Univerzitet u BeograduFiloloki fakultetOpta knjievnost i teorija knjievnosti

Ana VasiNovi istorizam u tumaenju ekspira

Beograd, jun 2014.

I

Novi istorizam je knjievno-teorijski pristup u tumaenju knjievnih dela koji se razvio u Americi osamdesetih godina XX veka. Iako se veina njegovih tumaa slae da on nije kritika kola, i da se zbog heterogenosti pravca ne moe govoriti o objedinjenoj sistemskoj paradigmi za tumaenje knjievnog dela, jedno zajedniko jezgro pitanja ipak povezuje radove koji se svrstavaju u novi istorizam.[footnoteRef:1] Namera ovog rada je da ukratko istakne glavne poente novog istorizma, kao i da na jednom reprezentativnom primeru pokae kako izgleda njegova konkretna primena u tumaenju knjievnog dela. [1: Vladislava Felbabov: Novi istorizam, u: Novi istorizam, Dometi, etvorobroj 108-111, Sombor, 2002, str. 10]

Pre svega, vano je istai da se novi istorizam razvija u okrilju postmodernizma i da deli njegove teorijsko-metodoloke postavke, kao i njegov dijalektiki odnos prema modernizmu. Da bi se predstavio ovaj odnos, uputno je obratiti se francuskom filozofu Pol Rikeru i njegovoj knjizi O interpretaciji, esej o Frojdu. On je ukazao na jedan dubinski zaokret u razumevanju smisla koji se odrazio i na tumaenje knjievnog dela, jezika, autora, istorije i subjektivnosti. [footnoteRef:2] [2: Zorica Beanovi-Nikoli: Sukob interpretacija: odnos modernistikih i postmodernistikih pristupa ekspiru, http://www.fil.bg.ac.rs/katedre/opsta/skup.html, 01.04.2013, str. 1]

Pod modernizmom se podrazumevaju, pre svega, teorijske pozicije nove kritike, modernistikog istorizma i grupe kritiara okupljenih oko asopisa Scrutiny. Zajedniko im je to to njihova itanja knjievnog dela podrazumevaju rekonstrukciju smisla, odnosno oni pretpostavljaju da je knjievnom tekstu inherentan odreeni smisao koji kritiar otkriva pomnim itanjem. Autor knjievnog dela je taj koji u tekst inkorporira znaenje, gradei sloenu organsku celinu, te se tumaenje uglavnom realizuje kao otkrivanje smisla koji je transcendentalni autor imao na umu. Jezik se shvata kao stabilan medijum za predstavljanje sveta i pretpostavlja se da bi se njegovom analizom dolo do skrivenih znaenja.[footnoteRef:3] Ve iz ovih premisa logino proizlazi zakljuak o ulozi istorije u tumaenju: ona je deo konteksta, dakle, svega onoga to nije tekst, i na nju se kritiar ne treba obazirati s obzirom na to da mu valja ostati u tekstu, mestu na kojem se nalaze sva znaenja. Ako je i bila prisutna u ovakvim tumaenjima, onda je to u vidu istorije ideja ili injenine istorije, koje imaju funkciju da knjievni tekst uine prozirnim i stabilizuju njegovo znaenje postavljajui ga u odreeni, objektivni kontekst.[footnoteRef:4] [3: Ibid, str. 2-10] [4: Din Hauard: Novi istorizam u prouavanju renesanse, u: Novi istorizam, Dometi, etvorobroj 108-111, Sombor, 2002, str. 79]

Postmodernistiki pristupi, a meu njima i novi istorizam, na sva ova pitanja daju drugaije odgovore. Pre svega, shvatanje jezika se drastino promenilo: De Sosir je pokazao da rei nemaju odnos referentni odnos prema stvarnosti. Postalo je jasno da su njihova znaenja nestabilna, da izmiu tumau i autoru, te da su sasvim nepogodan medijum za prenoenje smisla. Stoga je tumaenje postalo upranjavanje sumnje, neverovanja tekstu, i potraga za znaenjima koja se ute i izmiu.[footnoteRef:5] Drugo, postmodernistima se itava stvarnost ukazala kao diskurzivna. Jezike konstrukcije se nalaze u biti svih vanih pojmova: subjektivnosti, dela, autora, istorije, kulture. Oni nemaju neke sutine koje bi bile van jezika, te ne moe biti govora o autonomnom subjektu, knjievnom delu ili autoru. Jasno je da ne moe biti govora ni o objektivnoj istoriji: ona je i sama sainjena od mnotva tekstova sa nestabilnim znaenjem koji ne tvore istorijski kontinuitet. Uloga tumaa je, i u sluaju istorijskog i knjievnog teksta, da napusti potragu za sutinama i otkrije ivu igru znaenja, onoga to je kod Deride objedinjeno pod pojmom differance.[footnoteRef:6] [5: Zorica Beanovi-Nikoli: Sukob interpretacija: odnos modernistikih i postmodernistikih pristupa ekspiru, http://www.fil.bg.ac.rs/katedre/opsta/skup.html, 01.04.2013, str. 10] [6: Zdenko Lei: Novi historicizam, u: Novi historicizam i kulturni materijalizam, Narodna knjiga, Alfa, 2003, str. 12-15]

Kao autori koji su izvrili presudan uticaj na formiranje novog istorizma mogli bi se poimence istai Miel Fuko i Kliford Gerc. Nije preterano rei da su Fukoova predavanja na Berkliju, osamdesetih godina XX veka, i inspirisala niz tekstova koje danas svrstavamo u novi istorizam. Bez njegove teorije istorije i analitike moi, novi istorizam ne bi imao oblik u kakvom ga poznajemo. Kliford Gerc je u okviru svoje simbolike antropologije razvio strategiju itanja tekstova kulture nazvanu gusti opis, koja je bezmalo postala zatitni znak novoistoriarskih tumaenja.Ali novi istorizam preuzima i od pravaca sa kojima polemie. Sa starim istorizmom i marksizmom mu je zajedniko to to u prvi plan stavlja prouavanje sadraja dela, istie socioloke i politike implikacije dela i vraa se istorinosti, ali sada na jedan nov nain.[footnoteRef:7] to se tie nove kritike, novi istorizam ne naputa njen metod pomnog itanja, ali ga primenjuje na iri spektar tekstova, ukljuujui tu i neknjievne, ne zadravajui se samo na estetskoj analizi. [7: O odnosu marksizma i novog istorizma videti: Stiven Grinblat: Ka poetici kulture, u: Novi istorizam, Dometi, etvorobroj 108-111, Sombor, 2002.]

Novi istorizam se najvie povezuje sa imenom Stivena Grinblata kao njegovim najreprezentativnijim predstavnikom. Tekstovi Luisa Montrouza, Ketrin Galager, Lenarda Tenenhausa, Stivena Ordela, Donatana Goldberga takoe spadaju u novoistoriarska prouavanja, ali je Stiven Grinblat najnedvosmislenije povezan sa ovim kritikim pravcem. Stoga e u ovom radu o njemu biti najvie rei, i na primeru njegovog tumaenja Otela emo pokuati da prikaemo ta sve podrazumeva jedno novoistoriarsko tumaenje knjievnog dela.IIPridev novi se u nazivu ovog kritikog pristupa odnosi, pre svega, na jedan drugaiji odnos prema istoriji: ona je sada konstitutivni deo tumaenja knjievnog teksta. Ali i to je jedna nova istorija jer se po svojoj sutini i metodama razlikuje od one koja je prevladavala u pozitivistiki orijentisanoj istoriografiji. S tim u vezi je i promenjen odnos knjievnosti i istorije, teorije i ideologije, te prirode knjievnog dela i njegovog odnosa prema stvarnosti.Sutinu knjievne istoriografije XIX veka ini uverenje da je istoriju mogue objektivno spoznati i da je ona pouzdani oslonac u tumaenju knjievnog dela jer je ono kauzalno determinisano njome. Ovakva pozitivistika istorija podrazumeva, dakle, teoriju odraza i knjievno delo tretira kao razvijenu ifru koja se razreava povezivanjem sa objektivnom istorijskom stvarnou.[footnoteRef:8] Epohe, koje ine delove te stvarnosti, shvataju se kao monolitne celine, totalizujui entiteti ije se protivrenosti ne uzimaju u obzir. [8: Luis Montrouz: Poetika i politika kulture, u: Novi historicizam i kulturni materijalizam, Narodna knjiga, Alfa, 2003, str. 109]

Drugi vid starog istorizma ini idealistiki orijentisana istorijska kritika koja kombinuje retoriku analizu teksta sa relativno zasebnim istorijama ideja, knjievnih anrova ili motiva. Problem sa ovom vrstom kritike je taj to koristi istorije koje su istrgnute iz svojih socijalnih matrica.[footnoteRef:9] Drugo, ona takoe podrazumeva mimetiku teoriju, i iitava iz knjievnog teksta odraze dominatnog pogleda na svet i dominantnih religijskih koncepata ne uzimajui u obzir subverzivne diskurse. Paradigmatian primer je povezivanje ekspirove dramaturgije sa elizabetinskom slikom sveta i tjudorskim mitom u studijama E.M.V. Tiljarda.[footnoteRef:10] [9: ibid] [10: Zorica Beanovi-Nikoli: Sukob interpretacija: odnos modernistikih i postmodernistikih pristupa ekspiru, http://www.fil.bg.ac.rs/katedre/opsta/skup.html, 01.04.2013, str. 3]

Prva premisa koju je novi istorizam doveo u pitanje jeste objektivnost istorije. U osnovi ovog kritikog pravca lei uverenje da je istorija diskurzivna formacija podlona svim operacijama koje se mogu vriti nad tekstom: itanju, pisanju, interpretaciji. Istorija je nereprezentativna, ona je nama dostupna samo u svom tekstualnom obliku, te ne moe biti rei o objektivnom saznanju onoga to je bilo.[footnoteRef:11] Istorija je perspektivistika, ona govori naim jezikom. Potreban je interpretacijski napor da bi se ona saznala.[footnoteRef:12] Novi istorizam preuzima novokritiku metodu pomnog itanja, ali je primenjuje i na pojedinane istorijske tekstove, kao i na kulturu u celini koja se shvata kao jedan veliki tekst. [11: Luis Montrouz: Poetika i politika kulture, u: Novi historicizam i kulturni materijalizam, Narodna knjiga, Alfa, 2003, str.113] [12: Zorica Beanovi-Nikoli: Sukob interpretacija: odnos modernistikih i postmodernistikih pristupa ekspiru, http://www.fil.bg.ac.rs/katedre/opsta/skup.html, 01.04.2013, str. 11]

U istoj meri u kojoj je istorija tekstualna, toliko je i tekst istorian. Drugim reima, svaki tekst, pa i knjievni, sutinski je proizvod svoga vremena. Novi istorizam je napustio novokritiku teoriju o estetskoj autonomiji knjievnog dela, ali se nije vratio staroj teoriji odraza. Knjievnost i istorija jesu povezane, ali sada se njihov odnos drugaije shvata. Kao dve diskurzivne formacije, one stupaju u meusobno formativni odnos: i istorija stvara knjievni tekst, ali je i on sam jedno od mesta na kojima se stvara istorija.[footnoteRef:13] [13: Luis Montrouz: Poetika i politika kulture, u: Novi historicizam i kulturni materijalizam, Narodna knjiga, Alfa, 2003, str.113]

Na ovom mestu je vano istai uticaj Miela Fukoa kako bi se podrobnije objasnilo ta u stvari podrazumeva ovakav odnos knjievnosti i istorije. Fuko kritikuje tradicionalnu istoriografiju i njenu potragu za kontinuitetom. Takva praksa stvara totalnu istoriju koja je monolitna, teleoloka, i sastavljena od epoha koje imaju isti takav karakter, i koje su objedinjene jednim duhom vremena ili pogledom na svet. Nasuprot tome, Fuko prieljkuje zasnivanje jedne opte istorije u kojoj bi bilo mesta za prostor disperzije, i kojoj bi diskontinuitet bio i svrha i sredstvo istraivanja. Takva istorija bi se sastojala od celina koje su u sebi protivrene, polifone, nestabilne, pune sluajnosti i nepravilnosti. Sredinji pojam koji se koristi za iznalaenje jedne nove pravilnosti u irokom polju tekstualnosti koje zapravo ini jednu epohu jeste pojam diskurzivne prakse. Ona je sistem koji se uoava u tipovima iskazivanja, pojmovima i tematskim izborima jednog vremena. Diskurzivna praksa je difuzna, anonimna i represivna. Dominira nad subjekom i utie na formiranje njegovih individualnih iskaza. Ona se zapravo sastoji od meusobnih veza institucija, drutvenih i ekonomskih procesa, modela ponaanja, sistema i normi jednog vremena. Drugim reima, ona izvire iz jednog drutva i njegovih protivrenosti, ali i vri pritisak na njega normirajui mogunosti iskazivanja i delanja. [footnoteRef:14] [14: Zorica Beanovi-Nikoli: Novi istorizam i ekspirove istorijske drame: poetika i politika, u: ekspir iza ogledala, Geopoetika, Beograd, 2007, str. 266-269]

Ako ovo primenimo na malopreanju raspravu o odnosu knjievnosti i istorije, postaje jasno da knjievnost, kao deo diskurzivne prakse jednog vremena, utie na njeno formiranje, ali i sama biva formirana istom tom diskurzivnom praksom. Takoe, iz ove perspektive moemo doneti zakljuak o objektivnosti istorije na jedan drugaiji nain. Ona je sutinski zavisna od interpretacije jer do nas dolazi kao trostruko obraen prikaz: diskurzivnom praksom prolosti, naom diskurzivnom praksom, kao i dejstvom samog jezika koji menja stvarnost preobraavajui je u znakove.[footnoteRef:15] [15: Zdenko Lei: Novi historizam, u: Novi historicizam i kulturni materijalizam, Narodna knjiga, Alfa, 2003, str.26]

Kako se ovo odnosi na tumaenje knjievnog dela? Na koji nain se konkretno promenilo itanje tekstova? Da li je shvatanje prirode knjievnosti radikalno izmenjeno, ili samo dopunjeno isticanjem vrednosti koje do sada nisu uzimane u obzir?U svom eseju Ka poetici kulture, Stiven Grinblat nastoji da da teorijsko obrazloenje metodologije novog istorizma.[footnoteRef:16] Sutina novog istorizma poiva na uverenju da su tradicionalni termini za objanjavanje odnosa umetnosti i stvarnosti postali nedovoljni. Mimetiki model suvie jednosmerno definie ovaj odnos, a estetska autonomija teksta je jednostavno neodriva. Grinblat analizira tri primera preplitanja umetnosti i stvarnosti, od kojih ovde navodimo poslednji jer se konkretno tie knjievnosti. [16: Stiven Grinblat: Ka poetici kulture, u: Novi istorizam, Dometi, etvorobroj 108-111, Sombor, 2002.]

Radi se o jednom nacionalnom medijskom dogaaju kada je osuenik Gari Gilmor zahtevao da bude pogubljen. Nakon to mu je elja ispunjena, njegova sudbina postala je tema jednog romana iz stvarnog ivota pod nazivom Delatova pesma. Televizijska mrea je potom, na osnovu Delatove pesme, prikazivala mini seriju koja je nekoliko veeri zaredom potpomagala prodaju automobila, pudera i dezodorasa, primeuje ironino Grinblat. Pisac romana, Norman Mejler, privukao je panju zatvorenika Dek H. Abota koji mu je ponudio autentina obavetenja o uslovima ivota u zatvoru. Prepiska Mejlera i Abota je prireena i objavljena pod naslovom U trbuhu zveri. Knjiga je potpomogla Abotovo oslobaanje, nakon ega je on ubo jednog konobara u srce kuhinjskim noem. Dogaaj je pretvoren u jo jedno knjievno delo pozorinu dramu U trbuhu zveri.[footnoteRef:17] [17: ibid, str. 55-56]

Detaljno smo naveli ovaj primer jer smatramo da najbolje ilustruje preplitanje umetnosti i stvarnosti o kojoj Grinbalt govori. Estetski diskurs je usko povezan sa kapitalistikim preduzetnitvom, a drutveni je nabijen estetskim energijama. Jednostavnim prireivanjem grae dobijaju se romani, drame i serije, koji potom utiu na dogaaje u stvarnom ivotu.[footnoteRef:18] [18: ibid, str. 57]

U jednom svom drugom eseju, Kolanje drutvene energije, Grinblat opsenije analizira ukorenjenost umetnosti u drutvenom. Knjievno delo je, kako kae Grinblat, estetski oblik drutvene energije.[footnoteRef:19] Ono svoju snagu crpi iz kulturnih transakcija, razmena i pregovora. Knjievost je u ivoj interakciji sa diskurzivnom praksom vremena i dominantnim kulturnim kodovima. Ona ih tematizuje, preispituje, potvruje ili dovodi u pitanje. Moe se rei, a Grinblat to i kae, da je ona kolektivni proizvod: koristi kolektivne kulturne kodove, vraa ih obraene drutvu, i slui se jezikom i knjievnim konvencijama, koji su sami po sebi proizvodi jednog kolektiva.[footnoteRef:20] [19: Stiven Grinblat: Kolanje drutvene energije, u: Novi historicizam i kulturni materijalizam, Narodna knjiga, Alfa, 2003, str. 82] [20: Stiven Grinblat: Kolanje drutvene energije, u: Zdenko Lei: Novi historizam i kulturni materijalizam, Narodna knjiga, Alfa, 2003, str.80]

Drugim reima, ista invencija ne postoji.[footnoteRef:21] Iluzorno je zamiljati genija koji u istom aktu nesputanog stvaranja pie jedno organski celovito knjievno delo. Ono je skup razliitih diskursa, sutinski polifono jer u sebi nosi glasove mnogih i govori o protivrenostima drutva iz kojih izvire. [21: ibid, str. 92]

Budui da je dubinski ukorenjeno u jednom vremenu i njegovim vrednostima, njegovo znaenje je, pre svega, istorino. Ono zavisi od lanca istorijskih transakcija, ne uspostavlja neko veno sadanje vreme, i to se pri tumaenju mora uzeti u obzir. Mi moemo komunicirati sa knjievnim delima prolosti, ali moramo biti svesni njihove drugosti, i ne ostavljati je po strani. [footnoteRef:22] [22: ibid, str. 83]

Estetinost knjievnog dela zapravo proizlazi iz brisanja tragova drutvenih transakcija iz kojih je ono nastalo. Umetniki efekat zavisi od privida da je delo odvojeno od uobiajene drutvene prakse. A u stvari je sve predmet razmene: od kostima u sluaju teatra, drutvenih kodova i modela ponaanja, simbolikog i realnog kapitala, sve do samog jezika bez kojeg bi umetnost rei bila nezamisliva.[footnoteRef:23] [23: ibid, str. 82-92]

Kako bi se prilikom tumaenja istakla razliita preplitanja umetnikog i drutvenog, novi istorizam je od Kliforda Gerca preuzeo metod gustog opisa. Razliite vrste tekstova se jukstapozicioniraju i itaju naporedo. Analizira se vrsta diskursa u njima, kako se oni odnose na dominantne kulturne kodove, i kako su meusobno povezani. S tim u vezi je multidisciplinarnost novog istorizma jer on zaista uzima u obzir mnotvo tekstova iz razliitih oblasti: antropologije, psihologije, sociologije, istorije kolonijalizma, politike teorije itd. Novoistoriarska tumaenja obino zapoinju prikazom nekog malo poznatog dogaaja koji evocira prolost na dramatian nain. Smisao ovih anegdota, ili malih istorija jeste isticanje povezanosti tematike knjievnog dela sa diskurzivnom praksom vremena.[footnoteRef:24] U konkretnom sluaju tumaenja renesanse, to moe biti neki dogaaj uzet iz rane kolonijalne istorije, zapisnik sa inkvizicijskog ispitivanja, teoloki ili politiki spis i sl. Zatim se prelazi na analizu naina na koji se episteme jednog vremena nalaze u delu: da li ih ono potvruje ili osporava, ili ini i jedno i drugo istovremeno. [24: Zdenko Lei: Novi historizam, u: Novi historicizam i kulturni materijalizam, Narodna knjiga, Alfa, 2003, str. 24-25]

Uzimajui u obzir polifonost dela, o kojoj je ve bilo rei, kritiar mora biti oprezan i odupreti se elji da stvori interpretacijsku viziju. To bi znailo nasilno objedinjavanje razliitih glasova koji se u delu mogu uti. Stoga tumaenje mora nuno biti fragmentarno jer oslukuje i analizira razliite diskurse koji su u delu prisutni. Pri tom se ne sme zaustaviti na analizi dominantnih diskursa, ve mora osvetliti i sve ono to dolazi sa margine teksta, kao i ono to se u njemu uti. Upravo suprotno novokritiarskom pristupu, od tumaa se zahteva da zauzme jednu poziciju van teksta, da mu ne veruje i da se od njega distancira kako bi imao iri uvid u sve njegove aspekte.[footnoteRef:25] [25: Stiven Grinblat: Kolanje drutvene energije, u: Novi historicizam i kulturni materijalizam, Narodna knjiga, Alfa, 2003, str. 80]

Zakljuili bismo ovaj deo rada isticanjem naina na koji ekspirov tekst izlazi u susret ovakvom tumaenju knjievnog dela. Pre svega, teatarska umetnost kao takva komunicira sa jednim kolektivom okupljenim na javnom dogaaju. Drugo, i sama proizvodnja pozorinog dela podrazumeva saradnju vie umetnosti na jednom mestu. I najvanije, poznato je da se ekspir obilato koristio istorijskim izvorima, te je zanimljivo pratiti na koje naine oni bivaju preoblikovani u njegovom delu. Meutim, ekspirov tekst se ini sutinski pogodnim za ovakvu analizu zbog svoje polifonosti, ambivalencije i igre znaenja. To su dela prepuna protivrenosti, dvostrukih znaenja, preplitanja humora i melanholije, nestabilnih opozicija i poigravanja dvosmislenou. U tom smislu je ekspirovo delo i nazivano poem unlimited, odnosno poezija iji smisao uvek izmie i iji je aspekti moraju uvek nanovo preispitivati.[footnoteRef:26] [26: Zorica Beanovi-Nikoli: Sukob interpretacija: odnos modernistikih i postmodernistikih pristupa ekspiru, http://www.fil.bg.ac.rs/katedre/opsta/skup.html, 01.04.2013, str. 6]

IIINaziv novi istorizam pripisuje se njegovom najpoznatiijem predstavniku: Stivenu Grinblatu. Meutim, on sam predlae jedan drugi termin koji bolje odgovara tematici ovog kritikog pravca: poetika kulture. Iako se ovaj naziv nije ustalio, on ipak skree panju na jednu vanu stvar: nove teme koje novoistoriari pokreu. To su zapravo tradicionalni pojmovi koji se sada preispituju na drugaiji nain i dovode u vezu sa knjievnim delima. Tu, pre svega, mislimo na pojmove kulture, ideologije, moi, subjektivnosti.Kada je re o kulturi, valja napomenuti da se ovde podrazumeva njeno analitiko znaenje. Re je o pojmu koji se koristi u drutvenim naukama i antropologiji, koje nastoje opisati celokupan sistem oznaavanja pomou kojeg jedno drutvo razume sebe i svoje odnose sa svetom.[footnoteRef:27] Knjievnost, kao deo ovako shvaene kulture, jedno je od mesta na kojima se izgrauje oseaj sopstva i realnosti. Naravno, u jednoj povratnoj reakciji, i ona sama biva oblikovana tim oseajem. [27: Zdenko Lei: Kulturni materijalizam, u: Novi historicizam i kulturni materijalizam, Narodna knjiga, Alfa, 2003, str.48]

Novi istorizam se u tumaenju kulture oslonio na simboliku antropologiju Kliforda Gerca definisanu u knjizi Tumaenja kulture. Kliford Gerc kulturu shvata kao simboliko posredovanje znaenja. Smisao je neto to se prenosi simbolima, a skupina ovakvih simbola ini kulturni plan koji dovodi u red praktino iskustvo i obiajnu praksu. Ovako shvaena kultura podrazumeva i njenu represivnu funkciju: ona upravlja proizvodnjom konvencija koje ovek koristi u definisanju stvarnosti. ovek je stvorenje koje se uhvatilo u mreu oznaavanja koju je sam sebi ispleo.[footnoteRef:28] [28: Vladislava Felbabov: Novi istorizam, u: Novi istorizam, Dometi, etvorobroj 108-111, Sombor, 2002, str. 26-27]

Antropolog je u poziciji hermeneutiara, jer njegova nauka nije eksperimentalna ve interpretativna. Pomou ve analiziranog metoda gustog opisivanja, on nastoji da konstruie kulturnu reetku kako bi uhvatio preplitanja razliitih znaenja jer, kako smo videli, kultura nikada nije monolitna celina ve se sastoji iz mnotva diskursa. Odnosi unutar te reetke nisu kauzalni, ve tropoloki, dakle, mogu se razumeti samo tumaenjem. [footnoteRef:29] [29: Dudit Lauder Njutn: Istorija po starom? Feminizam i novi istorizam, u: Novi istorizam, Dometi, etvorobroj 108-111, Sombor, 2002, str. 182]

Imajui u vidu ovakvu definiciju kulture, novi istorizam je na sasvim nove osnove postavio odnos teorije i ideologije.Altiserovska definicija ideologije, od koje novi istorizam polazi, porie da je ona jednostavno proizvod grupe zaverenika na vlasti. Umesto toga, ona se shvata kao sveprisutna konstrukcija stvarnosti jednog vremena. Teorija nije neto to poiva u miru iznad svake ideologije, ve je do grla zaglibljena u njoj.[footnoteRef:30] Ne moe je izbei jer je ideologija sveprisutna: im se zapodene govor o stvarnosti ili kulturi, to je nuno i ideoloki govor. [30: Luis Montrouz: Poetika i politika kulture, u: Novi historicizam i kulturni materijalizam, Narodna knjiga, Alfa, 2003, str.106]

Analogno tome, i svaki govor o knjievnosti ima ideoloki karakter. ak i kada otvoreno izbegava takav govor, to je sluaj sa novom kritikom, tumaenje nuno zauzima jedan ideoloki stav i podrava marginalizaciju umetnosti u sferu nezainteresovanosti, onemoguavajui je na taj nain da utie na praktino iskustvo.[footnoteRef:31] [31: Zdenko Lei: Kulturni materijalizam, u: Novi historicizam i kulturni materijalizam, Narodna knjiga, Alfa, 2003, str. 40]

Novi istorizam je svestan da je govor o ideologiji nezaobilazan, i nastoji da naini od njega konstitutivni deo tumaenja knjievnosti. Pri analizi pojedinanih dela, traga za njihovim politikim, sociolokim i ideolokim implikacijama povezujui ih sa diskurzivnom praksom vremena kome delo pripada. Pri tom, i to je vano rei, tumaenja novoistoriara zauzimaju ideoloki stav pozitivno vrednujui sve ono to je u delu subverzivno, disidentsko i podrivajue. ekspirova poem unlimited je i uvom aspektu izlazila u susret novoistoriarskim tumaenjima. Tematika vlasti, moi, previranja vrednosti i preispitivanja rane moderne subjektivnosti je dubinski utkana u ekspirovo delo. Zapravo, itava renesansa se pokazala jako plodotvornom za ovakvo tumaenje. Zauzimajui prelaznu poziciju izmeu kulture srednjeg veka i rane moderne svesti, renesansa je puna protivrenih diskursa koji se prepliu na mnogostruke naine. Svet koji polako gubi utemeljenje u transcendentnom, i u kojem je sve prisutnija borba za mo kao osnovni modus bivstvovanja, morao je biti tumaen uzimajui u obzir ideoloko, socioloko i politiko.[footnoteRef:32] [32: Edvard Pehter: Novi istorizam i njegova nezadovoljstva: politizacija renesansne drame, u: Novi istorizam, Dometi, etvorobroj 108-111, Sombor, 2002, str. 109; o prelaznoj poziciji renesanse, vidi: Din Hauard: Novi istorizam u prouavanju renesanse, u: Novi istorizam, Dometi, etvorobroj 108-111, Sombor, 2002, str. 70-75]

I na ovom mestu se moramo osvrnuti na Miela Fukoa i, u ovom sluaju, njegovu analitiku moi. Ni ovde se ne radi o marksistiki shvaenim grupama na vlasti koje dre pod kontrolom potlaene. Ima i toga, ali sutina fukoovski shvaene moi je neto drugo: ona je sveprisutna, panoptika i izvire iz svega. Raa se iz mnogostrukih odnosa institucija, sistema verovanja i obiaja, modela ponaanja, politikih i drutvenih obrazaca. Sredstvo prenoenja i nametanja moi jeste jezik. Zato je ona difuzna i anonimna: subjekt putem jezika internalizuje njene kontrolne mehanizme i ne moe odrediti ta tano vri represiju nad njim. Mo je pluralistika, nema centar, zato to se prenosi jezikom od koga ovek tako dubinski zavisi. Jezik je neto to postoji pre pojedinanog subjekta, preegzistentan je, pa se podreenost moi ukazuje kao uroena. Sloboda postoji samo izvan jezika, ali kako nema oveka bez njega, mo je neunitiva.[footnoteRef:33] [33: Riard Vilson: Istorijat novog istorizma, u: Novi istorizam, Dometi, etvorobroj 108-111, Sombor, 2002, str. 87-89]

Produktivnost moi je jo jedna njena vana odlika i uslov njene neunitivosti. Naime, ona sama proizvodi svoju subverziju kako bi se jo vre zasnovala. Svaki otpor je predodreen da bude kooptiran i usvojen od strane moi. Drugim reima, prisvajajui je, mo prisiljava subverziju da preuzme njene obrasce i na taj nain otupljuje njenu delotvornost.[footnoteRef:34] [34: Opirnije o pojmu kooptiranja videti: Derald Graf: Kooptiranje, u: : Novi istorizam, Dometi, etvorobroj 108-111, Sombor, 2002, str. 132-148]

S obzirom na to da je mo pluralistika i sveprisutna, subverzija se takoe umnoava na mnogostruke i lokalne take otpora. Revolucione take preloma su retkost u istoriji. Mnogo ei su lokalni sukobi i borbe koje dovode do pregrupisanja i pukotina u strukturama moi.[footnoteRef:35] [35: Vladislava Felbabov: Novi istorizam, u: Novi istorizam, Dometi, etvorobroj 108-111, Sombor, 2002, str. 31]

U prouavanjima knjievnih dela renesanse, Fukoova teorija je primenjena kroz iznalaenje i analizu dominantnih i subverzivnih elemenata dela, kao i analizu subjektivnosti koju stvaraju odnosi moi. U ekspirovom sluaju, konkretno, novoistoriari su najee nalazili nerazluivu meavinu dominantnih i subverzivnih diskursa, te je on, kao autorska instanca, poreen sa Jagom ili ludom, sa pogledom koji dolazi sa margine, odakle je mogue istovremeno spajati i razdvajati polove binarnih opozicija.[footnoteRef:36] Grinblatova formulacija sluga pokorni implicira upravo to: on je neko ko slui strukturama moi, ali budui marginalizovan u ulozi sluge, ima dovoljnu slobodu da ih podriva i dekonstruie.[footnoteRef:37] [36: Zorica Beanovi-Nikoli: Sukob interpretacija: odnos modernistikih i postmodernistikih pristupa ekspiru, http://www.fil.bg.ac.rs/katedre/opsta/skup.html, 01.04.2013, str. 6] [37: Stiven Grinblat: Improvizacija moi, u: Poetika renesansne kulture: novi historizam, Disput, Zagreb, 2007, str. 294]

Poslednji pojam o kome e ovde biti rei je pojam subjektivnosti. Uz izvesnu dozu opreza, moe se rei da je to sredinji pojam novoistoriarskih razmiljanja jer se na pitanju ljudskog identiteta prelamaju svi prethodno analizirani stavovi ovog kritikog pravca.U razmiljanju o ljudskom identitetu, novi istorizam polazi od kritike tradicionalnih shvatanja. Ono to najpre problematizuju jeste uverenje da ovek ima jednu vanvremenu i nepromenljivu sutinu, i da je identitet uvek i svuda u biti isti. Problem sa ovakvim esencijalistikim stanovitem jeste taj to zanemaruje istorijsku uslovljenost subjektivnosti i to konstruie jedan vetaki, transistorijski kontinuitet. Nasuprot tome, novi istorizam subjektivnost shvata kao sutinski istorinu i konstruisanu diskurzivnom praksom jednog vremena i njegovim oblicima moi.Oslanjajui se na Fukoa, Niea, i Frojda, novi istorizam insistira na diskontinuitetu subjektivnosti i govori o decentriranosti ovekovog identiteta. Subjektivnost je mesto na kojem se razliiti elementi moi bore za prevlast. Samooblikovanje je mogue samo u obliku konstrukcije, odnosno kao priklanjanje jednom diskursu kroz internalizovanje njegovih vrednosti putem jezika.[footnoteRef:38] Pri tome se subverzivni diskursi nikada ne mogu sasvim ostaviti po strani ve bivaju istisnuti na margine sa kojih, ipak, mogu da nagrizaju identitet i stvaraju pukotine u njemu. [38: Vladislava Felbabov: Novi istorizam, u: Novi istorizam, Dometi, etvorobroj 108-111, Sombor, 2002, str. 18]

Ve se kod pojedinih renesansnih autora javlja skepsa i saznanje o ovekovoj decentriranosti. Makijaveli je politici i moralu porekao boansko poreklo, poreknuvi na taj nain da ovek ima sutinu koja je utemeljena u transcendentnom. Nastojei da secira sopstveni, a i identitet ranog modernog doba uopte, Montenj je uvideo da ne moe slikati bie ve prelaz. Sopstvo iz njegovih Ogleda nije postojano ve je u stalnom previranju, i u sutinskoj zavisnosti od obiaja, a ne od prirode.[footnoteRef:39] [39: Zorica Beanovi-Nikoli: Sukob interpretacija: odnos modernistikih i postmodernistikih pristupa ekspiru, http://www.fil.bg.ac.rs/katedre/opsta/skup.html, 01.04.2013, str. 11]

Jedan od razloga novoistoriarskog zanimanja za renesansu jeste upravo ovaj: ona govori o stvarima koje se tiu kulture poznog XX veka. Iako potujui njenu drugost, uvia se da postoji sutinska slinost izmeu oveka predindustrijskog i naeg, postindustrijskog doba. Njena tranzitna pozicija ini moguim saznanje o ljudskom diskontinuitetu: ovek je izgubio srednjovekovno utemeljenje u boanskom, ali jo uvek nije proglasio apsolutnu vladavinu svog razuma. Postindustrijski ovek nalazi u sebi sline dileme: razum se pokazao kao nedovoljan, ali na pomolu nema niega to bi vre utemeljilo ljudski identitet. [footnoteRef:40] [40: Din Hauard: Novi istorizam u prouavanju renesanse, u: Novi istorizam, Dometi, etvorobroj 108-111, Sombor, 2002, str. 71-72]

Ovakve pretpostavke su drastino izmenile i shvatanje autorske subjektivnosi, kao i tumaenje knjievnog lika.Tradicionalna i modernistika tumaenja su deifikovala ekspirov genije, shvatajui ga kao transcendentnu instancu koja, niim uslovljena, stvara organski celovito delo. Nasuprot tome, novi istorizam je pokazao da autor, kao i svaka druga subjektivnost, zavisi od episteme jednog vremena, ali i da njegovo delo utie na formiranje te episteme.Knjievni junak se vie ne uzima kao naslikana datost koju valja objasniti imajui na umu autorovu nameru. Novoistoriarsko tumaenje subjektivnosti u knjievnom delu nastoji da prikae nastanak takvog identiteta, da razloi elemente iz kojih je konstruisan, kao i da utvrdi njihov meusobni odnos. U sreditu panje su prelamanja u knjievnom liku, njegove borbe i napukline, kao i nain na koji one utiu na njegovu sudbinu.

IVPoslednji deo ovog rada ima za cilj da na konkretnom primeru prikae nain na koji prethodno analizirane pretpostavke utiu na tumaenje knjievnog dela. Stiven Grinblat se namee kao logian izbor, s obzirom na to da u njegovom sluaju nema dilema oko pripadnosti novom istorizmu. Ovde e biti rei o Grinblatovoj analizi ekspirovog Otela, koja zapravo ini jedno poglavlje njegove knjige Renesansno samooblikovanje: od Mora do ekspira.[footnoteRef:41] [41: Tekst koji se bavi analizom Otela preuzet je iz: Stiven Grinblat: Improvizacija moi, u: Poetika renesansne kulture: novi historizam, Disput, Zagreb, 2007, str. 294-295]

Kako i sam naslov sugerie, Grinblat se u ovoj knjizi bavi problemom konstitucije identiteta u ranom modernom dobu, uzimajui u obzir temeljnu pretpostavku novog istorizma o diskurzivnoj konstrukciji subjektiviteta i stvarnosti, koja je, naravno, povezana i sa pitanjima moi i mogunostima subverzije. Stoga ne iznenauje ni sam naslov poglavlja koje se bavi analizom Otela Improvizacija moi.to se tie same metodologije rada, moe se rei da je tipina za novi istorizam i da ne izlazi iz njegovih okvira. Tu, pre svega, mislimo na metod gustog opisivanja koji je ovde dopunjen pomnim itanjem znaenjskih vorita drame. ekspirova drama se ita naporedo sa jednim zaista zavidnim brojem tekstova iz razliitih oblasti: kolonijalne istorije, sociologije, teologije, psihoanalize i, naravno, knjievne kritike. Kako sam Grinblat nagovetava, oni imaju funkciju da priu tekstu drame[footnoteRef:42] iz razliitih uglova i osvetle pojedine aspekte koji bi bez njih bili manje zapaeni. Pomnim itanjem se, zatim, u samom tekstu pronalaze mesta koja ukazuju na povezanost sa drugim tekstovima i koja u sebi koncentriu njihova znaenja. [42: ibid, str. 256]

Karakteristina anegdota, kojom zapoinju sve Grinblatove analize, ovde je preuzeta iz hronike O novom svetu, koju je 1525. godine napisao Pijetro Martire di Anijera. U njoj se opisuje jedan dogaaj iz rane kolonijalne istorije. Naime, zbog nedostatka radne snage u rudnicima zlata, panski kolonizatori su sa Hispaniole poeli vriti upade na susedna ostrva. Dva broda su stigla do ostrva u Lukajima, gde su doekani sa poverenjem. Saznavi da uroenici veruju kako njihove due posle smrti bivaju prebaene na rajsko ostrvo gde im hromi knez nudi nebrojene uitke, kolonizatori su u trenutku odluili da ta naklapanja iskoriste kako bi porobili ondanje stanovnitvo. Ubedili su ih da oni dolaze sa tog ostrva, i da e, ako pou sa njima, ponovo videti svoje blinje i uivati u svakojakim zadovoljstvima. Lukajci su im poverovali, i ukrcali se na panske brodove uz pesmu i hvalu. Kada su, meutim, saznali da su prevareni, Lukajci su izvrili kolektivno samoubistvo izgladnevi sebe do smrti.[footnoteRef:43] [43: ibid, str. 258]

Po Grinblatu, ova epizoda iz rane kolonijalne istorije evocira kljuni renesansni model ponaanja koji on naziva improvizacijom i koji potom detaljno analizira. Improvizacija podrazumeva sposobnost da se nepredvieni zadani materijali okrenu u svoju korist. Navedena pria je vana jer pokazuje na koji nain Evropljani manipuliu politikim, verskim i psihikim strukturama uroenika, i kako iz toga izvlae materijalnu korist. Uspene improvizacije nema bez dobro odigrane uloge. Ako eli da mu se poveruje, improvizator mora sebe transformisati, ostavljajui za trenutak po strani sebe i svoja verovanja. Drugim reima, improvizacija je teatarska sposobnost, te zavisi od mogunosti da se tua stvarnost pretvori u fikciju kojom se moe manipulisati. Meutim, da bi improvizator uopte mogao da odglumi tu fikciju, ona mora imati strukturalne slinosti sa njegovim vlastitim uverenjima. Lukajska vera je mogla biti odglumljena jer je anamorfna slika katolianstva, a opet ne previe bliska da bi fikcionalizovala i verovanja Evropljana u tom procesu. [footnoteRef:44] [44: Stiven Grinblat: Improvizacija moi, u: Poetika renesansne kulture: novi historizam, Disput, Zagreb, 2007, str. 258]

Kako bi pokazao da se ne radi o fenomenu koji se manifestuje samo na lokalnom nivou, Grinblat analizira i druge primere improvizacije koji nisu povezani sa kolonijalnom istorijom. Odnos moi Tjudora prema katolikom simbolizmu i karakteristini oblik retorikog odgoja su jo dva primera kojima Grinblat ilustruje tezu o sveprisutnosti improvizacije u renesansi. Naime, Tjudori nisu sasvim iskorenili katoliki ritual, ve su prisilili njegov simboliki aparat na koegzistenciju sa strukturom vlastite moi koja ga je usisala i nainila od njega sredstvo za jaanje monarhovog identiteta i moi. Ovako neto je bilo mogue samo zato to je religiozna simbolika ve bila proeta slavljenjem moi, te je samo, putem izmatanja i apsorpcije, izmenjen njen objekat. Drugi primer, retoriki odgoj, govori o gajenju sposobnosti uenjaka da jednako uverljivo govore o dijametralno suprotnim stavovima. Ovakva retorika mobilnost kao svoj preduslov ima psihiku mobilnost, odnosno vetinu uivljavanja u objekat koji se predstavlja.[footnoteRef:45] [45: ibid, str. 260-261]

U svojoj analizi empatije, Grinblat se oslanja na rad sociologa Danijela Lernera i njegovu studiju Gaenje tradicionalnog drutva. Govorei o modernizaciji na Bliskom istoku, profesor Lerner analizira odnos zapadnog i istonog modela identiteta. Dok se tradicionalno drutvo zasniva na visokosputanoj osobnosti identiteta, zapadni model podrazumeva mobilnost senzibiliteta toliko prilagodljivog promeni da je njegov specifini vid upravo reorganizacija sustava vlastite osobnosti.[footnoteRef:46] Drugim reima, zapadni subjektivitet zasniva se na sposobnosti empatije, mogunosti da sebe zamisli u nekom drugom identitetu. [46: ibid, str. 254]

Vano je primetiti da empatija poinje da ini konstitutivni deo identiteta od ranog modernog doba pa sve do dana dananjeg, te svedoi o dubinskoj povezanosti renesansnog i naeg, postmodernog subjektiviteta. Drugo, dok Danijel Lerner empatiju shvata kao in imaginativne velikodunosti, Grinblat insistira da je ona rana manifestacija nametanja moi[footnoteRef:47], kako to uverljivo ilustruje pria o Lukajcima. [47: Stiven Grinblat: Improvizacija moi, u: Poetika renesansne kulture: novi historizam, Disput, Zagreb, 2007, str.259]

Mobilna senzibilnost je i tema renesansnih mislilaca koji su uveliko prisutni u ekspirovim tekstovima: tu, pre svega, mislimo na Montenja i Makijavelija. S obzirom na to da ne moe umiriti predmet svog prouavanja, Montenj se odluuje da prouava samo njegovu trenutnu manifestaciju. Budui mutno i neuhvatljivo, sopstvo se moe shvatiti samo u obliku koji trenutno poprima. U tom smislu je simptomatino njegovo odbacivanje forme ispovesti, jer ona zapravo podrazumeva retroaktivnu rekonstrukciju prolih oblika identiteta.[footnoteRef:48] [48: ibid, str. 293]

Iznosei tvrdnju da princ mora znati kako da izvue korist i iz zveri i iz oveka, Makijaveli je, manje ili vie otvoreno, veliao ovakvu mobilnu senzibilnost.[footnoteRef:49] On je, meutim, pojmu empatije dao i jednu novu dimenziju, obogativi je tematikom moi. U svojim Raspravama o prvoj dekadi Tita Livija, Makijaveli je izneo tvrdnju da zakonodavac mora imati uporite u boanskom ako eli da uvrsti legitimitet svoje vlasti.[footnoteRef:50] Tek kada narod poveruje u njegovo boansko namesnitvo, on e zadobiti mo koja nije podlona sumnji i subverziji. Naravno, da bi stekao ovakvo poverenje, vladalac mora pribei empatiji i uveriti narod da ba on, metaforiki reeno, dolazi sa tog rajskog ostrva. Jasno je, dakle, da je empatija u direktnoj vezi sa nametanjem moi i da u istoriji postoji ne mali broj primera koji reito dokazuju ovu tvrdnju. [49: ibid, str. 254] [50: Stiven Grinblat: Nevidljivi meci: subverzija vlasti u renesansi, u: Poetika renesansne kulture: novi historizam, Disput, Zagreb, 2007, str.168-169]

Kakve sve to veze ima sa ekspirovim tekstom? Jasno nam je da smo daleko od suptilnih formalnih analiza nove kritike, ali ta imaju zajedniko sa Otelom ove rasprave koje imaju socioloki ili antropoloki prizvuk? Mnogo toga i sve, odgovara Grinblat: Nadam se da nam se Otelo dosad ve nametnuo kao vrhunski simboliki izraz modela kulture koji sam opisivao jer su nasilje, seksualna frustriranost i improvizacija materijali od kojih je sainjena ova drama.[footnoteRef:51] Drugim reima, ekspir zapaa ovaj kulturni fenomen, ini od njega grau za svoje delo, i nastoji da ispita njegove razliite implikacije. [51: Stiven Grinblat: Improvizacija moi, u: Poetika renesansne kulture: novi historizam, Disput, Zagreb, 2007, str. 263]

Ono to profesor Lerner naziva empatijom, a to Grinblat oznaava kao improvizaciju, kod ekspira se zove Jago.[footnoteRef:52] U ovom knjievnom liku otelotvoreni su isti mehanizmi koji su kolonizatorima omoguili manipulaciju lukajskom religijom. Na isti nain, Jago uoava strukture od kojih je sainjen Otelov identitet, i u trenutku donosi odluku da izvue korist iz ovakvog znanja. [52: Stiven Grinblat: Improvizacija moi, u: Poetika renesansne kulture: novi historizam, Disput, Zagreb, 2007, str. 255]

Jagova empatija je omoguena injenicom da je i on sam deo kulture koja je stvorila takav identitet, te da odlino poznaje strukture koje su delatne u Otelu. Pri tom je i on sainjen od istog materijala, ali prema njemu zauzima drugaiji stav: Jagov skepticizam je odbacio ono u ta Otelo ni za trenutak ne sumnja. Iz tog razloga on moe dekonstruisati Otelova najintimnija uverenja i nainiti od njih ideoloke konstrukte pogodne za manipulaciju, a da pri tom ne ugrozi sopstveni identitet.[footnoteRef:53] [53: ibid, str. 281]

Jago je potpuno svestan onoga to ini: on je i jedini lik u drami koji poseduje punu svest o svemu to se u drami deava. Nalik transcedentalnoj autorskoj instanci koja dri tekst u svojim rukama, i on uiva u moi koju ima nad postupcima ostalih likova. Njegova vlast ima ideoloki karakter: ona je nevidljiva za pokornog i ropskog puzavca. Ona je izvor ogromnog zadovoljstva, i zato Jago nastoji odloiti konane posledice svojih dela produavajui improvizaciju zapravo tono onoliko koliko traje drama.[footnoteRef:54] [54: ibid, str. 265]

Ovakvo odgaanje konanog unitenja Otela je mogue samo zato to se Jago skriva iza maske odane slube. Ta pozicija mu prua zatitu jer krije njegovu mo i predstavlja marginalizovano mesto sa kojeg on moe spokojno podrivati odnose centra. Grinblat sumnja u to da je njegov cilj lina korist: iako govori da eli da dospe u taj centar, Jago zapravo uiva u moi koju mu prua margina.[footnoteRef:55] Njegova manipulacija poprima karakter slobodne igre, on u njoj uiva gotovo nesvrhovito, zbog nje same. [55: ibid, str. 265]

Govorei o vanosti glume u improvizaciji, Grinblat citira Jagove rei: Ja nisam to jesam.[footnoteRef:56] One se mogu tumaiti kao jo jedno isticanje da je za njegov poduhvat dobro odigrana uloga od sutinske vanosti. Nijedan lik u drami, osim Dezdemone, ni za trenutak ne sumnja u Jagovu dobrohotnost. Meutim, ove rei svedoe i o prirodi jednog identiteta koji je sposoban za empatiju. Naime, vetina da se ue u tuu svest povezana je sa oseajem sopstvene praznine. Mi do kraja ne otkrivamo ta je to to ini pravu sliku Jagove unutranjosti. On je sam publici predstavlja nizom kratkih pripovedaka, koje pre izneveravaju oekivanje nego to razotkrivaju ta je to to ini sutinu njegovog sopstva. Time nam se moda sugerie, zakljuuje Grinblat, da se iza Jagove protejske prirode ne krije mnotvo identiteta, ve odsustvo istog, te da je njegovo pripovedanje afirmacija apsolutne praznine.[footnoteRef:57] [56: ibid, str. 269] [57: Stiven Grinblat: Improvizacija moi, u: Poetika renesansne kulture: novi historizam, Disput, Zagreb, 2007, str. 269]

Meutim, ta Jagova praznina je produktivna jer stvara zaplet u koji potom upisuje ostale likove iz drame. U Grinblatovom tumaenju, Jago je tvorac komine pripovetke koji se radije bavi vjerovatnim nemogunostima nego nevjerovatnim mogunostima.[footnoteRef:58] On konstruie priu po naelima verovatnosti, i primorava Otela da joj se povinuje. Shvativi da je identitet samo jedan tekst, Jago dekonstruie elemente iz kojih je on sastavljen, i restruktuira ih po nahoenju svoje mate. [58: ibid, str. 266-267]

Ali zato bi se iko povinovao Jagovoj prii? Zato to su u Otelu svi likovi osetili podreivanje narativnosti, odgovara Grinblat.[footnoteRef:59] Njih je lako preoblikovati jer su sainjeni od krhko povezane tekstualne materije koju je mogue i drugaije napisati. [59: ibid, str. 269]

Grinblat analizira mesta u drami koja prikazuju Otelovo samooblikovanje kroz priu. Odgovarajui na javni upit, Otelo pred Senatom oblikuje svoj ivot kao priu koja se protee od detinjstva do asa u kojem govori. Kako se istie u Grinblatovoj analizi, to je gotovo borhesovska pripovetka koja veito samu sebe tvori od materijala sadanjeg trenutka. [footnoteRef:60] [60: ibid, str. 271]

Pria se pojavljuje i kao posrednik izmeu ljubavnika: Dezdemona e Otela zavoleti kroz priu o njemu. Paradoksalno, on zadobija njenu naklonost tek prestavi da bude on sam i postavi pria o sebi. Sa druge strane, Otelo e nju zavoleti zato to ga je poalila za to, odnosno zato to je u njoj naao idealnog itaoca svoje prie.[footnoteRef:61] [61: ibid, str. 272]

Do ovog trenutka, Otelo je uveren da je pria njegova, odnosno da je on gospodar svoje sudbine. On se, kako kae Grinblat, opasno pribliava tome da prepozna svoj status teksta, ali ne dovodi u pitanje njegovo autorstvo.[footnoteRef:62] Meutim, lucidni Jago zna da se prie mogu i preoblikobati, drugaije protumaiti, iznova upisati u druge pripovetke. [62: ibid, str. 271]

U tumaenju ovako samooblikovanog identiteta, Grinblat se oslanja na Lakana citirajui redove iz njegove knjige Jezik sopstva: funkcija jezika u psihoanalizi (The Language of the Self: The Function of Language in Psychoanalysis):Jer tijekom toga truda koji poduzima da rekonstruira konstrukt za drugoga on ponovo pronalazi fundamentalno otuenje koje ga je navelo da ga konstriura poput drugoga i koje ga je uvijek osuivalo na to da od njega bude otrgnut od strane drugoga.[footnoteRef:63] [63: Stiven Grinblat: Improvizacija moi, u: Poetika renesansne kulture: novi historizam, Disput, Zagreb, 2007, str. 280]

Lakan ovde ne govori o ekspiru, ali svaki red Grinblatu zvui kao briljantno itanje Otela.[footnoteRef:64] Takav utisak je prouzrokovan injenicom da se priroda identiteta u ovoj drami prikazuje kao diskurzivna, odnosno zavisna od jezika i prie. A kako jezik postoji pre nas i mi njime ne gospodarimo, ak i najintimniji delovi sopstva se ukazuju kao otueni zato to su sainjeni od jezika koji nije na. Grinblat oprezno formulie ove redove, govorei da nije siguran da li su to uslovi ljudskog identiteta uopte, ali je uveren da su to uslovi knjievnog lika koji je satkan od rei. [footnoteRef:65] [64: ibid, str. 281] [65: ibid]

iji je onda taj tekst? ta je to to konstituie i otuuje Otelov identitet, a to Jago koristi da bi njime manipulusao? U nastojanju da da odgovore na ova pitanja, Grinblat se bavi odnosom hrianskog drutva prema polnosti, citirajui Seneku, Lukrecija, Svetog Pavla, Jeronima, Avgustina, Kalvina, Henrija VIII da pomenemo samo najvanije. U pozadini svih ovih navoda lei sutinsko institucionalno neprijateljstvo prema polnoj ljubavi. Jasno je da se ovakvo shvatanje odnosi, pre svega na preljubu. Po mnogima je ovo najtei smrtni greh, budui da razara porodicu, tu osnovnu jedinicu hrianske zajednice. Preljubnik zasluuje smrtnu kaznu, kako bi drutvo jasno igosalo njegov in i zatitilo sebe od razaranja. Ali postoji i jedan mraniji aspekt vievekovne hrianske doktrine o polnosti: Preljubnik je onaj tko je odvie gorljiv ljubavnik svoje ene, citira Grinblat Svetog Jeronima.[footnoteRef:66] Svaki preterani uitak je grean i opasan poto da sa sobom nosi oslobaanje od dogme i suzdranosti. [66: ibid, str. 285]

Budui stranac i autsajder, Otelo sebi ne moe priutiti relativno fleksibilan odnos prema hrianskim vrednostima. Da bi se uklopio u hriansku zajednicu, Otelo mora potpuno prigrliti njena shvatanja, koja, u sutini, nisu i njegova. U tom smislu Grinblat kae da je hrianstvo sila koja konstituie i otuuje Otelov identitet.[footnoteRef:67] [67: ibid, str. 281]

Jago e upravo ovu podvojenost Otelovog odnosa prema hrianskom drutvu iskoristiti da njega tako potpuno ubedi u Dezdemoninu preljubu:ekaj, da vidim: posle nekog vremena da sluh Otelov darnem kako ovaj preve je prisan s enom njegovom[footnoteRef:68] [68: Viljem ekspir: Otelo, preveo: Velimir ivojinovi, zajedniko izdanje, Beograd, 1995, str. 40; Dvosmislenost ovih Jagovih rei se moda bolje da naslutiti iz originala: William Shakespeare: Othello, the Moor of Venice, u: Shakespeare Complete Works, Oxford, Oxford University Press, 1976, str. 950:Let's see:After some time to abuse Otello's earThat he is too familiar with his wife]

Grinblat istie dvosmislenost ovih rei: one mogu znaiti nameru da se Otelo navede na misao da ga Dezdemona vara sa Kasijem, ali i da je sam Otelo previe prisan sa svojom enom. U Otelovoj svesti e se ova dva znaenja preplesti, te e vlastite preljubnike odnose sa Dezdemonom projektovati na Kasija. Sam zastupajui popustljive pristupe u shvatanju preljube, Jago e Otela pogurati prema ekstremnim verzijama hrianske doktrine po kojima je boji zakon kazniti preljubu smru zbog mira i dobrobiti Njegove crkve.[footnoteRef:69] [69: Stiven Grinblat: Improvizacija moi, u: Poetika renesansne kulture: novi historizam, Disput, Zagreb, 2007, str. 283]

Ali ono to dublje vri subverziju i podrivanje Otelovog identiteta jeste, paradoksalno, Dezdemonino potinjavanje. Naime, njena strast u Otelu budi erotski nemir koji se otvoreno suprotstavlja shvatanjima koje je on internalizovao. Na vie mesta u drami, polna teskoba se artikulie kao gutanje Otelovog diskursa od strane Dezdemone.[footnoteRef:70] [70: ibid, str. 279]

Grinblat pomno analizira epizodu susreta ljubavnika na Kipru smatrajui da je u njoj najubedljivije prikazan kvalitet Dezdemonine ljubavi i uticaj koji ona ima na Otela. U Otelovim reima je vidljivo prisutna podvojenost izmeu udnje i tenje ka oslobaanju od udnje: on pozdravlja tiinu koja dolazi posle oluje i zaziva smrt koja istovremeno oznaava i telesno ispunjenje[footnoteRef:71] i konano oslobaanje od poude. Nasuprot tome, Dezdemonine rei donose viziju neumornog uveanja i izazivaju u Otelu guenje zbog previe strasti. U njihovom razgovoru nema niega to se otvoreno suprotstavlja doktrini o polnosti, pa ipak, rei su ovde natopljene erotskom estinom koja se opire svakom ogranienju i suzdranosti. Ne zaziva se hrianski bog da prisustvuje i zatiti njihovu ljubav, ve bezimene sile koje tite i poveavaju strast. [footnoteRef:72] [71: U renesansi je smrt uobiajeni pojam za orgazam, ibid, str. 278] [72: ibid, str. 275-279]

Dezdemona e i sama postati svesna svoje tragike krivice: Gresi su moji bili to vas voljah[footnoteRef:73], kazae ona na kraju drame, shvativi da je upravo njena ljubav goni u smrt. Ona je i jedini lik u drami koji e otvoreno posumnjati u vrednosti hrianske doktrine: Pa to je neprirodno da se smru za ljubav plaa.[footnoteRef:74] Potpuno predavanje uitku joj je donelo oslobaanje od dogme, ali, paradoksalno, i smrt. Njena ljubav destabilizuje strukture koje polau pravo na mo nad subjektom, podrivajui ih efikasnije ak i od Jagove empatije.[footnoteRef:75] Upravo zbog toga ona mora umreti: poredak se mora ponovo uspostaviti, kaznivi one koji su ga doveli u pitanje. [73: Viljem ekspir: Otelo, preveo: Velimir ivojinovi, zajedniko izdanje, Beograd, 1995, str. 159] [74: ibid] [75: Stiven Grinblat: Improvizacija moi, u: Poetika renesansne kulture: novi historizam, Disput, Zagreb, 2007, str. 296]

Ima izvesne tragine ironije u injenici da je upravo Otelova ruka ta koja izvrava presudu tog poretka. Narativna struktura koja je u njemu delatna nagoni ga da predmet svoje poude pretvori u bie nesposobno za poudu. ak i kada se otkrije prava istina, Otelo se ne moe odupreti moi koju nad njim imaju internalizovane vrednosti. Shvativi da je greh koji je projektovao na Kasija sada pao na njega, on zaziva hrianski pakao da ga proguta. I opet sebe projektuje u nekog drugog ovoga puta je u pitanju nevernik koga pravedno kanjava.[footnoteRef:76] [76: ibid, str.292]

Ko moe sudbom svojom vladati?, kazae Otelo u jednom od svojih posledjih monologa.[footnoteRef:77] Iz ovih rei kao da provejava konana Otelova spoznaja da njegova pria nikada i nije bila njegova. Simptomatino je i da se njegova poslednja briga odnosi na priu koju treba ispriati i koja posle njega ostaje. I nju e ispriati neko drugi. Lodovikova primedba: Da krvava li konca! zaokruuje misao da je taj ivot bio oblikovan i zavrio se kao tekst.[footnoteRef:78] [77: Viljem ekspir: Otelo, preveo: Velimir ivojinovi, zajedniko izdanje, Beograd, 1995, str. 171] [78: ibid, str. 176; Original opet bolje doarava ovaj utisak sugeriui da je na neto stavljena taka, te prizivajui u svest misao o zavrenom tekstu: O bloody period, u: : William Shakespeare: Othello, the Moor of Venice, u: Shakespeare Complete Works, Oxford, Oxford University Press, 1976, str. 976]

Ispitujui ire implikacije ove drame, Grinblat e se jo jednom vratiti na odnos umetnosti i moi, odnosno umetnosti i drutva. ekspir sagledava, kao i Jago, strukture ljudske svesti i pretvara ih u fikciju, ostajui tako u ulozi improvizatora. Ali namera njegovih drama nije ni da uruava strukture moi, ni da ih potvruje. On ostaje sluga pokorni, neko u okviru postojeeg poretka uzima slobodu da preispituje njegove vrednosti, istiui njihovu radikalnu nestabilnost. Ako kod ekspira i ima naznaka o osloboenju od kompleksnih poredaka moi koji nas sve obuhvataju, one izviru ne iz otvorene subverzije, ve iz jedne intenzivne podlonosti. Paradoksalno, Dezdemonino potinjavanje destabilizuje dublje od Jagove empatije. Analogno tome, zakljuuje Grinblat, osloboenje od silnih struktura moi moe se nazreti u pretjeranom estetskom uitku, erotskom prihvaanju samih tih struktura.[footnoteRef:79] [79: Stiven Grinblat: Improvizacija moi, u: Poetika renesansne kulture: novi historizam, Disput, Zagreb, 2007, str. 292-296]

* * *

Iako su kritiari novog istorizma, sa manje ili vie uspeha, doveli u pitanje neke pretpostavke na kojima ovaj kritiki pravac poiva, nuno je naglasiti njegov doprinos nauci o knjievnosti i knjievnoj kritici. On se, pre svega, odnosi na injenicu da su novoistoriari vratili prouavanju sadrajnog plana knjievnog dela, ali na jedan nov nain: obogativi takvo tumaenje irim implikacijama i potujui svu kompleksnost, pa i autonomnost, dela. Izvukli su umetnost iz nezainteresovane estetske autonomije i povezali je sa irim spektrom pitanja i problema. Na taj nain su pokrenuli jedno novo preispitivanje egzistencijalnih vrednosti i naina na koji one ulaze u knjievno delo, stupajui u uzajamno formativne odnose. Tako shvaeno knjievno delo, koje ini mnotvo glasova i koje ima nestabilno znaenje, zapravo se nikada i ne moe do kraja protumaiti, te se kritika ukazuje kao jedan neiscrpan proces.

Bibliografija: Zorica Beanovi-Nikoli: ekspir iza ogledala, Geopoetika, Beograd, 2007. Zorica Beanovi-Nikoli: Sukob interpretacija: odnos modernistikih i postmodernistikih pristupa ekspiru, http://www.fil.bg.ac.rs/katedre/opsta/skup.html, preuzeto: 01.04.2013. Zdenko Lei: Novi historizam i kulturni materijalizam, Narodna knjiga, Alfa, 2003. Poetika renesansne kulture: novi historizam, Disput, Zagreb, 2007. Novi istorizam, Dometi, etvorobroj 108-111, Sombor, 2002. Viljem ekspir: Otelo, preveo: Velimir ivojinovi, zajedniko izdanje: Izdavaka zajednica Vajat, Srpska knjievna zadruga, Beogradski izdavako-grafiki zavod, Beograd, 1995. William Shakespeare: Othello, the Moor of Venice, u: Shakespeare Complete Works, Oxford, Oxford University Press, 1976.

14