Ozbiljnost - Kjerkegorov Ontološki Pojam (Miloš Todorović) 13 Str

7/23/2019 Ozbiljnost - Kjerkegorov Ontoloki Pojam (Milo Todorovi) 13 Str

1/13

17

Arhe, II, 3/2005UDK 141.32:111Originalni nauni rad

MILO TODOROVIFilozofski fakultet, Novi Sad

OZBILJNOST - KJERKEGOROV ONTOLOKIPOJAM?

Apstrakt: Tema ovog lanka je Kjerkegorov pojam ozbiljnost, zajedno sa pojmom unutra-njost. Osnovna namera teksta je da na primeru tih pojmova pokua da pokae da Kjerkegorovafilozofije predstavlja izuzetno znaajan korak u naporu koji filozofija poev od kraja klasinognemakog idealizma ini da, u svetlosti postavljanja novih naina izlaganja bitka, osvoji i za-snuje tlo kojim bi, s jedne strane, trebalo da odgovori imperativima vremena i da, ujedno s tim iupravo time, s druge strane, prevazie filozofiju novovekovnog subjektivizma. Takav poduhvat,dakako, kao jedan od osnovnih zadataka ukljuuje u sebi oblikovanje ili preoblikovanje osnovnihznaenjskih formi i sadraja, koji bi trebalo da ine nosivu snagu tog tla, koje bi shodno svojojvodeoj nameri trebalo da preuzme onu ulogu koju su u klasinoj metafizici i ontologiji nosilenjene kategorije, njeni pojmovi i osnovni stavovi.

Kljune rei: ozbiljnost, unutranjost, ponavljanje, refleksija, ontologija.

Za filozofsku literaturu nije neuobiajeno da autor u svojoj knjizi podseti na nekisvoj raniji spis, i uz to jo doslovno navede jedan svoj stav iz njega. Ostavljajui po

strani primere u kojima su spoljanje okolnosti dale motivza taj in, redak je sluaj dapisac za takav postupak nema duboke i snane razloge, i da je kod donoenja odluke opreduzimanju takvog koraka voen jednom osobito znaajnomsvrhom. Sasvim je mo-guno, naime, da je tada re o neemu za ta on sm smatra da je ne samo zajednikoza ta dva teksta, ve i da ini jednu od njegovih veoma znaajnih, ako ne i osnovnihmisli, o neemu to moe biti temeljnoza njegovo miljenje u celini. Stoga se ne iniuzaludnim oekivanje da e za razumevanje navedenog stava (zajedno sa ulogom kojuon ima u ranijem spisu), kao i za tumaenje konteksta u kojem se taj navod nalazi u

potonjoj knjizi (uz uvid o smislu koji to mesto ima u okviru te knjige), od posebnog ako ne i odluujueg - znaaja biti da se evocira misao koju sam autor dri svojomtemeljnom idejom, jer bi na to razumevanje i tumaenje ta ideja mogla da baci posebnusvetlost.

Poznato je da Seren Kjerkegor [Sren Kierkegaard] spada u stvaraoce koji se usvojim tekstovima rado pozivaju na svoje ranije napisane misli. Tako u njegovom deluPojam strepnje (1844), negde pri kraju knjige, u fusnoti koja se direktno vezuje zaposlednju reenicu jednog pasusa, a sutinski se odnosi na taj inae izuzetno znaa-jan pasus u celini, stoji: U tom smislu je bilo ono to je Konstantin Konstancijus (u


2/13

18

Ponavljanju) kazao: Ponavljanje je postojanja ozbiljnost. ...1

Navedena reenica upomenutom, godinu dana ranije objavljenom spisu doslovno glasi: Ponavljanje, onoje zbiljnost i postojanja ozbiljnost2. Dve stranice nakon pomenute fusnote u Pojmustrepnjenailazimo na slian sluaj, kada celu fusnotu sainjavaju sledee rei: Nedvo-smisleno je u tom smislu bilo ono to je Konstantin Konstancijus kazao, da je venostistinito ponavljanje.3. Ovo se, pak, odnosi na onu reenicu izPonavljanjakoja glasi: Ovde //u ovekovom ivotu// moguno je jedino ponavljanje duha, iako ono u vremeni-tosti nikada ne postaje tako savreno kao u venosti, koja je istinito ponavljanje4.

Misao koju dri osnovnom za svoje celokupno delo, pak, nedvosmisleno i izrekomistie sam Kjerkegor u svojoj knjizi Gledite za moju delatnost kao spisatelja(1859),knjizi koju je smatrao rekapitulacijom svog stvaraltva, koju je sa tom namerom i sa-stavio 1848. 1850. godine, a odluio da bude objavljena tek nakon njegove smrti.

Na njenoj prvoj strani, i jo na vie od deset mesta tog omanjeg spisa, danski mislilacgotovo kao jednu formulu podvlai da je problem: postati hrianin5osnovno pitanje,

zadatak, celokupna misao i zbiljaosnovna misao njegove celokupne spisatelj-ske delatnosti - da se njegovo celokupno miljenje tie zadatka: postati hrianin6.

Shodno gornjoj pretpostavci bi, dakle, sa ovom formulom: postati hrianin, uuzajamnu vezu trebalo dovesti pre svega Kjerkegorov stav: Ponavljanje je postoja-nja ozbiljnost, jer taj prvi od dva ponovljena stava je ne samo bitniji za naslovljenutemu, ve je temeljniji i za Kjerkegorovu filozofiju u celini. Na prvi pogled se te dvestvari niim ne dodiruju. No, ve i prvo ozbiljnije suoavanje sa Kjerkegorovim delomvodi do sasvim drugaijih uvida. Apstrahujui od svih religioznih konotacija, koje su iexpressis verbis primarno prisutne i veoma znaajne, Kjerkegorov pojam hrianinnosi u svom znaenju jo i barem jednukrucijalnu filozofsku dimenziju. On, naime,oznaava jedan odreeni egzistencijalni lik, lik u kojem dolazi do potpunog ozbiljenjabitioveka kao oveka. Hrianin je, dakle, ovek koji je u svom bitku doveo dozbiljnosti svoju punu bit, koji je dospeo do bitkasvoje biti. A bitak oveka kao oveka

se u Kjerkegorovoj filozofji izlae kao postajanje. ovekovo biti, postojati, dakle, zadanskog mislioca znai ovekompostajati; ovekova bit ne oznaava neki posed kojise roenjem donosi, ali ni onaj koji se tokom ivota stie tako da se, kada se jednomosvoji, moe trajno posedovati kao jednom za svagda steeno dobro. Naprotiv, ivotuvek iznova stavlja oveka u situacije izbora i odluke, u kojima on moe izabrati sebe,svoje sopstvokao vlastitu bit, to tada oznaava njegovo postajanje ovekom, da bi

1Kierkegaard, Sren:Der Begriff Angst, Gesammelte Werke, 11. und 12. Abteilung, Dsseldorf 1952, S 155 - ubu-due (BA). Svi navodi Kjerkegorovih spisa bazirani su na prevodu njegovih sabranih dela na nemaki jezik: SrenKierkegaard: Gesammelte Werke, Eugen Diederichs Verlag, Dsseldorf/Kln.2Kierkegaard, Sren:Die Wiederholung, Gesammelte Werke, 5. und 6. Abteilung, Dsseldorf 1955, S. 5 ubudue(Wh).3BA, S. 157.4Wh, S. 89-90.5 Kierkegaard, Sren: Der Gesichtspunkt fr meine Wirksamkeit als Schriftsteller, Gesammelte Werke, 33. Ab-

teilung, Dsseldorf 1951, S. 21 i passim ubudue (GWS). Ista formulacija se nalazi i u u isto vreme nastalomkratkom spisu O mojoj delatnosti kao spisatelja(1851), Gesammelte Werke, 33. Abteilung, Dsseldorf 1951, SS. 6i 11, gde se kao mesto na kojem je nastao taj tako formulisani problem navodi delo Zakljuni neznanstveni dodatakfilozofskim mrvicama(1846).6Ibid. S. 47.


3/13

19

ve u sledeem momentu, koji je uvek i novasituacija, suoen sa drugaijom ili-ilidilemom, bio ponovo prisiljen na novu odluku i odgovarajui izbor. Stoga njegovo biti,postojati, oznaava njegovo stalnopostajati; to da onjesteznai zapravo da on stalnopostaje on sam, svoje sopstvo, bez obzira na to da li i u kojoj meri se to postajanjezbilja i ispunjava. Formula postati hrianin, tako, posmatrana u svojoj filozofskojdimenziji, obrazuje jednu isto ontolokumisao u kojoj i oba njena konstitutivna pojma

poseduju povlaeni ontoloki smisao.Tako je bitak oveka, a o njemu je primarno re u Kjerkegorovoj filozofiji, izloen

jednom kategorijom kretanja, kategorijom: postajanje. Strukturni karakter, pak, togkretanja, bitka kao kretanja, imenuje Kjerkegorov pojam ponavljanje, tako da e tektumaenje tog pojma moi da upotpuni razumevanje Kjerkegorovog osobitog nainaizlaganja bitka kao postajanja. Na taj nain je ve uspostavljen prvi, ali i oigledanodnos izmeu, s jedne strane, formule osnovne ideje Kjerkegorove filozofije: postatihrianin i, s druge strane, od strane samog filozofa citiranog vlastitog stava: Pona-

vljanje je postojanja ozbiljnost. Jasno je da bi ve i po ovome do sada reenom i tajstav trebalo da izraava misao koja se kree u isto ontolokoj sferi. Kao ono, pak, to- uzimajui u obzir sve to je u te dve filozofske eksplikacije izreeno - u svom znaenjuovde jo nije ni nagoveteno, preostaje jo samo re: ozbiljnost. ta ona znai unutarKjerkegorove egzistencijalno-religiozne ontologije, i da li i ona u svom konotativnom

polju zadire u oblast ontologije?

1.

Prvi odgovor na ta pitanja dobijamo ve iz konteksta u kojem se nalazi navedenoKjerkegorovo podseanje na svoj stav iz ranijeg spisa. Razmotrimo stoga mesto nakojem se nalazi to samocitiranje.

UPojmu strepnjese spomenute fusnote nalaze u poglavlju pod naslovom: ta jeizvesnost i unutranjost. Tim reima imenovana i najavljena tema je pripremljena unjemu prethodeem poglavlju tako to je u njemu ocrtan okviru kojem ona treba da

bude obraivana. Tako odreeni okvir, dakako, nije neto spoljanje za stvar koju trebaprikazati, ve je tu re o odreivanju podruja unutar kojeg obraivana stvar tek nalaziporeklo svoje biti. Tu stoji: Obino se stavlja: neposrednost, naspram nje refleksija(unutranjost), pa onda sinteza (ili supstancijalnost, subjektivnost, jedinstvo /identitet/,i kako se uostalom ve inae naziva taj identitet: um, ideja, duh). Meutim, u podrujuzbiljnosti nije tako. Tu je neposrednost takoe i neposrednost unutranjosti. Izostajanjeunutranjosti lei, stoga, tek u refleksiji.7.

Ovde Kjerkegor sueljava dve koncepcije. Prvu sainjava simplifikovano izraenavarijanta jednog tipa hegelijanskog razumevanja poznate Hegelove dijalektike trijade.ini se, meutim, da Kjerkegor to uenje ovde uzima koliko radi tog konkretnog uenjasamog toliko i kao paradigmu za miljenje (dijalektikog) idealizma uopte; konano,

moda mu ono slui i kao primer koji otkriva i zastupa neto od onog naina miljenja

7BA, S. 147.


4/13

20

koje je dominiralo tokom filozofske tradicije u celini. To se, ne na poslednjem mestu,moe videti i iz toga to on tu koncepciju uvodi reima: obinose stavlja ... (kurzivM. T.). Sve to tim vie to kao drugu, njoj protivstavljenu koncepciju, onu koja govorio tome kako u podruju zbiljnosti - a to znai zbilja- jeste, namerava da izloi vla-stito uenje. Toj pretpostavci ni najmanje ne protivrei injenica da danski filozof svojeuenje i ovde, kao i u mnogim drugim sluajevima, razvija u direktnom protivstavu

prema jednoj odreenoj filozofiji te, dakle, i odmeravajui ga na njoj, to uvek rezultirai izvesnim podleganjem njenim stanovitim uticajima. Ta injenica pre govori o stupnjui prirodi ogranienja radikalnosti Kjerkegorovog misaonog projekta, o njegovoj dubini,njegovom opsegu i dometu; ona vie otkriva mesto koje e moi da zauzme njegovafilozofija u daljem procesu povesnog odvijanja miljenja.

U ovom odmeravanju dva stanovita, koja se ovde razmatraju na njihovom osno-vnom polazitu, sporni momenat ini pojam: unutranjost. Dok se u prvom sluaju on,zajedno sa refleksijom, nalazi na drugom trijadikom koraku, Kjerkegor ga u svom

uenju vraa na prvu, poetnu poziciju. U ovoj analizi danski filozof se tu i zadrava,na toj poziciji ostaje i na nju se ograniava, tako da i ne izlae trei korak svoje konce-

pcije; zapravo, samo jednim upuivanjem on i njen drugi korak vie nagovetava negoto namerava da ga elaborira. Kjerkegor, dakle, na ovom mestu eli samo da postavi irasvetli svoju tezu: Unutranjost pripada prvom koraku, poetku onoga to ini osnov,ali ne i da se upusti u polemiku sa uobiajenim stavom, koji je ne samo drugaiji venjemu i protivstavljen.

To obelodenjuje ve i nastavak navedenog teksta. Tu vidimo da, smetajui unutra-njostu okvire svoje koncepcije, Kjerkegor tvrdi: Tu je neposrednost takoe inepo-srednost unutranjosti (kurziv M. T.). Nasuprot uenjima filozofskog idealizma, da-kle, uzbiljije neposrednost mada time to nju prihvata kao bitno odreenje poetkaKjerkegor, zapravo, preuzima jednu pretpostavku iz te iste filozofske tradicije uveknerazdvojno povezana sa unutranjou, odnosno ona je njena bitna odredba. U tome

se on razilazi sa idealistikom postavkom, po kojoj unutranjost doivljava svoje ispu-njenje tek u posredovanju sa spoljanjou, radi ega onda, shodno toj koncepciji, unu-tranjost u pravom smislu i ne odlikuje neposrednost ve posredovanjei posrednost.Objanjenje osobitosti svog stava, pak, Kjerkegor samo nagovetava na kraju gornjegnavoda, kada kae da se tek pojavom refleksije gubi unutranjost. Na ta ovde danskimislilac egzistencije misli pod refleksijom?

2.

Na taj nain je data skica okvira unutar kojega Kjerkegorov pojam unutranjost, asa njim i pojam ozbiljnost, treba da se u narednom poglavlju: ta je izvesnost i unu-tranjost odredi u poreklu njegove biti. Na samom poetku tog poglavlja e za unutra-njost, za koju najpre stoji da je nju svakako teko definisati, Kjerkegor ipak hteti

da kae: ona je ozbiljnost8. I za ovu poslednju, opet, definicija je potpuno neadekvatan

8BA, S. 152.


5/13

21

nain da bude dokuena. Odmah nakon toga sledi objanjenje prirode tog tek natu-knutog identiteta unutranjosti i ozbiljnosti: unutranjost je upravo ono vrelo koje uveni ivot uvire, a ono to se iz tog izvora obelodanjuje upravo je ozbiljnost 9. Kodunutranjostii ozbiljnostije, dakle, ili barem se to tako moe samo poetno izraziti, reo jednom identitetu u razlici.

Za odreenje svog pojma unutranjost Kjerkegor ovde koristi jednu metaforu izNovog zaveta. No, ono to ostaje otvoreno pitanje jeste, da li time i misao koju onaizraava - metaforiki izraena i, dakako, miljena, a definisanju potpuno nedostupnamisao - u potpunosti izlazi izvan okvira miljenja koje je razvijano unutar pojmovno-racionalistiim miljenjem - i istim takvim artikulisanjem tog miljenja - voene filo-zofske tradicije. I to ne samo zato to se i tokom povesti same metafizike slika izvora iizvornosti neretko koristi za jednu njenu misaonu figuru najee za misao o osnovu,tj. temelju i utemeljenju. Ali ne ni zato to ona slui za objanjenje jednog elementa je-dnog konkretnog uenja unutar te povesti, za jedan momenat dijalektikog trokoraka. A

i jedno i drugo pokazuju da Kjerkegor ne samo da zadrava formu dijalektikog troko-raka, dodue, lirski provedenog, nego i da preuzima religiozno obojenu misao i slikuo izvoru i izviranju. To pitanje se, naime, za razliku od svega toga, otvara pre svegazbog onoga to ta slika treba da izrazi a to je: kako danski filozof misli unutranjosti ozbiljnost, kao i nain na koji unutranjostjesteozbiljnost, tj. prirodu odnosa koja jenagovetena u izreenom identitetu u razlici.

U klasinim sistemima unutranjostdanski mislilac vidi stavljenu ujedno sa refle-ksijom. Ovu poslednju on zasigurno misli najpre kao samoodnoenje i samoodnosnost.U tome on u potpunosti sledi idealistiki utemeljeno miljenje, nadasve ono koje vladau uenjima filozofije novovekovnog subjektivizma. No, u pogledu onoga ta se tu refle-ktuje, koje su forme tog odnosa prema samom sebi i kakvi su konkretni oblici rezultatakoji proistiu iz tog samoodnoenja u tome se Kjerkegor temeljno razlikuje od onogakako se to, po njegovim reima, obino stavlja. Osnov refleksije se, dodue, u oba

sluaja naziva subjektivitetom (ovekovog) subjekta, koji se misli kao sopstvo i linost.Ali, njegova refleksivnost je za metafiziku tradiciju eo ipso racionalno provedena re-fleksivnost, u tim okvirima ta refleksivna delatnost je saznavanje i znanje, samoodnos

je tu samosvest kao samoodnoenje svesti. Na taj nain refleksija je ono to obrazujeput sadrinskog ispunjavanja misli oblicima racionalnosti koji su na izvestan nain biliprisutni i na njegovom poetku, put koji se zavrava u pojmu, saznanju i znanju - uidentitetu koji se postie sintezom, a koji se - kako kae Kjerkegor - naziva um, ideja,duh.

Svestse tu, dakle, reflektuje u samu sebe, odnosi se prema samoj sebi - prema sebikao vlastitom predmetu, odnosno prema svom predmetu koji je ona sama, pa na tajnain obrazuje samosvest. Svest se udvojila na Ja kao znanje o svom predmetu, i nasamu sebe koje je kao ono znano tog znanja taj njen vlastiti predmet - predmet za Ja. Uisto vreme je time ta refleksija u sebe obrazovala unutranjost, jer to samoodnoenjesvesti se u obliku samosvesti zadrava u vlastitim okvirima, unutar sebe same, ime se

tek i konstituie unutranjost. Shodno kartezijanskoj pretpostavci, meutim, subjekat

9L. c.; up. Jov. 4, 14.


6/13

22

se uvek ujedno odnosi i prema objektu kao neemu drugom kao svom predmetu, i pre-ma samom sebi kao objektu, i to tako da se ovim drugim utemeljuje i onaj prvi odnos,kao to se time konstituie i objektivnost objekta odn. predmetnost predmeta koji se unjemu javlja. Usled toga takvo samoodnoenje samosvesti obrazuje jednu unutranjostkoja je samom sobom posredovana nekakvom spoljanjou, upuena je na nju, bezobzira na to da li ono spoljanje, kao ono to pripada toj spoljanjosti, i postoji kao ta-kvo, ili njega svest saznaje kao sebe samu i zapravo ga samostavlja kaoono spoljanje.Time je ujedno iezla neposredna jednostavnost i izgubila se sama neposrednost.

Ne tako u zbiljnosti, ne po Kjerkegoru. Unutranjost je po njemu i sama neposre-dna. Ona je, s jedne strane vrelo, izvor i izvorite, izviranje koje i smo kao vrenje,

bez bilo kakvog posrednika i posredovanja, svojim sezanjem uvire do u ono veno, dovenog ivota, ne gubei pri tom, dakle, nita na svojoj neposrednosti. tavie, ona setek tim naviranjem venosti u nju - u njoj - i konstituie kao takva, kao unutranjost bitiovekovog bitka (usled toga i itamo: unutranjost je odreenje venosti u oveku10),

i to, dakako, nadasve u svojoj neposrednosti. S druge strane, unutranjost je kao takavizvor, takvo vrenje i izviranje, ujedno i ono iz njega izvirue, ono iz njega proistiue,koje, kao takvo, prisustvujui na svemu drugom to preko njega see u svoj poslednjiizvor, uestvujui na taj nain na njemu, zapravo ini nain prisutnosti samog izvorana njemu - ini njegovu izvornost. I upravo to izvirue, a s tim i sva izvornost svegato je proisteklo iz izvora, po Kjerkegoru je ozbiljnost; ona je istok i ono isteeno,i kao takva sama izvornost na tom isteenom. Takav odnos unutranjosti i ozbiljnosti,

pak, koji je najpre nagoveten kao jedan osobiti identitet, objanjava injenicu da e,govorei u daljem toku teksta o odlikama ozbiljnosti, danski filozof ujedno govoriti i osvojstvima unutranjosti. Zadatak koji se ovim otvara je, stoga, ne samo rasvetljavanje

broja i prirode spomenutih (osnovnih) odlika i svojstava, ve i razjanjavanje biti njiho-vog uzajamnog odnosa, objanjavanje prirode identiteta unutranjosti i ozbiljnosti unjihovoj uzajamnoj razlici. A taj zadatak nuno zahteva da se utvrdi i priroda kjerkego-

rovski miljenje refleksije, njena osobitost i razlika u odnosu na racionalnost refleksijesamosvesti u metafizikim koncepcijama prvenstveno (novovekovnog) idealizma.

3.

Nadovezujui se na gornji navod, Kjerkegor daje jedno osnovno odreenje ozbilj-nosti. U njemu on nju vezuje za jedinstvo oseanja i samosvesti, tj, znanja dakle, za

jedinstvo dve osnovne delatnosti ovekovog duha dakako, kao konanog, jer ozbilj-nost tek na drugoj strani sm izvor vezuje sa beskonanou (venou). Otuda, samou savrenoj konzekventnosti sa gornjim odreenjima stoji kada se kae da je ozbiljnostviestruka izvornost tog jedinstva ne sam izvor, jer to je unutranjost. A kako izme-u unutranjosti kao izvora i ozbiljnosti kao izvornosti vlada odnos identiteta u razlici

odnos koji tek treba rasvetlititi -, to u tom smislu valja razumeti i Kjerkegorov stav:

Izvornost //tog jedinstva pokazuje// ono veno na ozbiljnosti11.10BA, S. 157.11BA, S. 154.


7/13

23

Razumljivo je, stoga, da je i to jedinstvo jedno osobito jedinstvo. Na to upuuje vei ontoloki rang koji mu danski mislilac dodeljuje prema nabaenoj skici okvira odrei-vanja unutranjosti (i ozbiljnosti): //To jedinstvo// je jedno odreenje neposrednosti12.

Nota bene: nije neposrednost odredba tog jedinstva, ve obrnuto to jedinstvo je odre-enje neposrednosti! Dakle, ne samo da se u tom jedinstvu oseanje i samosvest, kaonjegovi elementi, nalaze u odnosu neposrednosti, u neposrednomjedinstvu, to znaida, obrazujui takvo jedinstvo i bivajui u njemu, oni neposredno stoje jedan premadrugom bez bilo kakvog posredovanja, da se gotovo prelivaju jedan u drugi. Jo i vieod toga; stvari ovde ne stoje tako da se najpre to jedinstvo odlikuje neposrednou,nego neposrednosti, kao prvog koraka unutar utemeljujueg osnova, ima samo kao togjedinstva. Utoliko je onda moguno i to da oseanju i samosvesti kao svojim elemen-tima to jedinstvo upravo kao takvo - kao odreenje neposrednosti - prethodi, te da kaonjima prethodee njih kao takve i svakoga od njih u njegovoj vlastitoj pojedinanosti- tek omoguava.Izvornost, pak, tog jedinstva jeste ozbiljnost.

U istom kontekstu Kjerkegor istie da je ozbiljnost vii, najdublji izraz za jedin-stvo oseanja i samosvesti13. Na drugom mestu14 je pokazano da danski filozof reizraz koristi i u znaenju jednog temeljnog (u tom smislu ovde stoji: vii, najdublji...) pojma svoje filozofije u znaenju timunga. timung je, tako, sjedinjavajua

jedinstvenost tog jedinstva, princip njegove sjedinjavajue delatnosti, pa time i ono tosa-obrazuje i odreuje neposrednost svega onoga to je neposredno. S jedne strane. As druge, kako je ozbiljnost zapravo izvornost tog jedinstva, to izvornost ne obrazujenita drugo do ono to Kjerkegor razume kaotimung. U tom smislu, zahvaljujui svo-

joj izvornosti time to sm jeste kao izvornost, timung kao timung onog osobitogjedinstva i jeste ono jedinee u tom jedinstvu neposrednog odnoenja oseanja i samo-svesti, u kojem se ova poslednja dva kao takvi tek konstituiu. Taj i takav timung jeozbiljnost15.

(U toj svetlosti treba razumeti i to da se osnovna tema itavog spisa u kojem se

nalaze ove rei, pojamstrepnje, posmatra u njemu kaoprelaznakategorijatimunga, ilibolje: kaotimungkategorije prelaza iz jedne drugeforme neposrednosti: iz nevinosti- u krivicu.)

Ovim je baena svetlost i na osobitost Kjerkegorovog shvatanje refleksije. Po njemu,naime, refleksija nije stvar puke racionalnosti, njena sfera se ne ograniava iskljuivona samosvest, ona nije pojmovno-sadrinsko ispunjenje neke inteligencije u totalitetunjenih likova, ve je noena jedinstvom onoga to Kjerkegor ovde naziva oseanjemi samosveu jedinstvom kojem u osnovi stoji timung: ozbiljnost. Usled toga njenirezultati i jesu timungom obojene pojmovnosti. Kao izvornost tog jedinstva ozbiljnostkao temeljni timung izvire iz unutranjosti same neposrednosti kao prvog, predrefle-ksivnog polaznog koraka osnove, iz izvora izvornosti svega onoga to je u tom temeljuutemeljeno.

12

L. c.13L. c.14Ovaj uvid, kao i Kjerkegorovu filozofiju u celini, autor je izloio u svojoj knjizi: Misao i strast - Filozofija SereneKjerkegora, Prosveta, Beograd 2001.15Kjerkegor odreuje ozbiljnostkaotimungjo u Uvodu spisaPojam strepnje, v. BA, S.12.


8/13

24

To otkriva i nain na koji je timung ono jedinee i u jedinstvu svakogpojma itimunga, jedinstvu u kojem je u svakom od njegova dva elementa na uvek osobitinain prisutan i onaj drugi. A jedino to jedinstvo i jeste ono to omoguava ovekovodokuivanje biti sveg bia, ali i dokuivanje i eventualno dosezanje vlastite biti. U tomkontekstu Kjerkegor za unutranjost kao izvor izvornosti ozbiljnosti, timunga i tog

jedinstva kae: Unutranjost je jedno razumevanje, ali u konkretnom se radi o tome,kako treba razumeti to razumevanje. Razumeti jedan govor je jedno razumevanje, arazumeti ono upuujue u njemu drugo; razumeti ono to ovek sm kae je jedno,a samog sebe razumeti u tom kazanom drugo razumevanje.16Unutranjost je, dakle,ono primarno razumevanje smo, ono koje omoguava svako saznavajue razumevanjetj. smo saznanje i znanje. Unutranjost je ono razumevanje koje je primarno zato to

je kao samorazumevanje sadrano u svakom drugom razumevanju kao njegov osnov.Sve to ovek nije on sm (svaki govor drugog), i sve ono to sami kaemo, razumemosamo ukoliko smo i u jednom i u drugom prethodno ve razumeli samog sebe. A do

tog samorazumevanja dolazi onda ako, u prvom sluaju, ono reeno razumemo kaoono upuujue tako da smo ono emu upuenosti tog upuivanja mi sami, a u drugomsluaju ako sebe razumemo kao ono kazano vlastitog kazivanja.17

U narednom koraku Kjerkegor tvrdi da, ne direktno u ozbiljnosti kao ozbiljnosti,nego u njoj kao izvornosti, postoji sled i ponavljanje. Svojom izvornou, dakle, svo-

jim odnosom prema samom izvoru, a to znai svojim odnosom prema unutranjosti injenim uviranjem u venost, odnosno naviranjem venosti u nju, ozbiljnost omoguava

pravo ponavljanje, jer jedino u venosti postoji istinito ponavljanje, ali isto tako iponavljanje u duhu oveka. Takva priroda ozbiljnosti, dakako, ne doputa da se tvrdida postoji aeternus modus ponavljanja u duhu oveka; no ona onom biu, iji bitak inikretanje postajanja koje poseduje strukturni karakter ponavljanja na nain na koji jeono moguno u ovekovom duhu, omoguava da ozbilji vlastitu bit. Jer, jedino ozbilj-nost moe //...// redovno [regelmig] da se jednakom izvornou vrati natrag na ono

jednako18

tj. na samu ozbiljnost, pa utoliko i da izvede kretanje postajanja koje imastrukturu ponavljanja, koji u sluaju bia: ovek obrazuje bit njegovog bitka prirodunjegovog postojanja. I to sainjava vaan deo znaenja i smisla u kojem prvonavedeniKjerkegorov samocitirani stav tvrdi: Ponavljanje je postojanja ozbiljnost.

Da ovek dospe u vlastitu bit, tj. da je ozbilji, da njegova bit dospe u vlastiti bitak, neznai nita drugo nego da ovek postane, ili bolje: postaje ovekom, da uspostavi sebekao sopstvo - svoje sopstvo, a on to moe time to unutranou i ozbiljnou provedekretanje ponavljanje. Ustvari, ozbiljan ovek je ozbiljan upravo unutranjou, kojomse on ponovo vraa u ponavljanju19. To da ovek u najdubljoj unutranjosti, ozbiljno-

16BA, S. 148.17Prema Valteru Dicu tu se za Kjerkegora radi o onom drugaijem, dubljem, unutranjijem razumevanju: ne ospoljanjem posedovanju ve o egzistencijalno posredovanom prihvatanju onoga znanog. Ovde provedeno funda-mentalno razlikovanje izmeu razumevanja i razumevanja postalo je putokaz i utira puta za celokupnu filozofijuegzistencije.... Dietz, Walter: Sren Kierkegaard. Existenz und Freiheit, Frankfurt am Main 1993, S. 338-9. ini

se da to ne treba ograniiti samo na filozofiju egzistencije. Kjerkegorovo shvatanje razumevanja i unutranjostikao razumevanja pokazuje nesumnjivu slinost jo barem sa koncepcijama filozofske hermeneutike XX veka, akonije izvrilo i stanoviti uticaj na njih.18BA, S. 155.19BA, S. 154.


9/13

25

u unutranjosti, uspostavlja svoje sopstvo kao samoodnos unutar svoje biti, to premaKjergegoru znai da postaje linost. I upravo to on ovde izraava time to kae: ozbilj-nost u tom smislu oznaava samu linost, i samo ozbiljna linost je zbiljska linost, jerpredmet //ozbiljnosti// je svojstven svakom oveku, jer to je on sam...20.

4.

Da ovde samo delimino, u samo nekim od mogunih aspekata, prikazanu osobituinterdependenciju unutranjosti i ozbiljnosti treba misliti kao naroiti identitet u razli-ci, objanjava, pa na to ak i obavezuje, injenica da ozbiljnost svojom izvornou, ato znai upravo svojim odnosom prema unutranjosti kao samim izvorom, oznaava

jedan timung kao princip jednog izvornojedinjeeg jedinstva, i ujedno kao principjedinstva svakog posebnog timunga i pojma. Ve u svom prvom koraku to, dakako,demonstrira ne samo nedefinljivost ozbiljnosti i unutranjosti, ve i to da su odnosu koji

postoji meu njima potpuno neprimereni uobiajeni pojmovi metafizike i njene kate-gorijalne racionalnosti kojima pripadaju ve i pojmovi identiteti razlika. Stojei utakvom uzajamnom saodnoenju, unutranjost i ozbiljnost omoguavaju i ponavljanjekao strukturni karakter kretanja postajanja kao bitka ovekove biti, koju sainjava nje-gov konani duh u liku sopstva. No, o takvoj prirodi unutranjosti i ozbiljnosti, pa usledtoga i o njihovom prikazanom uzajamnom odnosu, pa i vie od toga, o takvom sme-tanju unutranjosti unutar kjerkegorovski miljene, lirske dijalektike trijade, govori

jo neto ve i u ovome to je do sada reeno. Tome, naime, svoj znaenjski doprinosdaju ve i same rei kojima njih Kjerkegor naziva21, ali i pojmovi koje te rei imenujui u kojima ih danski filozof misli.

Najpre, dansku re inderlighed ne pokriva u potpunosti re kojom se ona prevodina na jezik: unutranjost, uostalom kao to to ne ini ni ona kojom se prevodi na ne-

maki:Innerlichkeit, prvenstveno zato to ona u sebi nosi znaenja koja nisu sadranau ovim njenim ekvivalentima22. Slino kao i nekim drugim sluajevima, naime, danskimislilac eli da reanimira sav semantiki potencijal koji u sebi nosi i ta danska re. Kaounutranjost ona, zapravo, nadasve oznaava temeljni strukturni karakter sopstva kaosamoodnoenja duha, sopstva koje se ujedno s tim odnosi i prema onome beskona-nom, ime se ono tek uspostavlja - odnosno biva stavljeno - kao takvo. Njene, kakose ini, vanije znaenjske momente istie jedan njen drugi ekvivalent, jedna re koja

20BA, S. 155-6.21Rezultat toga je postojanje brojnih studija o razliitim problemima, ali i o celini Kjerkegorove filozofije, koje seznaajno oslanjaju na njegov odnos prema jeziku. U jednoj od njih, tako, na uvodnim stranicama stoji: Ako se znakoliko izuzetan znaaj za svoje miljenje Kjerkegor dodeljuje danskom jeziku, koliko ponosan je on bio to ima astda pie na tom jeziku, i koliko on istie blizinu tog jezika stvarima, njegovu sposobnost da egzaktno izrazi kom-plikovane misaone tokove, onda jedino primereni put (metoda) da se sledi njegovo miljanje postaje razmiljenje otome, ta tustoji, Khnhold, Christa:Der Begriff des Sprunges und der Weg des Sprachdenkens. Eine Einfhrungin Kierkegaard, Berlin/New York 1975, S. 2-3.22Uvid u znaenje ove kao i nekih drugih rei danskog jezika, koje u okviru svog uenja koristi Kjerkegor, ali injima odgovarajuih pojmova, autor duguje ljubaznosti gospodina Safeta Bektovia, koji ga je na to upozorio i satim upoznao.


10/13

26

ima zajedniki osnov sa onom reju kojom se ona najee prevodi na jezike anglo-saksonskog podruja: intenzitet. Osnovna znaenja te rei, koja evocira itavu lepezumogunih znaenja svog latinskog korena, mogu su navesti na sledei nain: 1. nape-tost, nategnutost (npr. ice na muzikom instrumentu, zahvaljujui emu ona moe da

proizvodi tonove); 2. sadrina, bujnost, (unutranja) snaga, estina, jaina, silina, mo,potencijalnost, omoguavajua mogunost u smislu: neto (s)moi, sila kao sebe-ispoljavanje-onoga-unutranjeg (tj. same unutranjosti); 3. pojaavanje (radnje), po-veana snaga, stepen napregnutosti (pri emu u sluaju Kjerkegorove rei ono Odakle

poveavanja snage lei u venosti koja navire u unutranjost kao izvor); 4. namestiti,pripremiti (se), pripraviti (se) za neto neto zapoeti; 5. nameravati, upraviti se kaneemu, neemu revnosno teiti, s naporom neto initi.

Primarno znaenje Kjerkegorovog pojma inderlighed, dakle, nije unutranjostu smislu podruja samorefleksivnosti onoga istog, samoodnoenja sopstva i unutarnjega. To pogotovu nije unutranjost u smislu zatvorenosti unutar odreenih granica

(koje su uvek nekako prostorno miljene, to neizostavno implicira i isposreduje neka-kvu spoljanjost kao svoj neizostavan protivpojam), ovde unutar granica samoodno-enja tog sopstva, usled ega se imanetni odnos tog sopstva prema bogu i oznaavakao lini odnos svakog pojedinanog oveka kao lina vera. Unutranjost ovde

primarno znai potencijalnost, mogunost za mogunost, spremnost, moi da se ne-to realizuje, nategnutost kao omoguavajua mogunost ozbiljenja onoga to-jeste-da-se-ozbilji.

Samu realizaciju, ozbiljenje i zbiljnost imenuje Kjerkegorova re za ozbiljnost[alvor], tako da se i u ovom verbalnom pogledu otvara mogunost razumevanja nainana koji ta dva untranjost i ozbiljnost stoje u uzajamnom odnosu identiteta u razli-ci. Re ozbiljnostprimarno i kolokvijalno najee kazuje: 1. jednu vrstu afektivnogstanja, oseanja; 2. jedno ovekovo dranje koje ukljuuje odgovornost i samosvest u

postupanju i ophoenju; 3. u naem jeziku ona je etimoloki srodna sa reju:zbiljnost,

ija izvedenica sa prefiksom od (ozbiljenje, to je oigledno srodno sa ozbiljnost23

)znai: dovoenje do zbiljnosti, prevoenje iz potencijalnog u zbiljsko (to upravo kore-spondira relaciji unutranjost /izvor/ ozbiljnost /iz izvora proisteklo, izvornost/). No,

polje znaenja rei ozbiljnostse u tome jo ne iscrpljuje.

5.

Ova, kao jo i neka druga znaenja, naime, nalaze svoju potvrdu i u argumentimasasvim drugaije vrste. Naime, jo je Mihael Tojnisen [Michael Theunissen] upozorio24na to da se javljanje izvesnih nijansi specifinog znaenja Kjerkegorovog pojma ozbilj-nostmoe registrovati i u tekstovima dva ranija filozofa, koja su sasvim izvesno, svakina poseban nain, snano uticale na njegovu misao u celini, ali i na neke njegove po-

23O etimolokoj srodnosti naih rei: biti (bitak), zbivati (se),zbilja, ozbiljnost, istina, itd., v. Skok, Petar:Etimolo-gijski rjenik hrvatskoga ili sprskoga jezika, knjiga I, Zagreb 1971, str. 158-161.24Theunissen, Michael:Der Begriff Ernst bei Sren Kierkegaard, Freiburg/Mnchen, 1958.


11/13

27

sebne pojmovne tvorevine. Svojim razumevanjem pojma ozbiljnost, dakle, Kjerkegordaje novu valencu jednoj staroj misli.Ovde provedeno tumaenje tog danevog pojma, tako, dobija svoju verifikaciju ne

na poslednjem mestu kod Hegela, u jednoj njegovoj mnogocitiranoj formuli, u kojojpojam ozbiljnost [Ernst] fungira u jednom znaenju koje je analogno jednom bitnomelementu znaenja Kjerkegorovog pojma. Naime, Hegel, kako se ini, promisque upo-trebljava sintagme ozbiljnost pojma [Ernst des Begriffs] i nastojanje [Bemhen],naprezanje [Anstrengung], rad pojma [Ernst des Begriffs]25, tako da kod njegaozbiljnost oznaava upravo napor rada pojma na putu samoozbiljenja duha, put prela-enja iz potencijaliteta u zbiljnost onoga uistinu zbiljskog.

Jo vanijom se ini jedna druga misao koja je takoe bliska ovim znaenjimaKjerkegorovog pojma ozbiljnost, misao koja se sree u Platonovoj upotrebi njegovoggrkog ekvivalenta. tavie, kod Platona se moe nai nekoliko uzajamno tesno pove-zanih znaenja koja nalazimo i kod Kjerkegora. Kao vrsnom poznavaocu Platonove

filozofije danskom filozofu egzistencije su zasigurno bile poznate sve gramatike for-me kao i nijanse u znaenju u kojima atinski filozof koristi i misli izraze: o,, . Osnov svih njenih platonikih znaenja, kao i podruje u kojemtaj osnov nalazi svoje tlo, nalazimo u dijaloguZakoni. Taj termin kod Platona u prvomredu zacelo govori o obliku ovekovog ponaanja, i o nainu njegovog dranja prema

predmetima prema kojima se u tom ponaanju odnosi. Meutim, on isto tako oznaavai svojstvo samog tog predmeta njegovog ophoenja. Zapravo, on markira ontoloki sta-tus tog predmeta, naznauje u kojoj meri taj predmet kao bie uopte jeste on odme-rava stupanj njegovog bitka: to je nekom biu status na hijerarhiji ontolokih vrednostivii, to ono viejest, utoliko je ono i ozbiljnije. No, tu je od presudnog znaaja to daontoloki stupanj tog bia kao predmeta ovekovog ophoenja odreuje stupanj ozbilj-nosti ovekovog ponaanja prema tom biu, meru ozbiljnosti kojom ovek treba da sedri u ophoenju s njim. A to, sa svoje strane, pokazuje u kojoj meri on uopte jeste kao

ovek, ili, to je kod Platona u stanovitom smislu isto: pokazuje u kojoj meri on uoptejest - otkriva stupanj njegovog bitka. Ono najozbiljnijeje, tako, prema Platonu, biekoje je ista prezenca samog bitka bog, stoga i ovek treba najozbiljnije da se dri

prema tome najozbiljnijem, prema bogu26(to e mutatis mutandis vaiti i za Kjerkego-ra, dakako, na za njegovu filozofiju karakteristian nain). U skladu s tim kod Platona

je razvijena i hijerahija ozbiljnosti ostalih bia, to je, dakako, praeno hijerarhijomnjihovog ontolokog statusa, a to rezultira istom takvom hijerarhijom ozbiljnosti kojase time zahteva od oveka u njegovom dranju pri ophodu sa njima.

Nekakose ophoditi prema neemu, i pritom se takoponaati, drati to, naravno,ujedno znai takoi takav biti. Stupanj ozbiljnosti ovekovog dranja utoliko i oznaa-va: u kojoj meri neko jeste ovek, u kojoj meri je ozbiljio svoju bit pa kao takav ijeste.U tom smislu govori Kjerkegor stav: samo ozbiljna linost je zbiljska linost. U tomsmislu se ozbiljnost i potvruje kao ontoloki pojam, dakako, u svetlosti Kjerkegoroveegzistencijalno-religiozne ontologije. Usled toga ozbiljnosttreba misliti kao ozbiljenje

25Hegel: Phnomenologie des Geistes, Frankfurt am Main 1975; v. S. 13, 14, 24, 65 i passim; up. S 532, 535 ipassim.26Platon:Zakoni, 803, c 1-2


12/13

28

i samu zbilja unutranjosti kao intenziteta i potencijalnosti. Takvo znaenje, konano,potvruje i druga, ini se uobiajenija upotreba navedenog ekvivalentnog grkog ter-mina, u kojoj je on gotovo sinonim za: dobar.Dobro, naime, kao jedna od prvih grkihrei za bitakbia kao takvog u celini, re koja kao takva oznaava potpunu ozbiljenostsvega mogunog, zbilju, potpuno dospelost u bitak biti, istu prezencu biti samog bitka.To znaenje ne iezava sasvim ni u onom sluaju kada oznaava tek supro-tnost ali i igri (to je znaenje koje se isto tako na velikom broju mesta izriito javlja ikod Kjerkegora, u tom smislu se ona obilato koristi npr. u deluZakljuni neznanstvenidodatak filozofskim mrvicama27). Ozbiljnost je kao ozbiljno dranje oveka i tada ta-koe odmereno na ontolokom rangu predmeta na koje je upravljeno, tako da se ni utom sluaju njeno znaenje nikako ne iscrpljuje samo u afektivnom stanju oveka, ili unainu njegovog pukog pristupa predmetima sa kojima saobraa. U irem smislu istojsferi znaenja pripada i ono koje se u svom prostiranju takoe ne ograniava samo nare ozbiljnost na danskom jeziku, a po kojoj ona stoji za istinu28.

Na taj nain, obuhvativi u svom konotativnom polju sva ova znaenja, ozbiljnostmoe u sebi da obuhvata sve ono to Kjerkegorov pojam timunga ozbiljnosti kaotimunga - zahteva za svoju ulogu. On je istovremeno stanje afekata, celovito ovekovodranje pri bilo kojem njegovom ponaanju i ophoenju, ali i znanje i pojam, i to takoda je kao ta celina timung ujedno u jedinstvu sa sebi korespondirajuim pojmom, i toupravo kao princip sjedinjavanja u to jedinstvo. Sve to na takav nain, da on u svojojosnovi nije analogon teorijsko-saznajnom pojmu, ve otkriva osobiti ontoloki statusoveka u njegovom postajanju sobom, u osvajanju i ozbiljenju vlastite biti u njenom bi-tku, kao i u dokuivanju biti tog, ali i ostalog bia. Sva ta znaenja Kjerkegorov pojamtimunga: ozbiljnosteli da obuhvati u sebi, moda ne toliko da bi objedinio fenomenesa dva razliita ontoloka podruja29 - ona koja artikuliu s jedne strane miljenje i

pojam, a sa druge strast i timung, koliko da njihovim jedinstvom, koje treba da budeiskazivo pojmovima egzistencije, ukazuje na novu, od te dve razliitu ravan, iji e

dignitet i sm u prvom redu biti na njemu primereni nain ontoloki. Pri tom se, nara-vno, interpretaciji tek otvara pitanje, u kojoj meri je Kjerkegoru polo za rukom posta-vljanje tog novog tla, prelaz na njega i ovladavanje njime. ini se da bi stvari najblie

bilo ono shvatanje prema kojem je danski filozof egzistencije mislilac koji je svojommilju odluno pripremio taj prelaz i napravio veliki korak u njemu u prelaenju zakoji se dri da nije nita manje stvar i sadanjeg povesnog trenutka.

27Kierkegaard, Sren:Abschliessende unwissenschaftliche Nachschrift zu den Philosophischen Brocken, Gesam-melte Werke, 16. Abteilung, Eugen Diederichs Verlag, Dsseldorf/Kln, Erster Teil, S. 62-3, 80 i passim ubudue(UNW).28Christa Khnhold to prikazuje na sledei nain: Kjerkegorova jezika intuicija, dakle, nalazi re koja iznenau-jui ali tano slui kao definicija istine. To je re koja obuhvata sva znaenja koja za njega sadre istinu. Ozbil jnostkao unutranjost jeste istina,Der Begriff des Sprunges. Einfhrung in Kierkegaard, Berlin/New York 1975, S. 56.Pri tom se autor poziva na dva mesta iz Kjerkegorovog opusa: BA, S. 152, i UNW I, S. 236.29Sledbenik Kjerkegorovske egzistencijalistie misli an-Pol Sartr [Jean-Paul Sartre] svoje vienje toga izraava nasledei nain: Novi aspekt problematike koju nam otkriva Kierkegaard je u tome to on u svom linom ivotu ne

protivrjei sadraju Znanja, nego to diskvalifikuje znanje sadraja i to je, negirajui pojam samim nainom na kojimu ostvaruje perspektive u jednoj drugoj dimenziji .... Kierkegaard osvetljava da je suprotnost ne-znanja i znanjasuprotnost dviju ontolokih struktura. Ali za Kierkegaarda i za nas koji danas posmatramo kierkegaardovski skan-dal, radi se o izvjesnom ontolokom podruju u kojem bitak istovremeno pretenduje da umakne znanju i da samogsebe dostigne.Pojedinano opte, Izabrana dela, knjiga 7,Portreti, Beograd 1981, str. 226-8.


13/13

29

MILO TODOROVIFilozofski fakultet, Novi Sad

DER ERNST KIERKEGAARDS ONTOLOGISCHER BEGRIFF?

Zusammenfassung: Das Thema dieses Artikels macht Kierkegaards Begriff des Ernstes,zusammen mit dem der Innerlichkeit, aus. Sein Hauptzweck ist zu versuchen, anhand dieserBegriffe zu zeigen, da die Philosophie Kierkegaards einen hoch bedeutsamen Schritt in denAnstrengungen getan hat, welche die Philosophie seit dem Ende des Klassischen Deutschen Ide-alismus unternimmt, um im Lichte der Aufstellung ihrer neuen Seinsauslegungsweisen einenBoden zu erobern und zugrunde zu legen, von welchem aus wenigstens zwei Aufgaben erflltwerden sollen. Sie hat auf der einen Seite vor, den aktuellen Anforderungen der Zeit zu gen-gen, und eben dadurch die Philosophie des neuzeitlichen Subjektivismus auf der anderen Seitezu berwinden. Eine solche Unternahme schliet eine Umgestaltung oder neue Gestaltung der

grundliegenden Bedeutungsformen und Bedeutungsinhalte als eine ihrer Hauptaufgaben in sichein. Sie sollen die tragende Krfte dieses Bodens ausmachen, welcher seinen leitenden Absichtengem diejenige Rolle bernehmen soll, welche in der klassischen Metaphysik und Ontologiederen Kategorien, Begriffe und Grundstze gespielt haben.

Schlsselwrter: Ernst, Innerlichkeit, Wiederholung, Reflexion, Ontologie.

Ozbiljnost - Kjerkegorov Ontološki Pojam (Miloš Todorović) 13 Str

Documents

Transcript of Ozbiljnost - Kjerkegorov Ontološki Pojam (Miloš Todorović) 13 Str