452

СЛОВЕНСКА КУЛТУРА И ТРАДИЦИЈА КАО КОНТЕКСТИ ОСНОВА РОМАНА ГОРАНА ПЕТРОВИЋА

„ОПСАДА ЦРКВЕ СВ. СПАСА“ – ПРЕДСТАВЕ О ВРЕМЕНУ

Марина Токин

Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду / ОШ „Прва војвођанскабригада“, Нови Сад

This paper examines function and meaning of traditional folk beliefs related to time in the novel The Siege of the Church of Holy Salvation. Research is attempting to show that the folk beliefs are included in creating structure and meaning and characterization of characters in the novel. In this novel presence of traditional folk beliefs related to time can be dominant or partial, it can be transformed or absent, which creates a confronted image of traditional and modern man. Research is showing in which way traditional beliefs are shaped and transformed to create novel of specifi c narrative structure.

Key words: Горан Петровић, novel, time, tradition, traditional folk beliefs

У Опсади цркве Св. Спаса Горана Петровића, приказани догађаји про-тежу се кроз историјско раздобље од осам векова, док се у самој временској структури романа сви догађаји смештају у период од четрдесет дана. Опсада и рушење Жиче (1291. год.), крсташки поход и освајање Цариграда (1204. год.), дани последњег рата у сада већ непостојећој земљи Југославији, приче су које се уклапају у симболичну четрдесетодневну целину.

Бугарска опсада Жиче представља главни догађај у роману, оквирну при-чу, унутар које ће се појавити, развити и са којом ће упоредо тећи још две при-че. У односу на `жичку причу` једна је у прошлости – крсташка опсада и ос-вајање Цариграда, а друга у будућности – распад бивше Југославије. У односу на читаоца, све три приче представљају ближе или даље прошле догађаје. Ова три наратива покрећу радњу и представљају најважније догађаје.

Временске равни прошлости, садашњости и будућности секу се у Жичи. Тај пресек опредмећен је у четири никејска прозора: „ – Видици са спрата припрате цркве Св. Спаса не иду само на четири стране света, већ се пружају и у сва чети-ри главна смера времена – говорио је Сава“ (Петровић 2003: 29). Четири главна смера времена које прозори приказују и представљају дефинишу се као:

I прозор, црвени, „прозор онога садањег“, садашњост;II прозор, плави, „шта је било“, прошлост;III прозор, плави, „шта ће бити“, будућност;IV прозор, зелени, „све како јесте на неколико даљина“, садашњост на

даљину (Петровић 2003: 29).Сава, братству манстира, али и читавом српском народу оставља завет, по

коме прозоре треба отварати по одређеном редоследу, у круг, свакога дана по

453

један, никада истовремено. Спрам видика који се пружају, повлаче се потези и доносе корисне одлуке, не само за братију манастира, већ и за цео српски род. Тиме видици који се пружају у различите временске правце утичу на судбину народа и „показују како прошлост утиче на садашњост, садашњост на будућ-ност, што време романа, чини и цикличним, односно, овако посматрано мит-ским.“ (Карановић 2004: 178).

Роман је издељен у целине (књиге) које заправо представљају хијерархију анђела:

– књига прва СЕРАФИМИ (5 дана по 8 прича)– књига друга ХЕРУВИМИ (5 дана по 7 прича)– књига трећа ПРЕСТОЛИ (5 дана по 6 прича)– књига четврта ГОСПОДСТВА (5 дана по 5 прича)– књига пета СИЛЕ (5 дана по 4 приче)– књига шеста ВЛАСТИ (5 дана по 3 приче)– књига седма НАЧАЛА (5 дана по 2 приче) – књига осма АРХАНЂЕЛИ (5 дана по 1 прича, где последња прича носи

наслов Од свега није више ништа остало, ни да се приповеда након ког следи белина, без иједне реченице)

– књига девета АНЂЕЛИ (нема дефинисан број дана, крај једног и почетак другог круга времена (циклуса), обележава се насловом Конац или почело)

Спољашња структура романа, читоцима се не открива на први поглед као што је овде приказано1.

Након наслова Опсада цркве Св. Спаса, (пре прве књиге – Серафими), роман се отвара стиховима из Старог завета, Књиге пророка Исаије 6,3:

„И викаху један другоме говорећи:свет, свет, свет је Господ над војскама;пуна је сва земља славе његове.“Ове речи заправо припадају серафимима (који стоје крај Господа и по хије-

рархији су му најближи) што потврђује и њихово појављивање у виду назива прве књиге2. Кретањем од Господа и низањем свих бестелесних сила3, од најви-

1 Ни једно издање овог романа не поседује садржај који би макроструктуру романа учинио очигледном.

2 У радњу романа, серафими се (са истим речима) укључују у тренутку уздизања цркве: „Крај прозора што је гледао ка садањем на близину летеле су птице и пчелиње кошаре, прхтали су шестокрили серафими. – Свет, свет, свет је Господ над војскама, пуна је сва земља славе његове! – викаху један другоме говорећи“ (Петровић 2003: 75, књига Серафими).

Херувими се такође укључују у радњу романа сигнализирајући `ђавољу работу` – надо-лазећу невољу: „игуману Григорију се причини да пера на крилима херувима, горе, у куполи, шуште некако узнемирено“ (Петровић 2003: 81).

Исти поступак се наставља и у преосталим деловима романа, али ненаметљиво, једва приметно сваки ниво хијерархије анђела наговештава своје присуство.

3 Прва тријада престоли, херувими и серафими. Друга тријада су власти, господства и силе, док трећи и последњи (степен, тријада) садржи чин анђела, арханђела и начала (Ареопа-гит, 6,2).

454

ше до најниже, структура романа илуструје удаљавање и пад. Садржински, пос-матрано линеарно кроз историјски ток романа, удаљавање од Бога и природе се увећава, да би у савременом добу прерасло у слику потпуног отуђивања.

Снижавањем ранга у анђеоској хијерархији број прича по дану у свакој појединачној књизи равномерно опада. Прва књига се састоји од осам4 прича у сваком дану. За разлику од ње, последња, девета књига Анђели, представља нулту тачку романа, крај и почетак, причу без броја, чији наслов Конац или почело (Петровић 2003: 381) њену природу и потврђује. На основу наведених чињеница, али и исхода сваке опсаде, поглед на време у роману могао би се дефинисати као есхатолошки. Ова тврдња била би тачна само ако бисмо за-немарили хришћанско виђење смрти5 и крајњу тачку романа – почетак и крај, у којој почетак ипак побеђује кроз новоподигнути храм, чин крштења, нови живот који се рађа, развија и тече. О томе сведочи и макроструктура времена, јер временски период обухваћен главним наративним током представља четр-десетодневна целина која започиње Васкрсом, а завршава се Спасовданом.

Радња романа која започиње у недељу, на Ускрс, такође сведочи о циклич-ној представи времена, јер: „дан васкрсења, дан Господњи, недеља, јесте осми дан, седмична пасха, и представља вечност“6 (Evdokimov 2009: 221). Спасов -дан затвара ускршњи циклус током кога су, по веровањима Источних и Јужних Словена, небеска врата отворена, а душе умрлих посећују своје ближње (СМ 2001: 505). Смештањем главног тока романа у овај период, оправдава се и омо-гућава реално немогући сусрет јунака из различитих времена, а жртвама `оп-сада` обезбеђује се одлазак у рај7. Период од четрдесет дана, такозваних шест недеља, у народу је општеприхваћен као време потребно да се душа устали на `овом` или `оном` свету, што показује и низ обичаја: трудна жена нечиста је четрдесет дана пре и после порођаја, четрдесет дана је потребно души умр-лог да оде на други свет, новорођенче се четрдесет дана након рођења носи у цркву... (СМР 1998: 69). Ослањајући се на ова традиционална значења, симбо-личка четрдесетодневна целина романа се заокружује последњом сценом – чи-ном крштења детета. У Жичи је све почело, ту се све (наизглед) заврашава и из Жиче све изнова креће. За савременог човека време је бесконачни ток, сачињен од низа понављања, почетака и крајева, успона и падова. Због тога се временска структура романа може представити знаком бесконачности. Симбол положене

4 Број осам носи вишеструку симболику: 8. / 21. новембар, православна црква слави као празник Св. Архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне, тј. Аранђеловдан; осам је `врховних` анђела – Михаило, Гаврило, Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил и Јере-мил, они непрекидно опште са овим светом о чему сведоче и Јеванђеља (Стошић 2006: 18–19, 24–25).

5 Смрт ће бити покорена и побеђена новим животом који долази од Христовог васкрсења (Рим. 8,11). Христос је здробио смрт у директној борби против ње: „Смрћу смрт погази“. Својим васкрсењем, или Својом пасхалном Тајном, Христос је изокренуо смисао смрти (РПТ 1999).

6 Још један од могућих разлога, зашто се у `одбројавању` прича полази од броја осам.7 Сваки покојник, који је умро у периоду отворених врата, између Васкрса и Спасовдана,

одлази у рај (СМ 2001: 505).

455

осмице , представља вечност кроз циклусе прошлости и будућности, које ми као тачка садашњости својим постојањем у времену, овим тренутком спаја-мо. Пандан овом савременом јесу средњовековни симболи круга и змије која гризе свој реп8, а оба ова симбола налазимо на страницама романа9.

Уређено Божије царство с почетка романа, прати идилична слика „Бо-жијег дома“ (Петровић 2003: 7) на Земљи у време васкршње литургије и опхо-да око цркве. Круг, као ограда градова и храмова, има моћ да заштити оно што се унутар њега налази, јер симболички представља вечност. „Препознајемо исто значење у било којој литургијској процесији око храма; она понавља сли-ку вечности и потврђује вредност освештаног простора. Ако свештено време одговара дубокој носталгији за вечношћу, свештени простор одговара чежњи за изгубљеним рајем.“ (Evdokimov 2009: 224). Савршенство приказано првим реченицама романа, хармонија Бога, природе и човека, налик је бајци10 и сиг-нализира невољу која ће уследити. Праћењем романа видљива је слика пада и удаљавања човека од Бога, са висине у низину, из савршенства у хаос.

Докле год у роману пратимо радњу у нама блиском времену, оно ће бити ис-казано минутима и сатима, данима, месецима и годинама. Када се у роману на-лазимо на страницама прошлости, за одређивање протока времена (кад год је то могуће), аутор употребљава неку другу, `природнију меру` својствену прошлим временима и људима који су у њима живели. За седамдесет година које су прошле каже се: „седамдесет замашних берби пролећне месечине“ или „седамдесет го-дова“ (Петровић 2003: 31). Традиционални човек живи у нераскидивим везама са природом од које и зависи, па време које протиче на основу ње и процењује. Када се конкретан број година и употребљава, готово је немогуће одредити на који временски период нас описани проток година упућује, нпр: „Једне такве плаховите ноћи, али готово пет година пре јаве и дањег видела...“ (Петровић 2003: 12). Оваквим начином представљања ствара се привид веродостојности и реалног позиционирања догађаја у одређени историјски ток. У неким погла-вљима, у самим причама, називи дана су експлицитно дати. Конкретни датуми не постоје, али ако се прецизније одређује неки дан, то се чини према црквеном календару или обредним и обичајним тековинама које се везују за тај дан11.

Традиционални поглед на време у први план ставља опозицију дана и ноћи, светлости и мрака. Српски језик период од двадесет и четири часа назива дан

8 „This sign, or the Western graph for the number 8 positioned horizontally, is a sign to denote the idea of infi nitely great or infi nity, referring to distances or numbers. Sometimes the concept of infi nity in mathematical systems is expressed by the sign . As far as time is concerned the most common similar medieval symbol is the snake biting its own tail, or the empty circle, . It is as if

represents a double endlessness or eternity“ (Symbols, 2010).9 Нпр. у опису Шишмана „На појасу од модре кадифе запон беше склупчана гуја, Само је

Шишман знао да раздвоји њене зубе од репа“ (Петровић 2003: 36).10 О елементима бајке у роману Опсада цркве Св. Спаса, види: у Radosavljević, 1998.11 Васкрс, Водени (Бели/Зелени) четвртак, Заклопита субота, Васкрс покојника, Побусани

понедељак, Мали/Млади Ускрс, Ускрс за мртве, Заклопити уторак, Биљани петак, Ђурђевска субота, Зелени четвртак, Водена субота...

456

и тиме првенство даје интервалу светлости. У роману, у складу са описаним историјским временом, делови дана дефинишу се у традиционалном кљу-чу, прецизним називима који су се употребљавали пре доласка часовника на ове просторе12. Нпр. „Беше подне, час тужног растанка“ (Петровић 2003: 23); „Беше пландина13, доба у које сунце теменом дотиче свод...“ (Петровић 2003: 25). Када трговац временом нуди направу (која се храни свежим временом), у убеђивању потенцијалних купаца он користи реченицу: „Зар као прости ратари да зевате у небо, не бисте ли одредили када је подне?“ (Петровић 2003: 354).

Смена светлости и таме, према народним веровањима, заправо предста-вља смену онога ко влада временом. Дању је то човек, а ноћу, познати просто-ри постају невидљиви, замрачени и њима владају силе `оног света`, пројекто-ване кроз натприродна бића – ноћнице14. Призор потпуног мрака, доноси нам осми дан и у њему прва глава Ноћ. На страници и по, не види се ништа, ни једна једина реченица15. Негативни јунаци у роману најзначајније ствари чине ноћу, а Андрија Скадранин баш у овој ноћи, одлучује да самеље садржај своје тиквице, користећи све моћи овог злог доба.

У свим временским целинама романа присутна је подела времена на време јаве и време сна. На темпо протицања `стварног` и `сањаног` времена аутор неће утицати. Да је природни биоритам човека немогуће убрзати или успорити, можемо видети на примеру Филипине, у сну ношене, трудноће, која је била Бременитост дуга двадесет седам месеци, мање дан или два (Петровић 2003: 52). Како трудноћа траје девет месеци, а у сну проводимо трећину дана, рачу-ница је потпуно јасна. Аутор уз то додаје „Рок који је природа одредила не може се кратити.“ (Петровић 2003: 53) Ово правило ̀ о трајању`, односиће се на многе јунаке. Без обзира на све оно што чине, јунаци не могу зауставити природни проток времена, а самим тим и след догађаја – рођење, живот, смрт.

Временска структура романа представа је бесконачности. Вечност се приказује кроз повезане циклусе прошлости и будућности, које ми (читаоци) и јунаци нама блиског времена, као тачка садашњости, својим постојањем у времену, овим тренутком спајамо. Обликовање времена у роману Опсада цркве Св. Спаса заснива се на традиционалним представама о времену и ве-ровањима везаним за време, само у пољу описане прошлости. У савременом,

12 У селима традиционални начин мерења времена задржао се све до XX века, иако су се прве механичке справе за мерење времена на нашој територији појавиле у културним центри-ма, манастирима и градским срединама, у XIII – XIV веку (Bratić 1993: 22).

13 Дан се некада делио на: прве, друге и треће петлове; зору; освит / освитак / свануће; јутро; мали ручак / ручано доба; велики ручак / ручано доба / ужина; планде; велике и мале заранке; предноћ; сутон / сутоњ; сумрак; ноћ / глуво доба / мртву ноћ / ниједно време / мркли мрак (Јанковић 1951: 152–160).

14 Ноћнице / ноћничине / прикојасе / таласуми су „у предању познат општи појам којим се означавају сва натприродна бића, при чему се заједнички именитељ разнородних оностраних појава налази у њиховој ноћној природи“ (Bratić 1993: 14).

15 Пред читаоцем, испод наслова, остаје само празан папир, не постоји ни једна реч – ре-ченица.

457

технички савршеном добу, уз сву прецизност званично прописаних мерних јединица, реална свест о протоку времена не постоји. Оно што обједињује све просторно – временске целине романа јесте подела времена на време јаве и сна. Посматрано у целини, роман се базира на сукобу митског и историјског времена, цикличног и есхатолошког погледа на време. Роман сугерише, али не даје потпун одговор, јер борба остаје незавршена – још увек траје.

ЛИТЕРАТУРА

Ареопагит: Свети Дионисије Ареопагит. О небеској јерархији.<http://www.verujem.org/teologija/dionisije_areopagit_nebeska_jerarhija.htm> 3. јун 2012. год.Bratić 1993: Bratić, D. Gluvo doba: predstave o noći u narodnoj religiji Srba. Beograd: Plato,

1993.Ђорђевић 2002: Ђорђевић, Т. Животни круг. Ниш: Просвета, 2002.Evdokimov 2009: Evdokimov, P. Pravoslavljе. Beograd: Službeni glasnik, 2009.ЕПДЖ 2005: Свети Игњатије Брјанчанинов. – У: Енциклопедија православног духовног

живота. Београд: Библиотека Образ светачки, књ. бр. 84, Финеграф, 2005. <http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/EnciklopedijaSpasenja/Enciklo-

pedija.htm> 3. јун 2012. год.Јанковић 1951: Јанковић, Н. Ђ. Астрономија у предањима обичајима и умотворинама

Срба. Српски етнографски зборник, књига LXIII, Живот и обичаји народни, књига 28, Београд: Српска академија наука, 1951.

Карановић 2004: Карановић, З. ‘’Опсада цркве Светог Спаса’’ Горана Петровића, тра-диционално и модерно у представљању времена. – У: Традиција и савременост, зб. књига 5, том I, Бања Лука, 2004.

Петровић 2003: Петровић, Г. Опсада цркве Св. Спаса. Београд: Народна књига, 2003.Раденковић 1996: Раденковић, Љ. Симболика света у народној магији Јужних Словена.

Београд, Ниш: Балканолошки институт САНУ, Просвета, 1996.Radosavljević 1998: Radosavljević, Iv. Ideologija i konstrukcija: zlodelnik, piščev najbolji drug,

O paradoksu zlih likova u romanu Gorana Petrovića „Opsada crkve Sv. Spasa“. – Reč, V, 41 (1998), 29–37.

РПТ 1999: Протојереј др Јован Брија. – У: Речник православне теологије. Београд: Хилан-дарски фонд при Богословском факултету СПЦ, 1999, према:

<http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Recnik/index.htm> 3. јун 2012. год.RS: Chevalier, J., Greerbrant, A. Rječnik simbola. Banja Luka: Romanov, 2003.Роуз, 1995: Јеромонах Серафим (Роуз). Душа после смрти. Нови Сад: Српски Сион – по-

себна издања, ДД Просвета,1995.СМ: Словенска митологија. Енциклопедијски речник. Редактори: С. М. Толстој и Љ. Ра-

денковић, Београд: Zepter Book World, 2001.СМР: Кулишић, Ш., Петровић, П. Ж., Пантелић, Н. Српски митолошки речник, 2. допуње-

но издање, припремио и уредио Никола Пантелић, Београд: Етнографски институт САНУ, Интерпринт, 1998.

Стошић 2006: Стошић, Љ. Речник црквених појмова. Београд: Завод за уџбенике и нас-тавна средства, 2006.

Symbols: Symbols.com Online Encyclopedia of Western Signs and Ideograms, <http://www.symbols.com/encyclopedia/25/251.html> 3. јун 2012.god.