Oroz pred Endimionom – esej, Tin Ujević

Ujević u ovom eseju iznosi svoju definicuju poezije – poezija je urođeni dar, ali pre svega magična veština kojom se neguju, gaje i iskazuju najdublja osećanja. Poezija je magija zbog toga što upućuje na jedan dublji religiozni smisao, na opšte kosmičko osećanje, i upravo onaj ko nema smisao za to ne samo da ne može da piše poeziju, nego ne može ni da je razume. Pesnik je često nerazumljivo biće, a magičnost poezije ostvaruje se:

preko tog njegovog bića na taj način što kod čitaoca izaziva snažna protivrečna osećanja. Ali je magičnost poezije i u tome što omugaćava čitaocima da uđu u jedan opštiji, širi svet i

izađu iz granica svoje skučene stvarnosti, da izađu iz sebe.

Ujević ističe magičnost zvuka i ritma koji objedinjuju pesničke slobodne formule, vezuju ih i tako deluju na čitaoca. Ujević smatra da se ne mogu razdvajati stihovi, strofe, reči, već da je pesma jedna celina koja obuhvata čitavo pesnikovo biće, sve ono što se nalazi iza njegovog „lirskog i umetničkog paravana“. Upravo preko muzikalne moći poezije pretače se u pesmu neko potisnuto, ali dominantno i ključno duševno stanje. Niz slika se pretače u zvukove koji prenose intenzivnost intimnog osećanja i doživljaja, koja se aktiviraju u pesniku. Te pojedinosti prevode se u neki opšti smisao („u magiju opšte poezije“) putem simbola, povezuju se sa simbolima nekom, često ličnom logikom, koja jedino može da spaja raznorodnosti.

Ujević govori da je potrebno da poezija stalno donosi novine i unosi originalnost, s tim da on novinu i originalnost ne poistovećuje sa buntom, nasilnim okretom od tradicionalnog i postojećeg i negiranjem svega toga, već treba da traga za novim iskustvima i doživljajima koji će je na određen način izdvajati od postojećeg, originalnost je „plemenita i gorda“, ne agresivna i nametljiva, zasniva se na slobodi stvaranja. Ujević formu i sadržaj vidi kao jedinstvo, za njega je cela pesma nerazdvojivo jedinstvo, smatra da među formom i sadržajem moraju postojati uzročno – posledične veze i da promena jednog fenomena neminovno pokreće i promenu drugog.

On govori i o slobodnom stihu, koji je zamenio vezani, doneo nove mogućnosti za izražavanje dubljih duševnih sadržaja. Ipak, Ujević ističe da i veliki nemački pesnici još uvek koriste vezani stih, ali da je on posebno pogodan za slabije pesnike, jer je na njemu već nastalo mnogo stihova, pa je lakše i stvarati nove.

Ujević smatra da je cilj poezije da povrati stabilnost u čoveku i svetu, da povrati nevinost i lepotu sveta, da dovede čoveka u dodir sa suštinom i srcem stvari, a da bi to uspeo, mora biti u dosluhu sa vasionom, mora umeti da oslušne njene tajne. Poezija će čoveka učiniti stvaraocem – onim koji će ispravljati sve nepravilnosti i mane postojeće prirode. Čitava Evropa teži za tim jer se zasitila sivila i bede i zato je ta novina u poeziji potrebna.

On govori i o svrsi umetnosti, ali ističe da se ne može više kao u 19. veku posmatrati kao korisna i sa naglašenom društvenom funkcijom. Pesnik je uvek deo društva, ali on nema obavezu prema njemu o kojoj vodi računa dok piše. On govori o opštem shvatanju celokupne poezije (i književnosti) jer je upravo zbog te univerzalnosti ona aktuelna i van granica naroda u kome nastaje, jer ona povezuje ljude upravo

zbog njihovih istih potreba, upravo zbog mogućnosti da se metaforički shvata i relativizuje ono činjenično u njoj. Umetnost pruža ono što nauka, odnosno stvarnost ne mogu da pruže – makar iluziju sreće. Ovakvo njegovo shvatanje je artističko.