodje posle nekoliko dana, a nekada kraj dodje posle 40 godina.Kod nas se dogodio slucaj broj 1.Znao sam anatomiju njenog tela bolje nego iko, a nisam mogao saznati puno o njoj zbog jezicke barijere.To je nadoknadjeno trenucima kraj nje.Necu vam reci kako joj je mirisala kosa, kako se smejala, kako je hodala jer su to svari za kicenje jedne osobe.Ona je bila jednostavna osoba i nije zasluzila da se preuvelicavanjem njenih osobina umanji njena...Sta? Ne znam sta.Samo sam hteo da vam pokazem koliko je bila dobra. Dani koje smo proveli zajedno su bili magicni.Iako nismo rekli jedno drugome, znali smo da svemu dodje kraj.Tako je i nasa ljubav zavrsila.Ostala je jedna pesma i mnogo uspomena.Ponekad zalim sto nemam fotografsko pamcenje pa da mogu zapamtiti svaki nas zajednicki trenuak.Nemojte ocekivati iznenadjenje u poslednjim sekundama jer ovo nije fudbal.Nema srecnog kraja.Naposletku ni sam ne znam da li je to slucajnost ili je neka visa sila imala nadmoc nad sudbinom, ali sigurno necu zaboraviti plave oci poput mora.