Oblici vladavine seminarski rad-uvod u pravo(osnove prava)

Облици владавине

1. Појам облика владавине

Облик владавине, који према Келзеновом мишљењу представља централни проблем политичке теорије, a са правног гледишта разликовање између различитих прототипова устава, одређује се према организацији поглавара (шефа) државе као и пo његовом односу према осталим државним органима.

С обзиром на то да се облици владавине одређују према правном и политичком својству лица које се налази на челу одређене државе и које ту државу представља, како унутра - према њеном становништву, тако и према вани, a имајући у виду чињеницу да се уз појам шефа државе веома често везују појмови државни поглавар и суверени (врховни) државни орган, ове изразе je потребно појмовно одредити. Иако се може десити да се ови појмови подударају, што зависи од конкретног облика владавине, свакако их треба разликовати.

Врховни државни орган је онај орган који је у држави највиши (суверен) и који врши суверену власт. То је некада био монарх у апсолутистичкој монархији. Данас, у модерној држави, то је уставотворни орган, односно, сагласно малим ограничењима која устав ставља законодавном органу, он сам. За разлику од њега, државни поглавар тј. шеф државе је орган који оличава, представља државу као јединствену и специфичну организацију. Како је већ речено, то представљање се врши, како према иностранству, тако и у самој држави. Појам шеф државе најчешће се подудара са појмом државни поглавар. Међутим, шеф државе може истовремено бити и врховни, суверен државни орган. Сматра се да тада једно лице, односно један орган, врши обе функције, односно сједињује у себи оба органа. Таква је ситуација у апсолутној монархији, гдје је монарх истовремено и шеф државе и врховни државни орган.

Државни поглавар може бити конституисан као инокосни или пак као зборни (колегијални) државни орган. Уколико се ради о зборном органу, онда се најчешће један од чланова овог органа одређен временски период налази на његовом челу, представља га и предсједава њиме, након чега долази до ротације на челу овог органа. Такав је случај са Предсједништвом Босне и Херцеговине које се састоји од три члана: једног Србина изабраног на територији Републике Српске и по једног Бошњака и Хрвата који морају, према Уставу, бити изабрани на територији Федерације Босне и Херцеговине. Сваки од ова три члана предсједништва предсједава њиме одређен временски период (осам мјесеци) након чега долази до ротације на његовом челу. И неке друге земље имају колективног шефа државе као што је нпр. био случај у бившој СФРЈ.У правилу, овај државни орган конституше се као зборни у сложеним државама као што је Босна и Херцеговина или као што је била бивша СФРЈ. Управо

2


кроз овакав састав овог државног органа одражава се сложеност конкретне државе.Одлуке у оваквим органима могу се доносити на два начина: консензусом или пак већином гласова њихових чланова. Сматра се да је консензус присутан у лабавијим државним заједницама док је већинско одлучивање најчешће присутно у државама федералног облика државног уређења.

Шеф државе на своју функцију може доћи на три начина: избором - непосредно од стране народа или пак посредно, избором од стране законодавног тијела (парламента), насљеђем као и државним ударом, односно пучем (узурпација власти). Изборни и насљедни пут су легални у односу на постојећи правни поредак, док је долазак на власт државним ударом или пучем нелегалан јер устав ниједне државе не допушта такву могућност. Међутим, историјски посматрано, може се рећи да су поглавари држава често долазили на власт управо на овај начин, што је у монархијском облику владавине представљало смјену владајућих династија, а у републиканском најчешће стварање тоталитарних, диктаторских режима.

Зависно од конкретног облика владавине, али и од облика државне власти, о чему ће касније бити ријечи, шеф државе може имати различита овлашћења. Уколико је он истовремено и врховни (суверени) државни орган као што је случај у апсолутистичким монархијама, онда је сва власт сконцентрисана у његовим рукама. Међутим, у другим неке врстама облика владавине, шеф државе је, поред тога што представља државу према вани - у односима са другим државама и међународним организацијама - и према унутра, најчешће и шеф управе или пак орган који има одређена (већа или мања) овлашћења у овом сегменту државне власти, командант оружаних снаш и слично. Поред овога, он може имати већа или мања овлашћења у вршењу законодавне и судске власти. Ова овлашћења могу бити веома значајна, као што је могућност распуштања парламента, право законодавне иницијативе, право суспензивног вета (санкције) на законе које усвоји парламент и слично. Такође, овлаштења шефа државе могу да обухвате и могућност предлагања или пак именовања кандидата на највише судске функције у држави. Поред овога, шеф државе најчешће има ексклузивно право да даје амнестију и помиловање, предлаже или именује амбасадоре и сл.

Дакле, зависно од организације овог државног органа одређују се и конкретни облици владавине. У правној теорији се, већ уобичајено, сматра да постоје два основна облика владавине: монархија и република. Такође, сматра се да је, ако шеф државе на власт долази изборним путем, ријеч о републици, а да се, ако је то пак насљедни пут, ради о монархији. Државним ударом или пучем могу бити успостављене и република и монархија, док су револуције најчешће успостављале рецублику, мада нису искључивале могућност каснијег монархистичког преврата (Наполеоново царство).

3


Социјалистичким револуцијама су, у правилу, укидани монархијски облици владавине. Монархија и република, како то истиче Р. Д. Лукић, не представљају старији и млађи облик владавине, јер би тада, основано, могло да се закључи како млађи облик смјењује старији. Напротив, република и монархија, историјски посматрано, подједнако су старе јер се упоредо јављају кроз читаву људску историју. Постоје примјери да је једна држава од самог почетка монархија или пак република, као што има и другачијих примјера, да је монархија претворена у републику или република у монархију.

Ако поставимо питање зашто су неке државе традиционално монархије а неке пак имају републикански облик владавине може се примијетити да је једно вријеме сматрано да монархија одговара великим, а република малим државама градског типа. Међутим, такво мишљење је оповргла историјска пракса 19-ог вијека у коме су и велике државе организоване као републике. Исто тако, у 18. вијеку, уочи Француске револуције, сматрано је да монархија никад неће моћи да се сложи са модерном демократијом, чији се долазак предосјећао. Међутим, модерна демократија није уништила монархију, већ је само довела до њеног претварања из апсолутне у ограничену - уставну, а касније и у парламентарну. Дакле, могло би се рећи да многобројни фактори, о чему ће ријечи бити касније, одлучују о томе који ће конкретан облик владавине бити заступљен у једној држави. Оно што, сасвим извјесно, показује историјска пракса јесте чињеница да су нове државе, без икаквих политичких и других традиција, много плодније тле за учвршћење републике него ли пак монархије. Сагласно томе, може се закључити да није случајно што је модерна република настала крајем 18-ог вијека управо у данашњим САД, одакле је прешла, прво у Француску, а потом и у неке друге европске државе.

Дакле, може се рећи да су облици владавине изведени по формалноправном критеријуму организације коју има шеф државе, а који је описан у њеном уставу. Стога, облици владавине не говоре много о стварној природи друштвених и политичких односа у једној земљи. Тако, једна монархија може бити демократска држава модерногтипа док се, рецимо, у републиканском облику владавине може радити о аутократским режимима и обрнуто. Истина, у свакодневној представи, република се најчешће поистовјећује са демократијом, а монархија са аутократијом и владарским самовлашћем. Међутим, у стварности то често не бива тако. Наиме, има безброј примјера који доказују да и република може бити диктаторска (нпр. Шпанија у вријеме Франка),док монархија може да буде демократска, попут многих европских држава као што су Велика Британија, Шпанија, Шведска и др.

4


2. Монархија

2.1. Појам монархије

Израз монархија (гр. Mon-archos - владалац, самодржац, самовладар, монархија - влада једног човјека) представља заједнички називник за све оне облике владавине у којима се на челу државе налази лице са посебним и јасно издвојеним привилегијама. У ширем и политичко - филозофском смислу, у класификацијама политичких облика, монархија је облик у коме основну власт врши један човјек. У ужем и савременијем правно - политичком значењу, монархија је облик владавине у коме функцију шефа, односно поглавара државе, врши једна личност која не подлијеже правној одговорности и која врши своју функцију доживотно и, по правилу, насљедно.

Монархија може да се појави у више различитих форми (царевина, краљевина, деспотија, султанат, кнежевина, војводство и сл.).Неке велике монархије као што су биле нпр. римска, турска и аустроугарска називају се и империјама.Сматра се да ови различити називи настају због језичких разлика, али и због разлика у положају шефа државе, и обично, због разлике у величини и политичкој моћи саме државе. Основна идеја монархије састоји се у томе да држава не може бити једна ако њена власт не буде усредсређена код једног човјека.

Иако монархије могу бити различите, и иако се у теорији државе најчешће врше класификације на неограничене и ограничене монархије, може се рећи да је за све њих карактеристично да се на челу државе налази особа која је изнад правног поретка, која има тзв. метајуридички положај. Овај положај свакако подразумијева и одређене привилегије. Те привилегије везане су за личност монарха.

С. Јовановић, говорећи о монархији, истиче да је за правни положај монарха карактеристично сљедеће: 1 .монарх није постављен на свој положај од једнога другог органа, он влада на основу устава, 2. монарх ставља у покрет све три власти, 3 монарх није само шеф управне власти, он има учешћа у пословима друге двије власти, 4. монарх не одговара ни политички ни кривично . Дакле, могло би се рећи да су монархије облици владавине у којима је поглавар државе лице са изузетним привилегијама које га стављају изнад обичних грађана. Сматра се да те привилегије нису у његовој власти, коју врши као државни орган, него су везане за његову личност, коју стављају изнад закона и права уопште. Да личне привилегије монарха немају никакве везе с обимом државне власти коју он врши најбоље се види по томе што је могуће да монарх има много мању власт од предсједника републике, али је ипак монарх јер има личне привилегије.

Најбитнија привилегија монарха је његова неодговорност, што

5


значи да он није потчињен никаквим правним прописима, тј. да правно може учинити све што год хоће с обзиром на то да се на њега не могу примјенити никакве санкције у правном смислу. Ипак, ово не значи да за њега не могу бити прописане правне норме којима је он дужан да се покорава. Међутим, та обавеза није правног карактера с обзиром на чињеницу да не постоје никакве санкције које би се могле примјенити против њега. Управо стога се поставља питање да ли су те норме уопште правне норме. Такође, за монарха могу бити прописане и неке посебне норме које се односе само на њега, које дакле регулишу његово понашање, по правилу ограничавајући му власт. Тако му се нпр. Може забранити да распусти парламент. Међутим, ако он то и учини, неће постојати његова одговорност, односно на њега се неће моћи примијенити санкција с обзиром на чињеницу да је лично неодговоран.

Управо због овога, монарх би се могао одредити као суверена личност, тј. као личност која је изнад права. Међутим, то не значи да је он увијек и суверени државни орган. С обзиром на то да је суверен орган онај који може да доноси највише правне акте, монарх који нема овлаштења да врши ову врсту државне власти свакако није суверени државни орган, али је ипак суверена личност. Због чињенице да је монарх суверена личност, често се стварају неки други државни органи који одговарају за монархове радње умјесто њега. Међутим, ови органи не могу одговарати за личне радње монарха, него само за политичке, тј. за акте власти коју монарх може вршити. Иако монарх правно није одговоран, то не значи да он не одговара друштвено, политички и морално. Монарх који би кршио правне прописе ризикује да буде збачен с пријестоља, најчешће противправним путем. Таквих случајева има много у историји монархије.

Како је већ речено, монарх на власт долази насљеђем и, уколико не буде збачен с власти или пак абдицира (напусти је добровољно), свој положај задржава доживотно. Правило је да је монарх непосредан потомак (син или кћи) или је у најближем сродству са ранијим монархом. Ред насљеђивања утврђен је традицијом, обичајима, одређеним правним актима или пак вољом ранијег монарха.Управо зато се унапријед зна које ће дијете или сродник постати престолонасљедник. У случају смрти или пак добровољног напуштања пријестола, уколико дакле није у питању збацивање са власти или укидање монархије, монарха насљеђује престолонасљедник. На овај начин ствара се династија, тј. ситуација (и обавеза) да потомци истог монарха стоје на челу исте државе. Међутим, први монарх који започиње једну династију није насљедан и он постаје монарх најчешће наметањем, помоћу насиља, (самопроглашење) или пак избором од стране неког за то овлашћеног органа. То је први и неизбјежан изузетак од принципа насљеђивања.

6


Ријетки су случајеви да је монарх редовно биран када се упразни пријесто (њемачки краљеви од 18. вијека, пољски краљеви послије 1372 године). Но, монархија може бити изборна и у другим случајевима, што би практично значило да монарх на власт може доћи и овим путем. Дакле, монарх се бира, на власти остаје доживатно, након чега се опет бира други монарх. То је, како истиче Р. Д. Лукић, донекле мјешовит систем, једна врста “крунисане републике”. Међутим, то је ипак монархија, а не република, стога што је поглавар државе лично неодговоран . Монарх као шеф државе у правилу је једно лице, тј. инокосни државни орган. Врло су ријетки случајеви да постоје два или више лица у својству монарха, а ако их има више, онда обично имају различит ранг и титулу.

2.2. Врсте монархија

Монархија представља један од најстаријих традиционалних облика владавине. У извјесном смислу се може рећи да је монархијски облик владавине стар колико и сама држава. Током старог и средњег вијека у пракси срећемо, како апсолутистичке, тако и ограничене монархије. Првобитне европске монархије имале су карактер ограничених монархија. У њима је монарх своју власт дијелио са народним скупштинама и савјетима као облицима родовско - племенске демократије који су у првим фазама развоја монархије још увијек задржали свој политички утицај. Тако, првобитне ограничене монархије срећемо у првим грчким монархијама, у почецима развоја Рима и у првим германским државама насталим на тлу некадашњег Римског царства.

Праве ограничене монархије срећу се у средњем вијеку у облику сталешких монархија. У њима монарх своју власт дијели са сталешким скупштинама. У сталешкој монархији сталежи су представљали равноправан политички чинилац заједно са владарем. Сматра се да је овакав тип монархије свој процват доживио и у средњевјековној Србији за вријеме цара Душана. У 15. и 16. вијеку настаје модерна апсолутна монархија, да би након буржоаских револуција, дошло до њиховог пропадања или пак претварања у ограничене монархије. Модерне монархије развијају се, дакле, из апсолутистичких монархија које настају послије средњевјековних сталешких монархија.

Иако монархија има много врста, с обзиром на то да се оне могу класификовати према различитим критеријумима, данас се у правној науци говори о двије врсте монархија: неограниченим и ограниченим. Ова класификација се врши према њиховој правној карактеристици, односно према правном положају монарха у њима.

Тако, неограничена монархија представља такву врсту монархије У којој је монарх истовремено и шеф државе и врховни

7


државни орган (суверен орган), док би ограничена монархија представљала такву врсту монархије у којој је монарх само шеф државе али не и суверени државни орган.

Неограничена монархија назива се још и апсолутном монархијом јер у њој владарева личност симболизује законодавну, извршну и судску власт. Сматра се да је најизразитији облик “аутократије апсолутна монархија каква је постојала у Европи у 18- ом вијеку и на Истоку за вријеме најразличитијих периода и међу најразличитијим народима. У овом облику владавине, познатом такође као деспотизам, правни поредак у свим својим фазама ствара и примењује било непосредно монарх било органи које он поставља”. Дакле, ниједну од ових власти монарх не мора да врши непосредно, јер то, с обзиром на обим послова не би ни могао да чини. У сваком случају, битно је да све три власти изражавају његову вољу (да се закони доносе у његово име, Да су му извршни органи подређени лично или преко владарског савјета и да судови доносе одлуке у његово име). Једноставније речено, и у неограниченој монархији постоје законодавни, извршни и судски органи, али са врло малим степеном аутономије, која у аутократским облицима готово потпуно нестаје. Међутим, ни у овој врсти монархије монархову власт не треба схватати као апсолутно неограничену. Наиме, монарх долази на власт у специфичним условима и његова власт је углавном у функцији интереса неке уже друштвене групе која се издваја од осталог дијела друпггва. Таква група може потицати из племства, свештенства, касте или неког мјешовитог слоја који у одређеном тренутку има интереса да подржава монархијску власт датог владара. Сматра се да су оштрији сукоби тих социјалних група били од утицаја и на расположење владарских пратњи, те је читава историја неограничене монархије, од њених првих зачетака у далекоисточним деспотијама (кинеској, индијској, месопотамској, касније у египатској и другим, до средњевјековних и буржоаских), била обиљежена дворским државним ударима, смјењивањима династија и немилосрдним борбама за власт, које су положај монарха чиниле крајње неизвјесним.Управо стога се у формалноправној неограничености владарске власти по правилу увијек огледала повлаштена позиција групе која је ту власт подржавала, што је, логично, спутавало и саму владарску самовољу. Дакле, правилније би било рећи да је апсолутни монарх у својој власти био неограничен углавном са формалноправног становишта, а да је, политички, био ограничен подршком коју му је пружала владајућа група.

Ограничена монархија настаје као резултат револуционарних промјена у 18 и 19 вијеку. Ове револуције су, по правилу или укинуле монархије као облик владавине или су пак довеле до настанка ограничених монархија. Овакву врсту монархије карактерише преношење суверене власти са монарха на неке друге државне

8


органе док он задржава положај суверене личности, односно личне привилегије . неодговорности. Ограничење монархове власти као шефа државе кретало се најприје ка редуцирању његових овлаштења у домену законодавне власти. У неограниченим монархијама монарх је, као врховни законодавац, био не само представник суверености већ и њен носилац. Нове друштвене снаге, под утицајем филозофије природног права, захтијевале су да носилац суверености буде народ а суверени орган скупштина (парламент), те да монарх буде само представник државне суверености и њен симбол према иностранству и према грађанима. На овим основама конституише се парламентарна монархија у којој је парламент постао врховно законодавно тијело, с претензијом да изражава народну вољу, а не вољу појединца. Монарх, истина, и даље задржава учешће у законодавној власти чији је интензитет зависио од односа снага у датој држави. Али, његово учешће све више постаје симболично, сводећи се најчешће на законодавну иницијативу или право суспензивног вета. Само у строго утврђеним законским оквирима монарх би могао распустити парламент и расписати нове изборе. У бројним земљама монархова власт је била ограничена уставом који је таксативно набрајао његова овлаштења и такве се монархије називају уставним. Управо стога, ограничена монархија се дијели на уставну и парламентарну монархију.

Уставна монархија мање је ограничена од парламентарне. Она у правилу представља такав облик владавине у коме је монарх изгубио уставотворну власт. Устав доноси неко други, а не он (макар и уз његово учешће). Уставом се прописује монархова власт, што значи даје она ограничена, тј. да је монарх дужан да се држи устава. Тако би сви монархови акти који би били противуставни били неважећи, иако он за њих не може да одговара.

У парламентарној монархији монархова власт је још више ограничена и у њој је успостављен нарочито ефикасан систем одговорности других органа за монархове акте. Дакле, парламентарна монархија је монархија у којој је суверен орган или сам парламент, или, по правилу, парламент у заједници с монархом. У овој врсти монархије, парламент врши законодавну власт, било сам, било у заједници са монархом.У овом другом случају неки приједлог који је усвојио парламент постаје законом тек када га краљ усвоји, и то монархово право усвајања закона назива се санкција. Ако он пак не усвоји закон, то би значило да монарх ставља свој вето, који је апсолутан. Са друге стране, у овом систему, монарх је и даље шеф управе, с тим да овуфункцију државе ( врсту државне власти) у његово име врше нарочити државни органи, министри. Министре поставља монарх, али их, ако не уживају његово повјерење, обара парламент. Дакле, уколико желе да остану на положају, министри се морају трудити да

9


спроводе вољу парламента, и тиме се посредно и знатан дио управне власти преноси напарламент. У овој врсти монархије ниједан монархов акг није пуноважан ако нема премапотпис једног министра, који самим тим одговара за тај акт умјесто монарха. На овај начин се успоставља одговорност неког другог органа за монархове акте. Међутим, и у овом случају за монархове личне акте нико не одговара. На овај начин “монархова власт се знатно ограничава, јер он, како истиче Р. Лукић, не може да сроведе своју вољу ако се она противи вољи министара, што значи - вољи парламента, пошто су министри потчињени парламенту. Подношењем оставке, министри могу натерати монарха да се приклони и њиховом савету, тј. да усвоји њихову, односно одлуку парламента Овакав облик монархије настао је, под специфичним околностима, у Енглеској, а одатле се пренио и у друге земље.

С. Јовановић истиче да су се у 19. вијеку створила два типа монархија - енглески и њемачки. По њемачком типу, владалац је подведен под правни поредак, али у границама правног поретка, он је тај који влада. По енглеском типу, влада није у рукама владаоца него у рукама његових министара, који морају бити из парламентарне већине. У ствари владину политику, по његовим ријечима, не одређује владалац него парламент. По њемачком типу владалац је ограничен парламентом само у законодавству, јер законе не може издавати без парламента, док је, по енглеском типу, владалац ограничен парламентом и у управи, јер не може владати са другим министрима него са онима који уживају повјерење парламента. Према његовом мишљењу постоје два типа парламентарне монархије, један, какав је у Енглеској и други какав је постојао у Шпанији и Румунији. У првом типу парламентарне монархије битно је да владар не “ради сам“, него по савјету својих министара. У другом типу ове врсте монархије, владар има могућности да, ако не увијек, а оно у извјесним приликама, ради сам. Он се ту схвата као једна неутрална власт, која, уздигнута изнад странака, њихову борбу надзире и “умерава”.

У анализи ове врсте монархије, истиче се да се “не само уставна, него и парламентарна монархија схватала испрва као равнотежа два равноправна чиниоца, монарха и парламента. Та се равнотежа мислила одржати поглавито поделом законодавне власти између владаоца и парламента: ништа није могло постати закон на шта не би пристала оба чиниоца. Поред тога, владаоцу су дана извесна средства надзора и утицаја над парламентом: он је сазивао, одгађао, закључивао, и што је главно, распуштао парламент. Али, са јачањем демократских идеја, све је теже одржати равнотежу између владаоца и парламента: народна воља изражена на изборима све се више сматра као највиша воља с којом никоја друга, па ни владаочева, не може бити равноправна”. Може се рећи да су

10


данашње монархије углавном парламентарног типа.Поред ових типова ограничене монархије, сматра се да је

најважнији непарламентарни облик ограничене монархије сталешка монархија из друге фазе феудализма о којој је већ било ријечи. Такође, сматра се да постоји и један посебан облик монархије, тзв. теократска монархија. У оваквом облику монархије шеф државе је духовно (свештено) лице које истовремено обавља и вјерску и свјетовну власт. Овакви облици су релативно ријетки, али се као примјер најчешће наводи Црна Гора у вријеме владике Његоша. У оријенталним државама то су калифати.

Историјски посматрано, неки аутори сматрају да је монархија облик владавине који се налази пред перспективом одумирања. Они истичу да се највећи дио земаља које су у другој повини 2о. Вијека извеле револуционарне промјене опредјелио за републику, мада има и обрнутих случајева, када је нпр. република еволуирала у монархију. То је нпр. данашња Шпанија која је из фашистичке републике Франковог типа половином 7о-тих година прошлога вијека прерасла у парламентарну монархију. Након распада социјалистичких државноправних поредака последње деценије прошлога вијека, који су махом имали републикански облик владавине, јавили су се многобројни покушаји рестаурације монархије, па и у Савезној Републици Југославији. Међутим, они се нису успјели реализовати. Интересантан је примјер бугарског цара Симеона који је са својом странком на изборима 2001. године освојио већину и успио да формира владу у једном републиканском облику владавине, без намјере, како је сам истакао, да покуша повратити монархијски облик владавине.

3. Република

3.1. Појам републике

Израз република представља кованицу је латинских ријечи res, rei - ствар и publica, ae - јавна и у античком смислу означава државу, нарочито државу са признатим народним правима. У новије доба овај израз означава облик владавине у коме државна власт припада народу, док је поглавар државе (шеф државе) носилац одређених функција без личних привилегија, политички и кривично (правно) одговоран. Велики број модерних држава овај облик владавине истичу и у свом називу, као нпр. бивша Савезна Република Југославија, Савезна Република Њемачка и др.

Сматра се да основно формално-правно обиљежје које разликује републику од монархије представља начин доласка шефа државе на власт. У републици је то, за разлику од монархије, изборни пут, којим предсједник, како се у овом облику владавине назива шеф државе,

11


долази на власт.Такође, за разлику од монарха, он на овом положају остаје одређен временски период, најчешће четири, пет или седам година и не може бити више од два пута узастопно изабран на ту функцију. Дакле, док монарх мора да припада одређеној династији, владалачкој лози, у модерним демократским државама предсједник републике, хипотетички говорећи, може бити свако ко има политичку способност, тј. активно и пасивно бирачко право ( право гласа).

Аналогно овоме, сматра се да је република облик владавине супротан монархији, облик владавине у коме шеф државе нема никакве посебне личне привилегије и у коме он, формалноправно, никада није суверени државни орган нити пак суверена личност. С. Јовановић истиче да је разлика између монарха и предсједника републике у томе што је монарх некада био суверен, а предсједник није, те да су се због тога код монарха задржали извјесни остаци суверености, који би се кодпредсједника републике узалуд тражили. “У монархији, и најмо- дернијој, траје та идеја да се државно јединство не може остварити без владе једног човека. Република, напротив, основана је на неповерењу према личној влади. У републици се полази од тога да сви органи државне власти могу доћи у искушење да државну власт злоупотребе, и зато се у републици тежи да се што мање власти усредсреди и код једног органа лично. Тежиште државне организације ставља се код бирачког тела, односно код парламента”.

Правни положај предсједника републике, у много чему, разликује се од правног положаја монарха. Све привилегије које он има морају произлазити из природе државничке функције.Он је одговоран и правно и политички, а у случају да је утврђена нека од ових одговорности - правна (кривична), прије извођења на суд он мора бити разријешен дужности и могу му се установити одређене привилегије, нпр. може да изађе пред посебан суд, може се утврдити да одговара само за најтежа кривична дјела или пак да одговара по нарочитом поступку и сл. Међутим, те привилегије никада не могу достићи привилегије монарха, тј. да предсједник републике буде апсолугао правно неоговоран.

Његова политичка одговорност састоји се у томе што он одговара за политику коју води, тј. “ за цео правац вршења власти”.Тако, у случају постојања ове одговорности, предсједник републике може бити смијењен или пак опозван, зависно од тога на који начин се врши његов избор. Такође, он може и насилним путем бити свргнут с власти.

Предсједник републике је увијек изборан државни орган. У теорији државе прихваћено је да постоје два главна начина избора предсједника републике. Први од њих је избор од стране самог народа, односно од стране бирачког тијела које се већином гласова (у једном кругу, као у САД, или у два круга, као у Француској)

12


изјашњава за личност новог шефа државе. Други начин је посредан, јер предсједника републике бира парламент. Сматра се да се у првом случају бирачиопредјељују за личност, и тек онда се, преко партијског опредјељења изабраног кандидата, сазнаје која ће политичка странка, у том сегменту државне власти, бити на власти у наредном изборном периоду. У другом случају, бирачи гласају за одређену странку, па кад се конституише парламент, он бира предсједника који може бити из владајуће странке или независна политичка личност за коју се опредијели парламентарна већина. Предсједничке кандидате обично предлажу политичке партије, али постоји могућност и самосталних кандидатура (независни кандидати), у којим случајевима се предвиђа врло сложена селективна процедура (за саму кандидатуру потребан је одређен број потписа, било граћана. било предсједника територијалних јединица). Систем у коме се предсједник републике бира непосредно од стране грађана назива се америчким системом, док се овај други најчешће назива европским, иако то није у потпуности тачно и правилно. Наиме, и у САД не постоји потпуно непосредан начин избора предсједника републике, јер се он одвија преко електора, тј. изборника које народ бира непосредно. Такође, и у Европи постоји много земаља у којима се предсједник бира непосредно од стране народа. Свакако, положај предсједника који је изабран непосредним путем много је чвршћи и стабилнији и његове су компетениције у правилу веће, него када предсједника бира парламент. Осим тога, овај први начин избора свакако је демократичнији јер народна воља више долази до изражаја.

Власт предсједника републике (његова овлашћења), у правилу је мања него монархова, иако то не мора увијек бити тако. Тако предсједник републике има мања или већа овлапггења у домену законодавне власти која се могу кретати од права распуштања парламента, права стављања суспензивног вета на законе изгласане у парламенту (приликом њихове промулгације), након чега ти закони морају поново, овајпут најчешће квалификованом (двотрећинском) већином, бити изгласани у парламенту, права законодавне иницијативе и сл. Када је ријеч о извршној власти, компетенције предсједника могу бити веома велике, када је ова власт потпуно у његовим рукама, какав је случај у САД, или пак могу представљати ексклузивно право предлагања парламенту мандатара за састав владе, подношење захтјева за изгласавање неповјерења влади или пак премијеру и сл. У домену судске власти предсједник републике често може имати ексклузивно право да предлаже или пак именује кандидате на највише судске функције, укључујући и уставне судове. Поред тога, он веома често има право да предлаже или именује амбасадоре и друге дипломатске представнике, даје амнестију и помиловање, комадује оружаним

13


снагама, и како смо већ истакли, представља државу према вани, у односима са другим државама и међународним организацијама. Међутим, те компетенције могу да буду и веома мале као шго је случај у Швајцарској, о чему ће касније бити ријечи.

Ако се изузму мале античке и средњевјековне републике, које су биле много више изузетак него правило свога доба, може се рећи да република као облик владавине представља творевину буржоаских и социјалистичких револуција. Од тада, па све до данашњег дана република има иста формалноправна обиљежја: устав као највиши правни акт, законодавно тијело изабрано општим правом гласа, владу постављену од стране парламента уз мање или веће компетенције предсједника републике, те судство које је по слову закона независно од других власти и свих спољашњих утицаја и слободно у стварању свога судијског увјерења. Међутим, мора се рећи да ова спољашња слика републике у стварности често може бити другачија.

Модерна република јавила се прво у Сједињеним државама Сјеверне Америке крајем 18 вијека. Сматра се да је републиканска идеја одатле прешла у Француску за вријеме револуције 1789, те да се, послије дугог колебања између монархије и републике, Француска, најзад, уставом од 1875 године, одлучила за републику. ”Долазећи после једне монархијске периоде, модерна република била је схваћена као негација монархије; у монархији је владао један човек, у републици је пак требало тако организовати врховну власт да лична влада буде немогућа”. Сматра се да је, за разлику од монархије, која се развила историјским путем, република дјело, у великој мјери, теоретичара те да за класичну политичку мисао појам републике обухвата принципе народног суверенитета, минималне демократије, политичке и социјалне равнотеже, одређене подјеле власти, умјереног и мјешовитог политичког режима, поштовања личне слободе, личне и имовинске сигурности, политичке репрезентације, уставности и законитости, иако у стварности често бива другачије, о чему ће касније бити ријечи.

3.2. Врсте републике

Иако и република има различитих врста и иако се њихова класификација може вршити према различитим критеријумима, републике се, на првом мјесту, могу разврстати према степену предсједникових овлаштења, и тада се оне, слично монархијама, такође дијеле на ограничене и неограничене. Међутим, ови појмови у овом случају имају другачије значење. Како се појам република изворно поистовјећује са појмом демократије, ограничена република би била такав облик владавине који би у највећој могућој мјери био сличан неограниченој монархији. У оваквом облику владавине предсједник има, било законска, било фактичка, изузетно велика овлашћења. Његов утицај на законодавну, извршну и судску

14


власт је толики да се заправо може рећи да ови органи проводе његову вољу и вољу групе која га подржава на власти. На овај начин самосталност наведених државних органа постаје све мања у сразмјери у којој расте власт предсједника. Тако се једна демократска владавина претвара у аутократску. Иако политичка права и слободе грађана формалноправно и даље постоје, она више немају реалан садржај. У модерном времену такав је случај био са фашистичким републикама, нпр. у Шпанији, или пак са републикама стаљинистичког типа. Међутим, треба имати на уму да степен суверености предсједника републике никада не може бити тако висок као што то може бити случај код монарха. Наиме, поглавар државе је у републици увијек одговоран и изборан, а то значи да је подвргнут уставу, те да у таквим случајевима може бити кажњен, опозван или пак насилним путем свргнут с власти као што је био случај са предсједником Чаушескуом у Румунији.

Неограничена република била би идентична са једним демократским политичким режимом. У оваквом облику владавине предсједник републике има тачно утврђена и уставом и законом одређена овлаштења, те је одговоран за свако њихово прекорачење. Та овлаштења такође могу бити велика, те постоје државе које имају јаког предсједника, али који ипак није диктатор, јер има законску а не личну власт.

Републике се даље могу подијелити према броју лица из којих се састоји шеф државе као државни орган. Овај орган, како је већ речено, може бити инокосан или пак зборан. Поред овога, постоји, мада ријеђе, још један облик републике који се, као и онај монархијски назива теократским. На челу теократске републике налази се духовни погла вар који има двојако својство: и црквеног и свјетовног поглавара. Такав је случај био са Кипром у вријеме владавине архиепископа Макаријуса.

Неки аутори републике даље дијеле на апсолутне (то су оне у којима постоји лична дикататура, па самим тим и аутократски режим), уставне, у којима је власт шефа државе заснована на уставу као највишем политичко - правном акту, и парламентарне, у којима је шеф државе потчињен парламенту. Такође, ако се има у виду првенствено однос шефа државе и њеног највишег представничког тијела, понекад се разликује предсједничка и скупштинска република: у првој би тежиште власти било у рукама шефа државе, а у другој код представничког тијела.

15


4. Република или монархија?

На основу изложеног, може се рећи да, анализирајући републику и монархију као супротне облике владавине, не можемо аутоматски закључити који је облик владавине бољи. Ово је теоријски, али и практично, веома значајно питање. Њиме су се бавили многи теоретичари. Од наших, потребно је навести С. Јовановића и Р. Д. Лукића. Наиме, они у својим радовима истичу да се у корист монархије, а против републике често наводи чињеница да јединство државне власти тражи једног човјека који ће га оличавати. Стога се сматра да монархов ауторитет не почива само на личном повјерењу које народ има у њега, већ да се заснива и на осјећањима поштовања која народ његује према његовој династији. Овај осјећај је утолико јачи уколико је трајање једне династије дуже. Сагласно овоме, сматра се да се, у недостатку владара, државно јединство губи у борби политичких странака. Такође, истиче се да између насљедног монарха и његовог народа постоји трајна солидарност интереса, захваљујући чему се сматра да монарх, увијек и унапријед, боље осјећа и боље врши велике историјске задатке државе, за разлику од неке краткорочне републиканске владе. Уз то, једино је монарх способан да буде неутралан и објективан чинилац који заступа опште интересе, да арбитрира и да их брани када су они угрожени. У републици пак, страначке борбе обично доводе до тираније већине, док се цјелокупна државна организација ставља у службу најјаче странке на власти. Најзад, сматра се да је држава одувијек била уређена као једна војна установа, тј. да је војска (у којој постоји подјела на старије и млађе, безусловна послушност, старјешинство и дисциплина) уређена према монархијском начелу. Сходно томе, да би се монархијско уређење одржало у војсци, оно мора да постоји у држави. У противном, ако се у држави напусти монархијско начело, ако се ту прогласи општа једнакост, слобода расправљања и критковања, непризнавање никаквогауторитета осим ауторитета властитог разума, сматра се да ће та начела да се распу из државе у војску, све док се на крају војна организација не распадне под налетом индивидуалистичког рационализма.

На другој страни, у корист републике, истиче се да је она као политички облик у коме се врховни органи власти бирају, адекватнија за остварење низа народних тежњи, за извојевање демократских права, да је у борби народа с феудалном властелом и с апсолутизмом појединих монарха постала симбол тих тежњи, а њено проглашење знак побједе над личном диктатуром и аутократијом. Такође, сматра се да је, због њене адекватности да уобиличи демократска стремљења, република постала најчешћи облик владавине. Разлози за

16


то су, прије свега, чињеница да су сви људи рођени једнаки и да то треба и да остану. Нико није толико паметнији од других да би имао право да свима господари. Зато у друштву треба да влада општа умјесто личне воље. А до те опште воље се долази управо слободном расправом у којој су сва мишљења равноправна. У прилог томе наводи се и да су малобројни они владари, тј. монарси који се издвајају памећу или пак другим врлинама, због чега просјечни монарси нису дорасли тешким владарским дужностима. Покоравање једној личности унижава човјека, умањује његово самопоштовање и самопоуздање и сл. Надаље, истиче се да у модерној државној организацији државну личност треба одвојити од личности њених органа, који су подређени праву. Монарх, међутим, никад не може да се обавеже правом, јер је он суверена личност. Зато се монарху не треба дозволити да влада сам. Њему треба придодати један орган, обично министре, без којих он не би могао ништа урадити. Због тога у сваременим монархијама монарси владају, али не управљају. Тако изгледа да је савремени монарх без праве функције, чиме се практично оспорава цјелисходност монархије уопште.

Уколико бисмо се покушали опредјелити за један од ова два облика владавине, могли бисмо закључити, како то чини професор Лукић, да се то теоријски и унапријед не може учинити, да то може само слободном вољом да бира и одлучи народ. Као илустрацију значаја овог питања треба навести већ дугогодишње расправе у Великој Британији у погледу потребе укидања монархије (која и даље, захваљујући прије свега традицији, опстаје), као и чињеницу да је Шпанија од укидања републиканске Франкове диктатуре и увођења монархијског облика владавине постала једна од најпросперитетнијих држава Европе. Такође, индикативна може бити и чињеница да рестаурација монархијског облика владавине у бившим социјалистичким државама није успјела, о чему је већ било ријечи. Нема сумње да у свему овоме значајну улогу играју многобројни фактори почев од традиционалних, историјских, националних, вјерских, географских и др. Но, и поред наведеног, евидентно је да већина данашњих аутора сматра да је република онај облик владавине коме припада будућност, те је тим одговорнији задатак прогресивних снага које дјелују њеном симбиликом да она постане истинска демократска институција каква би требала бити у одређењу “ rei publica - јавне ствари.

17


4. Литература

● проф. др Снежана Савић, Основе права, Банја Лука, 2005.год.

● Р.Д. Лукић – Б. Кошутић,Увод у право, Београд, 1991.год.

● К. Чавошки, Увод у право 1, Београд, 1994.год.

● Интернет: www.wikipedia.org

18

http://www.wikipedia.org/

Oblici vladavine seminarski rad-uvod u pravo(osnove prava)

Documents

Transcript of Oblici vladavine seminarski rad-uvod u pravo(osnove prava)