Milijana MatijevićMira Jovanović

Danica Maksimović

INSTITUT ZA NEUROLOGIJU

PISANI TRAGOVI NEGOVANJA BOLESNIKA

Beograd, 30.06.04.

Nega bolesnih i nemoćnih ljudi sigurno doseže do početaka civilizacije.Na našim prostorima prvi pisani dokumenti o bolnicama, lečenju, bolesnicima, nezi i negovateljima je Hilandarski tipik Svetog Save. Prvu bolnicu u Srbiji, pri manastiru Studenica kod Raške, podiže Sava Nemanjić po ugledu na Hilandarsku, a Dečansku kao bolnicu pri manastiru Pantokrator u Carigradu koja je bila rasadnik medicinskih znanja i veština onog vremena na Balkanu. U srednjovekovnoj Srbiji niče desetak bolnica pri manastirima u kojima se negom bave obučeni i priučeni monasi. Osnivanjem građanskih bolnica poslove negovanja preuzimaju žene koje su delovale i u porodicama. Simbol ranog sestrinstva kod nas je lik Kosovke devojke « koja vida rane srpskim junacima », a koji su sledile mnoge žene i devojke iz naroda u vreme balkanskih i svetskih ratova i drugih velikih nesreća. Primer humanosti, plemenitosti i požrtvovanja je naša slikarka Nadežda Petrović koja je, negujući ranjene i bolesne, umrla od pegavog tifusa. Taj rani razvoj sestrinstva u Srbiji doseže do 1921. godine kada je osnovana « Škola za nudilje » u Beogradu i označila početak profesionalnog sestrinstva. Prvi direktor škole bila je Mis Njutn, učenica Florens Najtingel. Škola u trajanju od četiri godine bila je organizovana po internatskom tipu, a upisivana je sa l8 godna starosti i završenih osam razreda gimnazije. Učenice su nosile propisanu uniformu kao obeležje profesije, a svršenim učenicama je, uz diplomu, pripadao i broš izuzetne izrade sa likom Kosovke devojke kao znak pripadnosti profesiji.

Posle Drugog svetskog rata nikle su brojne medicinske škole u većim gradovima u našoj zemlji. Kao odgovor za potrebu podizanja nivoa obrazovanja medicinskih sestara, 1952. godine otvorena je Viša škola za medicinske sestre Crvenog krsta Jugoslavije. 1958.godine osnovana je

2

Viša medicinska škola kao samostalna institucija kojoj je, 1973. godine, pripojena Viša škola za medicinske sestre Crvenog krsta Jugoslavije. 1998.godine otvorena je Viša medicinska škola u Ćupriji što nije dovoljno za dalje obrazovanje medicinskih sestara, ni po nivou ni po broju obrazovnih ustanova. Dobra zdravstvena nega i zdravstvena zaštita nije moguća bez dobro obrazovanih medicinskih sestara. Klinika za živčane i duševne bolesti osnovana je 10. oktobra 1923.godine. Više puta je transformisana. Sve do 1936. godine, Klinika nije imala svoj prostor već je bila smeštena u Bolnici za duševne bolesti, kada dobija svoje prostorije u desnom krilu Anatomskog instituta sa 36 postelja (muško i žensko odeljenje) i sopstvenu ambulantu.Prvi upravnik Klinike je bio Dr Laza Stanojević, vanredni professor neuropsihjijatrije od 1922. godine na Medicinskom fakultetu, osnovanom 1919. godine. Školovanje profesionalnih medicinskih sestara u Srbiji počinje 1921.godine otvaranjem Škole za nudilje u Beogradu. Godine 1939. tadašnji asistent volonter dr Jovan Ristić organizuje rad i otvara kliničku laboratoriju za biohemijska ispitivanja likvora, krvi i urina. U toku Drugog svetskog rata klinika biva iseljena u prostor Ušne klinike, a useljava se nervna bolnica nemačke okupacione vojske.Završetkom rata Klinika nastavlja svoj razvoj. Godine 1946. dobija čisto psihijatrijsko odeljenje ( nekadašnje “F” odeljelje) sa 72 bolesničke postelje. Godine 1950. proširuje se prizemnom zgradom sa 45 postelja koja radi kao dečije odeljenje (nekadašnje “E” odeljenje, sada Institut za decu i omladinu). Iste godine otvara se i psihijatrijsko odeljenje na Avali ( nekadašnje “G” odeljenje ). 1956. godine dovršava se takozvani “novi deo” zgrade gde klinika dobija još 100 postelja, biblioteku, svako od tri odeljenja svoju trpezariju i priručnu kuhinju, sobu za intervencije, priručni magacin i lekarske sobe. Klinika ima svoju biohemijsku laboratoriju, ambulantu sa tri ordinacije, sobu za intervencije, čekaonicu sa šalterom, prostor gde će kasnije doći rentgen, garderobu za bolesnike i prostor za administraciju.1954. godine profesor doktor Jovan Ristić otvara kabinet za EEG, 1966. godine kabinet za EMG, a 1972. godine odeljenje za radioizotope u zgradi dečijeg odeljenja i rentgen. 1979. godine otvorena je i neuroimunološka laboratorija.Početak rada čiste neurologije praktično počinje 11.novembra 1972. godine kada Savet klinike donosi odluku da se na odeljenje A,B,C i D primaju samo neurološki bolesnici, a kao samostalno formirana i pravno regulisana neurologija vodi se od 1.3.1983. godine.Pokušavajući da nađemo ko, šta i kako je negovao bolesnike našli smo samo tragove. Pitamo se ko je sve ove godine negovao naše bolesnike? Listamo stare spise. U svakoj istoriji piše koji lekar je vodio bolesnika, kako je lečen, tok i ishod bolesti…Od samog početka rada naše kuće, saznajemo iz sačuvanih istorija da se naše kolege veoma trude da savesno prate vitalne znake bolesnika, da primene terapijske mere, propisanu ishranu...Zadivljuje potreba anonimnog zdravstvenog radnika (predpostavljamo bolničara) koji neguje komatoznog bolesnika da prati povišenu temperaturu pacijentu u toku noći i zabeleži njene vrednosti i mimo rubrika određenih za to. Da propisno stavlja bolesniku kesu sa ledom na glavu, da pušta određenu količinu krvi i sve to da zapiše.Da li je to začetak liste zdravstvene nege u Srbiji? Od daleke 1923. godine slede primeri iz 1924,1925,1926…Da je savesna nega bolesnika i briga o bolesniku bila svestrana možemo zaključiti i iz ovih zaista istorijskih istorija bolesti. Ova stara lista zdravstvene nege, izvučena iz arhive, svedoči o praćenju temperature koja prelazi 40C posle izazivanja malaričnih napada u 1924.godini. Da podsetimo, bečki profesor Vagner fon Jaureg dobio je Nobelovu nagradu za pireto terapiju kod luesa 1927. godine. Zatim primer o zbrinjavanju bolesnog dečaka posle lečenja na Klinici, saradnji kliničkih i odgovarajućih službi i njihov savestan rad. Eto, neko je zapisao bar deo nege i truda oko bolesnika. Čitamo da je bolesnik kateteriziran, da je uredno ispirana mokraćna bešika, da je urađena klizma, da je rana

3

previjena, da je bolesnik okupan, da je urađena masaža, data terapija, merena temperature, puls i pritisak. Ali, ono što ne znamo je - ko je to radio? U jednoj istoriji bolesti iz 1952. godine, tada mlada lekarka, a sada profesor u penziji, piše da je Dane bolničar raportirao o stanju bolesnika u toku noći te je, vidimo dalje u istoriji, odmah pozvan konsultant koji je pregledao bolesnika.Poverenje i saradnja lekara i bolničara i kasnije školovanih medicinskih sestara su izuzetni, ali pisani tragovi o radu bolničara iz tog vremena su veoma oskudni. Ostala su usmena predanja koja je slušala i moja generacija, a deo iskustava naših predhodnika usvojili smo i mi poštujući svoje učitelje i njihovo mukotrpno stečeno znanje.

Iz priča starih bolničara i lekara i zabeleženih detalja u istorijama, sasvim sigurno znamo da su tadašnji bolničari obavljali kompletnu higijensku obradu bolesnika. Davali su peroralnu terapiju, kateterizirali mokraćnu bešiku, klistirali, previjali dekubitalne rane, masirali nepokretne bolesnike, pomagali u vežbama teže pokretnim bolesnicima, hranili bolesnike, asistirali pri primeni elektrošokova, insulinskog šoka, faradizacije, asistirali pri izvođenju lumbalne i subokcipitalne punkcije, sterilisali sav potreban material kuvanjem u kasetama i vodili bolesnike na razne preglede i snimanja…U nedostatku prostora, donošenu hranu iz centralne kuhinje hranu delila je na hodniku bolničarka - priučena servirka. Na hodniku su, pre završetka "novog dela", vršene i lumbalna i subokcipitalna punkcija. Tu se ubrizgavao i vazduh u komorni sistem da bi zatim bolesnike na nosilima transportovali na snimanje u drugu zgradu.Od 1946. godine negu bolesnika na Nervnoj klinici, vodila je bolničarka Marica Mihaljić. Školovanje bolničara je bilo raznoliko. Muškarci su mogli da završe Sanitetsku podoficirsku školu, a žene tromesečne i šestomesečne kurseve na klinikama ili jednogodišnju školu uz rad na klinici.

4

Prve školovane medicinske sestre, Ružica Joković i Marija Ićurup Odžić, raspoređene su od Ministarstva zdravlja 1949.godine.

One su bile drzavne pitomice školovane tri godine za ovu profesiju. Nastava je bila celodnevna, a smeštaj internatski. Knjiga nije bilo, pa se učilo iz beležaka. Sestra Ružica Joković je bila šabački đak, a sestra Marija Ićurup Odžić beogradski. Tada su sestre radile kao lekarski pomoćnici. Asistirale su lekarima pri obavljanju dijagnostičkih i terapeutskih postupaka poput subokcipitalne punkcije, elektrošokova, faradizacije, piretoterapije, uvođenja u insulinsku komu, itd. Sestre su samostalno uzimale materijal za laboratorijsku obradu, davale oralnu i parenteralnu terapiju, a kasnije rukovodile i radom odeljenja. Ostale poslove nege bolesnika obavljali su bolničari.

5

Maja 195l. godine na kliniku je raspoređena sestra Rajka Milovanović koja je l955. godine postavljena za glavnu sestru Neuropsihijatrijske klinike. Ona dostojanstveno i stručno organizuje negu bolesnika, utemeljujući negu neuroloških bolesnika i obrazuje za to kvalitetne i samostalne u radu medicinske sestre. Boravak u Nacionalnoj bolnici Qveen Square u Londonu ( kao jedna od l2 izabranih sestara iz cele Jugoslavije) još više obogaćuje njena saznanja i viđenje sestrinstva. Uz pomoć i podršku saradnika i mlade sestre, koje dolaze na Kliniku narednih godina, izrastaju u vrhunske profesionalce što postaje tradicija naše kuće. Sestre koje u svom radu praktično primenjuju metod procesa zdravstvene nege iako nemaju saznanja o njemu , čine napore da to što rade i zableže, prilagođavajući i osmišljavajući postojeće liste intenzivne i poluintenzivne nege potrebama svojih neuroloških bolesnika. Na kvalitetnu osnovu koju je postavila sestra Rajka Milovanović svoj doprinos ugrađuju glavni medicinski tehničar Janković Radomir, a potom i glavna sestra Stojaković Jagoda.Osamdesetih godina, Klinika se i formalno zakonski osamostaljuje, a služba nege i pansiona (samostalna organizaciona i funkcionalna celina zdravstvene nege) dobija nov zamah sa glavnom sestrom Dobrilom Pejović. Ona nesebično pomaže i podstiče mnoge sestre da nastave školovanje i usavršavanje i svoja nova saznanja primene u svakodnevnom radu. Godine 1993., povodom 12. maja, Međunarodnog dana medicinskih sestara, Savez zdravstvenih radnika Beograda dodelio je povelju Institutu za neurologiju KCS u znak priznanja za izuzetno angažovanje na unapređenju zdravstvene nege i afirmacije sestrinske profesije.

6

PRVE ISTORIJE BOLESTI 1923.godine

DA LI SU OVO ZAČECI LISTE ZDRAVSTVENE NEGE ?

7

Usled povišenog krvnog pritiska bolesniku je “pušteno 200ml krvi i urađena klizma.

Bolesnik svojom rukom upisuje kako se oseća...

8

DA LI SU OVO ZAČECI LISTE ZDRAVSTVENE NEGE ?

Koliko je važno da se zapiše sve što je urađeno i što se dogodilo ne moramo podvlačiti. Po našim dragocenim istorijama bolesti možemo pratiti i razvoj naše kuće u celini. Vidimo da ide uzlaznom linijom do Drugog svetskog rata. Nervna klinika ima svoju košuljicu istorije bolesti, svoju temperaturnu listu i interklinički uput. U ratnom i posleratnom periodu vidljiv je nedostatak bilo kakvih obrazaca, pa i pribora za pisanje. Kao preteču naše čuvene liste zdravstvene nege čini se da možemo dati improvizovanu listu koju je sačinila koleginica 1955. godine kao dodatak standardnoj temperaturnoj listi.. Služila joj je za praćenje insulinskih koma koje su provocirane u terapijske svrhe i piretoterapije.

9

GRAFIČKI PRIKAZ PIRETOTERAPIJE

značajnije promene u toku svog rada. Raport je predavan usmeno, a kasnije je saopštavan pismeno. Nažalost, te knjige nismo pronašli...

10

U našoj kući je cenjena i negovana i institucija raporta. Dežurna ekipa je sopštavala sve

PRILAGOĐENA TEMPERATURNA LISTA

POTREBA ZA DODATNIM BELEŽENJEM

11

SARADNJA PRI ZBRINJAVANJU BOLESNIKA

Naš veliki učitelj, uvaženi profesor doktor Josif Vesel sagledao je zaista veliku odgovornost i delokrug rada medecinske sestre, i pionirski, u svom udžbeniku, sada već daleke 1979. godine zapisao:

"U glavama bolesnika pa i nas zdravstvenih radnika, često se pod pojmom “terapija” podrazumeva samo ono što se daje preko medikamenata, injekcija ili posebnim aparatom, a pod pojmom “nega” ono što medicinska sestra samoinicijativno ili po nalogu radi u okviru lične higijene i ishrane. Potrebno je da se taj dualizam kako u shvatanjima, tako i u praksi, prevazđe. U cilju što boljeg sagledavanja jedinstvenog pojma “terapije”, navešću ovaj primer:Na odeljenje se prima bolesnik sa apopleksijom... Zbog pomućenja svesti mora da je stalno u krevetu. Lekar će ordinirati jedan od savremenih načina medikamentozne terapije…Od momenta aplikacije medikamentozne terapije život bolesnika je u rukama medicinske sestre. Koji su to činioci koji će odlučiti o sudbini bolesnika? Da se ne pothrani suviše i da mu ne oslabi opšti odbrambeni mehanizam (ishrana), da ne nazebe, jer je disponiran da dobije zapaljenje pluća, da dobije minimum potrebne tečnosti, da ne padne sa kreveta, da ne dođe do retentio alvi et urinae, da ne dobije dekubitus, da ga ne uzbude suviše okolni bolesnici i poseta. Nekada na bolesnikovu sudbinu više utiče činjenica da je nekoliko minuta bio otkriven ( sam se otkrio ) kraj otvorenog prozora nego što nije primio određenu injekciju…"

12