Освета у Медеји и Орестији

Грчка трагедија, као једна од најпопуларнијих књижевних норми, највише домете досегла је у делима Есхила, Еурипида и Софокла. Јунаци њихових трагедија најчешће су ликови узети из митова или Хомерових дела. Људско постојање грчки трагичари приказују кроз трагични сукоб несавладивих индивидуалних страсти са страшним и огромним снагама објективног света и божанских одлука. Тај трагични сукоб покушаћу да опишем кроз освету у Еурипидовој Медеји и Есхиловој Орестији. Нећи писати пуно о самом чину освете, већ о мотиву освете, јер су Есхил и Еурипид мотивисање освете у својим трагедијама у највећој мери условљавали својим погледом на свет, као и духом времена у коме су стварали.

Еурипид својим стваралаштвом води борбу против богова чије морално посрнуће људима никако не може служити као морални образац. Оваква Еурипидова теомахија не заснива се ни на каквом атеизму или ирелигиозности, већ на религиозној просвећености, на моралној, чистој и праведној представи богова. Зато Еурипид не приказује традиционална божанства, већ божанства у човековом срцу и борбе које се само ту воде. Код Еурипида протагонист је човек, за разлику од Есхила и Софокла код којих је протагонист бог. Еурипид је први који је у својим ликовима сукобио нагоне; он је први психолог који је дао значај моралној аутономији човековој и показао да се борба за срећу дешава у човековом срцу, а не ван њега. ''Он је на позорницу први изнео махнитост са свим њеним симптомима у безобзирном натурализму и трагедији отворио нове могућности на тај начин што је болести људске душе, које своје порекло имају у нагонском животу, приказао као судбинске моћи.''1

Аристотел је критиковао Сократову тврдњу да је врлина знање, јер ова тврдња занемарује алогични део душе, а Еурипид је показао да је узалуд што знамо шта је добро, кад понесени страстима, врло често деламо против разума:

''Ми знамо шта је добро, разумемо то,Ал' не маримо.''2

Исто тако, и Медеја, понесена страстима и издајом говори:''Већ видим каква мислим зла да учиним,

ал' страст је победник над мојим разбором,а страст је људима извор јада највећих!''3

Еурипид се водио филозофским учењем које је проповедало да је много важније познавати самог себе него знати како је постао свет, па у вези са тим, у Медеји открива људску душу обузету страстима које воде у злочинство и Медеју доводе до најинтимније трагедије.

Еурипид је Медејин лик преузео из мита. Она је унука бога Хелија, а због љубави према Јасону издала је своје родитеље, убила рођеног брата, одрекла се своје отаџбине, помогла Јасону да дође до златног руна и посредно убила Јасоновог стрица. Читаву себе дала је ономе ко ће је издати на најлицемернији начин: Јасон се спрема да се ожени ћерком коринтског краља Креонта, а Медеју и своју децу да протера из Коринта. Медејино духовно стање није нимало добро:

''Без хране лежи, сва се болу предаде,и сузе рони цео дан дуговетни,

издајство откад виде мужа својега.1 M. Đurić, Istorija helenske književnosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1988, str. 312.2 Euripid, Hipolit, stih 379 - 3803 Euripid, Medeja, stih 1078 - 1080

1

Нит очи диже нити лице откидаса земље, пријатељску слуша утехуколико хладна стена или морски вал.

Покаткад само вратом крене пребелим,па тихо јеца, драгог оца дозива,

па дом и завичај што их све издаде,те пође с мужем што је сада одгурну.''4

Међутим, Медејин карактер много је чвршћи него што је њено тренутно духовно стање; она има изузетне особине: ''развијену самосвест, дубоко осећање поноса, изванредну моћ страсти, озбиљност у схватању задатака живота, велику одлучност и јаку вољу''5.Медеја је из Колхиде, земље наркотичног биља и смртоносних отрова; као опасна биљарица и моћна чаробница, она је и мудра жена јер је ћерка Индије (оне која је богата знањима). Од такве жене, Креонт има пуно разлога да страхује:

''Прибојавам се тебе – шта да кријем то – Учинићеш ми ћерци неизвидно зло.За ту плашњу много имам разлога.

Ти умна јеси, вешта мађијама свим...''6

Од особе која је раскомадала рођеног брата да би, бацајући делове његовог тела, успорила оца и тако побегла са Јасоном, може се очекивати апсолутна спремност и највећа и најтежа жртва која се једној љубави може принети. Медеји је нанета највећа увреда коју једној жени може нанети муж – увреда која стоји као ''противтежа'' жртви која је Медеја принела Јасону; она је неправедно одбачена жена која више нема никог, а ни отаџбину у коју би се вратила. Медеја се одлучила на освету, страшну освету, јер она је ''мила милима, а страшна душману''7, и не жели да буде како и сам каже презрена и кротка патница. Одлучује да Јасон треба да искуси много веће самотништво од онога које је њој наменио. да би спровела свој план у дело потребан јој је још један дан, па моли Креонта да остане још толико, и он јој то допушта. Медеја одлучује да Јасоновој невести пошаље отроване хаљине које ће је усмртити када их обуче. На тај начин она ће повредити Јасона. Међутим, она тада долази на најсуровију идеју: одлучује се на страховиту одмазду – убиће њену и Јасонову децу и тако га учинити најнесрећнијим. Од тог тренутка, започиње страшна борба у њој, али је Медеја жена јаке воље, па ни покушаји хора да је одврати од тог наума не успевају. Борба која се у њој одвија показује да њена освета није тренутак слабости или пренагљености, веч дело свесно и чврсто донете одлуке. Међутим, Медеја је и мајка која своје синове воли више од икога на свету, па је свесна да ће њиховим жртвовањем умрети и њена душа. Ипак, њој је битније Јасоново потпуно и заувек ненадокнадиво емотивно уништење од неутешне патње која је чека, и тешке савести, као последица њене освете.

Медеја мења своју одлуку чак четири пре извршења освете:''Не могу! Збогом одлуке ви пређашње!

Повешћу ипак, децу своју са собом.Зар оца да им казним њином несрећом.

- Ал' шта ми је? Зар подсмех још да дочекамбез одмазде кад пустим своје душмане?

Охрабрити се морам!

4 Euripid, Medeja, stih 24 - 335 M. Đurić, Patnja i mudrost, Grafički zavod, Titograd, 1962, str. 373.6 Euripid, Medeja, stih 282 - 2857 Isto, stih 809

2

Не срце моје, не учини само то!Поштеди децу своју, срце несрећно!

Дед, јадна руко моја, храбро зграби мач,па хитај циљу жалосног живота свог!

Не дршћи сада и на децу не мислини да их љубљаше ни да мајка си им.''8

Медеја жртвује своју децу и мртве их ставља на кочије које јој је посало њен деда Хелије. Она чак и не допушта Јасону да их последњи пут загрли и да их сахрани, већ на летећим колима свог деде, изнад уништеног Јасона, доминира над његовом патњом.''Медеја има све услове за трагичну јунакињу, и ту страсну, поносну и несавитљиву жену, која од земље до земље лети као пустошни метеор, одабрао је Еурипид за протагонисту своје драме.''9 Јасон је приказан као подла, користољубива и саможива особа, чије се лицемерје види не само у његовим поступцима и одлукама, већ и у лажљивим и дрским речима које упућује Медеји, желећи да својом говорничком вештином побије Медејине аргументе: говори јој да је за своју жртву добила много веће уздарје; да је због њега у земљи хеленској, а не у варварском крају; да би се врхунац његовог лицемерја видео у речима:

''Сад добро чуј ме! Цару зет не постајемза вољу жени, садашњој ми невести,

но ко што рекох, зато да ти помогнеми својој деци браће још да изродим.''10

Земља из које долази Медеја је варварска земља, земља у којој је одмазда за увреду нешто што је уобичајено, међутим, варварска крв која тече Медејиним венама није једини унутрашњи узрок начина на који се она свети. Медеја је потпуно предата свом болу и сасвим је усамљена – с друге стране, потпуно је свесна ламента који је након освете чека.Јасон је погазио брачни завет и све жртве које му је Медеја принела.

Епизода са Егејем јако је битна, јер Егејева огромна жеља за својом децом даје велики значај породу који човек има. Ова епизода битна је због тога што (иако то Еурипид нигде не наводи) вероватно даје Медеји идеју да Јасону одузме оно што му је најдраже и тако га највише повреди, и дарује нендокнадив губитак и бол. Осветивши се онако како је хтела, Медеја задовољна одлази, називајући Јасона убицом њихове деце јер је он тај који је натерао да извади мач:

''Да, истина је да је жена плашљив створ,за борбу слаба, дршће кад заблиста мач,

но погазиш ли права њене ложнице,тад никад од ње лавице свирепије.''11

Освета у Есхиловој Орестији мотивисана је и условљена пишчевим погледом на свет и времену у коме је стварао. Овај трагичар дубоко верује да је целокупно човеково делање и свако дешавање везано за божју помоћ и божју вољу. Ако човек остварује своју идеју праведним и чистим делањем и ''ако води рачуна о социјалној правди, над

8 Euripid, Medeja, stihovi 1041 – 1043, 1049 – 1051, 1057 – 1058, 1244 – 1247 9 M. Đurić, Patnja i mudrost, str. 374.10 Euripid, Medeja, stih 593 – 596 11 Isto, stih 263 – 266

3

којом богови будно бдију''12, унапређује себе и обезбеђује успех; у противном, биће подвргнут божјој казни која ће Правдом поново успоставити пољуљану равнотежу.

Есхилова морална представа греха јесте наследна кривица која се нпрестано појављује преносећи се на потомке које вуче у пропаст. Трагичност потомака јесу њихови грехови чији је узрок у почињеним греховима њихових предака:

''Грешна дела и безбожнаРађају још више греха,

Правих слика старих ''дика''.Стара обестволи да донесе

нову обест у кућама грешним.''13

Свако ново делање оптерећено је кривицом наслеђеном рођењем; под теретом наслеђеног греха, рађају се нови и нови грехови који са собом носе кривицу и казну. Неминован је генерацијски грех или освета која се добија рођењем, оставља у аманет, или јавља постхумно.Немогуће је умаћи материци наследног проклетства.

Есхил је у својој Орестији описао проклетство Атрејевих потомака чији је узрок страшни злочин њихових предака. Атреј је убио децу свог брата Триеста (који је учинио прељубу са његовом женом) и угостио Триеста њиховим месом. Тако се буди демон освете (Аластор) који ће у овој породици наставити друге злочине. Ђубрење семена смрти се наставља... Атрејев син, Агамемнон, жртвује своју ћерку Ифигенију, да би ахејска војска добила повољан ветар за полазак у Троју; Агамемнонова жена Клитемнестра зато убија свог мужа уз помоћ Егиста, Триестовог преживелог сина. Злочиначки ланац којим управља демон освете овде се не прекида. Наиме, његов крај биће Орестова освета због убиства оца Агамемнона. Орест ће убити своју мајку Клитемнестру, као и Егиста, па ће осветничка клања овде бити заустављена, а наслеђеним злочинима биће крај Орестовим очишћењем од стране Аполона.

Напоменула сам да божја правда код Есхила има огроман значај. Клитемнестра ће управо са том мисијом испуњења божје правде кренути у злочин. Она ће га том својом мисијом и мотивисати, и извршити и оправдати. Агамемнонова кривица је вишеструка. Згрешио је као отац – жртвујући ћерку Ифигенију, и као муж – довевши из рата пророчицу Касандру, Пријамову кћи, као и варајући Клитемнестру: ''Под Тројом онде Хрисеиде милова.''14. Пре извршења освете, Клитемнестра ће лицемерно дочекати свог мужа мајсторским монологом:

''Јави мужу момшто брже нека дође – грађанину драг!

У двору своме верну жену наћи ће,онакву какву остави; ко добар пасу двору беше она, душманима зла.

Срамоте не знам, сласт од мужа туђегане познах више него бојом бојен туч.''15

Иронија ових њених речи видеће се тек након убиства Агамемнона, када ће, славећи мрље његове крви на свом челу, изговорити:

''На овај бој већ одавно сам мислила,победих, најзад, после дугих година.''16

12 M. Đurić, Istorija helenske književnosti, str. 271.13 Eshil, Orestija, stihovi 758 – 760, 763 – 765 14 Isto, stih 113815 Isto, stihovi 604 – 608; 611, 612 16 Isto, stihovi 1377, 1378

4

Осим жртвовања своје ћерке и наследне кривице, Агамемнон из Троје доноси и кривицу коју му у аманет остављају тела хиљаде палих ратника. Зла коб коју кућа Атрејића носи јача је и сазнањем да је Клитемнестра изневерила свог мужа док је он био у рату. Стражар који чека вести о паду Троје, не слути добро:

''Ја уздишем и жалим ове куће кобгде нема више старе добре управе.

О другом ћутим, јер ми уста страшан бич завезао; да кућа сам прозбори,

најјасније би казала.''17

Клитемнестра ће извршити двоструко убиство: убиће и мужа и Касандру – и неће се кајати. У непоколебљивој Клитемнестри нема кајања, па је тако нешто, како каже Лески ''драми тог времена потпуно страно''.18 Клитемнестра верује да су злочини које је починила били неминовни, да је тиме будућим злочинима крај и да ће са демоном куће склопити мир.

Међутим, демон куће још увек се не да умирити. Есхил у другом делу своје Орестије, у Покајницама (Хоефоре) изводи на сцену Ореста, сина Агамемнона и Клитемнестре, који ће осветити смрт свога оца, вођен наређењем Аполоновог пророчишта. И поред подршке сестре Електре и верног пријатеља Пилада, Орест се колеба да ли да убије своју мајку. Ипак, и душевни и кућни демони се без тога не дају отерати, па поред убиства Егиста, Орест убија и своју мајку, која се лицемерно претвара да јадикује над лажном вешћу да је Орест мртав:

''Лице она прави жалоснопред послугом, ал' крије смех у очима,јер за њу цела ствар је срећна испала,

а за овај дом страшан јад и порукашто путници је разговетно јавише.''19

Орестова освета није дело које је покренула неправда која је у његовој души досегла врхунац, нити бес и јака страст. Орест нема своју вољу, његово делање покренуто је наређењем Аполоновог пророчишта, а појављивањем очевог духа креће у акцију. Он се не радује убиству мајке, али га ипак извршава на оном истом месту на коме је она убила његовог оца – убиство Клитемнестре представља ритуално клање.

У завршном комаду Орестије, у Еуменидама, Есхил на позорницу изводи саме богове који не устају једни против других, већ се боре око решавања највећих моралних проблема. Мрачне Ериније нису задовољне што је Аполон био милостив према Оресту и ритуално га очистио од проливене крви, јер:

''Ми желимо да кројим правду.Ком су руке чисте и без љаге,

ко животом живи честитијем,до тог наша не шуња се срџба,

он ће мирно живот свој да траје.''20

Клитемнестра каже Агамемнону да се он сам убио (тиме што је убио своју кћер), Орест каже Клитемнестри да се сама убила (убила је мужа). Како прекинути ланац освете, када свако има своје оправдање?Поремећена равнотежа поново се успоставља новим поремећајима, односно злочином се освећује злочин, па се поставља питање да ли у таквом случају Правда може остати правична. На ово питање даје одговор Есхил у Еуменидама, ''где се огледа велики напредак у облагорођивању старих облика

17 Isto, stihovi 17, 18; 36 - 3818 A. Leski, Grčka traдedija, Svetovi, Novi Sad, 1995, str. 108.19 Eshil, Orestija, stih 733 – 737 20 Isto, stih 312 – 316

5

правосуђа и њихово прилагођавање захтевима напреднијих религиозно-моралних и социјално-политичких схватања.''21 Ериније прогањају Ореста јер је убиство мајке неупоредиво тежи злочин од убиства човека који није у крвном сродству са убицом, а задатак Еринија јесте да гоне убиства само међу крвним сродницима. Ипак, Ореста ће помиловати Атена, која ће својим једним, али одлучујућим гласом стати на Орестову страну. Она ће умирити Ериније обећавши им нову службу и светиште које до тада нису имале. Есхил решава питање осветница, Еринија, богова матријархата. Те силе осветнице прелазе у заштитнице града, у Еумениде (Милостиве), престају да буду силе подземља и постају благонаклона божанства. Слепа божанства постају разумна.

У овом раду покушала сам да објасним мотиве којима су Медеја, Клитемнестра и Орест били покренути на освету. Карактерно потпуно различите, и Медеја и Клитемнестра, одлучне осветнице, чврсто су везане осећањем повређеног поноса; унутрашњи свет потпада под неминовне и пристрасне законе срца... Што се Орестове освете тиче, она је покренута и оправдана вољом богова, чије сувишно мешање у токове људских судбина можда понекад потире одлучност истих...

Душица Рашић, 1372

21 M. Đurić, Patnja i mudrost, str. 77.

6

Литература:

Изворна:

1. Есхил, Софокле, Еурипид, Грчке трагедије, Дерета, Београд, 2001.

Секундарна:

1. Ђурић, Милош, Историја хеленске књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1988.

2. Ђурић, Милош, Патња и мудрост, Графички завод, Титоград, 1962.3. Лески, Албин, Грчка трагедија, Светови, Нови Сад, 1995.4. Ниче, Фридрих, Рођење трагедије, Дерета, Београд, 2001.

7