13

II

УМЕТНОСТ МЕСОПОТАМИЈЕ

У долини река Тигра и Еуфрата, које су често плавиле околно земљиште, врло се рано jaвља

земљорадња па су се већ у V миленијуму п.н.е. појавиле и прве културе. Постепено напуштајући

неолитско друштво овде се развила једна од две најраније историјске цивилизације –

Месопотамија. Настала је у периоду 3500-3000 г.п.н.е, истовремено кад и Египат, заузевши

територију међуречја Тигра и Еуфрата односно подручје данашњег Ирака, источне Сирије и

Ирана.

На тој територији живела су племена која се никада нису ујединила па је тако историја

Месопотамије обележена сталним сукобима. Оснивачи месопотамске цивилизације били су

Сумери, народ азијског порекла који је прешавши из Персије населио области на југу (око ушћа

Тигра и Еуфрата), док су Акади, који су били семитског порекла, живели на северу. Сумери су

почели да се насељавају око 4000 г.п.н.е. организујући читав низ градова-држава. Месопотамска

култура је била самоникла јер ови народи нису имали контакта са другим културама а

континутет није тако јак као у Египту. Након Сумерске културе, примат је преузела Акадска, а

затим су уследиле Вавилонска и Асирска.

Опште одлике уметности Месопотамије:

За разлику од уметности Египта која је имала загробни карактер, месопотамска уметност је била

намењена живима и имала је изразито официјални карактер, тј. била је везана за виши слој

друштва и владајућу класу. Најзаступљенији видови уметности су рељеф и слободна скулптура,

која је обично мањих димензија, од глине или ређе од камена, док се сликарство ретко јавља.

Доминира представа људског тела, наглашене физичке снаге, углавном лоших пропорција са

преувеличаним појединим деловима, најчешће главом. Од материјала је највише коришћена

глина услед недостатка камена или дрвета, па се тако развио систем серијске производње

глеђосаних опека помоћу калупа односно долази до серијске производње рељефа (тзв. рељеф

оријенталног типа) где се обично приказују сцене из рата или лов.

Градило се од опеке и ћерпича (глина сушена на сунцу) па су услед тога усавршили

конструктивни систем са луком и сводом. У погледу архитектуре, карактеристични објекти су

палате и пирамиде степенастог облике тзв. зигурати.

СУМЕРСКА УМЕТНОСТ

Сумерско-акадска култура (3500-1600. г.п.н.е.) везана је за различите градове-државе (Ур,

Урук, Акад, Лагаш и Вавилон) односно различите владарске династије. Само порекло Сумераца

и данас је загонетно, а њихов језик не личи ни на један познати. У погледу материјалних

остатака ове културе, неуопредиво их је мање у односу на египатску цивилизацију пошто је

14

њихов грађевински материјал био трошан (черпић и дрво). Неоптерећени животом после смрти

за разлику од Египћана, стварали су уметност која је била утилитарна и прагматична.

Сумери су живели у градовима-државама, од којих је сваки имао свог месног бога, док је

владар, уједно и врховни свештеник, био представник бога на земљи. Њихова уметност је

углавном била намењена обожавању месног бога који је требало да обезбеди природне ресурсе

и друге погодности за живот. Средиште сумерског друштва био је храм, који је контролисао

сабирање радне снаге, организацију јавних радова (градња бране или канала за наводњавање),

као и распоређивао највећи део жетве. Највише података о организацији живота у сумерским

градовима пружају записи клинастим писмом на глиненим таблицама, које су углавном

исписивали свештеници.

О доминантној улози храма у сумерској заједници сведоче и планови њихових градова. Храм је

представљао средиште духовног и физичког живота па је читава архитектура градова била

подређена његовој позицији. Око храма се налазио пространи комплекс са радионицама,

складиштима и писарницама ка коме су гравитирале куће за становање. Храм је због своје улоге

морао бити постављен на истакнутом месту – узвишеној платформи, коју су огромним напорима

градили људи у форми степенастих пирамида тзв. зигурата. Најчувенији зигурат, познат по

библијском предању, била је Вавилонска кула, од које нажалост ништа није очувано.

Зигурате познајемо на основу примера из Урука познатог као ''Бели храм,'' изграђеног око 3000

г.п.н.е. Храм је био подигнут на брегу чије су укошене стране појачане оплатом од опеке,

висине 12 метара. Степеницама се стизало до самог објекта – храма који се састојао од једне

веће правоугаоне просторије (цела), где су приношене жртве пред статуом бога, као и низа

мањих просторија са обе стране. Главни улаз је био на југо-западној страни, јер је планирано да

верник који је кретао степеницама на источној страни, обиђе до врха што већи број углова по

принципу ''кретања по ломљеној оси.''

Бели храм са зигуратом у Уруку, 3000

г.п.н.е

Оваква архитектура била је условљена веровањем да су врхови брега боравиште бога па су

Сумери који су претежно живели у равници желели да градњом ових вештачких планина створе

достојан дом за божанство. Стога је у наредном периоду зигурат постајао све виши и виши,

налик кули са пуно спратова.

Сумерска скулптура је геометријска и експресивна, а не реалистична. Сумерски вајар форму

добија комбиновањем купе и ваљка, за разлику од Египћана, чије су скулптуре кубичне. Руке и

ноге су округле као цеви а дуге сукње које носе су глатке као да су рађене на стругу. Ова

карактеристика се задржала и у каснијој месопотамској скулптури, која је била знатно богатија

15

облицима. Сумерске скулптуре су моделоване од разних врста материјала или ливене у бронзи.

Фигуре су снажне и здепасте, замишљеног израза, лоших пропорција: кратак врат, широка

рамена, велики нос, без истакнутог покрета. Очи су неприродно велике и најупадљивији су

елемент скулптуре, која је махом упрошћена. Изведене су уметањем разнобојног материјала и

драгоценог камења и вероватно наглашавају духовност (божанства имају знатно веће очи од

обичних људи). Што се тиче рељефа, нису познавали перспективу и скраћења, важи закон

фронталитета (око и горњи делови тела фронтално, а лице и ноге у профилу). Дубина се

приказује помоћу равни тј. суперпонирањем – оно што је ниже у рељефу то је ближе, а више је

удаљеније.

Пример култне скулптуре јесте статуа у природној величини, са телом

од дрвета које је временом пропало, тако да је сачувана само мермерна

глава. Очи и обрве су изведене уметањем материјала а глава је била

прекривена периком од злата или бакра. Меко заобљени образи, фини

лукови усана, комбиновани са непомичним погледом огромних очију

стварају равнотежу између чулности и строгости, достојну богиње која

је највероватније овде приказана.

Женска глава из Урука, 3500–3000. године п. н. е, мермер, висина 20

цм.

Репрезентативни пример сумерске скулптуре јесу кипови из целе Абуовог храма у Тел Асмару.

Највиша фигура међу њима је Абу - бог вегетације, висока 76 цм, док је друга по величини

Богиња мајка. Ове две фигуре поред висине истичу се и већим пречником зеница, премда су очи

свих фигура огромне. Њихов укочен поглед наглашен је материјалом у другој боји и био је

намењен комуникацији са посматрачем. Остале фигуре представљају свештенике и вернике.

Веровало се да су богови присутни у својим ликовима а да

статуе верника замењују портретисане особе и у њихово

име читају молитве. Ипак, ликови нису реалистично

моделовани односно не показују никакву тежњу да остваре

праву сличност већ су упрошћени и схематски изведени да

не би скретали пажњу са очију.

Кипови из Абуовог храма, Тел Асмар, 2700–2500. г.п.н.е,

мермер

Сумери су такође били веома вешти у изради предмета примењене уметности, где су у

комбинацији различитих материјала постизали невероватну декоративности несвојствену

употребним предметима. Тако је сачуван уметак у корпусу резонатора једне харфе на коме су

приказане разне животиње које обављају људске послове - вук и лав носе храну на неку гозбу,

магарац, јелен и медвед свирају на истој харфи на којој се украс и налазио, што је уствари

најстарији ликовни приказ књижевне форме басни. На врху се налази омиљени сумерски мотив

- јунак који држи два обгрљена бика са људским главама.

16

Декорација харфе из Ура, око 2600. г.п.н.е.

Пред крај ранодинастичког периода моћ градова-држава је почела да

опада. У исто време су се Семити, настањени у северној Месопотамији,

кретали на југ и на многим местима преплавили Сумерце. Они су

прихватили сумерску цивилизацију али су били мање везани за

традиције града-државе па је тако владар Саргон из Акада био први

месопотамски владар који се називао краљем у тежњи да влада целом

земљом. Уметност се нашла пред новим задатком – требало је да

глорификује (слави) нове владаре. Долази до удаљавања од формалне

апстракције у скулптури која тежи да буде

што реалистичнија али са одређеном дозом

стилизације, посебно у детаљима као што су

коса и брада.

Глава акадског владара из Ниниве, 2300–2200. г.п.н.е, бронза,

висина 30 цм.

Без обзира што јој недостају очи (у њих је некад био уметнут неки

драгоцен материјал), она је још увек реалистично убедљива

изражавајући достојанство приказаног владара. Лице је уоквирено

богато уковрџаном косом и брадом, која иако моделована са

невероватном прецизношћу не губи органски карактер и не постаје пуки орнамент. Сложена

техника ливења и уметања драгог камења говори о правом мајсторству уметника.

Саргонов унук, Нарам Син, овековечио је себе и своју победоносну

војску у рељефу на великој стели која је служила као белег. Ова стела

представља најстарији познати споменик који глорификује војни

тријумф једног владара. Фигуре су приказане веома живахно без

стандардне укочености официјелне уметности: краљеви војници

напредују између дрвећа на падини планине док изнад њих у

тријумфу стоји Нарам-Син кога побеђени непријатељски војници

моле за милост. Владар је приказан у покрету а величина и изоловани

положај од других фигура наглашавају његову позицију божанства,

што потврђује и круна са роговима коју носи. Лице му је приказано у

профилу, док су очи и рамена фронтални. Простор је дочаран по

принципу суперпонирања али не на хоризонтали, већ на косој линији

за разлику од досадашње хоризонталне.

Победничка стела Нарам Сина, 2300–2200. г. п. н. е., камен, висина око 2 метра

17

Власт акадских краљева окончана је када су племена са североистока

сишла у месопотамску равницу и завладала њом за више од пола века.

За време туђинске владавине само је град Лагаш успео да задржи

независност. Владар Гудеа је био довољно опрезан да краљевску титулу

врати градском богу и обнови његов култ али је ипак наследио и осећај

личне важности од акадских краљева. Његова портретна глава много је

мање индивидуална од акадских владара али су облици далеко од чисте

геометризације раних сумерских скулптура. Посебне су његове статуе

израђене од диорита са наглашеном префињеношћу.

Гудеа из Лагаша, око 2150 г.п.н.е, диорит, природна величина

Током другог миленијума централна власт била је у рукама домаћих владара само у периоду

између 1760-1600.г.п.н.е. када је Вавилон преузео улогу коју су некад имали Акад и

Ур. Хамураби (1728-1686 г.п.н.е), оснивач вавилонске династије, најзначајнија је фигура тог

раздобља. Гледао је на себе као на миљеника бога сунца - Шамаша, чија је мисија била увођење

правде на земљи. Током његове владавине настао је Хамурабијев законик, најстарија збирка

закона на свету, невероватно рационална и хумана по концепцији. Законик је исклесан на плочи

од диорита, на чијем врху је представљен сам Хамураби очи у очи са богом Шамашем, што

представља паралелу са статуама из Абуовог храма, односно чини се да фигуре комуницирају

очима. Иако је исклесан 400 година после Гудеиних статуа, он је чврсто везан за њих, како

стилом, тако и техником. Рељеф је веома висок, тако да фигуре делују издужено у односу на

фигуре на Нарам-Синовој стели.

АСИРСКА УМЕТНОСТ

Асирија (1000-612. г.п.н.е.) се простирала од Синајског полуострва до Јерменије а назив је

добила по граду Асуру у северној Месопотамији. Асирска цивилизација је почивала на

остварењима Сумера које су тумачили на свој начин. Тако су храмови и зигурати које су они

градили према сумерским узорима достигли до тада непознат сјај и величину. Иако су Асирци,

као и Сумерци, градили зграде од опеке, они су капије и ниже делове унутрашњих зидова

важних просторија облагали великим каменим плочама, јер је на северу Месопотамије, где су

Асирци живели, било више камена. Те плоче су биле украшене ниским рељефима или

комбинацијом рељефа и слободне пластике са задатком да на појединца оставе утисак моћи и

величанства краља. Рељефи садрже мноштво података о биткама, догађајима и учесницима, са

представама без драме и хероизма јер се исход није доводио у питање. Они представљају

најстарије познате наративне рељефе, односно рељефе који су кроз сликарско приповедање

описивали догађај у специфичном времену и простору. Због мноштва приказаних догађаја није

остајало довољно места за глорификацију суверена па су томе служили посебни рељефи где је

18

владар приказиван у лову на лавове. То је више био церемонијални лов у знак сећања на ранији

период када су владари заиста морали да штите своје племе од лавова. Војници би штитовима

образовали квадрат у који би била пуштана

животиња коју је краљ убијао.

Асурбанипал у лову на лавове и рањена лавица

(детаљ), палата у Ниниви, 645-640 г.п.н.е,

кречњак

Асирски војници нападају утврђени непријатељски град, краљевска палата, Калу (Нимруд),

875-860 г.п.н.е, кречњак

Асирци су градили монументалне палате, које су бедемима са кулама обично биле одвојене од

остатка града, док су њихов улаз најчешће чувала фантастична бића, полу животиње полу

људи.

Тврђава Саргона у Дур Шарукину (742-706. г.п.н.е) са монументалном капијом

19

Асирско царство срушили су Међани и Скити који су освојили престоницу Ниниву. Међутим,

заповедник асирске војске у јужној Месопотамији прогласио се за краља у Вавилону, који је у

кратком периоду од 612. до 539. г.п.н.е. под нововавилонским краљевима доживео процват.

Најславнији међу њима био је Навукодоносор који

је изградио монументални краљевски комплекс

сличан оном у Дур Шарукину. Овде је због

несташице камена опет више коришћена печена и

глеђосана опека – за украшавање површина и

рељефе.

Иштарина капија у Вавилону, око 575 г.п.н.е.

ПЕРСИЈСКА УМЕТНОСТ

Персија, висораван окружена планинама источно од Месопотамије, добила је назив по народу

који је 539 г.п.н.е. освојио Вавилон и постао наследник Асирског царства. Пошто је освојио

Вавилон, Кир Велики (оснивач династије Ахеменида) узео је титулу вавилонског краља и

основао царство које се под његовим наследницима проширило на Египат и Малу Азију. Ово

царство је било на врхунцу током владавине два владара – Дарија и Ксеркса (523-465 г.п.н.е),

када су настале многе знамените грађевине. Царство је срушио Александар Велики 331. г.п.н.е

освојивши престоницу Персеполис.

Пре освајања Вавилона Персијанци су били стални номади, па нису имали трајних споменика и

писаних извештаја. Њихову уметност познајемо на основу предмета које су сахрањивали са

мртвима. Такви предмети од кости, дрвета или метала, представљају врсту покретне уметности:

оружје, коњска опрема, копче, фибуле, пехари, зделе и сл. За њих је карактеристичан заједнички

репертоар облика познат као ''животињски стил'' (употреба животињских мотива у веома

апстрактном маштовитом облику).

Персијска вера заснивала се на учењу пророка Заратустре, односно дуализаму Добра и Зла,

отеловљеним у боговима Ахурамазди (светлост) и Ахриману (мрак). Пошто су се обреди

посвећени Ахурамазди вршили под ведрим небом на олтарима са ватром, Персијанци нису

неговали религиозну (сакралну) архитектуру. Збот тога су њихове палате грађене импресивно са

намером да славе и величају моћ владара. Најрепрезентативнија је била палата у Персеполису,

чија основа подсећа на асирске краљевске резиденције са великим бројем просторија, дворана и

дворишта на уздигнутој платформи. Ипак, у њеној архитектури се осећају утицаји из свих

делова великог Персијског царства, па се тако овде јавља употреба стуба са капителом

(подупирачем таванице), што представља елемент грчке архитектуре (јонски Грци из Мале

Азије су долазили да раде на градњи палате). Међутим, потпуно су оригинални завршеци

капитела у облику животиња који су били надахнути домаћим уметничким наслеђем.

20

Палата је била украшена монументалним

рељефима од којих се издваја онај на

степеницама које су водила у дворану за

аудијенције. Овде се такође уочава наставак

традиције асирско-вавилонских рељефа али су

детаљи обогаћени под утицајем грчке

скулптуре (набори хаљина, делови тела који

се назиру кроз одећу, пластична обрада

детаља и сл.).

Остаци палате у Персеполису, око 500

г.п.н.е.

Дарије и Ксеркс приликом аудијенције, рељеф

из Персеполиса, око 490. г.п.н.е, кречњак,

висина 2,5 метра

Персијска уметност под Ахеменидима била је синтеза више утицаја, са нагласком на

декоративним детаљима као заоставштином њихове номадске прошлости, па се стога није

значајније мењала од Дарија I све до краја царства.