Perls, F.S., Heferlajn, R. & Gudman, P.

G E Š T A L T T E R A P I J A

T o m 2

NOVINA, UZBUĐENJE I RAST

Prvi deo

U v o d

P r e v e l a:

Vesna Vukša

1

I STRUKTURA RASTA

1. Granica kontakta

Iskustvo se odvija na granici između organizma i njegove sredine, prvenstveno na površini kože i u drugim organima senzornog i motornog reagovanja. Iskustvo je funkcija ove granice i ono što je stvarno u psihološkom smislu jesu “potpune” konfiguracije ovog funkcionisanja, neko značenje koje je otkriveno i neka aktivnost koja je okončana. Celine iskustva ne podrazumevaju “sve”, jer su one određene jedinstvene strukture, a sve drugo, u psihološkom smislu, uključujući i same koncepte organizma i sredine, jeste apstrakcija ili moguća konstrukcija ili potencijal koji se pojavljuje u iskustvu, ali samo kao nagoveštaj nekog drugog iskustva. Mi govorimo o organizmu koji kontaktira sredinu, ali to je kontakt koji čini najjednostavniju i prvobitnu stvarnost. Ovo možete odmah doživeti ako, umesto da samo gledate objekte ispred vas, postanete i svesni činjenice da se ti objekti nalaze u vašem ovalnom vidnom polju i ako osetite kako ovaj vidokrug, da tako kažemo, dodiruje vaše oči – to zaista jeste vid vaših očiju. Obratite pažnju, zatim, kako se predmeti u ovom vidokrugu pojavljuju u estetskim odnosima u pogledu prostora i boja. Ovo možete doživeti i uz zvuke koji dolaze “spolja”; koren njihove stvarnosti nalazi se na granici kontakta i na toj granici oni se doživljavaju kao jedinstvene strukture. Tako je i u motoričkom smislu, ako ste svesni da bacate loptu, daljina se smanjuje i vaš motorni impuls izbija, da tako kažemo, na površinu kako bi je sreo. Svrha svih praktičnih eksperimenata i teorijske diskusije u ovoj knjizi jeste analiziranje funkcija kontakta i povećanje svesnosti stvarnosti. Reč “kontakt” – “u dodiru sa” objektima – koristimo kao osnovu za senzornu svesnost i motorno ponašanje. Verovatno postoje primitivni organizmi kod kojih svesnost i motorni odgovor predstavljaju isti čin; a kod organizama višeg reda, koji ostvaruju dobar kontakt, uvek se može uočiti povezanost čula i pokreta (a takođe i osećanja).

2. Interakcija organizma i sredine

U svakoj vrsti istraživanja, bilo da je ono biološko, psihološko ili sociološko, polazimo od interkcije organizma i sredine. Besmisleno je da, na primer, govorimo o nekoj životinji koja diše, a da ne uzmemo u obzir vazduh i kiseonik kao deo njenog definisanja ili da govorimo o ishrani, a da ne spomenemo hranu ili da govorimo o vidu bez svetlosti ili o kretanju bez gravitacije i podupirućeg tla ili o govoru bez komunikanata. Ne postoji nijedna funkcija bilo kog živog bica koja se može ostvariti u potpunosti bez objekta i sredine, bilo da se radi o vegetativnim funkcijama kao što su ishrana i seksualnost ili perceptivnim funkcijama ili motornim funkcijama ili osećanjima ili rasuđivanju. Značenje besa obuhvata frustrirajuću prepreku, značenje rasuđivanja obuhvata praktične probleme. Nazvaćemo ovu interakciju organizma i sredine u bilo kojoj vrsti funkcionisanja

2

“polje organizam/sredina”. I ne zaboravimo da, bez obzira koju teoriju zastupamo o impulsima, nagonima itd., uvek uzmemo u obzir takvo interaktivno polje, a ne izolovanu jedinku. Kad god se radi o organizmu koji se kreće u prostranom polju i ima složenu unutrašnju strukturu, kao što je slučaj sa nekom životinjom, zvuči logično da se govori o njoj onakva kakva je, kao na primer, o njenoj koži i od čega se ona sastoji – ali ovo je samo iluzija zbog činjenice da kretanje kroz prostor i unutrašnje pojedinosti, privlače pažnju u odnosu na relativnu stabilnost i jednostavnost pozadine.

Čovekovo polje organizam/sredina, naravno, nije samo fizičko, već i društveno. Stoga u svakom proučavanju čoveka kao što su fiziologija, psihologija ili psihoterapija, moramo govoriti o polju u kome, u najmanju ruku, postoji interakcija između socio-kulturnih, bioloških i fizičkih faktora. Naš pristup u ovoj knjizi je “unitaran” u tom smislu da pokušavamo da detaljno razmotrimo svaki problem onako kako se pojavljuje u socio-biološko-fizičkom polju. Sa ovog stanovišta, na primer, istorijski i kulturni faktori ne mogu se posmatrati kao da komplikuju ili modifikuju uslove jednostavnije biofizičke situacije, već da su svojstveni načinu na koji posmatramo problem.

3. Šta je predmet proučavanja psihologije?

Ako se osvrnemo na prethodna dva odeljka, ono što je rečeno u njima izgleda da se podrazumeva i svakako se ne čini izuzetnim. U njima se tvrdi (1) da je, u načelu, iskustvo kontakt, funkcija granice organizma i njegove sredine i (2) da je svaka ljudska funkcija interakcija u polju organizam/sredina, koje može biti socio-kulturno, biološko i fizičko. Sada ćemo se pozabaviti kombinacijom ove dve propozicije.

U okviru bioloških i društvenih nauka, koje se bave interakcijom u polju organizam/sredina, psihologija proučava delovanje granice kontakta u polju organizam/sredina. Ovaj predmet proučavanja je jedinstven i lako je razumeti zašto je psiholozima oduvek bilo teško da ograniče svoj predmet proučavanja*. Kada kažemo “granica” mislimo na “granicu između”; ali granica kontakta na kojoj se odvija iskustvo, ne razdvaja organizam i njegovu sredinu; ona pre ograničava organizam, obuhvata ga i istovremeno dodiruje sredinu. Zapravo, kazaćemo ovo na način koji će se učiniti neobičnim, granica kontakta – na primer, osetljiva koža – nije toliko deo “organizma”, pošto je u osnovi organ posebnog odnosa organizma i sredine. Kao što ćemo uskoro pokazati, ovaj poseban odnos jeste prvenstveno rast. Čovek je osetljiv ne na stanje organa (što bi moglo biti bol), već na interakcije u

______ * Oponašajući Aristotela, savremeni psiholozi (naročito u 19. veku) bavili su se

čistom fizikom objekata percepcije, a onda su prešli na biologiju organa itd. Ono što im je nedostajalo, bio je Aristotelov kratak i jasan uvid da su “u činu”, u osećaju, objekat i organ identični.

polju. Kontakt je svesnost polja ili motorni odgovor u polju. Iz ovog razloga kontaktiranje, funkcija same granice organizma, ipak može pretendovati da pokaže

3

stvarnost, nešto više nego što to čini neki nagon ili pasivnost organizma. Treba da shvatimo da kontaktiranje, svesnost i motorni odgovor u širem smislu podrazumevaju želju i odbacivanje, prilaženje i izbegavanje, osećaje, osećanja, manipulaciju, procenjivanje, komunikaciju, borbu itd. – svaku vrstu živog odnosa koji se odvija na granici u interakciji između organizma i sredine. Svi ovi kontakti su predmet proučavanja psihologije. (Ono što se naziva “svest” izgleda da je posebna vrsta svesnosti, funkcija kontakta koja se odvija kada postoje teškoce i odlaganja u prilagođavanju.)

4. Kontakt i novina Ako posmatramo neku životinju kako slobodno luta prostranstvima raznolikog okruženja, možemo videti da broj i raspon funkcija kontakta mora biti veliki, zato što u osnovi, organizam živi u okruženju tako što održava svoju različitost i, što je još važnije, asimiluje sredinu u svoju različitost; a granica je ta na kojoj se opasnosti otklanjaju, prepreke savlađuju, a ono što se može asimilovati, odabira se i prisvaja. Ono što se odabere i asimiluje uvek je nešto novo; organizam se i održava asimilacijom novine, tako što se menja i raste. Na primer, hrana je po rečima Aristotela, nešto što “nije slično”, a što može postati “slično”; a procesom asimilacije organizam se zauzvrat menja. Pre svega, kontakt je svesnost o i ponašanje ka novini koja se može asimilovati, kao i odbacivanje novine koja se ne može asimilovati. Ono što je sveprisutno, uvek je isto ili nevažno, nije objekat kontakta. (Stoga se zdravi organi ne kontaktiraju, zato što su konzervativni.)

5. Definicija psihologije i psihologije abnormalnog

Moramo dakle zaključiti da je svaki kontakt kreativan i dinamičan. On ne može biti rutinski, stereotipan ili naprosto konzervativan, zato što mora da se suočava sa novinom, jer je samo novina hranljiva. (Ali kao i sami senzorni organi, unutrašnja ne-kontaktna fiziologija organizma jeste konzervativna.) S druge strane, kontakt ne može pasivno prihvatiti niti se samo prilagoditi novini, zato što se novina mora asimilovati. Svaki kontakt je kreativno prilagođavanje organizma i sredine. Svesni odgovor u polju (kao što su orijentacija i manipulacija) jeste agens rasta u polju. Rast je funkcija granice kontakta u polju organizam/sredina; složene organske celine opstaju u većoj celini polja, putem kreativnog prilagođavanja, promene i rasta.

Dakle, mogli bi definisati psihologiju kao proučavanje kreativnog prilagođavanja. Njena tema je neprekidna tranzicija između novine i rutine, čiji su ishod asimilacija i rast.

U skladu s ovim, psihologija abnormalnog je proučavanje prekida, inhibicije ili drugih nepravilnosti u toku kreativnog prilagođavanja. Razmotrićemo, na primer, anksioznost, preovlađujući činilac neuroze, koja je rezultat prekida uzbuđenja kreativnog rasta (sa pratećim gubitkom daha); i analiziraćemo razne neurotične “karaktere” kao stereotipne obrasce koji ometaju fleksibilan proces kreativnog

4

prihvatanja novine. Zatim, pošto se stvarnost pojavljuje u kontaktu, u kreativnom prilagođavanju organizma i sredine, ovaj proces je zakočen kod neurotičara, te je njegov svet “van kontakta”, sa sve više halucinacija, projekcija, zamračenja i inače nestvaran.

Kreativnost i prilagođavanje su polarni; oni su neophodni jedan drugom. Spontanost je osvajanje, zračenje zadovoljstvom i rast sa onim sto je zanimljivo i hranljivo u sredini. (Na žalost, u mnogim psihoterapijama “prilagođavanje”, “povinovanje principu realnosti”, podrazumeva gutanje stereotipa.)

6. Figura kontakta u odnosu na pozadinu polja organizam/sredina

Vratimo se ideji sa kojom smo započeli, da su celine iskustva određene jedinstvene strukture. Kontakt, rad koji rezultira u asimilaciji i rastu, jeste formiranje figure od interesa u odnosu na pozadinu ili kontekst polja organizam/sredina. Figura (geštalt) u svesti jeste jasna, živopisna percepcija, slika ili uvid; u motornom ponašanju to je graciozan, energičan pokret sa ritmom, koji se završava itd. U oba slučaja potreba i energija organizma i mogućnosti sredine ukljuceni su i sjedinjeni u figuri. Formiranje figure/pozadine je dinamičan proces u kome nagoni i resursi u polju postepeno povećavaju zanimljivost, jasnoću i snagu dominantne figure. Stoga je besmisleno da se bavimo bilo kojim psihološkim ponašanjem izvan njegovog socio-kulturnog, biološkog i fizičkog konteksta. Istovremeno, figura ima specifičnu psihološku prirodu; ona poseduje posebne uočljive osobine kao što su oštrina, jasnoća, jedinstvo, fascinantnost, gracioznost, snaga, nesputanost itd., u zavisnosti šta prvo posmatramo, da li perceptualni, osećajni ili motorni kontekst. Činjenica da geštalt ima posebne uočljive psihološke osobine jeste od kapitalnog značaja za psihoterapiju, zato što nam nudi samostalni kriterijum za dubinu i realnost doživljaja. Teorije “normalnog ponašanja” ili “prilagođavanja realnosti” nisu potrebne, osim u svrhu istraživanja. Kada je figura mutna, nejasna, bez gracioznosti i energije (“slab geštalt”), možemo biti sigurni da nedostaje kontakt, da je nešto blokirano u sredini, da neka vitalna organska potreba nije izražena; osoba nije “potpuno prisutna”, odnosno u njenom celom polju nema takvih nagona i resursa koji bi kompletirali figuru.

7. Terapija kao analiza geštalta

Terapija se sastoji od analiziranja unutrašnje strukture aktuelnog iskustva, bez obzira na nivo kontakta; ne analizira se toliko šta osoba doživljava, čega se seća, šta radi, govori itd., već kako se seća onoga čega se seća, kako govori ono što govori, kojim izrazom lica, tonom glasa, kojim rečima, kojim afektom, kako pravi omaške, na koji način uvažava ili ne uvažava drugu osobu itd. Radom na jedinstvu ili nejedinstvu ove strukture iskustva, sada i ovde, pojavljuje se mogućnost za obnovu dinamičkih odnosa između figure i pozadine, sve dok se kontakt ne pojača, svesnost ne izoštri, a ponašanje ne energizuje. Najvažnije od svega jeste da je

5

ostvarenje svesnog geštalta samo po sebi lekovito, zato što je figura kontakta, u suštini, kreativna integracija iskustva, a ne samo njen pokazatelj. Od nastanka psihoanalize određena osobina geštalta, “aha” iskustvo prepoznavanja, zauzimala je naravno suvereno mesto. Ali uvek je ostajalo nejasno zašto bi “sama” svesnost, na primer, sećanje, trebalo da izleči neurozu. Obratite pažnju, međutim, da svesnost nije samo misao o problemu, već je u sustini, kreativna integracija problema. Takođe možemo videti da “svesnost” obično ne pomaže, zato što ona uopšte nije svestan geštalt, strukturisan sadržaj, već prazan sadržaj, verbalizacija ili prisećanje, i kao takav ne privlači energiju sadašnje organske potrebe, niti sadašnje sredinske podrške.

8. Destrukcija kao deo formiranja figure/pozadine

Proces kreativnog prilagođavanja novoj materiji i okolnostima uvek podrazumeva fazu agresije i destrukcije, zato što prilaženjem, grabljenjem i izmenom starih struktura, ono što nije slično postaje slično. Kada nastaje nova konfiguracija, stara stečena navika organizma u kontaktiranju i prethodno stanje onoga čemu se pristupilo i što je kontaktirano, uništavaju se u cilju ostvarenja novog kontakta. Ovakva destrukcija postojećeg stanja može da izazove strah, prekid i anksioznost, koji se srazmerno povećavaju sa stepenom nečije neurotične nefleksibilnosti; ali proces je praćen sigurnošću da će se pojaviti nešto novo kroz eksperiment. Ovde, kao i drugde, jedino rešenje ljudskog problema leži u eksperimentalnom otkriću. Anksioznost se ne savlađuje spartanskom čvrstinom – mada je hrabrost divna i neophodna vrlina – već tako što se uznemiravajuća energija uliva u novu figuru.

Bez obnavljanja agresije i destrukcije, svako dostignuto zadovoljstvo ubrzo tone u zaborav i više se ne doživljava. Ono što se obično zove “sigurnost” jeste vezanost za stanje bez osećanja, izbegavanje rizika od nepoznatog, koji je deo svakog zaokupljujućeg zadovoljstva, kao i prateća desenzitizacija i motorna inhibicija. To je strah od agresije, uništavanja i gubitka čije su posledice, naravno, nesvesna agresija i destrukcija, okrenute i prema unutra i prema spolja. Bolje značenje “sigurnosti” bilo bi poverenje u snažnu podršku, koja potiče iz prethodno asimilovanog iskustva, koje je dovelo do rasta, bez nezavršenih situacija; ali u ovakvom slučaju, sva pažnja teče od pozadine onoga što neko jeste, ka figuri onoga što neko postaje. Sigurno stanje je ono bez zainteresovanosti, ono se ne primećuje; a sigurna osoba, iako to nikad ne zna, uvek oseća da rizikuje i da će biti adekvatna.

9. Uzbuđenje je dokaz stvarnosti

Kontakt, formiranje figure/pozadine, jeste rastuće uzbuđenje, ispunjeno osećanjima i zainteresovanošću, i obrnuto, ono što nije interesantno i prisutno za

6

nekoga, nije ni psihološki stvarno. Različite vrste osećanja, npr. zadovoljstvo ili druge emocije, ukazuju na promenljivo organsko učešće u stvarnoj situaciji i ovo učešće je deo te stvarnosti. Ne postoji indiferentna, neutralna realnost. Poput epidemije rasprostranjeno je uverenje savremene nauke da je veći deo ili cak celokupna realnost neutralna, što ukazuje na inhibiciju spontanog zadovoljstva, razigranosti, besa, ogorčenja i straha (ovakva inhibicija prouzrokovana socijalnim i seksualnim uslovljavanjem stvara akademsku ličnost).

Emocije su jedinjenja ili objedinjujuce tendencije, odredjenih fizioloških pritisaka u povoljnoj ili nepovoljnoj situaciji u sredini i kao takve daju neophodno konačno (iako neadekvatno) saznanje o objektima koji odgovaraju potrebama, baš kao što nam estetski osećaj daje konačno (adekvatno) saznanje o našoj senzibilnosti i njenim objektima. Uopšte govoreći, zainteresovanost i uzbuđenje povezani sa formiranjem figure/pozadine su neposredni dokaz postojanja polja organizam/sredina. Kratko razmatranje pokazaće da je ovo tako, jer kako bi inače živa bića imala motivaciju i bila njome usmerena da budu uspešna, a da se uspeh ne postiže dodirom sa stvarnošću.

10. Kontakt je “otkrivanje i stvaranje” budućeg rešenja

Sadašnji problem budi interesovanje i uzbuđenje raste u pravcu budućeg, ali još uvek nepoznatog rešenja. Asimilacija novine dešava se u sadašnjem momentu koji prerasta u budućnost. Njen ishod nije nikad samo reorganizacija nezavršenih situacija organizma, već konfiguracija koja sadrži novu materiju iz sredine i stoga se razlikuje od onoga čega se neko može setiti (ili pretpostaviti), kao umetničko delo koje nastaje, na nepredvidljiv način, uvek nov za umetnika, u toku njegovog rada sa materijalom. U psihoterapiji tragamo za pritiskom nezavršene situacije u sadašnjosti i uz pomoć sadašnjeg eksperimentisanja sa novim stavovima i novom materijom iz svakidašnjeg iskustva, težimo ka boljoj integraciji. Pacijent se ne priseća sebe, samo tako što meša postojeće karte, već “pronalazi i stvara” sebe. (Frojd je savršeno razumeo značaj novih uslova u sadašnjoj situaciji, kada je govorio o neizbežnom transferu fiksacije iz detinjstva na ličnost terapeuta; ali terapeutsko značenje ovoga nije da se radi o istoj, staroj priči, već zapravo da se ona sada drugačije proživljava, kao sadašnja avantura; analitičar nije ista vrsta roditelja. I potpuno je jasno, na žalost, da se određene tenzije i blokade ne mogu otkloniti, ukoliko se ne dogodi stvarna promena u sredini, koja bi pružila nove mogućnosti. Kada bi se institucije i običaji promenili, mnogi uporni simptomi bi iznenada isčezli.)

11. Self i njegove identifikacije

Nazvaćemo “self” sistemom kontakta u bilo kom momentu. Kao takav self je fleksibilan zato što se menja sa dominantnim organskim potrebama i

7

provocirajućim dražima iz sredine; on je sistem odgovora koji slabi u snu, kada ima manje potrebe za odgovorima. Self je granica kontakta na delu; njegova aktivnost dovodi do formiranja figure i pozadine. Moramo uporediti ovu koncepciju selfa sa pasivnom “svešću” ortodoksne psihoanalize, čija je funkcija samo da posmatra i izveštava analiticara i da sarađuje, ali da se ne meša. A u skladu sa tim, revizionističke parafrojdijanske škole, na primer, Rajhijanska ili Vašingtonska škola, svode self na sistem organizma ili interpersonalnog društva; tačnije rečeno, to nisu uopšte činili psiholozi, već biolozi, sociolozi itd. Ali self je zapravo integrator, on je, po rečima Kanta, sintetičko jedinstvo. On je umetnik življenja. On je samo jedan mali činilac u totalnoj interakciji organizma i sredine, ali igra ključnu ulogu u otkrivanju i stvaranju značenja kroz koje rastemo. Opis psihološkog zdravlja i bolesti je jednostavan. To je pitanje identifikacija i alijenacija selfa. Ako se čovek identifikuje sa svojim formativnim selfom, ne koči sopstveno kreativno uzbuđenje i posezanje za novim rešenjem; i obrnuto, ako čovek otuđuje ono što mu organski ne pripada i stoga ne može biti od vitalnog interesa, već pre narušava figuru/pozadinu, onda je on psihički zdrav, jer koristi svoju moć na najbolji mogući način i učiniće ono što najbolje ume u teškim životnim okolnostima. Naprotiv, ako se čovek otuđuje i usled lažne identifikacije pokušava da uguši sopstvenu spontanost, onda on svoj život čini nezanimljivim, konfuznim i bolnim. Sistem identifikacija i alijenacija nazvaćemo “ego”. Sa ovog stanovišta, naš terapijski metod se sastoji u sledećem: da osposobljavamo ego, različite identifikacije i alijenacije, uz pomoć eksperimenata namerne svesnosti o sopstvenim različitim funkcijama, sve dok se kod osobe spontano ne oživi osećaj “Ja sam taj koji misli, opaža, oseća i radi ovo”. Od tog časa pacijent je u stanju da nastavi sam.

I I RAZLIKE U OPŠTOJ PERSPEKTIVI I RAZLIKE U TERAPIJI

8

1. Geštalt terapija i trendovi u psihoanalizi

Psihoterapija koju smo izložili u prethodnim poglavljima naglašava sledeće: koncentrisanje na strukturu aktuelne situacije; očuvanje integriteta stvarnosti pronalaženjem suštinskih odnosa između socio-kulturnih, bioloških i fizičkih faktora; eksperimentisanje; podržavanje kreativne moći pacijenta u cilju reintegracije otuđenih aspekata. Sada bi bilo korisno da ukažemo čitaocu da je svaki ovde pomenuti element poznat u istoriji psihoanalize; i uopšte govoreći, sinteza ovih elemenata predstavlja savremeni trend. Baveći se transferom potisnutih osećanja na analitičara, Frojd je prorađivao aktuelnu situaciju; a oni koji govore o “interpersonalnosti”, na još obuhvatniji i sistematičniji način bave se analiziranjem strukture aktuelnog intervjua. Danas većina analitičara praktikuje “analizu karaktera”, koju je Rajh prvi sistematično razvio i koja se uglavnom sastoji od deblokiranja putem analize strukture posmatranog ponašanja. A što se tiče strukture mišljenja i predstave, Frojd nas je tome temeljno naučio u Tumačenju snova, jer je svaka simbolična interpretacija koncentrisana na strukturu sadržaja. Dobar lekar ozbiljno shvata psihosomatsko jedinstvo i jedinstvo društva i pojedinca i to nisu samo prazne priče. Osim toga, na razne načine, počev od primitivnih “odigravanja scene” i Ferencijevog “aktivnog metoda” do skorašnjih “vegeto-terapije” i “psihodrame”, eksperimentalne metode su se koristile ne samo za katarzičko oslobađanje od napetosti, već i za ponovno učenje. I konačno, Jung, Rank, progresivni edukatori, terapeuti igrom i drugi, uveliko su se oslanjali na kreativno izražavanje kao načina za reintegraciju; a posebno je Rank isticao kreativni akt kao suštinu psihološkog zdravlja. Ono što bi mi dodali jeste jednostavno sledeće: insistiranje na reintegraciji psihologije normalnog i abnormalnog i samim tim na ponovnoj proceni onoga što se smatra normalnim psihološkim funkcionisanjem. Izrazićemo ovo nešto dramatičnije: od samog početka Frojd je ukazivao na neurotične elemente u svakodnevnom životu, te su on i drugi u sve većoj meri otkrivali iracionalne osnove mnogih institucija; sada smo opisali pun krug i usuđujemo se da kažemo da psihoterapijsko iskustvo i reintegracija neurotičnih struktura često daju bolju informaciju o stvarnosti nego neuroza normalnosti. Rekli smo da je, generalno govoreći, psihoterapijski trend usredsređivanje na strukturu aktuelne situacije. S druge strane, psihoterapija (i njen istorijat) utiče na drugačije vidjenje aktuelne situacije. I sa sve većom usmerenošću terapije na stvarno ovde i sada, sve više postaju nezadovoljavajuće naučne, političke i lične predrasude o tome šta je to ”stvarnost”, bilo da je ona perceptualna, društvena ili moralna. Razmislite jednostavno o tome kako jedan lekar čiji je cilj da “pacijenta prilagodi stvarnosti”, može otkriti, kako se tretman odvija (i kao što se odvijao već pola veka), da “stvarnost” počinje da izgleda vrlo različito od njegove sopstvene ili opsteprihvaćene predrasude; i tada on mora da preispita i koriguje svoje ciljeve i metode. U kom pravcu on mora da ih koriguje? Treba li da predloži neku novu normu ljudske prirode, kojoj će pokušati da prilagodi svog pacijenta? Ovo je upravo ono što su neki terapeuti radili. U ovoj knjizi pokušaćemo nešto umerenije:

9

posmatraćemo razvoj aktuelnog iskustva kao samostalni kriterijum; to jest, dinamičku strukturu iskustva nećemo smatrati pokazateljem nečeg ”nesvesno” nepoznatog ili simptoma, već ćemo je posmatrati kao nešto što je značajno samo po sebi. Ovo znači baviti se psihologijom bez prethodnog procenjivanja o normalnom i abnormalnom i sa ovog stanovištva, psihoterapija nije metod korekcije, već rasta.

2. Geštalt terapija i Geštalt psihologija

S druge strane, razmotrimo naš odnos prema psihologiji normalnog. Mi se bavimo osnovnim uvidima Geštalt psihologije: odnosom figure i pozadine; značajem tumačenja koherentnosti ili rascepa figure u totalnom kontekstu aktuelne situacije; definitivnom strukturisanom celinom koja nije previše inkluzivna, a nije ni samo atom; aktivnom, organizujućom silom smisaonih celina i prirodnom tendencijom ka jednostavnosti forme; tendencijom nezavršenih situacija da se okončaju. Šta bi ovome još mogli dodati? Razmislite, na primer, o unitarnom pristupu, kako bi ozbiljno shvatili nesvodljivo jedinstvo socio-kulturnog, biološkog i fizičkog polja u svakom konkretnom iskustvu. Naravno, glavna teza Geštalt psihologije glasi: neophodno je uvažavati celovitost fenomena koji se pojavljuju kao jedinstvene celine, a oni mogu biti analitički podeljeni na delove samo po cenu uništavanja onoga što je neko imao nameru da proučava. Primenom ove teze pretežno u laboratorijskoj situaciji u kojoj se proučavaju percepcija i učenje, čime su se psiholozi normalnog bavili, mogu se otkriti mnoge zadivljujuce istine i može se pokazati neadekvatnost psihologija asocijacija i refleksa itd. Međutim, ne postoji opasnost od potpunog odbacivanja uobičajenih naučnih pretpostavki, zato što sama laboratorijska situacija postavlja ograničenja u pogledu toga koliko daleko će neko razmišljati i šta će otkriti. Ova situacija je totalni kontekst koji određuje značenje onoga što se pojavljuje, a ono što se pojavljuje u okviru ograničenja jeste formalni i statički kvalitet svojstven većem delu geštalt teorije. Malo je toga rečeno o dinamičkom odnosu figure i pozadine ili o urgentnoj sekvenci u kojoj se figura brzo transformiše u pozadinu, kako bi se sledeća figura pojavila, sve dok se ne dostigne vrhunac kontakta i zadovoljenje, čime se vitalna situacija zaista završava.

Ipak, kako je uopšte bilo moguće više reći o ovim stvarima? Zapravo, kontrolisana laboratorijska situacija nije situacija od vitalnog značaja. Jedini koji je suštinski zainteresovan jeste eksperimentator, ali njegovo ponašanje nije predmet proučavanja. Sa hvale vrednom revnošću da budu objektivni, geštaltisti su izbegavali, ponekad sa komičnom objavom puritanstva, sve ono što ima veze sa strašću i interesovanjem; oni su se bavili analizom rešavanja ne baš gorućih ljudskih problema. Često je izgledalo da oni zapravo govore kako je sve relevantno u polju celine, osim onih faktora koji su ljudima zanimljivi; oni su “subjektivni” i irelevantni! Ipak, s druge strane, samo ono što je interesantno, stvara snažnu strukturu. (U pogledu eksperimenata sa životinjama, međutim, ovi faktori urgencije i interesa, nisu irelevantni, naročito ako se uzme u obzir da majmuni i pilići nisu baš poslušni laboratorijski subjekti.)

10

Krajnji ishod je, naravno, taj da je Geštalt psihologija sama po sebi ostala irelevantna i izolovana od savremenih pokreta u psihologiji, psihoanalizi i njenim ograncima, jer ovi nisu mogli da izbegavaju urgentne zahteve – terapije, pedagogije, politike, kriminologije i dr.

3. Psihologija “svesnog” i “nesvesnog”

Ipak, to što su psihoanalitičari zaobilazili Geštalt psihologiju imalo je krajnje nepovoljne posledice, jer Geštalt psihologija nudi adekvatnu teoriju svesnosti, a psihoanaliza je od samog početka bila ometena nepostojanjem adekvatnih teorija svesnosti, uprkos činjenici da je povećanje svesnosti oduvek bio glavni cilj psihoterapije. Različite psihoterapijske škole koncentrisale su se na različite metode povećanja svesnosti, bilo rečima, mimičkim mišićnim vežbama, analizom karaktera, eksperimentalnim društvenim situacijama ili preko kraljevskog puta snova. Gotovo na samom početku Frojd je otkrio značajne istine o”nesvesnom” i one su dovele do briljantnih uvida o psihosomatskom jedinstvu, o ljudskim karakterima, o međuljudskim odnosima u društvu. Ali nekako, sve ovo se nije povezivalo u zadovoljavajuću teoriju selfa, a razlog za to je, po našem uverenju, nerazumevanje tzv. “svesnog” života. U psihoanalizi i u mnogim njenim ograncima (sa izuzetkom Ranka) još uvek se smatra da svesnost pasivno prima utiske ili dodatno asocira utiske ili racionalizuje ili verbalizuje. Ona je ta na koju se utiče, ona reflektuje, priča, a zapravo ne radi ništa. U ovoj knjizi ćemo dakle, kao psihoterapeuti koji se pozivaju na Geštalt psihologiju, proučavati teoriju i metod kreativne svesnosti, formaciju figure/pozadine, kao koherentno središte značajnih, ali nepovezanih uvida o “nesvesnom” i neadekvatnog pojma “svesnog”.

4. Reintegracija psihologija “svesnog” i “nesvesnog”

Kada, međutim, insistiramo na unitarnim tezama, na kreativnosti strukturisanih celina itd., ali ne u nezanimljivim laboratorijskim uslovima, već u

urgentnim situacijama psihoterapije, pedagogije, ličnih i društvenih odnosa, tada iznenada otkrivamo da idemo vrlo daleko – da smo povučeni i da smo nagnani vrlo daleko – u pogledu odbacivanja mnogih opsteprihvaćenih pretpostavki, podela i kategorija, pošto su one u osnovi neprihvatljive, zato što “rasturaju u paramparčad i poništavaju stvar koju je trebalo proučavati” . Umesto da budu istine koje govore o prirodi stvari, mi smatramo da su upravo one izraz neurotičnog rascepa u pacijentu i u društvu. A skretanje pažnje na osnovne pretpostavke koje su neurotične, pobuđuje anksioznost (i kod autora i kod čitalaca). U neurotičnom rascepu, jedan deo ličnosti ostaje u nesvesnom ili se hladnokrvno priznaje, ali je daleko od svake zainteresovanosti ili se oba dela brižljivo izoluju jedan od drugog i čine se nevažnim jedan drugome, na takav način izbegavajući konflikt i održavajući status quo. Ali ako u urgentnoj sadašnjoj

11

situaciji, bilo u lekarskoj ordinaciji ili u društvu, čovek koncentriše svesnost na nesvesni deo ili na “irelevantne” veze, tada se povećava anksioznost, što je rezultat inhibiranja kreativnog ujedinjenja. Ovim metodom tretmana ostvaruje se sve bliži i bliži kontakt sa sadašnjom krizom, sve dok se osoba ne identifikuje, rizikujući skok u nepoznato, sa nastupajućom kreativnom integracijom rascepa.

5. Plan ove knjige

Ova knjiga se koncentriše na pokušaj da se protumači niz ovih osnovnih teorijskih neurotičnih dihotomija, kako bi se došlo do teorije selfa i njegove kreativne aktivnosti. Počećemo od problema primarne percepcije i stvarnosti preko razmatranja ljudskog razvoja i govora do problema društva, morala i ličnosti. Istovremeno skrećemo pažnju na sledeće neurotične dihotomije od kojih su neke univerzalne, neke su se razrešile tokom istorije psihoterapije, ali su inače još uvek prisutne, a neke su (naravno) predrasude same psihoterapije.

“Telo” i “um”: ovaj rascep i dalje postoji, iako oni najbolji medju lekarima prihvataju psihosomatsko jedinstvo. Pokazaćemo da su navika i konačno, nesvesna opreznost u slučaju hronične opasnosti, naročito ako postoji pretnja organskom funkcionisanju, učinili ovu obogaljujuću podelu neizbežnom i gotovo endemičnom, rezultirajući u kulturi lišenoj radosti i lepote (Poglavlje 3).

“Self” i “spoljašnji svet”: ova podela je stvar uverenja koje je jednobrazno rasprostranjeno u savremenoj zapadnoj nauci. Ona je povezana sa prethodnim rascepom, ali možda više naglašava opasnosti političke i interpersonalne prirode. Na žalost, upravo oni koji su u istoriji novije filozofije ukazivali na apsurdnost ove podele, uglavnom su i sami bili zaraženi nekom vrstom mentalizma ili materijalizma (Poglavlja 3 i 4).

“Emotivno” (subjektivno) i “stvarno” (objektivno): ovaj rascep je takođe stvar opšteg naučnog uverenja i povezan je sa prethodnim. On je rezultat izbegavanja kontakta, uključenosti, kao i namerne izolacije senzornih i motornih funkcija jednih od drugih. (Savremena istorija statističke sociologije bavi se proučavanjem ovih izbegavanja izdignutih do nivoa umetnosti). Pokušaćemo da pokažemo da stvarnost znači suštinsku uključenost ili “angažovanje” (Poglavlje 4).

“Infantilno” i “zrelo”: Ovaj rascep je profesionalna bolest same psihoterapije, koja potiče iz ličnosti terapeuta i iz društvenog značaja “lečenja”: s jedne strane postoji mučna preokupacija dalekom prošlošću, a sa druge strane, pokušaj prilagođavanja standardu stvarnosti odrasle osobe, koji nije vredan prilagođavanja. Dečje karakteristike su potcenjene, iako njihov nedostatak osiromašuje odrasle osobe; a druge osobine nazivaju se infantilnim, što predstavlja introjekcije neuroza odraslih (Poglavlje 5)

12

“Biološko” i “kulturno”: ova dihotomija, koja je suštinski predmet proučavanja antropologije koji bi trebalo eliminisati, poslednjih decenija se ukorenila upravo u antropologiji; stoga (da ne pominjemo idiotski rasizam jedne strane) ljudska priroda postaje potpuno relativna i ništavna, kao da je beskrajno promenljiva. Pokušaćemo da pokažemo da je ovo rezultat neurotične fascinacije artefaktima i simbolima i njihovom politikom i kulturom, kao da su oni sami živi. (Poglavlje 6).

“Poezija” i “proza” : ovaj rascep, u potpunosti povezan sa svim prethodnim, jeste rezultat neurotične verbalizacije (i drugih posrednih iskustava) i, kao reakcije na to, zasićenosti od verbalizacije; i ovo navodi savremene semantičare i istraživače jezika nauke i “osnovnih” jezika da potcene ljudski govor, kao da mi imamo dovoljno drugih medija komunikacije. Mi ih nemamo, ali imamo neuspešnu komunikaciju. Osim toga, univerzalni pojmovi se smatraju mehaničkim apstrakcijama, a ne izrazima uvida. I u skladu sa tim, poezija (i likovna umetnost) postaje sve više izolovana i nejasna (Poglavlje 7).

“ Spontano” i “namerno”: generalno se veruje da uzvišenost i inspiracija pripadaju posebnim osobama, koje se nalaze u neobičnim emotivnim stanjima; ili osim toga, ljudima na zabavama, koji su pod uticajem alkohola ili hašiša; umesto da to bude kvalitet svakog iskustva. I u skladu sa tim, proračunato ponašanje usmerava se na sticanje stvari koje ne moraju biti povezani sa nečijom željom, već su one zapravo samo roba za nešto drugo (tako da zadovoljstvo samo po sebi istrajava kao put ka zdravlju i uspehu). “Biti ono što jesi” znači ponašati se nesmotreno, kao da želja ne može imati smisla; a “ponašati se razumno” znači uzdržavati se i dosađivati se.

“Lično” i “društveno” : ova uobičajena podela nastavlja da urušava život zajednice. Ona je i uzrok i posledica vrste tehnologije i ekonomije koju imamo, sa njihovom podelom na “posao” i “hobi”, ali ne na rad ili vokaciju; i na birokratiju koja deluje iz pozadine i na posredničku “frontalnu” politiku. Terapeutima koji se bave medjuljudskim odnosima trebalo bi da pripadne zasluga isceljenja ovog rascepa, pa ipak i ova škola, anksiozno kontrolisuci biološke i seksualne faktore u polju, obično dolazi do formalnih i simboličnih, umesto stvarnih zadovoljenja zajednice (Poglavlja 8 i 9).

“Ljubav” i “agresija”: Ovaj rascep je oduvek bio rezultat instinktualnog osujećenja i samosavlađivanja, tako da se neprijateljstvo usmerava prema selfu, a uvažava se reaktivna blagost lišena strasti, onda kada je erotski kontakt jedino moguće obnoviti oslobađanjem agresije i spremnošću da se uništi stara situacija. Ali poslednjih decenija ovo stanje se iskomplikovalo novim izrazitim uvažavanjem koje se ukazuje seksualnoj ljubavi, dok se istovremeno razni agresivni nagoni potcenjuju kao antisocijalni. Kvalitet seksualnog zadovoljstva bi se možda mogao meriti činjenicom da su ratovi na koje pristajemo sve destruktivniji, ali u sebi više ne nose žar ljutnje (Poglavlja 8 i 9).

13

“Nesvesno” i “svesno”: Ako se ova značajna podela, koju su usavršili psihoanalitičari, shvati apsolutno, to bi moglo, u principu, celu psihoterapiju učiniti nemogućom, zato što pacijent ne može saznati o sebi ono što je nesaznatljivo za njega. (On je svestan ili bi mogao da postane svestan poremećaja u strukturi njegovog aktuelnog iskustva). Ovaj teorijski rascep je povezan sa potcenjivanjem stvarnosti snova, halucinacija, igre i umetnosti, kao i precenjivanjem stvarnosti svesnog govora, mišljenja i introspekcije; i uopšte, sa frojdijanskom apsolutnom podelom između “primarnih” (veoma ranih) procesa mišljenja i “sekundarnih” procesa. U skladu sa tim, “id” i “ego” nisu shvaćeni kao naizmenične strukture selfa koje se razlikuju u stepenu – jedna kao krajnost relaksacije i opuštene asocijacije, druga kao krajnost svesne organizacije u cilju identifikacije – iako se ovakva slika može uočiti u svakom trenutku psihoterapije (Poglavlja 10-14).

6. Kontekstualni metod argumenta

U prethodnom tekstu izložen je redosled glavnih neurotičnih dihotomija koje ćemo pokusati da razrešimo. U pogledu ovih i drugih “lažnih”distinkcija, koristićemo metod argumenta koji se na prvi pogled može učiniti nepravednim, ali je neizbežan i sam po sebi je primena geštalt pristupa. Nazvaćemo ga “kontekstualni metod” i skrenućemo pažnju na njega, tako da ga čitalac može prepoznati, kada ga budemo koristili.

Fundamentalne teorijske greške po pravilu su karakterološke i rezultat neurotične neadekvatnosti percepcije, osećanja ili akcije.(Ovo je očigledno, zato što se za svako osnovno pitanje, odgovor može naći, da tako kažemo, “svuda” i biće uvek uočen, osim ako osoba neće ili ne može da ga uoči). Fundamentalna teorijska greška je u znatnoj meri data u iskustvu posmatrača; on, iako ima dobru nameru, donosi pogrešan sud; a samo “naučno” opovrgavanje navođenjem suprotnog dokaza je besmisleno, zato što posmatrač ne dozivljava taj dokaz u njegovoj punoj snazi – on ne vidi ono što neko drugi vidi ili zaboravlja ili mu izgleda nevažno ili nalazi isprike itd. Tada je jedini koristan metod argumenta sagledavanje totalnog konteksta problema, uključujući uslove njegovog doživljavanja, socijalni milje i lične “odbrane” posmatrača. Drugim rečima, samo mišljenje i posmatračevo insistiranje na njemu, treba podvrgnuti geštalt-analizi. Osnovna greška se ne poriče – zapravo, krupna greška je, kako reče Sv.Toma, bolja nego slaba istina – ona se može izmeniti samo promenom uslova neposrednog iskustva. Dakle, naš metod je sledeći: pokazaćemo da u uslovima iskustva posmatrača, on mora imati misljenje, a zatim ćemo, igrom svesnosti u ograničenim uslovima, dopustiti pojavu bolje procene (njegove i naše). Svesni smo da je ovo razvoj argumenta ad hominem, samo mnogo ofanzivniji, jer mi ne samo da kažemo našem protivniku da je nitkov i prema tome, da greši, već mu takođe milosrdno pomažemo da izmeni svoje viđenje. Ipak verujemo da ovim nepravednim metodom argumenta, često činimo više pravde protivniku nego što je to uobičajeno u naučnoj polemici, zato što od samog početka znamo da je krupna greška već sama po sebi kreativni čin i mora biti da rešava neki važan problem onome ko je čini.

14

7. Primena kontekstualnog metoda na teoriju psihoterapije

Međutim, ako tvrdimo i imamo nameru da pokažemo da psihoterapija menja uobičajene predrasude, moramo takođe naznačiti na koji način sami shvatamo psihoterapiju, zato što je ona moguća samo u procesu nastajanja nečega. Moraćemo stoga u narednim poglavljima, kako budemo razvijali našu kritiku mnogih opštih ideja, da istovremeno ukažemo na brojne posebne odlike terapeutske prakse, jer se dostizanjem svakog novog stupnja opšte perspektive, menjaju ciljevi i metode prakse. Postoji integralni odnos između naše teorije, naše procedure i onoga što otkrivamo. Ovo se, naravno, odnosi na svaku oblast istraživanja, ali se često prenebregava u polemikama psihoterapijskih škola, tako da se upućuju neozbiljne optužbe da postoji loša namera ili čak ludost. Stav i karakter terapeuta (uključujući i njegovu obuku) određuju njegovu teorijsku orijentaciju, a njegov metod kliničkog postupka potiče kako iz njegovog stava, tako i iz njegove teorije; i takođe, potvrda njegove teorije, potiče od metoda koji koristi, zato što metod (i očekivanja terapeuta) delimično kreiraju rezultat, kao što je i sam terapeut bio usmeravan dok je bio na obuci. Ovaj odnos se mora ponovo sagledati u društvenom kontekstu selekcije priliva pacijenata, koje svaka škola privlači da bude njen predmet posmatranja, kao i u kontekstu raznih standarda lečenja i ličnog stava u pogledu društvene procene “prihvatljivog” ponašanja i dostižne sreće. Sve ovo je dato u samoj prirodi stvari i bilo bi bolje kad bi se to prihvatilo, nego da se tome prigovara ili da se osuđuje.

U ovoj knjizi mi iskreno prihvatamo više različitih teorija i tehnika, kao značajne perspektive; one su relevantne u totalnom polju i koliko god nekim njihovim pristalicama izgledale nekompatibilne, one ipak moraju biti kompatibilne, ako bi se prihvatanjem i slobodnim konfliktom, dopustila njihova sinteza – jer mi ne vidimo da su vrhunski šampioni ni glupi niti zlonamerni; a pošto živimo u istom svetu, negde mora postojati kreativno jedinstvo. Poenta je u tome da je u toku tretmana neophodno da se često menja fokus, od karaktera ka mišićnoj tenziji, od navika govora do emotivne prisnosti i snova, i unazad. Verujemo da je moguće izbeći besciljno kruženje, ako se čovek, upravo dopuštanjem svemu ovome da doprinese raznolikosti konteksta, koncentriše na strukturu figure/pozadine i pruži selfu priliku da se nesmetano progresivno integriše.

8. Kreativno prilagođavanje: struktura umetničkog dela i dečje igre

Kreativne umetnike i umetnička dela, kao i decu i njihovu igru, često ćemo koristiti kao primere progresivne integracije. Napisi o umetnicima i deci u psihoanalitičkoj literaturi su začuđujuće nekonzistentni. S jedne strane, ove grupe su po pravilu izdvojene kao “spontane”, a spontanost se smatra suštinom zdravlja; u uspešnoj terapeutskoj seansi, isceljujući uvid se upravo odlikuje spontanošću. S druge strane, umetnici se smatraju krajnje

15

neurotičnim, a deca - infantilnom. Takođe, psihologija umetnosti je oduvek imala nejasnu vezu sa ostatkom psihoanalitičke teorije, čineći se začuđujuće relevantnom, a ipak misterioznom; jer zašto bi se san jednog umetnika razlikovao od bilo kog drugog sna? I zašto bi svesna proračunatost umetnika bila važnija od bilo kog drugog proračuna? Rešenje ove misterije je prilično jednostavno. Značajan deo psihologije umetnosti ne nalazi se u snovima niti u kritičkoj svesti, već (tamo gde psihoanalitičari ne traže) u koncentrisanoj senzaciji i u razigranoj manipulaciji materijalnog medijuma. Doživljavajući jasnu senzaciju i poigravajući se sa medijumom, što čini centralne činove, umetnik tada prihvata svoje snove i koristi svoju kritičku promišljenost; i spontano ostvaruje objektivnu formu. Umetnik je potpuno svestan onoga što radi – kada je to obavljeno, on vam može detaljno izložiti svoje postupke; on nije nesvestan u svom radu, ali uglavnom ni namerno proračunat. Njegova svesnost je u nekoj vrsti srednjeg modusa, niti aktivna niti pasivna, već prihvatanjem uslova i pristupanjem poslu, raste ka rešenju. A upravo tako je i sa decom: njihova jasna senzacija i slobodna, naoko besciljna igra je ono što dopušta energiji da spontano teče i da dovede do tako čarobnih otkrića. U oba slučaja radi se o senzorno-motornoj integraciji, prihvatanju impulsa i pažljivom kontaktu sa novom materijom iz sredine, koji rezultiraju u značajnom delu. Ipak, kad se sve uzme u obzir, ovo su prilično retki slučajevi. I umetnički rad i dečja igra troše malo društvenog bogatstva i nemaju štetne posledice. Može li isti srednji modus prihvatanja i rasta funkcionisati u životu odraslog u “ozbiljnijem” poslu? Mi verujemo da može.

9. Kreativno prilagođavanje: uopšteno

Verujemo da slobodna interakcija sposobnosti, koncentrisanih na neku prisutnu materiju, ne vodi u haos ili sumanutu fantaziju, već u geštalt koji rešava stvarni problem. Mislimo da se ovo uvek iznova može pokazati ubedljivim primerima (i da pažljivom analizom, ništa drugo i ne može biti pokazano). Ipak, upravo ovu jednostavnu mogućnost savremeni čovek i većina savremenih psihoterapija odbija da iskoristi. Umesto toga, javlja se neodobravanje, sramežljiva potreba da se bude promišljen i da se prikloni “principu realnosti”. Rezultat ovakve naviknute promišljenosti jeste da smo sve manje u kontaktu sa našom sadašnjom situacijom, zato što je sadašnjost uvek nova; a bojažljiva promišljenost nije spremna za novinu – ona se oslanja na nešto drugo, nešto poput prošlosti. I tada, ako smo van kontakta sa stvarnošću, naši bezuspešni izlivi spontanosti će verovatno promašiti cilj (mada to nije obavezno gore nego kada zbog opreznosti promašimo cilj); i ovo onda postaje dokaz da je kreativna spontanost nemoguća, zato što je “nerealna”. Ali kada je osoba u kontaktu sa potrebom i okolnostima, odmah se uočava da stvarnost nije nefleksibilna i nepromenljiva, već da je spremna da bude ponovo stvorena; i što osoba spontanije koristi svoju sposobnost orijentacije i manipulacije, bez suzdržavanja, to sve više dokazuje da je ponovno stvaranje moguće. Svako može da se priseti svojih najboljih poteza na poslu ili u igri, u ljubavi ili prijataljstvu i proveri da li je ovo tačno.

16

10. Kreativno prilagođavanje: “Organizmička samoregulacija”

U pogledu funkcionisanja organskog tela, nedavno je došlo do značajne promene teorije o ovom pitanju. Mnogi terapeuti sada govore o “organizmičkoj samoregulaciji”, tj. o tome da u interesu zdravlja ili morala nisu nužni svesno planiranje, podsticanje ili kočenje nagona gladi, seksualnosti itd. Ako se dopuste, oni će spontano regulisati sami sebe, a ako se poremete, težiće da se isprave. Međutim, sugestija da postoji sveobuhvatna samoregulacija svih funkcija duše, uključujući kulturu i učenje, agresiju i bavljanje zanimljivim stvarima, zajedno sa slobodnom igrom halucinacija, izazvala je protivljenje. Ako bi se ove stvari dopustile, mogućnost da će u kontaktu sa stvarnošću čak i njihovi tekući poremaćaji težiti da se isprave i da prerastu u nešto vredno, dočekana je sa anksioznošću i odbačena je kao neka vrsta nihilizma. (Ali, ponavljamo da je ova sugestija izrazito konzervativna, zato što ona nije ništa drugo nego stari Tao savet “ne uplići se”.)

Umesto toga, svaki terapeut zna - kako? - šta je “stvarnost” kojoj se pacijent treba prikloniti, ili šta je “zdravlje” ili “ljudska priroda” koje pacijent treba da dostigne. Kako on to zna? Sasvim je verovatno da se pod “principom realnosti” podrazumeva introjektovano postojeće društveno uređenje, koje se uvek iznova javlja kao nepromenljiva zakonitost čoveka i društva. Mi kažemo, društveno uređenje, jer primetićete da u pogledu fizičkih fenomena ovakva potreba za povinovanjem uopšte ne postoji, ali naučnici koji se bave fizičkim naukama generalno nesmetano postavljaju hipoteze, eksperimentišu, greše ili pogađaju i to rade potpuno oslobođeni krivice ili straha od “prirode’, te samim tim prave genijalne mašine koje mogu da “zauzdaju stihiju” ili da je sumanuto uskovitlaju.

11. Kreativno prilagođavanje: Funkcija “selfa”

Mi govorimo o kreativnom prilagođavanju kao o suštinskoj funkciji selfa (ili tačnije, self jeste sistem kreativnog prilagođavanja). Ali ako su kreativne funkcije samoregulacije, prihvatanje novine, uništavanje i reintegracija iskustva - i čitav ovaj rad poništeni, ne ostaje mnogo toga od čega bi se obrazovala teorija selfa. A to je i dokazano. Poznato je da je najslabiji deo psihoanalitičke literature upravo teorija selfa ili ega. U ovoj knjizi kojom se ne poništava, već potvrđuje snažno delovanje kreativnog prilagođavanja, mi isprobavamo novu teoriju selfa i ega. Čitalac ce pravovremeno doći do ovoga. Nastavićemo da ističemo razliku koja postoji u terapeutskoj praksi onda kada se self vidi kao pasivna “svest” plus nesvesni ego i onda kada se self smatra kreativnim kontaktiranjem.

12. Neke razlike u opštem terapeutskom stavu

17

(a) Pacijent dolazi po pomoć zato što ne može pomoći sam sebi. Ako je samosvesnost pacijenta pasivna, sama svest o tome da ono što se dešava nije bitno za njegov osećaj ugodnosti – mada je sigurno bitna sama činjenica da je on došao, na sopstvenim nogama – onda se uloga pacijenta sastoji u tome da se nešto radi njemu; jedino što se traži od njega je da se ne meša. Ali, u suprotnom, ako je samosvesnost integrativna sila, onda je pacijent od početka aktivan partner u radu, učenik u psihoterapiji. I naglasak je pomeren od prilično ugodnog osećaja da je on bolestan do osećaja da on nešto uči, jer očigledno je da je psihoterapija humana disciplina, razvoj Sokratove dijalektike. A termin lečenje se koristi ne da bi se razrešila većina kompleksa ili da bi se osobodili određeni refleksi, već da bi se došlo do one tačke u tehnici samosvesnosti, odakle bi pacijent mogao nastaviti bez pomoći – zato što i ovde, kao i svuda u medicini, natura sanat non medicus i jedino se sam čovek (u svom okruženju) može isceliti.

(b) Self sebe nalazi i stvara samo u sredini. Ako je pacijent aktivan

eksperimentalni partner u seansi, on će ovaj stav nositi sa sobom i brže će napredovati, jer je materija iz sredine znatno interesantnija i urgentnija. Ovo nije opasnija, već je zapravo bezopasnija situacija nego kad bi on stupio u spoljašnji svet u kome bi pasivno podlegao raspoloženjima, koja izviru iznutra.

(c) Ako je samosvesnost bespomoćna i samo refleks nesvesnog ega, onda je sam pokušaj pacijenta da sarađuje obstruktivan; i tako se u uobičajenoj analizi karaktera, otpori “napadaju”, “odbrane” slamaju itd. Ali u suprotnom, ako je svesnost kreativna, onda se sami otpori i odbrane – koji su zaista protivnapadi i agresivnost usmereni protiv selfa – vide kao aktivni izrazi vitalnosti, koji se, iako neurotični, uklapaju u totalnu sliku*. Umesto da budu likvidirani, oni se prihvataju onakvim kakvi su i prema tome, susreću se otvoreno: terapeut u skladu sa svojom sopstvenom samosvešću, odbija da mu bude dosadno, da bude zastrašen ili nagovoren itd; on susreće bes koji objašnjava nerazumevanjem i ponekad odbranom ili čak pokazuje svoj bes, u skladu sa istinom date situacije; on susreće obstrukciju sa nestrpljenjem u okviru većeg strpljenja. Na ovaj način

______________

* Rankova Gegenwille – negativna volja

nesvesno se može probiti u prvi plan, tako da se njegova struktura može doživeti. Ovo se razlikuje od “napada” na agresiju onda kada je pacijent ne oseća i kada se, iako sadrži zrnce doživljene stvarnosti, objašnjava kao “negativni transfer”. Da li pacijentu treba zauvek oduzeti šansu da otvoreno vežba svoj gnev i tvrdoglavost? Međutim, ono što se dešava kada se on usudi da isprobava svoju agresiju u stvarnim okolnostima i kada na to dobije normalan odgovor, a da mu se krov nije srušio na glavu, jeste da može uvideti sta čini i setiće se ko su mu pravi neprijatelji; i integracija se nastavlja. Osim toga, mi ne tražimo da pacijent ne cenzuriše, već da se koncentriše na to kako cenzuriše, kako se povlači, kako se utišava, koje mišiće pokreće, koje slike ili praznine mu se pojavljuju. Na taj način gradi se most koji mu omogućava da počne da oseća sebe kako aktivno potiskuje i tada on može sam početi da oslobađa potisnuto.

(d) Ogromna količina energije i prethodna kreativna odluka investiraju se u otpore i načine potiskivanja. Tada zaobilaženje ili “napadanje” otpora, znači da će pacijent na kraju biti manji nego kad je došao, iako slobodniji u izvesnom smislu. Ali shvatajući otpore eksperimentalno, dopuštajući im da deluju i

18

uočavajući prema čemu u sebi ili u terapiji pruža otpor, pacijent otvara pre mogućnost za njihovo razrešenje, nego uništenje.

(e) Ako je samosvesnost pasivna, pacijentova patnja je beznačajna i može se ublažiti aspirinom, dok u međuvremenu, terapeutski hirurg nastavlja da radi nešto njegovoj pasivnosti. I zbilja, delimično je zasluga ove teorije to što se otpori brzo razrešavaju, kako bi se izbegao bol stvarnog konflikta, kako se pacijent ne bi raspao. Ali patnja i konflikt nisu beznačajni, niti nepotrebni: oni ukazuju na destrukciju koja se događa u celokupnoj formaciji figure/pozadine, kako bi se nova figura mogla pojaviti. Ovo se ne dešava u odsustvu starog problema, već rešavanjem starog problema, obogaćenog upravo svojim teškoćama, i inkorporiranjem nove materije – baš kao što i veliki istraživač ne izbegava bolne kontradiktorne dokaze svojoj teoriji, već traga za njima, kako bi proširio i produbio teoriju. Pacijent se zaštićuje ne ublažavanjem teškoće, već time što počinje da doživljava teškoću, upravo u onim oblastima gde takođe doživljava sposobnost i kreativni elan. Ako bi umesto toga čovek pokušao da razreši otpor, simptom, konflikt, perverziju, regresiju, umesto da proširi oblasti svesnosti, da rizikuje i dopusti selfu da oživi svoju sopstvenu kreativnu sintezu – to bi značilo, potrebno je reći, da terapeut iz superiorne pozicije sudi o takvom i takvom ljudskom materijalu da nije vredan da ponovo stekne iskustvo celovitog života.

(f) Konačno, bez obzira na teoriju selfa , upravo kao što je na početku pacijent došao po sopstvenom nahođenju, tako i na kraju on mora otići po sopstvenom nahođenju. Ovo je tačno za bilo koju školu. Ako je u toku tretmana, otkrivena pacijentova prošlost, on je na kraju mora prihvatiti kao svoju. Ako se prilagođava u svom interpersonalnom ponašanju, on sam mora biti činilac u društvenim situacijama. Ako njegovo telo reaguje sa živošću, pacijent mora osetiti da je to on, a ne njegovo telo koje to radi. Ali otkuda se iznenada pojavio ovaj novi osnaženi self? Da li se pojavio budeći se iz hipnotickog transa? Ili, zar nije oduvek bio tu, dolazeći na seansu, pričajući i utišavajući se, radeći vežbe ili kruto ležeći? Pošto de facto on pokazuje toliko snage u procesu, zar nije razumno de jure usmeriti nešto pažnje na njegove adekvatne radnje kontakta, svesnost, manipulaciju, patnju, izbor itd., kao i na telo, karakter, istoriju, ponašanje? Ovo su nužna terapeutska sredstva za pronalaženje konteksta prisnijeg kontakta, ali samo je self taj koji može da se koncentriše na strukturu kontakta.

Pokušali smo da pokažemo da se naš pristup razlikuje u pogledu opšte perspektive i terapeutskog stava. Ova knjiga je teorija i praksa geštalt terapije,

nauka i tehnika formacije figure/pozadine u polju organizam/sredina. Smatramo da će biti značajna za kliničku praksu. Štaviše, verujemo da će biti korisna mnogim ljudima koji mogu pomoći sami sebi i uzajamno jedni drugima, na svoj sopstveni način. Ali više od svega, nadamo se da ova knjiga sadrži neke korisne uvide za sve nas, u pogledu kreativne promene naše sadašnje urgentne krize.

Ono što je potrebno jeste da našu sadašnju situaciju, u koju god sferu života da čovek pogleda, shvatimo kao polje kreativnih mogućnosti, inače bi ona, iskreno govoreći, bila nepodnošljiva. Desenzitizacijom i inhibiranjem sopstvenih čudesnih moći, izgleda da većina ljudi ubeđuje sebe ili dopušta da bude ubeđena, da je njihova situacija podnošljiva ili makar da je to u dovoljnoj meri. Sudeći po vrsti

19

problema koje imaju, čini se da ljudi smatraju da je “stvarnost” podnošljiva, da je ona nešto čemu se mogu prilagoditi i imati čak i malo sreće. Ali taj standard sreće je previše nizak, ta mera sreće je vredna prezira; čovek se postidi sopstvene ljudskosti. Ali srećom, ono što ljudi smatraju stvarnošću nije uopšte stvarnost, već neprijatna iluzija (a kakva je korist dovraga od iluzije, ako barem ne pruža utehu!)

Sve u svemu, stvar je u tome da se nalazimo u hroničnom stanju urgencije i da je većina naših moći ljubavi i razuma, besa i ogorčenosti potisnuto ili zamagljeno. Oni koji vide jasnije, osećaju intenzivnije i delaju hrabrije, uglavnom se uzalud iscrpljuju i pate, zato što je nemoguće za bilo koga da bude krajnje srećan, ukoliko nismo srećni u opštijem smislu. Ipak, ako stupimo u kontakt sa ovom sumornom stvarnošću, u njoj takođe postoji i kreativna mogućnost.

20

D r u g i d e o

STVARNOST, LJUDSKA PRIRODA I DRUŠTVO

I I I “UM”, “TELO” I “SPOLJAŠNJI SVET”

1. Situacija dobrog kontakta

21

Sa stanovišta psihoterapije kada se ostvari dobar kontakt – npr. kada je figura jasna, svetla i nesmetano se energizuje iz prazne pozadine – tada ne postoji neki poseban problem koji se tiče odnosa “uma” i “tela” ili “selfa” i “spoljašnjeg sveta”. Postoje, naravno, neke određene teškoće i zapažanja u vezi određenog funkcionisanja, na primer, postavlja se pitanje kako su crvenilo lica i stezanje vilice i šaka funkcionalno povezani sa osećanjem besa i kako su ovo osećanje i ovo ponašanje funkcionalno povezani sa uništavanjem frustrirajuće prepreke; ali u ovakvim slučajevima totalni kontekst se lako prihvata i to je pitanje razjašnjenja odnosa između delova; i kako se sledi detaljno razjašnjenje, spone odnosa se ponovo doživljavaju i lako se prihvataju. Separacija koja implicira poseban “psihosomatski problem” ili “problem spoljašnjeg sveta” nije bila uobičajena u antičko doba. Aristotel govori o vegetativnim funkcijama, senzacijama i motivaciji kao glavnim klasama aktivnosti duše i povezuje ih kao “identične u činu” sa prirodom hrane, objektima senzacija itd*. U savremenoj psihologiji, Keler (Koehler) kaže: ”Celina procesa je determinisana suštinskim svojstvima cele situacije; smisaono ponašanje može se smatrati primerom organizacije; ovo se takođe može primeniti na određene percepcije. Zbog toga je svest o procesu samo od sekundarnog značaja**. Ili da citiramo drugog geštalt psihologa, Verthajmera (Wertheimer) koji kaže: “Zamislite ples koji odiše gracioznošću i radošću. O kakvoj se situaciji radi u ovakvom plesu? Da li je on zbir fizičkih pokreta udova i psihičke svesti? Ne. Postoje mnogi procesi koji su u svojoj dinamičkoj formi identični, bez obzira na varijacije u materijalnom karakteru njihovih elemenata”***. Priznanjem da ovi posebni problemi ne postoje, kod psihoterapeuta se odmah javlja logično pitanje: kako to da se tako dugo vremena i kod toliko dobronamernih i inteligentnih ljudi, dešavalo da se jedan ovakav nepostojeći problem doživljava kao bitan problem? Zato što, kako smo već rekli, osnovni rascepi ove vrste nikada nisu jednostavne greške, koje se mogu ispraviti navođenjem novih činjenica, već su one same po sebi date u činjenici iskustva.

____________

* Drevni Platonov problem duše u telu i svetu nije savremen problem, iako je sa njim povezan na neurotičan način.. Isto bi se moglo reći i za teološku dilemu tela i duha itd. ** Mi sumnjamo da je “svest samo od sekundarnog značaja” u analizi bilo koje ovakve celine, ali navodimo ovaj citat zbog njegovog stava. *** Citati su preuzeti iz Willis D. Ellis Source Book of Gestalt Psychology, Kegan Paul, Trench, Trubner & Co., Ltd., London.

2. Frojd i ovi “problemi”

Frojdova psihoanalitička teorija nalazi se negde između prethodne pogrešne koncepcije ovih problema. kao posebno teških i njihovog razrešenja koje su ponudile razne savremene unitarne psihološke škole.

22

Frojd je pisao u duhu duge tradicije – koju je nerado prihvatao, tako što ju je ignorisao – o rascepu između ‘uma” i tela” i “selfa” i “stvarnosti”. U okviru ove tradicije pronađeni su razni načini za ujedinjenje ovog rascepa, kao što su psihofizički paralelizam i predodređena harmonija ili redukovanje svesti na epifenomen, materije na iluziju ili formiranje obe od neutralne tvari ili (među laboratorijskim psiholozima) odbijanje da se introspekcija uopšte uzme u obzir, bilo kao metod ili kao objekat naučnog proučavanja. Svemu ovome Frojd je pridodao čuvenu misao da je um, baš kao ledena santa, samo svojim malim delom iznad površine i svestan, dok je njegovih osam devetina zaronjeno ispod površine i nesvesno. Ovaj doprinos, u početku, samo otežava stvar, zato što sada ne treba da povežemo dve, već tri stvari, svesno-mentalno, nesvesno-mentalno i telo. Ako se “um” definiše u terminima introspekcije, onda je “mentalno-nesvesno” zbunjujuce; ali ako je, kako je Frojd sigurno osetio, nesvesno po logici nezavisno od ili prethodi svesnom, onda nam preostaje treći element, koji je usled svoje prirode, nemoguće direktno posmatrati. Ipak je ovde, kao što je to uvek slučaj, uvođenje dodatne kompleksnosti zbog praktične urgencije (urgencije medicine u ovom slučaju) definitivno pojednostavilo problem, izdvajanjem suštinskih funkcionalnih odnosa. Zašto je Frojd uopšte insistirao da nesvesno nazove mentalnim, umesto da ga je jednostavno smestio u fizičko, što bi bilo u skladu sa prethodnom psihijatrijskom tradicijom? (I zaista, da bi zadovoljio neurologe, on je morao uvesti pojam “somatske podređenosti”, stanje tela koje predisponira um da izgubi deo svog sadržaja u nesvesnom – tako da sada umesto tri, imamo četiri elementa!). Efekti “nesvesnog” i na um i na telo imaju svojstva koja se obično pripisuju mentalnom: oni su simbolične organizacije iskustva, koje imaju svrhu, značenje i intenciju; oni su sve osim svesni. Štavise, kada se sadržaj nesvesnog ponovo javi u svesnom, svesno iskustvo se menja, kao kada se obrati pažnja na obično neprimetne, ali očigledno mentalne sadržaje, kao što su na primer, sećanje i navika. Tako je Frojd na kraju imao pet klasa: svesno-mentalno, predsvesno-mentalno (sećanje itd.), nesvesno-mentalno, somatski-podređeno i somatsko. Svesno su one namere koje bi mogle biti predmet introspekcije; predsvesno čine one namere koje bi mogle postati svesne, ako se na njih obrati pažnja, a skretanje pažnje je svesna moć; nesvesno su one namere koje ne mogu postati svesne nijednim svesnim aktom selfa (ovo je mesto na kome psihoterapeut stupa na scenu, naoružan posebnom moći da učini dostupnim znanju ono što je u principu, nesaznatljivo); somatski-podređeno i somatsko se ne smatraju namerama.

Kontrast psihoanalize i Geštalt psihologije u pogledu ovih “problema”

Ipak u okviru ovih nelogično proširenih klasa, psihoanaliza je sve više bila u stanju da obezbedi jedinstveno funkcionisanje i dobar kontakt, a ovo omogućava doživljavanje konteksta čiji su delovi koherentni.

23

Sa formalne tačke gledišta, Frojdovo nazivanje nesvesnog mentalnim nije bilo neophodno. U fizičkoj i psihološkoj teoriji geštaltista, vidimo da smisaone celine postoje širom prirode, i u fizičkom i u svesnom ponašanju, u telu i umu. Značenje celina se ogleda u tom smislu da one objašnjavaju delove; njihova svrha se može videti u tendenciji delova da kompletiraju celine. Prilično odvojene od svesti, ove intencionalne celine javljaju se, sa formalnom sličnošću u percepciji i ponašanju u svakom događaju i ovo je sve što je potrebno da bi se govorilo o “simbolima”. (U načelu, Frojd je nazvao nesvesno mentalnim kako bi se izborio protiv predrasude savremene neurologije koja je bila asocijativna i mehanička.)

Ali stvarni psihosomatski problem i problem spoljašnjeg sveta nisu bili obuhvaćeni ovim formalnim razmatranjem; oni imaju veze sa takvim datim dokazima kao “Ja hoću da ispružim ruku, pružam je i ona je ispružena” ili ”Otvaram oči i prizor ili navire u mene ili ostaje napolju” i tako dalje; ovo nisu pitanja koja se bave vrstama celina, već odnosima celina svesti prema drugim celinama. Geštalt teoretičari su izbegavali ova pitanja i zapravo su – uprkos stalnom pribegavanju značajnim svesnim funkcijama “uvida” – bili skloni da svest, i uopšte um, smatraju problematičnim epifenomenom, koji je “sekundaran” ili beznačajan. Kao da im je bilo jako neprijatno zbog sopstvenih napada na mehanističku predrasudu, te su morali neprestano da se brane od optužbi da su “idealisti” ili “vitalisti”.

Ono što problematične odnose čini posebnim jeste dato osećanje nepovezanosti i “ne biti svoj” u doživljavanju tela i sveta. I upravo je ovo stvar na koju se psihoterapija snažno fokusirala. Ispitaćemo genezu ovog osećanja i pokazaćemo kako to na kraju dovodi do pogrešnih koncepcija.

3. Granica kontakta i svesnost

Svaki čin kontaktiranja je celina svesnosti, motornog odgovora i osećanja – saradnja senzornog, mišićnog i vegetativnog sistema – a kontaktiranje se odigrava na površinskoj granici u polju organizam/sredina.

Ovo smo rekli na čudan način, umesto da kažemo “na granici između organizma i sredine”, zato što, kao što je ranije rečeno, definicija biološke jedinke obuhvata njenu sredinu: besmisleno je da definišemo nekoga ko diše, bez vazduha, nekoga ko hoda, bez gravitacije i tla, nekoga ko je razdražljiv bez prepreke i tako redom za svaku biološku funkciju. Definicija organizma je definicija polja organizam/sredina; a granica kontakta je, da tako kažemo, poseban organ svesnosti nove situacije u polju, za razliku od unutrašnjih “organskih” organa metabolizma ili cirkulacije koji funkcionišu konzervativno, bez potrebe za svesnošću, opreznošću, selekcijom ili izbegavanjem novine. U slučaju nepokretne biljke, polja koje čine organizam/zemlja, vazduh itd., ovu unutra-šnjost granice kontakta prilično je jednostavno zamisliti: osmotska membrana je organ interakcije organizma i

24

sredine, gde su obe strane očigledno aktivne. Isti je slučaj i sa pokretnom, složenom životinjom, ali određene perceptualne iluzije otežavaju razumevanje ovoga *.

(Ovde nailazimo na verbalne teškoće ukorenjene u našem jeziku. Razmislite o konfuziji uobičajenog filozofskog govora u ovom kontekstu, kada se kaže “unutrašnji” i “spoljašnji”. Unutrašnji znači “u koži”, “spoljašnji” znači “van kože”. Ipak, kada se govori o “spoljašnjem svetu”, postoji tendencija da se telo predstavi kao deo spoljašnjeg sveta, a tada “unutrašnje” znači “unutar uma”, unutar uma, ali ne i tela.)

Osim toga, kao što su Frojd, a naročito Vilijem Džejms (William James), istakli, svest je rezultat odlaganja interakcije na granici. (Džejms je, naravno, mislio na prekinuti refleksni luk, ali vratimo se na geštalt teoriju.). Možemo odmah videti da je svest funkcionalna. Jer ako je interakcija na granici kontakta relativno jednostavna, postoji malo svesnosti, refleksije, motornog prilagođavanja i promišljenosti; ali tamo gde je teška i složena, svest se pojačava. Povećanje složenosti senzornih organa ukazuje na potrebu za većom selektivnošću, pošto živo biće postaje pokretljivije i sreće se sa više novina. Dakle, serije sa rastućom kompleksnošću bi se mogle shvatiti kao: fototropizam koji postaje svesno gledanje, a ovo postaje namerno zapažanje; ili osmoza koja postaje hranjenje, a ovo postaje namerno uzimanje hrane.

4. Tendencija pojednostavljenja polja

Na kraju krajeva, cilj svega ovoga je uprošćavanje organizacije polja organizam/sredina, okončavanje nezavršenih situacija u njemu. Sada ćemo detaljnije razmotriti ovu zanimljivu granicu kontakta.

Kad se radi o granici interakcije, njena osetljivost, motorni odgovor i osećanja su usmereni i prema sredini, koja čini jedan njen deo i prema organizmu, koji čini drugi njen deo. Neurološki ona poseduje receptore i proprioceptore. Ali u činu, u kontaktu, percepcija i početni pokret prožeti osećanjem, čine jednu celinu. Na primer, subjektivni osećaj žeđi, ne služi kao signal koji se registruje i koji se

_____________

* Ponovićemo da su iluzije jednostavno to da ono što se kreće privlači pažnju u odnosu na nepokretnu pozadinu i da ono što je složenije privlači pažnju u odnosu na ono što je relativno jednostavnije. Ali na granici, interakcija se odvija sa obe strane.

odnosi na opažanje vode; već znači da se u istom činu, voda doživljava kao nešto jasno-poželjno-privlačno, dok se njen nedostatak doživljava kao nešto odsutno-razdražujuće-problematično.

Ako se koncentrišete na “blisku” percepciju koja se odnosi na ukus, očigledno je da su ukus hrane i vaša usta koja je kušaju, jedno isto i stoga ova percepcija nikada

25

nije neutralna u pogledu osećanja, već uvek prijatna ili neprijatna, pri čemu se bezukusnost smatra vrstom neprijatnosti. Ili razmislite o genitalijama u toku snošaja: svesnost, motorni odgovor i osećanje su dati kao jedno isto. Ali ako razmišljamo o čulu vida, u slučaju udaljenog i nezanimljivog prizora, jedinstvo je manje očigledno; pa ipak, čim se koncentrišemo na vidokrug u kome se stvari doživljavaju kao “moj vid”, tada gledanje postaje pažljivo moje-sopstveno-gledanje (često shvatajući da zurimo) i prizor počinje da zadobija estetsku vrednost.

Kretanje ka najjednostavnijoj strukturi polja jeste interakcija na granici kontakta između pritisaka organizma i pritisaka sredine, sve dok se ne uspostavi relativna ravnoteža. (Odlaganje – svest – je poteškoća u završavanju procesa.) Primetićete da su u ovom procesu tzv. aferentni nervi daleko od toga da budu samo receptivni; oni posežu napolje – voda se doživljava kao nešto jasno i životno, onda kada je neko žedan; ne samo da odgovaraju na draž, oni odgovaraju, da tako kažemo, čak pre pojave draži.

5. Mogućnosti na granici kontakta

Razmotrićemo različite mogućnosti koje postoje na granici kontakta, pošto se interakcija različito odvija: (1) Kada se ravnoteža lako uspostavlja, svesnost, motorno prilagođavanje i promišljenost su opušteni: jedinka je spokojna i kao da spava. (2) Kada je bilo teško uravnotežiti pritiske sa obe strane granice i kada su samim tim, svesnost i prilagođavanje bili izraženiji, ali onda nastupa relaksacija: tada se javlja divno iskustvo estetsko-erotske zaokupljenoti, kada se sa spontanom svesnošću i pokretima pleše i napaja u okruženju, kao u samozaboravu, dok se, zapravo, doživljavaju dublji delovi sebe, odazivajući se izraženijom značenju objekta. Lepota trenutka potiče od opuštanja promišljenosti i prepuštanja skladnoj interakciji. To je trenutak ponovnog stvaranja, koji se uvek iznova završava gubitkom interesa i odmorom. (3) Situacija opasnosti: kada granica postane nepodnošljivo preopterećena zbog pritisaka iz sredine, koji se moraju odbacivati sa izuzetnom selektivnošću i izbegavanjem; i (4) Situacija frustracije, gladovanja ili bolesti: kad granica postane nepodnošljivo napeta zbog proprioceptivnih pritisaka, koje sredina ne može uravnotežiti*.

________* Ove dve suprotne situacije izazivaju neslaganje između dve najoprečnije parafrojdijanske škole: onih koji zastupaju mišljenje da je neuroza posledica nesigurnosti i onih koji je povezuju sa strepnjom od instinkata.

U oba ova slučaja neumerenosti opasnosti i frustracije, postoje privremene funkcije koje se na zdrav način suočavaju sa opasnošću, sa ciljem zaštite osetljive površine. Ovakve reakcije mogu se uočiti širom životinjskog carstva i one se dele na dve vrste - subnormalne i supernormalne. S jedne strane to su panični, “bezumni” beg, šok, anestezija, nesvestica, umrtvljivanje, delimično prikrivanje, amnezija: ovo su sve načini zaštite granice, tako što se ona privremeno

26

desenzitizuje ili motorički parališe, sve dok opasnost ne prođe. S druge strane, postoje načini da se amortizuje tenzija tako što se njena energija prazni u poremećaju same granice, npr. halucinacijom i snom, živom imaginacijom, opsesivnim mislima, dugim premišljanjem, koji su praćeni motornom uznemirenošću. Izgleda da su subaktivna sredstva adaptirana da štite granicu od viška iz sredine, otklanjajuci tako opasnost; dok superaktivna sredstva koja se odnose na proprioceptivne neumerenosti, prazne energiju – osim ako se, kod gladovanja ili bolesti, ne dostigne kritična tačka opasnosti, kada može doći do gubitka svesti.

6. Funkcija svesti u slučaju opasnosti

Tako smo stigli do još jedne funkcije svesti: pražnjenje energije koja ne može dostići ravnotežu. Ali zapazićete da je ovo, kao i kod primarne funkcije, vrsta odlaganja: prethodno odlaganje sastojalo se od povišene svesnosti, eksperimentacije i namere da se reši problem; a ovde se radi o odlaganju sa ciljem odmora i povlačenja, jer se problem ne moze rešiti na drugačiji način. Ova funkcija iscrpljivanja, koja pripada svesti, je u suštini, Frojdova teorija snova; sada ćemo rekapitulirati elemente ove teorije: prilikom spavanja (a) istraživanje i manipulacija sredine privremeno su obustavljeni, tako da je onemogućeno bilo koje “fizičko” rešenje; (b) određeni proprioceptivni impulsi nastavljaju da stvaraju tenziju – “san je ispunjenje želje”; ovo je latentni san; (c) ali vidljivi sadržaji su uglavnom uzburkavanje same senzorne površine, ostaci dnevnih događaja. Veoma je važno shvatiti da famozna razlika koju Frojd pravi između “manifestnog” i “latentnog” sna, upravo znači da je svest sna izolovana i od sredine i od organizma; “self” kojeg je snevač svestan uglavnom je samo površinska granica. Ovo je neophodno da bude tako, jer ako bi se dopustilo da nešto više nego što je sama granica, formira celinu, to bi zahtevalo praktično prilagođavanje i stoga, aktiviranje mišića i osoba bi se probudila. Paradoksalno, san je potpuno svestan; ovo je razlog njegovog ujednačenog filmskog kvaliteta. Što je san dublji, sve je manje nejasnog osećanja telesnosti, svojstvenog percepciji budnog stanja. Snevač je neobično nesvestan proprioceptivnih sadržaja čije značenje sanja; ako oni počnu da nadiru u njegov san, npr.zeđ postane veoma jaka, snevač će da se probudi; i na kraju (d) funkcija sna je da osobu zadrži u stanju spavanja. Ista funkcija svesti kao pokušaja energetskog pražnjenja, može se jednostavno posmatrati, kako je Vilhelm Rajh (Wilhelm Reich) istakao, u jasnim seksualnim slikama koje se pojavljuju prilikom privremene seksualne frustracije. Zaista, u ovom primeru možemo videti celu sliku jednostavnog funkcionisanja površine svesnosti: kod organske potrebe, nadražaj se širi i ide ka svom cilju; kod odlaganja postoji namerno suzdržavanje i povećan tempo traganja za celishodnim načinom; po zadovoljenju, slika smesta postaje bezizražajna; ali u frustraciji, ona se još više izoštrava, pokušavajući da isprazni energiju. Dakle, na granici kontakta postoje dva procesa kojima se suočava sa opasnošću: isključivanje i halucinacija. Naglašavamo da su ovo zdrave privremene funkcije u složenom polju organizam/sredina.

27

7. Naučna adekvatnost predložene unitarne koncepcije

Sada smo konačno u poziciji da objasnimo zadivljujući pojam “uma” u odnosu na “telo” i “spoljašni svet”, umesto prilično prima facie koncepcije, koju smo razvijali o svesti, kao funkcije kontakta u složenom polju organizam/sredina. Ova prima facie koncepcija koja, u savremenom, ali ne naročito superiornom, okviru, liči na Aristotelovu osećajnu i racionalnu dušu, ne izaziva neke naročite naučne poteškoće. Postoje određeni funkcionalni odnosi između ovog i drugih entiteta, koji se mogu posmatrati i sa kojim se može eksperimentisati. Postoje, na primer, kriterijumi za “dobar kontakt”, kao što su fokusiranost, jasnoća i zaključenje figure/pozadine; gracioznost i snaga pokreta; spontanost i intenzitet osećanja. Takođe i formalna sličnost posmatranih struktura svesnosti, pokreta i osećanja u celini; i nepostojanje kontradikcije između više značenja ili svrha. A može se analitički i eksperimentalno pokazati da odstupanja od norme “dobrog kontakta” uključuju i uzročne i posledične odnose sa sredinskim i somatskim poremećajima. Ipak, sada moramo pokazati da predlog da je “um” jedinstven, izolovan entitet sui generis, nije samo genetički objašnjiv, već je u izvesnom smislu neizbežna iluzija, empirijski data u prosečnom iskustvu.

9. Neurotična mogućnost na granici kontakta

Prema tome, razmotrićemo još jednu mogućnost na granici kontakta. Zamislite da (5) umesto ponovnog uspostavljanja ravnoteže ili isključivanja i halucinacije u privremenoj situaciji viška opasnosti i frustracije*, postoji hronična neravnoteža niske tenzije, neprestana iritacija usled postojanja opasnosti i frustracije, koja je prožeta povremenim akutnim krizama i koja se nikada potpuno ne relaksira.

_________

* Dugotrajna opasnost bi dovela do uništenja strukture tj. svela bi je na strukturu nižeg reda. Medicinski primer ovog pojednostavljenja na niži nivo jeste lobotomija i druge vrste hirurških odstranjenja. Postavlja se pitanje da li i razni “šok tretmani” deluju slično, tako što stvaraju ograničenu fatalnu opasnost.

Ovo je jedna sumorna hipoteza, ali je na žalost životna činjenica za većinu nas. Imajte na umu da govorimo o duplom višku, niskostepene opasnosti i frustracije, koji stvara hronično preopterećenje i receptora i proprioceptora. Krajnje je neverovatno, mada nije nezamislivo, da bi i hronična opasnost i hronična frustracija dugo postojale, odvojene jedna od druge. Razmislite jednostavno o tome kako opasnost smanjuje šansu za zadovoljenje u polju, koje se u početku činilo prilično pogodnim; tada se frustracija uvećava. Ali frustracija povećava neophodnost istraživanja i umanjuje mogućnost skrupulozne selekcije; ona rađa iluzije i

28

preplavljuje svest, čime se opasnost povećava. (To jest, bilo da je glavni naglasak na nesigurnosti ili strepnji od instinkata, svi terapeuti bi se složili u tome da ovi poremećaji uzajamno pogoršavaju jedan drugog, sve do neurotičnog ishoda.) U hroničnoj niskostepenoj opasnosti koju smo opisali, koje dispozicije granice kontakta teže ka mogućoj jednostavnosti polja? Obe funkcije u slučaju opasnosti, namerno isključivanje i nenamerna hiperaktivnost, stupaju na scenu na sledeći nacin: reakcijom, koja se razlikuje od one u akutnoj opasnosti, odvraća se pažnja od proprioceptivnih zahteva i slabi osećaj tela-kao-dela-selfa. Ovo se dešava jer proprioceptivni nadražaji predstavljaju pretnju koje se može lakše kontrolisati u uzajamno pogoršavajućim uslovima. S druge strane, u slučaju neposrednije pretnje iz sredine, pažnja se izoštrava, kako bi se suočilo sa opasnošću, čak iako opasnost ne postoji. Ali ono što je dobijeno ovakvim oprezom jeste “strano” i irelevantno za bilo koji doživljaj svesnosti sebe, jer je propriocepcija umanjena. A u stanju opreza, čula (receptori) ne posežu ekspanzivno napolje, već se pre povlače pred očekivanim udarom; tako da, ako se proces dugo nastavi, stanje namerne budnosti usled opasnosti, postaje pre stanje mišićne spremnosti, nego čulnog prijema: čovek napreže pogled, ali time ne vidi ništa bolje, zapravo, uskoro vidi lošije. I uz sve ovo javlja se uobičajena spremnost da se pobegne, ali se zapravo ne beži i mišićna napetost se ne oslobađa. Da rezimiramo, ovde imamo tipičnu sliku neuroze: pod-svesnu propriocepciju i konačno percepciju, kao i hipertoničnost promišljenosti i muskularnosti. (Ipak, ponovo naglašavamo da ovo stanje nije nefunkcionalno u datoj hroničnoj niskostepenoj opasnosti, jer ono što se vidi i dozivljava jeste nezanimljivo jer je strano i postoji pretnja od iskušenja da se pojavi želja; a opasnost se bliži.) U međuvremenu, međutim, bezbednosna funkcija svesti, koja pokušava da otkloni unutrašnje tenzije aktivnošću granice u izolaciji, pojačava se do svog mogućeg maksimuma – to su snovi, nerealne želje, iluzije (projekcije, predrasude, opsesivne misli itd.). Ali, zapamtite da bezbednosna uloga ove funkcije zavisi upravo od njenog održavanja u izolaciji od ostatka sistema. Snevanje je spontano i nenamerno, ali je zaštita dnevnog sanjarenja da ne oživi u pokret, namerna.

10. “Um”

U situaciji hronične niskostepene opasnosti koju smo opisali, razum, iniciranje pokreta i osećanje, nezaobilazno su predstavljeni kao “um”, kao jedinstven, izolovan sistem. Proučićemo situaciju sa ovog stanovišta: (1) Propriocepcija je smanjena ili selektivno isključena (na primer, stezanjem vilice, grudnog koša ili stomaka itd.). Prema tome, funkcionalni odnosi organa i svesti se ne doživljavaju neposredno, ali nadraženost koja se pojavljuje mora se “uzeti u obzir” (i tako nastaju apstraktne teorije, kao što je ova).

29

(2) Jedinstvo “željenog-opaženog” je podeljeno; senzacija se ne ispoljava niti unapred, niti kao odgovor, a figura gubi životnost. Usled toga, funkcionalno jedinstvo organizma i sredine ne doživljava se neposredno. Tada se “spoljašnji svet” opaža kao tuđ, “neutralan” i stoga obojen odbojnošću, jer “svaki stranac je naprijatelj”. (Ovo objašnjava određeno opsesivno i paranoidno “sterilizirajuće” ponašanje pozitivističke nauke.) (3) Uobičajena promišljenost i neopušteno samosputavanje, daju pečat svemu onome što se nalazi u prvom planu svesnosti i stvaraju preteran doživljaj primene “volje” i ovo se smatra preovlađujućim svojstvom selfa. Kada “Ja hoću da pomerim ruku”, tada doživljavam svoju voljnost, ali ne i svoju ruku; ali ruka se pokreće, tako da je voljnost nešto sto postoji tu negde, ona je u umu. (4) Bezopasna igra sna i špekulacije su dovedene do maksimuma i imaju disproporcionalnu ulogu u samosvesnosti organizma. Zatim, odlaganje, proračunate i obnavljajuće funkcije granice, smatraju se glavnim i konačnim aktivnostima uma. Mi ne tvrdimo, dakle da su ove koncepcije, Telo, Um, Svet, Volja, Ideje, uobičajene greške koje se mogu ispraviti suprotnim hipotezama i verifikacijom; niti da su one semantički pogrešno nazvane. Pre bi se moglo reći da su one date u neposrednom iskustvu određene vrste i mogu izgubiti na značaju, samo ukoliko se uslovi tog iskustva izmene. Naglasićemo logički značaj psihologije. Ako određena neopuštena promišljenost stvara diskontinuitet i time menja vrstu figure koja se po navici javlja u percepciji, logično je poći od ovih percepcija kao osnovnih opservacija. Pribegavanje novim “protokolima” neće niti lako niti brzo izmeniti sliku, jer se opažanja odvijaju na stari, naviknut način. Stoga se socio-psihološki karakter posmatrača mora, u stvarima ove vrste, smatrati delom konteksta u kome se vrši posmatranje. Reći ovo, znači zalagati se za vrstu “genetske greške”, a što je još gore, za naročito ofanzivnu vrstu argumenta ad hominem: ipak, tako je, kako je. (Iz svega ovoga može se videti zašto psihoterapija nije učenje jedne tačne teorije o čoveku – jer kako naučiti nešto što je u suprotnosti sa nečijim čulima? Ali ona je proces eksperimentalnih životnih situacija koje su rizične baš kao što je i istraživanje mračnih predela i izgubljenih veza, ali su u isto vreme i sigurne, tako da opreznost može popustiti.)

11. Apstrakcija i verbalizacija kao činovi “uma”

Do sada smo govorili o rudimentarnoj svesti, koju sa nama dele divlje zveri polja i šuma. Osvetlićemo malo ovu scenu i potražićemo uzvišeniju ilustraciju, kao što je proces apstrakcije i verbalizacije (pa čak i pisanje za stručne žurnale). U psihološkom smislu, apstrahovati znači određene aktivnosti učiniti relativno statičnim, kako bi se omogućile druge efikasnije, pokretačke aktivnosti. Postoje apstrakcije čula, telesnog stava, stanovišta, imaginacije, verbalizma, ideja, institucija i dr. Apstrakcije su relativno fiksirani delovi celokupne aktivnosti; unutrašnjoj strukturi ovih delova se ne pristupa i ona postaje stvar navike – ono što

30

je nepokretno čini pozadinu onome što je pokretno – dok je celina zanimljivija i veća, nego što bi inače bilo podesno; i naravno celina je ta koja vrši selekciju, imobilizaciju i organizaciju delova. Razmislite, na primer, o bukvalno hiljadu fiksirnih formi koje čine proces kojim čitalac prikuplja (nadamo se) značenja (nadamo se) iz ovih rečenica: apstrakcije dečje verbalizacije i stavova komunikacije, pohađanja škole, ortografije i domaćeg zadatka; apstrakcije tipografije i knjigovestva; apstrakcije žanra i očekivanja publike; apstrakcije arhitekture i položaja čitaonica; apstrakcije akademskog znanja i pretpostavki ove posebne rasprave, koje se bezrezervno prihvataju. Sve ovo je potpuno zanemareno, s obzirom na to koliko se bavimo ovom raspravom. Čovek bi mogao da se time pozabavi, ali to ne radi, osim ako se ne pojavi neki zastoj, nezgodna tipografska greška ili preopširni pasus ili neumesna šala ili loše osvetljenje ili ukočenost vrata. Sve su ovo opšta mesta. (Apstrakcije su po definiciji efikasne i “normalne”; ipak, ne može se poreći da, u stvari, “bukvalno hiljade apstrakcija” – kvantitet je bitan – po pravilu nagoveštavaju rigidnost obrazovanja i funkcionisanja, verbalizatorski karakter koji zaista ne može da se bavi celim serijama, osim u teoriji.) Pretpostavimo sada da na gotovo poslednjem nivou verbalne apstrakcije, u ranim slojevima, gde se simbolični govor nalazi blizu neverbalne imaginacije, osećanja i plača, pretpostavimo da je na tom elementarnom nivou postojalo, a da i dalje traje, isključivanje svesnosti i paraliza pokreta. Tada će nastati veze kojima se ne može pristupiti. Na primer (odabrali smo primer iz rada Vašingtonske škole psihijatrije), ako dete koje uči da govori ima ljutitu majku, ono otkriva da su određene reči i određene teme, pa čak i običan žamor, opasni; ono izobličava, krije ili koči svoje izražavanje; na kraju dete počinje da muca, a zatim, zato što je to vrlo neprijatno, potiskuje mucanje i ponovo uči da govori pomoću drugih delova govornog aparata, koje koristi u slučaju opasnosti. Generalno, postoji slaganje da ovakva istorija navike govora značajno ukazuje na podeljenu ličnost; ali mi ovde želimo da skrenemo pažnju ne na sudbinu ličnosti, već na sudbinu govora. Kako se njegovo iskustvo obogaćuje u kontaktu sa društvom, umetnošću i naukom, naš govornik pravi sve opširnije i više verbalne apstrakcije. Zar se ovde ne radi o tome da će on, pošto još uvek isključuje svesnost i parališe ekspresiju nižih preverbalnih veza, imati poremećen kontakt sa stvarnim funkcionisanjem viših apstrakcija, ne samo u odnosu na njihovo značenje za njega, već i u odnosu na ono što one stvarno jesu? One zaista imaju značenje, iako postoje, na kraju krajeva, u praznini. One su “mentalne”. Izložen je jedan opšti problem; njegov značaj za našeg čoveka, na primer, čvrstina određenog dokaza koji se ističe u polju i koji on može ili da vidi ili da previdi, nije nikada svodljiv na neko ponašanje ili opservaciju koju on može primetiti. Drugi posmatrači mogu zapaziti stvari koje on ne može, ali na žalost, oni su se, što i jeste slučaj, urotili protiv njega, kako bi omalovažili njegov “privatan” način govora, kao da on nije deo sistema prirode. On je kroz proces formalnog učenja naučen da se slaže sa konsenzusom, pa ipak ne može prihvatiti da ostatak značenja nije uopšte ništa; on zna da je to nešto. Prima facie, ove doslovno neosnovane, ali ne i prazne apstrakcije doživljavaju se kao da postoje u “umu” – možda “privatnom” umu. Zajedno sa Voljom, ove neosnovane, ali ne i prazne apstrakcije su dokaz uma par excellence.

31

U zavisnosti od svog karaktera, naš govornik na razne načine prilagođava apstrakcije svojim drugim iskustvima i konsenzusu. (Zapamtite da je njegov Um, po pravilu, veoma zaposlen, pražnjenjem energije svoje napetosti kroz špekulacije.) Uočavajuci raskorak između sopstvenih apstrakcija i Spoljašnjeg sveta, on može pribeći različitim sredstvima: ako ima prilično suvoparan i bezosećajan sindrom pozitivističke bolesti, on smatra da su one gluposti i prezire sebe još više. Ako pati od euforične poetske manije, on ovaj raskorak shvata kao manu Spoljašnjeg sveta i nudi svoje Ideje tom svetu, tako što ih rimuje. Čovek koji je geštalt-debelokožac, koprca se u močvari muljevite terminologije. I tako dalje.

12. Psihosomatska oboljenja

“Neizbežna pogrešna koncepcija”, u hroničnoj niskostepenoj opasnosti, da postoji takva stvar kao što je “Um”, postaje još više zastrašujuća, kada osoba oboli od psihosomatske bolesti. Čvrsto ukorenjen u svom voljenom ili prezrenom umu, naš čovek nije svestan da namerno kontroliše svoje telo. To je njegovo telo, sa kojim ima određene spoljašnje kontakte, ali to nije on; on ne oseća sebe. Pretpostavimo sada da postoje mnoge stvari zbog kojih bi mogao da zaplače. Svaki put kad je na ivici suza, njemu se ipak “ne plače” i, on ne plače; razlog za ovo je to što je on sebe dugo navikavao da ne bude svestan toga kako na mišićnom nivou koči ovu funkciju i prekida osećanje – zato što je nekada davno plač izazivao osećaj stida, pa čak i batine. Stoga, on sada pati od glavobolje, gubitka daha, čak i od sinusitisa. (Sada postoji više stvari zbog kojih bi trebalo plakati.) Očni mišići, grlo i dijafragma su imobilisani, kako bi sprečili izražavanje i svesnost nadirućeg plača. Ali ovo samostezanje i samogušenje, zauzvrat pobuđuju nadražaje (bola, iritacije ili potrebe da se pobegne), koji se moraju skriti, jer postoji mnogo važnijih stvari kojim će se njegov um baviti, na primer, umetnost i nauka, a ne umetnost življenja i delfijska samospoznaja. Najzad, kada čovek postane vrlo bolestan, kada počne da pati od ozbiljne glavobolje, astme i napada nesvestice, ovi udari dolaze iz potpuno nepoznatog sveta, njegovog tela. On pati od glavobolje, od astme i tako dalje. On ne kaže: “Ja činim da me moja glava boli i zadržavam dah, mada sam nesvestan kako to radim ili zašto to radim.” Dobro. Njegovo telo ga boli, tako da on odlazi kod lekara. I pretpostavljajući da je oboljenje u ovoj fazi “samo funkcionalno”, to jest, da još uvek nema nekih ozbiljnih anatomskih ili fizioloških oštećenja, njegov doktor odlučuje da mu ništa ne fali i prepisuje mu aspirin. Zato što i doktor takođe veruje da je telo bezosećajan fiziološki sistem. Institucije visokog obrazovanja zasnovane su na pretpostavci da postoje telo i um. Procenjuje se da je više od 60% poseta lekaru bez osnova; ali očito je da neka osnova postoji. Međutim, na sreću, stopa oboljenja je visoka upravo u onim oblastima na koje treba obratiti pažnju i sada je naš čovek živo zainteresovan. Ostatak njegove ličnosti postaje sve više i više pozadina za rastući interes za sopstveno telo. Telo i um barem postaju poznanici i čovek govori “moja glavobolja, moja astma itd.”.

32

Bolest je nezavršena situacija par exellence, koja se može okončati samo smrću ili izlečenjem.

13. Frojdova teorija stvarnosti

Da bismo završili ovo poglavlje, potrebno je dodati još nekoliko primedbi o nastanku koncepta Spoljašni svet. Ako se vratimo Frojdovoj psihoanalitičkoj teoriji, videćemo da pored tela i raznih vrsta “mentalnog”, on govori o Stvarnosti i zatim o “principu realnosti”, koji suprotstavlja “principu zadovoljstva”, kao principu mukotrpnog samoprilagođavanja bezbednom funkcionisanju. Smatramo da je moguće pokazati da je Frojd zamišljao stvarnost na dva različita načina (a da nije razumeo njihov međusobni odnos). S jedne strane, um i telo su delovi sistema zadovoljstva, a stvarnost je prvenstveno društveni “spoljašnji svet” drugih umova i tela, u kome se na bolan način sprečava nečije zadovoljstvo, putem lišavanja ili kazne. S druge strane, Frojd je mislio na “spoljašnji svet” koji je dat u percepciji, uključujući nečije sopstveno telo i koji je suprotstavljen imaginarnim elementima halucinacije i sna. O društvenom spoljašnjem svetu Frojd je razmišljao naročito u terminima tzv. bespomoćnosti i varljive omnipotencije deteta. Beba leži izolovana, ima ideje o svojoj omnipotenciji, a opet je u svemu zavisna, osim u pogledu zadovoljenja sopstvenog tela. Ako posmatramo ovu sliku u njenom totalnom društvenom kontekstu, videćemo da je to projekcija situacije odrasle osobe: potisnuta osećanja odraslog pripisuju se detetu. Jer kako to da je beba suštinski bespomoćna ili izolovana? Ona je deo polja čiji drugi deo čini majka. Dečji očajni plač je adekvatna komunikacija; majka mora odgovoriti na njega; odojčetu je potrebno da bude maženo, njoj je potrebno da mazi; a tako je i sa drugim funkcijama. Opsene omnipotencije (ukoliko postoje i nisu projekcije odraslog) i izlivi besa usled beskrajnog napuštanja jesu korisni načini pražnjenja površinske tenzije u periodima odlaganja, kako bi se nastavilo međusobno funkcionisanje, bez prošlih nezavršenih situacija. U idealnim uslovima, odvajanje deteta i majke, razdvajanje ovog polja u odvojene osobe, jeste isto kao fizički razvoj deteta i jačanje njegovih moći: detetu rastu zubi i ono uči da žvaće (majčino mleko prestaje da se luči i majka se okreće drugim stvarima), uči da hoda, priča itd.. Drugim rečima, dete ne uči tuđu, stranu stvarnost, već otkriva-i-pronalazi svoju sopstvenu rastuću stvarnost. Problem je, naravno, u tome što ne postoje idealni uslovi. Ali tada moramo reći, ne da je dete suštinski izolovano i bespomoćno, već da je ono takvim stvoreno, da je prepušteno hroničnoj opasnosti i tako na kraju, ono gradi predstavu o spoljašnjem društvenom svetu. A kakva je situacija sa odraslom osobom? U našim društvima u kojima ne postoje bratske zajednice, čovek živi u izolaciji i sve više tone u nju. Odrasli tretiraju jedni druge kao neprijatelje, a svoju decu naizmenično doživljavaju ili kao robove ili kao tiranine. Tada, putem projekcije, dete je neizbežno viđeno kao izolovano, bespomoćno i omnipotentno. Najsigurnije stanje

33

se tada zapravo nalazi u razdvajanju, u prekidu kontinuiteta prvobitnog jedinstvenog polja. (Entuzijastičke odlike spoljašnjeg sveta, kako ga vidi nauka, otkrivaju istu projekciju. Svet “činjenica” je makar neutralan: zar ovo ne izražava uzdah olakšanja zbog izlaska iz porodičnog doma i dolaska u kontakt sa razumnim bićima, pa makar ona bila samo stvari? Ali, naravno, to je takođe nevažno; i ma koliko se čovek trudio, on ne može iz “naturalizma” iznedriti etiku, već samo stoičku apatiju. Prirodni resursi se “eksploatišu”: to jest, mi sa njima ne učestvujemo u ekologiji, zapravo mi njih koristimo, što je pouzdan način da se dođe do veoma neuspešnog ponašanja. Mi “osvajamo” prirodu, mi smo gospodari prirode. I uporno, suprotno tome, postoji zazor da je to “Majka priroda”.)

14. Frojdov opažajni spoljašnji svet

Ako, međutim, preispitamo Frojdov drugi način posmatranja spoljašnjeg sveta, kao nešto što je dato u opažanju i što je suprotno od snova – i što je u skladu sa opštim i naučnim predrasudama – iznenada ćemo otkriti da je njemu vrlo nelagodno. Ovo nije mesto na kome bi detaljno diskutovali o njegovim teškoćama (vidi poglavlje 12). Ali ilustrovaćemo problem, navođenjem nekih odlomaka.

Proučavajući svet snova, Frojd je otkrio da, odvojeno od motorne manipulacije i sredine za koje se pretpostavlja da daju kategorije značenja, bez obzira na sve, svet snova ima smisla. To nije svet fiksiranih entiteta, već plastične manipulacije, koja je u skladu sa kreativnim procesima dopiranja od preverbalnog nivoa predstava do govora, simbolizacije, uništavanja i izobličavanja datog, njegovog kondenzovanje itd. Ovu plastičnu manipulaciju Frojd naziva “primarnim procesom” i zaključuje da je to karakteristično mentalno funkcionisanje rane životne dobi.

“Primarni proces teži pražnjenju nadražaja, kako bi se, sa tako sakupljenom količinom nadražaja, uspostavio identitet opažanja. Sekundarni proces odbacuje ovu nameru i umesto toga ima za cilj identitet mišljenja.”

“Primarni procesi su od početka prisutni u psihičkom aparatu, dok se sekundarni procesi postepeno oblikuju u toku života, inhibirajući i preklapajući primarne, preuzimajući punu kontrolu nad njima, verovatno tek u cvatu života”*

Pitanje za Frojda je sada da li je primarni proces, ovako shvaćen, bio samo subjektivan ili je na neki način odslikavao stvarnost. S vremena na vreme, Frojd je samouvereno tvrdio da on odražava stvarnost, npr:

“Procesi koji su opisani kao “nepravilni”, zapravo nisu falsifikati naših normalnih procesa, niti su pogrešno mišljenje, već su načini rada psihičkog aparata oslobođenog od inhibicije”.

34

A suprotno bi bilo ono što mi ovde govorimo, da je onaj svet koji se čini stvarnim prema uobičajenom shvatanju, odraz hronične niskostepene opasnosti, neurotična inhibicija; ono što je stvarno jeste samo infantilni svet ili svet snova! Ni ovakvo razmišljanje nije baš zadovoljavajuće i razumljivo je što ga se Frojd klonio. Sa formalne tačke gledišta, međutim, uzrok njegovih nevolja je jednostavan. On je bio zatočenik ne svoje psihologije snova (za koju je i sam znao da predstavlja trajnu vrednost), već trivijalne psihologije “normalne”, budne svesti, koju je delio sa svojim savremenicima. Jer u ispravnoj psihologiji normalnog jasno je da je iskustvo uvek dato u plastičnim strukturama, a snovi su poseban slučaj. (Dirljivo je videti Frojdovu zbunjenost i odricanje, kada se suočavao sa psihologijom umetnosti i izuma.) Značajniji pokazatelj njegovih poteškoća je uočljiv kada se uporede dve teorije “stvarnosti”: jer on je verovao da je društveni “spoljašnji svet” u kome dete raste, nefleksibilan, te mu je bilo neophodno da poveruje kako se svet “primarnih procesa” sa svojom spontanošću, plastičnošću, polimorfnom seksualnošću itd. potiskuje u toku sazrevanja i stavlja van upotrebe.

________ * Sigmund Frojd, Tumačenje snova, prevod A.A. Brila, Macmillan Co., New York, 1933, str.553 i 555

IV STVARNOST, OPASNOST I PROCENA

Stvarnost, o kojoj smo govorili, pojavljuje se u trenucima “dobrog kontakta”, u

jedinstvu svesnosti, motornog odgovora i osećanja. Sada ćemo započeti detaljnu analizu ovog jedinstva i povezati je sa našim metodom psihoterapije. U ovom poglavlju dokazaćemo da se stvarnost i vrednost pojavljuju kao rezultat

35

samoregulacije, bilo da je ona zdrava ili neurotična; govorićemo i o problemu kako da se, u okviru neurotične samoregulacije, proširi područje kontakta. Da bi to uradili, definisaćemo psihoterapiju kao samoregulaciju u eksperimentalnoj bezbednoj opasnosti.

1. Dominacija i samoregulacija

Tendenciju jake napetosti da se istakne i da organizuje svesnost i ponašanje, nazvaćemo njenom dominacijom. Kada postoji teškoća i odlaganje u uspostavljanju ravnoteže u polju, dominacija i njen pokušaj da se završi organizacija su svesni (zapravo oni predstavljaju svest). Svaka krajnje urgentna nezavršena situacija preuzima dominacju i mobiliše sve raspoložive snage, sve dok zadatak nije obavljen; tada postaje sporedna i gubi se svest o njoj, a sledeća hitna potreba iziskuje pažnju. Potreba ne postaje hitna namerno, već spontano. Promišljenost, selekcija i planiranje su uključeni u završavanje nezavršenih situacija, ali svesnost ne otkriva problem, ona je pre identična sa problemom. Spontana svest o dominantnoj potrebi i organizacija njenih funkcija kontakta jeste psihološka forma organizmičke samoregulacije. Svuda u organizmu se mnogi procesi organizacije, uzdržavanja, selekcije i drugog uvek odvijaju bez svesti, kao što je na primer, potrebno lučenje određenih enzima za varenje hrane. Ova nesvesna unutrašnja organizacija može biti krajnje kvalitativno suptilna i kvantitativno precizna i uvek ima veze sa potpuno konzervativnim problemima. Ali kada je ovim procesima da bi se okončali, potrebna nova materija iz sredine – a ovo je slučaj sa svakim organskim procesom – onda određene figure u svesti postaju izraženije i prodiru u prvi plan; vreme je za kontakt. U slučaju opasnosti, kada je napetost izazvana spolja, opreznost i promišljenost su podjednako spontane.

2. Dominacija i procena

Spontane dominacije podrazumevaju procene o tome šta je važno u nekoj prilici. To ne moraju biti adekvatne evaluacije, ali one su osnovni dokaz postojanja hijerarhije potreba u sadašnjoj situaciji. One nisu “impulsivne” i obavezno nejasne, već sistematične i prilično specifične, jer one izražavaju mudrost organizma o njegovim sopstvenim potrebama i njima se vrši selekcija onoga što se iz sredine može uzeti za zadovoljenje ovih potreba. Ove procene izražavaju neposrednu etiku, ne nepogrešivu, ali koja ipak zauzima privilegovano mesto. Privilegija nastaje jednostavno iz sledećeg: ono što se spontano učini važnim zapravo angažuje veću količinu energije ponašanja; aktivnost samoregulacije je jasnija, snažnija i mudrija. Svaki drugi način delovanja za koji se pretpostavlja da bi bio “bolji”, odvijao bi se umanjenom snagom, slabijom motivacijom i nejasnom svesnošću; takođe bi se određena količina energije uložila za odvraćanje određene količine pažnje, u cilju potčinjavanja spontanog selfa, koji teži ispoljavanju u samoregulaciji. Ovo se dešava čak i kada je samoregulacija zakočena u

36

očiglednom interesu selfa: npr. kada zaustavimo dete, da ne bi izletelo ispred automobila, što odslikava situaciju u kojoj je samoregulacija deteta pogrešna – takođe, način na koji upravljamo našim drustvima, čini se da je u velikoj meri slična situacija. Inhibicija je tada potrebna, ali ne zaboravimo da onoliko koliko pristajemo na situacije u kojima je samoregulacija retka, utoliko se moramo pomiriti sa tim da živimo sa umanjenom energijom i žarom. Pitanje koje nas se očigledno najviše tiče, jeste u kom je stepenu u našem društvu i tehnologiji, a možda i u prirodi stvari, organizmička samoregulacija moguća, dozvoljena, riskantna. Mnogo više u nju verujemo, nego što je sada namerno dopuštamo; ljudi bi mogli biti znatno radosniji i energičniji nego što su trenutno, a tada bi takođe bili i mudriji. Veliki deo naših nevolja sami smo prouzrokovali. Mnoga “objektivna” i “subjektivna” stanja mogu i moraju biti izmenjena. Pa čak i kada “objektivna” situacija ne može da se izmeni, kao kada voljena osoba umre, pojavljuju se regulatorske reakcije samog organizma, kao što su plakanje i tugovanje, koje pomažu da se ponovo uspostavi ravnoteža, kada bi ih samo dopustili. Ali, odložićemo ovu diskusiju za kasnije (Poglavlje 8).

3. Neurotična samoregulacija

Neurotično iskustvo je takođe samoregulativno. Strukturu neurotičnog kontakta karakterišu, kako smo rekli, višak opreznosti, fiksirana pažnja i mišićna spremnost za poseban odgovor. Tada su određeni impulsi i njihovi objekti sprečeni da postanu figura (potiskivanje); self nije u stanju da se fleksibilno okrene od jedne situacije ka drugoj (rigidnost i kompulzija); energija je vezana za (arhaično shvacen) zadatak, koji se ne da završiti. Kada za povišenu opreznost postoji razlog, kao u situaciji hronično prisutne opasnosti, tada ne možemo govoriti o “višku”, ali bi mogli govoriti o “neurotičnom društvu”, čije je uređenje van ljudske mere. Međutim, neurotičar je veoma osetljiv na opasnost; on spontano postaje oprezan i onda kada bi se mogao slobodno opustiti. Ovo ćemo izraziti preciznije. Neurotičar nije u stanju da se bezbedno opusti u sadašnjoj situaciji, koju procenjuje na arhaičan način, jer se on njoj spontano prilagodjava svojom samoregulacijom i, otkriva da je u opasnosti i postaje oprezan. Ali uz pomoć, ta aktuelna situacija može biti promenjena u njegovu korist. Bolje je ako ovo izrazimo na ovaj komplikovan način, umesto da jednostavno kažemo: “Neurotičar greši”, zato što je neurotičar samoregulativan i on dolazi kod terapeuta kako bi okončao istinsku nezavršenu situaciju. Ako terapeut posmatra terapeutsku situaciju u ovom svetlu, kao deo pacijentove tekuće nezavršene situacije, koju on susreće sa sopstvenom samoregulacijom, onda je verovatno da će on biti od veće koristi, nego ako misli da pacijent greši, da je bolestan, “mrtav”. Jer ono što je sigurno jeste da pacijent ne koristi terapeutovu, već svoju sopstvenu energiju, kojom će na kraju završiti situaciju. Ovo nas dovodi do teškog pitanja kojim bi želeli da se pozabavimo u ovom poglavlju: Kakav je odnos između pacijentove tekuće samoregulacije i terapeutove naučne koncepcije zdrave organizmičke samoregulacije? U vezi sa ovim pitanjem trebalo bi da obratimo posebnu pažnju na sledeće reči Kurta Levina (Kurt Lewin):

37

“Naročito je važno da se onaj ko namerava da proučava celovite fenomene, ogradi od tendencije da celine načini što je moguće obuhvatnijim. Pravi zadatak je da se istraže strukturalna svojstva date celine, da se dokažu odnosi između povezanih, ali manjih celina i da se odrede granice sistema sa kojim se neko susreće. Da “sve zavisi od svega drugog” nije ništa istinitije u psihologiji, nego što je u fizici.*

4. Zdrava samoregulacija u slučaju opasnosti

Na početku ćemo razmotriti potpuno zdrav slučaj dominacije i organizmičke samoregulacije**:

Desetar Džons odlazi u patrolu u pustinju. Zalutao je, ali konačno, iscrpljen, stiže nazad u kasarnu. Njegov prijatelj Džimi je srećan što ga vidi. Odmah mu saopštava važnu vest o Džonsovom unapređenju, koja je stigla dok je on bio odsutan. Džons zuri u njega staklastim pogledom, mrmljajuci: ”Voda”, i spazivši prljavu lokvu, koju čovek inace ne bi ni primetio, pada na kolena pored nje i pokušava da pije, ali gotovo odmah, gušeći se, ustaje i tetura se do bunara koji se nalazi u centru kasarne. Kasnije, Džimi mu donosi oznake čina vodnika i Džons pita: ”Šta da radim sa ovim? Ja nisam vodnik”. “Ali rekao sam ti o tvom unapređenju, kada si stigao u kasarnu”. “Ne, nisi”. “Ne budi blesav. Jesam”. “Nisam te čuo”.

U stvari, on ga nije čuo; u tom času on nije bio ničega svestan, osim vode. Ipak, dok je bio u pustinji, upravo sat vremena pre nego što će se vratiti u kasarnu, napao ga je neprijateljski avion. Brzo je našao zaklon. Tada je čuo zvuk aviona; voda nije mogla da zaokupi njegovu pažnju u potpunosti.

_______

* Willis D. Ellis, Source Book of Gestalt Psychology, Kegan Paul, Trench,

Trubner & Co., Ltd., London ** Kažemo “potpuno zdrav”, zato što je vojni kontekst događaja sam po sebi sumnjiv: i svaki

aktuelan kontekst koji je neko odabrao, biće sumnjiv na izvestan način.

Vidimo da je ovde postojala hijerarhija dominacije: neposredna pretnja je dominirala nad žeđi, žeđ je dominirala nad ambicijom. Sve neposredne snage su bile mobilisale u pravcu dominantne nezavršene situacije, sve dok se ona nije završila i sledeći zadatak mogao da preuzme dominaciju. Namerno smo izabrali primer neposredne opasnosti, zato što u ovakvom slučaju osnovna hijerarhija izgleda vrlo jednostavno. Ono što je najvažnije, nalazi se na prvom mestu i mi se tome posvećujemo bez zadrške. Poznato je da u slučaju opasnosti otkrivamo “šta je čovek”. Ovo predstavlja mudrost savremene škole egzistencijalista, koji insistiraju na istraživanju “ekstremnih situacija” zbog istinitosti stvarnosti: u ekstremnim situacijama mi značimo ono što radimo. Ali, naravno, čovek uvek to znači, ako ispravno analiziramo njegovu situaciju. Ono što je paradoksalno jeste da upravo zato što ovo vreme u kome živimo predstavlja hroničnu niskostepenu opasnost, naši filozofi tvrde da se samo u slučaju akutne opasnosti otkriva istina. Drugim rečima, na nesreću svih nas očigledno je da mi ne delamo sa više urgencije i živosti, koje inače ponekad pokazujemo u slučajevima opasnosti.

5. Hijerarhija vrednosti određena dominacijama samoregulacije

38

Već smo videli da procena koja se obavlja samoregulacijom zauzima privilegovano mesto u etici, zato što ona sama koncentriše najintenzivniju svesnost i najenergičniju silu; svaka druga vrsta procene morala bi delovati sa smanjenom energijom. Ovome možemo dodati da, u stvari, kada stvarnost vrši pritisak, određene vrednosti potiskuju druge vrednosti, uspostavljajući hijerarhiju onoga što zapravo organizuje živost i energičnost u pravcu izvršenja. Bolest, somatski nedostaci i viškovi kotiraju se visoko u hijerarhiji dominacije. Isto je i sa opasnostima iz sredine. Ali, to se dešava i sa potrebom za ljubavlju, izbegavanjem izolacije i usamljenosti, kao i sa potrebom za samopoštovanjem. Takođe i sa samoodržanjem i ličnim razvojem: nezavisnošću. Pažnja se posvećuje kritičnoj intelektualnoj konfuziji. Takođe i svemu onome što je blisko povezano sa načinom na koji se organizuje i ustaljuje čovekov životni put: tako da ponekad heroizam i dokazivanje istine dominiraju nad strahom od smrti. U značajnom smislu, ove vrednosti se ne biraju; one se jednostavno pojavljuju. Alternativa, čak i spašavanje nečijeg života, je praktično besmislena, ona ne organizuje ponašanje i nedostaje joj žara. Naravno da to ne znači da su heroizam ili kreativno žrtvovanje ili kreativno dostignuće uglavnom činovi volje ili namernog samoobuzdavanja; da je tako, ne bi odisali sa toliko snage i veličanstvenosti. Svaki poredak ovakvih dominacija u aktuelnim situacijama je od kapitalnog značaja za etiku i politiku. To zaista nije ništa manje nego induktivna teorija o ljudskoj prirodi; teorija o ljudskoj prirodi je poredak “zdrave” samoregulacije. Spekulisaćemo o ovome u sledećem paragrafu. Razmatrajući jednostavan primer žednog desetara, možemo uvesti pravilo, koje glasi negativno: ”Ono što sprečava bilo koje ponašanje nekog tipa, dominira nad specifičnim ponašanjem tog tipa, rod dolazi pre vrste - npr. izbegavanje iznenadne smrti dolazi pre utoljavanja žeđi ili održavanje dobrobiti celog bića dolazi pre dobrobiti ega; ili, da damo politički primer, suludo je da jedno društvo zabranjuje neko osećanje, a da onda neguje umetnost. Ili bi ovo pravilo moglo biti izrečeno kao afirmativni princip: ”osnovni zakon života je samoodržanje i rast”. Ili osim ovoga, mogli bi smisliti pravilo “prvo se brani ono što je ranjivije i vrednije” – kao što se trunka u osetljivom oku, doživljava kao najoštrija bol i zahteva pažnju; ovo je "mudrost tela”.

6. Psihoterapijske teorije kao hijerarhije vrednosti

Kako god bilo, svaka teorija iz oblasti medicine, psihoterapije ili obrazovanja zasniva se na nekoj koncepciji organizmičke samoregulacije i odgovarajućoj hijerarhiji vrednosti. Koncepcija je delovanje onoga što naučnik u stvari smatra da je glavni dinamički faktor u životu i društvu. U psihoanalitičkoj teoriji, koja je nastala posle Darvina (Darwin), dinamički faktor se obično genetski razvija kao istorija. Na primer, za Frojda, koji je pomno proučavao libido i njegov somatski razvoj, ljudsku prirodu čini poredak oralnog, analnog, falusnog i genitalnog stadijuma. (Sudeći po Frojdu ne stiče se utisak da žene imaju potpunu

39

ljudsku prirodu – ali budite uvereni da su one zato na neki način božanstvene.) Druga važna ponašanja su povezna sa ovakvim razvojem, kao što je slučaj sa sadističko-analnim, oralno-analno-kanibalističkim, falusno-narcističkim itd. A cilj terapije je da ponovo uspostavi prirodni poredak pred-zadovoljstva, sublimacije i finalnog zadovoljstva u društvenu celinu sposobnu da opstane. Hari Stek Saliven (Harry Stack Sulliven), da navedemo suprotni primer, smatra da je društvena celina u suštini ljudska odlika; interpersonalnost i komunakacija oslobađaju energiju. Tako je on u svojoj teoriji infantilne faze nazvao prototaksička, parataksička i sintaksička, a Frojdov erotski karakter definiše u ovim terminima. Cilj terapije je da se prevaziđe usamljenost, da se povrati samopoštovanje i da se dostigne sintaksička komunikacija. Hornaj (Horney) i From (Fromm) su u istom maniru (po ugledu na Adlera) bili impresionirani procesom rasta deteta koji dovodi do njegove nezavisnosti; oni otkrivaju neurozu u regresivnim odnosima snaga u pojedincu i društvu, a njihov cilj je autonomija pojedinca. I mogli bi ovako dalje nastaviti. Svaka psihoterapijska škola ima neku koncepciju ljudske prirode, koja je u neurozi potisnuta i unazađena i ima za cilj da je “povrati” ili da je “dovede do zrelosti”. Prema toj koncepciji postoje određeni nagoni i ponašanja koji treba da budu dominantni u zdravoj samoregulaciji, a cilj i jeste da se kreira takva stvarnost u kojoj oni dominiraju. Razlog zašto detaljno navodimo razlike između ovih škola nije da izaberemo neku od njih, niti da ih, s druge strane, sve do jedne odbacimo; niti naravno, želimo da diskreditujemo psihoterapiju kao sektašku. Zapravo, sve u svemu, ove razne teorije nisu logički nekompatibilne i često dopunjuju i dokazuju jedna drugu. Osim toga, kako smo već pokazali, nije neobično da odgovorni naučnici mogu doći do takvih različitih teorija, ako imamo na umu da iz raznih razloga povezanih sa ličnošću i reputacijom terapeuta različitih škola, oni imaju različite vrste pacijenata koji se pokazuju kao empirijska verifikacija naučnih teorija i osnova za dalje hipoteze u istom maniru. Ovo ćemo ukratko ilustrovati. Kako je bilo prirodno u početku, Frojd je radio sa nizom hroničnih pacijenata koji su imali spektakularne simptome: histerije, opsesije, fobije i perverzije. Kao rezultat ovoga, a potom i kao uzrok ovome, on je kao metod koristio interpretaciju simbola; i to ga je navelo da dođe do određene teorije o detinjstvu i ljudskoj prirodi. A jungijanci su, s jedne strane, lečili institucionalizovane psihotičare, a s druge strane sredovečne pacijente koji su doživeli “nervni slom” i u skladu sa tim, razvili su artističke terapije i stvorili teoriju ispunjenu idejama razvijenih i primitivnih kultura, sa manjim naglaskom na seksualnosti. Rajh je, međutim, uglavnom radio sa mlađim ljudima, koji najčešće nisu bili u braku, te su njegovi pacijenti kao i njegovi uvidi diktirarali više fizioloski metod. Saliven je opet radio sa ambulantnim pacijentima šizofreničarima i nije imao puno mogućnosti osim da koristi konverzacijski metod i da pokuša da izgradi pacijentovo pouzdanje. Moreno je, radeći sa delinkventima u internatima, razvio metod grupne terapije, situaciju koja bi u principu trebalo da umanji fenomen transfera i izgradi odgovorniji osećaj društvenosti. U svakoj školi postoji povezanost između uverenja, vrste pacijenata, metoda i teorije. U naučnom smislu ovo nije neobično. Bilo bi bolje da su teoretičati bili oprezniji kada su iz svoje sopstvene prakse izvodili zaključke o tome šta je “ljudska priroda” – i zapravo, da svi studenti medicine budu oprezniji kada izvode zaključke o

40

“ljudskoj prirodi”, kao da je ljudski rod po svojoj prirodi pacijent; ali suprotno ovome, bilo bi takođe poželjno da se neuki kritičari i logičari bolje obaveste o empirijskim osnovama teorija koje omaložavaju.

7. Samoregulacija neurotičnog pacijenta i terapeutova koncepcija

Međutim, svakome ko sa naklonošću proučava razne psihoterapijske škole i metode, kao što to mi činimo, ma kako površno, javlja se i jedna nova misao: jednim delom, osnovna ljudska priroda je data, kako se pretpostavlja, a drugim delom, prilagođavajući se različitim terapijama, ona stvara samu sebe; i ovo kreativno prilagođavanje u povoljnim okolnostima, samo po sebi, jeste suština osnovne ljudske prirode. To je ona ista suštinska moć koja je prima facie vidljiva u svakom značajnom ljudskom iskustvu. Problem psihoterapije je da angažuje pacijentovu moć kreativnog prilagođavanja, bez prisiljavanja da ona postane stereotip terapeutove naučne koncepcije. To nas dovodi do pitanja odnosa između tekuće samoregulacije neurotičara i terapeutove koncepcije ljudske prirode koja treba da se “ponovo otkrije”. Jer će pacijent zaista kreirati sebe uglavnom u skladu sa terapeutovom koncepcijom; ali on, bez sumnje, ima i druge moguće pravce. Stoga možemo sagledati značaj Levinovog upozorenja koje smo naveli, da ne analiziramo strukturu aktuelne situacije u terminima suviše obuhvatne celine. Razmislite o tome za trenutak, na sledeći način: opšta “ljudska priroda” (šta god da je njena koncepcija) podrazumeva ne samo biološke već i kulturne faktore; a kulturni faktori su, naročito u našem društvu, vrlo različiti – koegzistencija različitosti je možda određujuće svojstvo naše kulture. Osim toga, postoje nesumnjivo jedinstvene, ekscentrične dispozicije pojedinaca i porodica. A ono što je još važnije, samoostvarenje, kreativno prilagođavanje u različitim okolnostima, oduvek je postojalo, ne u potpunosti kao spoljno “uslovljavanje” koje treba “razusloviti”, već uglavnom i kao istinski rast. Ako se uzmu u obzir svi ovi faktori varijacije i ekscentričnosti koji postoje kod pacijenta, očigledno da je poželjno imati terapiju koja uspostavlja što je moguće nižu normu, ali pokušava da, što je više moguće, radi na strukturi aktuelne situacije, ovde i sada. Trebalo bi reći da terapeut često pokušava da nametne pacijentu svoje standarde zdravlja, a kada mu to ne uspe, uzvikuje: ”Samoreguliši se, proklet bio! Govorim ti šta je to samoregulacija!”. Pacijent se trudi, ali mu ne uspeva, a tad ne može izbeći prekore “Ti si mrtav” ili “Ti to ne želiš”, koji se delimično izgovaraju kao terapijske tehnike, a delimično su izraz iskrene iritacije. (Verovatno da je ova iritacija bolja nego tehnika.) Uobičajena je sledeća situacija: terapeut koristi naučnu koncepciju kao opšti plan tretmana, prilagođavajući ga svakom pacijentu. Uz pomoć te koncepcije on bira zadatak terapije, zapaža koji otpori postoje i određuje kada da ih prati, a kada da ih pusti; i u skladu sa svojom koncepcijom, on se nada ili ne nada napretku. Svaki ovakav plan je, naravno, apstrakcija konkretne situacije i terapeut po pravilu veruje u tu apstrakciju. Na primer, ako terapeut smatra da je dinamički faktor vegetativna energija

41

i koristi fiziološki metod, on se nada napretku kada vidi mišićno opuštanje i protok energije, a sumnja u njega kada pacijent ne može ili neće da uradi vežbu. Energija mora, on veruje, ukazivati na napredak. Ipak, posmatraču koji pripada drugoj školi, ova situacija bi mogla izgledati ovako: pacijent je zaista promenjen u kontekstu u kome on leži i prepušta svoje telo terapeutovoj manipulaciji ili manipulišući ga sam, po terapeutovim instrukcijama; ali u kontekstu “biti ono što jesi” van ordinacije, on je samo naučio kako da se na novi način brani od “pretnje iznutra” ili što je još gore, naučio je da potpuno ogradi “sebe” i da se ponaša kao da je stalno u terapeutskoj ordinaciji. Sam pacijent će, naravno, uskoro biti uveren u istu apstrakciju kao i njegov terapeut, ma šta ona bila. Posedujući sposobnost da bude posmatrač onoga što se dešava, on vidi da se dešavaju uzbudljive stvari. Ovo daje potpuno novu dimenziju njegovom životu i vredno je truda. A gledajući dugoročno, stvari će se već nekako odvijati. Ovo govorimo na satiričan način; ipak se svi nalazimo u istom čamcu, možda neizbežno. Čak i tada, dobro je stvari nazvati pravim imenom.

8. “Praćenje otpora” i “interpretacija onoga što se pojavi”

Vratićemo se ponovo na kontekst klasične kontroverzije koja postoji između arhaične “interpretacije svega što se pojavi” i kasnijeg “praćenja otpora” (što je na kraju preraslo u “analizu karaktera”). Međutim, oni su neodvojivo povezani. Obično se počinje od “onoga što se pojavi” – onoga što pacijent spontano donese sa sobom, bilo da je to noćna mora ili neiskrenost ili suvoparan govor ili stegnuta vilica – bilo šta što skreće pažnju. Čak i ovde se radi o tome (što je obično zgodno prevideti) da sam dolazak pacijenta na terapiju znači delimičnu “odbranu” od

sopstvenog kreativnog prilagođavanja, otpor sopstvenom rastu, kao i životni vapaj za pomoć*. U svakom slučaju, terapeut započinje sa onim što pacijent donosi. Ipak, generalno se veruje da ako on dugo nastavi da prati ono što pacijent donosi, onda će mu pacijent umaći i vrteće se u krug. Stoga, čim se zapazi krucijalni otpor (u skladu sa usvojenom koncepcijom), “ustremljuje se” na njega. Ali, dok ovo ustremljenje traje, sigurno je da se pacijent bavi izolovanjem tačke opasnosti i postavljanjem druge odbrane. Tada se javlja problem napada na obe odbrane istovremeno, kako jedna ne bi mogla zameniti drugu. A ovo se, zar ne, opet svodi na praćenje onoga što se pojavi, onoga što pacijent donese? Ali, naravno, ova nova situacija ima veliku prednost: terapeut sada više razume zato što je uključen u situaciju koju je sam delimično kreirao; reakcije koje se javljaju ili potvrđuju njegova nagađanja ili ih menjaju u određenom pravcu; sam terapeut raste u stvarnoj situaciji, prepuštajući se onome što je doneto i braneći se od neurotičnih elemenata u tome. A postoji nada da će se jednog dana, progresivno oslabljivana struktura neurotičnih elemenata, srušiti.

42

Šta je cilj prikazivanja ove čudno komplikovane slike o tome šta se dešava? Želimo da kažemo da su “interpretiranje onoga što se pojavi” i “praćenje otpora” neodvojivo spojeni u aktuelnoj situaciji; i da, ako postoji bilo kakav rast, ono što se progresivno uništava razvojem situacije jeste materijal koji pacijent spontano unese i njegovi neurotični otpori, kao i terapeutova koncepcija i njegove ne-neurotične odbrane od mogućnosti da bude uvučen, izmanipulasan itd. Tada, koncentracija na konkretnu strukturu aktuelne situacije, nudi najbolje izglede za razrešenje neurotičnih elemenata. A ovo svakako znači, manje kruto držanje za svoje naučne koncepcije, nego što je uobičajeno u ovoj profesiji.

9. Dvostruka priroda simptoma

Struktura situacije je njena unutrašnja koherencija forme i sadržaja; i mi pokušavamo da pokažemo da se koncentracijom na ovo, otkriva pravi odnos između pacijentove tekuće samoregulacije i terapeutove koncepcije. Jedan od Frojdovih najvećih uvida bio je onaj o dvostrukoj prirodi neurotičnog simptoma: simptom je izraz vitalnosti kao i “odbrana” od vitalnosti (mi više volimo da kažemo “samoporažavajući napad na sopstvenu vitalnost”). Uobičajeno terapeutsko stanovište je “koristiti zdrave elemente u borbi protiv neuroze”. Ovo zvuči baš lepo: to bi bili želja za saradnjom, urođena iskrenost, orgazam, želja da se bude zdrav i srećan. Ali šta ako je većina vitalnih i kreativnih elemenata upravo “neurotično”, ako je to pacijentova karakteristična neurotična samoregulacija?

______

* I obrnuto: u našem društvu koje odlikuje neurotična izolacija i potreba “da se sve uradi sam”, ne tražiti pomoć znači otpor.

Ovo pitanje je veoma važno. Uobičajena predstava korišćenja zdravih elemenata implicira da je neuroza samo negacija vitalnosti. Ali zar nije tačno da samoregulativno neurotično ponašanje ima pozitivne crte, da je često inventivno i ponekad dostiže visok stepen postignuća? Očigledno je da neurotični nagon nije samo negativan, zato što on zaista vrši snažan uticaj na uobličavanje pacijenta, a pozitivna posledica se ne može objasniti negativnim uzrokom. Ako je osnovna koncepcija zdrave ljudske prirode (ma šta ona bila) tačna, onda bi svi pacijenti bili izlečeni, tako što bi postali slični. Da li je baš ovako? Pre bi se moglo reći da su samo u zdravlju i spontanosti, ljudi najrazličitiji, najnepredvidljiviji, “najekscentričniji”. Pošto su kategorije neurotičnih ljudi slične, ovo govori o umrtvljujućem efektu bolesti. Tako da se opet ovde može videti da simptom ima

43

dvostruki aspekt: kao rigidnost koja čini čoveka upravo primerom “karaktera”, kojih ima puno vrsta. Ali, kao delo njegovog sopstvenog kreativnog selfa, simptom izražava čovekovu jedinstvenost. A da li možda postoji neka naučna koncepcija koja a priori pretenduje da obuhvati čitav raspon ljudske jedinstvenosti?

10. Lečenje simptoma i potiskivanje pacijenta

Na kraju, razmotrićemo naš problem u kontekstu pacijentove anksioznosti. Kako bi “ponovo otkrio” ljudsku prirodu, terapeut se ustremljuje na karakter, čime se povećava anksioznost i umanjuje samopoštovanje pacijenta. Suočen sa standardom zdravlja koga ne može dostići, pacijent se oseća krivim. Nekada je bio kriv zato što je masturbirao, sada je kriv zato što ne uživa dovoljno kada masturbira (više je uživao ranije kada se osećao krivim). Sve više doktor je u pravu, a pacijent greši. Ipak, poznato nam je da u osnovi “defanzivne” karakteristike, tačnije u defanzivnoj karakteristici, postoji divno afirmativno, bezazleno osećanje: ogorčenost u prkosu, lojalno divljenje u zavisnosti, osama u usamljenosti, agresivnost u neprijateljstvu, kreativnost u zbunjenosti. Ovaj deo nije uopšte nevažan za trenutnu situaciju, jer čak i sada i ovde postoji mnogo toga zbog čega se može biti ogorčen i nešto čemu se može biti lojalan ili čemu se može diviti, postoji učitelj koga treba uništiti i asimilovati i, tama u kojoj samo duh tvorca nosi zračak svetlosti. Naravno da nema terapije koja može iskoreniti ove urođene načine izražavanja. Ali mi smatramo da ova urođena izražavanja i njihova neurotična upotreba sada formiraju celu figuru, zato što su oni delo tekuće samoregulacije pacijenta. Šta treba da bude rezultat napada na otpore? Anksiozan i kriv, direktno napadnut, pacijent potiskuje čitavu celinu. Pretpostavlja se da kad se sve sabere, ovo može imati i neke koristi, jer se vezana energija oslobađa. Ipak, pacijent je u značajnoj meri izgubio sopstveno oružje i orijentaciju u svetu; nova raspoloživa energija ne može da deluje i da se dokaže u iskustvu. Blagonaklonom i inteligentnom pacijentovom prijatelju ishod izgleda ovako: proces analize je bio ili nivelacija ili “prilagođavanje” ili uskogrudan i fanatičan, u zavisnosti od toga da li osnovna naučna koncepcija više naglašava interpersonalna ili presonalna rešenja. Pacijent se zaista približio teorijskoj normi - tako da je teorija ponovo dokazana!

11. Uslovi dobrog metoda Rezimiraćemo sve što smo rekli o odnosu između pacijentove samoreguacije i terapeutove koncepcije organizmičke samoregulacije: Pronašli smo razlog da verujemo da je moć kreativnog prilagođavanja terapiji prisutna u svakom metodu. Videli smo da je dobro da se normalnost što je moguće manje postulira, apstrahujući situaciju ovde i sada. Postoji opasnost da će pacijent pristupiti apstraktnoj normi samo u kontekstu tretmana. I pokušali smo da pokažemo da su “ono što se pojavi” i “otpori lečenju” prisutni u stvarnosti i da uključenost terapeuta

44

ne podrazumeva samo njegovu ulogu objekta pacijentovog transfera, već i njegov sopstveni rast u situaciji, u kojoj se njegove predrasude stavljaju na probu. Osim toga, skrenuli smo pažnju na to da je neurotični simptom suštinska struktura vitalnih i umrtvljujućih elemenata i da je pacijentov najbolji self investiran u to. I na kraju, da postoji opasnost da razrešenjem otpora, pacijent postane manji nego što je bio. U svim ovim razmatranjima, nalazimo razlog da se koncentrišemo na strukturu aktuelne situacije kao zadatka kreativnog prilagođavanja; da pokušamo da ostvarimo sveukupnu novu sintezu i da ovo učinimo osnovnom poentom seanse. Ipak, s druge strane, bilo bi apsurdno, makar i na čas, pomisliti da ne treba savlađivati otpor i pojačavati anksioznost, da ne treba ukazivati na to da neurotični odgovor nije funkcionalan, da ne treba oživljavati prošlost, da se treba uzdržavati od svake interpretacije i da je potrebno odbaciti svoju nauku. Rezultati ovoga bi bili površni, vezana energija se ne bi mogla osloboditi itd; i iskreno govoreći, šta je stvarnost terapijskog intervjua u kome jedan od partnera, terapeut, inhibira svoju najveću moć, ono šta zna i čime vrši procenu? Tada se javlja specifičan problem strukture intervjua: kako da se iskoristi i razvije konflikt, anksioznost, prošlost, koncepcija i interpretacija, u cilju dostizanja vrhunca kreativnog prilagođavanja?

12. Samosvesnost u eksperimentalnoj bezbednoj opasnosti

Vratićemo se sada desetaru Džonsu i njegovoj hijerarhiji zdravih odgovora u slučaju opasnosti, i predložićemo kao strukturu intervjua sledeće: izazivanje opasnosti u bezbednim uslovima, koncentracijom na aktuelnu situaciju. Ovo izgleda kao čudna formulacija, iako je ovo upravo ono što se dešava u trenucima uspeha terapeuta bilo koje škole. Zamislite sledeću situaciju: 1. Pacijent se, kao aktivni partner u eksperimentu, koncentriše na ono što zaista oseća, misli, radi, govori; on pokušava da ostvari bliži kontakt sa tim kroz predstavu, osećaj u telu, motorni odgovor, verbalni opis itd. 2. Potrebno je da situacija bude nešto što je od životnog značaja za pacijenta, tako da on ne mora biti promišljen povodom toga, već to samo po sebi privlači njegovu pažnju. Terapeut može izabrati kontekst iz onoga što zna o pacijentu i u skladu sa sopstvenom naučnom koncepcijom o tome gde se pojavljuje otpor. 3. Potrebno je da se radi o nečemu čega je pacijent nejasno svestan i čega će kroz vežbu postajati sve svesniji. 4. Vežbanjem, pacijent se ohrabruje da sledi svoje sklonosti, da ih zamisli i slobodno pojača, jer ovo je bezbedna igra. On zauzima neki stav i njegov izrazitiji oblik primenjuje u aktuelnoj situaciji: stav prema sebi, prema terapeutu, prema svom uobičajenom ponašanju (u porodici, u seksu, na poslu). 5. Naizmenično, on intenzivno inhibira neki stav i primenjuje inhibiciju u istom kontekstu.

45

6. Kako kontakt postaje prisniji, a sadržaj postaje bogatiji, anksioznost raste. Ovde pacijent doživljava opasnost, ali ta opasnost je bezbedna i može se kontrolisati i to znaju oba partnera. 7. Cilj ovoga je da u bezbednoj opasnosti, osnovna (potisnuta) namera – radnja, stav, sadašnji objekat, sećanje – postane dominantna i preoblikuje figuru. 8. Pacijent prihvata novu figuru kao sopstvenu, osećajući da “Ja sam taj koji oseća, misli i radi ovo”. Ovo svakako nije nepoznata terapijska situacija; ona ne podrazumeva prethodno procenjivanje upotrebe bilo kog metoda, bilo da je on anamnezijski, interpersonalan ili fiziološki, niti procenu bilo koje osnovne koncepcije. Ono što je novo jeste očekivanje anksioznosti, ne kao neizbežne usputne pojave, već kao funkcionalne prednosti; a ovo je moguće, jer se u središtu održava zainteresovanost pacijenta za aktivnost, od početka do kraja. Prepoznajući opasnost, on neće pobeći niti se zalediti, već će održavati svoju hrabrost, postaće oprezan i aktivno će razvijati ponašanje koje postaje dominantno. On je taj koji kreira opasnost; ona nije nešto što ga preplavljuje odnekuda. A tolerancija anksioznosti je isto što i formiranje nove figure. Kada je neurotično stanje odgovor na nepostojeću hroničnu niskostepenu opasnost, koja izaziva osrednju napetost i tupu, fiksiranu budnost, umesto ili opuštanja ili galvanskog tonusa i oštre fleksibilne budnosti: tada je cilj koncentracija na postojeću visokostepenu opasnost sa kojom se pacijent može zaista nositi i kroz nju rasti. Uobičajeno je da se pacijentu kaže: “Usvojio si ovo ponašanje kada si stvarno bio u opasnosti – na primer, kada si bio dete; ali sada si siguran, odrastao si”. Ovo je tačno sve dok daje rezultate. Ali pacijent se oseća bezbedno, zapravo, sve dok neurotično ponašanje nije uključeno, kada opušteno priča blagonaklonoj osobi itd. Ili suprotno, terapeut napada otpor i pacijent je preplavljen anksioznošću. Ali poenta je u tome da pacijent prepozna ponašanje koje koristi u samoj opasnosti i da istovremeno oseti da je bezbedan, zato što je u stanju da se izbori sa situacijom.. Na ovaj način hronična niskostepena opasnost prerasta u bezbednu visokostepenu opasnost, praćenu anksioznošću, koju ipak aktivni pacijent može kontrolisati. Tehnički problemi su (a) da se poveća tenzija na pravi način i (b) da se situacija drži pod kontrolom, ali da se ne kontroliše; da se bezbednost doživi, jer je pacijent u toj fazi sposoban da otkrije neophodno prilagođavanje, a ne da ga namerno odbija. Metod se sastoji u tome da se svaki aktivni deo iskoristi kao funkcionalan, a da se odvoje ili apstrahuju nefunkcionalni delovi u aktuelnoj situaciji. Potrebno je pronaći kontekst i eksperiment koji će ih sve aktivirati kao odgovarajuću celinu. Funkcionalni delovi su: pacijentova samoregulacija, terapeutovo znanje, oslobođena anksioznost i (ne beznačajni) hrabrost i kreativna formativna moć koja postoji u svakoj osobi.

13. Evaluacija

Na kraju se pitanje ispravne primene terapeutove koncepcije svodi na prirodu procene.

46

Postoje dve vrste procene, suštinska i komparativna. Suštinska procena je prisutna u svakoj postojećoj aktivnosti; to je usmerenost procesa ka cilju, nezavršena situacija koja se kreće prema završnici, tenzija prema orgazmu itd. Standard procene pojavljuje se u samoj aktivnosti i konačno se sama aktivnost posmatra kao celina. U komparativnoj proceni, standard je spoljašnji u odnosu na aktivnost i aktivnost se procenjuje u odnosu na nešto drugo. Neurotičar (i normalna društvena neuroza) je naročito sklon ovoj vrsti procene: svaka aktivnost se meri u odnosu na ego-ideal, potrebu za priznanjem, novac, prestiž. Iluzorno je verovati da, a što svaki kreativan umetnik ili edukator zna, ovakva komparativna procena dovodi do dobrih postignuća; iluzija takođe postoji u slučajevima u kojima se smatra da poređenje predstavlja korisni podsticaj, dok ono zapravo simbolizuje potrebu za ljubavlju, potrebu da se bude bezgrešan itd., a ovi nagoni bi bili korisniji (manje štetni) kada ne bi bili skriveni. Terapeutova česta komparativna procena sopstvene koncepcije zdrave prirode nije od koristi. Bilo bi uputnije da on svoju koncepciju i drugo znanje koristi deskriptivno, kao smernice i sugestije, i da ih drži u podređenom položaju u odnosu na suštinsku procenu, koja se pojavljuje iz tekuće samoregulacije.

47

V SAZREVANJE I SEĆANJE NA DETINJSTVO

1. Prošlost i budućnost u sadašnjoj stvarnosti

Kada naglašavamo samosvesnost, eksperiment, osećanje opasnosti i kreativno prilagođavanje, tada u manjoj meri ističemo oživljavanje sećanja iz prošlosti (“sećanja iz detinjstva”) ili anticipaciju i ambiciju u vezi budućnosti (“životne planove”). Ali sećanje i anticipacija su sadašnji činovi i važno je analizirati njihovo mesto u strukturi aktuelnosti. Razumećete bolje kontekst ovog poglavlja, ukoliko uradite eksperiment i kažete: “Sada sam ovde i prisećam se toga i toga” i tada ćete uočiti da se to razlikuje od situacije u kojoj se samo prepuštate sećanjima; isto će biti i ako kažete: “Sada sam ovde i planiram i očekujem to i to”.

Sećanja i planovi su sadašnje imaginacije. Prijatna igra imaginacije nije uopšte disocijativna, već integrativna. Pa zašto se onda čini da su ljudi koji se sećaju ili planiraju odsutni i to ih ne osvežava, već ih čini praznim i iscrpljenim? Razlog leži u tome što oni događaje ne doživljavaju kao sopstvene, kao da im pripadaju, jer ih ne stvaraju ponovo, niti ih asimiluju; njihova priča se uvek čini beskrajnom i sve više postaje suvoparna i mehanička. (Uporedite ovo sa umetničkim radom, u kome se sećanje oživljava u sadašnjoj obradi medijuma.) U međuvremenu, sadašnjost je nezadovoljavajuća, prošlost je izgubljena, a budućnost još nije tu. Šta je ono što trenutno oseća ova brbljiva osoba? Umesto prijatne imaginacije, pojavljuju se žaljenje, prekor, samoprekor ili frustracija, krivica usled neadekvatnosti, pokušaji izražavanja volje; a sve ovo vodi do sve manjeg samopoštovanja. Osećaj sopstvene vrednosti se ne može dostići opravdavajućim objašnjenjima, niti upoređivanjem sa spoljašnjim standardima; “Ja nisam kriv za to. Ja sam dobar kao i svi ostali. Ne ide mi dobro, ali ću se uskoro pokazati”. Osećaj vrednosti dolazi samo kroz nečiju adekvatnost u neposrednoj aktivnosti ili kroz opuštanje posle završavanja situacije (tako da nema kajanja ako je “sramna” seksualna igra bila zadovoljavajuća, već samo ako je bila loša). Objašnjavanje ili upoređivanje, bilo da je utešno ili samokažnjavajuće, uvek se doživljava kao laž. Ali, uraditi nešto i biti neko jeste istinito; to samo sebe dokazuje, kroz završavanje situacije. To je razlog zašto ističemo samosvesnost pacijenta u eksperimentu, koji on sam izvodi i očekujemo da će kreirati kvalitetniju celinu.

2. Značaj prošlosti i budućnosti u terapiji

Međutim, problem je u tome što je raspoloživi “self”, koji je tu, prilično slab po svom sadržaju, a osim toga je još i višestruko podeljen. On jeste nešto, ali ne i dovoljno da bi pacijentu pružio “osećaj sebe” (Alexander); da bi se self osnažio,

48

potrebno je takođe dopreti do “ishodišne osnove”, koje je self nesvestan. Postavlja se pitanje, kakva je ova ishodišna osnova u sadašnjosti. Pokušavajući da na to odgovori Frojd je, poslednjih godina svog života, kategorično tvrdio da se nijedan metod ne može nazvati psihoanalitičkim, ukoliko nije uspeo da oživi sećanja iz detinjstva. Sa našeg stanovišta, ovo znači da self svojim velikim delom još uvek odigrava stare nezavršene situacije. A ovo mora da je tačno, zato što mi živimo asimilujući novinu u ono šta smo postali, na način na koji smo to postali. Suprotno ovome, neke parafrojdijanske škole insistiraju na tome da infantilna sećanja nisu uopšte neophodna, već da je potrebno dostići zrelo stanovište. Ovo bi značilo (što je naravno tačno) da su mnoge sile rasta u osobi osujećene; ona ne uspeva da postane ono što jeste. Pokušaćemo da pokažemo da distinkcija infantilno/zrelo označava pogrešan rascep i varljivu upotrebu jezika. A bez ove podele, povratak detinjstva i potreba za sazrevanjem pojavljuju se u drugom svetlu. U ovom poglavlju bavićemo se uglavnom sećanjima. (Problemi planiranja su jedna vrsta agresije – poglavlje 8.)

3. Efekti prošlosti kao fiksirane forme u sadašnjosti

Čini se da je Frojd verovao da prošlost zaista psihološki postoji drugačije, nego samo u vidu njenih efekata u sadašnjosti. U čuvenoj ilustraciji iskopina starih gradova, on implicira da se razne prošlosti i sadašnjost međusobno prožimaju, zauzimajući isti prostor i razvijajući dodatne odnose sa onim što im vremenski sledi. Ovo predstavlja jednu moćnu spekulaciju*. Međutim, u terapijske svrhe na raspolaganju su samo sadašnja struktura senzacija, introspekcije i ponašanja; a pitanje koje treba da postavimo jeste koju ulogu igra sećanje u ovoj strukturi. Formalno gledajući, sećanje je vrsta fiksiranih (nepromenljivih) formi u sadašnjem tekućem procesu. (Već smo govorili o “apstrakcijama” kao vrsti takvih fiksnih formi, koje su relativno nepokretne, da bi se nešto drugo moglo efikasnije kretati. Apstrakcije se udaljavaju od čulnih i materijalnih osobenosti iskustva; dok su sećanja fiksirane imaginacije naročito čulnih i materijalnih osobenosti, ali koje su apstrahovane od motornog odgovora – tako da prošlost ostaje nepromenljiva; ona se doživljava kao nešto nepromenljivo**. Na primer, navike, tehnike i znanje su druge vrste fiksiranih formi: one su asimilovane u konzervativniju organsku strukturu.)

_______

* Zaista, frojdijanska teorija snova, geometrije koje se razlikuju od Euklidove i fizika relativiteta, predstavljaju slične pokušaje opovrgavanja Kantove koncepcije prostora i vremena. Njihov cilj je ograničavanje Kantove transcendetalne estetike na čulno i introspektivno aktuelno iskustvo: ali ovo je, bez sumnje, ono što je on nameravao.

49

** Naravno da mi ovde ne raspravljamo metafizička pitanja: šta je to prošlost? To jest, da li ili ne ono što je dato u iskustvu sećanja, ima egzistenciju i koju vrstu egzistencije.

Mnoge ovakve fiksne forme su zdravi pokretači tekućeg procesa, na primer, korisna navika, umetnost, neko posebno sećanje koje se sada upoređuje sa nekim drugim, što će uroditi apstrakcijom. Neke fiksne forme su neurotične, kao što su “karakter”i kompulzivno ponavljanje. Ali, bilo da su zdravi ili neurotični, prošlost i svaka druga fiksacija, opstaju usled svog sadašnjeg delovanja: apstrakcija se održava kada se koristi u sadašnjem govoru, tehnika kada se primenjuje, neurotična karakteristika kada se protivi “opasnom” nagonu koji se uvek iznova vraća. Čim oni prestanu da se koriste u sadašnjosti, organizam se svojom samoregulacijom oslobađa fiksiranih efekata prošlosti; beskorisno znanje se zaboravlja, karakter se razlaže. Pravilo koje važi je: forma se ne održava inercijom, već aktivnošću, a zaboravlja se ne protokom vemena, već odsustvom aktivnosti.

4. Kompulzija ponavljanja

Neurotična kompulzija ponavljanja znači da je nezavršena situacija iz prošlosti još uvek nezavršena u sadašnjosti. Svaki put kad se u organizmu akumulira dovoljna količina napetosti, koja neki zadatak čini dominantnim, pojavljuje se još jedan pokušaj razrešenja. Sa ovog stanovišta, neurotično ponavljanje se ne razlikuje od bilo koje druge akumulirane napetosti koja se ponovlja, kao što su glad ili seksualna žudnja; i nije potrebno reći da ove druge ponovljene akumulacije energizuju neurotično ponavljanje. Razlika je u tome što se u zdravlju, svaki put kad se zdravo ponavljanje dogodi, zadatak završava, ravnoteža uspostavlja i ogranizam se održava ili raste asimilacijom nečeg novog. Okolnosti se uvek menjaju i organizam ih dočekuje neopterećen fiksiranim senzacijama nekih drugih okolnosti (već samo koristi fleksibilno oruđe korisnih apstrakcija i konzervativnih navika); a ono što je zanimljivo jeste novina drugačijih okolnosti – ne to da je ova šnicla slična onoj koju sam jeo prošle nedelje (što bi izazvalo gađenje), već da ova šnicla (nešto što znam da mi se generalno sviđa) odaje svoj sopstveni, novi miris. Ali neurotična napetost ne jenjava; ona je i dalje dominantna i mora se okončati pre nego što se pristupi nečem drugom; na taj način organizam koji nije ostvario rast kroz neku uspešnu aktivnost i asimilaciju, zauzima isti stav kako bi ponovo učinio isti napor. Na žalost, fiksiran stav, koji je i ranije bio neuspešan, po pravilu postaje još nepodesniji u izmenjenim okolnostima; a tako je završavanje sve manje moguće. Dolazi do očajničkog kruženja: samo se kroz asimilaciju i završavanje čovek nečemu uči i priprema za novu situaciju; ali ono što se nije završilo, ne može da se sazna i van domašaja je, te stoga postaje još više nezavršeno.

50

Prema tome, sadašnja potreba za sadašnjim zadovoljenjem izgleda kao “infantilna”. Ono što je infantilno nisu instinkt ili želja, koji su sada nebitni za odraslu osobu, nego je to fiksirani stav, sa svojim apstraktnim koncepcijama i predstavama, koje su zastarele, nemoguće i neefikasne. Navešćemo jedan klasičan primer: želja za milovanjem poznaje samo predstavu majke kao svoj jezik i vodilju – ova slika je sve izrazitija, ukoliko je želja više osujećena – ali od majke nema ni traga ni glasa – i svaka druga osoba koja može da miluje a priori razočarava ili se čak uopšte i ne uzima u obzir. Ni želja ni predstava nisu prošli, zato što je situacija nezavršena, ali je predstava nepodesna i zastarela. Konačno, ako su izgledi beznadežni, a bol suviše snažna, osoba se trudi da inhibira i desenzitizuje ceo kompleks.

5. Struktura zaboravljene scene i sećanje na nju Razmislite sada o sećanju koje je očigledno zaboravljeno – ali nije jednostavno zaboravljeno (kao beskorisno znanje), niti ga je moguće povratiti, kao što se može učiniti sa pokretnim delom pozadine sadašnjosti (kao korisno znanje) – već je potisnuto. Po strukturi, najbolje je da se ovo shvati kao loša navika, kao neefikasan pokušaj da se nešto poništi, u čijem središtu se nalazi zaboravljeni neuništiv kompleks. Loša navika je sadašnje namerno sputavanje – sputavanje koje je uvek mišićno, čulno i osećajno jedinstvo (na primer, napinjanjem očnih mišića, osoba uporno gleda napred i tako sprečava slobodnu igru vida; potiskivanje želje onemogućava da se određene slike istaknu; a ono što se zapravo vidi, skreće osećanje i ponašanje u suprotnom smeru). Ono što je sputano, središnji kompleks, sadrži jedinstvenu scenu, koja samim tim što je jedinstvena, ne može ponovo biti vraćena, niti biti korisna u tom obliku – da bi nešto bilo korisno u sadašnjosti, ne sme biti poništeno, već razoreno (rastrgnuto) i izbačeno iz sebe do sada. Očigledno je da se ovde radi o vrlo trajnoj fiksiranosti; zaborav se neprestano obnavlja sadašnjom snagom i štiti se od sećanja irelevantnošću svog sadržaja. Kako se to dešava? Pretpostavimo da se nekada odigravala sadašnja situacija u kojoj je osoba bila svesna svoje snažne želje, u izvesnoj sceni sa objektima. (Radi jednostavnosti, zamislićemo jedan jedini dramatični trenutak, “traumu”). Želja je bila osujećena: zadovoljenje je sa sobom nosilo opasnost, a napetost usled frustracije je bila nepodnošljiva. Osoba je tada namerno inhibirala svoju želju i svesnost želje, kako bi izbegla patnju i zaštitila se od opasnosti. Ceo kompleks osećanja, izražavanja, pokreta i čulnih utisaka, koji je naročito dubok, jer je u značajnoj meri nezavršen, sada se nalazi van upotrebe; a znatna količina energije se neprestano troši kako bi se sprečilo njegovo pojavljivanje u sadašnjoj situaciji. (Zbog traumatične scene, znatna količina energije je ostala neiskorišćena i potrebno joj se snažno odupirati.) Kako se sada oživljava sećanje? Pretpostavimo da je sadašnja namerna inhibicija oslabila, npr. opuštanjem očnih mišića i dopuštanjem pogledu da se

51

poigrava, zamišljanjem željenog objekta, osećanjem nezadovoljstva zbog skretanja pažnje itd. Iznenada se sveprisutni osnovno osećanje i pokret, izražavaju i sa njima se pojavljuje slika stare scene.Ono što je oslobodilo osećanje nije stara slika, već relaksacija sadašnje inhibicije. Stara scena je oživljena zato što se u njoj odigralo poslednje iskustvo slobodnog izražavanja osećanja i pokreta u čulnom okruženju, u pokušaju da se okonča nezavršena siutacija. Stara scena je, da tako kažemo, poslednji simbol situacije u kojoj je osoba naučila da izrazi svoje osećanje. Jer ako se, u suprotnom, slučajno prvo pojavi slika, kao kada je neko zatečen licem prolaznika ili kao na kraju niza slobodnih asocijacija, tada se neočekivano mogu pojaviti “strana” emocija, neobjašnjiva privlačnost, bezimena tuga. Međutim, osobi se čini da to nema smisla, da je to nešto prolazno i smesta ih zaustavlja neprekidnom sadašnjom inhibicijom. Dakle, u klasičnoj psihoanalizi, zaboravljena scena se mora “interpretirati” kako bi se omogućilo oslobađanje, to jest, ona se mora staviti u odnos prema sadašnjem stavu i iskustvu. Ali, tumačenje će biti uspešno samo ako ide dovoljno daleko, da bi promenilo strukturu sadašnjeg stava i loše navike.

6. “Trauma” kao nezavršeni posao

Verovatno da ne postoji ovakav pojedinačni traumatični momenat kakav smo opisali, već pre niz više-manje frustrirajućih i opasnih traumatičnih momenata, u kome se tenzija osećanja i opasne eksplozivnosti odgovora, postepeno uvećava, kao i njihova inhibicija, sve dok se, u interesu ekonomije, osećanje i odgovor ne isključe. Bilo koji od ovih događaja, kao što je dole navedena scena prisećanja, može da stoji umesto onoga što je inhibirano. (“Sećam se kako me je tata jednom prilikom istukao”.) Obratite pažnju na to da ova traumatična scena ne izražava naviknuti način inhibicije, karakter ili samosavlađivanje, koji se u sadašnjosti neprekidno obnavljaju, već upravo slobodno još-uvek-neinhibirano-osećanje, više organsko i sveprisutno, npr. moju želju da budem blizak sa ocem ili moju mržnju prema njemu ili oboje. Trauma ne privlači ponavljanje, kako je Frojd mislio. Ponavljanje je uvek isti pokušaj organizma da zadovolji svoju potrebu, ali je ovaj napor uvek iznova inhibiran sadašnjim namernim činom. Ako se potreba izrazi, koristi se zastarela tehnika (“povratak potisnutog”). Ako se osećanje oslobodi, to može, ali ne mora da momentalno oživi staru scenu; ali bilo kako bilo, ono će smesta težiti trenutnom zadovoljenju. Stoga je rana scena očekivana sporedna pojava, koja prati promenu loše navike i oslobađanje osećanja, ali ona nije njihov ni dovoljan ni neophodan uzrok. Očigledno je da će potisnuta trauma imati tendenciju da se vrati, zato što je ona u izvesnom smislu najvitalniji deo organizma, koji crpi snagu na više organskom nivou. Ako bi napravili striktnu analogiju, san je očigledno “želja”, bez obzira kako stravičan bio, jer sa buđenjem svesnosti, koja je u privremenoj obustavi, osnovna

52

više organska situacija potvrđuje sebe – i procena nije ništa drugo nego pokret onoga što je nezavršeno, ka okončavanju.

7. Terapeutsko korišćenje oživljene scene

Iako oživljena scena ne donosi olakšanje, vrlo je značajno za samosvesnost kada ona prati navalu osećanja. Baš kao što simboliše vreme kada je inhibirano uzbuđenje bilo aktivno, tako i sada ona predstavlja prvu vežbu obnovljenog uzbuđenja. Ona odmah nudi “objašnjenje” šta to neobično, dugo zapostavljano osećanje “znači” i na koju vrstu objekta se ono odnosi; ali naravno, u sadašnjosti, to osećanje uopšte ne znači arhaičan objekat. Ovo je trenutak kada je interpretacija značajna, kako bi se pacijentu protumačilo njegovo novo osećanje o sebi. On mora da nauči da razlikuje sadašnju potrebu izraženu kroz osećanje od onog objekta koji je samo jedno određeno sećanje i kao takvo je izgubljeno i nepromenljivo. Ovakva interpretacija nije misterija; ona jednostavno naglašava ono što je očigledno, ma kako to moglo biti teško da se proguta.

8. Pogrešna koncepcija “infantilnog” naspram “zrelog”

Uobičajeno mišljenje je, međutim, da su potreba i osećanje “infantilni”, da su stvar prošlosti. Frojd, kao što smo već videli (a detaljno ćemo diskutovati u 13. poglavlju), ide toliko daleko da veruje da su, ne samo određene potrebe, već celokupan način mišljenja, “primarni proces”, infantilni i po pravilu, potisnuti. Većina teoretičara smatra da su određene seksualne potrebe i interpersonalni stavovi detinjasti i nezreli. Naše mišljenje je da se nijedna istrajna želja ne može smatrati infantilnom ili iluzornom. Pretpostavimo, na primer, da neko ima potrebu da se o njemu brine “samopožrtvovana” negujuća osoba i da je to “detinjasto”. Besmisleno je kazati da ova želja predstavlja vezanost za majku. Pre se može reći da želja potvrdjuje samu sebe; ono što je nemoguće jesu predstava i reč “majka”, a zapravo se na nju nije ni mislilo*. Naprotiv, želja je sada potpuno bezbedna i verovatno na neki način ispunjiva. (Možda “Za promenu, pobrini se o samom sebi; prestani da pomažeš svim ostalima”.) Cilj terapije nije da čoveka odvraća od određenih želja. Naravno, potrebno je dodati: ako je u sadašnjosti potreba neostvariva i zapravo se ne ispunjava, ceo proces napetosti i frustracije započeće ponovo i čovek će ili ponovo isključiti svesnost i podleći neurozi ili, što je sada verovatnije, upoznavaće sebe i patiće, sve dok ne bude u mogućnosti da ostvari promenu u sredini. Sada se možemo vratiti našem pitanju o značaju sećanja na detinjstvo i formulisati jasniji odgovor. Rekli smo da je sećanje na staru scenu nepotrebno; u najboljem slučaju, ono je važan pokazatelj značenja osećaja, pa čak i tada, ono je nebitno. Da li to znači, kao što je, na primer, Hornaj (Horney) smatrala, da otkrivanje dečjeg života ne zauzima privilegovano mesto u psihoterapiji? Ne. Jer

53

______

* Jezik kojim se izražavaju emotivne potrebe je krajnje grub, osim u poeziji i drugim vrstama umetnosti. Psihoanaliza je veoma obogatila jezik, ukazujući na analogije iz ranih godina koje postoje u životu odrasle osobe. Na žalost, nepoštovanje detinjstva je takvo da ako se neki pojam takođe odnosi na dete, onda je on degradirajući. Tako se pojam “majčinski” smatra dobrom osobinom, ali se “sisanje” smatra nedoličnim.

mislimo da iako je sadržaj oživljene scene prilično nevažan, dečje osećanje i stav kojima je scena oživljena, od najvećeg su značaja. Dečja osećanja su važna ne zbog prošlosti koja se mora poništiti, već zbog nekih divnih moći zrelog doba, koje se moraju otkriti, a to su: spontanost, imaginacija, usmerenost svesnosti i manipulacije. Ono što je potrebno, kako je Šahtel (Schachtel) govorio, jeste da se ponovo otkrije dečji način doživljavanja sveta, ne da bi se oslobodila prava biografija, već “primarni proces mišljenja”. Ništa nije žalosnije nego postojeća nekritična upotreba reči “infantilno” i “zrelo”. Čak iako se “infantilan stav” ne smatra lošim kod same dece, na njegova svojstva u “zrelosti”, gleda se sveukupno sa negodovanjem, a da se pri tom ne pravi razlika između onoga što je prirodno prevaziđeno, onoga što inače nije važno i onoga što bi trebalo da istraje, ali je gotovo kod svih odraslih izbrisano. “Zrelost” je, upravo kod onih koji tvrde kako su zainteresovani za “slobodnu ličnost”, shvaćena u terminima nepotrebno strogog prilagođavanja svakidašnjem društvu sumnjivih vrednosti i disciplinovanosti da se plaćaju sopstveni dugovi i izvršavaju dužnosti.

9. Razlikovanje dečjih stavova i njihovih objekata Videli smo da ako se dete smatra integralnim delom polja u kome odrasli čine njegov drugi deo, onda se ono ne bi moglo nazivati izolovanim ili bespomoćnim. Kako dete jača u pogledu snage, komunikacije, znanja i tehnika, određene funkcije koje su bile deo prethodne celine, menjaju se u drugu vrstu celine: npr., što je dete samostalnije, pojavljuje se pokretljiviji self, koji bi se mogao nazvati njegovim sopstvenim selfom, tako da funkcija nege deteta, koju je neko drugi obavljao u prethodnoj celini, sada može postati, na razne načine, briga o samom sebi. Ali pogledajmo povezanost osećanja i motivacije. Bilo bi pogubno ako bi se, čak i u izmenjenoj celini, prethodni osećaj “zavisnosti kao dela društvene celine”, jednostavno isključio i to bilo “predstavljeno” kao deo zrelog stava, kada je to zapravo prirodni nastavak infantilnog stava. Osim ovoga, tipično infantilno ponašanje kao što je istraživanje tela i fasciniranost pregenitalnim zadovoljstvima, prirodno postaje manje interesantno, pošto je to već istraženo i uspostavlja se dominacija genitalne želje; ali bilo bi pogubno ako bi telesno zadovoljstvo i impuls

54

za istaživanjem tela bili isključeni – to bi svakako stvorilo neveštog ljubavnika. Kada se takozvane infantilne osobine kačenja ili sisanja pojave posle potiskivanja, oni odgovaraju zreloj potrebi, ali su njihov jezik i obim često komično arhaični. Ovo se dešava uglavnom zbog nezavršenih situacija, prouzrokovanih projekcijama odraslih koji su forsirali prerano odrastanje. Ili na primer, deca eksperimentišu sa besmislenim slogovima, poigravajući se zvucima i vokalnim organima; a isto to kasnije, rade i veliki pesnici, ne zato što je to “infantilno”, već zato što se time izražava pun kvalitet ljudskog govora. Kada je pacijentu toliko neprijatno da je u stanju da monotonim tonom izgovara samo “ispavne” rečenice, to se baš ne bi moglo smatrati odlikom zrelosti.

10. Kako je Frojd razlikovao “infantilno” od “zrelog”; Dečja seksualnost; Zavisnost

Razlikujemo četiri glavna konteksta u kojima je Frojd govorio o sazrevanju: (1) zone libida, (2) odnos sa roditeljima, (3) prilagođavanje “stvarnosti”, (4) stav o roditeljskoj odgovornosti. U svakom od njih Frojd je načinio apsolutni rascep, pri čemu se oni međusobno funkcionalno potkrepljuju, pa ipak sve u svemu, Frojd nije bio sklon da razliku između “infantilnog” i “zrelog” ili čak između “primarnog” i “sekundarnog” procesa, iskoristi na štetu deteta. (1) “Prvenstvo” genitalija nad pregenitalnim erotskim stadijumima. Ovo delovanje organizmičke samoregulacije ostvaruje se u najranijim godinama. Većina terapeuta je, međutim, s neodobravanjem gledalo na nastavak ove dečje prakse. Seksualna predigra se ne obeshrabruje, ali se o njoj nerado priča. Umeće usmereno ka buđenju seksualnog uzbuđenja izaziva negodovanje, što je u suprotnosti sa dokazima koji postoje u primitivnim i najvitalnijim razvijenim kulturama; ipak, ako neko nije srećan sa ovim, sa čim bi onda trebalo da bude srećan? Erotska radoznalost izaziva gnušanje, iako je ona vrlo bliska pisanju i čitanju literature, kao i pozorištu svih vrsta. I uopšte u međusobnom ophođenju, ne postoji ni približno toliko ljubljenja i milovanja među prijateljima i blagonaklono proučavanje stranaca, koliko svedoče dokazi koji postoje među drugim druželjubivim bićima. Na isti način se pre obeshrabruje, nego podržava, vrsta primarne homoseksualnosti, zasnovane na narcisoidnom istraživanju, što rezultira, kako je Ferenci (Ferenczi) istakao, u opsesivnoj heteroseksualnosti, koja čini nemogućim istinski život zajednice, zato što svaki čovek gaji ljubomornu odbojnost prema drugima. (2) Prevazilaženje lične zavisnosti od roditelja. Ovo delovanje organizmičke samoregulacije, možemo posmatrati kao izmenu i komplikovanje organizmičko/društvenog polja, uvećavanjem broja članova u njemu, kao i pokretljivosti, izbora i sposobnosti svakog člana da čini apstrakcije višeg nivoa. Dakle, dete koje uči da hoda, govori, zvaće i pokazuje veću snagu, spontano smanjuje svoju vezanost, kao što je sisanje i pravi ekskluzivne zahteve. Sada sa drugim objektima, dete nastavlja da primenjuje svoje otvorene stavove poverenja i pokornosti, razvija osećaj zavisnosti u zajednici, traži da dobije hranu i nežnost kao svoje neporecivo pravo, i traži da se u svetu oseća kao kod kuće, jer je to

55

njegovo rođenjem stečeno nasleđe. Ako svet i zajednice koje smo u njemu stvorili, nisu takvi da bi se mogli iskreno prihvatiti sa poverenjem i pouzdanošću u podršku, čovek će i sam otkriti, a da to ne mora lekar da mu kaže, da je njegov stav infantilan. Slično je i sa obrazovanjem: zvuči vrlo lepo da “ne prihvatimo ništa što nismo sami otkrili”, pa ipak deo ovog procesa čini vera u dobronamerne učitelje i klasične autoritete, čije stavove privremeno primamo unapred, zatim ih testiramo, žvaćemo, prihvatamo ili odbacujemo. Kada više ne postoje individualni učitelji u ovom smislu, mi isti stav prenosimo na prirodni svet kao celinu. To što terapeuti izražavaju ekskluzivno divljenje zbog ljudske nezavisnosti jeste refleks (i u imitaciji i u reakciji) na stanje u našem savremenom društvu, koje se odlikuje usamljenošću i prinudom. A ono što je značajno jeste shvatiti kako terapeut svojim terapeutskim postupkom – umesto da bude kao učitelj koji, prihvatajući autoritet koji mu je slobodno dodeljen, podučava učenika da pomogne samom sebi – predstavlja prvo lošeg, a zatim previše dobrog roditelja, na koga se prenosi neurotična privrženost: a onda je on raskida i šalje dete napolje da se samo, bez ičije pomoći, stara o sebi.

11. Dečje emocije i nerealnost: nestrpljenje, halucinacija, agresivnost

(3) Frojd je takođe govorio o sazrevanju kao o prilagođavanju “stvarnosti” i inhibiciji “principa zadovoljstva”. Smatrao je da se ovo postiže čekanjem prave prilike, strpljivim prihvatanjem i pronalaženjem “sublimacija”*, društveno prihvatljivih načina oslobađanja od napetosti. Potpuno je jasno da je Frojd, koji se skrivao iza paternalizma i često izneveravao dečje srce, na ovu vrstu sazrevanja gledao sa podozrenjem; on je smatrao da ono doprinosi napretku društva i civilizacije, ali po cenu rasta i sreće svakog pojedinca; i često je naglašavao da je ova vrsta odrastanja otišla predaleko da bi bila bezbedna. Posmatrano sa distance, u terminima koje je on koristio, prilagođavanje “stvarnosti” jeste upravo neuroza: to je namerno uplitanje u organizmičku samoregulaciju i pretvaranje spontanog pražnjenja u simptome. Tako zamišljena civilizacija je bolest. Ukoliko sve ovo jeste neophodno, naravno da biti razuman ne znači veličati zrelost, već da i terapeut i pacijent nauče da uzviknu “ovde nešto smrdi!”, kao što je Bredli (Bradley) rekao: “Ovo je najbolji od svih mogućih svetova i dužnost svakog časnog čoveka je da glasno kaže kada nešto smrdi”. Ovo bi takođe značilo vrlinu izražavanja agresije kroz opravdane žalbe. Ali mi mislimo da je problem pogrešno postavljen. Kao prvo, opštepoznato je koliko se Frojd plašio mogućeg uvođenja radikalne promene u društvenu stvarnost, koja bi dovela do toga da se još više slede (neprekidne) želje dečjeg srca, na primer, dopustili bi se malo veći nered, nečistoća, ljubav, odsustvo vlasti i tako dalje**. Izgleda da se dvoumio između drskosti svoje teorije i nepodnošljive neprijatnosti sopstvenih osećanja. Ali, on je takođe pogrešno protumačio ponašanje same dece, posmatrajući ih van konteksta, sa stanovišta veoma promišljene odrasle osobe. Razmislite, na primer, o “čekanju prave prilike”. Poklonici zrelosti slažu se sa tim da deca nisu u stanju da čekaju; ona su nestrpljiva. Šta je dokaz ovome?

56

Kada je privremeno lišeno onoga za šta “zna” da će dobiti, malo dete vrišti i udara. Ali, onda vidimo da kada dobije tu stvar - ili ubrzo zatim - ono je iznenada zbunjujuće veselo. Nema nikave naznake da je prethodna dramatična scena značila bilo šta više, osim da je značila ono što je značila. Šta je ona značila? Delimično, scena je bila proračunato ubeđivanje; delimično je bila skriveni strah od pravog lišavanja, usled nepoznavanja okolnosti kojim bi se dokazalo da će se stvar posle svega

_______

* Smatamo da je “sublimacija” nešto što ne postoji; ono što se pod tim podrazumeva, prodiskutovaćemo u daljem tekstu (Poglavlje 12).** Čovek ima utisak da kada je Frojd sebe ubedio u neophodnost zabrane incesta, “najtežu ranu koja je ikada zadata čovečanstvu”, mislio je da ništa drugo nije mnogo važno.dobiti. Oba slučaja su jednostavno neznanje i nestaju sa znanjem; oni ne potiču iz “infantilnog stava”. Ali ono što je interesantno jeste ostatak: scena koja se nastavlja radi same sebe, kao otpuštanje male napetosti. Da li je to loše? Umesto da dokazuje da dete ne može da čeka, ovo upravo dokazuje da ono naime može čekati, skačući s nestrpljenjem: ono poseduje organsku tehniku uravnoteženja napetosti; i posle svega, upravo zato njegovo zadovoljstvo je pravo, potpuno, vedro. Onaj ko ne može da čeka jeste odrasla osoba – on je izgubio tehniku; mi ne pravimo scenu, tako da naše ogorčenje i strah rastu i mi uživamo u životu ozlojeđeni i nesigurni. Kakva je šteta od dečje drame? Ona vređa odrasle posmatrače zbog sopstvenog potiskivanja sličnih ispada, ne zbog galame i izliva besa, već zbog nesvesnog odvraćanja pažnje. Ono što se ovde naziva zrelošću, verovatno je neuroza. Ali ako razmišljamo o odraslim osobama koje se pominju u grčkoj epici ili tragedijama ili u Biblijskom Postanju i u Knjigama o carevima, primetićemo da se one – iako istaknute zbog svog intelekta ili smisla za odgovornost – zaista ponašaju na najdetinjiji mogući način. Razmislite, osim toga, o dečjoj zadivljujućoj sposobnosti haluciniranja u igri. Da se koriste grančice kao da su brodovi, pesak kao da je hrana, kamenje kao da su drugovi u igri. ”Zreo” odrastao čovek suočen sa stvarnošću – kad posrne, beži u sećanje i planiranje, ali nikada u pravu halucinaciju, osim ako nije duboko zabrazdio. Da li je to dobro? Pitanje je, šta je značajna stvarnost? Sve dok se doživljena aktivnost obavlja dovoljno dobro, dete će prihvatiti bilo koju potporu; suština stvarnog je svakako akcija. U poređenju sa tim, “zrela” osoba je zarobljena, ne u stvarnosti, već u svojoj neurotično fiksiranoj apstrakciji, naime u “znanju” koje je izgubilo svoj podređeni položaj u odnosu na upotrebu, akciju i sreću. (Ne mislimo na izvorno znanje, koje je složeni oblik igre.) Kada fiksiranost za apstrakcije postane ozbiljna, imaginacija je zagušena, a time i sva inicijativa, eksperiment, perspektiva i otvorenost prema nečem novom; sva otkrića, kojima se iskušava stvarnost kao da je drugačija – i prema tome, sva povećana efikasnost na duže staze. Ipak, svi odrasli su, sa izuzetkom velikih umetnika i naučnika, na izvestan način nekako neurotični. Njihova zrelost se ogleda u bojažljivoj opreznosti u pogledu stvarnosti; ona nije iskreno prihvatanje stvarnosti za ono što ona jeste. I naravno, držeći se čvrsto stvarnosti, odrasla

57

osoba istovremeno na nju projektuje najgore ludilo, praveći najluđe moguće racionalizacije. Dete savršeno dobro razlikuje san i javu. Zapravo, ono razlikuje četiri stvari: javu, “kao-da”, “kobajagi” i “hajde da se pravimo…” (ovo poslednje je najslabije, jer dete nema dobar smisao za humor). Ono može biti pravi Indijanac koji koristi štap kao pištolj, a ipak će biti u stanju da izbegne pravi automobil. Ne smatramo da su dečja radoznalost i sposobnost učenja poremećeni njegovom nesputanom fantazijom. Upravo suprotno, fantazija deluje kao suštinski medijum između principa zadovoljstva i principa realnosti: s jedne strane, to je drama iskušavanja i postajanja eksperta, s druge strane, to je način da se približi nepoznatoj i gorkoj javi (npr. igranje škole). Ukratko, kada terapeut traži od svog pacijenta da odraste i suoči se sa stvarnošću, on često ne misli na konkretnu stvarnost u kojoj je moguće kreativno prilagođavanje, već na neku svakodnevnu situaciju koju je lakše savladati, ukoliko se izbegne direktno suočavanje. Druga infantilna crta za koju se pretpostavlja da treba da ustupi mesto zrelosti, jeste dečja slobodna agresivnost. Posvetićemo Poglavlje 8 inhibiciji agresije, u skladu sa našim običajima sveta odraslih. Ovde je potrebno samo da istaknemo da dete nekontrolisano udara onda kada je njegova snaga najmanja – zaključak da dete ima nameru da nešto poništi, verovatno je projekcija odraslog. Dečji snažni udarci upućeni su isključivo neprijateljima. Tako i pas u igri grize, a ipak ne ujeda. Na kraju, u pogledu prilagođavanja zrele osobe stvarnosti, zar ne treba da se pitamo – čovek se postidi što mora to i da pomene – da li je “stvarnost” pre skrojena po uzoru, i u interesu, zapadnog urbanog industrijskog društva, kapitalista i državnih socijalista? Da li je tačno da su druge kulture koje su upadljivije u oblačenju, požudnije u fizičkom zadovoljstvu, grublje u ophođenju, neorganizovanije u državnom upravljanju, bučnije u svađi i pustolovnije u ponašanju, bile ili jesu sa svim ovim, nezrelije?

12. Dečja neodgovornost

(4) Konačno, Frojd je smatrao da sazrevanje znači postajanje odgovornog roditelja (oca) umesto neodgovornog deteta. U Frojdovoj shemi ovo nastaje nakon normalnog toka izbora objekata, od autoerotskog preko narcisoidno-homoseksualnog (ego-ideal i družina) do heteroseksualnog. On je govorio o zdravoj ranoj introjekciji oca (identifikaciji sa njim); i tada zrelost znači prihvatanje ovog introjekta kao sopstvenog i preuzimanje uloge roditelja. (Kasnije ćemo staviti prigovor na jezik koji koristi, ali je očigledno da on izražava svoj sopstveni karakter.) Kasniji parafrojdijanci su postali sumnjičavi prema roditeljskom ili drugom autoritetu i u znatnoj meri su naglašavali kontrast između “neodgovornog deteta” i “odgovornog odraslog”, koji je odgovaran za svoje postupke i njihove posledice. Izgleda da odgovornost u ovom smislu znači vrstu ugovornog odnosa sa drugim odraslim osobama.

58

Mogli bi ovaj rast ka odgovornosti ponovo protumačiti kao organizmičku samoregulaciju u promenljivom polju. Neodgovornost deteta sledi iz njegove zavisnosti; do one mere do koje je dete blisko povezano sa roditeljskim poljem, ono nije odgovorno za svoje ponašanje. Ako mu se dopusti više pokretljivosti, razumljive verbalne komunikacije, ličnih odnosa i izbora, ono počinje da postavlja sebi zahteve, ono hoće da preuzme veću odgovorost za svoja obećanja i ono što izvršava, za svoje namere i posvećenost njima i za svoje izbore i njihove posledice. A ugovorni odnos nije shvaćen u tolikoj meri kao dužnost, već kao razvijanje smisla za simetriju, koji je veoma izražen kod mladih. Na stupnju kada osoba postaje autoritet, učitelj, roditelj, polje se ponovo menja: zato što je nezavisna osoba sada manje samostalna, pošto se drugi spontano povezuju sa njom ili zavise od nje, jednostavno zato što je ona sposobna, a oni joj zauzvrat pružaju priliku za nova moguća dela. Retka je osoba koja dostigne ovaj stepen zrelosti: da savetuje, da predvodi i da voli bez osećaja neprijatnosti, dominacije itd., vec jednostavno da noblesse oblige, odustane od svojih “nezavisnih” interesovanja, kao zaista manje važnih. Dete nije odgovorno na ovaj način. Međutim, postoji osnovno ishodište odgovornosti u kojoj je bilo koje dete superiornije od većine odraslih. Ovo je ozbiljnost, započinjanje zadatka ozbiljno, čak iako je taj zadatak igra. Dete prekida igru kapriciozno, ali dok je u njoj, ono daje sve od sebe. Odrasla osoba, delimično zato što je preokupirana odgovornošću prema sebi, neozbiljnije ulaže sebe. Ponavljamo da čovek koji zadržava ovu sposobnost iz detinjstva, ima poseban dar; prosečna odrasla osoba nalazi sebe zarobljenu u odgovornosti prema stvarima, koje je zapravo i ne zanimaju. U vremenu u kome živimo ne radi se o tome da je prosečni čovek neodgovoran, da se ne obuzdava; pre bi se moglo reći da je on previše odgovoran, dolazi na sastanke na vreme, ne podleže bolesti i umoru, plaća račune još pre nego što se uveri da je obezbedio hranu, preusko razmišlja o sopstvenom poslu, ne preuzima rizik. Zar ne bi bilo mudrije, da mu tada postanu važniji, umesto odgovornosti i njene negacije, dečja opozicija, ozbiljnost i kapric, oboje značajni u pozitivnom smislu? Ozbiljnost je aktivnost kojoj je neko posvećen i ne može je prekinuti, zato što je self kao potpunija celina, uključen u završavanje situacije koja obuhvata stvarnost; igra je kapricioznija, zato što se u njoj halucinira i može se prekinuti. Ako nam neko kaže: “Ovo je neodgovorno ponašanje”, onda se mi osećamo krivim i težeći da se popravimo, obuzdavamo sebe. Ali ako neko kaže: “Ti nisi ozbiljan u ovome”, mi možemo ili ne moramo odlučiti da li hoćemo da budemo ozbiljni; možemo priznati da se igramo ili čak da je to običan kapric. Ako čovek namerava da bude ozbiljan, onda se on posvećuje stvarnosti objekta i svom odnosu prema njemu, a ovo predstavlja pokret rasta. Neodgovorna osoba je ona koja nije ozbiljna u onome što je neophodno. Diletant se kapriciozno poigrava sa umetnošću, on zadovoljava sebe, ali nije odgovoran za ishod; amater se ozbiljno poigrava sa umetnošću, on je odgovoran prema umetnosti (na primer, prema medijumu i strukturi), ali ne oseća potrebu da se uključi; umetnik je ozbiljan prema umetnosti, on joj se posvećuje.

59

13. Zaključak

Možemo zaključiti da se reči upotrebljavaju pogrešno kada se govori o “dečjem stavu” kao o nečemu što je potrebno prevazići, a o “zrelom stavu” kao o suprotnom cilju koji treba ostvariti. Sa rastom, polje organizam/sredina se menja: ovo se dešava usled promena u vrsti osećanja, kao i zbog promena u značenju, tj. relevantnim objektima istrajnih osećanja. Mnoge dečje crte i stavovi gube na važnosti; usled povećanja snage, znanja, plodnosti i tehničke sposobnosti, nastaju nove crte odrasle osobe, konstituišući novu celinu. Istovremeno, često su samo relevantni objekti ono što se menja; ne smemo prevideti kontinuitet osećanja, što je uobičajeno u neurotičnom društvu koje projektuje pogrešno mišljenje o detinjstvu i koje smatra da mnoge najlepše i najkorisnije moći u životu odraslih ljudi, koje se manifestuju kod najkreativnijih osoba, nisu ništa više nego detinjaste. Osobine koje odlikuju većinu odraslih naročito se u psihoterapiji smatraju neurotičnim: promišljenost iz navike, insistiranje na činjenicama, neposvećenost i preterana odgovornost; dok se dečje osobine, spontanost, imaginacija, ozbiljnost, razigranost i otvoreno izražavanje osećanja, smatraju zdravim.

14. Otključavanje budućnosti

“Prošlost” je ono što je izgubljeno i mora biti pronađeno. Na početku ovog poglavlja, međutim, govorili smo o prošlosti i budućnosti, o onima koji se sećaju i onima koji planiraju, o ranoj sceni i životnom planu. Zašto smo ceo ovaj prostor posvetili samo prošlosti? Neurotične teškoće onih koji se sećaju i pokušavaju da pukim rečima prožive nezavršene situacije iz prošlosti, zahtevaju povratak izgubljenih osećanja i stavova. Kod onih koji prave planove i pokušavaju da pukim rečima ožive svoje osujećene moći, problem je ne u tome šta je izgubljeno, već u tome šta je prisutno, a ne bi trebalo, kao što su introjekcije, lažni ideali, prinudne identifikacije koje blokiraju put i koje se moraju uništiti, ako osoba želi da pronađe sebe. O ovome ćemo radije diskutovati u poglavlju o agresijama. Verbalno prisećanje ima tendenciju da bude suvoparno i beživotno, zato što se prošlost sastoji od nepromenljivih pojedinosti. Ona oživljava samo ukoliko se poveže sa sadašnjim potrebama, koje imaju izgleda da se promene. Verbalna anticipacija, s druge strane, ima tendenciju da bude šašava i isprazna, jer se budućnost sastoji od pojedinosti koje bi se mogle promeniti na svaki zamisliv način, osim ako nije ograničena nekom sadašnjom doživljenom potrebom i postojećom moći. U neurotičnoj anticipaciji, postoji fiksirana forma u neodređenim budućnostima, koja je stvorena nekim introjektovanim idealom ili konceptom ega, životnim planom. Čovek koji verbalno anticipira je patetično dosadan, zato što to nije on koji govori; on je kao trbuhozborčev lutak i šta god neko rekao, nema značaja. U ovim okolnostima možemo dati privremenu definiciju sadašnje stvarnosti. Sadašnjost je iskustvo onoga što je neko postao, koje prerasta u nekoliko

60

smisaonih mogućnosti i koje se preoblikuje preko ovih mogućnosti u neko novo iskustvo.

VI LJUDSKA PRIRODA I ANTROPOLOGIJA NEUROZE

61

1. Predmet proučavanja antropologije

U prethodnom poglavlju diskutovali smo o značaju ponovnog otkrivanja “izgubljenih” i inhibiranih moći detinjstva kod zrele osobe. Proširićemo sada našu perspektivu i pričaćemo malo o tome šta je “izgubljeno” u našoj kulturi odraslih i sadašnjoj upotrebi snaga, zato što se takođe i ovde, u promenljivom polju novih snaga i novih objekata, mnoga osećanja i stavovi izbegavaju ili inhibiraju, iako bi trebalo da budu neprekidni i na zdrav način iskorišćeni.

U ovom poglavlju bavićemo se antropologijom abnormalnog. Predmet proučavanja antropologije je odnos između čovekove anatomije, fiziologije i sposobnosti i njegovih aktivnosti i kulture. U 17. i 18. veku, antropologija se stalno time bavila (dostigavši svoj procvat verovatno u Kantovoj Antropologiji ): na primer, šta je to smeh? kako se on kulturno manifestuje u korist čoveka? Nedavno, antropolozi su izgubili iz vida odnos, kojim bi trebalo posebno da se bave i u njihovim radovima je prikazan prilično zapanjujući rascep u dve nepovezane oblasti: fizičku antropologiju, koja se bavi evolucijom i ljudskim rasama; i kulturnu antropologiju, koja je jedna vrsta istorijske sociologije. Na primer, važna pretpostavka kulturne antropologije jeste da se tehnički pronalasci (npr. nova vrsta pluga) brzo prenose na susedne oblasti, dok se moralne novine prenose polako i otežano. Ali ova propozicija je ostala neutemeljena, kao da se radi o delu prirode ovih kulturnih objekata, umesto da se pokaže da je u pitanju deo prirode ili uslovljavanja živih bića koja su u to uključena, ljudi koji su nosioci kulture, onih ljudi koji su zauzvrat oblikovani tom kulturom koju prenose. Nedavno, međutim, uglavnom pod uticajem psihoanalize, klasičan međusoban odnos biološko/kulturno ponovo počinje da se proučava, u terminima ranog vaspitanja deteta, seksualnih praksi i tako dalje. A sa stanovišta psihologije abnormalnog, ponudićemo neke biološko/kulturne spekulacije.

2. Značaj ove teme za psihoterapiju

Mogli bismo sagledati značaj antropološkog pitanja: “ Šta je Čovek?”, ako uzmemo u obzir da je medicinska psihologija nastala zahvaljujući komplikovanoj dvostrukoj lojalnosti. Kao grana medicine ona ima za cilj “samo” biološko zdravlje. Ovo obuhvata ne samo zdravo funkcionisanje i odsustvo bola, već osećanja i zadovoljstvo; ne samo čulnost, već izoštrenu svesnost; ne samo odsustvo paralisanosti, već gracioznost i energičnost. Ukoliko bi psihoterapija, baveći se psihosomatskim jedinstvom, mogla da dostigne ovu vrstu zdravlja, onda bi njeno postojanje bilo opravdano. A u medicini su kriterijumi zdravlja potpuno definisani i naučno ustanovljeni; mi znamo kada neki organ dobro funkcioniše. Ovakav aspekt “ljudske prirode” je nedvosmislen. Međutim, ne postoji takva stvar kao što je “samo” biološko funkcionisanje (na primer, ne postoji takav nagon koji je “samo” seksualan, bez ljubavi ili njenog izbegavanja). Dakle, medicinska sredstva nisu dovoljna.

62

Kada se, međutim, posmatra izvan okvira medicine, sam cilj terapije, norma zdravlja i “prirode”, postaje stvar stanovišta. Pacijent je bolestan čovek, a čovek se ne može potpuno spoznati, jer se on i njegove okolnosti stalno menjaju. Njegova priroda je zapanjujuće promenljiva. Ipak, istovremeno, ona nije toliko promenljiva da bi je zanemarili, kao što izgleda čine neki demokratski sociolozi i fašistički političari; ljudska priroda je takođe zapanjujuće otporna, tako da neočekivano dolazi do neurotičnih reakcija pojedinaca i pojavljuju se glupost, lenjost i krutost kod prosečnih ljudi. Štaviše, u psihoterapiji su ove promene stanja veoma važne, jer upravo one bude interesovanje kod pacijenta; one obuhvataju njegove strahove i krivice i nadu u ono šta će stvoriti od sebe. Ove promene pobuđuju njegovo uzbuđenje – one su jedine stvari koje pobuđuju uzbuđenje – one organizuju svesnost i ponašanje. Bez ovih naročito “ljudskih” interesovanja, ne postoji biološko zdravlje i nema načina da se ono dostigne psihoterapijom.

3. “Ljudska priroda” i prosečnost

Tako doktori naširoko pričaju o modelima i teorijama o tome šta je oživotvorujuće za čoveka. (U 4. poglavlju prodiskutovali smo nekoliko ovakvih teorija.) Ovo je razlog zašto je Frojd insistirao na tome da su najbolji terapeuti, ne lekari, već, u saradnji sa medicinom, obrazovani ljudi, učitelji, advokati, socijalni radnici, zato što oni razumeju ljudsku prirodu, oni se mešaju sa idejama i ljudima i ne žele da im mladost prođe u sticanju specijalizacije. Zadatak bi, naravno, bio znatno lakši kada bi postojale dobre socijalne institucije i konvencije koje nude zadovoljstvo i podržavaju rast, jer onda bi one bile shvaćene kao neka gruba norma o tome šta znači biti ispunjen čovek u specifičnoj kulturi; onda se ne bi postavljalo pitanje principa, već kazuističkih primena na svaki slučaj. Ali kada bi imali razumne institucije, onda ne bi bilo nijednog neurotičara. Kako stvari stoje, naše institucije nisu čak ni “samo” biološki zdrave, a forme individualnih simptoma su reakcije na krute društvene greške. Dakle, daleko od toga da je u stanju da vidi uklapanje u društvene institucije kao neku grubu normu, jedan doktor polaže više nade u ostvarenje samorazvojne integracije pacijenta, ukoliko pacijent nauči da prilagodi okruženje sebi, pre nego što pokuša da nauči da na pogrešan način prilagodi sebe društvu.

Umesto dinamičkog jedinstva potrebe i društvene konvencije, u kome ljudi otkrivaju sebe i jedni druge, i pronalaze sebe i jedni druge, mi smo prinuđeni da razmišljamo o tri suprotstavljene apstrakcije: samom živom biću, opustošenom individualnom selfu i društvenom pritisku. Normalna osoba ili postaje nesvesna ovog pobesnelog rata u sopstvenoj ličnosti, ne primećujući njegove manifestacije u svom ponašanju i držeći ih potpuno skrivenim ili je svega svesna i zaključuje nesigurno primirje, grabeći bezbedne prilike. U oba slučaja puno energije se troši na pomirenje i na taj način se žrtvuju značajne ljudske snage. Kod neurotične osobe sukobi dostižu tačku iscrpljivanja, kontradikcija i sloma – ali ne bi mogli zaključiti da je neurotičar na neki način slabiji od normalne osobe, jer upravo su snažniji talenti društveno

63

pogubni. Postoji značajna razlika između normalne osobe i neurotičara, ali ona nije takva da bi doktor, kad neurotičar dođe kao pacijent i izloži mu svoj ozbiljan praktični problem, mogao postaviti za svoj cilj normalno prilagođavanje, isto kao što u slučaju zaustavljene tuberkoloze, doktor ne bi mogao pacijentu izdati jasnu potvrdu o zdravlju, iako bi ga mogao otpustiti. Pre, on se mora nadati da će se pokazati, kako pacijent počne da se reintegriše, da u njemu ima više “ljudskosti” nego što se očekivalo ili nego što je slučaj sa samim doktorom. (Osim toga, ne smemo zaboraviti da je u sadašnjem prilivu pacijenata koji dolaze na psihoterapiju, razlika između normalnog i neurotičnog postala manje nego irelevantna, to je obmanjujuće u pozitivnom smislu. Zato što sve više i više pacijenata nije “bolesno” uopšte; oni se prilagođavaju na “adekvatan” način; oni su došli zato što su želeli nešto više od života i sebe, i veruju da im psihoterapija može pomoći. Možda ovo izneverava previše optimističku dispoziciju sa njihove strane, ali to je takođe dokaz da su oni bolji od proseka, pre nego obrnuto*.)

4. Neurotični mehanizmi kao zdrave funkcije

Neuroza je, takođe, deo ljudske prirode i ima svoju antropologiju. Rascep ličnosti – slom kao oblik ravnoteže – je verovatno nedavno stečena moć ljudske prirode, stara svega nekoliko hiljada godina. Međutim, to je jedna od razvojnih promena u dugom procesu evolucije, koji je vredan kratkog prikaza kako bi shvatili gde se nalazimo. Ako razmatramo organizmičku samoregulaciju, proces kojim dominantne potrebe, onako kako se pojavljuju, izbijaju u prvi plan svesnosti, mi smo zadivljeni ne samo divnim sistemom specifičnog prilagođavanja, signala, koordinacije i suptilne procene, koji se odvijaju kako bi se održala ravnoteža, već takođe i sredstvima koja služe kao ublaživači i sigurnosni ventili, štiteći granicu kontakta. Pomenuli smo isključivanje, haluciniranje i snevanje, obraćanje pažnje na “kao-da” i prihvatanje nečega “umesto…”; takođe postoje imobilizacija (umrtvljivanje), izolacija, mehanički pokušaji i pogreške (opsesivno ponavljanje), panični beg i tako dalje. Čovek je organizam velike snage i efikasnosti, ali koji je takođe u stanju da podnese surovost i teška vremena. Jedno ide s drugim: sposobnost vodi u avanturu, a avantura u nepriliku. Čovek mora da bude promenljiv. Sve ove bezbednosne funkcije, naravno, igraju glavnu ulogu u mentalnim poremećajuima, ali su same po sebi zdrave.

______

* Već smo pomenuli da je odabrani priliv pacijenata suštinski faktor u raznim psihoanalitičkim teorijama, zato što su oni i predmet posmatranja i potvrdni dokaz o odgovoru na metod. Očigledno da trend pacijenata u pravcu “dovoljno dobrog” ili čak “boljeg od dovoljno dobrog” jeste značajan faktor u trendu novijih teorija, koji ih usmerava u pravcu na kome se nalazi teorija u ovoj knjizi. Na ovaj način psihoterapija preuzima obrazovnu funkciju, ali to je zato što je zvanično obrazovanje kod kuće, u školi, na univerzitetu i u crkvi, sve više nepodesno. Ono čemu se nadamo, naravno, jeste da će obrazovanje preuzeti psihoterapijsku funkciju.

Zaista, čovek bi mogao reći, a da ne zvuči paradoksalno, da u neurozi upravo ove bezbednosne funkcije – isključivanje, iskrivljenje, izolacija, ponavaljanje – koje se čine krajnje “ludim”, deluju potpuno zdravo. Više uvažavane funkcije orijentacije i manipulacije u svetu, posebno u društvenom svetu, gube na snazi i nedelotvorne su.

64

U fino prilagođenoj celini, bezbednosna sredstva postoje zbog problema i nastavljaju sa radom, dok uobičajenije funkcije miruju, radi oporavka. Ili da ovo kažemo na drugi način, kada je orijentacija izgubljena, a manipulacija bezuspešna, uzbuđenje, vitalnost organizma, izražava se posebno u autizmu i imobilizaciji. I ako opet govorimo, a moramo, o društvenoj ili epidemskoj neurozi, ono što je značajno u patološkom smislu nisu simptomatične društvene ekscentričnosti (diktatori, ratovi, nerazumljiva umetnost i slično), već normalno znanje i tehnika, prosečan način života. Problem antropologije abnormalnog je da pokaže da je prosečan vid kulture ili čak ljudskog stanja, neurotičan i kako je to postao. Potrebno je da se pokaže šta je “izgubljeno” od ljudske prirode i da se praktično osmisle eksperimenti za njen oporavak. (Terapijski deo antropologije i sociologije je politika; ali mi vidimo da se politika – možda na sreću – uopšte ne posvećuje ovome.) Prema tome, u razmatranju evolutivnih etapa koje vode ka savremenom čoveku i našoj civilizaciji, mi naglašavamo nešto što je suprotno od ubičajenog: ne povećanu snagu i dostignuća koja su ostvarena na svakom koraku ljudskog razvoja, već opasnosti koje vrebaju i izložena osetljiva mesta, koji su zatim postali patološki u porazu. Da bi se stekle nove moći neophodne su složenije integracije, ali one često bivaju uništene.

5. Uspravni položaj, slobodne ruke i glava

(1) Uspravni položaj je dostignut diferencijacijom udova i konačno prstiju. Ovo je imalo ogromne prednosti kako za orijentaciju, tako i za manipulaciju. Krupna, uspravljena jedinka sada može videti na daljinu. Utemeljena na širokim stopalima, ona je u mogućnosti da koristi ruke, kako bi doprla do hrane i kidala je, dok joj je glava slobodna; takođe je u mogućnosti da rukuje objektima i sopstvenim telom.

Ali s druge strane, glava se udaljila od bliske percepcije, te “bliska” čula, miris i ukus, na izvestan način odumiru. Usta i zubi koriste se ređe za manipulaciju; zbog toga se kod izrazito manipulativne jedinke pojavljuje tendencija da doživljena svesnost i odgovor ne budu više povezani (npr. može nastati raskorak između gađenja i spontanog odbijanja). Vilica i njuška se degenerišu – i kasnije postaju jedno od glavnih tačaka rigidnosti.

Ukratko, celo polje organizma i njegovog okruženja je neizmerno prošireno, kako u pogledu veličine, tako i u sitnim pojedinostima; ali blizina kontakta postaje problematičnija. A sa uspravljanjem položaja, javlja se potreba za balansom i opasnost od pada, što je vrlo bitno u kasnijoj psihologiji. Leđa postaju manje savitljiva, a glava izolovanija od ostatka tela, kao i od tla. (2) Kada je glava slobodnija i manje angažovana, razvija se oštriji, stereoskopski vid, sposoban da pojmi perspektivu. Oči i prsti sarađuju u povlačenju obrisa, tako da biće uči da vidi više oblika i da razlikuje objekte u svom polju. Određivanjem obrisa, iskustva se diferenciraju u objekte. Perspektiva, razlikovanje objekata, sposobnost rukovanja: ovo u značajnoj meri umnožava broj veza među utiscima i mogućnost njihovog svesnog izbora. Veliki mozak se razvija i verovatno se oštrina svesti

65

povećava. Sposobnost da se izdvoje objekti iz njihovih situacija, vodi poboljšanju sećanja i predstavlja početak apstrahovanja. Ali, s druge strane, sada je verovatnije da će se pojaviti povremeni gubitak neposrednosti, osećaja spremnosti da se bude u skladu sa sredinom. Slike objekata i apstrakcije o njima mešaju se: čovek zastaje, sa povećanom svešću, kako bi izvršio namernu diskriminaciju, ali tada može da se desi da zaboravi ili da bude odvraćen od cilja, i situacija ostaje nazavršena. Izvesna prošlost koja može ali ne mora biti relevantna, u sve većoj meri boji sadašnjost. Konačno, sopstveno telo takođe postaje objekat – iako kasnije, jer je viđeno kao veoma “blisko”.

6. Oruđa, jezik, seksualna diferencijacija i društvo

(3) Kada stvari i druga živa bića postanu izdvojeni i apstrahovani objekti, tada mogu da stupe u korisne namerne fiksirane i naviknute odnose sa selfom. Razvijaju se trajna oruđa, zajedno sa ad hoc objektima koji su bili spontani produžeci udova; i razvija se denotativan jezik, zajedno sa instinktivnim situacionim pokličima. Objekti se kontrolišu, oruđima se deluje na njih, a sama oruđa takođe postaju objekti koji se mogu usavršiti i njihova upotreba naučiti, a to znanje prenositi. Jezik se takođe uči. Spontana imitacija se svesno intenzivira, a društvene veze jačaju. Ali naravno da su društvene veze već bile uspostavjene; postojala je komunikacija i manipulacija fizičke i društvene sredine. Ono što spaja ljude i što povezuje delatnike i objekte, nije upotreba jezika i oruđa; oni su se već nalazili u doživljenom organizovanom kontaktu – oruđa i jezik su odgovarajuće diferencijacije kontakta koji postoji. Ono što se javlja je sledeća opasnost: slabljenjem prvobitnog doživljenog jedinstva, apstrakcije višeg reda – objekat, čovek, alatka, reč – počinju se smatrati prvobitnim osnovama kontakta, koje kao da zahtevaju neku svesnu mentalnu aktivnost višeg reda, kako bi se uspostavio kontakt. Stoga, međuljudski odnosi postaju prvenstveno verbalni; ili se delatnik oseća bespomoćnim bez odgovarajuće alatke. Diferencijacija koja je postojala “uporedo sa” osnovnom organizacijom, sada postoji umesto nje. Tada kontakt slabi, govor gubi osećajnost, a ponašanje gracioznost. (4) Jezik i oruđe kombinuju se sa ranije uspostavljenim preverbalnim vezama seksa, ishrane i imitacije i tako se proširuje društveno polje. Ali ove nove kompleksnosti mogu poremetiti brižljivo izbalansirane aktivnosti koje su krucijalne za dobrobit jedinke. Setite se, na primer, da smo iz daleke filogenetske prošlosti nasledili izvanredno komplikovan seksualni aparat, koji obuhvata čula i njihovo nadraživanje, kao i motorne odgovore oticanja, prihvatanja i intromisije, sve fino prilagođeno u cilju rastućeg klimaksa. (Takozvana “adolescentska sterilnost” /Ashley Montagu/, vreme između prve menstruacije i plodnosti, izgleda da ukazuje na period igre i prakse). Pored prednosti seksualne selekcije i ukrštanja, sve ove kompleksnosti zahtevaju barem privremeno partnerstvo: nijedno biće nije potpuno u svojoj sopstvenoj koži. A snažna emotivna veza koja se uspostavlja u periodu laktacije, sisanja i negovanja odojčeta, učvršćuje osećaj društvene pripadnosti. Takođe, u razvijenijim vrstama, mlada jedinka svoje ponašanje uglavnom uči kroz imitacije.

66

Zamislite onda koliko toga zavisi od delikatnog prilagođavanja! Razmislite o tome da je funkcija orgazma (Rajh), povremeno esencijalno otpuštanje napetosti, povezana sa delovanjem fino prilagođenog genitalnog aparata. Jasno je onda koliko je važan društveni aspekt reprodukcije i kako sve to čini osetljivim dobrobit živog bića.

7. Senzorna, motorna i vegetativna diferencijacija

(5) Druga kritična tačka u razvoju, u vrlo dalekoj prošlosti, bilo je odvajanje motorno-mišićnih i senzorno-misaonih nervnih centara. Kod životinje kao što je pas, čula i kretanje moraju u znatnoj meri biti povezani; ovo je još davno istakao Aristotel, koji je rekao da pas ume da rezonuje, ali pravi samo praktične silogizme. Prednosti slabijih veza kod čoveka su, naravno, ogromne: sposobnost pažljivog posmatranja, uzdržavanja, razmišljanja, ukratko, sposobnost da bude promišljen i da na mišićnom nivou obuzdava telo, ujedno dopuštajući čulima i mislima da se poigravaju i istovremeno čineći sitne pokrete očima, rukama, glasnim žicama itd.

Ali u neurozi ova ista podela je kobna, jer je iskorišćena da bi se sprečila spontanost; i konačno praktično jedinstvo čula i pokreta je izgubljeno. Razmišljanje se odvija “umesto”, a ne “uporedo sa”; neurotičar gubi svesnost da se odigravaju neki sitni pokreti, koji su priprema za krupnije pokrete.

(6) Na ranom razvojnom stupnju, veze seksa, ishrane i imitacije su društvene, ali pre-personalne: to jest, za njih verovatno nije bio potreban osećaj posedovanja partnera kao objekta ili osobe, već samo kao nečega što se kontaktira. Ali na stupnju izrade oruđa, upotrebe jezika i obavljanja drugih apstraktnih radnji, socijalne funkcije konstituišu društvo u našem posebnom ljudskom smislu: vezu između ličnosti. Ličnosti se formiraju kroz društvene kontakte koje ostvaruju i identifikuju se sa društvenim jedinstvom kao celinom, radi njihovog daljeg delovanja. Iz nediferenciranog doživljenog selfa apstrahuju se pojam, predstava, ponašanje i osećanje “selfa”, koji odražava druge ličnosti. Ovo je društvo podele rada, u kome ljudi namerno koriste jedni druge kao oruđa. U ovakvom društvu stvaraju se tabui i zakoni, koji zauzdavaju organizam u interesu nekog super-organizma ili još bolje: koji drže ljude kao ličnosti u međusobnom odnosu, kao da su bića u kontaktu. I ovakvo društvo je, naravno, nosilac kulture, društvenog nasleđa koje opstaje generacijama, što većina antropologa smatra određujućim svojstvom čovečanstva.

Prednost svega ovoga je očigledna, kao što su i mane. (Ovde bi mogli početi da govorimo ne o “potencijalnim opasnostima”, već o stvarnim problemima opstanka.) Kontrolisane tabuima, imitacije postaju neasimilovane introjekcije, društvo sadržano unutar selfa koje na kraju vrši invaziju na organizam; ljudi postaju samo ličnosti umesto da su i bića u kontaktu. Internalizovani autoritet otvara put za institucionalizovanu eksploataciju čoveka od strane drugog čoveka i eksploataciju mnogih od strane celine. Podela rada može da se vrši na takav način da se radnicima njihov rad čini besmislen i zapravo postaje kuluk. Nasleđena kultura može postati beživotan teret koji čovek s mukom nosi, jer ga savest starijih generacija navodi na to, iako mu možda nikad samom neće biti potreban.

67

8. Verbalne teškoće ovog prikaza

Uputno je primetiti da se pojavljuju verbalne teškoće, prilikom diskutovanja o ovoj temi: pojmovi “čovek”, “ličnost”, “self”, “pojedinac”,”ljudsko biće”, “organizam” se ponekad mogu međusobno zameniti, a ponekad je neophodno napraviti razliku među njima. Na primer, pogrešno je misliti o “pojedincima” kao primitivnim i kombinovanim u društvenim odnosima, jer nesumnjivo je da se postojanje “pojedinaca” javlja kao rezultat veoma složenog društva. Osim toga, pošto ima smisla reći da organizmičkom samoregulacijom čovek oponaša, biva saosećajan, postaje “nezavistan” i može se naučiti bavljenu umetnostima i naukama, onda izraz “animalan” kontakt ne može da znači “samo” animalan kontakt. Pored toga, “osobe” su odraz međuljudske celine. A “ličnost” se najbolje shvata kao formiranje selfa putem zajedničkog društvenog stava. Ipak, u značajnom smislu, self je, kao sistem uzbuđenja, orijentacije, manipulacije i raznih identifikacija i alijenacija, uvek originalan i kreativan.

Ove poteškoće mogu se, naravno, delimično izbeći preciznim definisanjem i konzistentnom upotrebom – a mi pokušavamo da budemo što je moguće konzistentniji. Ipak, ovi problemi se delimično nalaze u samoj prirodi predmeta proučavanja, jer “Čovek” stvara sebe na različite načine. Na primer, rani filozofski antropolozi savremenog doba, u 17. i 18. veku, govorili su obično o pojednicima koji učvršćuju društvo; posle Rusoa, sociolozi 19.veka vratili su se društvu kao nečem primarnom; a psihoanaliza ima veliku zaslugu u obnovi ovih posebnih koncepata i njihovim postavljanjem u dinamičku interakciju. Ako neka teorija često izgleda kao zbunjujuća i dvosmislena, to bi moglo značiti da je i priroda takođe zbunjujuća i dvosmislena.

9. Simboli

Doveli smo sada našu istoriju do poslednjih nekoliko hiljada godina, do pronalaska pisma i čitanja. Adaptirajući se bogatoj akumulaciji kulture, saznanja i tehnike, čovek se naučio vrlo visokim apstrakcijama. Apstrakcije orijenatacije, udaljene od zanimljivih doživljenih percepcija, čine nauku i sisteme nauke. Apstrakcije manipulacije, udaljene od mišićnog učešća, čine sisteme proizvodnje i razmene i vlast. Čovek živi u svetu simbola. On se simbolično orijentiše kao simbol prema drugim simbolima i on simbolično manipuliše druge simbole. Tamo gde su postojale metode, sada postoji i metodologija: sve može da bude objekat hipoteze i eksperimenta, sa određenom distancom od uključivanja. Ovo može obuhvatiti društvo, tabue, supersenzorno, religiozne halucinacije, nauku i samu metodologiju, kao i samog Čoveka. Sve ovo zadobilo je velike razmere i moć, jer sposobnost da se simbolično predstavi ono u čemu je čovek nekada bio potpuno uključen, dopušta izvesnu kreativnu ravnodušnost.

Opasnosti od ovoga su, na žalost, ne potencijalne, već ostvarene. Simbolične strukture – npr., novac ili prestiž, ili kraljevski mir ili unapređenje učenja – postaju ekskluzivan cilj svih aktivnosti, u kojima nema suštinskog zadovoljstva, a možda čak nema ni ličnog zadovoljstva; ipak, da bi nešto bilo po meri čoveka, to ne može postojati

68

odvojeno od biološkog ili barem ličnog interesa, jer ono što preostaje su samo zbunjenost i nedostižni standardi. Tako su, u ekonomskom smislu, pokrenuti snažni mehanizmi koji, po pravilu, ne proizvode dovoljno sredstava za život i zapravo moglo bi se desiti da, kako su istakli Parsifal i Pol Gudman u Communitas-u, nastave istim ubrzanim tempom, a da se čak ništa ne proizvede, osim što bi tada i proizvođači i potrošači izumrli. Radnik je grubo ili vešto postavljen na mesto u ovom mehaničkom simbolu izobilja, ali njegov rad nije izraz radnog zadovoljstva ili vokacije. On ne razume šta pravi, niti kako, niti za koga. Beskrajna energija se troši u manipulaciji znakova na hartiji; nagrade koje se dobijaju su u formi papira, a imovina papira vodi ka prestižu. U političkom smislu, u simboličnim konstitucionalnim strukturama, simbolični predstavnici izražavaju volju naroda koja je izražena simboličnim glasovima; gotovo niko više ne razume šta to znači pokazivati političku inicijativu ili doći do zajedničkog dogovora. U emotivnom smislu, malo je onih umetnika koji crpe simbole iz stvarnih strašnih iskustava i čulnog uzbuđenja; komercijalni imitatori su ove simbole apstrahovali i pretvorili u stereotipe; a ljudi vode ljubav ili otpočinju avanturu u skladu sa ovakvim normama glamura. Naučnici u oblasti medicine i socijalni radnici nude druge simbole emocija i sigurnosti, a ljudi vode ljubav i uživaju u rekreaciji i tako dalje, prema recepturi. U oblasti inženjeringa, kontrola prostora, vremena i moći je simbolično ostvarena tako što je olakšan način da se dođe do nezanimljivih mesta i da se dobije manje željena roba. U samoj nauci, svesnost se fokusira na svaki detalj, osim na psihosomatski strah i samoporažavanje same aktivnosti, tako da, na primer, kada se pokrene pitanje proizvodnje nekog smrtonosnog oružja, ono o čemu se raspravalja jeste da li potreba zemlje da postane superiorna nad neprijateljem, preteže nad dužnošću naučnika da objavi svoje rezultate; međutim, jednostavnije reakcije samilosti, bega, prkosa nisu uopšte u igri.

U ovakvim uslovima nije iznenađujuće da se ljudi poigravaju sa sadomazohizmom diktatura i ratova, u kojima makar ljudi kontrolišu druge ljude umesto da to čine simboli, i u kojima postoji istinska patnja tela..

10. Neurotični rascep

Tako konačno stižemo do nedavne tekovine čovečanstva, neurotičnog rascepa ličnosti, kao načina da se dostigne ravnoteža. Suočen sa hroničnom pretnjom sveopštem funkcionisanju, organizam pribegava svojim bezbednosnim mehanizmima isključivanja, haluciniranja, pomeranja, izolacije, bega, regresije; i čovek pokušava, “večito zabrinut”, da ostvari novo evolutivno dostignuće. U ranim razvojnim fazama, promene su bile takve da je zdrav organizam mogao svaki put da se stopi sa novom integrisanom celinom. Ali sada je situacija takva kao da se neurotičari vraćaju unatrag i ističu ranjiva mesta prošlog razvoja rase: zadatak se ne sastoji u tome da se uspravljeni položaj integriše u biološki život, već da se ponašamo, s jedne strane, kao da glava samostalno stoji u vazduhu, a sa druge strane, kao da uopšte ne postoji uspravljeni položaj i glava; isto važi i za druge razvojne promene. Potencijalne “opasnosti” postale su stvarni simptomi: nekontaktiranje, izolacija, strah od pada, impotencija, inferiornost, verbalizam i bezosećajnost.

69

Ostalo je da se vidi da li naša vrsta može ili ne može opstati sa ovim neurotičnim obrtom.

11. Zlatno doba, civilizacija i introjekcije

Uopšteno smo definisali neurotična prilagođavanja kao nešto što koristi novu snagu “umesto” prethodne prirode, koja je potisnuta, a ne odvija se “uporedo sa” njom, u novoj integraciji. Potisnuta, neiskorišćena priroda tada ima tendenciju da se vrati kao nešto što se naziva Prizori zlatnog doba ili Raj; ili kao teorije o srećnom primitivnom čoveku. Možemo videti da su se veliki pesnici, kao što su Homer ili Šekspir, posvetili upravo glorifikaciji vrlina prethodnih epoha , kao da je njihova glavna dužnost bila da spreče ljude da zaborave šta je nekada značilo biti čovek. A zaista, u najboljem slučaju izgleda da su uslovi naprednog civilizovanog života učinili da značajne moći ljudske prirode budu ne samo neurotično neiskorišćene, već i racionalno neupotrebljive. Građanska sigurnost i tehničko izobilje, na primer, nisu baš pogodni za jedinku koja lovi i da bi oživela svoju punu snagu, možda joj je potrebno uzbuđenje lova. Nije iznenađujuće ako ovakva jedinka često komplikuje potpuno nevažnu potrebu – npr., seksualnost – sa opasnošću i lovom, kako bi pobudila uzbuđenje. Osim toga verovatno je da danas postoji nerazrešiv konflikt između prilično poželjne društvene harmonije i prilično poželjnog individualnog izražavanja. Ako se nalazimo u tranzicionoj fazi prema čvršćoj društvenoj pripadnosti, onda će pojednici imati mnogo društvenih osobina koje izgledaju kao neasimilovane introjekcije, neurotične i inferiorne u odnosu na suprotne individualne potrebe. Naši herojski etički standardi (koji potiču iz inspirativnih snova kreativnih umetnika) sigurno imaju tendenciju da se osvrnu unazad na nešto što je animalnije, seksualnije, ličnije, hrabrije, časnije itd; naše ponašanje je baš suprotno i nedostaje mu uzbuđenja. S druge strane, takođe je verovatno (čak iako su različite verovatnoće kontradiktorne) da su ovi “nerazrešivi” konflikti oduvek postojali, a da nisu samo svojstveni sadašnjim ljudskim uslovima; i da su prateća patnja i pokret ka nepoznatom rešenju osnove ljudskog uzbuđenja.

11. Zaključak

Ma kakva bila, “ljudska priroda” predstavlja potencijal. Ona se može spoznati samo svojim ostvarenjem kroz dostignuća i istoriju, i na način kako se danas sama stvara. Moglo bi se postaviti prilično ozbiljno pitanje, po kom kriterijumu treba shvatiti “ljudsku prirodu”, da li je to ono što je stvarno u spontanosti dece, u herojskim delima, kulturi klasičnih epoha, zajednici običnog naroda, osećanjima ljubavnika, izoštrenoj svesnosti i čudesnoj veštini nekih ljudi kada se nađu u opasnosti? Neuroza je takođe odgovor ljudske prirode, danas je poprimila

70

razmere epidemije, smatra se normalnom i možda ima održivu društvenu budućnost. Mi ne možemo da odgovorimo na ovo pitanje. Ali se medicinski psiholozi rukovode sledećim kriterijumima: (1) telesno zdravlje, mereno definisanim standardima, (2) napredak pacijenta da bude u stanju da pomogne sam sebi i (3) elastičnost formiranja figure/pozadine.

VII VERBALIZACIJA I POEZIJA

U okviru evolutivnog razvoja čovečanstva, govor zauzima posebno mesto, te zaslužuje posebno poglavlje. Kao što je slučaj i sa drugim aspektima razvoja, neurotična zloupotreba jezika ogleda se u formi govora koja se koristi “umesto”, a ne “zajedno sa” osnovnim snagama. Ovo ukazuje na izolaciju verbalne ličnosti.

1. Društveno, interpersonalno i lično

Ono što obično ljudi primete jeste emotivni konflikt koji se javlja u vezi etičkih normi i odgovornosti: čovek unutar sebe oseća sukob između “ličnih”

71

želja i društvenih uloga. Ovaj konflikt, praćen inhibicijom ili osećanjem krivice, shvaćen je kao da se dešava između “pojedinca” i “društva”. Posvetićemo naredno poglavlje strukturi inkorporisanih tuđih standarda: konformizmu i antisocijalnom, kao i agresiji i samoosvajanju. Međutim, kao što smo već istakli, diferencijacija pojedinca u polju organizam/sredina predstavlja pozniji stadijum razvoja. Društveni odnosi, kao što su zavisnost, komunikacija, imitacija, ljubav prema objektu postoje od samog početka u svakom ljudskom polju, znatno ranije nego što je čovek sagledao sebe kao idiosinkratično biće ili se identifikovao sa drugima, konstituišući tako društvo. Ličnost predstavlja strukturu koja je stvorena iz ovih ranih interpersonalnih odnosa; a obično su u njenom formiranju već učestvovale inkorporacije ogromnog broja stranog, neasimilovanog materijala, pa čak i materijala koje je bilo nemoguće asimilovati (a ovo, naravno, docniji konflikt između pojedinca i društva čini utoliko nerešivijim). Gledano s jedne strane, korisno je definisati “ličnost” kao strukturu govornih navika i to smatrati kreativnim činom koji se odvija u drugoj ili trećoj godini života; pretežni deo mišljenja čini subvokalni govor; osnovna uverenja u značajnoj meri predstavljaju navike sintakse i stila; i gotovo sve procene koje ne potiču direktno iz organskih potreba, verovatno su niz retoričkih stavova. Definisanje na ovaj način ne znači potcenjivanje ili opravdavanje ličnosti, zato što je govor sam po sebi dalekosežna spontana aktivnost. Dete koje formira svoju ličnost učeći da govori, ostvaruje spektakularno dostignuće, a drevni filozofi su smatrali da obrazovanje prvenstveno čini učenje ljudskog govora i pisma, kao što su, na primer, “gramatika, retorika i dijalektika” ili “klasičan ili naučni metod”. Odnosno, mogli bi razmišljati o sekvenci koja se sastoji od (a) preverbalnih društvenih odnosa organizma, (b) formiranja verbalne ličnosti u polju organizam/sredina, (c) pratećih odnosa ličnosti sa drugima. Jasno je da ono što ovu sekvencu čini fleksibilno otvorenom i kreativnom u celom toku predstavlja ispravnu kultivaciju govora: to su navike koje dopuštaju da preverbalno slobodno teče, da se uči od drugih i da se dođe do promene. Međutim, baš kao što je slučaj sa našom kulturom posmatranoj u celini, iznikla je i jedna simbolična kultura lišena kontakta ili osećanja, izolovana od animalnog zadovoljstva i spontane društvene inventivnosti, tako da se u uslovima u kojima postoji poremećen razvoj prvobitnih međuljudskih odnosa, kao i ne razrešeni već zataškani konflikti, pri čemu se prevremenim primirjem inkorporišu strani standardi, u svakom selfu rađa “verbalizovana” ličnost, govor koji je beživotan, nemaštovit, bezosećajan, monoton, sadržajno stereotipski, retorički nefleksibilan, sintaksički mehaničan i konačno, besmislen. Ovo predstavlja reakciju na ili identifikaciju sa prihvaćenim stranim i neasimilovanim govorom. A ako koncentrišemo svesnost na ove “puke” govorne navike, uočićemo izrazita izbegavanja, izmišljanja alibija i konačno, akutnu anksioznost – mnogo češće nego što nailazimo na proteste i izvinjenja koja slede po otkrivanju važnih “moralnih” grešaka. Jer je skretanje pažnje na govor (ili na odeću) zapravo lična uvreda. Međutim, problem je u tome što, savremeni filozofi jezika, zgađeni nad uobičajenom ispraznim simbolizacijom i verbalizacijom, utvrđuju stroge jezičke

72

norme koje su čak još više stereotipne i bezosećajne; a neki psihoterapeuti odustaju u očajanju, pokušavajući da potpuno izbegnu govor, kao da su samo unutrašnje ćutanje i neverbalno ponašanje, potencijalno zdravi. Ali ono što je suprotno neurotičnoj verbalizaciji jeste raznolik i kreativan govor; to nije ni naučna semantika ni ćutanje; to je poezija.

2. Govor i poezija koji omogućavaju kontakt

Govor predstavlja dobar kontakt kada čini strukturu tri gramatička lica, Ja, Ti i Ono i crpi energiju iz nje; odnosno, kada obuhvata govornika, osobu kojoj se obraća i stvar o kojoj se priča; govor je dobar kontakt kada postoji potreba – da se komunicira – nešto. Ova tri lica, čineći svojstva govornog toka, su (1) stil, a naročito ritam, animacija i klimaks, koji izražavaju organsku potrebu govornika; (2) retorički stav koji je efikasan u međuljudskim situacijama (npr., udvaranje, osuđivanje, podučavanje, maltretiranje); (3) sadržaj ili istina bezličnih objekata o kojima se priča. Osim toga, dolazi do interakcija sledećih snaga, naročito ako je kontakt organizma i sredine postao prisniji: 1. Zvučnost govora - fizičko izvođenje izgovaranja i slušanja2. Mišljenje - ispunjavanje sadržajem raznih organizacionih okvira3. Subvokalni govor - nezavršene verbalne situacije koje se ponavljaju4. Pre-personalna društvena komunikacija (npr., usklici)

i nemušta svesnost (predstave, telesni osećaj, itd.)

U govoru dobrog kontakta, ovi nivoi se spajaju u sadašnju aktuelnost. Mišljenje je usmereno prema efikasnoj orijentaciji i manipulaciji; sadašnja situacija se vidi kao polje adekvatnih mogućnosti za rešavanje nezavršene situacije; društveno biće izražava samo sebe; fizičko izvođenje inicira tok kao pred-zadovoljstvo i stvarnost okruženja čini celovitom. Imajući na umu ove psihološke nivoe govora, mišljenja, subvokalnog govora, usklika i nemušte svesnosti, sada ćemo razmotriti poeziju, kao vrstu lepe umetnosti, koja se razlikuje od običnog govora u kontaktu, a potom ćemo ih oboje uporediti sa neurotičnom verbalizacijom. Stihovi su poseban primer dobrog govora. U pesmi, kao i u drugim vrstama dobrog govora, tri lica, sadržaj, stav i karakter, ton i ritam, uzajamno izražavaju jedni druge, čineći na taj način strukturalno jedinstvo pesme. Na primer, karakter označava uglavnom rečnik i sintaksu, ali oni rastu i opadaju sa temom i ritmički odstupaju od očekivanog putem osećanja; osim ovoga, ritam prikuplja urgenciju klimaksa, stav postaje direktniji, i propozicija se dokazuje; i tako dalje. Ali aktivnost pesničkog govora je, kao što su filozofi rekli, “cilj sam po sebi”; to jest, upravo ponašanjem koje se odlikuje otvorenim govorom, upravo bavljenjem medijumom, pesnik rešava svoj problem. Za razliku od običnog dobrog govora, u nekoj društvenoj situaciji, aktivnost nije instrumentalna, nema za cilj da ubedi

73

slušaoca, da ga zabavi, da ga obavesti o nečemu, kako bi ga izmanipulisao za rešenje problema. U suštini, situacija pesnika je posebna, jer je problem koji je potrebno rešiti “unutrašnji konflikt” (kako je Frojd rekao, umetničko delo zamenjuje simptom): pesnik se koncentriše na neki nezavršeni subvokalni govor i prateće misli; slobodno se poigravajući prisutnim rečima, on konačno završava nezavršenu verbalnu scenu, on u stvari izražava žaljenje, osudu, izjavu ljubavi, samoprekor, koje je nekada davno trebalo izreći; i sada konačno, crpeći iz suštinske organske potrebe, on pronalazi reči. Trebalo bi, prema tome, da tačno uočimo šta su pesnikovi Ja, Ti i Ono u sadašnjoj stvarnosti. Njegovo Ti, njegova publika, nije neka vidljiva osoba, niti opšta populacija, već “idealna publika”: to jest, to nije ništa drugo nego zauzimanje odgovarajućeg stava i karaktera (birajući žanr i dikciju) koji dopuštaju da nezavršen govor teče precizno i snažno. Njegov sadržaj nije sadašnja istina iskustva koju je potrebno preneti, već on u iskustvu, sećanju i mašti pronalazi simbol koji ga u stvari uzbuđuje, bez njegove (ili naše) potrebe da sazna skriveni sadržaj. Njegovo Ja je njegov stil koji trenutno koristi, to nije njegova biografija. Istovremeno sa formiranjem otvorenih reči, pesnik može održavati nemuštu svesnost slike, osećanja, sećanja itd., kao i iskrene stavove u pogledu društvene komunikacije, jasnoću i verbalnu odgovornost. I tako umesto da budu verbalni stereotip, reči se plastično uništavaju i kombinuju u pravcu vitalnije figure. Poezija je stoga čista suprotnost neurotičnoj verbalizaciji, zato što je ona govor koji čini organsku aktivnost rešavanja problema, ona je forma koncentracije; dok verbalizacija predstavlja govor kojim se pokušava rasuti energija kroz sam čin pričanja i na taj način se potiskuje organska potreba i ponavlja nezavršena subvokalna scena, umesto da se koncentiše na nju. S druge strane, poezija se razlikuje od običnog govora u kontaktu – npr., dobre konverzacione proze – jednostavno kao da je posebna vrsta u okviru jedne klase: stihovi rešavaju problem koji može biti rešen samo verbalnom invencijom, dok se većina govora odvija u situacijama gde su za rešenje potrebne i druge vrste ponašanja, odgovor slušaoca i tako dalje. Iz ovoga sledi da se u poeziji – gde se cela stvarnost mora doživeti govorom – vitalnost govora posebno ističe: govor je ritmičniji, precizniji, osećajniji, slikovitiji itd; i što je najvažnije, pesma ima početak, sredinu i kraj; ona završava situaciju. Druge vrste govora u kontaktu mogu biti grublje i indirektnije; mogu se osloniti na neverbalna sredstva kao što je gestikulacija; i može se desiti da se jedva pomene ono što je potrebno da bude izraženo; a to već postaje neverbalno ponašanje.

3. Verbalizacija i poezija

Ako se udaljimo od uloge govora kao instrumenta u društvenoj situaciji ili od njegovih pravila kao vitalne pesničke aktivnosti, možemo videti da on jednostavno odslikava bilo koje i sva iskustva. Nije teško da ubedimo sebe da osećamo ili da čak radimo nešto, ukoliko govorimo ili “mislimo” da to osećamo ili radimo. Verbalizacija dakle lako može da posluži kao zamena za život; ona je

74

sigurno sredstvo kojim neka introjektovana stana ličnost, sa svojim uverenjima i stavovima, može živeti umesto nas. (Jedini problem je što verbalizovan obrok, susret itd., ne hrani, ne pruža seksualno zadovoljstvo itd.). Dakle, da se vratimo prethodnoj diskusiji, većina očiglednih uspomena i planova nisu uopšte sećanja ili anticipacije, koji su vidovi imaginacije, već je to nešto što nam sopstveni koncept o nama govori; i često ogorčenost i osuda imaju malo veze sa doživljenim besom ili razumom, ono što čujemo su glasovi naše majke i oca.

Nije bitno ono što verbalizator govori, već kako govori. U pogledu tri gramatička lica, Ja, Ti i Ono, on pokazuje rigidnost, fiksaciju i stereotip, koji apstrahuju samo oskudan deo mogućnosti stvarne situacije, dovoljan da se održi društvena uloga i izbegne anksioznost i neprijatna tišina, razotkrivanje ili samopotvrđivanje; i takođe dovoljan da se utroši energija govora, tako da čovek ne može čuti nezavršene subvokalne scene, koje bi inače mogle postati glasne. U stvari, umesto da bude sredstvo komunikacije ili izražavanja, verbalizacija produbljuje našu izolaciju i u odnosu na sredinu i u odnosu na organizam.

Nedostatak kontakta sa Ja je često na spektakularan način vidljiv u podeli tela na usta koja govore, krutim, pokretnim usnama, jezikom i nerezonantnim vokalizmom, dok je ostatak tela isključen i distanciran; ponekad se oči i nekoliko pokreta iz zglobova ili lakata pridružuju brbljivim ustima; a ponekad samo jedno oko, dok je drugo staklasto, luta ili ne odobrava pričalicu; ili je lice podeljeno na dve polovine. Naviranje reči je nepovezano sa disanjem, a ton je monoton. U poetskom govoru, s druge strane, ono što diktira ritam jesu puls disanja (stihovi), koraci hoda i plesa (metrička stopa), silogizmi, antiteza ili drugi ravnomerni naleti misli (strofe i paragrafi), i orgazmičko pojačavanje osećanja (klimaks), i sve se potom utišava. Raznolikost tonaliteta i bogatstvo gornjih tonova su potencijali zvonkosti u primitivnim pokličima, u skladu sa situacijom. Verbalizator retko čuje svoj pravi glas i kada ga sluša, on je iznenađen; ali pesnik koristi subvokalno mrmljanje i šapate, on ih čini čujnima, kritikuje zvuk, ponovo mu se vraća i brižljivo ga preispituje. (Postoji jedan središnji karakter, nešto kao vrsta interpretativnog glumca bez poetike, koji ne primećuje ništa drugo osim zvuka svog glasa, koji modulira ton i iskušava reči; verovatno da on time dolazi do stvarnog oralnog zadovoljenja, stojeci tako na sredini pozornice, dok se publika iskrada.)

Verbalizatorov retorički stav, Ti, je irelevantan za aktuelnu društvenu scenu, ali ton koji se čuje ukazuje na to da on fiksirano odigrava neku nezavršenu subvokalnu situaciju. Bez obzira na priliku, glas se žali, prekoreva, osuđuje ili naprotiv, prepire se, izmišlja alibi ili opravdava sebe. Ponavljanjem ove scene – možda uporedo igrajući obe uloge – ostatak organizma je kruto imobilisan. Pesnik, rekli smo, crpe iz subvokalne situacije: koncentrišući se na nju, on pronalazi pravu publiku, idealnu literarnu publiku; on plastično kombinuje jezik, kako bi izrazio bitnu organsku potrebu i došao do uvida, do rešenja. Subvokalni tuđinac je tako ponovo asimilovan u njegovu sopstvenu ličnost. Često se čuje mišljenje da umetničko delo ne rešava nikakav problem ili ako ga rešava, da je to samo privremeno, zato što umetnik ne poznaje latentni sadržaj svog simbola; a da je tako, poezija bi ponovo bila opsesivno trošenje energije u ponavljanju situacije, kao i verbalizacija. Ovo je i tačno i pogrešno: problem koji umetnik ne

75

rešava je onaj koji ga upravo čini umetnikom, slobodnim samo u vitalnoj aktivnosti, ali nesposobnim da koristi reči takođe i na instrumentalan način u budućim slobodnim delima; i mnogi pesnici osećaju opsesivnost svoje umetnosti u ovom pogledu – po završetku rada oni su iscrpljeni, a da još uvek nisu našli izgubljeni raj. (Uzgred da pomenemo da ne vidimo da nam i mnoge druge aktivnosti – pa ni psihoterapija – vraćaju taj izgubljeni raj.) No, što se tiče određenih subvokalnih problema, oni se zaista rešavaju, jedan po jedan; dokaz za to su naredna umetnička dela koja se u osnovi razlikuju, u kojima dolazi do produbljivanja umetničkog problema; i zaista, aktivnost ponekad ide tako daleko da je pesnik na kraju primoran da se konfrontira sa životnim problemima koje ne može rešiti samo putem umetnosti.

U pogledu sadržaja govora, To, verbalizator je u dilemi: on mora da se drži činjenica stvarnosti da ne bi izgledao zaboravan ili smešan, iako ga one zapravo ne zanimaju, niti dozvoljava sebi da ih zapazi izbliza, preko čula i osećanja, zato što bi te činjenice, budući da je svaka stvarnost dinamična, poremetile njegovo primirje, uništile njegove projekcije i racionalizacije i pobudile anksioznost; stvarni život bi izvršio invaziju na supstitutivni život. Verbalizator gnjavi zato što hoće da gnjavi, kako bi bio ostavljen na miru. Kompromis se nalazi u stereotipnim pričama, nejasnim apstrakcijama ili površnim stvarima ili drugim načinima da se kaže istina ili da se uopšte ne kaže ništa. (U međuvremenu, naravno, sadržaj je energizovan projekcijama njegovih nedoživljenih potreba.) Pesnik upravo na suprotan način bira sadržaj: aktuelna istina se slobodno iskrivljuje i predstavlja simbol osnovnog interesovanja; on nije u dilemi da li da laže ili da bude iracionalan; i on slobodno razvija simbole aktivnom upotrebom čula, rado zapaža prizore, mirise i zvuke, saoseća u emotivnim situacijama, projektujući sebe u njih, i zapravo ne otuđuje sopstvena osećanja, tako što njih projektuje.

Konačno, verbalizatoru je neprijatna sama aktivnost govora. On koristi besmislene fraze kako bi dobio potvrdu “Zar ne misliš tako?”, “Znaš…”, “Po mom mišljenju” ili tišinu prekida nakašljavanjem; on je samosvestan sintakse; on postavlja svoj govor u literarni okvir pre nego što se usudi da izrazi sopstvene primedbe, kao “Možda je preterano, ali meni se čini da…” Ali za pesnika, sama aktivnost se upravo sastoji od bavljenja rečima; forma npr., sonet nije samo okvir, već integralni deo radnje; on je odgovoran za funkciju sitakse, ali slobodouman po pitanju forme; i kako se njegovo umeće razvija, njegov rečnik postaje sve više njegov sopstveni – idiosinkratičniji, ukoliko su njegovi subvokalni problemi nejasni i teški da se obuhvate, a klasičniji, ukoliko se radi o problemima koje prepoznaje i kod drugih.

4. Kritika slobodnih asocijacija kao terapijske tehnike

Sada ćemo proučiti poseban slučaj verbalizacije: eksperiment slobodnih asocijacija koji se koristi u ortodoksnoj psihoanalizi. Ono na šta želimo da skrenemo pažnju jeste razlika između pacijentovog i terapeutovog ponašanja pri

76

korišćenju ove tehnike; i preko ove kritike doći ćemo ponovo do zaključka o prirodi dobrog govora, koji je sličan onome koji smo već izložili. U slobodnim asocijacijama pacijentu se daje neki početni sadržaj “A”, obično neki detalj njegovog sna; on sa tim povezuje drugu reč “B” – što god mu padne na pamet – a zatim još jednu reč “C”, i tako dalje. On “slobodno” asocira, to jest, on ne pokušava da organizuje ovaj niz kako bi otkrio smisao ili celo značenje, ili kako bi rešio problem. Takođe on ne sme da cenzuriše (da ometa asociranje tako što će kritikovati reči koje se pojavljuju). Ovakva situacija bi se mogla nazvati ograničavajućim ili idealnim slučajem verbalizacije. Prema ranijoj teoriji asocijacija, sekvenca reči bi trebalo da sledi zakonitost: ako se “A” često pojavljuje sa “B”, ili joj je slična, ili je u krajnjem slučaju slična onome što se često pojavljuje, onda postoji tendencija da se izazove “B”, te tako “B” izaziva “C” i tako dalje. Ceo lanac bi mogao biti deo po deo analiziran i “objašnjen” na ovaj način. Genijalnost psihoanalize se ne ogleda samo u tome što je pokazala da slobodne asocijacije prate ovu zakonitost asocijacija deo po deo, već da postoji tendencija da se nizovi asocijacija organizuju u smisaone celine ili grupacije, da se nižu u određenom pravcu, kao i da ove grupacije i pravci imaju značajni smisaoni odnos sa prvobitnim podsticajem, detaljem iz sna, i sa osnovnim pacijentovim problemom. Pacijent, u stvari, nije “mehanički” stvarao ovakav tok, već je, iako nesvesno, izražavao određenu tendenciju, vraćajući se unazad prema određenim emotivnim potrebama, u pokušaju da ispuni nezavršenu figuru. Ovo je, naravno, bio glavni dokaz postojanja nesvesnog; postavlja se pitanje da li je to korisno za psihoterapiju. Primetićete da se terapeut koncentriše na tok i na kreiranje celih figura u njemu (na njihovo pronalaženje i stvaranje): on se bavi grupacijama, vremenom i asocijacijama koje izostaju i ukazuju na otpor, zapaža ton i izraze lica. Na ovaj način terapeut postaje svestan nečega o pacijentu, naime pacijentovog ponašanja u nesvesnom. Ali cilj psihoterapije nije da terapeut postane svestan nečega o pacijentu, već da pacijent postane svestan sebe. Prema tome, potrebno je započeti proces kojim će terapeut objašnjavati pacijentu šta on (T) sada zna o njemu (P). Nema sumnje da na ovaj način pacijent saznaje nešto znatno zanimljivije o sebi; ali pitanje je da li on time povećava ili ne svesnost o sebi. Zato što ‘znanje-o’ sadrži određenu apstraktnost, ono nije interesantno; i opet će se pojaviti u njegovom uobičajenom kontekstu introjektovanja mudrosti autoriteta. Ako pacijent uspe da prepozna sebe kao objekat znanja, onda bi ova vrsta znanja – koje je neko znao, a nije znao da je znao – postala bliska i krajnje zanimljiva. Cilj terapije je da se pacijent navede da ovo prepozna, ali ovo je upravo mesto odakle smo i započeli. Problem je u tome što se aktivnost u koju je pacijent bio uključen sastojala od verbalizovanje niza besmislenih reči. Ta aktivnost se uopšte nije mogla spojiti sa njegovim iskustvom – naprotiv, ona je bila verna kopija uobičajenog iskustva: pacijent poznaje sebi u toj ulozi. Pravilo “Ne cenzuriši” oslobađa ga odgovornosti prema rečima – što je takođe uobičajeno za mnoge ljude. Ali znanje koje mu nije objašnjeno potpuno je strano toj aktivnosti; ono pripada sasvim drugačijoj uobičajenoj aktivnosti: naime prihvatiti neprijatnu istinu i progutati je celu; i ponovo njegov otac govori užasne stvari o njemu. (Ali možda

77

je ovo sada neki finiji gospodin, tako da može pomisliti, kako je Štekel (Stekel) rekao: “Popraviću se, samo da bi udovoljio staroj ludi”. Ovo je metod lečenja, ali takvim ga ne čini slobodno asociranje.) Opasnost ove tehnike leži u tome da bi se moglo desiti da pacijent, isključivanjem selfa koji je odgovoran, koji je zainteresovan i donosi odluke, poveže svoje novo znanje striktno sa svojom verbalizacijom, koja je ugodno obojena euforijom tople atmosfere i naklonjene, pokroviteljske publike. Tada, umesto isceljenja rascepa, ova tehnika bi ga mogla još više produbiti.

5. Slobodne asocijacije kao jezički eksperiment

Međutim, razmotrićemo koristan i lep aspekt slobodnih asocijacija: prihvatiti ih za ono što jesu, kao jezički modus. Započećemo sa asocijacijama koje se ispredaju oko detalja sna. Pretpostavimo da pacijent prihvata san kao sopstveni, seća ga se i može reći da ga je on sanjao, a ne da je san došao njemu. Ako je sada pacijent u mogućnosti da poveže nove reči i misli sa činom, onda se njegov jezik u znatnoj meri obogaćuje. San govori jezikom slika koje potiču iz detinjstva; prednost ovoga nije u tome da se osoba seti infantilnog sadržaja, već da ponovo nauči nešto o osećanjima i stavu dečjeg govora, da ponovo doživi raspoloženje ejdetske vizije, kao i da poveže verbalno i neverbalno. Ali sa ovog stanovišta, najbolju vežbu možda ne bi činile slobodne asocijacije koje izviru iz slike i primena beživotnog znanja na sliku, već upravo suprotno: njihova pažljiva književna i slikarska predstava (nadrealizam). Ipak nešto bi mogli reći o samim slobodnim asocijacijama. Pohvalno je to što sada pacijent, koji je bio previše precizan i nemaštovit u svom govoru, čavrlja i otkriva da mu se zbog toga neće srušiti svod na glavu. Ono što čini razigranu matricu poezije jeste: dopuštanje da se govor sam razvija, od slike preko misli, rime, usklika, do slike, pa do rime, kako god bilo, ali istovremeno da onaj ko priča oseti sebe kako priča, da oseti da to nije automatski govor. Ali ovde bi ponovo možda najbolja vežba bila ona direktnija: koncentracija na čin govora, dok se slobodno asocira ili izgovaraju besmisleni slogovi ili neki delovi pesme. Postoji jedno bitnije svojstvo slobodnih asocijacija, povezano sa njihovom klasičnom upotrebom u psihoanalizi. Razlog zašto se od pacijenta traži da slobodno asocira, umesto da ispriča svoju priču i odgovara na pitanje, leži, naravno, u tome da je njegov uobičajeni diskurs neurotično rigidan i predstavlja lažnu integraciju njegovog iskustva. Figura koje je svestan je konfuzna, zamračena i nezanimljiva, jer pozadina sadrži druge potisnute figure kojih je on nesvestan, ali one ipak odvraćaju njegovu pažnju, apsorbuju energiju i sprečavaju kreativni razvoj. Slobodne asocijacije remete ovaj zamrznuti odnos figure i pozadine i dopuštaju drugim stvarima da prodru u prvi plan. Terapeut ih beleži, ali šta je korisno za pacijenta? Stvar nije u tome, videli smo, da se nove figure mogu povezati sa njegovom uobičajenom figurom iskustva, jer je stav slobodnog asociranja disociran od iskustva. Međutim, radi se o sledećem: pacijent uči da nešto, što nije spoznavao kao svoje, dolazi iz sopstvene tame, a ipak ima značenje; time je pacijent možda ohrabren da istražuje, da svoju

78

nesvesnost vidi kao terra incognita, a ne kao haos. Sa ovog stanovišta pacijent, naravno, mora da postane partner u interpretiranju. Ovim hoćemo da kažemo da maksima “Spoznaj sebe samog” izražava ljudsku etiku: ona nije nešto što se čini nekome ko je u nevolji, već nešto što čovek treba da čini sebi, zato što je čovek. Suprotnost ovome čini terapeutova tajanstvenost interpretiranja, prećutkujući ga ili nudeći ga u pravom momentu. Iz ovoga sledi da analitičar ne otkriva sva svoja tumačenja, on pre tumači vrlo mali deo, dok pacijentu prepušta oruđe analitičara. Trebalo bi da postane očigledno da užasni nedostatak ljudske radoznalosti predstavlja epidemiju i neurotični simptom. Sokrat je znao da je ovo posledica straha od samospoznaje (Frojd je istakao poseban strah od seksualnog znanja, koje se taji od dece). U ovim uslovima nije mudro sprovoditi lečenja u kontekstu koji potvrđuje rascep: terapeut, odrasla osoba, zna sve; a sam čovek nikada ne može saznati tajnu, osim ako mu se ona ne kaže. Međutim, posedovanjem oruđa prevazilazi se osećaj isključenosti. Na kraju ćemo uporediti tri načina govora koja se koriste u eksperimentu slobodnih asocijacija: slobodno asociranje pacijenta, terapeut nešto saznaje i to govori sebi i terapeut objašnjava pacijentu ono što zna. Ovde imamo tri različita skupa reči koje se odnose na postojeći slučaj. Pacijentu se njegove asocijacije čine isto što i besmisleni slogovi: one su čista verbalizacija. Iz ovih reči, međutim, terapeut postaje svestan pacijenta, a ova svesnost se formuliše u rečenice koje on govori sam sebi, koje potvrđuju postojeći slučaj i koje su istina. Ipak u ovom kontekstu, iste rečenice, prenete pacijentu, više nisu istinite – niti su istinite za pacijenta, a sada više ni za terapeuta: one nisu istinite zato što ne funkcionišu, nemaju vrednost dokaza, one su tek puke apstrakcije. Za jednog logičara se ovaj faktor, terapeutova zainteresovanost ili pacijentova nezainteresovanost, prihvatanje ili odbacivanje pretpostavki o nečijoj stvarnosti, može činiti irelevantnim; on bi rekao da je to samo “psihološko” pitanje, bitno u terapeutskom, ali beznačajno u logičkom smislu, da li ili ne pacijent shvata istinu tumačenja ili na kom nivou je shvata. Međutim, radije ćemo ovo reči na sledeći način: ovdašnji “postojeći slučaj” je iako potencijal, tek samo apstrakcija; a da li postoji jedna stvarnost ili potpuno neka druga stvarnost o kojoj se može saznati “istina”, zavisi od reči koje se koriste u formulaciji, od zainteresovanosti i stava sa kojim se ona spoznaje. Za logičara koji se obučavao u oblasti fizike, “ispravna” upotreba reči, govor koji ima najviše smisla kada se priča o “stvarnosti”, odlikuje se oskudnim rečnikom simbola stvari, analitičkom sintaksom koja izražava neki kompleks putem povezivanja, kao i odsustvom strastvenog tona; i on bi reformisao jezik u ovom pravcu (npr. u pravcu osnovnog engleskog). Međutim, za psihologa koji je zainteresovan za bezosećajnost našeg doba, ispravan govor ima upravo suprotne odlike: on je pun strastvenih tonova dečjeg govora, njegove reči su kompleksne, funkcionalne strukture, kao što su reči primitivnih naroda, a njegova sintaksa je poezija.

6. Filozofija jezičke reforme

79

Ako se uzmu u obzir savremene epidemije simboličnih društvenih institucija umesto zajednica i verbalizacije umesto iskustva, moglo bi se reći da je bilo brojnih pokušaja da se reformiše jezik, retoričkom analizom i logičkom analizom. Predočeni su osnovni retorički motivi govornika, koji su empirijskim kriticizmom, praznim stereotipima i apstrakcijama mereni i obezvređeni u odnosu na standarde konkretnih stvari i ponašanja. U svrhu našeg izlaganja ove filozofije dobrog jezika mogli bi ukratko nazvati “empirijske”, “operacionalne” i “instrumentalne”. Empirijski jezik dobru upotrebu reči svodi na znakove koji označavaju objekte percepcije ili fenomene koji se mogu posmatrati ili objekte kojima je lako manipulisati i jednostavna ponašanja. (Najviši nivo konkretnosti je generalno pripisan neživim “fizičkim” objektima, ali ovo je metafizička predrasuda; Ogist Kont * je, na primer, smatrao da društveni odnosi i institucije nude najkonkretnije protokole.) Reči koje označavaju stvari su tada sintetizovane jednostavnom logikom kombinovanja. Operacionalni jezik glavni naglasak stavlja na manipulaciju stvari, pre nego na same stvari. Ovo makar nudi senzorno-motorno jedinstvo kao osnovu. Instrumentalni jezik zahteva da osnovna jedinstva uključuju takođe i namere, prema tome, motive i retoričke stavove govora. Postoji dakle serija koja sve više i više uključuje faktore kontakta; ipak nijedan ovakav analitički jezik ne može da dostigne govor koji omogućava kontakt, zato što takav govor delimično kreira stvarnost, a kreativna upotreba reči plastično uništava i preoblikuje reči: ne može se napraviti spisak osnovnih reči samo iz stvari, neverbalnog ponašanja ili namera. Kontakt obuhvata orijentaciju,

______

* Kont, Ogist (Auguste Comte, 1798-1857), francuski filozof i sociolog koji je razvio teoriju progresa čovečanstva. Jedan od osnivača sociologije kao pozitivističke nauke. Enciklopedija Larousse, Vuk Karadžić, Beograd (prim.prev.).

manipulaciju i osećanje – a osećanje se verbalno javlja posebno u ritmu, tonu, izboru i iskrivljenju reči i sintakse. Norme i protokoli dobrog govora se ne mogu svoditi na jednostavne konkretne stvari i nagone – oni nisu dovoljno konkretni; oni su dati u konkretnim i često veoma složenim celovitim strukturama. Reći ćemo ovo otvoreno, lingvistička reforma – isceljenje praznih simbola i verbalizacije – moguća je samo saznavanjem strukture poezije i ljudskog pisma i konačno pisanjem poezije i stvaranjem običnog govora poetskim. Stvar zadobija filozofski značaj daleko izvan lingvističke reforme. Postoji neprekidna potraga, upravo među empiristima i instrumentalistima, za “naturalističkom etikom”, čije norme ne bi bile izvan tekućeg procesa. Ali, ako se kriterijumi ispravnog jezika biraju tako da osećajni i kreativni aspekti govora ne pružaju “smisao”, već su “samo subjektivni”, tada ovakva etika u principu nije moguća, jer nijedna procena ne treba da bude logički zasnovana. S druge strane, kada bi se shvatilo – kao što treba da bude očigledno – da osećanja nisu izolovani impulsi, već strukturisani dokazi stvarnosti, odnosno interakcije u polju organizam/sredina, za koje ne postoje drugi direktni dokazi osim osećanja; i

80

dalje, kada bi se shvatilo da je složeno kreativno dostignuće čak jači dokaz stvarnosti, tada bi se mogla stvoriti takva jezička pravila kojima bi svaki govor koji omogućava kontakt, imao smisla i tada bi procena bila logički zasnovana.

VIII ANTISOCIJALNO I AGRESIJA

1. Socijalno i antisocijalno

Nije bilo lako pokazati da su socijalni faktori od suštinskog značaja za formiranje ličnosti i da se bez njih organizam ne bi mogao uopšte nazvati ličnošću. U nekoliko narednih poglavlja raspravljaćemo o “Društvu” u uobičajenom smislu, o odnosima i institucijama ljudi. Na ovaj način možemo govoriti o konfliktu između pojedinca i društva i određeno ponašanje nazvati “antisocijalnim”. Naravno da bi na isti način određene običaje i institucije društva mogli nazvati “antipersonalnim”.

Osnovna društvena priroda organizma i formiranje ličnosti –vaspitanje i zavisnost, komunikacija, imitacija i učenje, izbor ljubavnog partnera i druženje, snažna osećanja simpatije i antipatije, uzajamna pomoć i izvesna rivalstva – sve ovo je krajnje konzervativno, može biti potisnuto, ali je neiskorenjivo. Besmisleno je govoriti da organizam poseduje nagone koji su “antisocijalni” u smislu da su u suprotnosti sa njegovom društvenom prirodom, jer bi to predstavljalo konzerviranu unutrašnju kontradikciju; ona ne može biti konzervirana. No, pre bi mogli reći da postoje teškoće u individualnom razvoju, odrastanju, potpunom ostvarenju ljudske prirode. Ljudsko društvo je, međutim, u znatnoj meri artefakt, kao što su i same verbalne ličnosti. Ono se u svakom pogledu neprestano menja; zapravo, iniciranje

81

društvenih promena, stvaranje institucionalizovanih artefakta, verovatno čini deo osnovne konzervativne društvene prirode, koja je potisnuta u svakom društvu koje posmatramo. U ovom smislu, neko individualno ponašanje je u značajnoj meri “antisocijalno”, ako je usmereno ka uništavanju nečega u vezi običaja, institucija ili ličnosti koje postoje u određenom vremenu i prostoru. U okviru terapije korisno je pretpostaviti da je delinkventno ponašanje neke osobe, koje je kontradiktorno njenoj društvenoj prirodi, promenljivo i da će delinkventni aspekti nestati potonjom integracijom. Međutim, u pogledu delinkventnog ponašanja koje je samo antisocijalno, koje prkosi društvenom artefaktu, uvek se postavlja pitanje zar neće putem dalje integracije ono možda postati još izrazitije i zar čovek neće umesto da se trudi da se prilagodi društvu, društvo prilagođavati sebi.

2. Promene u antisocijalnom

Prilikom razmatranja antisocijalnog, prvo je potrebno da razdvojimo ono što neurotičar smatra antisocijalnim, od onoga što je antisocijalno.

Bojimo se da je antisocijalan svaki nagon ili cilj koji imamo, ali koji odbijamo da prihvatimo kao nešto svoje, koji držimo u nesvesnom ili ga projektujemo na druge. Očigledno da je razlog ovome to što smo ga inhibirali i sklonili iz svesnosti, što ga ne možemo povezati sa prihvatljivom slikom o sebi, koja se sastoji od imitacija, odnosno identifikacija sa onim autoritetima koji su činili naše prvobitno društveno okruženje. I naravno, ako ovaj nagon oslobodimo i prihvatimo ga kao deo sebe, onda on izgleda u znatno manjoj meri antisocijalan; iznenada shvatamo da on nije ništa neobično i da je manje-više prihvaćen u našem društvu odraslih ljudi – a destruktivan intenzitet koji smo mu pripisivali je slabiji, nego što smo strepeli. Ispostavlja se da je impuls koga smo nejasno doživljavali kao nešto užasno ili ubistveno, samo jednostavna želja da nešto izbegnemo ili odbacimo, a nikoga se ne tiče da li mi to radimo ili ne. Ali sam čin potiskivanja je (a) stvorio ideju o neprekidnoj pretnji, (b) te prikrio svoj ograničen cilj i naveo nas da ne razumemo društvenu stvarnost, (c) koju je obojio jezivom bojom zabranjenog i (d) stvorio ideju o destruktivnosti, jer je potiskivanje čin agresivnosti uperen protiv selfa, a ova agresija se pripisuje nagonu. (Navešćemo jedan klasičan primer: Frojd je 1895. god. smatrao da je masturbacija uzrok neurastenije; kasnije je otkrio da je ono što uzrokuje neurasteniju zapravo bila masturbacija praćena osećajem krivice, pokušaj da se potisne masturbacija i inhibira orgastičko zadovoljstvo. Tako da je sam strah od štete, pogrešno medicinsko podsticanje seksualnog tabua, ono što je prouzrokovalo štetu.) Od vremena kada je Frojd prvi put pisao o tome, “sadržaji ida” su postali pitomiji i manje zastrašujući. Verovatno da se on sada ne bi osećao pozvanim da koristi hvalisav moto:

Flectere si nequeo Superos, Acheronta movebo *

- što bi bila šteta. Međutim, neurotična procena je takođe ispravna. Teoretičari su otišli predaleko

dokazujući kako su bazični nagoni “dobri” i “socijalni”; oni su se tako puno trudili

82

da budu na strani anđela. Ono što se dogodilo jeste da je u poslednjih pedeset godina došlo do velike revolucije u društvenim običajima i proceni, tako da se mnoge stvari koje su smatrane poročnim, više ne smatraju. Ne radi se o tome da se određeno ponašanje sada vidi kao prihvatljivo, zato što se veruje da je ono dobro, društveno opravdano ili bezazleno, već se ono sada smatra dobrim itd. zato što je sada postalo prihvaćen deo slike čovečanstva. Čovek ne teži da bude dobar, dobro je ono čemu je ljudski težiti. Reći ćemo ovo na drugi način, određeni “sadržaji ida” su bili zastrašujući ne samo zato što ih je potiskivanje učinilo takvim, iz četiri gore pomenuta razloga, već takođe i zbog toga što su (e) oni sadržavali ostatak koji je zaista bio destruktivan za tadašnje društvene norme, koji je bio pravo iskušenje ili porok – a stvarni društveni pritisak, prenošen preko ranih autoriteta, je bilo ono što je vodilo do neurotičnog potiskivanja.

Međutim, tamo gde je neko potisnuto iskušenje bilo prilično univerzalno prisutno, kada se otkrije da se radi o nečemu običnom i nekako prihvatljivom,

______

* “Ako ne mogu dirnuti višnje bogove, ganuću Aheront” (Vergilije, Enejida, VII). Aheront – u grčkoj mitologiji, jedna od reka u Donjem svetu, koje duše umrlih treba da savladaju pre

ulaska u Hadovo carstvo (prim.prev.)

tada ono izbija na videlo neverovatnom brzinom; postajući javno i više-manje zadovoljeno, ono gubi svoje zastrašujuće aspekte; i u jednoj generaciji dolazi do promene društvene norme. Zaista je zadivljujuće na koji način društvo

jednoglasno dolazi do nove slike o sebi u celini; očekivalo bi se da neki delovi moralnog kodeksa budu uporno konzervativni (ali naravno, dolazi do saradnje svih vrsta društvenih faktora: promena u ekonomiji, urbanizam, međunarodna komunikacija, viši životni standard itd.). Čovek će shvatiti ozbiljnost neke promene samo ako ode u neku vrlo konzervativnu zajednicu u provinciji ili ako prelista priručnik za vaspitanje dece iz 1891.god. ili esej “Hrišćanstvo i teatar”. A ono što je od kapitalnog značaja je sledeće: raniji stav nije obavezno šokantan, preteran, niti naročito neuk; biće pre da je on trezven, dobro razmotren sud o tome šta je nekorisno ili destruktivno, što mi danas smatramo korisnim i zdravim. Na primer, nekada je bilo savršeno jasno da je strogo navikavanje deteta na vršenje nužde koristan način za formiranje jakog karaktera; ovaj stav svakako nije odraz neukosti, već je verovatno tačan. Ali oni su govorili “zbog toga radi tako”; a mi kažemo, “zbog toga nemoj da radiš tako”. Jedan razlog za promenu, na primer, jeste da bi, na današnjem nivou ekonomije i tehnologije, raniji standardi povezanosti, pregalaštva i dužnosti bili društveno štetni.

Frojd je ozbiljno shvatao ovaj neprijateljski ostatak, koji je u stvari bio društveno destruktivan. On je uporno upozoravao na društveni otpor koji je postojao prema psihoanalizi. Ako naši savremeni stručnjaci koji se bave mentalnom higijenom otkriju da je ono što su oni dopustili da se oslobodi, sigurno dobro i da nije antisocijalno, te stoga ne treba da se suočavaju sa otporom liberalnih i tolernatnih ljudi, onda se radi jednostavno o tome da oni biju bitku koja je već uglavnom dobijena i zaokupljeni su, nesumnjivo s razlogom, završavanjem posla. Ali

83

agresivna psihoterapija je neizbežno društveni rizik. Ovo treba da bude očigledno, jer društveni pritisci ne deformišu organizmičku samoregulaciju koja je “dobra” i “nije antisocijalna”, kada je ispravno shvaćena i opisana prihvatljivim rečima; društvo zabranjuje ono što je za njega destruktivno. Tada ne postoji semantička greška, već pravi konflikt.

3. Neravnomerni napredak i reakcija društva

Razmotrićemo dve krajnje spektakularne promene običaja do kojih je nedavno došlo i u kojima je psihoanaliza imala vodeću ulogu: afirmativan stav u odnosu na seksualno zadovoljstvo i permisivan stav u pogledu vaspitanja dece. Ove promene su danas toliko rasprostranjene da bi trebalo da budu kumulativne; to jest, trebalo bi da se generalno ostvaruje dovoljno stvarnog zadovoljstva i samoregulacije (u određenim sferama) koji bi ublažili opšte ogorčenje i projektovanje bauka; time bi tabui bili sve manje nametani, što bi vodilo do još većeg zadovoljstva i samoregulacije, i tako dalje. Naročito kad su u pitanju deca, dozvola da se sisa palac, više samoregulatvnih standarda u vezi ishrane, dozvola masturbacije i slabljenje pravila u navikavanju vršenja nužde, priznavanje potrebe za fizičkim kontaktom i sisanjem, ukidanje telesnog kažnjavanja, sve ovo treba da pokaže plodove zadovoljstva odgajanja nove generacije. Ali razmotrićemo detaljnije ovu situaciju.

Ovde imamo zanimljiv primer neravnomernog razvoja, napredak u nekim oblastima u pravcu samoregulacije, dok se istovremeno održava ili čak povećava neurotična promišljenost u drugim oblastima. Možemo videti kako se društvo prilagođava da bi dostiglo novu ravnotežu u neravnomernom razvoju, kako sprečava revolucionarni dinamizam, koji je skriven u svakoj novoj slobodi – jer nije neočekivano da se u svakoj slobodi oslobodja energija, što vodi u još žešću borbu. Društvo čini napor da izoluje, izdvoji i učini neškodljivom “pretnju iznutra”.

Stoga, povećanje razmera potpuno neobuzdane seksualnosti bilo je propraćeno smanjenjem uzbuđenja i dubine zadovoljstva. Šta ovo znači? Verovalo se da je seksualno lišavanje neophodno za nagomilavanje napetosti; ali organizmička samoregulacija trebalo bi da bude dovoljna da odredi vreme nagona i pražnjenja bez spoljnih intervencija. Kaže se da pomodarstvo i “preterano prepuštanje zadovoljstvu” pojeftinjuju seksualno zadovoljstvo; ovo je tačno, ali kada bi bilo više zadovoljstva, više kontakta i ljubavi, prepuštanje zadovoljstvu bi bilo manje kompulzivno i automatsko; a pitanje koje mi postavljamao je zašto postoji manje zadovoljstva, itd? Bilo bi mudrije da se ova specifična de-senzitizacija posmatra kao slična po vrsti drugim desenzitizacijama nepostojanja kontakta i ljubavi, koji su sada poprimili razmere epidemije. One su posledica anksioznosti i šoka. U neravnomernom razvoju, oslobođena seksualnost stoji naspram blokade onoga što nije osobođeno; pobuđena je anksioznost; činovi se odigravaju, ali značenje i osećanja su zakočeni. Pošto nisu do kraja završeni, činovi se ponavljaju. Anksioznost i nedostatak zadovoljstva stvaraju osećaj krivice. I tako dalje.

Glavna blokada, koju ćemo ukratko razmotriti, jeste inhibicija agresije. Ovo je ionako očigledno iz činjenice da se komercijalna eksploatacija seksualnosti, u filmovima,

84

romanima, stripovima itd. (kao što je demonstrirao Legman-Keith), koncentriše na sadizam i ubistvo. (Stil ove vrste komercijalizovanog sna je uvek nepogrešiv pokazatelj stvarnih zbivanja, zato što nema drugog kriterijuma, već da se udovolji potražnji i da se prodaje.)

Paradoksalno je da je glavni društveni način za izolaciju seksualnosti zapravo zdrav, trezven naučni stav o seksualnom obrazovanju od strane edukatora i progresivnih roditelja. Ovaj stav steriliše seksualnost i utiče da ono što je po svojoj prirodi hirovito, iracionalno i psihološki eksplozivno (iako organski samoograničavajuće), postane zvanično, autoritativno i gotovo obavezno. Nema sumnje da je seksualnost organski periodična, ali čovek ne može da voli po recepturi. Upravo je protiv ovakve izolacije Rank upozoravao kada je rekao da je mesto na kome se uče životne istine ulica, gde se njihova misterija poštuje, ali i bogohuli – pošto su samo pravi vernici, bogohulnici. Sada smo naučili da je seksualnost divna i ekstatična, a ne “prljava”; ali naravno da je ona bukvalno prljava, inter urinas et feces; a podučavanje o njenoj ekstatičnosti (umesto da se dopusti da nas situacija iznenadi), kod većine ljudi koji blokiraju agresiju i koji se stoga ne mogu prepustiti niti savladati otpor u drugima, može samo da izazove razočarenje i da ih navede da se upitaju: “Šta, zar je to sve?” Daleko je bolje, dozvoljavajući sve, ne reći uopšte ništa. Ali, takozvani zdrav stav koji preobraća činjenicu života u higijensku praksu, jeste vid kontrole i podele.

Naravno da su pioniri seksualnog obrazovanja bili ravolicionarni; oni su se posvetili poništavanju savremenih potiskivanja i razotkrivanju licemerja; stoga su se lukavo dočepali svih dobrih i anđeoskih reči. Ali ove iste reči su sada novi tabu – “seks je divan, zato pazi da bude čist” – one su društvena odbrana, koja deluje iz pozadine. Ovo je razlog zašto se čini da lišavanje i zabranjeno vode intenzivnijem seksualnom uzbuđenju; ne radi se o tome da su organizmu potrebna ova spoljna pomagala, već ona, u blokiranom organizmu, sprečavaju podelu i otvaraju put ka ogorčenosti, besu i nesvesnoj agresiji protiv autoriteta i, na veoma dubokom nivou, očajničkom rizikovanju selfa. Jer verovatno da u trenutku kad prkosi tabuu, izazivajući time fatalnu opasnost, čovek doživljava bljesak spontane radosti.

Permisivni stav u vaspitanju dece je prigodna studija neravnomernog razvoja i društvene protivodbrane; samo komični genije kao što je bio Aristofan mogao bi zaista da shvati značaj ovoga. Razmislite jednostavno o tome da je, s jedne strane, naša generacija naučila da oslobodi veliki deo dečjeg bučnog divljaštva; a sa druge strane pooštrili smo disciplinski poredak u našem celokupnom fizičkom i društvenom okruženju. U velikim gradovima postoji minimalno stambeno zbrinjavanje – ali su tu čista igrališta na koja nijedan dečak koji drži do sebe, ne bi ni mrtav išao. Prirodno da se roditelji osećaju pritešnjenim negde između. Zapanjujuće precenjivanje dece u našoj kulturi, koje bi zbunilo i stare Grke i renesansnu gospodu, nije ništa nego reakcija na potiskivanje spontanosti odraslih (uključujući spontani nagon da podave sopstvenu decu). Takođe, mi smo preplavljeni sopstvenom inferiornošću i identifikujemo se sa decom, pokušavajući da zaštitimo njihovu urođenu snagu. Zatim kako deca rastu, ona moraju sve više i više da se svesno prilagođavaju civilizaciji nauke, tehnike i svemoćne vlasti. Tako da period zavisnosti, po pravilu postaje sve duži i duži. Deci je dopuštena sva

85

sloboda, osim one suštinske, da im se dozvoli da odrastu i pokažu ekonomsku i domaćinsku inicijativu. Ona nikako da završe svoje školovanje.

Kontradiktorna podela je očigledna: u progresivnim porodicama i školama ohrabruju se samoregulacija, živahna radoznalost, učenje kroz praksu, demokratska sloboda. A sve ovo se brižljivo onemogućava kada je u pitanju prostorno planiranje, zarađivanje za život, osnivanje porodice, upravljanje državom. Vremenom se odvija dugoročno prilagođavanje, nema nekih snažnih frustracija, koje bi mogle pobuditi duboko ukorenjeno buntovništvo, već je samo prisutan uporan pritisak preoblikovanja, kojim se stvaraju dobri, zdravi građani, koji rano doživljavaju nervne slomove i koji se žale da ih je “život mimoišao”. A drugi ishod bi bio, kao što ćemo videti, da se započne dobar, pristojan, uredan i beskrajno destruktivan rat.

Sama istorija psihoanalize je proučavanje načina na koji se nešto može učiniti bezopasnim putem pristojnosti. To je savršena ilustracija Maks Veberovog (Max Weber) zakona birokratizacije proročkog. Ali ovaj zakon nije neizbežan; on je posledica neravnomernog razvoja i prateće anksioznosti, potrebe celine da se prilagodi novoj sili, kao i da tu silu prilagodi sebi. Šta psihoterapija mora da uradi da bi sprečila ovu birokratizovanu pristojnost? Jednostavno, da izvrši pritisak na sledeći otpor koji se pojavi.

4. Antisocijalno se smatra agresivnim

Najistaknutije strastvene karakteristike naše epohe jesu nasilje i krotkost. Postoje državni neprijatelji i vode se državni ratovi neverovatni po obimu, intenzitetu i atmosferi terora; a istovremeno su prisutni neprimerena građanska poslušnost i gotovo potpuno potiskivanje ličnog izražavanja, čije su posledice gubitak kontakta, neprijateljstvo upereno protiv selfa i somatski simptomi potisnutog besa (čirevi, propadanje zuba itd.). U Frojdovom vremenu i okruženju, lišavanje i ogorčenje po pitanju zadovoljstva i životnog standarda u znatnoj meri su uticali na klimu snažnih osećanja. Danas se u Americi opšti životni standard nalazi na visokom nivou, a seksualnost nije toliko osujećena, koliko je nezadovoljavajuća. Na površini, neuroza ima veze sa izolacijom i inferiornošću; ali to je bezopasnije s obzirom da se oni uglavnom doživljavaju; običaji su u sve većoj meri obeleženi atmosferom nadmetanja i žudnjom za društvenom pripadnošću. U osnovi ovoga nalazi se inhibirana mržnja prema drugima i prema sebi. Duboka neuroza, koja je izgleda zamaskirana snovima kao što su komične knjige i inostrana politika, ogleda se u retroflektovanoj i projektovanoj agresiji. Grupa nagona i perverzija koji se nazivaju agresivnim – nihilizam, razaranje, ubijanje, ratobornost, inicijativa, lov, sadomazohizam, osvajanje i dominacija –danas se doživljavaju kao antisocijalni nagoni par excellence. “Ali!”, mogu se čuti primedbe, “očigledno je da su oni antisocijalni i pogubni za društveni poredak!” Činjenica da se društveno odbacivanje raznih vrsta agresija uopšte ne osoporava, može se shvatiti kao prima facie dokaz da sledeći korak koje bi društvo trebalo načiniti u pravcu zadovoljavajućih normi, mora biti analiza i oslobađanje agresije *.

86

______

* Promena u antisocijalnom od Frojdovog doba takođe se ogleda u promeni psihoterapijskog metoda od analize simptoma do analize karaktera i dalje. Ovo delimično ukazuje na poboljšanje tehnike, a delimično na prihvatanje različitih vrsta slučajeva. Simptomi su prvobitno bili “neurastenični”; oni su bili, kako je Frojd rekao (oko 1895.g.), direktan rezultat seksualne frustracije; psihogeni simptomi su bili transparentni seksualni činovi. (Lekari ukazuju na nestanak slučajeva ozbiljne histerije.) Čini se da sada ovakvo direktno seksualno trovanje nije toliko uobičajeno; na primer, ima mnogo više masturbacije bez preplavljujuće krivice. U neurozi karaktera, seksualna blokada se ne povezuje sa pražnjenjem, već nekako sa činom, te uglavnom sa kontaktom i osećanjem. Tako je izmenjen terapeutski stav: raniji ortodoksni metod je bio nekako zavodljiv (što nije u redu), dok je analiza karaktera borbena.

5. Uništavanje i razaranje Stav i postupci koji se nazivaju “agresivnim” čine grupaciju suštinski različitih funkcija kontakta, koje su obično dinamički međusobno povezane u akciji, te tako dobijaju zajednički naziv. Pokušaćemo makar da pokažemo da su uništavanje, razaranje i bes od suštinskog značaja za rast u polju organizam /sredina; ako se radi o razumnim objektima, onda su oni uvek “zdravi” i u svakom slučaju se ne mogu umanjiti, a da ne dođe do gubitka značajnih aspekata ličnosti, naročito, samopouzdanja, osećanja i kreativnosti. Druge vrste agresija, kao što su sadomazohizam, osvajanje, dominacija i samoubistvo, protumačićemo kao neurotične derivate. Najčešće, međutim, totalna mešavina nije ispravno analizirana i previše je “svedena” en bloc. (Neiskorenjivi faktori su zauzvrat potisnuti.) Na početku ćemo napraviti razliku između uništavanja i razaranja. Uništavanje znači pretvaranje u ništa; odbacivanje objekta i njegovo brisanje iz postojanja. Geštalt se završava bez objekta. Razaranje (destrukturisanje) je rušenje celine u fragmente, kako bi se oni kao delovi asimilovali u novu celinu. Prvenstveno, uništavanje je odbrambeni odgovor na bol, telesni napad ili opasnost. Izbegavanjem i bežanjem, živo biće se povlači iz ugrožavajućeg polja; ubijanjem, “hladnokrvno” se uklanja ugrožavajući objekat iz polja. U ponašanju, ovo se ogleda u čvrstom stiskanju usana i okretanju glave, u razbijanju i šutiranju. Odbrambeni odgovor je “hladnokrvan”, jer nijedan apetit nije uključen (pretnja dolazi spolja). Postojanje objekta je bolno, ali ni njegovo nepostojanje nije prijatno, jer se ne doživljava da upotpunjuje polje; prijatnost koja se ponekad javlja ukazuje na ulazak u stanje u kome se stegnutost opušta: uzdah olakšanja, graške znoja itd. Kada ni beg ni otklanjanje nisu mogući, organizam može da pribegne isključivanju svesnosti, povlačenju iz kontakta, skretanju pogleda, stezanju zuba. Ovi mehanizmi postaju vrlo važni kada okolnosti zahtevaju suprotan odgovor prema “istom” objektu (tačnije, prema različitim osobinama koje postoje u istom objektu): naročito kada potreba ili želja iziskuje postojanje objekta koji je takođe

87

bolan i opasan. Čovek je onda primoran da nešto poseduje bez spontanog uživanja, da grli bez kontakta. Ovo je često neizbežna sudbina dece, kao i odraslih. Analizom je potrebno tačno razjasniti koje svojstvo objekta je potrebno, a koje treba odbaciti, kako bi se konflikt razotkrio i donela odluka ili prošlo kroz patnju. Naprotiv, razaranje je funkcija apetita. Svaki organizam u polju raste unošenjem, varenjem i asimilacijom nove materije, a ovo zahteva razaranje postojeće forme u elemente, koji se mogu asimilovati, bilo da je to hrana, predavanje, očev uticaj, razlika između sopstvenih i partnerovih kućnih navika. Nova materija mora biti prihvaćena samo u skladu sa svojom ulogom u novom spontanom funkcionisanju. Ako se prethodna forma potpuno ne razori i ne svari, tada se umesto asimilacije, javlja ili introjekcija ili se stvaraju oblasti bez kontakta. Introjekt može da ima dvojaku sudbinu: on je ili bolna, strana materija u telu, koja se povraća nazad (kao vrsta uništenja); ili se self delimično identifikuje sa introjektom, potiskuje bol, teži da uništi deo sebe – ali pošto je ono što je odbačeno neiskorenjivo, tu nastaje trajni klinč, neurotični rascep. Destruktivan apetit je topao i prijatan. Prilazi se, poseže se s iskeženim zubima kako bi se ugrabilo i dok se žvaće, luči se pljuvačka. Ovakav stav se naravno smatra surovim, naročito ako se radi o ubijanju u bukvalnom ili fugurativnom smislu. Odbijanjem da počini razaranje, self ili može introjektovati ili potpuno inhibirati svoj apetit (odričući se tako određenih aspekata iskustva). Introjektovanje je odgovor posebno povezan sa porodičnim nasleđem i društvenom prošlošću; budući da je nasilno hranjen, a ne u skladu sa sopstvenom potrebom i vremenom, self introjektuje roditelje i kulturu, a da ih ne može ni uništiti niti asimilovati. Postoje višestruke delimične identifikacije; ovo uništava samopouzdanje i u krajnjem slučaju, prošlost uništava sadašnjost. Ako se apetit inhibira putem osećaja mučnine ili straha od griženja i žvakanja, dolazi do gubitka emocija. S druge strane, toplo, prijatno (i ljuto) razaranje postojećih formi u ličnim odnosima, često dovodi do uzajamne koristi i ljubavi, kao što se dešava prilikom zavođenja i defloracije stidljive device ili u slamanju predrasuda među prijateljima. Jer ako mislimo da bi zajednica dve osobe trebalo da bude krajnje korisna za oboje, onda je destrukcija nekompatibilnih postojećih formi koje su doneli sa sobom, pokret ka njihovim suštinskim selfovima – koji bi se ostvarili u budućoj novoj figuri; u ovom oslobađanju onog suštinskog, vezana energija se otpušta i prenosi se na oslobađajući činilac kao što je ljubav. Proces uzajamnog razaranja je verovatno krunski svedok duboke kompatibilnosti. Naša nespremnost da rizikujemo je očigledno strah da ako ovo izgubimo, onda nećemo imati ništa; više volimo lošu hranu nego nikakvu; navikli smo se na oskudicu i gladovanje.

6. Inicijativa i bes

Agresija predstavlja “korak prema” objektu želje ili neprijateljstva. Prelazak impulsa u pokret jeste inicijativa: prihvatanje impulsa kao sopstvenog i prihvatanje motornog izvršenja kao sopstvenog. Očigledno je da inicijativa može biti ugušena potiskivanjem celog apetita, kao što je gore opisano. Ali ono što je verovatno karakterističnije za savremeno doba jeste disocijacija apetita od

88

motornog odgovora, tako da se on manifestuje samo kao pričljivo planiranje ili vrsta snoviđenja. Stiče se utisak da su ljudi odustajanjem od lova i borbe potpuno prestali da se kreću; pokreti na atletskim igrama nisu povezani sa organskim potrebama, kretanja industrije nisu pokreti čoveka.

Dečja izjava “Kada porastem, radiću to i to” ukazuje na njegovu inicijativu, njegovu imitativnu pretpostavku ponašanja, kojim će ostvariti želju, još uvek nejasnu sve dok se ne odigra. Kada to odrasla osoba ponovi, neostvarena želja istrajava, ali je inicijativa nestala. Šta se dogodilo u međuvremenu? Stvar je u tome da su u našoj ekonomiji, politici i obrazovanju takozvani ciljevi toliko strani, a načini njihovog dostizanja previše komplikovani, da to nije dovoljno za uspeh. Sve je priprema, a ništa ostvarenje i zadovoljenje. Krajnji ishod je da se problemi ne mogu rešiti, niti asimilovati. Sistem obrazovanja rezultira u brojnim neasimilovanim introjektima. Posle izvesnog vremena self gubi pouzdanje u svoje sopstvene apetite. Pojavljuje se nedostatak vere, jer vera je znanje koje je iznad svesnosti, da se, ako neko zakorači, pod nogama nalazi čvrsto tlo: ne dvoumeći se, čovek se prepušta aktivnosti, verujući da će pozadina obezbediti sredstva. Konačno, odustaje se od pokušaja da se nešto asimiluje i javljaju se zbunjenost i mučnina. U isto vreme kada se inicijativa gubi u zbunjenosti, u težnji ka preteškom cilju, ona je direktno obeshrabrena i u dostizanju jednostavnog cilja, kao kad se dete udari zato što je “napredno”. Strah dovodi do odustajanje od nagona. Sve u svemu, nagoni se svode na niži nivo, inicijativa se gubi, a zavisnost raste: da se bude nahranjen i zbrinut, a da se ne razume na koji način, a ovo vodi ka neprekidnoj nesigurnosti i inferiornosti. Pretpostavimo, međutim, da je apetit jak i da je usmeren prema cilju, tada nailazi na prepreku i biva osujećen: napetost raste, a bes ključa. Bes sadrži tri agresivne komponente, razaranje, uništavanje i inicijativu. Toplina besa potiče od samog apetita i inicijative.U početku prepreka se vidi samo kao deo postojeće forme koja treba biti razorena i na nju se nasrće sa prijatnom vrelinom. Ali ako frustrirajuća priroda prepreke postane očigledna, tekuća napetost angažovanog selfa postaje bolna, a toplom destruktivnom apetitu priključuje se hladnokrvna potreba za uništavanjem. U ekstremnim slučajevima apetit (pokret ka cilju) je potpuno transcendiran i dolazi do izliva svirepe jarosti. Ova jarost (ubistvenost) razlikuje se od jednostavnog uništavanja (potrebe da stvar ne postoji u polju) po otvorenoj angažovanosti selfa; osoba je već posvećena situaciji, a ne želi samo da je otkloni; ubistvenost nije samo jednostavna odbrana, zato što je osoba već angažovana i ne može samo da izbegava nešto. Tako se razbesni čovek koga neko udari. Uopšteno govoreći, bes je saosećajna strast; on ujedinjuje ljude zato što je pomešan sa željom (Poznato je da je mržnja ambivalentna sa ljubavlju. Kada je prelazak želje u “čist” bes zasnovan na potiskivanju želje, onda se self potpuno angažuje u neprijateljskom napadu, a ako bi se potiskivanje iznenada otklonilo – na primer, saznanjem da je osoba jača i sigurna – želja se iznenada kristališe u ljubav.) Pokazaće se da je uobičajena formula “Frustracija vodi ka neprijateljstvu” istinita, ali suviše jednostavna, zato što propušta da pomene topao apetit u besnoj agresiji. Tada postaje teško da se razume zašto bes, dispozicija besa, i dalje traje kada je uništenje objekta efikasno postignuto smrću ili distanciranjem (npr.,

89

roditelji su mrtvi, pa ipak, dete je i dalje ljuto na njih) ili osim ovoga, zašto uništenje neprijatelja u osveti i mržnji pruža zadovoljstvo, kako to da njegovo nepostojanje ne izaziva ravnodušnost, već je hranljivo: neprijatelj ne samo da je uništen, već je razoren i asimilovan. Razlog za ovo je što je u početku frustrirajuća prepreka smatrana delom željenog cilja; dete je ljuto na mrtve roditelje zato što su oni i dalje deo nezavršene potrebe – za njega nije dovoljno samo da razume da su oni, kao prepreke, sklonjeni s puta. A žrtva osvete ili mržnje postaje deo osobe koja je progoni, ona je voljena, nesvesno. S druge strane, ono što pobuđuje tako intenzivnu krivicu u pogledu problematičnih objekata ljubavi jeste mešavina uništenja i besa; jer mi ne možemo sebi priuštiti da uništimo, da poništimo ono što nam je potrebno, čak iako nas to frustrira. Stoga taj uporan bes, objedinjujući apetit i uništenje, vodi do potpune inhibicije apetita i jeste uobičajen uzrok impotencije, inverzije itd. U slepom besu, svesnost je nekako konfuzna. U jarosti, svesnost je obično vrlo oštra, kada obustavljanjem svih telesnih apetita, ona ipak crpe živost slikovitosti odloženog apetita, dok se self suprotstavlja objektu da bi ga uništio. Kod potiskivanog, nataloženog besa, self se rasprskava pod pritiskom svojih frustriranih impulsa i zaista je zbunjujuć. U tmastom gnevu ili mržnji, self počinje da se razara u interesu svog zloćudnog cilja; on više ne vidi stvarnost, već samo svoju sopstvenu ideju.

7. Fiksacija prethodnog i sadomazohizam

Uništavanje, razaranje, inicijativa i bes su funkcije dobrog kontakta, neophodne za preživljavanje, zadovoljstvo i zaštitu svakog organizma u složenom polju. Videli smo da se one odvijaju u različitim kombinacijama i postoji verovatnoća da će biti zadovoljavajuće. Koristeći agresiju, organizam se širi, da tako kažemo, i dodiruje sredinu, bez opasnosti po sebe; inhibiranje agresije ne znači njeno iskorenjivanje, već njeno okretanje prema selfu (o čemu ćemo diskutovati u sledećem poglavlju). Bez agresije, ljubav stagnira i gubi kontakt, zato što je rasturanje način obnove. Osim toga, neprijateljska agresija je često racionalna upravo tamo gde se smatra neurotičnom: npr., neprijateljstvo može biti usmereno ka terapeutu ne zato što on predstavlja “oca”, već zato što je on opet neko ko pacijentu nameće interpretacije, koje se ne mogu asimilovati i ko mu govori da greši. Međutim, fiksacije funkcija kao što su – mržnja, osvetoljubivost, ubistvo s predumišljajem, ambicioznost, kompulzivna potraga za ljubavnikom, stalna ratobornost - nisu tako milosrdne. Zbog ovih ustaljenih strasti žrtvuju se druge funkcije selfa; one su samodestruktivne. Mrzeti nešto, podrazumeva vezivanje energije za ono što je po svojoj definiciji bolno i frustrirajuće i obično nedostaje kontakt sa promenljivom aktuelnom situacijom. Čovek je okrenut onome što mrzi i drži ga blizu. U slučajevima osvete i ubistva sa predumišljajem, postoji neprekidna goruća potreba da se uništi “osoba” čije postojanje vređa koncept o sebi; ali ako bi se ovaj koncept analizirao, otkrilo bi se da je drama unutrašnja. Tako da je većina opravdanih ljutnji usmereno protiv sopstvenog iskušenja.

90

Hladnokrvni ubica pokušava da sistematično uništi svoju sredinu, što je ravno samoubistvu: “Baš me briga za njih” znači “Baš me briga za mene”, a ovo je identifikacija sa užasnom osudom “Baš nas briga za tebe”. Ratoboran čovek napada nekoga kao što čini čovek sa apetitom, koji inicira prilaženje, onda iznenada frustrira samog sebe sopstvenim osećanjem neadekvatnosti i odbačenosti ili slično; njegov gnev raste u pravcu izvora frustracije; i on projektuje “prepreku” u bilo koji mogući ili nemogući objekat; jasno je da ovakav čovek želi da bude poražen. Uopšte govoreći (razmotrićemo ovo detaljnije u sledećem poglavlju), kada je apetit potisnut i po navici nesvestan, self odigrava fiksirano neprijateljstvo protiv sebe. Ukoliko se ova agresija drži unutra, onda se radi o lepo vaspitanom mazohisti; ukoliko on pronađe neku sliku o sebi u sredini, onda je reč o fiksiranom sadizmu. Zadovoljstvo u sadizmu se ogleda u povećanju apetita koji se osobađa tako što se popušta selfu; udariti, probosti itd. je forma u kojoj sadista željno dodiruje objekat. I objekat se voli zato što je on kao sopstveni potčinjeni self. U primarnom mazohizmu (Vilhelm Rajh) ono što se želi nije bol, već oslobađanje sputavanih instinkata. Bol je “pred-bol”, senzacija koja je po navici ugušena, koja zatim omogućava da se otkrije mnogo više osećanja*. Sve većim pojačavanjem instinktualnog uzbuđenja bez odgovarajućeg povećanja svesnosti da je to sopstveno uzbuđenje i takođe sopstvena namera da se ono ograniči, čežnja mazohiste se produbljuje. (Uzgred, čini se da bi se ova situacija mogla eksperimentalno izazvati fiziološkom terapijom kao što je Rajhova). U mazohizmu, nagoni postaju ekspanzivniji i povećavaju napetost, a ograničavanje je u skladu sa tim, pooštreno; čežnju za pražnjenjem mazohista neurotično tumači kao želju da mu se uradi nešto, da se prisili na nešto, da bude slomljen, izboden, kako bi se oslobodio unutrašnji pritisak. Mazohista voli brutalnog ljubavnika koji omogućava osnovno pražnjenje, ali se ipak identifikuje sa sopstvenim samokažnjavajućim selfom.

8. Savremeni rat je masovno samoubistvo bez krivice

Vratićemo se sada širem društvenom kontekstu i reći ćemo nešto više o vrsti nasilja koje karakteriše našu epohu. U Americi trenutno postoji kombinacija do sada nezabeleženog opšteg bogatstva i nezabeležene građanske poslušnosti. U ekonomskom i sociološkom smislu ovo povoljno utiče jedno na drugo: što je više građanskog reda, to je veća produktivnost, što je blagostanje veće, postoji manje podstreka da se uništi građanski poredak. Pod građanskim poretkom podrazumevamo ne odsustvo kriminala, već preovlađujuću bezbednost koja vlada u gradovima i selima. U poređenju sa svim drugim dobima i prostorima, više nije opasno putovati

_______

91

* Hteli bismo da koncept “pred-osećanja”, malog elementa koji oslobađa bujicu osećanja, zamenimo sa frojdijanskim konceptom “pred-zadovoljstvo”. Zato što je očigledno da “pred-bol” funkcioniše na isti način: ako čovek prignječi nožni prst, iz njega će provaliti kosmički gnev i tuga. Ili, pred-zadovoljstvo može doneti duboko osećanje koje se ne bi moglo nazvati zadovoljstvom: kao što čini utešni dodir ljubavnika kada, kao što je D.W. Grifit (Griffith) rekao, “sve suze sveta umivaju naše srce”.

u bilo koje doba dana. Gotovo da nema tuča, pobuna i naoružanih bandi. Ludaci ne lutaju ulicama; ne preti neka pošast. Bolest se brzo izoluje u bolnicama; smrt se nikad ne vidi, porođaj retko. Meso se jede, ali gradski čovek nikada ne vidi klanje životinja. Nikada ranije nije postojalo ovakvo stanje nenasilja, bezbednosti i sterilnosti. Što se tiče našeg blagostanja, potrebno je samo da istaknemo da

nijedno ekonomsko pitanje o kome se diskutuje nema veze sa životom. Sindikati ne zahtevaju hleb, već bolje plate, povoljnije radno vreme i više sigurnosti; kapitalisti zahtevaju manje kontrole i bolje uslove za ponovno ulaganje. Pojedini slučaj gladovanja predstavlja skandal u dnevnoj štampi. Manje od deset procenata ekonomije posvećuje se elementarnim životnim uslovima. Nikada ranije u istoriji nije bilo ovoliko komfora, luksuza i zabave. U psihološkom smislu cela priča je sumnjiva. Frustracija u pogledu fizičkog opstanka nije velika, ali zadovoljstvo je malo i prisutni su znaci akutne anksioznosti. Opšta zbunjenost i nesigurnost izolovanih pojedinaca u prevelikomdruštvu, uništava samopouzdanje i inicijativu, bez kojih ne može biti aktivnog uživanja. Sportovi i zabave u kojima ljudi učestvuju su pasivni i simbolični; izbori koji postoje na tržištu su pasivni i simbolični; ne postoji nešto što ljudi prave i čine sebi, a da to nije simbolično. Razmere seksualnosti su velike, ali je desenzitizacija ekstremna. Nekada se verovalo da nauka, tehnologija i novi običaji donose sa sobom doba sreće. Ova nada je sada izneverena. Svuda, ljudi su razočarani. Tada, čak i na površini, postoji razlog da se stvari zbrišu, da se razori ne ovaj ili onaj deo sistema (npr., viša klasa), već ceo sistem en bloc, zato što on ne obećava ništa novo, dokazano je da se sistem u postojećoj formi ne može asimilovati. Ljudi su ovoga čak i svesni, sa promenljivim stepenom jasnoće. Ali razmatrajući stvar dublje, u terminima koje mi razvijamo, vidimo da su ovakvi uslovi gotovo specifični za buđenje primarnog mazohizma. Postoji neprekidna stimulacija i samo delimično ublažavanje napetosti, nepodnošljivo povećanje nesvesne napetosti – nesvesne zato što ljudi ne znaju šta žele, niti kako da to dobiju, a raspoloživa sredstva su prekomerna i nesavladiva. Želja za konačnim zadovoljenjem, za orgazmom, protumačena je kao želja za potpunom samodestrukcijom. Tada je neizbežno da ovo postane javni san sveopšte katastrofe, sa razornim eksplozijama, požarima i električnim šokovima; i ljudi ujedinjuju svoje napore da ovu apokalipsu dovedu do ostvarenja. Međutim, istovremeno, sva otvorena izražavanja destruktivnosti, uništavanja, besa, ratobornosti guše se u interesu javnog poretka. Osećanje besa se takođe inhibira i čak potiskuje. Kada ih neko maltretira, ljudi se ponašaju razumno, oni su

92

tolerantni, ljubazni i saradljivi. Ali, prilika za ljutnju ima na pretek. Međutim, kada je otvorenija inicijativa ograničena u konkurentskoj atmosferi koja vlada u kancelarijama, birokratijama i fabrikama, onda se javljaju sitna trvenja, povređivanja osećanja, prevare. Male ljutnje se neprekidno akumularaju i nikad se ne prazne; velike ljutnje, koje su povezane sa velikim inicijativama, potiskuju se. Prema tome, situacije ispunjene besom projektuju se nadaleko. Ljudi imaju potrebu da pronađu velike udaljene uzroke, koji su adekvatna objašnjenja pritiska besa koji se, naravno, ne može objasniti malim frustracijama. Neophodno je imati nešto što je vredno mržnje, koja se nesvesno doživljava. Ukratko, čovek je ljut na Neprijatelja. Neprijatelj je, nepotrebno je reći, okrutan i male su šanse da ima bilo šta ljudsko u sebi; besmisleno je tretirati ga kao da je čovek. Jer moramo imati na umu, kao što pokazuje sadržaj celokupne popularne kinematografije i literature, da je američki san o ljubavi, sadomazohistički, dok vođenje ljubavi kao ponašanje nije sadomazohističko, jer bi to bilo antisocijalno i nepristojno. To je “neko drugi” ko je sadista; i svakako “neko drugi” ko je mazohista. Danas u javnom životu, kako smo rekli, postoji grupacija agresija koje su antisocijalne. Ali srećom, u ratu, one su dobre i socijalne. Tako ljudi, žudeći za sveopštom eksplozijom i katastrofom, vode rat protiv neprijatelja koji ih zaista dovode do besa i fasciniraju svojom okrutnošću i neljudskom snagom. Masovna demokratska armija je savršeno pogodna za javne potrebe. Ona pruža ličnu sigurnost koja nedostaje u javnom životu; ona nameće lični autoritet, a da ne nameće nikakav zahtev skrivenom selfu, jer, na kraju krajeva, čovek je samo jedinka u masi. Ova demokratska armija odvodi čoveka sa posla i iz doma, gde ionako nije adekvatan i gde ne doživljava veliko zadovoljstvo; i ona nečiji napor čini znatno efikasnijim u pravcu sadističke prakse i mazohističkog poraza. Ljudi posmatraju približavanje debakla. Oni slušaju racionalna upozorenja i stvaraju sve moguće vrste razumnih politika. Ali energija neophodna za beg ili otpor paralisana je ili opasnost postaje opčinjavajuća. Ljudi su željni da završe nezavršene situacije. Oni su skloni masovnom samoubistvu, ishodu koji rešava sve probleme bez osećaja lične krivice. Kontrapropaganda pacifista je više nego beskorisna, zato što ona ne rešava nijedan problem, a uvećava ličnu krivicu.

9. Kritika Frojdovog Tanatosa

U sličnim okolnostima nastala je Frojdova teorija o instinktu smrti. Ipak, okolnosti su bile manje ekstremne nego što su danas, jer je on tada još uvek mogao, zanesen teorijom libida, govoriti o konfliktu između Tanatosa i Erosa, videći Eros kao protivtežu Tanatosa. Novi običaji se tada još nisu oprobali.

Izgleda da je Frojd svoju teoriju bazirao na tri dokaza. (a) Vrsta društvenog nasilja koji smo opisali: Prvi svetski rat koji je očigledno bio suprotnost bilo kom principu života i kulture. (b) Neurotična kompulzija ponavljanja ili fiksiranja koju je on pripisao privlačnosti traume. Međutim, videli smo, da se kompulzija ponavljanja može na jednostavniji način objasniti kao pokušaj organizma da arhaičnim sredstvima završi svoju sadašnju nezavršenu situaciju, te da se svaki put

93

akumulira dovoljno organske napetosti kako bi se načinio težak napor. Ipak, u značajnom smislu, ovo ponavljanje i kruženje traume moglo bi se ispravno nazvati željom za smrću; ali ono što se želi je upravo smrt opreznog, inhibirajućeg selfa (sa svojim očiglednim sadašnjim potrebama i sredstvima), u interesu vitalnije osnovne situacije. Ono što je po pravilu neurotično protumačeno kao želja za smrću jeste želja za potpunijim životom. (c) Međutim, Frojdov najvažniji dokaz je verovatno očigledna neiskorenjivost primarnog mazohizma. Jer Frojd je otkrio da, daleko od toga da jenjavaju, upravo kada pacijenti počnu bolje da funkcionišu, njihovi snovi (i bez sumnje, Frojdovi sopstveni snovi) postaju katastrofičniji; teoretičar je tada ovim dokazom bio naveden da izvede zaključak o stanju savršenog funkcionisanja i potpunog mazohizma: tj. umreti jeste instinktualna žudnja. Ali teorijom mazohizma koju razvijamo ovaj dokaz je bolje objasniti na sledeći način: što je veće instinktualno pražnjenje, bez odgovarajućeg jačanja sposobnosti selfa da kreira nešto s novom energijom, to su tenzije u polju sve poremećenije i nasilnije. I baš kao što Rajhov fiziološki metod eksperimentalno može da pobudi ovo stanje, isti je slučaj i sa Frojdovim anamnezijskim metodom slobodnih asocijacija: dolazi do pražnjenja bez integracije. Ali pošto je Rajh bolje kontrolisao situaciju, to mu je omogućilo da nađe jednostavnije objašnjenje. Ipak kao biološka spekulacija, Frojdova teorija nije nikako zanemarljiva i mora se sama po sebi posmatrati spekulativno. Predstavićemo je u sledećoj šematskoj formi: svaki organizam, kaže teorija, teži da umanji napetost i da dostigne ravnotežu; no, vraćanjem na niži nivo strukture, on može dostići još stabilniju ravnotežu; tako da konačno, svaki organizam teži da pređe u neživo stanje. Ovo predstavlja njegov instinkt smrti i svedoči o univerzalnoj tendenciji ka entropiji. Suprotno ovome su apetiti (eros) koji teže ka sve kompleksnijim evolutivnim strukturama. Ovo je jedna značajna spekulacija. Teško ju je opovrgnuti, ako se prihvate pretpostavke i mističnost nauke 19. veka. Razlog zašto ju je odbacila većina teoretičara, uključujući mnoge ortodoksne, je uglavnom, rekli bismo, u tome što je uvredljiva, antisocijalna, a ne zato što se smatra pogrešnom. Ali ako se razmišlja, kao što je Frojd činio, o lancu uzroka, koji se sastoji od povezanih elementarnih veza koje vode ka početku, onda je to pogrešno tumačenje istorije evolucije; njime se čini aktuelnim i konkretnim ono što je apstrakcija, naime kao što su neki vidovi dokaza (npr., fosili u slojevima stena) preko kojih saznajemo o istoriji. Frojd je govorio kao da su sukcesivne kompleksnosti bile “dodate” pojedinoj operativnoj sili “života”, koju je moguće izolovati od svoje konkretne situacije; kao da je jednoćelijskom živom biću dodata duša višećelijskog živog bića itd; ili obrnuto, kao da je u kičmenjaku introjektovan anelid* itd. – tako da uspavljivanjem kao kičmenjak, životinja doživljava da se uspavljuje kao anelid, zatim kao platelmint** i konačno postaje neživa. Ali, u suštini, svaka naredna faza je nova celina, funkcioniše kao celina, sa svojim sopstvenim načinom života; ono što jedna konkretna celina želi da zaokruži, jeste njen način života; ona nije zainteresovana da stremi “opštoj ravnoteži”. Stanje molekula ili amebe nije nezavršena situacija za sisara, zato što su postojeći organski delovi koji teže svom zaokruživanju, potpuno različiti u posebnim slučajevima. Ništa ne bi bilo rešeno za organizam rešavanjem problema neke druge vrste delova.

94

______

* Anelidi (lat. Annelida) – kolo životinja beskičmenjaka koje obuhvataju prstenaste crve (npr. kišne gliste).

** Platelminti (lat. Plathelminthes) – potkolo crva sa pljosnatim telom (npr. pantljičare). Enciklopedija Larousse, Vuk Karadžić, Beograd (prim.prev.).

(Korisno je sagledati Frojdovu teoriju kao psihološki simptom: ako čovek odustane od mogućnosti sadašnjeg rešenja, on mora da isključi sadašnje potrebe; a time neke druge potrebe nižeg reda strukture postaju figura. Sadašnjim činom odustajanja omogućava se postojanje nižeg reda strukture.) Izgleda da je Frojd pogrešno razumeo prirodu “uzroka”. “Uzrok” ne postoji sam po sebi, već je princip objašnjenja nekog sadašnjeg problema. Stoga, što lanac uzroka postaje duži – delovanje u bilo kom pravcu, kao krajnji teleološki cilj ili kao primitivno genetsko poreklo - on se sve više pretvara u ništa, zato što mi tražimo uzroke da bi se orijentisali u specifičnom pojedinom problemu, u cilju promene situacije ili njenog prihvatanja. Dobar uzrok rešava problem (specifične orijentacije) i tada prestaje da nas zaokuplja. Mi postavljamo uzroke u lanac, kao u udžbenik, ne kada se bavimo aktuelnom materijom, već kada podučavamo nekoga o njoj. Na kraju, Frojdova teorija sistematski izoluje organizam iz sadašnjeg polja organizam/sredina; a takođe izoluje apstrakciju “vreme”, kao još jedan faktor. Međutim, ovo polje postoji; njegova prisutnost, njegovo tekuće vreme, sa neprekidnom događanjem novina, od suštinskog je značaja za njegovo definisanje, kao i za definisanje “organizma”. Organizam koji raste i vrsta koja se menja, moraju se posmatrati kao deo ovog uvek novog polja. Protok vremena, promene tokom vremena, nije nešto što je dodato primatu, čiji je unutrašnji princip rasta izolovan od vremenske dimenzije polja i koji se nekako prilagođava uvek novoj situaciji. Ono što predstavlja rast i vrstu vremena koju organizam ima, jer svaki naučni subjekat ima svoju sopstvenu vrstu vremena, jeste prilagođavanje uvek novoj situaciji, kojom se menja i organizam i sredina. Ono što je esencijalno za istoriju jesu novina i nepovratnost. Živo biće koje pokušava da upotpuni svoj život, neizbežno teži sopstvenom rastu. Konačno, ono ne uspeva i umire, ne zato što živo biće teži nižem redu strukture, već zato što polje kao celina ne može više da se organizuje sa tim delom u toj formi. Mi bivamo uništeni, baš kao što, rastući, mi uništavamo. Agresivni nagoni se u suštini ne razlikuju od erotskih nagona; oni predstavljaju različit stadijum rasta, bilo da se radi o selekciji, razaranju i asimilaciji ili o uživanju, apsorpciji i dostizanju ravnoteže. Te prema tome, da se vratimo na našu početnu poziciju, kada su agresivni nagoni smatraju antisocijalnim, to znači da se društvo suprotstavlja životu i promeni (i ljubavi); tada će ono ili biti razoreno životom ili će povući život u zajedničku propast, čineći tako da ljudski život razori i društvo i sebe.

I X KONFLIKT I SAMOOSVAJANJE

95

1. Konflikt i kreativna nezainteresovanost

Sada moramo nešto reći o završnici agresije: pobedi (ili porazu), osvajanju i dominaciji. Jer, u neurozi, potreba za pobedom je centralna; a s obzirom na ovu potrebu, na raspolaganju je uvek spremna žrtva, odnosno self. Neuroza se može smatrati samoosvajanjem.

Međutim, neurotična potreba za pobedom nije potreba za objektom za koji se neko bori, koristeći agresiju u otvorenom sukobu; to je potreba da se ostvari pobeda, da se bude pobednik kao takav. Ovo znači da je osoba već u znatnoj meri gubila i bivala ponižena, a da nije asimilovala gubitak, već uvek iznova pokušava da sačuva obraz ostvarujući male trijumfe. Tako da se svaki međuljudski odnos i zapravo, svako iskustvo pretvara u malu bitku, koja se vidi kao prilika za pobedu i dokazivanje junaštva. Međutim, upravo ono što se izbegava jeste važan sukob, borba za objekat koji je bitan i rizikovanje sebe u inicijativi koja može promeniti status quo. Mali, simbolični sukobi i veliki, lažni, te stoga beskrajni sukobi kao što su “Umom protiv tela”, “Ljubavlju protiv agresije”, “Zadovoljstvom protiv stvarnosti” predstavljaju načine da se izbegnu uzbudljivi sukobi, koji bi dali rešenja. Umesto toga ljudi se vezuju za sigurnost, koja je ovde shvaćena kao fiksacija pozadine, osnovne organske potrebe i navike iz prošlosti; pozadina mora ostati u pozadini. Ono što je suprotno potrebi za pobedom jeste “kreativna nezainteresovanost”. Kasnije ćemo pokušati da opišemo ovaj jedinstven stav spontanog selfa (10. poglavlje). Prihvatanjem sopstvenog interesa, objekta kao i korišćenjem agresije, čoveka koji je kreativno nepristrasan uzbuđuje sukob i on raste kroz njega, pobeđujući ili gubeći; on nije vezan za ono što može biti izgubljeno, zato što zna da se menja i već se identifikuje sa onim što će postati. Ovakav stav prati emocija koja je suprotna osećaju sigurnosti, a to je vera: zaokupljen sadašnjom aktivnošću, čovek ne zaštićuje pozadinu, već crpi energiju iz nje, on veruje da će se ona pokazati adekvatnom.

2. Kritika teorije “otklanjanja unutrašnjeg konflikta”: značenje “unutrašnjeg”

Psihoanaliza je tradicionalno bila posvećena otkrivanju “unutrašnjih konflikata”, kao i njihovom “otklanjanju”. Grubo govoreći, ovo je prigodna koncepcija (kao što su i druge koncepcije: “re-edukacija emocija”); ali sada je vreme da se to detaljnije prouči.

Pretpostavlja se da “unutrašnje” ovde znači ili unutar kože organizma ili unutar psihe ili u nesvesnom; primeri su sukobi između seksualne napetosti i bola ili između instinkta i savesti ili između introjektovanih oca i majke. Suprotno ovome, ono što nije neurotično, verovatno bi bili svesni sukobi sa sredinom ili drugim ljudima. Ali posmatrano na ovaj način, razlika između “unutrašnjih konflikata” i drugih konflikata nije od značaja, jer je jasno da postoje ne-“unutrašnji” konflikti, koji se i te kako mogu smatrati neurotičnim. Na primer, u onoj meri u kojoj dete nije još uvek ojačalo, kako bi nepodržano stajalo

96

u polju dete/roditelj – ono i dalje sisa, uči da govori, ekonomski je zavisno itd. –u ovom slučaju bespredmetno je govoriti o neurotičnim poremećajima (nesvesnom gladovanju, neprijateljstvu, lišavanju kontakta) koji su unutar nečije kože ili psihe. Poremećaji su u polju; istina, oni potiču od “unutrašnjih konflikata” roditelja, koji će kasnije postati introjektovani konflikti u detetu, kako se ono bude osamostaljivalo; ali njihova suština u poremećenom doživljenom odnosu nije svodljiva na delove. Stoga se dete i roditelji moraju tretirati zajedno. Pored ovoga, propadanje zajednice u političkim društvima ne može se svoditi na neurozu pojedinaca, koji su zaista postali “pojedinci” usled propadanja zajednice; niti se može svoditi na loše institucije, jer njih održavaju građani; ovde se radi o bolesti polja i samo bi neka vrsta grupne terapije mogla biti od pomoći. Kao što smo već često pominjali, nije dobro isticati razliku između “intrapersonalnog” i “interpersonalnog”, jer se sve individualne ličnosti i sva organizovana društva razvijaju iz funkcija povezanosti, koje su od suštinskog značaja kako za osobu, tako i za društvo (ljubav, učenje, komunikacija, identifikacija itd.); a zapravo i suprotne funkcije podele su esencijalne za oboje: odbacivanje, mržnja, alijenacija itd. Koncept granice kontakta je fundamentalniji nego što su intra i inter ili unutrašnji i spoljašnji. A pored ovoga, postoje poremećaji koji bi se mogli nazvati neurotičnim i koji se dešavaju u polju organizam/prirodna sredina, na primer, magijski rituali primitivnih naroda koji nastaju gotovo u odsustvu ličnih neuroza, počev od izgladnjivanja do straha od grmljavine; ili kao što je slučaj sa našom savremenom bolešću “gospodarenja ” prirodom, umesto da sa njom živimo u simbiozi, jer potpuno odvojeno od ličnih i društvenih neuroza (koje, možemo biti sigurni, ovde deluju prekovremeno) dolazi do poremećaja u interakciji osnovnih materijalnih dobara i nestašica, koji su prouzrokovani nesvesnim zloupotrebama. Primitivni narodi kažu: “Zemlja gladuje, stoga i mi gladujemo”, a mi kažemo “Mi gladujemo, stoga otmimo još nešto od zemlje”: u pogledu simbioze, oba ova stava predstavljaju ružne snove.

Klasičan izraz “unutrašnji konflikt” sadrži međutim, vrlo značajnu istinu, koja je po pravilu naopako formulisana. Stvar je u tome da su unutrašnji konflikti – oni unutar kože, unutar psihe (suprostavljene tenzije, kontrola i usklađivanje fiziološkog sistema, igra, snovi, umetnost itd.) – uglavnom pouzdani i nisu neurotični; možemo biti uvereni da su oni samoregulativni; oni sami sebe dokazuju već hiljadama godina i nisu se mnogo izmenili. Unutrašnji sukobi u ovom smislu nisu podložni psihoterapiji; ako su nesvesni, oni mogu takvi i da ostanu. Suprotno ovome, ono čemu je potrebna psihoterapija jesu spoljašnje društvene snage koje se mešaju i tako namerno remete spontani unutrašnji sistem. Ove snage su kao nezvani gosti i često su pogrešno shvaćene. Veliki deo psihoterapije sastoji se u procesu sprečavanja ovih spoljašnjih snaga da se mešaju u unutrašnje poslove i time remete organizmičku samoregulaciju. Istovremeno, to je i proces sprečavanja udaljenijih nepouzdanih ekonomskih i političkih sila, kao što su konkurencija, novac, prestiž, moć, da se mešaju u unutrašnji primarni lični sistem ljubavi, tuge, besa, zajednice, roditeljstva, zavisnosti i nezavisnosti. 3. Značenje “konflikta”

97

Očigledno da u klasičnoj formuli “konflikti” nisu predstavljeni kao suprotstavljene unutrašnje tenzije, kontrole i usklađivanja, kao mudrost tela; oni označavaju štetne sukobe i stoga se unutrašnji konflikti moraju razrešiti. Zašto je ovo neophodno?

Štetnost konflikta izgleda da označava jedno ili sve od sledećeg: (1) Svi konflikti su loši, jer uzalud troše energiju i izazivaju patnju. (2) Svi konflikti pobuđuju agresiju i destrukciju, koji sami po sebi nisu dobri. (3) Neki konflikti su loši, jer je jedan od sukobljenih aspekata, nezdrav ili antisocijalan i pre nego što mu se dopusti da izazove sukob, trebalo bi biti eliminisan ili sublimiran, npr., pregenitalna seksualnost ili razne vrste agresije. (4) Pogrešno protumačeni sukobi su loši i sadržaji nesvesnog su uglavnom arhaični i pogrešni (zamenjeni). Međutim, stanovište koje ovde zastupamo (koje je u velikoj meri, ali ne isključivo predlog za bolju upotrebu jezika) jeste da u osnovi nijedan konflikt ne bi trebalo da bude razrešen psihoterapijom. Naročito su “unutrašnji” konflikti snažno energizovani i interesantni i predstavljaju sredstva rasta; zadatak psihoterapije je da ih osvesti, kako bi se mogli hraniti novim materijalom iz sredine i dostići kritičnu tačku. Najnepoželjniji sukobi su svesne sitne borbe i beskrajni klinčevi zasnovani na semantičkim greškama o kojima smo govorili na početku ovog poglavlja; mi ih tumačimo ne da bi izbegli sukob, već upravo zato da bi istakli značajne sukobe, čiji su oni znak. Razmotrimo onda sam konflikt, koji je svestan i praćen patnjom. Mišljenje da je konflikt, bilo da je društveni, interpersonalani ili intrapsihički, uzaludno trošenje energije, jeste opravdano, ali površno. Njegova logika se zasniva na pretpostavci da ono što mora biti obavljeno, treba da se obavi direktno; tada je uzaludno da se jedan aspekt konflikta, koji mora da obavi posao, bavi odbijanjem napada ili prevazilaženjem trvenja sa protivnikom; možda bi se oba takmičara mogla skladno udružiti u radu. Ali ovo je površno, zato što se pretpostavlja da se unapred zna šta treba da se uradi, gde i kako energija treba da se utroši. Pretpostavlja se da mi znamo - i jedan deo pacijenta zna - baš ono što je dobro i čemu treba težiti; u tom slučaju protivnik je obmanut ili preterano nerazuman. Ali tamo gde je konflikt od značajnog interesa, upravo ono što se proverava jeste šta da se radi, šta zaista pripada osobi, a ne nekoj stereotipnoj normi. Čak štaviše, pravi rad koji bi trebalo obaviti, možda i istinska vokacija, najpre se otkriva u sukobu; to do sada nikome nije bilo poznato i verovatno da nije na adekvatan način izraženo u nastojanjima sukobljenih strana. Konflikt je saradnja koja se odigrava van onoga što je bila namera, u potpunosti usmerena ka novoj figuri. Naravno, ovo je tačno u pogledu svake međusobne kreativne saradnje. Najveća efikasnost se ne ostvaruje a priori usklađivanjem suprotstavljenih interesa, niti ugrožavanjem nečijih individualnih interesa radi pretpostavljenog cilja. Što je izrazitija razlika između interesa i to se iskazuje, veća je verovatnoća (sve dok ostaju u kontaktu i željno teže najboljem kreativinom ostvarenju) da će se zajednički doći do bolje ideje, nego što bi bila bilo čija individualna. Tako takmičenje u igrama čini da igrači prevaziđu sebe. (Problem sa neurotičnim nadmetanjem nije u takmičenju, već u činjenici da takmičar nije zainteresovan za igru.) Takođe, u kreativnom činu jedne osobe, na primer u stvaranju umetničkog dela ili neke teorije, dolazi do sukoba različitih, nepomirljivih elemenata koji iznenada prelaze u kreativno rešenje. Pesnik ne odbacuje sliku koja se tvrdoglavo, ali “slučajno” pojavljuje, i kvari njegove planove; on poštuje uljeza i

98

iznenada otkriva šta je “njegov” plan, on otkriva i kreira sebe samog. Isto tako i naučnik traga za suprotnim dokazom.

Postavlja se pitanje da li isto važi i za slučaj intrapsihičkog emotivnog konflikta. U uobičajenoj neblokiranoj situaciji nema problema: putem organizmičke samoregulacije fleksibilno se uspostavlja dominacija instinkta, npr., jaka žeđ nagoni da se drugi instinkti privremeno obustave, sve dok se žeđ ne utoli. I poredak šireg obima odvija se na isti način: kroz sukob, griženje-žvakanje- pijenje uspostavlja se preko sisanja, a genitalije se uspostavljaju kao konačni cilj seksualnosti: genitalni orgazam postaje krajnja tačka seksualnog uzbuđenja. U razvoju ovih poredaka postojale su sukobljene tenzije, ali konflikti su se razrešili - razbijanjem navike, destrukcijom, asimilacijom i novom konfiguracijom. Sada zamislite jednu blokiranu situaciju: npr., pretpostavite da genitalni primat nije snažno uspostavljen, usled oralnih nezavršenih situacija, genitalnih strahova, takozvanih “regresija” i tako redom. I zamislite da su sve sukobljene strane izašle na videlo, u otvoreni kontakt i otvoreni sukob, po pitanju izbora objekta, društvenog ponašanja, moralne krivice, s jedne strane i ostvarenja zadovoljstva, s druge strane. Zar ne bi trebalo da ovaj konflikt, propraćen patnjom i teškoćom, bude sredstvo kojim se postiže samokreativno rešenje? Ovakav konflikt je ozbiljan, jer postoji mnogo toga što treba da bude razoreno; ali da li je potrebno da destruktivnost bude inhibirana? Ako bi rešenje - normalno prvenstvo - bilo unapred zamišljeno i nametnuto od strane terapeuta (baš kao što je već dugo radio društveni self pacijenta), izbegle bi se mnoge patnje i opasnosti; ali rešenje bi bilo kao tuđe, a time i manje energično. Odnosno, nije mudro da se konflikt ublaži, da se uguši ili raskrinka jedna od sukobljenih strana, jer bi to imalo za posledicu sprečavanje temeljne destrukcije i asimilacije, čime bi pacijent bio osuđen na slab i nesavršen samoregulativni sistem.

Pre svega moramo zapamtiti da ako su sukobljene strane prirodni nagoni - agresije, posebni talenti, seksualne prakse, koji u stvari pružaju zadovoljstvo itd. - oni se onda ne mogu ublažiti, već se samo njihova manifestacija može svesno ugušiti, zloupotrebiti ili ismejati. Kada su sve sukobljene strane svesne i u kontaktu, čovek je u stanju da donese sopstvenu tešku odluku; on tada nije pacijent. Postoji nada da će u ovakvom slučaju problematičan nagon uspeti da nađe svoju meru u novoj konfiguraciji putem kreativnog prilagođavanja i osnažene organizmičke samoregulacije.

4. Patnja

Razmotrićemo takođe i značenje patnje. Kreativno rešenje, rekli smo, nije poznato sukobljenim stranama; ono prvenstveno nastaje iz konflikta. U toku konflikta takmičari, njihove navike i interesi delimično se razaraju; oni su poraženi i pate. Prema tome, u društvenoj saradnji, partneri se svađaju i razaraju jedni druge, oni mrze sukob. U činu stvaranja pesme, pesnika nervira slika koja se uporno pojavljuje ili ideja koja naglo izmiče; on se muči, ne odstupa od svog plana, postaje zbunjen i obliva ga znoj. No, bivajući u sukobu, bol se ne može izbeći, zato što njegovo gušenje ne bi donelo zadovoljstvo, već nezadovoljstvo,

99

dosadu, neprijatnost i upornu sumnju. Osim toga, konflikt je sam po sebi bolno uzbuđujući. Kako se zapravo na kraju ublažava bol? Tako što konačno prestanemo da se uplićemo, da navedemo veliku taoističku misao. Protivnici se oslobađaju svojih pretpostavki kako nešto “treba” da ispadne na kraju. I u tako stvorenu “plodnu prazninu” navire rešenje. Drugim rečima, oni se angažuju, ističu svoje interese i veštine i dopuštaju im da se sukobe, kako bi se konflikt pooštrio, kako bi se razorio i preoblikovao u dolazeću ideju; i konačno oni nisu zakačeni za interese kao “svoje”. U uzbuđenju kreativnog procesa dolazi se do kreativne nepristrasnosti među zaraćenim stranama; a tada će verovatno, sa velikom smelošću i radosnom neobuzdanošću, svaki takmičar iskazati svu svoju agresiju, kako i za, tako i protiv svoje sopstvene strane. Ali self se više na razara, već on prvi otkriva šta je to. Ponovo se postavlja pitanje da li se ova ista interpretacija upotrebe i načina ublažavanja bola i patnje, može primeniti na somatski i emotivni bol i patnju. Za trenutak ćemo spekulisati na temu funkcije bola. Bol je prvenstveno signal; on skreće pažnju na neposredno prisutnu opasnost, na primer na neku pretnju organu. Spontani odgovor na to je da pobegnemo, a ako nam to ne uspe, tada pribegavamo uništavanju onoga što preti. Život bića ne počiva na bolu i patnji; ako se povređivanje nastavi i ništa se svesno ne može učiniti, kako bi se pomoglo, živo biće otupi na bol ili čak izgubi svest. (Neurotična reakcija dodirivanja povređenog mesta da bi se oživeo bol jeste želja za nadražajem u desenzitizovanom delu; i ovo je takođe verovatno koristan signal, mada ga je teško protumačiti.) Šta je onda funkcija dugotrajne patnje, zajedničke ljudskim bićima? Mi hazarderski istupamo sa pretpostavkom da je moguće baviti se neposrednim sadašnjim problemom tako što se nećemo uplitati, da je potrebno da prepustimo pretnji sve naše snage, tako što se nećemo uplitati, da je potrebno da opustimo beskorisnu opreznost, da dopustimo da sukob podivlja i da razori ono što se mora razoriti. Razmotrite dve jednostavne ilustracije: čovek je bolestan, pokušava da nastavi ono što radi, ali se muči; primoran da shvati kako treba da se lati potpuno drugog posla, on obraća pažnju na svoju bolest, leži i čeka; patnja popušta i čovek uspeva da utone u san. Ili, voljena osoba umire; javlja se žalostan sukob između intelektualnog prihvatanja, s jedne strane i želja i sećanja, s druge strane; prosečan čovek pokušava da odvrati pažnju, ali superioran čovek se pokorava signalu i tone u patnju, priziva prošlost, vidi svoju sadašnjost kao beznadežno osujećenu; on ne može zamisliti šta bi mogao da radi sada kada je sve izgubilo smisao; i tuga, zbunjenost i patnja se nastavljaju, jer postoji mnogo toga što treba biti razoreno i uništeno, kao i mnogo toga što treba da se asimiluje, te se izvesno vreme on neće baviti nevažnim poslovima, namerno gušeći konflikt. Najzad, proces žalosti se okončava i čovek iz njega izlazi promenjen i postaje kreativno nezainteresovan; iznenada nova interesovanja postaju dominantna.

Emotivna patnja je način da se spreči izolacija problema, kako bi se, prorađujuci konflikt, self mogao razvijati u polju postojećeg. Što je osoba voljnija da prestane da se odupire destruktivnom konfliktu i da se prepusti bolu i zbunjenosti, to će se patnja pre okončati. (Ovakvo tumačenje prolaska kroz period žalosti, kao načina da

100

se stari self promeni, objašnjava zašto se u žalosti javljaju samodestruktivna ponašanja, kao što su grebanje kože, busanje u grudi, čupanje kose.) Naravno da se lekarima čini da opasnost emotivnih sukoba i patnje leži u njihovom rasplamsavanju, koje može dovesti do uništenja pacijenta i njegovog raspadanja u paramparčad. Ovo može biti stvarna opasnost. Ali s njom se treba suočiti ne obavezno slabljenjem konflikta, već jačanjem selfa i samosvesnosti. Kada čovek shvati da je to njegov sopstveni konflikt i da se to on sam raspada u paramparčad, pojavljuje se novi dinamički faktor u situaciji, a to je sam čovek. Tada, ako se pristupi konfliktu i ako se pooštri, čovek uskoro zauzima stav kreativne nepristrasnosti i identifikuje se sa nastupajućim rešenjem.

5. Samoosvajanje: prerano primirje

Dakle, ono što govorimo jeste da neuroza ne postoji u nekom aktivnom konfliktu, unutrašnjem ili spoljašnjem, da se ne sastoji od jedne želje suprotstavljene drugoj ili od društvenih standarda suprotstavljenih biološkim potrebama ili od ličnih potreba (npr. ambicija) suprotstavljenih društvenim standardima i biološkim potrebama. Svi ovi konflikti su kompatibilni sa integracijom selfa i zapravo su sredstva integracije selfa. Međutim, neuroza predstavlja prerano izmirenje konflikta; ona je klinč ili primirje ili otupelost, kako bi se izbegao dalji sukob; a sekundarno se manifestuje kao potreba za pobedom u malim borbama, kao da se želi poništiti osnovno poniženje. Ukratko to je samo-osvajanje. Sada ćemo napraviti razliku između dva stadijuma zadovoljstva: (1) zadovoljstvo usled prekida konflikta i (2) zadovoljstvo osvajanja.

Pretpostavite da umesto da je u stanju da se identifikuje sa budućim rešenjem, self gubi nadu da će doći do nekog rešenja i nema nikakvih izgleda osim da će se patnja nastaviti, dovodeći do razarajućeg poraza. U našim porodicama i društvu ovo je čest slučaj, jer je kreativno rešenje često nedostižno. Odrasla osoba, shvatajući situaciju, može patiti, ali dete po pravilu, odustaje. Razmotrimo značenje pomirenja sa situacijom.

U trenucima krajnjeg konflikta i očaja, organizam odgovara isključenjem, spektakularnim gubitkom svesti, a što je uobičajenije, otupelim osećanjem, paralisanošću ili nekim drugim metodama privremenog potiskivanja. Međutim, kada prođe neposredna kriza, ako okolnosti ne obećavaju rešenje, izbegava se dalji sukob, self prestaje da agresira i stabilizuje se podnošljivija situacija potiskivanja; čovek je rezigniran. Ali, tada se javlja praznina u figuri, jer je opšti kontekst potrebe, mogućnosti, teškoće itd, isti; ali samopotvrđivanje, koje zauzima centralno mesto u konfliktu, nedostaje. Prazan prostor se sada popunjava identifikacijom sa nekom drugom osobom, naime onom osobom koja je sukob učinila nepodnošljivim ili koja je izazvala nečije odustajanje. Ovo je obično neko koga se plašimo ili koga volimo – od konflikta se odustalo usled straha, kao i nevoljnosti da se rizikuje neodobravanje - i tada ta osoba postaje “mi”. Odnosno, umesto težnje ka novom selfu, koji bi čovek postao kroz nepoznato rešenje konflikta, on introjektuje ovaj drugi self. Identifikacijom sa njim, čovek mu ustupa moć svoje sopstvene agresije, sada isključenu iz razvoja sopstvenih potreba. Ova agresija se sada retroflektuje

101

protiv ovih potreba, skrećući pažnju sa njih, napinjući mišiće protiv nadražaja, nazivajući ove potrebe glupim ili poročnim, kažnjavajući ih i tako dalje. U skladu sa normama introjektovane osobe, čovek se otuđuje i agresira protiv sukobljenog selfa. Ovo je lako uraditi, zato što se jedna od sukobljenih strana, onaj deo koji je više dečiji i društveni, može udružiti sa introjektovanim autoritetom; korisni agresivni i represivni stavovi su na raspolaganju i lako ih je naučiti. Nije teško izbeći iskušenja kada neko pristane da bude dobar; lako je neki nagon smatrati poročnim i sebi tuđim, kada se osoba identifikuje sa onim koji ga takvim smatra.

Ono što je suprotno uzbuđenju konflikta jeste tupost rezignacije. Ono što je suprotnost “plodnoj praznini”, kada se dostigne stanje nezainteresovanosti (a ta praznina je kreativnost selfa), jeste praznina rezignacije, koja je ostala iza selfa koji je tu nekada bio. A ono što je suprotno identifikaciji sa budućim novim selfom jeste introjekcija tuđe ličnosti. To je dakle, prerano primirje. Posledica ovoga je, naravno, to da nezavršen sukob i dalje ostaje nezavršen, ali on se sada manifestuje kao potreba za pobedom u malim bitkama, umesto voljnosti da preispitamo teškog protivnika sa određenim stepenom nezainteresovanosti; a ovo znači da smo vezani za sigurnost, umesto da imamo veru.

Emotivni konflikt je teško rešiti, zato što onu drugu osobu, na primer, roditelja možemo da volimo, ali i da je se plašimo; ipak, na žalost, kada odustanemo od konflikta, od sopstvenih složenih potreba selfa i mučne zbunjenosti, i kada introjektujemo roditelja, a agresiju usmerimo protiv sebe, onda je takođe i ova ljubav izgubljena: zato što nema kontakta sa onim za šta smo vezani i nema obnavljanja ljubavi kroz otvorenu agresiju.

6. Samoosvajanje: zadovoljstvo osvajanja

Razmotrimo sada mir koji je postignut. Potrebno je napraviti razliku između pozitivnog i negativnog mira. Kada se sukob izbesneo i kada je postignuto neko kreativno rešenje koje podrazumeva promenu i asimilaciju suprotstavljenih aspekata, patnja popušta i doživljava se potpuno uzbuđenje usled novo kreirane celine. Ovo je pozitivno. Nema osećaja osvajanja i nema dominantnog objekta, jer su zapravo žrtve nestale, one su razorene i asimilovane. Paradoksalno je da u pozitivnom miru postoji pobednički zanos, ali bez osećaja osvajanja; dominantan je osećaj oživljavanja novih mogućnosti, jer je nastala nova konfiguracija. Tako da se Pobeda prikazuje sa krilima, spremno gledajući napred. Pozitivan mir takođe postoji i u teškom porazu, ako je neko došao do svojih granica, iscrpeo svaku rezervu i nije se suzdržavao od krajnjeg besa. Zato što se razjarenošću i procesom tugovanja uništava potreba za nemogućim. Novi self je sumoran, ali je potpun; to jest, njegova pokretljivost je ograničena u novim uslovima, ali on nije internalizovao osvajača, niti se identifikovao sa njim. Tako je Pegi*, na primer, divno opisao kako su ponizni molioci u grčkim tragedijama bili snažniji od arogantnih pobednika. Međutim, mir koji donosi osvajanje, gde žrtva još uvek postoji i treba biti nadvladana, jeste negacija mira: patnja sukoba je ublažena, ali, u svesnosti, figura nije oživljena novim mogućnostima, jer ništa nije rešeno; pobednik i žrtva i njihovi

102

odnosi nastavljaju da budu aktuelni. Pobednik je oprezan, žrtva ogorčena. U društvenim sukobima vidimo da ovaj negativan mir nije stabilan; postoji još mnogo nezavršenih situacija. Kako to da se, u samoosvajanju, primirje pokazuje kao stabilno, a osvajački self može decenijama da nastavi dominaciju nad svojim otuđenim delom? Zato što je vitalnost svakog prirodnog nagona jaka; on može biti otuđen, ali ne i uništen. Očekivalo bi se da je suviše snažan, da bi dugo bio potčinjen strahom ili potrebom za ljubavlju. Zašto sukob ponovo ne počne čim nastane povoljna promena situacije? Radi se o tome da self sada dobija ogromno pozitivno zadovoljstvo, zbog svoje identifikacije sa snažnim autoritetom. Kao celina, self je poražen, jer se nije dozvolilo da konflikt sazri i postane neka nova pozitivna stvar; ali self koji se identifikuje sada kaže: “Ja sam pobednik”. Ovo snažno zadovoljstvo je arogancija. Šta su njeni elementi? Prvo, pored olakšanja usled ublažavanja patnje sukoba, sve više se smanjuju pritisci pretećeg poraza, stida, poniženja; preuzimanjem druge uloge, arogancija je ekspanzivna, drska, samouverena. Drugo, javlja se zadovoljstvo likovanja, koje je vrsta taštine; u frojdijanskim terminima, superego ismeva ego. Treće, gordi self prisvaja za sebe zamišljene vrline autoriteta, snagu, prava, mudrost, bezgrešnost. Poslednje i najvažnije, i što nikako nije iluzija, arogantni self sada može upravljati svojom agresijom i neprekidno dokazivati da je on osvajač, jer je žrtva nad kojom može dominirati, uvek na raspolaganju. Stabilnost rezigniranog karaktera ne potiče od odustajanja “jednom za svagda”, već iz činjenice da se agresija neprekidno koristi. Na žalost, glavna žrtva agresija je sama osoba, uvek na raspolaganju da bude poražena, smrvljena, zgnječena, izujedana i tako dalje. Tako da očigledno povećanje snage i agresije postaje obogaljujuća slabost. (Često u početku može doći do pravog zdravstvenog poboljšanja, osoba se prilagodila; ali danak se plaća kasnije.) Potiskivanje stranog nagona vezuje energiju. Ako

_____

* Šarl Pegi (Charles Peguy, 1873-1914), književnik i filozof čije se delo odlikuje epskim i proročanskim stilom i koje svedoči o vaskrsavanju francuskog spiritualizma. Enciklopedija Larousse, Vuk Karadžić, Beograd (prim.prev.).

unutrašnja napetost postane previše jaka, pretnja iznutra se projektuje i osoba pronalazi žrtveno jagnje: to su neke druge osobe koje imaju ili kojima se može pripisati sopstveni ofanzivni i tuđ nagon. On se pripisuje žrtvi, a arogancija i gordost rastu. Pažljivo ćemo sagledati ono što je problematično u ovom procesu. Elementi kao što su ekspanzivnost, ego-ideal i prisvajanje vrlina, kao takvi ne čine neprivlačan

103

detinji stav: pre ga čine sramotna gordost, uživanje u samoodobravanju i društvenom odobravanju i kad se kaže: “Vidi kakav sam dasa!” To je vrsta egzibicije, uvredljiva verovatno samo onima koji su razočarani i zavidni. Kada se doda četvrti element, neobuzdana agresija, slika postaje mračnija, užasna, ali ipak nije ružna. Tamo gde u selfu postoji apsolutna gordost i neobuzdana otvorena agresija, tu se nalazi stvarni osvajač, ludilo koje kao bujica ili druga iracionalna sila, uništava sve i uskoro i samo sebe; ovo je kombinacija samoljublja, samouverenosti i moći, bez samoregulacije ili interpersonalne regulacije organske potrebe ili društvene svrhe. Ovakva mračno ludilo nije bez veličanstvenosti; mi mu se i čudimo i pokušavamo da ga uništimo. Ovo je, naravno, ta velika slika, o kojoj sanja slab samoosvajač; iluzija njegovog koncepta o sebi se uvek iznova ponavlja; on se ne oslanja na sopstvenu energiju. Pravi osvajač je zbunjeni tvorac koji sam sebi dodeljuje ulogu i on je odigrava. Samoosvajač odustaje i neko drugi mu dodeljuje neku drugu ulogu.

7. Samokontrola i “karakter”

Ispod površine potrebe za pobedom i vezivanja za sigurnost, nalazi se, dakle, začuđujuća arogancija i taština; tek ispod toga, dolazi se do rezignacije. Taština se ogleda u tome što osoba dokazuje da je u stanju da, u stvari, može da stvori nešto dobro, da bude snažna, zato što je njena žrtva uvek na raspolaganju. Tipična primedba je: “Ja sam jak, ja sam nezavistan, mogu i sa tim i bez toga (seksa)”. Svako ispoljavanje samokontrole, kako samo ime kaže, jeste dokaz nečije superiornosti. Ipak, javlja se problem, pogotovu u našim običajima; društvena osnova samopoštovanja je dvosmislena. Neophodno je da se dokaže ne samo da je čovek jak, već i da je “potentan”, da se može seksualno uzbuditi. Ovaj kontradiktorni uslov može biti ispunjen samo ako ljubavni čin postane dovoljno sadomazohistički, kako bi se agresija mogla koristiti kao oslobađajuće pred- osećanje seksualnosti, a seksualnost kao način da se bude kažnjen, kako bi se ublažila anksioznost.

Samoosvajanje se u društvenom smislu poštuje kao “karakter”. Karakterni čovek ne podleže “slabosti” (ova “slabost” je u stvari spontani eros koji je tvorac svih kreacija). On može sprovoditi agresiju kako bi nametnuo svoje “ideale” (ideali su norme kojima je neko podlegao). Ovo antiseksualno društvo koje svoju etiku zasniva na karakteru - možda je to nekako više bio slučaj u prethodnim vekovima nego danas - svako dostignuće pripisuje potiskivanju i samokontroli. A određeni aspekti naše civilizacije su verovatno rezultati karaktera: naime rasplinuta prazna maska, puki kvalitet, impozantna fasada; jer ovo pruža uvek potrebne dokaze dominiranja nad čovekom i prirodom, oni su dokaz potencije. Međutim, lepota, toplina, snaga, zdrav razum, radost, tragedija: oni su nemogući za ljude od karaktera. Čak i tada, ako se uzmu u obzir glavna zadovoljstva selfa, sloboda da se koristi agresija i najviši društveni prestiž, samoosvajanje se može smatrati održivom delimičnom integracijom: ono se ogleda samo u umanjenoj sreći, bolestima,

104

dominaciji i bedi drugih i traćenju društvene energije. Sve ovo se može otrpeti. Ali, iznenada potiskivanje počinje da otkazuje, zbog opšteg širenja luksuza i iskušenja; društvena nesigurnost i beznačajnost slabi samopoštovanje; karakter nije nagrađen; i otvorena agresija u javnoj inicijativi se osujećuje, tako da se agresija usmerava samo na sebe; u ovakvoj sadašnjoj situaciji samoosvajnje se pojavljuje u prvom planu kao središte neuroze.

8. Odnos teorije i metoda

Ono što teoretičar vidi kao “središte neuroze” zavisi delimično od društvenih uslova koje smo opisali. Ali, delimično, naravno, zavisi i od terapijskog metoda koji se koristi (a metod zauzvrat zavisi od takvih društvenih faktora kao što su priliv pacijenata, kriterijum zdravlja itd.)

Primenom metoda koji je objašnjen u ovoj knjizi, kojim se čini pokušaj da se pomogne selfu da se integriše i da se prošire oblasti vitalnosti, glavni otpor je otkriven u nevoljnosti selfa da raste. Self održava stav protiv svog sopstvenog neprekidnog razvoja. U ranoj ortodoksnoj tehnici, gde je pacijent pasivno, bez razmišljanja i neodgovorno izlagao sadržaj svog ida, bilo je normalno da terapeut primećuje sukob ida i društvenih normi; zadatak integracije je bilo funkcionalnije prilagođavanje. Kasnije je ovaj koncept postao nedovoljan; rezignacija i deformacija karaktera pacijenta pojavljivali su se u središtu. Ali, moraćemo da istaknemo izuzetnu i gotovo smešnu kontradikciju koja postoji u uobičajenoj terminologiji teorija analize karaktera. Videli smo da identifikacijom sa autoritetom, self iskazuje agresiju protiv sopstvenih otuđenih nagona, npr. seksualnosti. Self je agresor; on osvaja i dominira. Ipak, začuđujuće je da kada se u analizi karaktera počne govoriti o granici između selfa i tuđina, iznenada se ne spominje “oružje selfa”, već “odbrane selfa”, kao “odbrambeni oklop” (Vilhelm Rajh). Kontrolišući motorni sistem, namerno odvraćajući pažnju i gušeći nadražaj, self se vidi kao da brani sebe od pretnji iznutra! Koji je razlog ove neobične, grube greške? Stvar je u tome da terapeut ne shvata self ozbiljno. On može pričati o njemu kako god mu odgovara, zato što je self praktično ništa. Za njega postoje samo dve sile, autoritet i instinkti; i najpre terapeut, a ne pacijenat, dodeljuje moć autoritetu, a onda buneći se, dodeljuje moć instinktima. Međutim, postoji još jedna uzbudljiva stvar, a to je self pacijenta i ovo bi terapeut morao ozbiljno uzeti u obzir, jer da ponovimo, samo je self taj koji je spreman da pomogne. Društvene norme se ne mogu promeniti psihoterapijom, a instinkti se uopšte ne mogu izmeniti.9. Šta se inhibira samoosvajanjem

Geneza samoosvajanja odvija se na sledeći način, obrnutim redom:

Potreba za pobedomVezanost za sigurnostTaština prisvojene ličnosti

105

IntrojekcijaRezignacijaPovlačenje selfa

Šta je prvenstveno inhibirano samoosvajanjem, koji je osnovni gubitak koji je self naneo sebi? To je “buduće rešenje” konflikta. Uzbuđenje koje prati rast je ono što je potisnuto. Seksualni nadražaj, agresija i tuga mogu se do izvesne mere osloboditi na ograničen način; ali sve dok čovek ne oseti da u njima rizikuje sebe, osnovna otupelost, dosada i rezignacija se nastavljaju; otvorena akcija je besmislena. Smisao je isto što i uzbuđenje dolazećeg rešenja. Prerani prekid konflikta usled očajanja, straha od gubitka ili izbegavanja patnje, inhibira kreativnost selfa, njegovu moć da asimiluje konflikt i stvori novu celinu.

Suprotno ovome, terapija mora agresiju odvratiti od svoje fiksirane mete, organizma; osvestiti introjekte kako bi se mogli razoriti, vratiti odvojene interese, seksualni, društveni i dr., ponovo u kontakt i konflikt; i osloniti se na integrativnu moć selfa, njegov jedinstveni stil, koji je naročito izražen u vitalnosti neuroze. Odmah se javljaju mnoga pitanja. Zar nije “nastupajuće rešenje” nešto buduće i nepostojeće? Kako nešto što ne postoji može u značajnoj meri biti inhibirano i naneti puno štete? Kako self sebe iznova kreira; od kog materijala? kojom energijom? u koju formu? Zar “oslanjanje na intergrativnu moć” ne predstavlja stav terapeutskog nemešanja? A ako se konflikt sve više razbuktava, a self sve više dezintegriše, kako će se self uopšte održati i manje-više rasti? Šta je to “Self”? Pokušaćemo da odgovorimo na ova pitanja u narednim poglavljima. Ovde ćemo samo pomenuti glavnu poentu. Self je sistem kontakta u polju organizam/sredina; a ovi kontakti su strukturisana iskustva aktuelne, sadašnje situacije. To nije self organizma kao takvog, niti je on pasivan primalac sredine. Kreativnost znači izmisliti novo rešenje; izmisliti ga u smislu pronalaženja i stvaranja; ali ovaj novi način se ne bi mogao pojaviti u organizmu ili njegovom “nesvesnom”, jer postoje samo konzervativni načini; niti bi to moglo biti u novoj sredini kao takvoj, jer čak i da čovek naleti na nju, ne bi je prepoznao kao svoju sopstvenu. Ipak, postojeće polje, prelazeći u sledeći trenutak, je puno potencijalnih novina, a kontakt predstavlja njihovu aktuelizaciju. Otkriće je originalno; to je organizam koji raste, asimilujući novu materiju i crpeći novi izvor energije. Self ne zna unapred šta će pronaći, jer je znanje forma onoga što se već dogodilo; naravno da terapeut to ne zna, zato što on ne može pothranjivati nečiji tuđi rast – on je jednostavno deo polja. Ali razvijajući se, self rizikuje – rizikuje patnju koju je dugo izbegavao i stoga mora razoriti mnoge predrasude, introjekte, privrženosti fiksiranoj prošlosti, sigurnost, planove i ambicije; self rizikuje i to je uzbudljivo, samo ako može prihvatiti da živi u sadašnjosti.

106

107

T r e ć i d e o

TEORIJA SELFA

X SELF, EGO, ID I LIČNOST

108

1. Plan narednih poglavlja

U prethodnom tekstu diskutovali smo o nekim problemima osnovne percepcije stvarnosti, ljudske biološke prirode i sazrevanja, jezika i formiranja ličnosti i društva.U svemu tome, pokušali smo da prikažemo self kako izražava svoju funkciju kreativnog prilagođavanja, često u situacijama opasnosti i izazvane rezignacije, gde je novo kreirana celina “neurotična” i uopšte ne izgleda kao delo kreativnog prilagođavanja. Zapravo, odlučili smo da diskutujemo uglavnom o onim problemima i situacijama – npr. o ideji spoljašnjeg sveta, o infantilnom ili antisocijalnom – čije nerazumevanje zamagljuje pravu prirodu selfa, kako je mi vidimo.

Sada ćemo krenuti od početka i razvijati naš pojam selfa i njegove neurotične inhibicije. Prvo, pozivajući se na tekst iz uvodnog poglavlja “Struktura rasta” (koji preporučujemo da sada ponovo pročitate), mi self vidimo kao funkciju kontaktiranja aktuelne prolazne sadašnjosti; pitamo se koje su njegove osobine i aktivnosti; i govorimo o tri glavna sastavna sistema, egu, idu i ličnosti, koji u posebnim okolnostima izgleda da predstavljaju self. Dalje, kritikom raznih psiholoških teorija, pokušavamo da pokažemo zašto se previđalo naše mišljenje i zašto su druge nepotpune i pogrešne perspektive izgledale opravdane. Zatim, koristeći aktivnost selfa kao temporalnog procesa, govorimo o stadijumima predkontakta, kontakta, finalnog kontakta i postkontakta; a ovo je objašnjenje prirode rasta kao kreativnog prilagođavanja. Konačno, kada prvo pojasnimo i pokušamo da učinimo koherentnom poznatu Frojdovu analizu potiskivanja i geneze neuroze, objasnićemo razne neurotične konfiguracije kao različite inhibicije procesa kontaktiranja sadašnjosti.

2. Self je sistem sadašnjih kontakta i činilac rasta

Videli smo da je u svakom biološkom ili sociopsihološkom istraživanju, konkretan predmet proučavanja uvek polje organizam/sredina. Ne postoji nijedna funkcija bilo kog živog bića koja bi se mogla definisati drugačije nego kao funkcija ovakvog polja*. Organska fiziologija, mišljenje i emocije, objekti i osobe predstavljaju apstrakcije koje imaju smisao samo ako ih povežemo sa interakcijama polja.

109

Polje kao celina ima tendenciju da se upotpuni, da dostigne što je moguće jednostavniju ravnotežu za određeni nivo polja. Ali pošto se uslovi stalno menjaju, dostignuta delimična ravnoteža je uvek nova; njoj se mora dorasti. Organizam se održava samo rastom. Samoodržanje i rast su polarni, jer je održanje moguće samo ako se raste kroz asimilaciju i samo ono što neprekidno asimiluje novinu, u stanju je da se održi, a da se ne degeneriše. Tako da materiju i energiju rasta čine: konzervativni pokušaj organizma da ostane onakav kakav je, nova sredina, destrukcija prethodne delimične ravnoteže i asimilacija nečeg novog. U opštem smislu, kontaktiranje je rast organizma. Kontaktirati znači uzimati hranu i jesti, voleti i voditi ljubav, agresirati, sukobljavati se, komunicirati, opažati, učiti, pokretati se, posedovati tehnike i uopšte obavljati sve funkcije koje se pre svega odigravaju na granici u polju organizam/sredina.

______

* Ovo bi trebalo da bude očigledno, ali su apstrakcije toliko ukorenjene, pa bi bilo korisno da insistiramo na očiglednom i istaknemo opšte klase grešaka.

(a) Stajanje, hodanje, ležanje su interakcije sa gravitacijom i podlogom. Disanje je neodvojivo od vazduha. Posedovanje unutrašnje ili spoljašnje kože ili omotača su interakcije sa temperaturom, vremenskim prilikama, tečnošću , sa gasovitim i čvrstim pritiscima i gustinom osmotske membrane. Ishrana i rast su asimilacije selekcioniranih novih materijala koji se grizu, žvaću, sisaju i vare. Međutim, u ovakvim slučajevima, postoji opšta tendencija da se “organizam” apstrahuje, kao kad se kaže da čovek “jede da bi bio zdrav”, ali se on ne povezuje sa hranom; ili čovek pokušava da se “opusti”, a da nije u odnosu sa zemljom; ili pokušava da “diše”, bez izdisaja i udisaja.

(b) Sva opažanja i mišljenje su nešto više od pukog odgovora i idu ka polju, kao što potiču iz njega. Ono što je vidljivo (vidokrug) je dodirnuto očima, ono čini vid; zvučnost (zvučne sfere) dodiruje uši u slušanju i dodirnuto je njima. “Objekti” čula vida i sluha postoje usled zainteresovanosti, konfrontacije, diskriminacije, praktičnog interesa. Uzroci promene i forme nepromenljivosti su rešenja orijentacije i manipulacije. No, u ovakvim slučajevima postoji tendencija da se apstrahuje “sredina” ili “stvarnost” i da se tada vidi kao da predhodi “organizmu” – podsticaj i činjenice se vide kao da predhode odgovoru i potrebi.

(c) Komunikacija, imitacija, staranje o nekome, zavisnost itd. čine organsku društvenu prirodu određenih živih bića. Ličnost se razvija u interpersonalnim odnosima, retoričkim stavovima; a društvo se, obrnuto, održava intrapersonalnim potrebama. Simbioza organizama i neživih sila je interakcija polja. Emocije, interesi i drugo su funkcije kontakta, koje se mogu definisati samo kao odnosi potreba i objekata. Identifikacija, kao i alijenacija su načini funkcionisanja u polju. Međutim, u ovim slučajevima postoji opšta tendencija da se posebno apstrahuju i “organizam” i “sredina”, te da se naknadno prekombinuju.

Složen sistem kontakta neophodan za prilagođavanje u komplikovanom polju, nazivamo “selfom”. Možemo smatrati da se self nalazi na granici organizma, ali sama granica nije izolovana od sredine; ona kontaktira sredinu; ona pripada obema stranama, i sredini i organizmu. Kontakt je dodir kojim se dodiruje nešto. Self ne treba shvatiti kao fiksiranu instituciju; on zapravo postoji gde god i kad god postoji interakcija granice. Parafraziraćemo Aristotela: “Kada priklještimo palac, self se nalazi u tom bolnom palcu”.

(Dakle, pretpostavimo da smo se koncentrisali na lice nekog čoveka, koje doživljavamo kao masku i pitamo se koje je njegovo “stvarno” lice. Međutim, ovo

110

pitanje je apsurdno, zato što je nečije stvarno lice odgovor na neku sadašnju situaciju: ako postoji opasnost, nečije stvarno lice izražava strah; ako postoji nešto interesantno, to je zainteresovano lice itd. Pravo lice koje je u osnovi lica koje doživljavamo kao masku, bilo bi odgovor na situaciju koja se nalazi u nesvesnom; i to je ta stvarnost držanja nečega u nesvesnom, koja se izražava maskom: jer je maska tada pravo lice*. Tako da je savet koji često čujemo od terapeuta “Budi ono što jesi”, nekako apsurdan; ono što se misli jeste “budi u kontaktu sa sadašnjošću”, jer je self samo taj kontakt.

Self, sistem kontakta, uvek integriše perceptivno-proprioceptivne funkcije, motorno-mišićne funkcije i organske potrebe. On je svestan i orijentiše se, agresira i manipuliše i emocionalno doživljava prigodnost sredine i organizma. Ne postoji dobra percepcija bez uključenoti muskularnosti i organske potrebe; opažena figura nije svetla i oštra ukoliko osoba nije zainteresovana za nju, nije fokusirana na nju i pažljivo je ne posmatra. Isto tako, ne postoji lepota i veština pokreta bez interesa i propriocepcije mišića i percepcije sredine. A organska nadraženost se izražava, postaje smisaona, upravo prenošenjem ritma i pokreta na ono što je opaženo, kao što je slučaj sa muzikom. Ili drugim rečima: ono što opaža jeste čulni organ, ono što pokreće jeste mišić, ono što podnosi višak ili deficit jeste vegetativni organ; ali ono što je svesno, što manipuliše i oseća jeste organizam-kao-celina u kontaktu sa sredinom.

Ova integracija nije pasivna; ona je kreativno prilagođavaje. U situaciji kontakta self je sila koja formira geštalt u polju; ili još bolje, self jeste proces figura/pozadina u situaciji kontakta. Osećaj ovog formativnog procesa, dinamičkog odnosa figure i pozadine, jeste uzbuđenje; uzbuđenje je osećaj formiranja figure-pozadine u situaciji kontakta, pošto nezavršena situacija teži svom završetku. Obrnuto, budući da self ne postoji kao fiksirana institucija, već naročito kao prilagođavanje intenzivnijim i složenijem problemima, onda kada su ove situacije u stanju mirovanja ili dostignu ravnotežu, self se umanjuje. To se dešava u snu ili u bilo kojoj vrsti rasta, kako se približava asimilacija. Prilikom uzimanja hrane, glad, imaginacija, pokret, selekcija i jedenje su puni selfa; gutanje, varenje i asimilacija odigravaju se sa manje ili bez selfa. A tako je i u kontaktu koji se ostvaruje usled blizine naelektrisanih površina, kao i u ljubavi:

______

* Ono izražava: “Ja sam neko ko ne želi da oseća” ili “Želim da sakrijem ono što osećam”.

želja, prilaženje, dodirivanje i potpuno oslobađanje energije su puni selfa, kasniji tok odvija se sa umanjenim selfom. A tako je isto i u konfliktima: destrukcija i uništavanje su puni selfa, identifikacija i alijenacija odigravaju se sa umanjenim selfom. Ukratko, kada postoji najintenzivniji konflikt, kontakt i figura/pozadina, tada je self najizraženiji; kada dođe do “konfluencije” (međusobnog stapanja), izolacije ili ravnoteže, tada je self umanjen.

111

Self postoji tamo gde postoje promenljive granice kontakta. Područje kontakta može biti ograničeno, kao u neurozi, ali gde god postoji granica i gde se odvija kontakt, tu, za sada, postoji kreativni self.

3. Self kao aktuelizacija potencijala

Sadašnjost je put koji vodi iz prošlosti ka budućnosti i ovo su stadijumi delovanja selfa u njegovom kontaktiranju stvarnosti. (Verovatno da metafizički doživljaj vremena prvenstveno označava očitavanje funkcionisanja selfa.) Ono što je važno zapaziti jeste da stvarnost koja se kontaktira nije nepromenljivo “objektivno” stanje stvari koje se prisvaja, već potencijal koji u kontaktu postaje stvaran.

Prošlost je ono što se ne menja i što je u suštini nepromenljivo*. Ako fokusiramo svesnost na aktuelnu situaciju, prošlost ove situacije je data kao stanje organizma i sredine; ali iznenada, u samom trenutku koncentracije, nepromenljiva datost se razlaže u brojne mogućnosti i vidi se kao potencijal. Kako se koncentracija nastavlja, ove mogućnosti se reformišu u novu figuru, koja se pomalja iz pozadine potencijalnosti: self se doživljava kao identifikacija sa nekom od mogućnosti i alijenacija nekih drugih. Budućnost, ono što dolazi, jeste usmeravanje ovog procesa iz mnogih mogućnosti, u pravcu jedne nove figure

(Moramo istaći da ovde postoji kontaktno iskustvo “nepromenljivog” objektivnog stanja, iskustvo “objekta”. To je doživljaj koncentrisanog posmatranja neke stvari, ali se pri tom čovek uzdržava od intervencije ili njenog prilagođavanja na bilo koji način. Očigledno da je sposobnost zauzimanja ovakvog stava prožetog oživotvorujućim erosom, ono što odlikuje čuvene prirodnjake, kao što je bio Darvin, koji je imao običaj da fasciniran, satima posmatra cvet.)

Veruje se da je inhibicija selfa, u neurozi, nesposobnost da se situacija shvati kao promenljiva ili drugačija; neuroza predstavlja fiksaciju nepromenljive prošlosti. Ovo je tačno, ali funkcija selfa obuhvata više od prihvatanja mogućnosti; ona je takođe njihova identifikacija i alijenacija, kreativni dolazak do nove figure; ona je diferencijacija između “zastarelih odgovora” i jedinstvenog novog ponašanja koje je potrebno.

______

* Tako da apstrakcije i nepromenljivi apstrakt “stvarnost” predstavljaju konstrukte fiksiranog prošlog iskustva. U suštini, “večni” stvarni uslovi se doživaljavaju ne kao nepromenljivi, već kao stalno obnavljanje istog.

Ponovo ovde možemo videti kako je uobičajen savet “Budi ono što jesi”,zavodljiv, zato što se self može doživeti samo kao potencijalnost; bilo šta određenije mora

da se pojavi u aktuelnom ponašanju. Anksioznost koju pobuđuje ovaj savet, jeste strah od praznine i konfuzije od tako neodređene uloge; neurotičar tada oseća da je bezvredan u poređenju sa nekim uobraženim konceptom ega; a u osnovi ovoga nalazi se strah od potisnutog ponašanja, koje može iskrsnuti iz praznine.

112

4. Svojstva selfa

Self je spontan, nalazi se u srednjem modusu (kao temelj akcije i strasti) i zaokupljen je datom situacijom (kao Ja, Ti i Ono). Razmotrićemo ova svojstva, iako ona obuhvataju jedno drugog.

Spontanost je osećaj tekućeg delovanja polja organizam/sredina, osećaj da smo ne samo njegov tvorac i artefakt, već i da rastemo u njemu. Spontanost nije ni usmeravajuća ni samousmeravajuća, niti ona znači biti nošen dalje, a zapravo biti suštinski isključen, već je ona otkrivanje-i-pronalaženje duž puta kojim se ide, ona znači uključenost i prihvatanje.

Spontanost je i aktivna i pasivna, ona deluje i na nju se deluje; ili bolje rečeno, ona je u srednjem modusu, ona je kreativna nepristrasnost; ona je nezainteresovanost, ne u smislu odsustva uzbuđenja ili kreativnosti, jer je ona upravo to, već u smislu jedinstva koje postoji pre (i posle) aktivnosti i pasivnosti, obuhvatajući oboje*. (Začuđujuće je da je ovo osećanje nepristrasnosti ili nezainteresovanosti, o kome svedoče kreativne osobe, u analitičkom smislu protumačeno upravo kao gubitak selfa, a ne istinsko osećanje selfa, ali mi ćemo uskoro pokušati da pokažemo kako se ovo dešava.) Ekstremi spontanosti su s jedne strane, promišljenost, a sa druge, relaksacija**.

Jedna od glavnih klasa funkcija kontakta, osećanja, najčešće je smatrana osnovnim selfom ili “dušom”; tako se mislilo, jer su osećanja uvek spontana i u srednjem modu; čovek niti hoće niti može biti nateran da nešto oseća. Mišićni

______

* “Sve stvari koje pružaju mogućnost kombinovanja moraju biti sposobne za uzajamni kontakt: a ovo isto važi za bilo koje dve stvari od kojih je jedna aktivna, a druga trpi akciju u pravom smislu te reči”. (Aristotel, De Gene, et Corrupt, I, 6)

** Kada govorimo o srednjem modusu, ponovo se pojavljuje značajna jezička poteškoća. U engleskom jeziku uglavnom postoje aktivni i pasivni glagoli; naši neprelazni glagoli “walking ” (hodati), “talking ” (govoriti) izgubili su srednji modus i samo su aktivnosti bez objekta. Ovo je bolest jezika. Grčki jezik ima regularan srednji modus sa, što je logično, nezainteresovanim značenjem o kome mi ovde govorimo: npr, dunamai, moći, ili boulomai, želeti. Isti je slučaj sa nekim francuskim povratnim oblicima, s`amuser, zabavljati se, ili se promener, šetati se. Ali moramo pažljivo napraviti razliku: ono što nije srednji modus jeste aktivnost na selfu – ovo ćemo kasnije nazvati “retrofleksija”, što je čest neurotičan mehanizam. Srednji modus pre znači da, bilo da self nešto čini ili mu se čini, on pripisuje proces sebi kao totalitetu, on ga doživljava kao svoj sopstveni i uključen je u njega. Tako je možda u engleskom jeziku sa izrazom “posvetiti se…”

pokreti su često preovlađujuće aktivni, a percepcija je ponekad prvenstveno pasivna. No, naravno i pokret i percepcija mogu biti spontani i u srednjem modusu – kao u

113

razigranom plesu ili u estetskom opažanju; i sama namera može biti spontana, npr., izvanredna promišljenost nadahnutog herojskog dela; a isto tako je i sa relaksacijom, kao što je uživanje na suncu ili u zagrljaju voljene osobe.

Pod “biti zaokupljen situacijom” podrazumevamo da ne postoji osećaj sebe ili drugih stvari, koji se razlikuje od doživljavanja date situacije. Osećanje je neposredno, konkretno, prisutno i integralno uključuje percepciju, muskularnost i nadražaj. Uporedićemo dva stava: kada nas naša percepcija i propriocepcija orijentiše u polju, ova orijentacija se može apstraktno posmatrati, i tako doživeti, kao da ukazuje na kretanje, a potom stizanje do cilja sa kojim ćemo biti zadovoljni, ili može biti konkretno doživljena kao da smo idući putem u izvesnom smislu stigli negde i sada znamo gde smo. U kontaktu sa zadatkom, plan osvetljavaju fragmentarni odbljesci završnog produkta, a s druge strane, krajnji produkt nije ono što se apstraktno zamišljalo, već ono što sebe pojašnjava tokom planiranja i obrade materijala. Osim ovoga, ne postoje puka sredstva i ciljevi; u pogledu svakog dela procesa postoji dobrouobličeno, ali tekuće zadovoljstvo; traženje puta je samo po sebi manipulacija i predosećaj. Da nije tako, ništa se ne bi moglo obaviti spontano, jer bi se čovek spontano zaustavio i počeo da traga za nečim što zaista budi osećanje. Navešćemo jedan dramski primer (po Židu), ratnik koji je zaokupljen borbom na život ili smrt, strastveno oseća i uživa u borbi.

Konačno, spontano zaokupljen sadašnjim interesom i prihvatajući ga onako kako se razvija, self nije svestan sebe u apstraktnom smislu, već je svestan sebe kako kontaktira nešto. Njegovo “Ja” je u polarnom odnosu sa “Ti” i sa “To”. “To” je osećaj materijala, nagona i pozadine; “Ti” je usmerenost interesovanja; “Ja” je preduzimanje koraka i progresivna identifikacija i alijenacija.

5. Ego, id i ličnost kao aspekti selfa

Aktivnost o kojoj diskutujemo – aktuelizacija potencijala – i svojstva – spontanost, srednji modus itd. – pripadaju selfu koji je uključen u neku opštu sadašnju situaciju; no, naravno da ne postoji takav trenutak (mada za osobe snažnih osećanja i suptilne veštine, trenuci intenzivne kreativnosti nisu retki, pod uslovom da imaju i sreće). Self uglavnom kreira posebne strukture za posebne namene, tako što isključuje ili fiksira neke od svojih moći, dok slobodno koristi druge; u tom smislu spomenuli smo brojne neurotične strukture, prethodno aludirajući na strukturu koja postoji u prirodnim opservacijama i tako dalje. Predmet proučavanja formalne psihologije obuhvatao bi iscrpnu klasifikaciju, opis i analizu mogućih struktura selfa.(Ovo je predmet proučavanja Fenomenologije.)

Za naše potrebe, prodiskutovaćemo u kratkim crtama tri ovakve strukture selfa, Ego, Id i Ličnost, jer se, iz različitih razloga kao što su vrste pacijenta i terapijske metode, u teorijama psihologije abnormalnog ove odvojene parcijalne strukture smatraju celokupnim delovanjem selfa.

Kao aspekti selfa, u jednostavnoj spontanoj aktivnosti, Ego, Id i Ličnost predstavljaju glavne stadijume kreativnog prilagođavanja: id sačinjavaju data pozadina koja se razlaže u svoje mogućnosti, uključujući organsku nadraženost i prošle nezavršene situacije koje postaju svesne, kao i sredinu koja se nejasno opaža i početna osećanja

114

koja povezuju organizam i sredinu. Ego predstavlja progresivnu identifikaciju i alijenaciju mogućnosti, ograničavanje i razvoj tekućeg kontakta, uključujući motorno ponašanje, agresiranje, orijentaciju i manipulaciju. Ličnost je kreirana figura onoga što self postaje i asimiluje u organizam, ujedinjujući je sa rezultatima prethodnog rasta. Očigledno da je ovo upravo sam proces figura/pozadina i u ovakvom jednostavnom slučaju, nije potrebno da se stadijumi posebno imenuju.

6. Ego

Uobičajeno zdravo iskustvo je, međutim, sledeće: osoba je opuštena, postoji mnogo mogućih interesa, svi su prihvatljivi i svi su prilično nejasni – self je “slab geštalt”. Tada jedan interes preuzima dominaciju i sile se spontano mobilišu, određene slike postaju jasnije, a motorni odgovori se iniciraju. U ovom času, najčešće, ono što je potrebno jeste da se nešto namerno isključi, a da se nešto drugo izabere (kao i da se pojave spontane dominacije, pri čemu se potencijalni suparnički interesi povlače). Takođe je neophodno da se obrati pažnja, kao i da se bude oprezan, u vezi procene sopstvenog vremena i resursa, kao i mobilizacije sredstava koja nisu sama po sebi interesantna, i tako dalje. Odnosno, postavljaju se namerna ograničenja u totalnom funkcionisanju selfa, a identifikacija i alijenacija se odvijaju u skladu sa ovim ograničenjima. Ipak naravno, u toku perioda delovanja namerne koncentracije, spontanost je prisutna u pozadini i u kreativnom činu svesnosti, kao i u rastućem uzbuđenju koje se pojavljuje u prvom planu. I konačno, na vrhuncu uzbuđenja, svesnost slabi i zadovoljstvo je opet spontano.

Kakva je samosvesnost ega, sistema identifikacija, u ovom običnom iskustvu? On je oprezan, nalazi se u aktivnom modusu, čulno je budan i motorički agresivan i svestan je sebe kao izolovanog iz situacije.

Zdrava promišljenost je svesno ograničavanje određenih interesovanja, percepcija i pokreta, kako bi se omogućila koncentracija na jednostavnije jedinstvo koje je tu. Percepcija i propriocepcija su ograničene tako što se “ne primećuju” npr. pažnja se može motorički odvratiti ili ako je organska nadraženost zakočena, objekat percepcije gubi jasnoću. Motorni impulsi se mogu proveriti suparničkim motornim impulsima. Nadraženost se može zakočiti tako što se izoluje, ne nudeći joj objekat koji bi je pobudio i pooštrio, a muskularnoj inicijativi se onemogućava pokretanje. (U međuvremenu, naravno, izabrani interes se razvija i uzbuđenje se povećava.)

Ovi mehanizmi nam sada po pravilu daju osećaj da smo “aktivni”, da učestvujemo u iskustvu, jer se self identifikovao sa jasno izabranim interesom i čini se da je u ovoj poziciji spoljni činilac u polju. Prilaženje sredini se pre doživljava kao kreativna agresija, nego kao srastanje sa njom, jer se ovde opet stvarnost ne susreće u skladu sa njenom spontanom jasnoćom, već se bira ili odbacuje u skladu sa interesom sa kojim se identifikovalo. Čovek ima osećaj da stvara situaciju. Sredstva se biraju isključivo kao sredstva, u skladu sa prethodnim znanjem iz sličnih situacija: osoba tada ima osećaj da koristi i usavršava, a ne da otkriva-i-pronalazi. Čula su pre budna i tragaju, nego što “pronalaze” ili “odgovaraju”.

Postoji visok stepen apstrakcije perceptivno-motorno-afektivnog jedinstva i totalnog polja. (Apstrakcije su, kao što smo rekli, fiksiranje određenjih delova, kako bi se

115

drugi delovi mogli kretati i dospeti u prvi plan.) Plan, sredstva i cilj su odvojeni jedan od drugoga. Ove apstrakcije se povezuju u čvršće i jednostavnije jedinstvo.

Na kraju, značajna apstrakcija koja se doživljava kao stvarna u situaciji promišljenosti jeste sam ego: jer je organska potreba ograničena na cilj, percepcija se kontroliše, a sredina se ne kontaktira kao da je pol nečije egzistencije, već se drži na distanci, kao “spoljašnji svet”, u odnosu na koji je osoba spoljni činilac. Ono što je blisko doživljeno jeste jedinstvo cilja, orijentacije, sredstava, kontrole itd., a ovo je upravo sam akter, ego. Sada je celokupno teoretisanje, a naročito introspekcija, namerno, restriktivno i apstraktno; tako da u teoretisanju o selfu, posebno kroz introspekciju, Ego je taj koji se pojavljuje kao središnja struktura selfa. Čovek je svestan sebe u određenoj izolaciji, ne uvek u kontaktu sa nečim drugim. Korišćenje volje i tehnike impresioniraju svojom očiglednom energijom. Osim ovoga, postoji sledeći važan neurotičan faktor: promišljenost se neprestano iznova pojavljuje u smirivanju nezavršenih situacija, tako da se ova navika selfa utiskuje u sećanje kao preovladjujuće osećanje selfa, dok spontani kontakti teže da završe situaciju i budu zaboravljeni. Kako god bilo, činjenica je da se u ortodoksnim psihoanalitičkim teorijama svesnosti, ego, a ne self proglašava centralnim (o čemu ćemo opširnije diskutovati u sledećem poglavlju).

Odnosno, u idealnom svetu spontane identifikacije i alijenacije, gde ne postoji namerna restrikcija, ego bi bio samo jedan stadijum funkcije selfa. A ako se posmatra samo ponašanje, ego se još uvek ne pojavljuje, čak iako postoji snažna namera. Ali u introspektivnoj teoriji, on se po pravilu pojavljuje kao veliki; a tamo gde je subjekat neurotičan, ništa više ne postoji u svesti osim promišljenog ega.

7. Id

Svesne primedbe neurotičnog pacijenta ne znače, međutim, puno ortodoksnom frojdijanski orijentisanom teoretičaru; ono što nedostaje svesnim naporima pacijenta jeste energija.Umesto toga, teoretičar traga za suprotnim i otkriva da je Id važan energizujući deo “mentalnog” aparata; ali Id je uglavnom “nesvestan”; introspekcija nam ne govori ništa o njemu; on se može posmatrati u ponašanju, uključujući verbalno ponašanje, sa kojim je povezana samo rudimentarna svest. Ovakvo mišljenje o svojstvima Ida je, naravno, posledica terapijskog metoda: opušteni pacijent, slobodne asocijacije i značenja koja kreira terapeutova, a ne pacijentova koncentracija (7, 4).

No, razmotrimo pre strukturu selfa u običnoj svesnoj opuštenosti. U ovoj situaciji self, kako bi se odmorio, suspenduje senzornu budnost i opušta mišiće iz srednjeg tonusa. Tada se čini da je Id pasivan, rasplinut i iracionalan; njegov sadržaj je halucinatorski, a telo se pojavljuje kao veliko.

Osećaj pasivnosti potiče od čina prihvatanja bez uključenosti. Željan odmora, self neće da oživi i odigra impulse; motorna inicijativa je potpuno zakočena. Jedan za drugim trenutni signali preuzimaju dominaciju i gase se, zato što nisu dalje kontaktirani. Za mali centar introspektivne aktivnosti, ove mogućnosti izgledaju kao “utisci”; oni su dati i ostavljeni na nekoga.

116

Slike koje se pojavljuju čine sa kao halucinacije, pravi objekti i celokupni dramatični događaji kontaktiraju se sa minimalnim utroškom snaga, npr. hipnagogne slike ili fantazije o masturbaciji. Njihova energija dolazi od nezavršenih situacija takve vrste da se bude zadovoljen podsticanjem same granice kontakta (3, 7). Jer ako su organske nezavršene situacije urgentne, onda je odmor nemoguć: pokušaj da se on isforsira vodi u nesanicu, nespokoj itd; ali ako su one slabe (u zavisnosti od dnevnog zamora) mogu više ili manje biti zadovoljene halucinacijom. Pasivna seksualnost masturbacije kombinuje ove pasivne fantazije sa aktivnom samoagresijom koja umiruje potrebu za motornim odgovorom.

Self izgleda rasplinut i on se u stvari dezintegriše i nestaje u puki potencijal, jer on postoji i aktuelizuje se samo kontaktiranjem. Pošto su i senzorna orijentacija i motorna manipulacija inhibirane, ništa nema “smisla” i sadržaji se čine misterioznim. Upredićemo ego, self i id: promišljeni ego poseduje čvrsto apstraktno jedinstvo i usmeren je ka cilju, isključujući svaki pokušaj odvraćanje pažnje; spontanost se odlikuje fleksibilnim konkretnim jedinstvom rasta, uključenosti i prihvatanja distrakcija kao potencijalno privlačnih; relaksacija se dezintegriše, a ujedinjuje je jedino pomaljajući osećaj tela.

Telo postaje veliko zato što se razum i pokreti obustavljaju, a propriocepcije uzurpiraju polje. One su namerno bile prigušene; sada oslobođene, kuljaju u svesnost. Ako hitno ne obezbede središte koncentracije, čovek pada u san.

8. Ličnost

Ličnost kao struktura selfa se u velikoj meri pronalazi-i-otkriva u samom analitičkom postupku, naročito ako je metod koji se koristi interpretacija i korekcija interpersonalnih odnosa. Ličnost je sistem stavova koji se zauzimaju u interpersonalnim odnosima; ličnost je pretpostavka onoga što neko jeste, koja služi kao osnova za objašnjenje nečijeg ponašanja, ako se takvo objašnjenje zahteva. Kada je interpersonalno ponašanje neurotično, ličnost se sastoji od brojnih pogrešnih koncepcija, introjekcija, ego-ideala, maski itd. Ali kada se terapija završi (a isto važi za svaki terapijski metod), Ličnost predstavlja neku vrstu okvira koji čine stavovi, onako kako ih neko razume i koji se mogu koristiti u svakoj vrsti interpersonalnog ponašanja. Po prirodi stvari, ovo je konačno dostignuće psihoanalitičkog intervjua; a krajnji ishod svega ovoga je da ovako dostignutu “slobodnu” strukturu teoretičari smatraju selfom; on je taj koji odgovara na pitanja ili samopitanja. Ono što je karakteristično za teoretičare koji se bave interpersonalnim odnosima, jeste da nemaju mnogo toga da kažu o organskom funkcionisanju, seksualnosti, nejasnim fantazijama ili uz to, o tehničkoj obradi fizičkog materijala, zato što sve ovo nije osnovni predmet tumačenja.

Kakva je samosvesnost Ličnosti, posto smo govorili o samosvesnosti Ega i Ida? Ona je autonomna, odgovorna i samospoznajuća, uvek iznova igrajući određenu ulogu u stvarnoj situaciji.

Autonomiju ne bi smeli mešati sa spontanošću. U autonomiji čovek slobodno bira i uvek ima osećaj primarne neuključenosti, iz koje sledi posvećenost. Sloboda se ogleda u činjenici da je osnova aktivnosti već dostignuta; čovek se posvećuje u

117

skladu sa onim što jeste, to jest, šta je postao. No, srednji modus spontanosti ne uživa luksuz ove slobode, niti osećaja sigurnosti koji dolazi od saznanja šta je i gde je neko, niti da li se može uključiti ili ne; osoba je uključena i nastavlja dalje, ne uprkos sebi, već prevazilazeći sebe. Autonomija je manje aktivna prema spolja, nego što je to promišljenost i naravno manje je pasivna prema spolja nego relaksacija - jer je to nečija sopstvena situacija u koju se neko uključuje u skladu sa svojom ulogom; čovek niti deluje na nešto niti se na njega deluje; stoga se slobodna ličnost smatra spontanom i u srednjem modusu. Ali u spontanom ponašanju, sve je novo i progresivno se prisvaja; u autonomiji ponašanje je sopstveno, jer je u principu ono već dostignuto i asimilovano. “Stvarna situacija” zapravo nije nova, već je ona slika Ličnosti u ogledalu - tako da znamo da je to naša stvarnost i osećamo se sigurni.

Ličnost je “transparentna”, ona se uvek iznova spoznaje, zato što je ona sistem onoga što je priznato (u terapiji, to je struktura svih “aha” iskustava). Self uopšte nije transparentan u ovom smislu – iako je svestan i može se orijentisati – zato što se njegova svest o sebi javlja u terminima drugog u stvarnoj situaciji.

Isto tako, Ličnost je odgovorna i može sebe smatrati odgovornom u smislu da kreativni self nije odgovoran. Jer je odgovornost ispunjavanje ugovora; ugovor je sačinjen u skladu sa onim što neko jeste i odgovornost je dalja konzistentnost ponašanja u ovim okvirima. Međutim, čista kreativnost se ne može ugovoriti na ovaj način; njena konzistencija se pojavljuje u toku procesa. Prema tome, Ličnost predstavlja odgovornu strukturu selfa. Navešćemo nešto što je više primer nego analogija: pesnik, shvatajući šta se traži u pogledu vrste situacije i stava komunikacije, može ugovoriti da napiše sonet, i on odgovorno ispunjava ovu metričku formu; ali on kreira slikovitost, emotivni ritam i značenje, bivajući u sve bližem i bližem kontaktu sa rečima.

XI KRITIKA PSIHOANALITIČKIH TEORIJA SELFA

1. Kritika teorije pasivnog selfa

Funkcija selfa je proces figura/pozadina u kontaktima na granici u polju organizam/sredina. Ova koncepcija je prisutna i u svakodnevnom i u kliničkom iskustvu, a takođe je vrlo korisna za terapiju, tako da se nameće pitanje zašto je ona odbačena ili potpuno prenebregnuta u postojećim teorijama. U ovom poglavlju ćemo stoga diskutovati o nedostacima ovih teorija svesti (koje su generalno unapređene Teorijom ega). Kasnije ćemo videti (u 13. poglavlju) da je sam Frojd na adekvatniji način tretirao funkciju selfa, osim što je, zbog pogrešne teorije potiskivanja, kreativnu moć pripisivao uglavnom nesvesnom.

118

Problemi sa ortodoksnim teorijama počinju sa isticanjem razlike između zdrave i bolesne svesti; pri čemu se zdrava svest smatrala pasivnom – dinamički pasivnom u teorijskom smislu, te prema tome, pasivnom u terapiji u praktičnom smislu – ona ne radi ništa. Samo je bolesna svest ona koja je efikasna i na koju se obraća pažnja u cilju njenog otklanjanja. Razmotrite sledeći pasus iz knjige Ane Frojd, Ego i mehanizmi odbrane:

“Kada su odnosi između dve susedne sile – ega i ida – miroljubivi, zadivljujuće je kako ego izvršava svoju ulogu posmatranja ida. Različiti instinktni impulsi neprestano krče sebi put od ida ka egu, gde obezbeđuju pristup u motorni sistem, kojim postižu zadovoljenje. U povoljnim uslovima, ego nema ništa protiv ovog uljeza, već mu ustupa svoju sopstvenu energiju, a sebe ograničava na opažanje…Ego, ako pristane na impuls, uopšte ne ulazi u sliku.”*

Prvo, u ovom pasusu, izrečena je značajna istina: impuls preuzima dominaciju putem organizmičke samoregulacije, bez svesnog napora; javlja se identifikacija sa onim što je dato. (U našim terminima, ego je progresivni stadijum funkcije selfa.) Ali, kakva čudna upotreba reči da bi se reklo da impuls “krči sebi put” kao “uljez” i da se ego “ne protivi”, kao da u povoljnim okolnostima ne postoji jedinstveni proces selfa kao pozadine. I tako je ceo pasus nelogičan: umesto da se počne sa pred-diferenciranim kontaktom percepcije-pokreta-osećanja koji se dalje razvija, kako prepreke i problemi postaju određeniji, neophodno je da ego “ustupi svoju energiju drugome na raspolaganje” itd.; ali, u stvari, ne postoji impuls koji ujedno nije i percepcija i mišićni pokret.

______

* Anna Freud, The Ego and the Mechanisms of Defense, International Universities Press, Inc., New York, 1946.

Ne znamo kako da shvatimo odnos organizma i sredine koji se implicira rečima “ego ograničava sebe na opažanje”, da bude svestan, a “inače ne ulazi u sliku”. Svesnost nije pasivna: ona je orijentacija, razumevanje i prilaženje, biranje tehnike; i ona se nalazi svuda u funkcionalnoj međuigri sa manipulacijom i rastućim uzbuđenjem prisnijeg kontakta. Percepcije nisu samo percepcije; one pojašnjavaju, izoštruju i privlače. Tokom celog procesa postoji otkrivanje i pronalaženje, ne posmatranje; jer iako je potreba organizma konzervativna, zadovoljenje potrebe može poteći samo iz novine u sredini: funkcija ida postaje sve više funkcija ega, sve do tačke finalnog kontakta i opuštanja, upravo suprotno onome što tvrdi g-đica Frojd. Upravo u povoljnim okolnostima, kada su id i ego usklađeni, kreativni posao svesnosti je najizraženiji, a ne “van slike”. Jer, pretpostavimo da ovo nije slučaj: zašto bi onda, u funkcionalnom smislu, svesnost uopšte bila potrebna? Zašto ne dođe do zadovoljenja i popuštanja napetosti, dok živo biće vegetira u snu bez snova? Međutim, to je zbog toga što kontaktiranje nove sadašnjosti zahteva jedinstveno funkcionisanje sila.

119

Citiraćemo drugi pasus kako bi pokazali na koji način je ova teorijska greška o pasivnom sistemu svesnosti, štetna za terapiju. Kontekst knjige Ane Frojd – knjige koja, uzgred budi rečeno, predstavlja značajni doprinos – je sledeći: svest je ono što je najdostupnije za tretman; ona predstavlja fiksirane “ego-odbrane”, koje konstituišu neurozu. Sa ovim tezama mi se, naravno, slažemo (mada bi radije govorili o ego-agresijama, nego o ego-odbranama). A problem, kako ga ona vidi, jeste na koji način uhvatiti ego na delu. Ona smatra da to nije moguće u nekoj zdravoj situaciji, jer je tada ego pasivan. Niti to može biti kada je ego uspešno”defanzivan”, jer su tada njegovi mehanizmi skriveni, a impuls potisnut. Međutim, na primer:

“Reakciona formacija – neurotični mehanizam ega – može se najbolje proučavati kada su ove formacije u procesu dezintegracije… Instinktni impuls i reakciona formacija se na trenutak mogu videti u okviru ega, rame uz rame. Zahvaljujući drugoj funkciji ega – njegovoj tendenciji ka sintezi – ovo stanje stvari koje je naročito povoljno za analitičku opservaciju, traje samo nekoliko trenutaka.”*

Obratite pažnju da je “tendencija ka integraciji” nazvana “drugom” funkcijom dostupnog ega, što je pomenuto u zagradi na kraju poglavlja; ali ova tendencija je ono što je, na primer, Kant smatrao suštinom empirijskog ega, sintetičko jedinstvo apercepcije, a to je ono što i mi smatramo glavnim poslom selfa, formiranje geštalta. U ovom pasusu, međutim, ova sintetička tendencija se vidi kao nezgodna prepreka posmatranju – čega? Ega! Jasno je da ovde g-đica Frojd pod egom uopšte ne podrazumeva sistem svesnosti, već neurotičnu nesvesnu promišljenost;

_______

* Anna Freud, The Ego and Mechanisms of Defense, International Universities Press. Inc., New York, 1946.

pa ipak, nije svesnost ono što je najdostupnije za tretman, ono što angažuje pacijentovu saradnju. Alternativa je ono što mi sve vreme sugerišemo, a to je da se upravo analizira struktura sinteze: kako bi se pacijent mogao koncentrisati na to kako su njegove figure nepotpune, iskrivljene, neprilične, slabe, nejasne i kako bi im dopustio da se potpuno razviju, ne zaobilazeći sintetičku tendenciju, već je još više mobilišući; u ovom procesu anksioznost raste i pojavljuju se konflikti, no, istovremeno pacijent je sve više u stanju da se nosi sa anksioznošću, tako da ona ponovo postaje uzbuđenje kroz koje se može prodisati. Prema tome, teorija selfa razvija se direktno sa terapijom selfa. Međutim, po ortodoksnom shvatanju situacija je suprotna: ne koncentrišući se na pacijentovu integrativnu moć, već pokušavajući da je prevarom ukloni s puta što je više moguće, analitičar saznaje nešto o tome kakav bi pa tada cijent bio da je potpuno dezorijentisan i paralisan. I šta onda? Hoće li analitičar tada sastaviti pacijenta od njegovih potpuno različitih delova? Međutim, ovo mora biti učinjeno pacijentovom integrativnom

120

snagom. Ali ne samo da je analitičar uopšte ne koristi, i ne samo da je još više oslabljuje, već on i dalje ne zna ništa o njoj.

Teorija koja čini da sistem svesnosti bude praktično neupotrebljiv, pa čak i prepreka, daje lažnu sliku zdrave situacije i ne pomaže u neurotičnoj situaciji.

2. Kritika teorije koja izoluje self fiksiranim granicama

Većina ortodoksnih teorija svesnosti imaju prethodni obrazac. Manje tipična je Pol Federnova (Paul Federn) teorija ega i njegovih granica. (Naredni citati su uzeti iz rada Mentalna higijena psihotičnog ega.) Po ovoj teoriji ego nije pasivan, on deluje i doživljava se kao postojeće sintetičko jedinstvo.

“Ego se sastoji od osećanja jedinstva, kontigviteta i kontinuiteta tela i uma pojedinca u propriocepciji čovekove individualnosti… Ego je funkcionalna jedinica katekse, koja se menja sa svakom aktuelnom mišlju i percepcijom, ali ostajući isto osećanje sopstvene egzistencije u jasnim granicama”.*

Osim ovoga, dr Federn upozorava na grešku pasivnog:

“Postoji iskušenje da se poveruje da neko prezentuje ego psihologiju korišćenjem reči “ego” umesto “ličnost” ili “pojedinac”… Svaka tautologijska terminologija lako može poslužiti samoobmani. Moramo imati na umu da je ego specifična psihosomatska jedinica katektirana mentalnom energijom.”**

_____

* Ovo je dobar opis onoga što smo u prethodnom tekstu (10, 8) nazvali Ličnost. Kao takav, self baš ne doživljava sopstveno postojanje kao jedinstvo svog kontaktiranja.** Paul Federn, Mental Hygiene of the Psychotic Ego, American Journal of Psychotherapy, July, 1949, str.356-371.

Dr Federn zatim pokazuje kako da se koristi ova energetska jedinica u terapiji. Na primer, specifične operativne funkcije svesnosti, kao što su apstrakcija ili konceptualno mišljenje, mogu biti oslabljene (u šizofreniji); a terapija se sastoji u njihovom osnaživanju kroz vežbanje ega.

Za sada je ovo u redu. Ali problem sa ovakvim shvatanjem je sledeći: ako je sistem kontakta u suštini (a ne povremeno i kao posebna struktura) propriocepcija čovekove individualnosti u okviru jasnih granica, onda kako je moguće da čovek stupi u kontakt sa stvarnošću van tih granica? Problem se jasno nameće u sledećim rečenicama dr Federna:

“Šta god bila puka misao, to je usled mentalnog procesa koji se nalazi unutar mentalne i fizičke granice; šta god da ima konotaciju biti stvaran, nalazi se van mentalne i fizičke granice ega”.

121

U skladu sa savremenom filozofijom, ova vrsta formulacije čini se savršeno razumnom, ali ona je apsurdna. Jer kako čovek postaje svestan razlike između unutar i van, “misli” i “stvarnog”? Zar se to ne postiže putem svesnosti? Prema tome, na neki način sistem svesnosti mora direktno kontaktirati “spoljašnje” stvarno; samoosećaj mora ići van propriocepcije čovekove individualnosti. (Mi tvrdimo, naravno, da je suština kontakta biti u dodiru sa situacijom; funkcija selfa je funkcija polja.) Ovo je davnašnji problem: kako, budni, vi znate da ste sanjali i da sada ne sanjate? A i odgovor je klasičan: to nije uz pomoć neke posebne “konotacije” “stvarnosti”, kao da stvarnost ima odvojeni kvalitet, već integracijom više svesnosti u aktuelnoj situaciji, više konzistencije, više osećaja telesnosti, a posebno u ovom slučaju, više namerne muskularnosti. (Vi možete da se uštinete da biste proverili da li ste budni; to ne znači da takođe ne možete da sanjate da se štipate, ali ovo prvo je jači dokaz, a ako se svi raspoloživi dokazi ove vrste slažu, ionako nije važno da li ste budni ili sanjate.) Kad bi dr Federn takođe govorio o motornom ponašanju kao delu ego-osećaja, kao i o percepciji i propriocepciji, apsurdnost bi postala očigledna, zato što tada “telo” pojedinca ne bi moglo biti ograničeno od drugih stvari u sredini. Videćemo kako se u dinamičkom smislu dolazi do logične slike koju daje dr Feder. Razmotrite sledeće propozicije:

“Mentalni i telesni ego se doživljavaju odvojeno, ali se u budnom stanju mentalni ego uvek doživljava da je unutar telesnog ega.”

Naravno da ne uvek. Situacija od značajnog interesa pojavljuje se u svesnosti mnogo veća nego što je doživljeno telo, telo se oseća kao deo nje ili to uopšte nije “telo” koje doživljava, već objekat-u-datoj-situaciji, određen nekim telesnim apetitom. U takvom trenutku, telo se doživljava kao malo i okrenuto spolja, prema interesu. Ali ono na šta autor verovatno misli jeste momenat introspekcije; i tačno je da je u ovom činu “um” unutar “tela” – naročito ako se telo opire da bude pozadina i ako se pojave dosada, nervoza, osećaj neizdržljivosti. Sada možemo shvatiti izjavu:

“Ego kao subjekat prepoznajemo po zamenici ‘Ja’, a kao objekat zovemo ga ‘self ‘ ”.

Ukoliko tehniku posmatranja čini introspekcija, upotreba ovakvog jezika je razumna, jer je tada “mentalni” ego aktivan, a “mentalni” i “telesni” self je pasivan; a pošto se svesnost tela ne može kontrolisati - osim ako se introspekcija ne pretvori u živu fantaziju – objektni telesni osećaj je veći od introspektivnog subjekta. Ali razmotrimo logiku ovakvog jezika u pogledu opšte upotrebe: u introspekciji, telesna svesnost nije aktivna; i šta onda, da li je ona “Ja” ili ne? Ako je telesna svesnost “Ja”, onda self nije samo objekat, a “Ja” delimično nije subjekat. Ako telesna svesnost nije “Ja”, onda postoji sistem svesnosti koji je van nadzora ega (naime svesnost koja nije introspekcija), pa šta onda ostaje od jedinstva? Oba zaključka su tačna i oba su nekompatibilna sa Federnovom teorijom. Srećom, pravo osnovno jedinstvo može se demonstirirati jednostavnim eksperimentom: introspektujući, pokušajte da uključite kao objekte aktivnog “Ja”” što više delova većeg pasivnog telesnog selfa; postepeno zatim, um i telo će se najednom sjediniti,

122

“Ja” i self će se stopiti, razlika između subjekta i objekta će nestati, a svesni self će dotaći stvarnost kao neku percepciju ili zainteresovanost za neki “spoljni” problem, bez intervencije “pukog” mišljenja. Odnosno, self, svestan u srednjem modusu, prekida odvojenost uma, tela i spoljašnjeg sveta. Zar ne treba da zaključimo da za teoriju selfa i njenog odnosa sa “Ja”, introspekcija predstavlja slab prvenstveni metod posmatranja, jer ona stvara posebno stanje? Moramo početi sa istraživanjem širokog raspona zanimljivih situacija i ponašanja. Ako tada nastavimo sa introspekcijom, istinita situacija je očigledna: da je introspektivni ego promišljen restriktivan stav psihosomatske svesnosti, koji privremeno isključuje svesnost sredine, čineći telesnu svesnost pasivnim objektom. Kada je promišljena restrikcija nesvesna (kada je ego funkcija alijenacije naurotična), tada postoji osećaj fiksirane granice selfa i izolovanog aktivnog centra. Ali ovakvo stanje je kreirano stavom. A tada, takođe, imamo “puke” misli, očišćene od “stvarnosti”. Ali u kontekstu svesne introspekcije, misli jesu stvarnost: one su aktuelna situacija, kada se isključi sredina; i tada ograničen self i njegov aktivni centar čine dobar geštalt. Međutim, uopšte govoreći, svestan self nema fiksne granice; on postoji u svakom slučaju kontaktiranja neke aktuelne situacije i ograničen je kontekstom interesovanja, dominantnim interesom, kao i identifikacijom i alijenacijom koje slede.

3. Poređenje prethodnih teorija

Diskusija o prethodnim teorijama iznosi na videlo suprotne dileme koje postoje u savremenim psihološkim pravcima:(a) Kao što čini Ana Frojd, ističe se funkcionalno polje, međuigra organizma i

sredine (instinkt i zadovoljenje), ali se sintetička moć selfa proglašava pasivnom. Ili (b) kao što čini Federn, ističe se sintetička moć selfa, tako što se self (misli) odvaja od sredine (stvarnosti). Ali ove dileme su razrešive ako imamo na umu da ono što je prvenstveno dato jeste jedinstvena osnova perceptivnih, motornih i osećajnih funkcija i da je funkcija selfa kreativno prilagođavanje u polju organizam/sredina. Sada bi mogli dotaći pitanje koje je postavljeno na početku poglavlja: kako to da je funkcija selfa u tolikoj meri pogrešno shvaćena i da je, kao što je poznato, teorija ega najnerazvijeni deo psihoanalize? Spomenućemo četiri međusobno povezana razloga:(1) Filozofska misao koja zastupa podelu uma, tela i spoljašnjeg sveta.(2) Društveni strah od kreativne spontanosti.(3) Istorija podele dubinske i opšte psihologije.(4) Aktivne i pasivne psihoterapijske tehnike.Kombinacija ovih razloga stvara uobičajene dileme koje postoje u teoriji ega.

4. Filozofske podele

123

U klasičnom smislu, psihološki metod polazi od objekta iskustva, pa ide preko aktivnosti do sposobnosti , sa tim da je ovo poslednje pravi predmet proučavanja – npr. ide se od prirode vidljivog, preko aktuelizacije vida do sposobnosti da se vidi, što čini deo organske duše. Ovo je logična sekvenca, od posmatranja do zaključka. Ali ako je doživljavanje neurotično, javlja se zanimljiv problem: abnormalne sposobnosti dovode do poremećenih radnji, a one daju defektan objekat i tada ako krenemo iz ovog pogrešno opaženog sveta, donećemo pogrešne zaključke o moćima iskustva, a greške pospešuju jedna drugu, u začaranom krugu. Videli smo u 3. poglavlju, da je reakcija na epidemiju hronične niskostepene opasnosti, to što se svet opaža kao da su Um, Telo i Spoljašnji svet odvojeni. Objekti ovakvog spoljašnjeg sveta su takvi da zahtevaju da se njima bavi agresivna volja (umesto da postoji interakcija u procesu rasta), a u kognitivnom smislu, oni su strani, fragmentirani itd., kao da mogu biti spoznati samo preko podrobne apstraktne racionalizacije. Self za koga se smatra da doživljava ovakve objekte, bio bi promišljeni ego koji smo opisali. Međutim, ovakav zaključak je potkrepljen činjenicom da hronični hipertonus nesvesne muskularnosti, previše budna percepcija i smanjena propriocepcija stvaraju osećaj voljnosti i preteranu svest: suštinski self kao izolovan promišljeni ego. Slično je i sa odnosom Uma i Tela: samoosvajačka agresija potiskuje apetite i anksioznost; medicinska opservacija i teorija šire se u pravcu invazije spoljašnjih otrova i mikroba; a medicinska praksa se sastoji od sterilne higijene, hemijskih lekova, vitamina i analgetika. Faktori depresije, napetosti i osetljivosti su prenebregnuti.Tako da generalno, ponašanje koje se ne oslanja na jedinstvo polja sprečava pojavu dokaza protiv postojeće teorije. Postoji malo vidljive kreativnosti, nedostaje kontakt i čini se da energija potiče “iznutra”, a da se delovi geštalta nalaze “u umu”. Dakle, ako uzmemo u obzir ovu teoriju (i osećanje) izolovanog aktivnog ega, razmotrićemo problem na koji jedan lekar nailazi. Ako se u pogledu fiziološkog funkcionisanja, sintetička moć ega shvati ozbiljno, to okončava organizmičku samoregulaciju, zato što će se ego pre mešati nego prihvatati i razvijati se; ali uplitanje u samoregulaciju uzrokuje psihosomatsko oboljenje; stoga, teorijski i praktično, kod relativno zdrave osobe, ego se tretira kao da je pasivan, kao da je posmatrač. A ovo se dokazuje činjenicom da izolovan ego zaista nema energiju i na njega se ne može puno računati. Slično ovome, ako se u pogledu stvarnosti sintetička moć ega shvati ozbiljno, onda imamo svet psihotičara, svet projekcija, racionalizacija i snova; prema tome, u relativnom zdravlju napravljena je konačna razlika između “pukih” misli i “stvarnog”; ego je fiksiran u okviru svojih granica. Zanimljivo je zapaziti šta se dešava kada jedan deo ove filozofske podele nestane, ali drugi deo ostane. U teoriji i u terapiji, Vilhelm Rajh je uspeo da u potpunosti ponovo uspostavi psihosomatsko jedinstvo; ali uprkos određenim ustupcima čistim dokazima, on u osnovi i dalje gleda na živo biće kao da funkcioniše unutar svoje kože – npr. orgazam se poredi sa pulsiranjem u bešici; “organizam’ se ne shvata kao apstrakcija iz postojećeg polja. Šta se onda dešava

124

u njegovoj teoriji? Na granici, situacije kontakta se vide kao kontradiktorni nagoni, a da bi se otkrilo njihovo jedinstvo, ne može se gledati na kreativnu sintezu selfa, već se socio-biološka površina mora napustiti i istraživati u biološkim dubinama; sva ljudska energija dolazi “iznutra”. Mogućnost kreativnog rešenja površinskih kontradikcija, npr., u kulturi ili politici, je sve više beznadežna (ali naravno, ovo beznađe je bilo jedan od uzroka teoretskog povlačenja sa površine). U terapiji, metod se na kraju koristi samo u pokušaju da se probudi mudrost tela. Kreativna moć selfa pripisuje se potpuno nesvesnoj organizmičkoj samoregulaciji, suprotno svim dokazima društevnih nauka, umetnosti, istorije itd. Ali tada, sekundarno, preskakanjem granice kontakta, potisnuto jedinstvo polja se apstraktno projektuje do neba i svuda naokolo, kao bio-fizička moć, direktno energizujući (i direktno napadajući) organizam “spolja”. Ova apstrakcija i projekcija – teorija orgona - je praćena uobičajenim opsesivnim naučnim pozitivizmom. (Ovim ne tvrdimo da je Rajhova biofizička sila obavezno iluzija, jer većina projekcija u stvari, pogađa metu); ali ono što je iluzija jeste mišljenje da ovakva sila, ako postoji, može biti direktno efikasna, a da ne mora da prođe kroz kanale obične ljudske asimilacije i rasta). S druge strane, pretpostavimo da je podela društvene sredine razrešena, ali da psihosomatsko jedinstvo nije shvaćeno, već su to samo prazne priče. Tada dolazimo do perspektive interpersonalnih teoretičara (Vašingtonska škola, From, Hornaj itd.). Oni svode self na ono što smo mi prethodno nazvali Ličnošću, a zatim – što je zaprepašćujuće, ali neizbežno – govore da je biološka priroda pretežno neurotična i “infantilna”. Međutim, njihove konstrukcije su bez vitalnosti i originalnosti; i upravo tamo gde smo se mogli nadati da će se oni kao inventivni i revolucionarni društveni inicijatori pokazati u najboljem svetlu, nalazimo da je njihova socijalna filozofija izrazito neukusno predvorje ogledala slobodnih, ali praznih Ličnosti.

5. Društveni strah od kreativnosti

Toliko o rascepima u polju, u pozadini kontakta. Okrenimo se sada formiranju geštalta u polju, spontanosti selfa. Kao što smo pokušali da pokažemo u 6. poglavlju, postoji zarazan strah od spontanosti; to je “infantilno” par exellence, jer se ne uzima u obzir takozvana “stvarnost”; to je neodgovorno. Razmotrićemo društveno ponašanje u vezi nekog uobičajenog političkog pitanja i videćemo šta ovi termini znače. Recimo da postoji neko pitanje, neki problem: i da postoje suprotstavljene partije; termini kojima se izražava problem preuzeti su iz politike, očekivanih dobiti i istorijata ovih partija, i oni su shvaćeni kao jedini mogući pristupi problemu. Partije se ne konstituišu iz stvarnosti problema (osim u velikim revolucionarnim momentima), već se o problemu misli kao da je “stvaran”, samo ako je formulisan u očekivanom okviru. Ali u stvari nijedna od suprotstavljenih politika se ne preporučuje spontano kao stvarno rešenje stvarnog problema; i čovek je neprekidno suočen sa izborom onoga što je “manje zlo”. Prirodno je da ovakav izbor ne izaziva entuzijazam ili inicijativu. Ovo je ono što se zove biti “realan”.

125

Kreativni pristup problemu je upravo suprotan: to je pokušaj da se problem sagleda na različitim nivoima, tako što se otkriva ili pronalazi neki novi, treći pristup koji je od suštinskog značaja za dato pitanje i koji se spontano nameće. (Ovo bi tada značilo pravu politika i pravu partiju.) Kad god je izbor samo i ekskluzivno “manje zlo”, bez predviđanja istinskog zadovoljstva, verovatno da se ne radi o pravom konfliktu, već o njegovoj maski, što niko ne želi da predoči. Naši društveni problemi su obično postavljeni tako da prikriju prave konflikte i da spreče prava rešenja – jer bi ovo moglo da izazove velike rizike i promene. Međutim, kada čovek spontano izražava svoju stvarnu muku ili jednostavan zdrav razum i teži kreativnom prilagođavanju datog pitanja, onda se za njega govori da beži od problema, da je nepraktičan, utopista, nerealan. Ono što se smatra “stvarnošću” jeste prihvaćeni način postavljanja problema, a ne sam problem. Ovakvo ponašanje se može videti u porodicama, u politici, na univerzitetima, u raznim profesijama. (Tako da posle svega možemo primetiti da su prošle epohe, čije smo društvene forme prevazišli, izgledale vrlo glupo u izvesnim pogledima. Sada vidimo da nije postojao razlog da se spontanim pristupom ili sa malo više zdravog razuma, lako ne reše njihovi problemi, spreče katastrofalni ratovi itd., itd. Osim toga, kako već istorija pokazuje, ma koji novi pristup da je tada predložen, jednostavno nije bio “realan”.) Najveći deo stvarnosti Principa realnosti sastoji se od ovakvih društvenih iluzija, a takvo stanje se održava putem samoosvajanja. Ovo je očigledno ako razmislimo da u prirodnim naukama i tehnologiji, gde su one najizraženije, svaka vrsta pokušaja, želje, nade i projekta sprovodi se bez trunčice krivice ili anksioznosti; nema “povinovanja” pravom predmetu proučavanja, već se on posmatra fascinirano i sa njim se prenagljeno eksperimentiše. Ali u drugim stvarima (gde se obraz mora sačuvati) nailazimo na sledeći zatvoreni krug: Princip realnosti čini da kreativna spontanost bude pasivna, opasna ili psihotična; potisnuto uzbuđenje okreće se agresivnije protiv kreativnog selfa; a “stvarnost” neke norme se tada doživljava kao zaista nešto stvarno. Najužasnija vrsta nesigurnosti nije strah od instinkta, niti od nanošenja štete, već strah da nešto uradimo na svoj sopstveni, novi način; ili da to ne uradimo, ukoliko zaista nismo zainteresovani. Ali mi konsultujemo priručnike, autoritete, napise novinskih kolumnista, stručna mišljenja. Kakvu sliku o selfu bi čovek mogao da tada stekne? On čak ne asimiluje, a kamoli da je kreativan; on introjektuje, pridodaje i preživa nesvareno.

6. Lepe umetnosti u analitičkoj teoriji

Odličan primer isključivanja spontanosti iz analitičke teorije može se videti u tretmanu lepih umetnosti i poezije, baš tamo gde bi se očekivalo da kreativna spontanost bude u prvom planu.

Frojd je još davno izjavio da psihoanaliza može da proučava teme kojima se bave umetnici, kao i blokade njihove kreativnosti (o čemu on govori u svom eseju o Leonardu), ali ne i kreativnu inspiraciju, koja je misteriozna, niti tehnike, koje su domen istorije umetnosti i umetničke kritike. Od tada je ovaj princip

126

uglavnom bio poštovan (mada ne uvek sa humanističkom gracioznošću kojom se Frojd odlikovao); a kada nije bilo tako, rezultat toga je bio da se na umetnost gleda kao na posebno zarazan neurotični simptom*. Pa ipak, kako je to izvanredna koncepcija! Zato što su tema i inhibicija prisutne u svakoj aktivnosti, pa ma šta ona bila; ono što čini umetnika i pesnika jesu upravo kreativna moć i tehnika; tako da je takozvana psihologija umetnosti psihologija svega drugog, ali nipošto umetnosti. Međutim, razmotrićemo upravo ova dva zabranjena predmeta proučavanja, a posebno tehniku. Za umetnika, naravno, tehnika, stil znači sve; on oseća kreativnost kao prirodno uzbuđenje i svoju zainteresovanost za temu (koju uzima “spolja”, to jest, iz nezavršene prošle situacije i iz dnevnih događaja); ali tehnika je njegov način oblikovanja stvarnog kako bi bilo još stvarnije; to zaokuplja prvi plan njegove svesnosti, percepcije, manipulacije. Stil je on sam, to je ono što on pokazuje i komunicira: stil, a ne banalno potisnute želje ili dnevne novosti. (Formalna tehnika je prvenstveno ono što se komunicira i to je, naravno, očigledno iz Roršah (Rorschach) ili drugih projektivnih testova. Ono što je interesantno, sigurno nisu Sezanove jabuke – mada one svakako nisu nevažne – već njegova umešnost i ono što je on zapravo stvorio od jabuka.) Dolazak do prave površine, transformacija vidljive ili početne teme u materijalnom medijumu, jeste kreativnost. U ovom procesu uopšte ne postoji misterija, osim možda verbalna misterija koja nije nešto što bi neko znao unapred, već nešto što neko radi, onda spozanje i može da priča o tome. Ali ovo važi za svaku percepciju i manipulaciju koja se sreće sa novinom i formira geštalt. Onoliko koliko smo u mogućnosti da, kao u psihološkom eksperimentu, izolujemo jedan zadatak i ponovimo slične delove, utoliko možemo da predvidimo celinu koja će spontano biti zapažena ili izvedena; ali u svim bitnim interesima u umetnosti i drugim oblastima života, problem i delovi su uvek nekako novi; celina se može objasniti, ali ne i predvideti. Čak i da je to moguće, celina nastaje kroz veoma obična (svakodnevna) iskustva.

______

* Izvanredan izuzetak bio je Rank, čije je delo Umetnost i umetnik iznad svake pohvale. “Misterija” kreativnog, kako je vidi psihoanaliza, ne potiče od traganja za njom na očiglednom mestu, u običnom zdravom kontaktu. Ali gde možemo očekivati da je nađemo u klasičnim psihoanalitičkim konceptima? Ne u superegu, jer on inhibira kreativno izražavanje; on razara. Ne u egu, jer on ne stvara ništa, već ili posmatra i izvršava ili guši i brani sebe. Ono što je kreativno ne može biti ego, jer umetnik ne može sebe objasniti; on kaže: “Ne znam otkuda je to došlo, ali ako vas zanima kako to radim, sad ću vam reći…” i on tada započinje sa dosadnim tehničkim objašnjenjima, koja su predmet umetničke kritike i istorije umetnosti, ali ne i psihologije. Prema tome, psihoanalitičar nagađa da bi kreativno moralo biti u idu – a tamo je ono dobro skriveno. Ipak, umetnik nije nesvestan onoga što radi; on je potpuno svestan; on to ne verbalizuje niti

127

teoretiše o tome, osim a posteriori; ali on stvara nešto obrađivanjem materijalnog medijuma i rešavanjem sirovog novog problema, koji se rafinira u toku procesa. Razvijajući teoriju na osnovu samoosvajajućeg ega, psihoanaliza ne može da izvuče smisao o vrsti kontakta koji je uzbudljiv i koji menja stvarnost. A nesreća naše generacije ogleda se u tome da je ovakva vrsta ega prava epidemija, tako da se čini da je ono što umetnik radi neobično. Umesto da se teorija o egu razvija na osnovu najsnažnijih slučajeva kreativnosti, koji su (u ovom pogledu) normalni, ona potiče iz proseka, a živopisni slučajevi smatraju se misterioznim ili zarazno neurotičnim. Ipak, ispravna teorija bi se mogla takođe izvesti posmatranjem spontanosti dece koja sa savršenom samouverenošću, haluciniraju o stvarnosti, a ipak je prepoznaju, i koja se igraju sa stvarnošću i menjaju je, a da uopšte nisu psihotična. Ali deca su, naravno, infantilna.

7. Rascep između dubinske i opšte psihologije

Istorijski posmatrano, psihoanaliza je nastala na vrhuncu psihologije asocijacija i početnog zanosa da refleksni luk i uslovni refleks čine osnovu asocijacija. Funkcionalna i dinamička Frojdova teorija toliko se razlikovala od ovih koncepcija, kao da je pripadala nekom drugom svetu; i zapravo, primirje koje je postignuto, značilo je podelu ovih svetova. Svet svesnog Frojd je ustupio psiholozima asocijacija (i biolozima); za sebe je uzeo svet snova, u kome je ispravno označio funkcionalne signale. Na granici dva sveta, gde snovi izranjaju u javu, odvija se ono što je Frojd u svom briljantnom nastupu (prezira?) nazvao “sekundarnom elaboracijom”; to sigurno nije bilo ono što je primarno i ispunjeno energijom, ali je bio pokušaj da se nađe smisao kroz pokoravanje “zakonitostima realnosti”, naime asocijacijama. (Vratićemo se Frojdovim primarnim i sekundarnim procesima u 13. poglavlju.) U međuvremenu, psiholozi su sve više dokazivali da su ovo zaista bile zakonitosti stvarnosti, konstruisanjem eksperimentalnih situacija koje su sve manje bile od vitalnog značaja, u kojima je odgovor postajao zapravo refleks: lavirinti i šokovi, reakcije koje nisu bile sekundarne, već tercijarne ili kvartarne, do tačke nervnog sloma. (Ako je psihologija proučavanje kreativnog prilagođavanja, onda je psihologija refleksa penološka grana fizike.) Frojd je povremeno ukazivao na to da zakonitosti snova mogu biti zakonitosti realnosti - ali nije video način na koji bi premostio jaz među njima. Pa ipak, u logičkom smislu, ako se uzmu u obzir dva sveta, svet snova sa svojim zakonitostima zadovoljstva i fantastičnim iskrivljenjima i svet svesne stvarnosti sa svojim nezadovoljstvom i dodatnim asocijacijama, teško bi se moglo izbeći ponovno postavljanje epistemološkog pitanja: sa kojom jedinstvenom svesnošću čovek razlikuje ova dva sveta i koje su zakonitosti ovog unitarnog sistema? U opštoj psihologiji došlo je do Geštalt revolucije – koja je uglavnom bila povratak starih koncepcija. (Jer delovanje mišljenja i ponašanja nije neznatan i nejasan predmet proučavanja i stari narodi, iako nisu bili oduševljeni eksperimentatori, nisu mogli odoleti eksperimentu.). Percepcija, apstrakcija i

128

rešavanje problema počeli su da se shvataju kao postojeće i nastajuće celine, kao završavanje nezavršenih neophodnih zadataka. Čovek bi sada očekivao da je odmah došlo do zbližavanja geštalt psihologije i psihoanalize, da je došlo do sinteze kontakta i dubinske psihologije, pa prema tome, da je došlo do funkcionalne teorije selfa, ida, ega i ličnosti. Ali, ovo se nije dogodilo. Nedostatak hrabrosti da se to uradi mora se pripisati geštaltistima, jer psihonanalitičarima nije nedostajalo kuraži. Prvo, da bi opovrgli psihologe asocijacija, geštalt psiholozi su se godinama posvećivali tome da dokažu da su opažene celine “objektivne” i u suštini fizičke, a ne “subjektivne”, niti rezultat emocionalnih tendencija. I te kakva pobeda da se ostvari! Jer geštaltisti su, kako bi učvrstili svoju psihologiju, širom fizičkog sveta oduševljeno tragali za celovitim tendencijama, insistirali na kontekstu i međuodnosima svih delova; ali postojao je jedan jedini slučaj gde se geštalt princip nije primenjivao, a to su ljudska osećanja! Emocija nije smatrana za pravi deo percepcije koju je pratila; emocija nije ulazila u figuru! Drugo, ambiciozni da ostvare ovu pobedu, geštaltisti su brižljivo sterilisali (kontrolisali) eksperimentalne situacije, čineći ih što je moguće manje zanimljivim za bilo kog subjekta; pa ipak, oni su sa zadivljujućom genijalnošću, bili u stanju da demonstriraju geštalt. Međutim, sam njihov uspeh trebalo je da ih alarmira i da posluži kao suprotni dokaz, jer je bio protivan njihovom osnovnom principu konteksta: kada stvarna potreba mobiliše sve funkcije, onda je geštalt najuočljiviji. Ono sa čim je trebalo da eksperimentišu bilo je upravo suprotno: pokazivanje da formativna tendencija slabi, kada je zadatak samo puki laboratorijski zadatak, apstrakt, kada je izolovan i nezanimljiv. (A ovo je oduvek bila taktika koja se primenjivala u eksperimentima sa životinjama.) Treće, geštaltisti su se od samog početka držali naučnog metoda formalne laboratorije. Međutim, razmislite o sledećem problemu: Šta se dešava kada sama stvar koja pruža suštinsko objašnjenje, kreativna moć živog uzbuđenja, bude povučena iz situacije ili interveniše u eksperimentu, poremeti kontrolu, desteriliše situaciju, možda odbije da uopšte bude proučavana, i insistira na postojećem problemu, a ne na njegovoj apstrakciji? U ovakvom slučaju, u interesu nauke, čovek mora da se odrekne fetišizma prihvaćenog “naučnog metoda”. Eksperiment mora biti stvaran i značajan, u smislu da pravi lične razlike, da predstavlja soficistirani pokušaj ostvarenja zadovoljstva, te stoga, partnerstvo u kojem su i “eksperimentator” i “subjekat” oboje ljudi. Ovakva proučavanja svakako nisu nemoguća. U političkom smislu, ovo se dešava u kooperativnim zajednicama; u socijalnom i medicinskom pogledu ovo se dešava u takvim projektima kao što je Zdravstveni centar Pekam; i ovo postoji u svakoj psihoterapijskoj seansi. Bilo kako bilo, mi sada već dve generacije imamo poremećenu situaciju sa dve najdinamičnije psihološke škole, koje se paralelno razvijaju, ali uz malo interakcije. I neizbežno je da upravo njihova dodirna tačka, teorija selfa, trpi i da bude najnerazvijenija.

8. Zaključak

129

Na kraju, sam metod koji se koristi u psihoterapiji učinio je da prave teorije selfa i rasta budu nerazumljive i imao je tendenciju da potvrdi one teorije u kojima je ego ili pasivan ili samo rezistentan, id je nesvesan, ličnost je puka formalnost itd. Stvorena je takva situacija posmatranja – i uvedeni kriterijumi lečenja – u kojima je dokaz prima facie potvrda ovih teorija. Širom ove knjige navodili smo primere kako se ovo dešava. Ipak, bilo bi nepravedno da zaključimo ovo neprijateljski naklonjeno poglavlje, a da ne kažemo sledeće: Sa svim svojim manama, nijedna druga disciplina savremenog doba nije toliko zastupala ideju o jedinstvu polja organizam/sredina, kao što je to činila psihoanaliza.Ako pogledamo širu sliku, a ne samo detalje, možemo videti da je u medicini, psihologiji, sociologiji, pravu, politici, biologiji, biofizici, antropologiji, istoriji kulture, prostornom planiranju, pedagogiji i drugim domenima, psihoanaliza pronašla i otkrila jedinstvo. U svakom slučaju, naučnici iz određenih oblasti su s pravom odbacivali simplifikacije i redukcije; ipak, vidimo da u samom njihovom odgovoru na greške psihoanalize, oni počinju da koriste psihoanalitičke termine, dok su dokazi koje sada koriste za opovrgavanje psihoanalize kao irelevantne, potpuno bili prenebregnuti pre pojave psihoanalize.

X I I KREATIVNO PRILAGOĐAVANJE: 1. PREDKONTAKT I KONTAKT

1. Fiziologija i psihologija

Iako ne postoji nijedna funkcija organizma koja u suštini nije interakcija u polju organizam/sredina, ipak uvek većina bioloških funkcija imaju tendenciju da se okončaju unutar kože, da budu zaštićene i nesvesne; ovo nisu funkcije kontakta. Kontakti se odvijaju na “granici” (no, naravno, granica se menja i može čak, u bolnim stanjima, biti duboko unutar organizma) i u suštini, kontaktiraju novinu. Organska prilagođavanja su konzervativna; ona su ugrađena u organizam u toku duge filogenetske istorije. Pretpostavlja se da je nekada svaka unutrašnja funkcija takođe bila i funkcija kontakta, da je bila izložena riziku i trpela delovanje sredine (npr. peristaltika-kretanje, osmoza-dodir, mitoza-seksualnost itd.); ali sada, čak i u opasnosti, regulacija se odvija sa neznatnim kontaktiranjem novine. Ovaj sistem konzervativnog nasleđenog prilagođavanja čini fiziologiju. Ona je, naravno, integrisana i regulisana kao celina, a nije zbir elementarnih refleksa:

130

ovu celovitost fiziologije stari narodi su nazivali “dušom”, a “psihologija” (nauka o duši) je takođe obuhvatala i raspravu o fiziologiji. Međutim, mi više volimo da predmetom psihologije smatramo poseban niz fizioloških prilagođavanja koji je takođe u vezi sa onim što nije fiziološko: naime, kontakte na granici polja organizam/sredina. Ono što definiše razliku između fiziologije i psihologije jeste samoregulišući, relativno samoobuhvatni konzervatizam “duše” i konfrontiranje i asimilacija novine, koju obavlja “self”. Iz ovoga se može videti da prisutnost u situaciji i kreativno prilagođavanje konstituišu funkciju selfa. U određenom smislu, self nije ništa drugo nego funkcija fiziologije; ali u drugom smislu, on nije deo organizma uopšte, već je funkcija polja, to je način na koji polje uključuje organizam. Razmotrićemo ove interakcije fiziologije i selfa.

2. Predkontakt: periodično i aperiodično

Fiziološka funkcija se završava interno, ali definitivno se takva situacija ne može nastaviti (organizam se ne može “održati”) bez asimilacije nečega iz sredine, bez rasta (ili oslobađanja nečega u sredinu i umiranja). Stoga, nezavršena fiziološka situacija periodično pobuđuje granicu kontakta usled nekog deficita ili prezasićenosti i ova periodičnost se može odnositi na svaku funkciju, bilo da je to metabolizam, potreba za orgazmom, potreba za odvajanjem, potreba da se vežba ili odmori itd; a sve ovo se dešava u selfu, u vidu nagona ili apetita, kao što su glad, potreba za pražnjenjem, seksualnost, umor itd. Iz ovoga možemo videti zašto disanje igra tako zanimljivu ulogu u psihologiji i terapiji. (“Psiha” ili “animus” znači dah.) Disanje je fiziološka funkcija, a ipak periodičnost njegove potrebe za sredinom je vrlo česta i zapravo neprekidna, tako da je ono stalno na ivici da postane svesno, tj.vrsta kontakta. I kod disanje se može videti par excellence da je živo biće polje, sredina je “unutra” ili suštinski prožima svaki trenutak. I tako anksioznost, poremećaj disanja, prati svako ometanje funkcije selfa; stoga prvi korak u terapiji čini kontaktiranje disanja. Konzervativne funkcije postaju kontakt takođe i onda kada se dešava nešto novo zbog svesne disfunkcije. Ovo je slučaj sa aperiodičnim bolovima. Uporedićemo periodične nagone i aperiodične bolove. Kod nagona i apetita, figura kontakta se razvija – na primer, žeđ i mogućnost dolaska do vode – a telo (neravnoteža) je pozadina i sve više bledi. (Isti je slučaj i sa nagonom za pražnjenjem, koji predstavlja zdrav nagon da se nešto “pusti”.) U bolu, pažnja se sve više obraća na telo, koje postaje figura u prvom planu. Tako da klasična terapeutska maksima glasi: “Zdrav čovek doživljava svoje emocije, a neurotičar doživljava svoje telo” – i time se naravno ne poriče, već se pre podrazumeva da u terapiji čovek pokušava da proširi oblast svesnosti tela, jer zato što se neke oblasti ne mogu doživeti, druge su prekomorno napete u toku uzbuđenja i doživljavaju se kao bolne.

131

Druge novine dešavaju se u konzervativnoj fiziologiji zbog nadražaja iz sredine, percepcija, otrova itd. Oni su aperiodični. Oni se ili susreću sa nekim nagonom ili apetitom ili se na njih odgovara, pri čemu postaju središte nastajuće figure kontakta, dok telo sve više postaje pozadina; ili to mogu biti neke irelevantne smetnje ili slično, i u tom slučaju one će prerasti u bolove, a telo će se naći u prvom planu i javiće se pokušaj uništavanja novine iz figure, kako bi sve ponovo postalo nesvesno. Konačno, postoje takve novine u fiziologiji koje se naročito fatalne za neurozu: poremećaji konzervativne organizmičke samoregulacije. Pretpostavimo, na primer, da nagon ili apetit nije zadovoljen iz sredine i da funkcije u slučaju opasnosti (izliv besa, san, isključivanje itd.) ne mogu da se sprovedu ili su iscrpljene, tada će doći do ponovnog prilagođavanja fiziologije, pokušaja da se uspostavi novi nesvesni konzervatizam u novim uslovima. Isto će se desiti ako postoje hronični bolni zahtevi iz sredine ili nesavladiva strana tela u organizmu. Očigledno da se sva ova ad hoc fiziološka prilagođavanja ne mogu lako povezati sa konzervativnim nasleđenim sistemom; ona su disfunkcionalna, prouzrokuju oboljenja i bolove. Ipak, jasno je da je ovo sekundarna fiziologija, jer novina ne vodi ka svesnosti i kreativnom prilagođavanju; već sama postaje nesvesna i (loša) organska samoregulacija. Primer za ovo je nepravilno držanje tela. S obzirom da više nisu novine, ove strukture se ne pojavljuju u selfu, u kontaktu, ali one su evidentne, kao što ćemo videti, upravo u poremećajima i fiksacijama funkcionisanja selfa. Loše prilagođavanje između nasleđene i nove fiziologije koje se dešava u selfu, opet se ogleda u periodičnim nagonima ili simptomima prožetim bolom. Dakle, sa pojavom novine, fiziologija postaje kontaktna. Razlikujemo sledeće klase:1. Periodični nagoni i apetiti, kontakt se razvija u pravcu sredine.2. Aperiodični bolovi, kontakt se razvija u pravcu tela.3. Stimulacije, koje se razvijaju ili kao apetiti (emocije) ili kao bolovi.4. Ponovna prilagođavanja fiziologije zbog uslova u sredini, koja se pojavljuju

kao deficiti u strukturi kontakta ili periodično kao simptomi.Ovi nadražaji ili predkontakti iniciraju uzbuđenje procesa figura/pozadina.

3. Početni stadijumi kontakta

Nadražaji na granici kontakta ustupaju svoju energiju za formiranje oštrije i jednostavnije figure objekta, pristupajući mu, uvažavajući ga, prevazilazeći prepreke, manipulišući i menjajući stvarnost, sve dok se nezavršena situacija ne okonča, a novina ne asimiluje. Ovaj proces kontaktiranja – dodirivanje voljenog, ineresantnog ili ukusnog objekta; ili isključivanje iz polja opasnog ili bolnog objekta, putem izbegavanja ili poništavanja – uopšteno gledajući jeste kontinuirana sekvenca pozadine i figure, pražnjenje pozadine koja ustupa svoju energiju nastajućoj figuri, koja će potom postati pozadina za neku jasniju figuru; ceo ovaj proces je svesno rastuće uzbuđenje. Zapamtite da energija koja je potrebna za formiranje figure dolazi iz oba pola polja, i iz organizma i iz sredine.

132

(Na primer, pri učenju nečega energija potiče iz potrebe da se uči, iz društvenog miljea i iz nastave; a takođe i iz unutrašnje moći samog predmeta proučavanja; obično se misli, a mi smatramo da je to je pogrešno, da je “zanimljivost” predmeta proučavanja potpuno katektirana od strane učenika i njegove društvene uloge.) Proces kontakta je jedna celina, ali po potrebi ovu sekvencu pozadine i figure možemo podeliti na sledeći način: 1. Predkontakt: telo je pozadina, apetit ili stimulans iz sredine je figura. Postoji

svesnost “datosti” ili Ida situacije, koja se razlaže u svoje mogućnosti.2. Kontakt: (a) uzbuđenje apetita postaje pozadina, a figura je neki “objekat” ili

niz mogućnosti. Telo se umanjuje. (Ili naprotiv, u bolu, telo postaje figura.) Pojavljuje se emocija.(b) dolazi do biranja ili odbacivanja mogućnosti, javlja se agresija u prilaženju i u prevazilaženju prepreka, kao i promišljena orijentacija i manipulacija. Ovo su identifikacije i alijenacije Ega.

3. Finalni kontakt: u odnosu na pozadinu nezanimljive sredine i tela, ono što je figura je živi cilj i dodir sa njim. Celokupna promišljenost je relaksirana i javlja se spontana unitarna akcija percepcije, pokreta i osećanja. Svesnost je sada najizraženija, ona je u figuri koja je Ti.

4. Postkontakt: dolazi do stapajuće interakcije organizma/sredine koja nije figura/pozadina: self se smanjuje.

U ovom poglavlju diskutovaćemo o prva dva, a u narednom o preostala dva stadijuma. Izgleda da je apetit ili podstaknut nečim iz sredine ili se spontano pojavljuje iz organizma. Ali, naravno, sredina ne bi mogla da nadraži, nešto ne bi moglo biti podsticaj, ukoliko organizam nije spreman za odgovor; a osim toga, često se može videti da neki nejasno svestan apetit navede čoveka da prepozna neki stimulans u odgovarajućem momentu. Odgovor poseže napolje prema stimulansu. Međutim, apetit je obično nejasan, dok ne pronađe neki objekat kojim će se baviti; ono što povećava svesnost želje jeste delo kreativnog prilagođavnaja. Ali u slučaju ekstremne potrebe, ekstremnog fiziološkog deficita ili zasićenja, spontani apetit može da postane definitivan, jasan i oštro istaknut do tačke halucinacije. U slučaju poremećenog objekta, spontani apetit stvara objekat, uglavnom iz fragmenata sećanja. (Ovo se, naravno, dešava u neurotičnom “ponavljanju”, kad je potreba tako preovlađujuće uticajna, a sredstva prilaska tako arhaična i irelevantna, da je uobičajeno kreativno prilagođavanje, asimilacija prave novine, nemoguće.) Halucinacija koja je dovedena do tačke isključivanja sredine predstavlja funkciju u slučaju opasnosti, ali ona privlači našu pažnju ka onome što se dešava u uobičajenom slučaju. Jer u povoljnijem slučaju, u kome postoje snažan, ali nejasan apetit i mogućnosti u sredini, self funkcioniše na sledeći način: tendencija da se halucinira, da se stvori objekat, oživljava ono što se zapravo zapaža: self se spontano fokusira, seća se i anticipira. Ono što se konfrontira nije ono što je bilo

133

malopre, već objekat koga su stvorili percepcija i imaginacija, u odnosu na pozadinu rastućeg uzbuđenja. Ovakva figura je već kreirana stvarnost. U međuvremenu, motorno ponašanje dodaje druge novine celini koja se ubrzano menja: obraćanjem pažnje i prilaženjem. Postoji agresivna inicijacija novih mogućnosti; ako postoje prepreke, bes i uništavanje menjaju stvarnost. I uopšte, nečija tehnika ili stil, naučene mogućnosti manipulacije, priključuju se i određuju ono što je opaženo kao “objekat”. Odnosno, u početku i tokom procesa, bivajući uzbuđen novinom, self razlaže ono što je dato (u sredini, u telu i u svojm navikama) u mogućnosti i iz njih kreira stvarnost. Stvarnost je put koji vodi iz prošlosti ka budućnosti: to je ono što postoji, to je ono čega je self svestan, što pronalazi i otkriva.

4. Izlišna kreativnost

Dešava se zaista često da self uopšte ne odgovara na organske nadražaje i podsticaje iz sredine, ali, halucinirajući o cilju i usmeravajući svoju tehniku, deluje kao da spontano sebi stvara problem, kako bi isforsirao rast. Ova vrsta “nepotrebnog čina” je krajnje zanimljiva. Prima facie to se čini neurotičnim, jer veoma naglašava kreativnost, a vrlo malo prilagođavanje; ovo liči na beg iz stvarnosti, pustu halucinaciju. Kako god bilo, to je verovatno normalna funkcija: jer ako se uzme u obzir da ljudska bića žive u tako komplikovanom i suptilnom polju, onda je logično da je za spektakularan uspeh potrebna sposobnost da se povremeno ostvari potpuno nepotreban projekat, da se “samom sebi napravi problem”, kao i da se obustave korisnost i igra. Naravno, iako je mudrost uglavnom plod rešavanja očiglednih potreba, ono što je najkarakterističnije jeste da se u početku sva ljudska mudrost i glupost uvek čine izlišnim. Osim toga, u neurotičnoj neopravdanoj radnji, u begu iz stvarnosti, moramo razlikovati dva aspekta: prvi je bezbedno izražavanje nesvesnih nezavršenih situacija - to su planovi o kojima se opširno priča, poduhvati koji zahtevaju mnogo angažovanja, supstitutivne aktivnosti itd.; ali takođe dolazi i do izražavanja nezadovoljstva usled ograničenosti selfa, želje za promenom, ali bez “znanja” kako i otuda dolazi do nesmotrene avanture, koja je u stvari često savršeno razumna i integrativna, ali je samo neurotičar doživljava kao nesmotrenu. A osim toga, kako je Jejts (Yeats) umeo da kaže, ne postoji dostojanstvo i poezija koji u sebi nemaju makar trunku nesmotrenosti. Razmotrićemo ponovo ogromni utrošak ljudskih snaga u kreiranju poželjnijih površnih stvarnosti, iz percepcija i predstava u umetnosti ili iz suštine i tumačenja spekulativnih nauka. S jedne strane ovaj napor je potpuno nepotreban; to je rad same granice kontakta. (Svrsishodan aspekt u umetnosti je, naravno, katarzičko oslobađanje, lepota koja služi kao predosećanje oslobađanja potisnute nezavršene situacije; a spekulativna nauka je korisna zbog pragmatične primene.) Ipak, naivni sud o lepom i istini – uobičajeni sud u antici, koji je Kant analizirao jednom za svagda – ima veze sa samom površinom; to nije prilagođavanje organizma sredini, niti zadovoljavajuće okončavanje organskog nagona u sredini, već je to prilagođavanje celog polja selfu, površini kontakta: kao što je Kant to

134

dobro rekao, postoji osećaj svrhe, bez svrhe. A sam čin je ništa drugo nego self, jer je zadovoljstvo nezainteresovano i spontano; organizam je u privremenoj obustavi. Da li možda postoji funkcija za to? U problematičnom i konfliktnom polju, gde gotovo ništa ne može postojati bez svesnosti, opreza i napora, lepota iznenada postaje simbol Raja, gde je sve spontano – gde su “zveri bez očnjaka, a ruže bez trnja”; da, ili gde postoje zveri sa očnjacima i heroji koji mogu pobediti ili izgubiti veličanstveno; i gde je, kako je Kant rekao, sreća nagrada za dobre namere. Tada je ova izlišna kreativnost svesnosti zaista preporađajuća za biće kome je potreban preporod; ona pomaže da popustimo našu uobičajenu obazrivost, kako bi mogli da dišemo.

5. Kreativnost / Prilagođavanje

Kreativnost selfa i prilagođavanje polja organizam/sredina, međutim, možemo uglavnom smatrati polarnim; jedno ne može postojati bez drugog. Uzimajući u obzir novinu i beskrajnu raznolikost sredine, prilagođavanje ne bi bilo moguće samo konzervativnom nasleđenom samoregulacijom; kontakt mora da bude kreativna transformacija. S druge strane, kreativnost koja nije kontinuirano razaranje i asimilacija sredine date u percepciji i koja se opire manipulaciji, nije korisna za organizam, te ostaje površna i bez energije; ona ne postaje duboko uzbuđujuća i uskoro vene. Ona je nekorisna za organizam, jer se nezavršene fiziološke situacije ne mogu okončati bez novog materijala iz sredine koji je potrebno asimilovati. Ovo poslednje je očigledno, na primer, u slučaju metaboličkog deficita, gladi i ishrane, a tako je i sa drugim apetitima; ali to se ponekad previđa kad su u pitanju (sekundarno fiziološke) nezavršene neurotične situacije. Ortodoksno insistiranje na “transferu” u lečenju je ispravno, jer je odnos prema terapeutu prava društvena situacija. A promena pacijentovog stava, kada skreće agresiju od sebe prema svojim introjektima, kako bi ih asimilovao ili izbacio, jeste promena stvarnosti. Ipak, moramo otići dalje i reći sledeće: da ni relaksirana opreznost, niti učenje kako da se ispravno protumači sopstveni slučaj, pa čak ni doživljavanje sopstvenog tela i emocija: na kraju ne rešavaju nikakav problem. Oni rešenje samo čine mogućim; oni transformišu nesvesnu sekundarnu fiziologiju u problem kreativnog kontakta; ali tada se rešenje mora proživeti. Ako se društvena sredina i dalje opire po pitanju kreativnog prilagođavanja, ako je pacijent ne može sebi prilagoditi, onda on mora ponovo sebe prilagoditi sredini i održavati svoju neurozu. Kreativnost bez otvorenog prilagođavanja ostaje površna, dakle, prvo zato što se ne koristi uzbuđenje nezavršene situacije, a sama zainteresovanost za kontakt jenjava. Drugo, self počinje da se uključuje i angažuje manipulacijom otpora; znanje i tehnika stečeni u prošlosti sve više ulaze u igru i preispituju se; i uskoro se pokazuje da su “irelevantne” teškoće (iracionalnost stvarnosti) sredstvo kojima se istražujemo i otkrivamo šta zaista nameravamo. Frustracija, bes, delimično zadovoljstvo pothranjuju uzbuđenje – ono je delimično hranjeno iz organizma, delimično iz sredine koja može pružati otpor, biti uništena ili se

135

nametnuti. Da opet napravimo poređenje sa lepim umetnostima: Kročeovo (Croce)* mišljenje da je kreativni momenat intuicija celine, a da je sve ostalo samo izvršenje, jeste tačno, pa ipak suštinski netačno. Intuicija zaista nagoveštava finalni proizvod; on je od početka projektovan kao halucinacija; no, umetnik ne razume san, on ne zna šta namerava; obrada materijala je ono što praktično otkriva nameru i navodi ga da je ostvari.

6. Emocije

Da bi ilustrovali tranziciju od nadraženosti i stimulansa predkontakta ka kreativnoj formaciji figure kontakta, razmotrićemo emocije. Emocija je integrativna svesnost odnosa između organizma i sredine. (Ona je istaknuta figura različitih kombinacija propriocepcije i percepcije.) Kao takva, ona je funkcija polja. Ovo se može eksperimentalno pokazati u psihoterapiji: koncentracijom i mišićnim vežbama moguće je mobilisati određenu kombinaciju telesnog ponašanja i ovo pobuđuje vrstu uznemirujuće nadraženosti i osećaj frustriranog besa – npr. stezanjem i opuštanjem vilice, stiskanjem pesnica, ubrzanim disanjem i tako dalje. Ako bi se sada ovim propriocepcijama dodala svesnost sredine, bilo da je to fantazija ili percepcija neke stvari ili osobe koji izazivaju ljutnju, iznenada bi se javila emocija u svojoj punoj snazi i jasnoći. Obrnuto, u emotivnoj situaciji, emocija se ne doživljava sve dok osoba ne prihvati telesno ponašanje – to znači da osoba počinje da oseća bes, kada stegne pesnice. ______

* Kroče, Benedeto (1866-1952), filozof i istoričar. Smatrao je da umetnički čin predstavlja jedinstvo intuicije i ekspresije. Enciklopedija Larousse,Vuk Karadžić, Bgd. (prim.prev.).

(Tako da je Džejms-Langova (James-Lange) teorija emocija – kojom se tvrdi da je emocija stanje tela, da tek bežanjem osoba postaje uplašena – delimično tačna; ono što joj se mora dodati jeste da je stanje tela takođe relevantna orijentacija i potencijalna manipulacija sredine; to jest, nije samo trčanje, već je trčanje od, bežanje od nečega, ono što je zastrašujuće.) Ako razmišljamo o funkcionisanju organizma u sredini, videćemo da je potreba za ovakvom integrativnom kombinacijom, očigledna. Živo biće mora poznavati neposredne i stvarne odnose u polju; i mora tim znanjem biti navedeno na nešto. Emocije su takva vrsta motivacionog znanja, pošto omogućavaju jedinkida sredinu doživi kao sopstvenu, da raste, da se zaštiti itd. Na primer, čežnja je pojačavanje apetita suočenog sa nekim udaljenim objektom, kako bi se savladala daljina ili neke druge prepreke; žalost je napetost koja se javlja usled gubitka ili nesposobnost da se prihvati odsustvo objekta iz polja, kako bi se mogli povući i oporaviti; bes je razaranje prepreke zbog apetita; inat je napad na neizbežno snažnijeg neprijatelja, kako bi se izbegla potpuna kapitulacija; saosećanje je

136

izbegavanje ili poništavanje sopstvenog gubitka tako što se pomaže drugoj osobi; i tako dalje. U sekvenci pozadine i figure, emocije preuzimaju motivacionu snagu nagona i apetita; ali motivacija, koja je definisana svojom objektivnom odrednicom, time postaje jača. Međutim, zauzvrat, emocije, osim u slučaju veoma jednostavnog prilagođavanja, ustupaju svoje motivacione snage još jačim i određenijim osećanjima, ostvarenim vrlinama i porocima (npr. odvažnosti, zlovoljnosti, odlučnosti itd.), koji navode na komplikovanije orijentacije i manipulacije, naročito kada su namerni. U ovoj tranziciji, ponovo možemo videti da učestvuje i više organizma (vrline i poroci su navike) i više sredine. Reći ćemo nešto više o emocijama. Jasno je da emocije nisu konfuzni niti rudimentarni impulsi, već jasno diferencirane funkcionalne strukture. Ako osoba oseća grubu emociju, onda to znači da je njeno iskustvo kao celina, grubo. Ali, naravno da su reči koje se odnose na emocije grube i malobrojne; da bi se izrazila emocija koja je doživljena u senzitivnom iskustvu, to zahteva osećaj za nijanse, rezervisanost i znatno objektivniju odrednicu. Dela likovne i muzičke umetnosti su čist jezik emocija, elaborirani u iskaze uverenja. Emocije su sredstva spoznaje. Daleko od toga da su prepreka mislima, one su jedinstveni nosioci stanja polja organizam/sredina i ne postoji zamena za njih; one su način kojim postajemo svesni adekvatnosti naših interesovanja: načina kako doživljavamo svet. Kao spoznaje one mogu biti pogrešne, ali se daju ispraviti, ne njihovim odbacivanjem, već pokušajem da saznamo da li se mogu razviti u određenija osećanja, koja slede namernu orijentaciju – npr. da od oduševljenja usled nekog otkrića dođemo do uverenja, ili od požude do ljubavi. Na kraju, u psihoterapiji, u “emocionalnom treningu”, vidimo da je koristan samo kombinovan unitaran metod: moramo biti koncentrisani i na svet “objekata” - međuljudske odnose, fantaziju, sećanje itd. – i na oslobađanje telesne mobilnosti i apetita, a takođe i na strukturu treće stvari, a to je emocija selfa.

7. Uzbuđenje i anksioznost

Uzbuđenje se nastavlja i uvećava u toku sekvence kreativnog prilagođavanja i najjače je u finalnom kontaktu. Ovo je tako čak iako prepreke i izgubljeni sukobi sprečavaju završnicu; ali u ovom slučaju uzbuđenje drastično remeti sam organizujući self. Bes se pretvara u ispad, pojavljuju se žalost, iscrpljenost i možda halucinacija (sanjarenje o pobedi, osveti i zadovoljenju). Postoje funkcije u slučaju opasnosti koje oslobađaju napetost i čoveku omogućavaju da sledeći put počne iznova, jer su, naravno, psihološka potreba i nadraženost još uvek nezavršeni. Ovaj proces potpune frustracije i neograničene eksplozivnosti, nije nezdrav, ali nije ni, bespotrebno je reći – uprkos mišljenju mnogih roditelja – koristan da bi se nešto naučilo, jer je self poremećen i ništa nije ostalo da bi se asimilovalo.

137

Ali pretpostavimo sada da je uzbuđenje prekinuto. Okrenimo se dubljem disanju, koje je faktor u svakom uzbuđenju: uzbuđenje se prekida, dah se zadržava. Ovo je anksioznost.

Najjasniji slučaj zdrave anksioznosti je strah, gušenje osećanja i pokreta, u kome se osoba potpuno angažuje kako bi se suočila sa iznenadnom opasnošću. Vrlo je verovatno da će ovakva situacija biti traumatična, što možemo videti ako je uporedimo sa običnom bojazni. Kod bojazni, predviđena je pojava opasnog objekta; čovek je promišljen i defanzivan u odnosu na njega; prema tome, kada je neophodno da se povuče, jer je opasnost prevelika, prilaz sredini je još uvek otvoren; a kasnije sa porastom znanja i snage, biće moguće ponovo se suočiti sa opasnošću, izbeći je ili uništiti. Kad je u pitanju strah, preteći bol i kazna iznenada se pomaljaju i postaju preovlađujuće veliki, odgovor se svodi na odsecanje sredine, to jest, jedinka se pretvara da je mrtva ili se povlači unutar svoje kože. Anksioznost, uzbuđenje koje je iznenadna zarobljeno na mišićnom nivou, nastavlja da je potresa još dugo nakon toga, sve dok se normalno disanje ponovo ne uspostavi. Antiseksualno društvo je stvoreno tako da se deci događaju ovakve traumatične situacije i to sa maksimalnom učestalošću i efikasnošću. Seksualnost (koju deca, naravno, žele da iskažu) obavijena je velom tajne, te se deca angažuju tamo gde postoji najveća verovatnoća da dožive iznenadjenje; a kada se to desi, kazna nema veze ni sa čim što je u njihovom iskustvu uzroka i posledica, te bi stoga mogla biti fatalna. Ovakvo društvo je brižljivo postavljena zamka. Disanje, naravno, može biti prekinuto i izazvati anksioznost na druge načine osim straha; uopšte, strah i ovi drugi načini su povezani. Frojd je istakao coitus interruptus, prekid vrhunca kontakta, kao poseban uzrok primarne anksioznosti (aktuelne neuroze), sa neurasteničnim simptomima. Prekid putem kažnjavanja agresivnog uzbuđenja u stadijumu konflikta ili izliva besa, čini se da je verovatan uzrok rezignacije i samoosvajanja, to je izbegavanje prethodne borbe kao da “nije bila vredna truda”. Uzbuđenje može da se prekine još i ranije, u stadijumu opažanja objekta u sredini, pa bi ovo vodilo do projekcija. Diskutovaćemo o različitim vrstama prekida u 15. poglavlju. Na kom god stadijumu kontakta da su se dogodili prekid, strah i anksioznost, posledica bi bila da čovek postaje obazriv po pitanju prvobitnog apetita i da ga kontroliše tako što skreće pažnju, zainteresovanost odvraća drugim stvarima, zadržava dah, stiska zube, grči stomačne mišiće, uvlači karlicu, steže rektum itd. Nagon ili apetit će se svakako pojaviti, ali sada, pošto je ograničen na mišićnom nivou, to je bolno – jer nagoni i apetiti imaju tendenciju da budu ekspanzivni, otvoreni. Odnosno, sada je došlo do promene sekvence u kojoj je telo služilo kao umanjena pozadina za self u razvoju; sada telo postaje figura; a self je, u svojoj strukturi motorno aktivnog i promišljenog ega, pozadina. Ovaj proces je i dalje potpuno svestan; bavljenje telom umesto sredinom je pokušaj kreativnog prilagođavanja. Ali ako se ova namerno gušenje nastavi, verovatno je da će doći do potiskivanja, nesvesne opreznosti. Priroda potiskivanja će biti tema 14. poglavlja.

138

8. Identifikacija i alijenacijaI: Konflikt

Sada možemo u činu kontaktiranja, definisati funkciju ega, identifikaciju i alijenaciju i određivanje granica ili konteksta. “Prihvatanje impulsa kao sopstvenog” znači, u sekvenci, da je on deo pozadine u kojoj će se sledeća figura razviti. (Frojd je mislio na ovo kada je rekao “ego je deo ida”.) Ovakvo identifikovanje je često namerno; a ego će dobro funkcionisati – u svojim orijentacijama i manipulacijama – ako se identifikuje sa pozadinama koje će zapravo razviti dobru figuru, pod uslovom da pozadine poseduju energiju i mogućnosti. (Tako da Frojd kaže: “Ego koji je deo ida je snažan, a ego odsečen od ida je slab.”) Razmotrićemo ponovo ovaj proces. U njemu su pozadina i figura polarni. Figura se može doživeti samo u odnosu na svoju pozadinu, a bez svoje figure, pozadina je samo deo veće, nejasne figure. Ali, u kreativnosti, odnos između pozadine i figure je dinamičan i promenljiv. Rastuće uzbuđenje teče iz pozadine u pravcu sve veće i jasnije definisane figure. (Ponovićemo da ovo ne znači samo “katektiranje” figure, jer jedan deo energije potiče iz sredinske pozadine, što je neizbežno, pošto ono što okončava nezavršenu situaciju može biti samo nova energija.) Energija potrebna za formiranje figure osobađa se kada haotični delovi sredine “susreću” instinktualno uzbuđenje, definišu ga i transformišu, te sami bivaju razoreni i transformisani. Rastuće uzbuđenje je progresivno, ostavljajući za sobom pozadinu. Na stadijumu emocija, telo kao pozadina se smanjuje i pojavljuju se mogućnosti sredine; potom se sredina ograničava i namerno prisvaja kao sopstvena; na kraju, promišljenost se relaksira, aktivan osećaj ega se gubi i momentalno se pojavaljuje samo figura i osećaj spontanosti, dok je pozadina prazna. Međutim, mi govorimo o prihvatanju nečega samo kada postoji tendencija da se to odbaci. Kada je identifikovanje sa impulsom, objektom ili sredstvima spontano i očigledno – kao u fascinaciji ili korišćenju ekspertske veštine – i kada ništa drugo ne dolazi u obzir, tada ne postoji tačka u kojoj bi se razlikovao self, id i ego. Ono što ego prihvata je svestan konflikt i upotreba agresije. Konflikt je poremećaj homogenosti pozadine i njime se sprečava pojava sledeće jasne i snažne figure. Konfliktno uzbuđenje čini da neke alternativne figure postanu dominantne. Pokušaj da se jedna figura ujedini kada je pozadina prenatrpana, kako bi se nastavilo dalje i došlo do lakog rešenja (to jest, da se izabere jedan od takmičara, a isključe ostali, ili da se izabere lak kompromis i da se od ovog izbora načini pozadina tekuće aktivnosti) – dakle, ovakav pokušaj mora rezultirati u slabom geštaltu, kome nedostaje energija. No, naprotiv, ako je ono što je odabrano sam konflikt, onda će figura biti uzbudljiva i energična, ali će biti puna destrukcije i patnje. Svaki konflikt je u osnovi konflikt u pozadinama akcije, kao što je konflikt potreba, želja, fascinacija, slika o sebi, zamišljenih ciljeva; a funkcija selfa je da ih proživi, da trpi gubitak i promenu, te da menja ono što je dato. Kada su pozadine usklađene, retko da postoji stvarni konflikt u izboru figuralnih objekata, prigodnih sredstava ili pravila; pre se dešava da se odmah otkrije ili pronađe

139

nešto što je bolje od bilo koje alternative. Slučaj Buridanovog magarca koji je imajući jedan apetit nasmrt izgladneo dvoumeći se između dva slična objekta, nije tako čest. (Kada ne postoji prava razlika između objekata – nekoliko sličnih kolačića na tanjiru – apetit smesta formira geštalt biranja “predstavnika klase”, sama sličnost postaje pozitivan kvalitet.) Snažan konflikt u prvom planu je znak da je pravi konflikt u pozadini alijeniran i skriven, kao u opsesivnoj sumnji. (Ono što je skriveno može biti želja da se uopšte ništa ne dobije ili da dođe do rascepa na dva dela.) Sa ovog stanovišta, razmotrićemo ponovo značenje pretpostvke “Izazivanje konflikta oslabljuje self”, kao i terapijski metod suočavanja sa ovakvom opasnošću. Izvor opasnosti je u tome da je navodno veliki deo selfa već investiran u neku slabu figuru, u lak izbor koji je prethodno napravljen. Ako se prihvati novi nadražaj iz alijenirane pozadine, konflikt će razoriti ovaj slab “self” – self će izgubiti organizaciju koju ima; stoga, kažu, treba oslabiti novu nadraženost. Ali zapravo self je samo navodno investiran u slabu figuru, jer self nije figura koju stvara, već stvaranje figure: odnosno, self je dinamički odnos figure i pozadine. Prema tome, terapijski metod, koji može samo da osnaži self, sastoji se u insistiranju na tome da se slaba figura prvog plana (npr. čovekov koncept o sebi) stavi u odnos prema svojoj pozadini, da se pozadina potpunije dovede u svesnost. Pretpostavite, na primer, da je u prvom planu verbalna racionalizacija koje se osoba drži. Terapeutsko pitanje mora biti, ne da li je ta propozicija tačna ili pogrešna (čime se stvara konflikt objekata), već koji je motiv za ovakvu upotrebu reči? Da li je nekoga uopšte briga da li je to tačno ili nije? Ili da li je to manipulacija? Koga? Da li je to napad? Protiv koga? Da li je to popuštanje? Ili skrivanje, čega, od koga? Neophodnost ovakvog metoda je očigledna ako vidimo da su mnoge racionalizacije, naročito inteligentnih ljudi, zapravo tačne propozicije, ali su ipak racionalizacije. Napad na bilo koju propoziciju, vodi u beskrajnu prepirku; a pacijenti verovatno nisu tako opšte obavešteni kao terapeuti. Ali ako se figura poveže sa svojim motivom, pojavljuje se iznenada novi nadražaj, i iz organizma i iz prošlosti, kao i iz novih stvari koje se primećuju u sredini. Gubi se interesovanje za slabe figure i one postaju konfuzne, self gubi “sigurnost” i pati. Ipak, ova patnja ne označava slabljenje selfa, već bolno tranziciono uzbuđenje kreativnosti. Ovo je suprotno od anksioznosti. Ova patnja je bolna i iziskuje duboko disanje kao kod porođaja. Anksioznost je neprijatna, statička, bez daha. Konfliktu pozadina pristupa se destrukcijom i patnjom; lažni konflikt objekata, sredstava ili ideja zamrzava se u dilemi praćenoj anksioznošću. Svrha lažnog konflikta je da prekine uzbuđenje; anksioznost kao emocija je strah od sopstvene smelosti.

9. Identifikacija i alijenacija II: “Sigurnost”

Nesigurnost koja je pojavljuje u vezi kreativnosti ima dva izvora: bol rastućeg uzbuđenja (prvobitno, “strah od instinkta”), i strah da se odbaci ili da se bude

140

odbačen, strah od razaranja i promena; ova dva se uzajamno povećavaju i u krajnjoj liniji su isti. Naprotiv, osećaj “sigurnosti” se stiče vezanošću za status quo, za stanje prilagođenosti koje je dostignuto u prošlosti. Novo uzbuđenje preti da ovu sigurnost protrese iz temelja. Ono što moramo shvatiti jeste da ne postoji takva stvar kao istinska sigurnost, jer bi tada self bio fiksiranost. Kada ne postoji iracionalni strah, ne postavlja se pitanje da li je osoba sigurna ili ne, već se problemu pristupa konfrontiranjem. Osećaj sigurnosti je znak slabosti; osoba koja je oseća, stalno iščekuje da se dokaže suprotno.

Energija držanja za status quo samrtnim stiskom potiče od nezavršenih situacija, koje i dalje teže da se okončaju, čemu se suprotstavlja agresija usmerena prema sebi putem stranih identifikacija introjektovanih nakon prethodnih poraza: ovaj klinč pruža nešto kao osećaj čvrstine, stabilnosti, snage, samokontrole i “sigurnosti”. U međuvremenu, u stvari, self ima malo snage na raspolaganju. Sigurna osoba koristi svoje moći u bezbednoj borbi u kojoj nema iznenađenja, koja se odvija sa neasimilovanim identifikacijama. Borba se nastavlja i pobuđuje osećanje, jer je situacija nezavršena i uvek se iznova javlja; ali to je “bezbedno” osećanje, zato što se ništa novo neće pojaviti, a osoba je već pretrpela poraz. Ovakva borba je takođe pouzdana; ona ne može biti prekinuta, jer organizam nastavlja da stvara potrebu, ali agresija se ne okreće ka sredini gde se rešenje može naći. Takođe – ako se radi o dobroj “društvenoj” identifikaciji –često je moguće pronaći dosta prividno sličnih stvarnih problema, koji se mogu rešiti po istim obrascu kao prethodni poraz; očigledno je da čovek može sasvim lako da se nosi sa stvarnošću, a da ne nauči ništa, da ne pretrpi ništa novo i da ne načini nijednu promenu: sve što je potrebno jeste da se izbegava svaka stvarna situacija koja je zanimljiva ili riskantna, da se skrene pažnja od svega onoga što bi naš posao učinio drugačijim nego što je bio juče; a ovo se može uspešno ostvariti ako ono što je novo, nazovemo “nerealnim”. Tako uz divno ekonomisanje, upravo prihvaćeni poraz služi da se osećamo moćni i adekvatni. U popularnom jeziku ovo se zove “dobro se prilagoditi”. Jedine stvari koje nedostaju su uzbuđenje, rast i osećaj da smo živi. Međutim, tamo gde self ima snagu koju može da koristi, on baš tu nema osećaj sigurnosti. On možda ima osećaj spremnosti: prihvatanje uzbuđenja, određeni blesavi optimizam po pitanju promenljivosti stvarnosti i naviknuto sećanje da organizam reguliše sebe, a da se na kraju neće iscrpsti i eksplodirati. (Ova spremnost je možda ono što teolozi nazivaju verom.) Odgovor na pitanje “Možeš li da to uradiš?” može samo da bude “To je zanimljivo.” Osećaj adekvatnosti i moći raste kako se određeni problem susreće i stvara sopstvenu strukturu, u tome se otkrivaju nove mogućnosti i iznenađujuće je kako stvari dolaze na svoje mesto.

141

X III KREATIVNO PRILAGOĐAVANJE: 2. FINALNI KONTAKT I POSTKONTAKT

1. Jedinstvo figure i pozadine

Finalni kontakt je cilj kontaktiranja (ali ne i njen funkcionalan “završetak”, koji čine asimilacija i rast). U finalnom kontaktu self je neposredno i potpuno zaokupljen figurom koju je otkrio-i-pronašao; u tom času praktično ne postoji pozadina. Figura otelotvoruje sve interese selfa, a self nije ništa drugo nego trenutna zainteresovanost, te stoga self jeste figura. Sada su moći selfa ostvarene, tako da self postaje nešto (ali ovim on prestaje da bude self).

Jasno je da se ova tačka može dostići samo pod sledećim uslovima: (1) Self je izvršio selekciju stvarnosti u pravcu sopstvene stvarnosti – odnosno, on se identifikovao sa onim što aktivira ili mobiliše pozadinu, a alijenirao ostatak. (2) Self se posvetio stvarnosti sredine i menjao je, tako da nijedan relevantan interes nije ostao nepromenjen u sredini. (3) I self je prihvatio i okončao dominantnu nezavršenu situaciju organizma, tako da nijedan apetit nije ostao u telesnoj svesnosti (4) A u toku ovog procesa, self nije bio samo aktivni pronalazač rešenja, niti samo njegov pasivni artefakt (jer ovo ukazuje na nešto spoljašnje), već je on sve više i više preuzimao središnji modus, rastući u rešenje.

Razmotrićemo prirodu svesnosti čija pozadina nije sredina ili telo, jer je svesnost figura u odnosu na pozadinu. Ovakva svesnost je moguća samo ako se sastoji od celine-i-delova, pri čemu se svaki deo neposredno doživljava kao da uključuje sve druge delove i celinu, a celina je upravo sazdana od ovih delova. Moglo bi se reći da cela figura predstavlja pozadinu za delove, ali ona je za njih više od pozadine;

142

ona je istovremeno figura ovih delova, a oni su pozadina. Formulisaćemo ovo na drugi način: u iskustvu nema mesta za neke druge mogućnosti, zato što je ono potrebno i stvarno; ono što je stvarno jeste potrebno; ovi delovi u ovom času ne mogu značiti ništa drugo. Navešćemo neke primere: u trenutku uvida ne pojavljuju se neke nove hipoteze, jer čovek vidi kako delovi funkcionišu zajedno (čovek je shvatio “suštinu”); pa prema tome, kako se problem sve više bliži trenutku uvida, sve počinje da dolazi na svoje mesto; a nakon uvida, primena na druge slučajeve postaje neposredna i čini se iz navike - problem je kontaktiran jednom za svagda. Slično tome, kada osoba voli, ne postoji alternativa; čovek se ne može povući, pogledati negde drugde itd. i on oseća da će zavoleti bilo koje nove osobine koja se mogu pojaviti kod voljene osobe ili će one biti potpuno nebitne i beznačajne. Ili ako pogledamo sumorniju stranu, u trenutku krajnjeg očajanja, svi resursi su iscrpljeni; u ovom slučaju figura nije ništa drugo nego prazna pozadina u kojoj ne postoji ništa što bi to ublažilo i ovo se doživljava kao da je potrebno, jer je nemoguće vrsta potrebe. U ovakvoj celini-delova, figura obezbeđuje sopstvenu granicu. Prema tome, nema ego funkcija: nijedna granica nije izabrana, nema identifikacija i alijenacija, i nema dalje promišljenosti. Iskustvo je potpuno unutrašnje, čovek uopšte ne utiče na to. Relaksacija promišljenosti i nestajanje granica su razlog za dodatnu jasnoću i energičnost – npr., “bljesak uvida” ili “šok prepoznavanja” – jer se energija koja je utrošena na sopstveno povlačenje ili na agresivno povezivanje sa sredinom, sada iznenada priključuje konačnom spontanom iskustvu. Spontanost se najlakše opaža u ponašanjima kod kojih postoji namerni muskularni pokret – npr., spontani pokret karlice pre orgazma i spazam ili spontano gutanje hrane koja je dobro natopljena pljuvačkom i okušana. U svakom kontaktiranju, postoji osnovno jedinstvo percepcije, motornih i osećajnih funkcija: lepota, energičnost i vičnost pokreta ne postoje bez orijentacije i interesovanja; oštar vid ne postoji bez fokusiranja; osećaj privlačnosti ne postoji bez posezanja itd. Međutim, moguće je da su samo u finalnom kontaktu, sa svojom spontanošću i zaokupljenošću, ove funkcije potpuno u prvom planu, one su figura; pojavljuje se svesnost jedinstva. Odnosno, self (koji nije ništa drugo, nego kontakt) počinje da oseća sebe. Ono što oseća jeste interakcija između organizma i sredine.

2. Interesovanje i njegov objekat

Zaokupljenost u finalnom kontaktu pokušaćemo da analiziramo kao jedno osećanje (iako se moramo izviniti zbog siromaštva jezika). Prilikom analize sekvence kontakta, pomenuli smo sekvencu motivacija: tu su prvo nagoni, apetiti i odgovori na draži, koji pripremaju organizam da krene ka sredini (npr. glad, neugodnost); drugo, emocija ili osećanje odnosa između apetita, bola itd. i neke situacije u sredini (npr., požuda, bes), što pobuđuje agresivni nastup; treće, ustaljenija aktivacija vrlina ili poroka (npr. odlučnost, zlovoljnost) što čoveka vodi kroz komplikovane orijentacije, manipulacije i konflikte. Jasno je da u procesu kreativnog prilagođavanja moraju postojati takvi nagoni ili motivacije koji povezuju organizmički osećaj sebe kao “Ja”

143

(prihvaćena pozadina) i novinu u sredini, koja se oseća kao “To”, “objekat” kojim ćemo se baviti.

U toku spontane apsorpcije* u finalnom kontaktu, međutim, ne pojavljuje se potreba za ovakvom motivacijom, jer druge mogućnosti ne postoje; čovek ne može drugačije birati. Osećanje apsorpcije je “samozaboravno”; priklanjanje objektu je potpuno; i pošto ovaj objekat ispunjava celo polje – sve drugo se doživljava kao da je u interesu objekta – objekat postaje “Ti”, on je to čemu se obraćamo. “Ja” se potpuno gubi u svom osećanju predusretljivosti: govorimo o tome da smo se “pretvorili u oči i uši”, kao na primer, kada slušamo dobru muziku “zaboravljamo na sebe i pretvaramo se u uši”; a svako moguće “To” jednostavno postaje interesovanje za “Ti”. Koristićemo reč “interesovanje” za ovu vrstu osećanja

_______

* Poenta ovde nije u spontanosti, jer su sva osećanja spontana, činovi selfa (vidi 10,4); poenta je dakle u tome da se u motivaciji pojavljuje osećaj sebe koji se razvija. Tako je osoba u “fascinaciji” spontano privučena uprkos sebi, ali u “apsorbciji” ona je potpuno “u” objektu.

lišenog selfa. U poređenju sa apetitima i emocijama, interesi imaju izvesni statički ili konačni kvalitet, jer oni nisu motivacije. Gledano s lepše strane, saosećanje*, ljubav, radost, spokoj, estetsko uživanje, uvid itd. su pre stanja nego pokreti osećanja. (Trijumf ili Pobeda su zanimljivi primeri, jer bi “Ti” u ovim slučajevima verovatno mogao da bude samo Ego-ideal.) Ako stvar posmatramo sa mračnije strane, tada možemo videti koliko su očaj, žalost itd., užasavajući, jer ako ne postoje ni Ego ni Ti, čovek ima osećaj da pada u bezdan.

Uopšte govoreći, u celoj ovoj knjizi, mi pretpostavljamo da je svaka stvarnost zanimljiva; ona je stvarna kao objekat apetita, emocije ili interesovanja. Tako se i u antici i u srednjem veku smatralo da se reči “bivanje” i ”dobro” mogu međusobno zameniti (ipak, vidi donji odeljak br. 3) Ovo se naravno razlikuje od savremenog pozitivizma, po kome je stvarnost neutralna, ali takođe i od analitičke koncepcije “katekse”, po kojoj je uzbuđenje povezano sa objektom – koncepcija koje je zvučala logično kad se radilo o neobičnim energetskim nabojima u fetišima, referentnim objektima itd. Po našem mišljenju nezanimljiv objekat i uzbuđenje bez objekta su apstrakcije zanimljive figure kontakta, koja je na kraju, a moguće da je i od samog početka, primarna spontana svesnost stvarnosti. Izgleda da apstrakcije prvenstveno postoje u iskustvu, ako čovek sudi po pozadini nesvesne promišljenosti i nejasnog bola, o čemu ćemo diskutovati u sledećem poglavlju.

3. Primer seksualnog dodira i slično

Ljubav teži blizini, odnosno, što je mogućem prisnijem kontaktu, pri čemu se druga osoba ne razara, već opstaje. Ljubavni kontakt odvija se gledanjem, govorom, prisustvom itd. No, arhetipski trenutak kontakta je seksualni zagrljaj. Ovde stvarna prostorna bliskost na spektakularan način ilustruju smanjenje i nezanimljivost

144

pozadine. Pozadina je neznatna, jer nema mesta za nju; živa figura se pomalja pokušavajući da se potpuno oslobodi pozadine i svi njeni delovi su uzbuđujući. Figura nije “objekat” “subjekta”, jer svesnost prodire u dodir. Udaljena “čula” osećaju se kao sam dodir (dodirivati i biti dodirnut), jer nečije lice ispunjava vidno polje i sitni zvuci ispunjavaju sluh. To nije trenutak za apstrakciju ili predstavu nekih drugih trenutaka i mesta; na postoji alternativa. Govor je, da tako kažemo, preverbalan; ono što je važno u njemu jeste ton i primitivna konkretnost reči. A “bliska” čula, ukus, miris i dodir sačinjavaju pretežni deo figure. Uzbuđenje i bliskost kontakta se doživljavaju kao jedna i ista stvar; veće uzbuđenje je jednostavno bliži dodir. I pokret je konačno spontan.

________

* Saosećanje, za koje su zainteresovani lekari, čini se da je upravo motivaciono i trenutno prisutno. Ali to nije motiv. Saosećanje je blagonaklono prepoznavanje-defekta-kao-potencijalno-perfektnog, a njegovo postojanje je zamena za potencijal objekta. Samo interesovanje je konačno i nepromenljivo. (Kako smatra Džekels (Jekels) u analitičkom smislu, ovo se tumači kao odbijanje čoveka da se pomiri sa sopstvenim gubitkom, npr. kastracijom.) U praktičnom smislu, saosećanje nije neki interes koji pripada “Ja”, već integracija “Ti” koji je u pokretu.

Nestajanje tela kao pozadine je još značajnije. U pravcu vrhunca, figura se sastoji od dva tela; osećaja dodirivanja i biti dodirivan; ali ova “tela” sada su samo sistem kontaktnih situacija na granici; osećaj osnovnih fizioloških organa smanjuje se. Organski bolovi postaju nesvesni. Paradoksalno je to što nečije sopstveno telo postaje deo Tebe, te konačno cela figura, kao da je granica odvojena i postavljena preko puta.

Ovaj arhetipski kontakt takođe pokazuje kreativnost selfa. Na vrhuncu svesnosti, iskustvo je novo, jedinstveno i originalno. Ali kada se, u orgazmu, granica “ruši”, a self smanjuje, čovek ima osećaj konzervativnog instinktualnog zadovoljenja svog sopstvenog poznatog tela.

Vidimo takođe da je kontakt spontano prolazan. Self radi na svom zaokruženju, ali ne na svom ovekovečenju. Kada se proces formiranja figure završi i iskustvo postane zaokruženo, a pozadina nestane, postaje odmah očigledno da je kontaktna situacija kao celina samo jedan trenutak interakcije u polju organizam/sredina.

Iste karakteristike finalnog kontakta su uočljive prilikom ishrane, kontakta koji se sastoji od destrukcije i inkorporacije. Ono što je kušano i sažvakano, životno je i jedinstveno; ali to se spontano guta, figura nestaje i asimilacija je nesvesna.

Osim toga, u toku intenzivnog doživljavanja umetničkog dela, oseća se da ono nije samo neizbežno po svom delovanju, već da je na neki neobičan način, takođe, jedino moguće delo ili barem najvišeg kvaliteta i to iskustvo je od neprocenjive vrednosti; to jest, pozadina u odnosu na koju vršimo komparativne procene nestaje.

(Birali smo primere kontakta i finalnog kontakta uglavnom iz domena apetita. Ipak, velikom delom, mada ne baš na isti način, ovo može da se odnosi i na takvo kontaktiranje kao što je uništavanje. Kod uništavanja figuru čini odsustvo isključenog objekta iz pozadine; na svom vrhuncu, prema tome, čovek ostaje bez objekta uzbuđenja, a ono što ima je samo duboko naporno disanje i hladno osećanje selfa, koji više ne konfrontira zanimljivu situaciju – osim ako se ne pojavi osećaj trijumfa: uz glorifikaciju ego-ideala. Naravno, hladnokrvno uništavanje ne dovodi

145

do rasta. Ipak, makar u psihološkom smislu, uništavanje je pozitivno ponašanje i osećanje, i čovek se stoga ne može složiti sa drevnom i srednjovekovnom tvrdnjom, koju smo pomenuli ranije, da je stvarnost “dobra” (poželjna), a da je zlo negacija stvarnosti; jer odsustvo onog što je isključeno čini stvarnost u psihološkom smislu; to otklanja strah. Mi više volimo da kažemo “stvarnost je uzbudljiva ili zanimljiva”.)

4. Postkontakt

Posledica kontakta je (osim uništavanja) ostvareni rast. Ovaj proces je nesvestan i njeni detalji pripadaju fiziologiji – ukoliko su oni uopšte shvaćeni.

U zavisnosti od vrste novine kojoj se prustupilo i koja je transformisana, rast ima različita imena: porast u veličini, obnova, rađanje, podmlađivanje, rekreacija, asimilacija, učenje, pamćenje, navika, imitacija, identifikacija. Sve su to rezultati kreativnog prilagođavanja. Osnovni pojam na kome se temelje je određena unifikacija ili stvaranje identiteta u interakciji između organizma i sredine; i ovo je delo selfa. Hrana, kod koje ono što “nije slično” postaje “slično”, je bukvalno asimilovana, “učinjena kao”. Smatra se da je učenje asimilovano, kada je svareno, a ne celo progutano; tada ga možemo koristiti kao svoju muskularnost. Filozofsko shvatanje percepcije je drugačije: vid postaje isto što i boja koja se vidi. Navike su “pokupljene iz” našeg ponašanja u društvu, oponašali smo druge ili se identifikovali sa njima, i formirali naše ličnosti po njihovom modelu. No, ne smemo biti obmanuti očevidnim jezičkim izvrtanjem, jer uvek s jedne strane postoji nešto što je razoreno, odbačeno, promenjeno, a sa druge, nešto što ‘izlazi-van-da-bi’ i što je ‘stvoreno-putem’. Ukoliko se kontakt odvija preko inkoroporacije, a nebitni deo se praktično odbacuje, govorimo o asimilaciji; ipak, naravno, hemijski elementi se održavaju, višak se izbacuje, ali i dalje postoji itd. Ukoliko se kontakt odvija putem blizine ili dodira, dok je nebitan (odbačeni) deo još uvek potencijalno zanimljiv, kao kod opažanja i ljubavi, govorimo o postajanju neko drugi ili o identifikovanju-sa. Posledica orgazma je razmnožavanje i podmlađivanje putem sistematičnog oslobađanja napetosti. (Rajh smatra da ovde takođe postoji i izvesno biofizičko hranjenje.)

Razmatranjem posledica kontakta, asimilacije i identifikacije najbolje možemo shvatiti značaj srednjeg modusa spontanosti. Jer da je self samo aktivan, on ne bi mogao takođe postati taj drugi, on bi samo projektovao; kad bi bio samo pasivan, on ne bi rastao, već bi trpeo introjekciju.

5. Prelaz od psihološkog ka fiziološkom

146

U psihološkom smislu, prelaz od svesnog kontakta ka nesvesnoj asimilaciji odlikuje se dubokim patosom. Figura kontakta je preplavila svet, ona je činila celokupno postojeće uzbuđenje; ali kad je sve okončano, uočava se da je došlo do male promene u polju. To je Faustovski patos, kada neko kaže: “Trenutku ako kažem kad: lep si! Bi l hteo ostati?”*, ali kad bi se ovo ostvarilo to bi bilo isto što i zaustaviti orgazam, gutanje ili učenje. Međutim, self spontano nastavlja dalje i gasi se.

(Na ovoj tački, kako nam je Rank ukazao, osnovni neurotični mehanizam umetnika stupa na scenu. Jer umetnik insistira na svom ovekovečenju, na svojoj “besmrtnosti”, pa prema tome on projektuje deo sebe u materijal koji trpi proces izrade. Ali ovakvim ponašanjem umetnik se lišava mogućnosti konačnog završavanja i nikada nije zadovoljan. On mora da ponovi: ne isto delo, nego proces stvaranja umetničkog dela. Ovaj prekid i prateća anksioznost, a ne “krivica” usled smelosti, jesu izvor onoga što je Rank nazvao “krivica stvaranja”.)

______

* Johan Volfgang Gete Faust, str. 106, u prepevu Milana Savića, Prosveta, Beograd (prim.prev.)

Inhibicija doživljavanja klimaksa je figura mazohizma par excellence: to je zadržavanje maksimalnog uzbuđenja koje izaziva bol i želja da se prisilom oslobodi tog bola, kažemo prisilom, jer se self plaši da “umre”, kao da je self nešto drugo od ovog prolaznog kontakta. Tada se veličina ljubavi oseća isto kao i poziv na smrt. Ljubav-smrt se veliča, kao da je to najbolja vrsta ljubavi. Ali u stvari ljubav-umiranje nastavlja da živi na organskom nivou; uzbuđenje bledi; ljubavnici pokušavaju da povrate lep trenutak i po pravilu ne uspevaju, jer je sada lep trenutak koji se moguć, potpuno drugačiji.

Međutim, iako je povećanje fiziološkog rasta malo, ono je apsolutno sigurno; možemo uvek na to računati. Kreativno prilagođavanje ne može prevariti čoveka. (Tako da je zadovoljstvo, osećanje kontakta, uvek, u bilo kojoj formi i pod bilo kojim uslovima, prima facie dokaz vitalnosti i rasta. U etici to nije jedini kriterijum – ne postoji jedini kriterijum – ali njegova pojava je uvek pozitivni dokaz za ponašanje, a njegovo odsustvo uvek budi pitanje.) U pogledu percepcije, pouzdanost kreativne identifikacije je opšte priznata: sama senzacija je neoboriv dokaz, iako interpretacija može biti pogrešna. Ipak, isto važi i u pogledu učenja, ljubavi i drugih društvenih identifikacija. Međutim, to se ne ceni; naprotiv, na ljubav koju smo doživeli u prošlosti često kasnije pomišljamo sa odvratnošću, čine nam se apsurdnim mišljenja koja smo nekada imali, muziku na koju smo reagovali

147

kao adolescenti, odbacujemo kao sentimentalnu, gnušamo se lojalnosti lokal-patriotizmu. Kao što je Moris Koen (Morris Cohen) govorio: “Ako je zaljubljivanje slepo, odljubljivanje je vrtoglavo”. Ali ovakve reakcije predstavljaju nemogućnost da prihvatimo sadašnju stvarnost naše dostignute prošlosti, kao da smo u sadašnjosti sebi dati tek takvim, a ne onakvim kakvim smo postali i kakvi ćemo dalje biti. Jasno je da se u ovakvim slučajevima kontakt nikada ne okončava, situacija se ne završava; neka inhibirajuća sila je introjektovana kao deo iskustva i sada je deo koncepta ega u odnosu na koji se procenjujemo. I sada kada je naše prošlo dotignuće, onakvo kakvo jeste, obavezno drugačije od našeg sadašnjeg cilja, umesto da smo u stanju da ga koristimo kao deo našeg trenutnog oruđa ili da ga odbacimo kao nebitno, mi trošimo energiju braneći se od njega, stideći ga se ili napadajući ga (jer to je još uvek nezavršen posao).

6. Formiranje ličnosti: lojalnost

Posledica kreativnog društvenog kontakta je formiranje ličnosti: grupnih identifikacija i održivih retoričkih i moralnih stavova. Ovo izgleda kao da je self postao deo Ti, u koji je urastao. (Kada je kreativnost prekinuta, a inhibirajuća sila introjektovana, osoba kao da oponaša ljude oko sebe, kao da imitira govor i stavove koji su zapravo tuđi i neprilični; a ovo se zaista i dešava.)

Identifikacija sa grupom koja zadovoljava potrebe i pruža osećaj moći i koja je

izvor snage za dalju akciju, jeste navika lojalnosti koju je Santajana* nazvao prihvatanjem “izvorišta našeg bića”. Razmotrite, na primer, lojalnost prema jeziku. Svaki jezik na adekvatan način izražava elementarne društvene potrebe, ako se uopšte nauči u povoljnim okolnostima. Ako je to neki veliki jezik, kao što je engleski, ličnost jedne osobe se formira pod snažnim uticajem duha engleskog jezika i literature; jedan pisac oseća svoju lojalnost zbog zadovoljstva pisanja engleskih rečenica. Italijanski seljak koji se doselio, lojalan svom detinjstvu, često odbija da uči engleski, iako njegovo neznanje ometa njegov sadašnji život: stvar je u tome da je on bio prebrzo i iz korena otrgnut i postoje mnoge stare situacije koje nisu završene. S druge strane, izbeglica iz Hitlerove Nemačke uči engleski za nekoliko nedelja i potpuno zaboravlja nemački jezik; on ima potrebu da izbriše prošlost i brzo stvori novi život kojim će ispuniti prazninu.

U terapiji, takozvane “regresije” su svesne lojalnosti i besmisleno je poricati ili nipodaštavati ono što pacijent zaista oseća kao svoje; zadatak je da se otkriju nesvesne nezavršene situacije koje oduzimaju energiju sadašnjim mogućnostima. Klasičan primer je nemogućnost “menjanja” homoseksualaca koji su doživeli

148

značajno seksualno zadovoljstvo, naročito pošto su na kreativan način prevazišli mnoge društvene prepreke kako bi to ostvarili. Jasno je da metod ne treba da se sastoji od napada na homoseksualno prilagođavanje, jer je ono rezultat integrativne moći selfa, ono je dokazani doživljeni kontakt i identifikacija. Metod se mora sastojati od osvetljavanja onoga što ličnost nesvesno alijenira, u ovom slučaju, interesovanje za drugi pol, za polovinu ljudskih bića na svetu. To jest, besmisleno je reći: “Zašto se ponašaš kao jedanaestogodišnjak?”, ali je razumno pitati: “Šta je to odvratno, nemoralno, opasno u ponašanju jednog dvanaestogodišnjaka?” Kako god da se ponaša, to je do sada asimilovano.

7. Formiranje ličnosti: moralnost

Kao posledice kontakta, moralne procene, sudovi o ispravnom ponašanju, povezuju dve vrste asimilacija: (a) S jedne strane, to su samo tehničke veštine koje je neko naučio, nagađanja onoga što vodi ka uspehu. Kao takve one su fleksibilne, podložne modifikaciji u promenljivim okolnostima. Svaki trenutni problem konfrontira se u skladu sa njegovom težinom. Kristalizovana opreznost je deo pozadine iz koje čovek pristupa problemu. (b) S druge strane, to su lojalnosti prema grupi, koje smo opisali: čovek se ponaša na određeni način,

_______

* Džordž Santajana (George Santayana, 1863-1952), američki filozof realističko-naturalističke orijentacije. Glavna dela: Osećanje lepog, Carstvo bića. Enciklopedija Larousse, Vuk Karadžić, Beograd (prim.prev.)

jer je to društveno očekivano, uključujući sopstvena očekivanja formirane ličnosti. U određenoj sadašnjoj situaciji naša tehnika se modifikuje našim trajnim opredeljenjem da ostanemo članovi grupe, da koristimo tehniku grupe. Obično je tehnika grupe nefleksibilnija nego individualna tehnika i postoji verovatnoća da će se pojaviti konflikt između ovih polazišta akcije. Ako do ovakvog konflikta dolazi suviše često, čovek mora da odluči da li je grupa iracionalna – da li je vezana za prošlost - i tada on ili menja grupnu tehniku ili prestaje da bude lojalan. Otkazivanjem jedne lojalnosti, potrebno je pronaći novu, jer neka vrsta društvene pripadnosti uvek čini deo naših potreba. Upravo u konfliktu, čovek pronalazi nove saveznike.

Do sada nije bilo teorijskih poteškoća. Ali, na žalost, u diskusiji o moralu, ova dva sukobljena stanovišta, razum i lojalnost, brkaju se sa dve potpuno različite vrste

149

procene, od kojih nijedna nije asimilacija. (c) Jednu od njih čine nova otkrića-i-pronalasci koji se pojavljuju u toku svake kreacije. Čovek shvata da stari način, bilo da je razuman ili uobičajen, uopšte ne služi kreativnoj funkciji, već nešto mora da se uradi. Ovakva procena je zanimljiva i nadahnjujuća; ona ide dalje od onoga što čovek “želi” u skladu sa sopstvenom ostvarenom ličnošću. To je figura koja se pojavljuje i po njenom pojavljivanju čovek rizikuje da bude apsurdan ili usamljen. Kao posledica, nova figura će biti tehnika i biće ili samoostvarenje lojalnosti novoj grupi ili će povesti napred i pridobiti grupu. Međutim, u trenutku zainteresovanosti, izbor je smeon, revolucionaran, proročanski. A ono što delimično unosi zabunu u pogledu moralnih pitanja koja jednostavno mogu da se tiču prilagođavanja pojedinačnih i društvenih tehnika, jeste buđenje nostalgije za proročanskim i apsolutnim, naročito kod ljudi koji inhibiraju sopstvenu kreativnost. Moralni izbor koji je stečen još davno i koji predstavlja osnovu uobičajenog ponašanja, razmatra se kao da ga je baš sada izmislio Jezekilj*.

Međutim, (d) glavni uzrok konfuzije je uobičajena moralnost samoosvajanja: ponašanje se “procenjuje” kao “dobro” zbog nekog introjektovanog autoriteta ili se osuđuje kao “loše” zato što čovek u sebi napada impuls za sličnim ponašanjem. Još od Ničea, ovakva moralnost se ispravno tumači kao ogorčenost; njeni efekti su uglavnom nihilistički i negativni. Ne bi se baš reklo da čoveka koji je bio “dobar” i koji nije pola svog veka proveo po zatvorima, sugrađani slave i dodeljuju mu odlikovanja zbog njegovih vrlina, mudrosti i veštine življenja, koji su doveli do divnih postignuća; zato što su u kreativnom smislu strani, introjektovani standardi beskorisni. No, postoji neki osvetoljubivi žar, prisila i kazna u osudi “lošeg”. Zaista, slaba samoosvajajuća ličnost veliki deo svoje stvarnosti proživljava tako što projektuje žrtveno jagnje, a to joj omogućava da nešto svoje agresije usmeri spolja i oseti nešto.

U stvaranju nečega, postoji zainteresovana procena dobrog i zla, onog što može unaprediti buduće dostignuće i onog što mora biti uništeno u polju; ali

______

* Jezekilj – jedan od četvorice velikih jevrejskih proroka. Predskazao razorenje Jerusalima (prim.prev)

posledica ovoga je da je ono što je odbačeno, “zlo”, viđeno kao arhaično, jer u novom poduhvatu odbačene stvari ponovo postaju verovatne mogućnosti. Međutim, u samoosvajanju, ono što odoleva jeste ono što je “loše”, što je isključeno, jer vitalni nagoni za tim uvek iznova iskrsavaju i agresija prema tome mora se stalno gajiti.

8. Formiranje ličnosti: retorički stavovi

150

Druga vrsta učenja kojom se formira ličnost jeste retorički stav, nečiji način manipulacije međuljudskih odnosa, što se može posmatrati koncentracijom na nečiji glas, sintaksu i manire (vidi 7. poglavlje). Ovi stavovi mogu biti prigovaranje, maltretiranje, bespomoćnost, prepredenost ili iskrenost, davanje i uzimanje, poštenje itd. Sve su ovo tehnike manipulacije koje se brzo stiču u detinjstvu, kada postoji ograničena i specifična publika kojoj se obraćamo i uskoro otkrivamo koji su načini uspešni, a koji ne. Društveni protokol i etikecija su slični ovome. A kada se ovi stavovi smatraju asimilacijama (kao što je slučaj sa lojalnostima i moralom),

jedino pitanje je da li su oni korisni za sadašnji problem ili moraju biti modifikovani ili odbačeni. Ako ljudi snažno potcenjuju određene stavove, npr., lukavost, to je zato što su oni skloni da, uprkos sebi, budu njima izmanipulisani; za druge ljude ovi stavovi su jednostavno neefikasni i dosadni (mada, naravno, biti dosadan je takođe moćna tehnika kažnjavanja i odvraćanja pažnje).

Kada je retorička tehnika neefikasna – kada, na primer, terapeut odbije da na njega utiče pacijentov dosadni glas ili krokodilske suze - onda ona jednostavno može biti odbačena; tako da često možemo videti decu kako se smeju svojim prevarama i pokušavaju nešto druge. U ovakvim slučajevima tehnika predstavlja dobru asimilaciju. U drugim slučajevima, međutim, svesnost nečije tehnike budi snažna osećanja ili anksioznost. Snažna osećanja se javljaju kada “tehnika” nije zapravo uopšte tehnika, već direktan, ali nesavršen izraz (“sublimacija”) važne nezavršene potrebe; čovek bira da maltretira, jer ima potrebu da pobedi, a sada je ponovo osujećen i besan; čovek bira da bude bespomoćan, zato što jeste bespomoćan i sada je ponovo odbačen; ili čovek je dosadan, jer želi da ga ostave na miru.

Međutim, anksioznost se pojavljuje kada čovek čuje glas koji uopšte nije njegov sopstveni glas, već pripada drugom govorniku koji je introjektovan: to su majka ili otac koji prigovaraju, viču ili su pravedni. Ovo opet predstavlja, kao u lažnoj lojalnosti i ogorčenoj moralnosti, situaciju samoosvajanja; i čovek postaje anksiozan, jer ponovo, u sadašnjem momentu guši svoj sopstveni identitet, apetit i glas.

9. Zaključak

U idealnim okolnostima self ne sadrži puno ličnosti. On je, kako bi rekli taoisti, “kao voda” koja zadobija oblik posude u koju je sipana. Posle dobrog kontakta sigurno dolazi do povećanja rasta i učenja, ali oni su mali. Self je pronašao i stvorio svoju stvarnost, ali priznanjem onog što je asimilovano, on je opet vidi kao deo širokog polja. U žaru kreativnog kontakta, čovek kaže: “To je ovo, a ne ono” i sada: “To je samo ovo, budimo otvoreni za to”. Odnosno, pulsiranje kontakta i njegovih posledica je nastavak onog filozofskog osećanja da je čovek dotakao suštinsko dobro, ali da posle svega, kao što je biskup Batler (Butler) rekao: “Svaka stvar je ono što jeste, a ne nešto drugo”, uključujući i samog sebe. Da li ovakav proces “ima smisla” ili da li je “vredan truda” ili šta on znači, nije psihološko pitanje.

151

Tamo gde self sadrži mnogo ličnosti, videli smo, to je zato što on nosi sa sobom mnogo nezavršenih situacija, nefleksibilnih stavova koji se uvek iznova pojavljuju, pogubnih lojalnosti; ili se self potpuno povukao i doživljava se u stavovima o sebi, koji su introjektovani.

Na kraju, vratimo se odnosu psihološkog i fiziološkog. Asimilacija, svareno učenje, tehnike, identifikacije sa grupom konstituišu ispravne navike, u smislu da je “navika druga priroda”. Izgleda da one postaju deo nesvesne fiziološke samoregulacije. Ovo se ne dovodi u pitanje kada se radi o asimilovanom hranjenju. U pogledu očiglednih motornih navika, “organska” priroda učenja je gotovo očigledna. Učenje da se hoda, na primer, smatralo bi se prvom prirodom, a ne uopšte navikom; ipak plivanje, klizanje, vožnja biciklom čini se gotovo organskom i ne mogu biti zaboravljeni. Hvatanje lopte, opet, izgleda da nije ništa manje od toga. Govor je organski; govoriti maternji jezik nije ništa manje od toga, a čitanje i pisanje, takođe. Prema tome, logično je da se fiziološko definiše kao konzervativna, ne-svesna samoregulacija, bilo da je nasleđena ili stečena. Psihološko je ono što je promenljivo, prolazan kontakt sa novinom. Fiziološka “prva priroda”, uključujući ne-svesno neurotično uplitanje u “prvu prirodu”, jeste periodično kontaktiranje, potreba za novinom. Fiziološka “druga priroda” se aperiodično kontaktira - npr. dostupno sećanje se oživljava kao rezultat spoljne stimulacije.

Ono što raste jeste organizam, a ne self. Spekulativno ćemo opisati rast na sledeći način: (1) Posle kontakta uspostavlja se energetski tok, koji energiji organizma priključuje nove elemente asimilovane iz sredine. (2) Granica kontakta koja je “srušena”, sada se reformiše, uključujući novu energiju i “organ druge prirode”. (3) Ono što je asimilovano sada je deo fiziološke samoregulacije. (4) Granica kontakta sada je “izvan” asimilovanog učenja, navike, uslovnog refleksa itd.- npr. nešto što je slično onome što je naučeno, ne tiče se čoveka i ne stvara mu problem.

152

XIV GUBITAK EGO FUNKCIJA: 1. POTISKIVANJE;

KRITIKA FROJDOVE TEORIJE POTISKIVANJA

1. Figura/pozadina u neurozi

Neurotično ponašanje je takođe stečena navika, rezultat kreativnog prilagođavanja; i kao što je slučaj sa drugim asimilovanim navikama, ono se dalje ne kontaktira, jer više ne predstavlja novi problem. Šta razlikuje ovu vrstu navike od nekih drugih i kakva je priroda neurotične nesvesnosti (potiskivanja) koja se razlikuje od običnog zaboravljanja i sećanja koja se mogu prizvati? U procesu kreativnog prilagođavanja opisali smo sledeću sekvencu pozadine i figure: (1) Predkontakt: u kome je telo pozadina, a neki njegov nagon ili neki podsticaj iz sredine čini figuru; ovo je “datost” ili id iskustva. (2) Kontakt: prihvatanjem onoga što je dato i crpljenjem snage iz toga, self nastavlja dalje, kako bi pristupio, procenio, manipulisao itd. niz objektivnih mogućnosti; on je aktivan i promišljen i u pogledu tela i sredine; ovo čini ego funkcije. (3) Finalni kontakt: spontani, nezainteresovan, srednji modus interesa za formiranu figuru. (4) Postkontakt: self se smanjuje. Takođe smo videli (12,7) da u svakoj od ovih faza proces može biti prekinut, usled opasnosti ili neizbežne frustracije, a uzbuđenje ugušeno, što dovodi do anksioznosti. Važno je na kom stupnju je došlo do prekida zbog određene stečene neurotične navike, a o ovom aspektu ćemo diskutovati u sledećem poglavlju. A sada ćemo razmotriti kako svaki prekid i anksioznost takođe dovode do pokušaja da se inhibira prvobitni nagon ili odgovor na stimulans, jer je ovo najpodložnije kontroli. Tako se uspostavlja obrnuta sekvenca koju bi trebalo da proučimo. (1) Pozadinu čini namerni pokušaj kontrole. Figuru čine nadraženost ili odgovor na stimulans koji su inhibirani; to je bolno telesno osećanje. Ono je

153

bolno jer nadraženost teži otvorenom pražnjenju, a kontrola je kontrakcija ekspanzije (stiskanje zuba, stezanje pesnica itd.) Ovakva figura/pozadina ne vodi nikuda. Čovek smanjuje kontrolu i pokušava ponovo. Ali pretpostavimo sada da su opasnost i frustracija hronični i čovek ne može da popusti kontrolu; u međuvremenu se pojavljaju neke druge stvari kojima bi se trebalo baviti. Dakle, (2) pojavljuje se nova situacija, dok je stara još uvek nezavršena. Nova situacija može biti ili neki novi stimulans ili nešto drugo što skreće pažnju, što je potrebno da bi se umanjio bol, razočarenje itd. U susretu sa novom situacijom, stara nezavršena situacija je po pravilu zagušena: čovek guta svoj bes, čeliči sebe, odagnava potrebu iz misli. Ipak, u novoj situaciji, bolni zagušeni nadražaj nastavlja da postoji kao deo pozadine. Self počinje da se bavi novom figurom, ali on ne može da koristi one snage koje su angažovane na potiskivanju zagušenog nadražaja. Tako je pozadina kontaktiranja nove figure poremećena postojanjem bolnog potiskivanja, koje koči određene ego funkcije. Više od ovoga, sekvenca se ne može razviti. Razlog za to je što se telo ne može poništiti. Zagušen nagon pripada fiziološkoj samoregulaciji i konzervativno istrajava, postaje akutan kad god se akumulira dovoljno napetosti ili kad se pojavi stimulans, te on uvek ostaje kao nešto što daje pečat svemu onome što se pojavi u prvom planu interesovanja. Nadraženost ne može da se potisne, već samo da se drži van pažnje. Sva dalja dešavanja se okreću u drugom pravcu, konfrontiranju novog problema, osim što je proces sada otežan poremećenom pozadinom nezavršene situacije. Ova uporna poremećenost sprečava finalni kontakt kod novog prilagođavanja, jer se celokupno interesovanje ne usmerava ka figuri. Ovim se onemogućava da se novom problemu pristupi u skladu sa njegovom prirodom, jer svako novo rešenje mora takođe “irelevantno” rešavati nezavršenu situaciju. Perceptualne i mišićne moći su vezane u održavanju namernog potiskivanja. Nadraženost ne može biti zaboravljena; ali namerna kontrola može biti zaboravljena i ostati nesvesna. Ovo se dešava jednostavno zato što se situacija posle izvesnog vremena nauči, budući da je motorni obrazac; ako je inhibicija hronična, način na koji se utiče na nju nije više nov i kontaktiran; on je vrsta beskorisnog znanja koji će da zaokupi pažnju očigledno bez funkcije. Sve dok se ništa ne menja u osnovnoj inhibiciji, self zaboravlja da je promišljen, pošto se okreće novom problemu. Motorne i perceptualne snage uključene u inhibiciju prestaju da budu ego funkcije i postaju samo napeto telesno stanje. Na ovom prvom koraku, dakle, ne postoji ništa značajno u vezi tranzicije od svesnog ugušivanja do potiskivanja; to je obično učenje i zaboravljanje načina na koji je nešto naučeno; ne postoji potreba da se postulira “zaboravljanje onog neprijatnog”. (Štaviše, u svakom značajnom slučaju potiskivanja, čovek brzo počinje da se bavi potpuno drugim stvarima i stoga brzo zaboravlja.) Međutim, pratićemo dalje ovaj proces, jer je za sada sredstvo inhibicije dostupno sećanje. Videli smo da je svaka nekontaktirana navika “druga priroda”, ona je deo tela, a ne selfa. Tako naše držanje tela, bilo pravilno ili ne, izgleda “prirodno” i pokušaj da se promeni uzrokuje neugodnost; to je napad na telo. Ali

154

nesvesna inhibicija se odlikuje time da svaki pokušaj da se položaj tela relaksira, odmah vodi u anksioznost, jer se situacija uzbuđenja oživljava i mora smesta biti ugušena. Pretpostavimo, na primer, da je inhibiranu nadraženost iznenadio neki neobični stimulans ili obrnuto, da je kontrola privremeno oslabljena terapijskom vežbom: tada se čini da nam je vid, koji je po navici bio zamagljen, ugrožen slepilom, zvoni nam u ušima, mišiću preti fatalni grč, srce nam ubrzano lupa itd. Self je nesvestan da su ovo efekti proste kontrakcije i da sve što je potrebno jeste podneti blagu nelagodnost, locirati kontrakciju i namerno je opustiti - self umišlja da je samo telo u opasnosti i odgovara strahom, gušenjem i sekundarno svesnom promišljenošću kako bi zaštitio telo. On izbegava iskušenje, pruža otpor terapiji; nesvesno zatvarajući usta za nešto što je ukusno, ali što je nekada bilo opasno, self sada reaguje povraćanjem, kao da je stvar otrovna. Osim toga, pošto je uzbuđenje koje se rađa svakako bolno, dolazi do ekstremne interpretacije. Stav i interpretacija odbrane ranijih ego funkcija, kao da su one vitalni organi, a ne stečene navike, predstavlja reakcionu formaciju. (U toku celog ovog procesa uočljiv je agresivan pokušaj da se uništi bazičnija fiziologija.) Mi stoga izlažemo sledeću teoriju potiskivanja: Potiskivanje je zaboravljanje namernog inhibiranja koje je postalo stvar navike. Zaboravljena navika postaje nepristupačna usled daljih agresivnih reakcionih formacija, okrenutih protiv selfa. Ono što nije i ne može biti zaboravljeno jeste sam nagon ili apetit; ali on istrajava kao pozadina bola, zato što nije oslobođen i što je opstruiran. (Ovo je “konverzija afekta”.) U onoj meri u kojoj nagon održava svoj prvobitan kvalitet i može proživeti objekte u prvom planu, utoliko postoje “sublimacije”, direktna, ali nesavršena zadovoljenja.

2. Neuroza kao gubitak ego funkcija

Neuroza je gubitak ego funkcija u vezi sekundarne fiziologije koju čine nedostupne navike. Suprotno, terapija neuroze, je namerno kontaktiranje ovih navika putem vežbi, tako profilisanih da pobude anksioznost, koja će međutim biti podnošljiva. Neke od njih su istaknute u prvom delu ove knjige. Kao poremećaj funkcije selfa, neuroza se nalazi na pola puta između poremećaja spontanog selfa, što predstavlja patnju i poremećaja funkcija ida, što predstavlja psihozu. Uporedićemo ove tri klase. Čovek koji se spontano prepušta može da ne dostigne finalni kontakt: figura je poremećena frustracijom, besom, iscrpljenošću. U ovom slučaju on će pre da se oseća jadno nego srećno. Povreda koju njegovo telo trpi jeste gladovanje. Njegove dispozicije su slabe i on se okreće protiv sveta; ali on se još uvek ne okreće protiv sebe, niti u znatnoj meri oseća sebe, osim što pati, sve dok ne postane očajan. Terapija koja je potrebna ovom čoveku jeste učenje praktičnijih tehnika, a neophodna je takođe i promena u društvenim odnosima, kako bi njegovi napori urodili plodom, a čekajući to, potrebno je malo filozofije. Ovo je ono što čini kulturu Ličnosti. (Ovaj opis se može odnositi na mnogu decu koju je, međutim, teško navesti da se ponašaju filozofski.)

155

Druga krajnost je psihoza, uništavanje jednog dela datosti iskustva, npr. perceptivne ili proprioceptivne nadraženosti. Onoliko koliko uopšte postoji integracija, toliko self ispunjava iskustvo: on je ili apsolutno obezvređen ili neizmerno grandizan, objekat totalne zavere itd. Primarna fiziologija počinje da trpi. Na pola puta nalazi se neuroza koja je izbegavanje spontanog uzbuđenja i ograničavanje nadraženosti. Ona predstavlja održavanje senzornih i motornih stavova onda kada ih situacija ne zahteva i zapravo kada uopšte ne postoji situacija kontakta, kao kada se nepravilan položaj tela održava u toku sna. Ove navike se mešaju sa fiziološkom samoregulacijom i uzrokuju bol, iscrpljenost, preosetljivost i bolest. Nema potpunog pražnjenja, nema konačnog zadovoljstva; poremećen neispunjenom potrebom i nesvesnim održavanjem nefleksibilnog stava o sebi, neurotičar ne može postati zaokupljen nekim otvorenim interesovanjima, niti ih on može uspešno sprovesti, ali se njegova sopstvena ličnost pomalja u svesnosti: on je postiđen, naizmenično ogorčen i kriv, sujetan i inferioran, drzak i samosvestan, itd. Kroz asimilaciju iskustva u uslovima hronične opasnosti, neurotični self je izgubio deo svojih ego funkcija; terapijski proces trebalo bi da promeni uslove i obezbedi drugu osnovu iskustva, sve dok self ne otkrije-i-pronađe figuru, “Ja namerno izbegavam ovo uzbuđenje i koristim ovu agresiju”. Ovo se može ponavljati sve dok se ne uspostavi spontano kreativno prilagođavanje. (Ali, da opet ponovimo, ukoliko životni uslovi uključuju hroničnu opasnost i frustraciju, hronična kontrola će se nakon svega pokazati funkcionalnom; oslobađanje u toku terapije ne obezbeđuje ništa nego abreakciju besa i tuge ili što je još gore, povraćanje situacija koje osoba “ne može svariti”.)

3. Kritika Frojdove teorije: 1. Potisnute želje

Naše tumačenje, pogotovu potiskivanja, razlikuje se od Frojdovog, tako da ćemo morati razjasniti ovu razliku, to jest, objasniti njegovo gledište i izneti dokaze za naše sopstveno. Potiskivanje je proces koji je on najintenzivnije proučavao i bilo bi moguće napraviti ceo sistem frojdijanske psihoanalize koja koristi “potiskivanje” kao primitivan termin. Frojd je mislio da se “želja”, nadraženost, potiskuje, dok mi smatramo da se ona ne može potisnuti, iako svaka određena misao ili ponašanje povezani sa željom, mogu biti zaboravljeni. Ovo ga je zatim dovelo do neobično komplikovanog i po opštem priznanju, teškog pokušaja da objasni na koji način konzervativan organizam inhibira sebe. Ceo sistem ”nesvesnog mišljenja” i Id koji se nikada ne mogu doživeti, predstavljaju deo njegovog pokušaja da pruži objašnjenje - mada kao i svaki ad hoc entitet to otvara gomilu novih problema. Osim ovoga, Frojd je smatrao da s jedne strane ego odbacuje potisnute sadržaje, dok ih sa druge strane, “nesvesno” privlači i on je takođe zahtevao nesvesnu cenzuru; mi smatramo da mišljenje o privlačenju i cenzuri sadržaja nije tačno i da se potiskivanje može dovoljno objasniti namernim suzbijanjem i jednostavnim

156

zaboravljanjem i spontanom aktivnošću figure/pozadine selfa, koji konfrontira nove probleme u starim okolnostima. Očigledno je da inhibirani nadražaji nisu potisnuti, već se naprotiv, izražavaju na takav način da se mora reći da oni žele da budu izraženi, da se razviju. U uslovima relaksacije, kao što su slobodne asocijacije ili dremanje ili u uslovima spontane koncentracije, kao kod bavljenja umetnošću ili u živahnoj konverzaciji, iznenada sve vrste čudnih slika, ideja, bezuspešni impulsi i gestikulacije, uznemiravajući bolovi i probadanja, dolaze u svesnost i zahtevaju pažnju: to su potisnuti nadražaji koje žele da se razviju; a ako se nezainteresovanoj, ali direktnoj koncentraciji daju jezik i mišićna sredstva, oni se smesta pokazuju u punom značenju. Ovakve tendencije su, naravno, osnova svake analitičke seanse; kako je moguće da ih Frojd nije video kao značajne dokaze da se id ne može potisnuti? Razmotrite tipičan Frojdov tekst:

Među impulsima želja koje potiču iz infantilnog života, koje su neuništive i ne mogu se inhibirati, postoje impulsi čije je ispunjenje kontradiktorno sa ciljnim predstavama našeg sekundarnog mišljenja. Ispunjenje ovih želja ne bi više stvaralo osećanje zadovoljstva, već bola: i upravo ova konverzija afekta čini suštinu onoga što smatramo “potiskivanjem”.*

Odnosno, pošto se smatraju “infantilnim”, impulsi su nesposobni za inhibiciju, kako mi tvrdimo; kasnije oni se “suprotstavljaju” drugim ciljevima, te su stoga bolni i potiskuju se. Ali zadovoljstvo i bol nisu predstave, oni su osećanja oslobađanja ili napetosti. Kakvu je organsku transformaciju predočio Frojd, kod koje “kontradikcija” stvara promene u afektu? Naprotiv, mi tvrdimo, da je želja bolna jednostavno zbog napora da se inhibira – neispražnjena napetost i mišićna stegnutost: ova transformacija je stvar običnog iskustva. Ipak ako je tačno ono što mi tvrdimo, onda celokupno svesno iskustvo nastavlja da bude obojeno nepotisnutim bolom. Očigledno da Frojdu ovo nije izgledalo tako. Ipak je tako. Mi ne dopuštamo da tako izgleda kada nameravamo da se bavimo svojim poslom sa stoičkom rezignacijom i pokušavamo da maksimalno iskoristimo impulse koje prihvatamo. Bol postoji, ali je zagušen: koncentrišite se na neko svoje osećanje i ono će smesta sve obojiti. Poznato je da je Frojd pesimista po pitanju ostvarenja sreće u životu čoveka; ipak on ni izbliza nije toliko sumoran koliko bi trebalo da bude kad su u pitanju stvarne ljudske okolnosti. Neslaganje koje se ovde javlja opet je verbalne prirode i zavisi, kao i sve važne semantičke razlike, od razlike standarda onoga što je poželjno: šta ćemo nazivati “bolom”, a šta “zadovoljstvom”? Za Frojda, nejasna percepcija, oprezan pokret, ili kontrolisano osećanje svakodnevnog života odrasle osobe nisu “bolni”, već neutralni. Ipak u poređenju sa standardom spontanog ponašanja, oni bi se barem morali nazvati “neprijatnošću”: oni nisu neutralni, jer ih potvrđuje uznemirenost, umor, nezadovoljstvo, rezignacija, osećanje neispunjenosti itd. Takođe obratite pažnju da se prethodnim pasusom implicira da ne postoji fiziološka samoregulacija, jer su “infantilni “ impulse nasumični, nesposobni za inhibiciju, a svrhovitost pripada sekundarnom mišljenju. Ovo nas dovodi do drugog razloga zašto je Frojd mislio da se nadražaji potiskuju. On je uporno

157

smatrao da su određeni nadražaji infantilni, da su posebno povezani sa infantilnim situacijama, pa prema tome, sa infantilnim mislima i scenama; i zapravo da ako je uopšte moguće povratiti ovakve situacije i misli, onda se to odvija vrlo teško; one se ne nalaze u pozadini svesnosti. Ali kao što smo ranije pokušali da pokažemo (5. poglavlje), svi nadražaji su znatno opštiji u praksi; ono što ih definiše i određuje jeste promena objekata i situacija. Očigledna suštinska veza sa specifičnim zaboravljnim mislima, uočljiva kada se potiskivanje misli otkloni, postoji, kako smo tvrdili, zbog činjenice da u određenoj situaciji čovek namerno ograničava i guši nadražaj - a ovaj stav uskoro postaje navika i zaboravlja se; prema tome, prvi slobodan razvoj nadražaja u pravcu oslobađanja

______

* Sigmund Frojd, Tumačenje snova, prevod A.A. Brila, str. 555

inhibicije, stimuliše staro sećanje kao svoju raspoloživu tehniku. Ono što u suštini oslobađa impuls nije sećanje, već razvoj impulsa stimuliše sećanje. Ili obrnuto, spontani život je često “infantilniji” nego što se to dopušta; gubitak infantilnog nije organska promena, već namerno potiskivanje.

4. Kritika Frojda: II Snovi

Sada ćemo se pozabaviti Frojdovom teorijom “privlačenja” određenih sadržaja od strane nesvesnog, te ćemo razmotriti poznati primer “bežanja” kraja sna; jer tačno je da ovo ne izgleda samo kao da je nešto smetnuto s uma, već se pre čini kao da je privučeno nekim nevidljivim magnetom. Ipak pre svega moramo primetiti da u praksi, da bi zadržao san, čovek ne obraća pažnju na njega, već mu pristupa nezainteresovano, puštajući ga da se, ako hoće, pojavi, a ovo bi bilo besmisleno, da je san zaista negde odvučen. San ne nestaje namernim potiskivanjem; uglavnom spontano sintetizovanje selfa uništava san što je moguće više u činu formiranja najjednostavnije figure/pozadine u budnom stanju: ovo je razlog zašto san nestaje tako lako (uništavanje je spontano) i zašto se, sa stanovišta naporne introspekcije, čini da san beži – jer je osnova običnog pokušaja buđenja nekompatibilna sa osnovom doživljavanja sna. Najjednostavniji mogući kontakt u običnom iskustvu budnosti spontano isključuje san. Dakle, da bi se omogućilo da se san ili bilo koji nagon izrazi, pribegava se izmeni uobičajene formacije figure/pozadine - promeni okolnosti u kojima je kontakt moguć. Ovo se ostvaruje zauzimanjem stava nezainteresovanosti. Metod se ne sastoji u pokušaju da se nešto namerno zapamti, niti u pokušaju da se aktivira ono što je “nesvesno”, već u promeni pozadine stvarnosti selfa, tako da se san takođe pojavljuje kao stvaran. Mi “odagnavamo” naše snove i oni “beže” od nas, zato što sami grešimo po pitanju prirode stvari; mi ne možemo zadržati san, zato što odbijamo da ga prihvatimo kao stvarnog.

158

Nekompatibilnost sna i običnog buđenja je poznata. Buđenjem, osoba počinje da oseća da je aktivna, spremna da se pokrene. Ali san pripada klasi želja koje mogu biti zadovoljene samo u njihovoj nepokretnoj halucinaciji; početak mišićnog pokreta navodi san da beži (ovo se tumači kao “cenzurisanje želje pre nego što ostvari motorno pražnjenje”). Što je još važnije, kao u halucinaciji, san je isključen iz onoga što se smatra stvarnim svetom. Halucinacije nisu prihvaćene kao naše funkcije. (Ipak deca, naravno, svoju halucinatorsku igru smatraju delom stvarnog sveta; a odrasli posvećuju puno vremena i pažnje umetničkim delima, halucinacijama drugih ljudi. Samo se sopstveni snovi potcenjuju. Ili razmotrimo uobičajeni stav prema voljnom dnevnom sanjarenju: ono se vidi kao spas, kao beg od stvarnosti i obaveza; ali ono nije toliko spas koliko je zloupotreba: želja u dnevnom sanjarenju, na kraju, ostaje nejasna i neiskorišćena; ne dopušta joj se da postane konkretna u aktivnoj igri, niti se koristi kao tumačenje nečijih namera, kao imitacija stvarnog interesa i vokacije.) Još jedno svojstvo običnog buđenja koje isključuje snove jeste da je ono verbalno i apstraktno – po buđenju mi odmah verbalizujemo naše apstraktne ciljeve: “Gde se nalazim?”, “Šta nameravam da radim ovog jutra?”, “Koliko je sati?”, “Šta sam sanjao?”; putem ovih apstrakcija mi organizujemo svoje iskustvo. A san je konkretan, neverbalan, senzoran – “ejdetski”. Uopšteno govoreći, san je nemoguće iskustvo ne toliko zbog svog sadržaja, već zbog svoje forme*. Svi ovi faktori deluju posebno snažno – tako da san brzo beži i nepovratan je, umesto da samo bledi i gubi dominaciju jer je nevažan – onda kada je self neurotičan i već postoji napetost u uobičajenim odnosima figure i pozadine, zbog nesvesne navike inhibiranja. Ovaj pritisak čini sistem reakcionih formacija, koji brani uobičajen koncept ega i tela. Pošto je pozadina po navici ne prazna, već poremećena, da bi uopšte neka figura bila dostignuta, potrebno je da se pozadina koliko je moguće zadrži praznom i običnom; znatna energija uništavanja uložena je u ovaj rad. Duševno zdravlje selfa i bezbednost organizma izgleda da su neposredno ugroženi kada dođe do konfrontacije sa spontanošću snevanja. Sa ovog stanovišta možemo posmatrati potrebu da budemo budni i da delamo, da se orijentišemo u vremenu i prostoru i po pitanju svrhe, da budemo pripravni, kao mnoge spontane reakcione formacije koje se suočavaju sa opasnošću ugrožavajućeg stava sna. Sa tako puno oružja upereno protiv njega, misli sna se smesta uništavaju, želja sna se snažno potiskuje. Sve u svemu, san beži i biva odgurnut zbog spontanog formiranja figure/pozadine koja je moguća u datim okolnostima, kao i zbog namerne odluke šta ćemo smatrati stvarnošću. Oto Rank kaže da su Irokezi zastupali suprotno mišljenje: san je bio stvaran, te je stoga cilj bio da se budno stanje interpretira u terminima sna, a ne san u terminima budnog stanja. Čini se da je za Frojda detinjstvo u psihološkom smislu bilo najstvarnije, jer je konačno on san interpretrao ne u terminima budnog stanja (ostaci dana), već u terminima situacija iz detinjstva. Ovo ćemo dalje razmotriti.

5. Kritika Frojda: III Stvarnost

159

Da bi bili jasni u vezi Frojdove teorije potiskivanja, moraćemo ponovo da proučimo njegovu raspravu o stvarnosti (vidi 3,13). Frojd je razlikovao “primarni proces” i “sekundarni proces” mišljenja. U nekoliko narednih odlomaka videće se osnovna sličnost između onoga šta on kaže i naše propozicije, a takođe i značajne razlike:

“Primarni proces teži pražnjenju nadražaja, kako bi se, sa tako sakupljenom količinom nadražaja, uspostavio identitet opažanja. Sekundarni proces odbacuje ovu nameru i umesto toga ima za cilj identitet mišljenja.”**

_______

* Sličnu odličnu analizu zaboravljanja snova ponudio je Šahtel (Schachtel) u svom eseju “O sećanju”, u Studiji interpersonalnih odnosa, Hermitage Press, New York, 1949, str. 3-49. ** Sigmund Frojd, Tumačenje snova, u prevodu A.A. Brila, Macmillan Co., New York, 1933, str. 553

Trebalo bi da kažemo da primarni proces – jedinstvo perceptualnih, motornih i osećajnih funkcija koje je pogrešno nazvano “mišljenjem” – kreira stvarnost; sekundarni proces koji apstrahuje iz ovog jednistva jeste mišljenje koje odražava tu stvarnost.

“Konverzija afekta (suština ‘potiskivanja’) odvija se u toku razvoja. Potrebno je samo setiti se pojave gađenja, prvobitno odsutne u infantilnom životu. Ono je vezana za aktivnost sekundarnog sistema. Sećanja, na osnovu kojih nesvesna želja izaziva oslobađanje afekta, nikada nisu bila pristupačna predsvesnom i iz tog razloga oslobađanje se ne može inhibirati….

“Primarni procesi su od početka prisutni u psihičkom aparatu, dok se sekundarni procesi postepeno oblikuju u toku života, inhibirajući i preklapajući primarne, preuzimajući punu kontrolu nad njima, verovatno tek u cvatu života”

“Nepravilni procesi” zamene snova itd. su primarni procesi psihičkog aparata; oni se dešavaju kad god su predstave napuštene od predsvesne katekse, prepuštene same sebi i mogu biti ispunjene neinhibiranom energijom koja teče od nesvesnog i teži pražnjenju…

Procesi koji su opisani kao “nepravilni”, zapravo nisu falsifikati naših normalnih procesa, niti su pogrešno mišljenje, već su načini rada psihičkog aparata oslobođenog od inhibicije.” *

Primarni proces (stvaranje identiteta opažajne stvarnosti) je spontano kontaktiranje; ali on se, prema Frojdu, izjednačava samo sa procesima snova. Umetnost, učenje, sećanje i odrastanje su radikalno odvojeni od primarnog procesa, kao da celokupno učenje i namerna kontrola koja ga prati, nikada ne mogu da budu jednostavno upotrebljeni, a potom oslobođeni, pošto self ponovo spontano deluje. Tada, naravno, odrastanje po pravilu obuhvata “konverziju afekta”, jer učenje, prema ovom konceptu, nije ništa drugo nego inhibiranje. Šta je navelo Frojda da misli o sekundarnom procesu kako preklapa primarni na ovaj način, a ne o njihovom zdravom jedinstvu u sistemu dostupnih sećanja? Mogli bi govoriti o teorijskim, praktičnim i ličnim razlozima.

160

U teorijskom smislu, Frojd je imao pogrešan koncept stvarnosti koji je poticao od njegovog prihvatanja pogrešne psihologije svesnog. Jer ako je svaka orijentacija u stvarnosti data u izolovanim čulima i opažajima i ako je svaka manipulacija stvarnosti data izolovanim motornim navikama, tada naravno, da bi se stvarnost uopšte shvatila, mora postojati apstraktni misaoni proces kojim bi se povezivali delovi i rekonstruisala celina. U ovoj konstrukciji, svi delovi – izolovani opažaji, propriocepti, navike i apstraktni ciljevi – su utemeljeni u inhibiranju jedinstva spontanosti. Ali očigledno je da su jedine spontane celine kontakta koje je Frojd mogao zapaziti bili procesi snova, a oni zapravo nude slabu

______

* Sigmund Frojd, Tumačenje snova, u prevodu A.A. Brila, Macmillan Co., New York, 1935, str.553-556

orijentaciju i nikakvu manipulaciju. Međutim, naravno da postoji neodređeni broj spontanih celina koje nisu halucinatorske; ovde se radi o pitanju ispravnog teoretisanja o tome šta se dešava u iskustvu, kojim su se bavili geštalt psiholozi i pragmatičari.

U praktičnom smislu, u terapiji, Frojd se upravo oslanjao na disocijacije pacijenata; on im je zabranjivao da traže smisao ili primenu; tako da je bio zainteresovan samo za snove kao spontane celine. (On je uporno smatrao – kao da mu je bilo neprijatno – da je transfer, koji je bio spontana praktična celina, samo ostatak detinjstva.) Osim ovoga, nije samo Frojdova psihologija svesnog bila pogrešna, već takođe i negova psihologija fiziologije, jer je on nasumične impulse smatrao izolovanim nadražajima mehaničkog organizma. Po našem mišljenju, telo je puno nasleđene mudrosti – ono je od samog početka grubo prilagođeno sredini; ono poseduje sirovi materijal za stvaranje novih celina i u svojim emocijama ono sadrži vrstu znanja o sredini, kao i motivacije za akciju; telo se izražava dobro konstruisanom serijama ciljeva i kompleksima želja. Ne uzimajući ništa od ovoga u obzir, Frojd se ograničio na čisto verbalnu, a ne na psihosomatsku terapiju. Tako je rezultat njegove prakse bio da on nije mogao povezati dinamičko spontano “mišljenje” koje je zapažao, ni sa sredinom ni sa telom; stoga ga je smelo smestio u nezavisno carstvo, “nesvesno”.

Ipak, Frojd uopšte nije bio zadovoljan ovim, te on pokušava da kaže: “Procesi snova nisu uopšte nepravilni; oni su put do stvarnosti; a ono što gubi stvarnost upravo u cvatu života, jeste Ja”. I zato što je on hteo ovo da kaže, ceo sistem frojdijanske psihoanalize je zaokupljen “infantilnim”. Ovo je ispravno, jer je u detinjstvu postojao značajan neinhibirani proces, koji je nudio stvarnost, koja nije istovremeno bila samo san. Ono što je bilo netačno jeste mišljenje da se kasnije razvio nov, zdrav entitet, sekundarni proces, jer je to dovelo do razvoja neuroza. Pojam “sekundarni proces” je izraz gubitka svesnosti selfa da ovaj proces vrši inhibiciju, te prema tome, može i da je oslobodi. Ograničenje je projektovano kao prilično “surova stvarnost”. A reakcionom formacijom spontani proces se prkosno

161

ocrnjuje i postaje “samo” san i neurotično iskrivljenje, a sve druge spontane formacije figura potpuno se previđaju. A snovi i simptomi se ponovo napadaju, “interpretiraju” i redukuju, umesto da se smatraju delovima vitalne stvarnosti i zaista esencijalnim u svakom kreativnom delovanju. (Ovo je Jungova kritika.) I na kraju, detinjstvo se i potcenjuje i precenjuje; precenjuje se kada se smatra nepovratno izgubljenim; a potcenjuje se u terapiji, gde se ceo zadatak analize svodi na povratak ovog nepovratnog.

6. Primeri potiskivanja: Nesanica i dosada

Rezimiraćemo sada našu raspravu i daćemo jedan primer potiskivanja. Rekli smo da kod potiskivanja nadražaj nastavlja da postoji u pozadini i svaku novu formaciju boji bolom. Zaboravlja se da je inhibicija bila namerna. U ovakvim uslovima self se okreće drugim kreativnim prilagođavanjma i dalje ulažući napor da zaboravljena inhibicija ostane zaboravljena. Akutna nesanica ilustruje ovaj metod funkcionisanja na najjednostavniji način: jer pokušavanjem da se zaspi, dalja kreativna prilagođavanja su minimizirana, a bol nezavršene potrebe se snažno doživljava kao posebno nezadovoljstvo, nespokoj i napetost. Međutim, značenje potrebe je zaboravljeno, jer mu nije dopušteno da se razvije i orijentiše. U nesanici, self želi da se opusti i dezintegriše, ali ga nezavršena potreba drži na okupu. Sam napor da se zaspi tada postaje sredstvo kojim se potreba guši. Prvo, čovek sklapa oči, zamišlja dosadne prizore itd. Ove namerne imitacije spavanja su naravno nebitne za pravu potrebu, koja nije da se spava, već da se reši nezavršen problem; ali one se mogu protumačiti kao retrofleksija; čovek želi da izmori onog “drugog” koji ima neku potrebu i da ga pošalje na spavanje. Tada osoba započinje proces disociranih fantazija i misli, koje se sve zaista odnose na potisnut problem, ali on ne želi da shvati vezu i zato se fantazije ne povezuju u jednu želju, već mučno slede jedna drugu. Ponekad se dešava da zapravo jedan ovakav niz fantazija ima isto afektivno značenje kao i potisnuta potreba i u tom slučaju misli oslobađaju deo nadražaja i čovek tone u lak san zaposednut snovima; ali uskoro se budi ukoliko napetost postane snažna. Treći stadijum je kada se čovek fiksira i koncentriše na neki besmislen razlog svoje nesanice, psa koji zavija, bučnu zabavu na spratu niže; i on usmerava svoju agresiju kako bi ovo uništio. Želja da se uništi objekat je vrlo bliska istinskoj osnovnoj situaciji pokušaja da se uništi problem, i tako se spontano ostvaruje snažni afekt – pri ovome se crpi upravo ona energija koju čovek nesvesno snažno ispoljava. Tako se može desiti da ako se nagonu za uništavanjem dopusti da postane dominantan, dođe do nasilne akcije – psa gađamo cipelom, lupamo po podu – tada dolazi do delimičnog oporavka ego funkcije. Ovo može imati alternativne konsekvence: čovek će sada još više kontrolisati potiskivanje i učiniće ga dovoljno čvrstim kako bi zaspao (u ortodoksnim terminima, potiskivanje će pre uspeti nego ne); ili obrnuto, sada kada je iscpljeno nešto energije usmerene prema unutra, suprotstavljanjem lažnom problemu, čovek može iznenada prihvatiti nezavršenu potrebu kao svoju sopstvenu. On odustaje od pokušaja da zaspi, ustaje iz kreveta, priznaje da ga zabava u komšiluku više privlači nego odbija, ili shvata da to nije zavijanje psa, već neki drugi glas koga se plaši ili

162

želi da čuje. Ispravna orijentacija vodi do dalje relevantne aktivnosti: čovek se oblači i pridružuje se društvu u komšiluku, piše pismo ili radi što god da je potrebno. Ironično je da kada čovek ne pokušava da zaspi, kada nije “vreme” za spavanje, potiskivanje problema i upornost nadražaja pojavljuju se kao nepažnja, dosada, umor (a ponekad i kao spavanje!). Dominantna potreba ne može da se probije u prvi plan, a figure u prvom planu su poremećene i pošto ne mogu da privuku dovoljno energije i nisu atraktivne, pažnja opada; nijedna figura ne postaje jasna. Zato što postoji želja da se bude negde drugde i da se radi nešto drugo (ali ona se ne može prepoznati, jer joj nije dopušteno da se razvije) jedino što čovek oseća jeste da želi da ne bude ovde i da ne radi ovo. Ovo se zove dosada. Ali osoba koja se dosađuje prisiljava sebe da obrati pažnju – ona se iscrpljuje pokušavajući da održi napeti odnos sa nejasnom figurom i poremećenom pozadinom; uskoro je savladana umorom i očni kapci padaju. Ako je potisnut nadražaj takav da može u znatnoj meri biti zadovoljen u fantaziji, čovek može budan sanjariti ili zaspati i snevati. Ali često, na žalost, čim se neko prepusti želji da spava i legne, upravo tada, pojavljuje se nesanica.

7. “Sublimacija”

Za razliku od distrakcija koje ne mogu postati atraktivne i privući pažnju postoje one koje uspešno organizuju zanimljive aktivnosti. To su interesovanja koja potiču od nadražaja koji se ne može jednostavno izraziti jer mu je značenje potisnuto, ali koja “indirektno” zadovoljavaju potrebu. Ovo su takozvane “sublimacije” – interesovanja koja zadovoljavaju potrebu na “načine koji su društveno prihvatljivi i štaviše poštovani”.

Prema frojdijanskoj teoriji konverzije afekta i prema tome, potiskivanja nadražaja, proces sublimacije trebalo bi da bude nešto nedokučivo misteriozno, jer ako je organska želja suštinski promenjena, šta je to što je zadovoljeno supstitutivnom aktivnošću? Po teoriji koju mi izlažemo, problem ne postoji. Tačnije govoreći, uopšte ne postoji takav poseban proces kao što je “sublimacija”. Ono što se zove “sublimacija” jeste direktno, ali nesavršeno zadovoljenje iste potrebe. Zadovoljenje je nesavršeno jer gubitak ego funkcija u nesvesnoj inhibiciji sprečava efikasno kreativno prilagođavanje; zato što je sam nadražaj obojen bolom, teškoćom, mazohizmom; a njima je obojen zadovoljavajući interes; zato što postavljena ograničenja utiču na interesovanje da uvek bude nekako apstraktno i odvojeno od potrebe; i zato što nesposobnost da se bude spontan sprečava potpuno pražnjenje. Prema tome, sublimacija se kompulzivno ponavlja, organizam ne dostiže potpunu ravnotežu, potreba se pojavljuje suviše često. Masturbacija dobrim delom ilustruje ova svojstva sublimacije. Kako god, evidentno je da sublimacija nije zamena za direktno zadovoljenje. Razmislite, na primer o dobro poznatom tumačenju da umetnost romanopisca predstavlja delimičnu sublimaciju potisnutog infantilnog virenja i pokazivanja. (Kako je to smatrao Bergler.) Naravno da pisac zaista viri i pokazuje se. Pitanje je šta se ovde potiskuje? On zadovoljava svoju radoznalost u vezi seksualnih i drugih radnji i likova, koji su često njegovi poznanici i vrlo često članovi njegove

163

porodice; on prikazuje svoja sopstvena osećanja i zabranjeno znanje. Dokaz da ništa od ovoga nije potisnuto vidi se u stvari u njegovom osećanju krivice u vezi toga što radi. Ali neko će se pobuniti i reći da nije to ono što je potisnuto i sublimirano, već prisustvovanje primalnoj sceni i pokazivanje dečjih genitalija, te krivica potiče iz tog doba. Nama se čini da je ovo pogrešno tumačenje nečega što se tada dogodilo: dečja zainteresovanost za primalnu scenu sastoji se od željne radoznalosti u vezi onoga što rade najznačajnije osobe u njegovom životu, a ono što je dete želelo jeste da iskaže svoju sopstvenu prirodu i želje, i da učestvuje. Ovo su upravo one potrebe koje osoba sada zadovoljava – ali zadovoljstvo nije savršeno, jer ona samo priča jednu priču, ali ne oseća i ne dela. Jer upravo romanopisac uspeva u tome da ne potisne svoje nagone, već ostvaruje njihovo direktno zadovoljenje. Ako se za trenutak osvrnemo na društvenu efikasnost mnogih sublimacija, pokazaće se da one zaista pružaju direktno zadovoljstvo; jer ono što je spontano i neinhibirano jeste snažno i efikasno, i konačno, poštovano. Daćemo drugi, neobičniji primer. Jedan od važnih aspekata Gandijeve moći da pokrene milione svojom čuvenom detinjom ličnošću, bio je njegov neobičan stav prema hrani: da li je Gandi prihvatao ili odbijao da jede, dobijalo je politički značaj. Hoćemo li sada ovo protumačiti kao infantilnu mrzovolju? A zatim, kako je ovo bilo tako efektno? Ali baš suprotno, ovo je bilo izvanredno direktno oživljavanje dečijeg istinitog osećanja da je od suštinskog značaja to da li neko jede u uslovima ljubavi ili mržnje. Gandi je verovatno postio ne da bi prevashodno uputio proračunatu pretnju, već zato što mu se u određenim uslovima hrana gadila. U svetu odraslih, a ne u okruženju dečjeg vrtića, gde je to podjednako relevantno, ali sveopšte potcenjeno, ova spontana fiziološka procena i konsekventni čin, takli su svačije srce. To je bilo efektno ne zato što je bilo simbolično ili neka vrsta zamene, već zato što je to bio spontani odgovor na stvarnost. Psihoanalitička teorija “sublimacije”, međutim, nastala je iz toga što je Frojd ponovo previše blisko povezivao nagone sa njihovim prošlim situacijama i mišljenjem.

7. Reakciona formacija

Reakciona formacija je izbegavanje anksioznosti koja se može pojaviti slomom potiskivanja (putem jačanja inhibiranog nadražaja ili relaksacije inhibicije), daljim pokušajima da se uništi nadražaj ili njegovo iskušenje, kao i pojačavanjem inhibicije. Potiskivanjem se izbegava uzbuđenje; reakciona formacija izbegava anksioznost ugušenog uzbuđenja – koja je izgleda još opasnija nego što je bilo prvobitno uzbuđenje. Primeri uništavanja provocirajućih stimulansa ili nadražaja su izbegavanje, gađenje, prkos, snobizam, moralno osuđivanje; primeri pojačavanja inhibicije su pravedništvo, tvrdoglavost, namerna glupost, gordost.

Ako ostavimo za sobom frojdijansku teoriju konverzije afekta i potiskivanja nadražaja, nema potrebe da dalje pričamo o “ambivalencijama”, suprotnim osećanjima prema istom objektu u istoj situaciji, kao da su suprotnosti postojale na

164

istom nivou i kao da su obe bile otvorena osećanja. (Ovakve suprotnosti, ako postoje, mogle bi se objasniti kao nepotpune konverzije afekta: stvar koja je na dečji način pružila zadovoljstvo, ipak ne pruža samo bol.) Ali mnogo je verovatnije da su suprotnosti dinamički povezane: jedna suprotnost je reakciona formacija drugoj; ono što postoji je dinamička hijerarhija nagona, inhibicija nagona, “odbrana” inhibicije, to jest, dalja agresija protiv nagona i identifikacija sa introjektom koji agresira protiv nagona. Na primer, razmotrite uživanje u hrani i gađenje. Uživanje u hrani (iskušenje) je odbojno jer je apetit inhibiran čvrstim zatvaranjem usta; gađenje je odgovor na nasilno stavljanje hrane u čvrsto stisnuta usta – ali osoba nije svesna činjenice da može da otvori usta, hrana ne bi više bila na silu gurana, te ne bi bilo ni potrebe da se ona povrati. Na stadijumu potiskivanja, namerne inhibicije, hrana se jednostavno alijenira od sebe, osoba se ne identifikuje sa apetitom za hranom; ali na stadijumu reakcione formacije, osoba uopšte nije u kontaktu sa hranom – izbor nema nikakve veze sa hranom, već sa zaboravljenim interpersonalnim odnosima. Tako da apetit koji se ponavlja i gađenje ne stvaraju pravi konflikt; ne postoji prava “ambivalencija”: suprotnosti su “Sviđa mi se ova hrana” i “Neću da jedem ono što mi se ne sviđa”; one naravno nisu nekompatibilne, ali je njihovo prilagođavanje nemoguće zbog potiskivanja. Sa terapeutskog stanovišta, uobičajene reakcione formacije su takođe omražene u našem društvu, koje zauzvrat pokušava da ih uništi. Razlog ovome je stanje neravnomernog društvenog razvitka koje smo ranije opisali (8,3); ovo je samoosvajajuće društvo koje takođe poštuje otvorenost i seksualnost. Reakcione formacije su očigledno razorne i negativne; i niko ne želi da ih prizna. Pravedništvo, opsesivna pedanterija, štedljivost, tvrdoglava gordost, moralna cenzura ismevaju se i ne odobravaju; oni izgledaju ništavni umesto da su grandiozni.Upravo tako se inat i zavist - agresivnost bespomoćnih i eros osujećenih - ne odobravaju. Samo u krizi i opasnostima dopušteno im je da prodru u prvi plan. Umesto toga, svi ovi stavovi se zamenjuju uništavanjem uništavanja i tako dobijamo ispraznu pristojnost, dobru volju, usamljenost, bezosećajnost, toleranciju itd. Krajnji ishod ovoga se vidi u terapiji, gde je u početku odnos pacijenta i terapeuta vrlo osetljiv; i potrebno je da se na bolan način mobilišu ove reaktivne crte i sitni trijumfi.Terapeut bi više voleo pacijenta koji je dobar neurotičar sa strogim moralnim načelima.

165

XV GUBITAK EGO FUNKCIJA 2. TIPIČNE STRUKTURE I GRANICE

1. Strategija terapije “neurotičnih karaktera”

U ovom poslednjem poglavlju pokušaćemo da objasnimo najvažnije neurotične mehanizme i “karaktere” kao načine kontaktiranja stvarne tekuće situacije, šta god da se dešava u toku terapijske seanse. Neurotična ponašanja su kreativna prilagođavanja polja u kome postoje potiskivanja.Ova kreativnost će spontano delovati u svakoj tekućoj sadašnjosti; terapeut ne mora da ide ispod “običnog” ponašanja ili da ga na prevaru ukloni, kako bi otkrio mehanizam. Njegov zadatak je jednostavno da postavi problem koji pacijent ne rešava na adekvatan način i gde je nezadovoljan svojim neuspehom; tada će potreba pacijenta, uz određenu pomoć, razoriti i uništiti prepreke i kreirati primerenije navike, kao što se dešava kod svake vrste učenja.

Definisali smo neuroze kao gubitak ego funkcija. U ego stadijumu kreativnog prilagođavanja self se identifikuje sa nekim delovima polja kao svojim sopstvenim, a alijenira druge delove kao da mu ne pripadaju. On se doživljava kao aktivni proces, promišljenost u vezi određenih želja, interesa i moći koji imaju definisanu, ali promenljivu granicu. Bivajući progresivno uključen, self kao da pita: “ Šta mi je potrebno? Hoću li da se pozabavim time? Šta me podstiče?… Šta osećam prema tome?… Hoću li to da probam? Gde sam ja u odnosu na to? Koliko sam snažan? Šta imam na raspolaganju? Da li da navalim ili da se povučem? Koje tehnike koje sam naučio mogu sada koristiti?” Self spontano vrši ove namerne funkcije i one se obavljaju uz punu snagu selfa, uz svesnost, uzbuđenje i kreaciju nove figure. I na kraju, u toku bliskog i finalnog kontakta, promišljenost, osećaj “Ja”, spontano nestaje u interesu i tada su granice nevažne, jer čovek ne kontaktira granicu, već ono što dodiruje, ono što spoznaje, ono u čemu uživa, ono što stvara. Međutim, u toku ovog procesa, neurotičar gubi svoje granice, gubi osećaj gde se nalazi, šta i kako nešto radi i više nije u stanju da se nosi sa tim; ili on oseća svoje granice kao da su nefleksibilno fiksirane, on ne nastavlja dalje i više nije u stanju da se nosi sa tim. U terapijskom smislu, ovaj problem selfa je prepreka za rešavanje drugih problema i postaje objekat namerne pažnje. Pitanja koja se sada javljaju su: “U kom momentu Ja prestajem da rešavam ovaj jednostavan problem? Na koji način ja sebe sprečavam? Šta znači anksioznost koju osećam?”

166

2. Mehanizmi i “karakteri” kao stadijumi prekida kreativnosti

Anksioznost je prekid kreativnog prilagođavanja. Sada ćemo izložiti ideju da se različiti mehanizmi i “karakteri” neurotičnog ponašanja mogu posmatrati kao stadijumi kreativnog prilagođavanja u kojima se uzbuđenje prekida. Odnosno, želimo da elaboriramo jednu tipologiju na osnovu doživljavanja aktuelne situacije. Diskutovaćemo o prednostima ovakvog pristupa i svojstvima tipologije koji mogu biti korisni za terapiju (jer, naravno, ono što se tretira jeste jedinstvena osoba, a ne tip bolesti.)

Svaka tipologija zavisi od teorije ljudske prirode, terapijskog metoda, kriterijima zdravlja, odabrane grupe pacijenata (vidi prethodno, 4,6). Shema koju ovde nudimo nije izuzetak. Potrebno je da terapeut ima sopstvenu koncepciju radi orijentacije, da bi znao gde da gleda. Pozadina ove umetnosti je stečena navika, kao u svakoj drugoj umetnosti. No, postoji isti problem kao u svakoj drugoj umetnosti: kako koristiti ovu apstrakciju (pa prema tome i fiksaciju), a da se pri tome ne izgubi sadašnja aktuelnost, a posebno tok aktuelnosti i kako - što je poseban problem koji terapija deli sa pedagogijom i politikom - ne nametati standard, već pomoći drugome da razvije sopstvene potencijale?

(a) Ako je terapeut u mogućnosti da pronađe svoje koncepte u procesu kontaktiranja, tada će barem pacijent koji je pred njim biti stvaran, a ne prošla istorija ili propozicije biološke ili socijalne teorije. S druge strane, naravno, ovi koncepti moraju na prepoznatljiv način biti povezani sa terapeutovim poznavanjem ljudskog razvoja i njegovom somatskom i socijalnom teorijom, kako bi postali sredstvo kojim će se mobilisati proces učenja i doživljavanja terapeutske umetnosti. (b) Moramo se setiti da je aktuelna situacija uvek primer celokupne stvarnosti koja je uvek postojala ili koja će postojati. Ona se sastoji od organizma, njegove sredine i trenutne potrebe. Prema tome, možemo postaviti uobičajena pitanja koja se tiču strukture ponašanja: kako se ono uklapa sa organizmom? Kako se uklapa sa sredinom? Kako se njime zadovoljava potreba? (c) Osim ovoga, ako naše koncepte određujemo iz momenata sadašnjeg procesa (naime njegovih prekida), možemo očekivati da će se, sa svesnošću, ovi prekidi razviti u druge prekide; tok procesa neće biti izgubljen. Pacijent će saznati da nema jedan “tip” mehanizma, već zapravo niz “tipova” i da se zaista svi “tipovi” pojavljuju u logičnim serijama. Radi se o tome da primenom bilo koje tipologije, a ne njenim otkrivanjem u stvarnosti, doživljavamo apsurdnost da nijedan tip ne odgovara nijednoj određenoj osobi, ili obrnuto, da su neke ili čak sve osobine koje osoba poseduje, nekompatibilne. A šta bi se moglo očekivati? To je priroda kreativnog – i sve dok pacijent ima ma kakvu vitalnost, on je kreativan - da ostvari svoju sopstvenu jedinstvenost pomirenjem očiglednih nekompatibilnosti i menjanjem njihovog značenja*. Tada umesto napadanja ili redukovanja kontradiktornih crta čime se dopire do “pravog”osnovnog karaktera

_____

167

* Potkrepićemo ovu očiglednu istinu primerom iz druge društvene discipline. Književni kritičar počinje da radi sa sistemom žanrova , šta je to tragedija, šta je to farsa itd. Ali on otkriva da su ovi nekompatibilni tipovi ne samo kombinovani u Henriju IV, Hamletu, Romeu i Juliji, već da se samo značenje tragedije ili komedije transformiše u svakoj jedinstvenoj celini. Dakle, ako ovo važi za jednostvane muzičke i likovne medije, koliko se tek onda odnosi na slučaj u kome pacijent za svoju kreativnost ima na raspolaganju čitav niz ljudskih iskustava?

na koji terapeut cilja (analiza karaktera) ili pokušajem da se otkriju veze koje nedostaju onome što mora biti “pravi” nagon (anamneza), ono što je potrebno jeste da samo pomognemo pacijentu da razvije svoj kreativni identitet organizovanim prelaskom od “karaktera” do “karaktera”, korak po korak. Dijagnoza i terapija čine isti proces. (d) Jer organizovani prelazak nije ništa drugo nego ponovna mobilizacija fiksacija u celine iskustva. Ono što je najvažnije da se zapamti jeste da su svaki mehanizam i karakteristika značajno sredstvo za život, kada bi im se samo dopustilo da obave svoj posao. Tada je pacijentovo ponašanje, u terapiji ili drugde, kreativno prilagođavanje koje nastavlja da rešava problem hronične frustracije i straha. Zadatak terapeuta je da pacijentu postavi problem u okolnostima u kojima njegove uobičajene (nezavršene) situacije nisu više najadekvatnija moguća rešenja. Ako je potrebno da pacijent koristi svoje oči, a on to ne čini jer je nezanimljivo i nebezbedno da ih koristi, sada će on alijenirati svoje slepilo i identifikovaće se sa svojim vidom; ako mu je potrebno da posegne napolje, on će sada postati svestan svoje muskularne agresije uperene protiv posezanja i relaksiraće je itd.; ali poenta nije u tome da su slepilo i paralisanost “neurotični”, već da se njima više ništa ne postiže: njihovo značenje se promenilo, oni nisu više tehnika, već prepreka. Da rezimiramo, nudimo sledeće skice “karaktera” kao neku vrstu mosta između terapije aktuelne situacije i terapeutovih koncepata. Ovi karakteri i njihovi mehanizmi nisu tipovi osoba, ali shvaćene kao celine oni su opisi neurotičnog “ega” u procesu. Tako da u svakom slučaju mi pokušavamo (1) da započnemo od trenutka stvarnog prekida, (2) da ukažemo na normalno funkcionisanje prekida, (3) da pokažemo kako se, u odnosu na pozadinu potiskivanja, prekid odražava na organizam i sredinu i kako dovodi do pozitivnog zadovoljstva, (4) da ga povežemo sa kulturnom i somatskom istorijom. Konačno, (5) diskutovaćemo o mobilizaciji sekvence karaktera.

3. Momenti prekida

Pitanje koje se postavlja u vezi gubitka ego funkcija je, kako smo videli, “U kom trenutku Ja prestajem da rešavam ovaj jednostavan problem? Kako ja sebe sprečavam?” Vratimo se ponovo našoj shematizovanoj sekvenci figura/pozadina u uzbuđenju i obrnutoj sekvenci u inhibiciji (14,1). U neurotičnoj inhibiciji, sekvenca je promenila pravac i telo je postalo krajnji objekat agresije: u pozadini je potiskivanje, hronična inhibicija koja je zaboravljena i čuva se u zaboravu*.

168

______

* “Potiskivanje”, “sublimacija” i “reakciona formacija” pomenuti u prethodnim poglavljima su sami po sebi, naravno, normalne funkcije prilagođavanja. U normalnim okolnostima, potiskivanje je jednostavno fiziološka funkcija, zaboravljanje beskorisnih informacija. Sublimaciju smo shvatili samo kao normalnu funkciju, nesavršeni kontakt koji je moguć u prosečnoj situaciji. Zanimljiv…

U odnosu na ovu pozadinu, dolazi do sadašnjeg prekida (gubitka ego funkcija).

Razlike u tipovima sastoje se od toga da li se prekid događa:

(1) Pre novog primarnog nadražaja. Konfluencija.(2) U toku nadražaja. Introjekcija.(3) Prilikom suočavanja sa sredinom. Projekcija.(4) U toku konflikta i razaranja. Retrofleksija.(5) U finalnom kontaktu. Egotizam.

4. Konfluencija

Konfluencija je stanje bez kontakta (bez granice selfa), iako se druge važne interakcije odvijaju, na primer, fiziološko funkcionisanje, stimulacija iz sredine itd. Videli smo da se posledica kontakta, asimilacija, normalno odvija sa smanjenim selfom i da su sve navike i učenje konfluentni. Razlika između zdrave i neurotične konfluencije je u tome da je zdrava konfluencija potencijalno kontaktna (npr, dostupno sećanje), a neurotična ne može biti kontaktirana zbog potiskivanja. Ipak, očigledno je da su nesagledive oblasti relativno stalne konfluencije neophodne kao osnovna nesvesna pozadina svesnih pozadina iskustva. Mi smo u konfluenciji sa svim onim od čega smo fundamentalno, neproblematično ili nepopravljivo, zavisni: gde ne postoji potreba ili mogućnost za promenu. Dete je u konfluenciji sa svojom porodicom, odrasla osoba sa svojom zajednicom, čovek sa univerzumom. Ako se čovek navede da postane svestan ovih temelja konačne sigurnosti, ”gubi se smisao”, a anksioznost koju oseća je metafizička.

U neurotičnom smislu, sadašnji stav – uopšte ne priznajući novi zadatak - je držanje za nesvesnost, kao da se radi o vezanosti za zadovoljstvo zbog nekog dostignutog ponašanja i kao da će ga neki novi nadražaj oduzeti; ali naravno, pošto je to drugo ponašanje ostvareno i pošto je postalo navika, ne postoji svesno zadovoljstvo u vezi sa njim, već samo osećaj sigurnosti. Pacijent se nada da se ništa novo neće dogoditi, ali ono što je staro nije zanimljivo i različito. Arhetipski primeri su nesvesno sisanje ili težnja za toplinom i telesnim kontaktom koju osoba nije doživela, ali čije je odsustvo učinilo da se ona zamrzne.

Stav koji se zauzima prema sredini sastoji se od sprečavanja da se dostignuto ponašanje oduzme (odbijanje od sisanja). Vilica je spremna za zavisnički ugriz

169

______

…je slučaj sa reakcionom formacijom. U normalnim okolnostima, reakciona formacija je automatizovan odgovor na opasnost od pretnje telu: to je vrsta odgovora kao što su umrtvljivanje, onesvešćivanje, šok, panično bekstvo itd. Čini se da sve ovo implicira neposrednu, te stoga , nekritičnu i totalnu interakciju između fiziološkog signala i ego funkcije opreza, a da ne postoji posredništvo uobičajenom sekvencom kontaktiranja. Normalno, odgovor na opasnost je srazmeran pretnji – iako često mala povreda može da izazove šok. Kada pretnja ima veze sa anksioznošću koja rezultira iz oslobađanja hronične i zaboravljene inhibicije, mi govorimo o reakcionoj formaciji.

kojim se sisa zubima, dete može da pređe na drugu hranu, ali neće; ili osoba ima medveđi zagrljaj u snošaju; ili održava samrtni stisak u interpersonalnim odnosima. Ovakva muskularna paralisanost sprečava svaku senzaciju.

Tako da čovek doživljava frustraciju i strah. Šta čini zadovoljstvo? U okviru muskularne paralisanosti i desenzitizacije, zadovoljstvo je moguće samo u slučajnoj spontanosti, nezavisnoj od nadzora ega (histerija). Takozvana regresija pretežno služi kao tekući stav u kome slučajni impulsi mogu da pronađu svoj način kako da se izraze rečima i ponašanjem; ovo uključuje zamenu osećanja i reinterpretaciju značenja zadovoljstva kako bi se učinili prigodnim. Regresivno ponašanje nije samo po sebi neurotično; ono se jednostavno javlja pre ili izvan konfluencije. Ali nepovezano zadovoljstvo koje se tada javlja, ne računa se. A problem je naravno u tome što se u “otvorenom” ponašanju javljaju slične teškoće – nešto zahteva da bude kontaktirano – i onda čovek počinje opet da se kači.

U kulturološkom smislu, konfluentni odgovori će biti na najrudimentarnijem detinjastom i nepovezanom nivou. Cilj je da se neka druga osoba navede da sve uradi.

5. Introjekcija

Prekid može da se dogodi u toku nadražaja, i self tada introjektuje, zamenjuje svoj sopstveni potencijalni nagon ili apetit sa nečijim tuđim. Normalno, ovo je naš stav prema čitavom širokom spektru stvari i osoba kojih smo svesni, ali koji nisu puno važni: jezička pravila, oblačenje, prostorno planiranje, institucije. Neurotična situacija je ona u kojoj je pravilo nasilno i nekompatibilno sa živim nadražajem, i gde se, da bi se izbegla povreda nepripadanja (da ne govorimo o daljim sukobima), sama želja inhibira – a mrsko okruženje se kako uništava tako i prihvata, pošto se guta celo i isključuje se. Međutim, da ljudska bića nisu u stanju da imitiraju i prihvate opštu uniformnost bez mnogo uživljavanja, velike ljudske kulturne tekovine i gradovi koji nam izgleda pripadaju, bili bi nezamislivi. Sva prirodna (nenasilna) pravila nekada su bila izuzetna kreativna dostignuća; ali mi ih uglavnom koristimo tako što ih zapravo ne asimilujemo niti nas ona slamaju. Na primer, dešava se da tek posle niza godina pesnik asimiluje engleski jezik; ipak, to ne znači da ga drugi ljudi govore na neurotičan način. (Problem je u tome da se uobičajena upotreba smatra suštinskom.)

U neurotičnom smislu, intojektor se miri sa sopstvenim osujećenim apetitima tako što izvrće njihov afekat pre nego što ih može prepoznati. Ova zamena se postiže jednostavno njihovim inhibiranjem. Ono što osoba želi, doživljava se kao nezrelo,

170

odvratno itd. Ili obrnuto, ako se radi o impulsu da se odbaci ono što je inhibirano (suprotstavljanje prisilnom hranjenju), čovek se ubeđuje da je ono što ne želi, dobro za njega, da je to upravo ono što on želi, itd. I on to odgriza, ali niti ga žvaće niti mu oseća ukus.

Stav koji se zauzima prema sredini je odustajanje (karlica se snažno uvlači), i on zatim postaje detinji i prihvatajući. Jer neophodno je imati neku ličnost, neku tehniku, neke želje. Ako nije u stanju da se identifikuje i alijenira ono što on nije u pogledu sopstvenih potreba, čovek se suočava sa prazninom. Društvena sredina obuhvata celu stvarnost koja je u njoj, a čovek se konstituiše tako što se identifikuje sa njenim standardima, dok alijenira sopstvene potencijalne standarde. Međutim, kultura koja se stiče ovim stavovima je uvek površna, iako može biti dalekosežna. Čovek će prihvatiti svaku autoritativnu poziciju, čak iako je to suprotno od onoga što on misli da veruje; čak će se pojaviti sekundarno zadovoljstvo zbog uništavanja sopstvenih prethodnih autoriteta; on mazohistički čezne da bude odbijen. Njegova sopstvena ispravna mišljenja su dirljivo detinjasta, ali zbog pozajmljenih svojstava koja nose, ona se čine izveštačena i smešna.

Otvoreno zadovoljstvo introjektovanja je mazohizam – inhibirana mučnina, vilica ukočena u osmehu, uvučena karlica, zadržan dah. Mazohističko ponašanje je mogućnost kreativnog prilagođavanja sredine u okviru nanošenja bola samom sebi uz pristanak sopstvene lažne identifikacije. Intenziviranjem identifikacije i daljim okretanjem protiv sebe, čovek se prepušta sadističkim ujedima, kritici, itd.

6. Projekcija

Kada se nadražaj prihvati i sredina konfrontira, pojavljuje se emocija – povezivanje apetita ili drugog nagona sa nejasno shvaćenim objektom. Ako dođe do prekida u ovom stadijumu, rezultat je projekcija: čovek oseća emociju, ali ona je neodređena, nepovezana sa aktivnim osećajem selfa koji se pojavljuje u daljem tekućem ponašanju. Budući da emocija ne izvire u čoveku, on je pripisuje drugoj mogućoj stvarnosti, sredini – on je oseća “u vazduhu” ili usmerenu protiv njega od strane drugih. Na primer, pacijentu je neprijatno zbog onoga što terapeut misli o njemu. Ipak normalno je da projekcija bude neophodna. Projekcija u “nevidljivo” je početak izlišne kreativnosti (12,4), koja se onda nastavlja kako bi se odredila objektivna korelacija sa nejasnom emocijom ili intuicijom; u uobičajenom kreativnom prilagođavanju, projekcija je faktor halucinacije neophodan u početku. Intuicija ili predznanje upozoravaju nas ili pozivaju svojim značenjem koje još nije vidljivo. Neurotičar koji projektuje, međutim, ne nastavlja da se identifikuje sa nejasnim osećanjem kao da je njegovo; umesto toga, on ga definiše tako što ga pripisuje nekom drugom, što ima za posledicu smešne ili tragične greške.

Tipičan primer neurotične projekcije je da “A” ima neke namere prema “B” (erotske ili neprijateljske), ali “A” inhibira svoje prilaženje; stoga on oseća da “B” gaji neke

171

namere prema njemu. On izbegava frustraciju emocije tako što je otuđuje kao da nije njegova.

U odnosu na sredinu, međutim, on pokazuje (i zauzima) nepogrešivi provokativni stav. Ono što duboko želi jeste prilaženje i kontakt, a budući da ne može da preuzme korake, on pokušava da izazove da to drugi učini. Tako, iako se ne pokreće, on ne miruje, već komunicira čekajući “u zasedi”, u tišini, dureći se, premišljajući. Ipak ako drugi protumači signale i priđe, javlja se snažna anksioznost.

Koje stvarno zadovoljstvo čovek ostvaruje? To je odigravanje zastrašujuće dramatične scene kao u snu. On je iznova žvaće. Premišljanje je puno preterivanja. Ovo je moguća aktivnost selfa u rigidnom okviru odsecanja sredine, pri čemu se inhibiraju motorne moći i pasivno čeka uživajući u slobodnim emocijama. To je gotovo figura relaksacije koja stvara hipnagogne slike, samo što umesto relaksacije, postoji okvir rigidnih mišića, tako da što slike postaju osećajnije i privlačnije, sve su više obojene bolom i pretnjom.

U kulturološkom smislu, oblasti u kojima dolazi do projekcija odlikuju se glupošću, pogreškama, sumnjičavošću – jer na tački gde fantazije i osećanja mogu da dobiju informacije o sredini i nauče nešto, uzbuđenje se guši; a anksioznost i pretnja verovatno će se pripisati upravo onome što je “najobjektivnije”, činjeničnom stanju. Čovek se uglavnom bavi apstraktnom moralnošću i grehom. Ako zastupa pozitivnije mišljenje, onda ono obiluje dalekosežnim planovima i budućim projektima.

7. Retrofleksija

Pretpostavimo sada da su tekuća energija, orijentacije i manipulacije potpuno angažovane u situaciji u sredini, bilo da je to ljubav, bes, sažaljenje, žalost, itd; ali čovek to ne može podneti i mora prekinuti, on se plaši da povredi (razori) ili da bude povređen; on će obavezno biti frustriran: tada se angažovana energija okreće prema jedinom sigurnom objektu na raspoloaganju u polju, njegovoj sopstvenoj ličnosti i telu. Ovo je retrofleksija. Normalno, retrofleksija je proces nečijeg reformisanja, na primer, korigovanje nepraktičnog pristupa ili ponovno razmatranje mogućnosti emocija, čineći ponovno prilagođavanje polazištem dalje aktivnosti. Tako da se mi kajemo, žalimo; mi se sećamo, premišljamo itd. Ponovnim stvaranjem neodrživih objekata u fantaziji, želja se može ponovo probuditi i zadovoljiti masturbacijom. A u opštijem smislu, svaki čin namerne samokontrole u toku problematičnog angažovanja jeste retrofleksija.

U neurotičnom smislu, onaj koji retroflektuje izbegava frustraciju pokušavajući da ne bude uključen uopšte, to jest, on pokušava da poništi prošlost, svoje greške, kaljanje sebe, svoje reči. Žao mu je što je povredio sredinu (izlučivanje). Ovo poništavanje je opsesivno i ponavlja se po prirodi stvari; jer reformacija, kao bilo šta drugo, može biti asimilovana samo ako počne da uključuje novi materijal iz sredine; poništavanjem prošlosti, prelazi se preko istog materijala uvek iznova.

Opipljiva sredina osobe koja retroflektuje sastoji se od nje same i ona na sebe iskaljuje mobilisanu energiju. Ako je ono što je pobudilo anksioznost strah od razaranja,

172

osoba sada sistematski muči svoje telo i prouzrokuje psihosomatska oboljenja. Ako je uključena u neki poduhvat, ona radi nesvesna njegovog neuspeha. Ovim procesom osoba često uspeva da na lukav način ostvari neki sekundarni ishod kojim se postiže prvobitna inhibirana namera: npr., da ne bi povredio svoju porodicu i prijatelje, čovek se okreće sebi i uzrokuje bolest i neuspeh koji uključuju njegovu porodicu i prijatelje. Ali on time ne doživljava zadovoljstvo, već samo dalje kajanje.

Direktno zadovoljstvo osobe koja retroflektuje ogleda se u njenom osećaju da ima aktivnu kontrolu i da je zaokupljena zanimljivim stvarima – jer ona je opsesivno zaokupljena nečim i oseća taj uticaj na sopstvenoj koži. Njene ideje i planovi su često dobro razmotreni, dobro razrađeni i doživljavaju se sa izuzetnom ozbiljnošću – ali oni se obustavljaju usled nedostatka akcije jer je čovek sve više zbunjen i konačno razuveren nesigurnošću i oklevanjem. Orijentacija – osećaj gde se nalazi u situaciji – čini se izvanrednom; dok ne postane jasno da je prevideo jednostavnu praktičnu mogućnost. Na ovaj način dolazi do snažnog nadiranja uspomena i zamagljivanja stvarnosti.

Direktno zadovoljstvo može se posmatrati u slučaju erotskog nagona, kao kod masturbacije; masturbacija je vrsta silovanja – jer je verovatno da telo više neće da reaguje, kao bilo koje opipljivo telo u sredini; ali zadovoljstvo pripada agresivnoj ruci, seksualno zadovoljstvo je nebitno. (Možemo lako razlikovati ovu sadističko-analnu fazu od ranijeg introjektivnog sadizma zasnovanog na doživljenom mazohizmu.)

8. Egotizam

Na kraju, kada je osnova za finalni kontakt adekvatno pripremljena, dolazi do prekida popuštanja kontrole ili prismotre, prepuštanja onom ponašanju koje bi dovelo do rasta, npr., obavljanju radnje koju čovek može da obavi i koju situacija zahteva ili okončavanju onoga što pravi i napuštanju toga. Ovo predstavlja usporavanje spontanosti daljom namernom introspekcijom i obazrivošću, kako bi čovek bio siguran da su mogućnosti u pozadini zaista iscrpljene – da ne postoji pretnja od opasnosti ili iznenađenja – pre nego što se posveti. (U potrazi za boljim terminom, mi ovaj stav nazivamo “egotizam”, jer ne postoji konačno interesovanje za ono što se kontaktira, već za sopstvene granice i identitet.) Normalno, egotizam je neophodan u svakom složenom procesu koji zahteva elaboraciju i dugotrajno sazrevanje; u suprotnom dolazi do preranog posvećivanja nečemu i potrebe da se osujeti poništavanje. Normalan egotizam se može videti kod snebivanja, skepse, rezervisanosti, sporosti, ali ne u neposvećenosti.

U neurotičnom smislu, egotizam je vrsta konfluencije sa opreznom svesnošću i pokušajem uništavanja onoga što se na da kontrolisati i što može iznenaditi. Mehanizam za izbegavanje frustracije je fiksacija, apstrakcija kontrolisanog ponašanja iz tekućeg procesa. Tipičan primer je pokušaj da se održi erekcija i spreči spontani razvoj orgazma. Čovek na ovaj način dokazuje svoju potenciju, dokazuje da “može” i zadovoljstvo koje dobija je taština. Ali ono od čega se brani je konfuzija, osećanje napuštenosti.

173

Čovek se štiti od iznenađenja iz sredine (strah od konkurencije), težeći da izoluje sebe kao jedinu stvarnost: ovo čini tako što “preuzima” sredinu i čini je svojom. Njegov problem se ne odnosi na kontaktiranje neke osobe koja je Ti, za koju je zainteresovan, već na uvećavanje znanja i broja poznanika, tako što unosi sve više sredine u svoj prostor i pod svoju moć, kako bi sam postao neporeciv. Ovakva “sredina” prestaje da bude sredina, ona ne hrani i čovek ne raste niti se menja. Tako na kraju, pošto sprečava da iskustvo postane novo, čoveku postaje dosadno i usamljen je.

Njegov metod ostvarenja direktnog zadovoljstva jeste podela: isključivanjem stava koji je dostignut i bezbedan, on može da reguliše količinu spontanosti. Svako ispoljavanje ovakve namerne kontrole hrani njegovu taštinu (i prezir prema svetu). S obzirom na određenu količinu lukavosti i dovoljno samosvesnosti da ne učini nemogućim zahteve sopstvene fiziologije, egotista se lako transformiše u dobro prilagođenu, skromnu i predusretljivu “slobodnu ličnost”. Ova metamorfoza je neuroza psihoanaliziranog: pacijent savršeno razume svoj karakter i nalazi da su njegovi “problemi” zaokupljujući više nego bilo šta drugo - i postojaće bezbroj ovakvih problema koji će ga zaokupljati, jer bez spontanosti i rizika od nepoznatog, on neće ništa bolje asimilovati analizu od bilo čega drugog.

9. Rezime

Ove momente prekida i njihove “karaktere” možemo rezimirati u sledećoj shemi (“O” je agresija prema organizmu, “S” prema sredini, a “Z” je direktno zadovoljstvo koje je moguće u fiksaciji.)

Konfluencija: nema kontakta s nadražajem ili stimulansom

O: kačenje, čvrst zagrižaj

S: paralisanost i desenzitizovano neprijateljstvo

Z: histerija, regresija

Introjekcija: neprihvatanje nadražaja

O: konverzija afekta

S: rezignacija (uništavanje identifikacijom)

Z: mazohizam

Projekcija: odsustvo konfrontacije i prilaženja

O: otuđivanje emocije

S: pasivna provokacija

174

Z: fantazija (prežvakavanje)

Retrofleksija: izbegavanje konflikta i razaranja

O: opsesivno poništavanje

S: samodestrukcija, bolest kao sekundarna dobit

Z: aktivni sadizam, prezauzetost

Egotizam: odlaganje spontanosti

O: fiksacija (apstrakcija)

S: isključenost, izolovanost selfa

Z: podela, samoljublje

Potiskivanje

Reakciona formacija

Sublimacija

(Gornja shema mogla bi da se umnožava beskonačnom kombinacijom klasa jedne s drugom, kao “konfluencija introjekata”, “projekcija retrofleksija” itd. Od ovih kombinacija mogli bi pomenuti grupu stavova prema introjektima – superego: (1) konfluencija sa nečijim introjektima je osećaj krivice, (2) projekcija introjekata je grešnost, (3) retrofleksija introjekata je buntovništvo, (4) egotizam introjekata je ego-koncept; (5) spontano izražavanje introjekata je ego-ideal.)

10. Prethodna shema nije tipologija neurotičnih osoba

Da ponovimo, prethodna shema nije klasifikacija neurotičnih osoba, već metod kojim se određuje struktura pojedinačnog neurotičnog ponašanja.

Ovo je vidljivo već na prvi pogled, jer je svaki neurotičan mehanizam fiksacija i svaki mehanizam sadrži konfluenciju, nešto nesvesno. Isto tako svako ponašanje se prepušta nekoj lažnoj identifikaciji, otuđuje emociju, okreće agresiju prema selfu i samoljubivo je! Ono što želimo pokazati ovom shemom jeste poredak u kome se, u odnosu na pozadinu ugrožavajućeg potiskivanja, fiksacija širi celim procesom kontakta, a nesvesnost joj dolazi u susret iz drugog pravca.

Očigledno je da mora postojati sekvenca fiksacije u aktuelnom iskustvu, ako vidimo da je u određenim momentima čovek potpuno u dobrom kontaktu, da koristi svoju moć i prilagođava se situaciji, pa ipak nešto kasnije postaje paralisan. U stvari, sekvenca se

175

može direktno posmatrati. Čovek ulazi u prostoriju, smeška se ili se mršti, kaže nešto itd: za sada on je vitalan, nije izgubio ego funkcije, već su one potpuno uključene. Onda postaje anksiozan – bez obzira šta je to što je tako uzbuđujuće, to može biti druga osoba, sećanje, vežba, bilo šta. Umesto da tada nastavi da se dalje orijentiše (ono što je esencijalno jeste produžavanje, nastavljanje toka), on se smesta izoluje i fiksira situaciju: on fiksira jednu dostignutu orijentaciju. Ovde se “ego odvaja od selfa”. Ali ova “samosvesnost” ga smesta čini nespretnim; prevrće pepeljaru. On postaje mišićno rigidan (okreće se sebi) i tada pomišlja da mora biti da ga drugi vide kao savršenu budalu. On prihvata ovaj standarad kao da je njegov, počinje da se stidi i sledećeg časa mu se muti u glavi i parališe se. Ovo tumačimo kao da je iskustvo kreirano širenjem fiksacije.

Ali naravno, ovo se može protumačiti na suprotan način, kao širenje konfluencije. U času anksioznosti čovek je van kontakta sa tekućem situacijom – iz bilo kog raloga; on bi želeo da je negde drugde, da odbije neprijataljski impuls prema drugima itd. Ali njegov standard je da bude potpuno prisutan i pažljiv. Otkuda im uopšte pravo da sude o njemu? Tako da on namerno besno prevrće pepeljaru. Sledećeg momenta on potpuno isključuje sredinu i dovoljan je samom sebi.

Ako smatramo da je iskustvo širenje nesvesnosti, onda bi se radilo o histeriji; ako ga vidimo kao širenje fiksacije, onda bi to bila kompulzija. Histeričnu osobu odlikuje “previše spontanosti i premalo kontrole”; ona kaže: “Ne mogu kontrolisati impulse koji naviru”: telo se pojavljuje u prvom planu, preplavljuju je emocije, njene ideje i otkrića su kapriciozni, sve je seksualizovano itd. Kompulzivna osoba previše kontroliše; ne postoji fantazija, toplo osećanje ili senzacija, akcija je snažna, ali želja je slaba itd. Ipak ova dva ekstrema svode se uvek na istu stvar. To je zato što postoji premalo selfa, previše površne želje i premalo spontanosti, da bi histerična osoba organizovala očigledno željeno iskustvo: osećanja nisu dovoljno dominantna da bi organizovala funkcije orijentacije i manipulacije – i tako ona postaju besmislena i čine se “neznatnim”. Ili obrnuto, usled funkcija kontrole, orijentacija i manipulacija su previše fiksirane i nefleksibilne da bi se kompulzivna osoba mogla na adekvatan način nositi sa svojom uzbuđujućom situacijom; prema tome, ona ne može kontrolisati svoje impulse i okreće se protiv njih i tada se čini da su njena osećanja “neznatna”. Rascep selfa i ega je uzajamno poguban.

Ovo mora da je tačno jer je neuroza stanje i hroničnog straha i hronične frustracije. Zato što je frustracija hronična, željom se ne uči da se aktiviraju važne praktične funkcije, jer čovek koji je okovan razočarenjem i tugom neće se ozbiljno uključiti u sredinu. Ipak, osujećena želja se ponovo pojavljuje i nastavlja da stvara fantazije i konačno impulsivne činove koji su praktično neefikasni; i tako je čovek ponovo neuspešan, povređen i podložan hroničnom strahu. S druge stane, čovek koji je hronično uplašen kontroliše sebe i direktno frustrira sebe. Ipak, nagon nije uništen, već je samo izolovan od ega; on se ponovo pojavljuje kao histeričan impuls. Frustracija, impulsivnost, strah i samokontrola međusobno se pogoršavaju.

U svakom pojedinom iskustvu, celokupne moći selfa su mobilisane kako bi se situacija okončala onako kako je moguće, bilo u konačnom kontaktu ili fiksaciji. Akumulacija ovih iskustava u toku života rezultiraju u jasno omeđenim ličnostima, karakterima i tipovima. Ali ipak u svakom pojedinom iskustvu, koje se smatra

176

jedinstvenim činom selfa, celokupne moći su mobilisane. A budući da je u terapiji self taj koji mora razoriti i integrisati fiksaciju, trebalo bi razmotriti “tipologiju” ne kao metod razlikovanja ljudi, već kao strukturu pojedinačnog neurotičnog iskustva.

11. Primer obrnute sekvence fiksacija

Izmislićemo jedan primer* da bismo ilustrovali terapijsku sekvencu:

(1) Fiksacija: Pacijent je “potentan”; on može da uradi vežbu na svoje sopstveno zadovoljstvo. Problem je u tome da kada dođe do završnice, kada treba da uzme nešto iz toga za sebe ili da time nešto da terapeutu, on nije u stanju da to pusti. Postaje anksiozan. Kada mu se skrene pažnja na činjenicu da prekida u ovoj fazi, on postaje svestan svoje uobraženosti i egzibicionizma.

_____

* Ovaj primer je izmišljen. U ovoj knjizi izbegavali smo upotrebu “pravih” istorija slučaja. Jer, iako oni imaju atmosferu i konkretnost literarnog dela, nisu ubedljivi. Oni su samo primeri za tumačenje i obavešten čitalac odmah ima potpuno različita tumačenja i smeta mu što je autor izostavio relevantne dokaze. Prema tome, prema našem mišljenju poželjnije je da direktno damo intelektualni okvir, a izostavimo referencu “stvarnosti”.

(2) Retrofleksija: Pacijent prekoreva sebe zbog ličnih neuspeha. On navodi primere da pokaže kako su ga ometali ljubav prema samom sebi i hvalisanje. Ne može nikog drugog kriviti, osim sebe. Postavlja se pitanje: “Umesto da sebe prekorevate, kog drugog biste hteli da prekorevate?” Da; on želi treapeutu da kaže reč-dve o tome.

(3) Projekcija: Seanse su bile bezuspešne, jer terapeut zapravo nije hteo da napreduje. On iskorišćava pacijenta; da je tarifa viša, čovek bi pomislio da hoće da izvuče pare od njega. Kako stvari stoje, situacija je neprijatna; niko ne želi

da tavori ovde i da neko zuri u njega. Verovatno je ortodoksni metod bolji, kada je terapeut van vidokruga. Postavlja se pitanje: “Šta osećate kada neko zuri u vas?”

(4) Introjekcija: Pacijentu je neprijatno. Razlog zašto se hvališe jeste što želi da mu se terapeut divi; on ga smatra jednom vrstom ideala – u stvari, on ima fantaziju o njemu (što je suprotno snu koji smo diskutavali). Pitanje: “Da li sam vam zaista privlačan?” Ne; ali prirodno je da čovek treba da voli ili da barem bude naklonjen osobi koja pokušava da mu pomogne. Ovo je rečeno sa nešto ljutnje.

(5) Konfluencija: Pacijent je ljut, jer su eksperimenti (videti prvi deo knjige) dosadni, besmisleni i ponekad bolni; a njemu je dosadilo da ih radi; terapija mu postaje odvratna…I tada zaćuti; nezainteresovan je za bilo koji dalji napor. Neko drugi mora da ga učini.

177

Terapeut odbija da sarađuje i ostaje miran. Pacijent iznenada oseća kako ga boli stegnuta vilica i priseća se, sedeći mirno, kako mu se glas probijao između zuba. On stiska zube.

Pretpostavimo sada da je energija vezana u ovoj konfluentnoj karakteristici, postala dostupna. Dok je ćutao, pacijent se naizmenično osećao krivim, jer nije sarađivao i bio je ogorčen jer terapeut nije ništa uradio da bi mu pomogao (kao i njegova žena). Sada možda vidi da je bespotrebno pokazivao svoju sopstvenu zavisnost; i on se smeje slici koja se time pojavila. Ipak, energija koja je oslobođena iz konfluencije ponovo će se kontaktirati i fiksirati u skladu sa drugim karakterima. Prema tome:

Introjekcija: Čovek treba da bude nezavistan i da radi ono što želi. Zašto ne bi potražio drugu ženu? Pitanje: “Da li postoji neko određen za koga ste zainteresovani?”

Projekcija: Pre terapije nikada ranije nije imao ovakve misli. Oseća se kao da da su mu gotovo stavljene u um. “Zaista?”

Retrofleksija: To je greška u njegovom vaspitanju. On prepoznaje cenzorsko lice majki iz srednjeg staleža, baš kao što je bila i njegova majka. Prepušta se davnim uspomenama. Pitanje: “ Šta je sa njom sada?”

Egotizam: Sve mu je savršeno jasno. Ono što ljudi ne znaju, ne može ih povrediti. Samo treba da igraš po pravilima igre. “Ko igra tu igru?”

Kontaktiranje situacije: On ponovo pokušava da eksperimentiše i da vidi da li će nešto time dobiti.

12. Osećaj granica

Funkcionisanje ega, kao što smo videli, može se opisati kao postavljanje granica selfa u pogledu interesa, moći, itd.; identifikacija i alijenacija su dve strane granice; i u svakom živom kontaktiranju granica je definisana, ali uvek promenljiva. Šta to znači imati osećaj granice sada u terapeutskoj situaciji namernog kontaktiranja karaktera?

Uključen u zanimljivu akivnost, self kontaktira svoje izgubljene ego funkcije kao blokade, otpore, neočekivane neuspehe. Osoba se identifikuje sa interesantnim angažovanjem, koje je sa jedne strane granice, ali ono što se alijenira nije – kao u normalnom funkcionisanju – nezanimljivo i nebitno, već upravo strano, ugrožavajuće, neobjašnjivo, nemoralno, tupo; ne granica, već ograničenje. Osećaj nije ravnodušnost, već neprijatnost. Granica se ne menja putem volje ili iz potrebe, kao kad neko pokušava da vidi, da se seti, da se pokrene, već ostaje fiksirana.

Posmatrano topološki, kao fiksirane granice u promenljivom polju organizam/sredina, neurotični karakteri koje smo opisali su sledeći:

Konfluencija: identičnost organizma i sredine.

Introjekcija: nešto iz sredine nalazi se u organizmu.

178

Projekcija: nešto iz organizma nalazi se u sredini.

Retrofleksija: deo organizma načinilo je sredinom drugi deo organizma.

Egotizam: izolacija i od ida i od sredine ili: organizam je u velikoj meri izolovan od sredine.

Način na koji se ove situacije doživljavaju kada postoji neurotična potreba da se one održi fiksiranim je potpuno suprotan od načina na koje se one doživljavaju kada je kreativni self koncentrisan na njih:

U konfluenciji neurotičar nije ničega svestan i nema šta da kaže. Koncentrišući self se oseća zarobljenim u ugrožavajućem mraku.

U introjekciji neurotičar opravdava kao da je normalno ono što koncentrišući self oseća kao strano telo koje želi da povrati.

U projekciji neurotičar je ubeđen u nešto, kao da za to poseduje čulne dokaze, tamo gde koncentrišući self oseća rupu u iskustvu.

U retrofleksiji neurotičar je zauzet svojim angažovanjem, tamo gde se koncentrišući self oseća izostavljenim, isključenim iz sredine.

U egotizmu, neurotičar je svestan i ima šta da kaže o svemu, ali se koncentrišući self oseća praznim, bez potrebe ili interesovanja.

Iz ovog se može videti da tretmani područja konfluencije i područja egotističke fiksacije predstvaljuju suprotne poteškoće. Konfluentno pomračenje je previše obuhvatno; self je rutina; nijedan novi predlog nije prihvaćen kao relevantan – upravo kao što je u histeričnom ponašanju moguće da sve momentalno postane relevantno (na zadovoljstvo pacijenta, ne postoji manjak simptoma koje bi terapeut mogao da interpretira).

U istoriji psihoanalize krajnja suprotnost ovog stanja je shvaćena kao zdravlje selfa, naime kao stadijum celokupnog ega koji svuda oseća granicu mogućeg kontakta. Suštinski self je definisan kao sistem svojih ego granica; nije se videlo da je ovo tekući stadijum selfa. Izazovi ovakve teorijske koncepcije su neodoljivi, jer u terapiji svesnost granica razlaže neurotičnu strukturu, a lekar nešto definiše u skladu sa onim šta funkcioniše u terapiji; dalje, svaki određeni “problem” koji se pojavi u terapiji može se konačno sagledati i “rešiti” u egotizmu, njegovom podelom i upotrebom svih ego funkcija u okviru bezbednog okvira, a da se osećanja uopšte ne uključe. Ovo je stanje prenaglašene svesnosti, koja se nikada neće odlikovati briljantnim kreativnim trenucima, ali je potpuno adekvatno za terapijsku seansu. Za self, sve je potencijalno relevantno i novo – granica svuda postoji i nema ograničenja za akciju – ali ništa nije zanimljivo. Čovek je u psihološkom smislu “ispražnjen”. Ovo je, kao što smo već rekli, “analiza neuroze”; verovatno je da će svaki terapijski metod koji se predugo koristi, imati takav rezultat koji se u antičko doba veličao kao stoička apatija, a među savremenicima se shvata kao “slobodna ličnost” – ali ovakva sloboda pojednica, lišena biološke i društvene prirode ili u uslovima savršene higijenske i pravne kontrole biološke i društvene prirode, ovakva sloboda je, kao što je Kafka rekao, samotna i besmislena rabota.

179

13. Terapija granica

Za terapiju koncentracije, problem kontaktiranja izgubljenih ego funkcija ne razlikuje se od bilo kog drugog problema kreativne orijentacije i manipulacije, jer se svesnost ili nezadovoljavajući nivo svesnosti jednostavno doživljavaju kao još jedna prepreka u polju organizam/sredina. Neophodno je imati potrebu, prići, razoriti kako bi se identifikovalo, kontaktiralo i asimilovalo. To nije stvar vraćanja nečega iz prošlosti niti njegovog spašavanja iz oklopa, već ostvarenja kreativnog prilagođavanja u datoj sadašnjoj situaciji. Da bi se završio geštalt u sadašnjoj situaciji, neophodno je da se razori i asimiluje nesvesnost kao prepreka. Terapijske vežbe sastoje se od jasnog ocrtavanja i precizne verbalne deskripcije doživljene blokade ili praznine i eksperimentisanja time, kako bi se mobilisale fiksirane granice.

Sa ovog stanovišta ne postoji misterija u psihoanalitičkom čudu, da je jednostavna svesnost nekako katarzička, jer napor koncentrisane svesnosti i mobilizacija blokade zahtevaju razaranje, patnju, osećanje i uzbuđenje. (Terapeut je ujedno vrlo značajan deo sadašnje situacije, ali nije neophodno govoriti o “transferu”, vezanosti potisnute edipalne energije, jer aktuelnost sadrži i konfluenciju zavisnosti i pobunu protiv nje.)

Vratićemo se sada pitanju pacijenta sa kojim smo započeli: “ Na kojoj tački ja prestajem da rešavam problem? Kako ja sebe sprečavam?” A sada ćemo naglasiti ne trenutak prekida, već njegov početak i kako se to odvija. Uporedićemo neterapeutsku i terapeutsku situaciju. Obično, self, pokušavajući da kontaktira neku zanimljivu sadašnju stvarnost, postaje svestan granica svojih izgubljenih ego funkcija – nešto od sredine ili tela nedostaje, nema dovoljno snage ili izražajnosti. Ipak on vrši pritisak i pokušava da ujedini figuru, čak iako se neurotična struktura pojavljuje u pozadini kao nezavršena situacija, kao nešto nesaznatljivo, nešto zbunjujuće i preteće telu. Rastuće uzbuđenje se guši, pojavljuje se anksioznost. Ipak, self istrajava sa prvobitnim zadatkom i ublažava anksioznost daljim isključivanjem pozadine putem reakcione formacije, nastavljajući sa sve manje snage. U terapiji, naprotiv, upravo tačka prekida sada čini zanimljiv problem, objekat koncentracije: pitanja koja se javljaju su: “Šta pravi smetnje? Kako to izgleda? Kako ja to osećam na mišićnom nivou? Gde je to u sredini? itd”. Rastuća anksioznost se ublažava nastavljanjem uzbuđenja u ovom novom problemu; ono što se doživljava je potpuno različita emocija tuge, besa, gađenja, straha, čežnje.

14. Kriterijum

Neurozu ne čini prisustvo ”unutrašnjih” prepreka: to su samo prepreke. Ukoliko je situacija životna, kada se pojave prepreke kreativnosti, uzbuđenje se ne smanjuje, geštalt ne prestaje da se formira, ali čovek spontano oseća nove agresivne emocije i mobiliše nove ego funkcije opreza, promišljenosti, obraćanja pažnje, koje su relevantne za prepreke. Čovek ne gubi osećaj sebe, osećaj sopstvenog sintetičkog jedinstva, već ono nastavlja da se izoštrava, da se dalje identifikuje i da alijenira ono što to nije. U neurozi,

180

suprotno, na ovoj tački uzbuđenje je kolebljivo, agresija se ne oseća, čovek gubi osećaj sebe, postaje zbunjen, podeljen, neosetljiv.

Ova stvarna razlika u nastavljanju kreativnosti je glavni kriterijum za vitalnost i neurozu. To je nezavistan kriterijum koji se može posmatrati i koji takođe može biti podložan introspekciji. Nisu potrebne norme zdravlja za upoređenje. Self nudi mogućnost provere.

Neurotičar počinje da gubi kontakt sa stvarnošću; on to zna, ali ne poseduje tehnike kojim bi nastavio kontakt; on produžava tim putem koji ga udaljava od stvarnosti i gubi se. Ono što mora da nauči jeste da jasno prizna kada više nije u kontaktu, kako to nije, gde je i šta je stvarnost sada, tako da bi mogao da nastavi da je kontaktira; “unutrašnji” problem sada postaje stvarnost ili verovatno odnos “unutrašnjeg” problema prema prethodnom iskustvu. Kada nauči tehniku svesnosti, da prati, da ostane u kontaktu sa promenljivom situacijom, tako da se interes, uzbuđenje i rast mogu nastaviti, čovek nije više neurotičan, bez obzira da li su njegovi problemi “unutrašnji” ili “spoljašnji”. Jer kreativno značenje situacije nije ono što neko unapred misli, već ono nastaje dovođenjem nezavršenih situacija u figuru, ma šta one bile, kao i otkrivanjem-i-pronalaženjem njihovog značaja za očiglednu sadašnju beživotnu situaciju. Kada je u uslovima opasnosti self u stanju da ostane u kontaktu i da nastavi dalje, terapija se završava.

U opasnosti, neurotičar gubi sebe. Da bi mogao malo da živi, sa smanjenim selfom, on se identifikuje sa reaktivnim osećanjima, fiksiranim interesom, fikcijom, racionalizacijom; ali to u stvari ne deluje, ne menja situaciju, niti oslobađa novu energiju i interesovanje. Čovek gubi deo stvarnog života. Međutim, pacijent počinje da prepoznaje da je njegovo sopstveno funkcionisanje deo stvarnosti. Ako je otuđio neku od svojih moći, on počinje da se identifikuje sa sopstvenim alijenacijama i to je sada namerni čin; on može da kaže: “Ja sam taj koji radi ovo i sprečava ovo”. Međutim, krajnji stadijum iskustva nije stvar terapije: čovek sam treba da se identifikuje sa interesom koji mu je zanimljiv i da je u stanju da alijenira ono što mu je nezanimljivo.

Kroz svoje pokušaje i konflikte self počinje da biva na način na koji nije ranije postojao. U iskustvu kontakta “Ja”, alijenirajući svoje sigurne strukture, rizikuje ovaj skok i identifikuje se sa rastućim selfom, nudeći mu svoje usluge i znanje, i u času postignuća, ne upliće se.

181

182