“Sa govorenjem i pisanjem zapravo je luckasta stvar: pravi govor je puka igra reči. Za čuđenje je smešna zabluda kad ljudi misle da govore radi stvari. Upravo za osobenost jezika da on brine samo za sebe – niko neće da zna. Otuda je on tako čudesna i tako strahotna tajna, tako da kad neko govori samo zato da bi govorio, on upravo izgovara najdivnije i najoriginalnije istine. Ako li pak hoće da govori o nečemu određenom, onda ga ćudljivi jezik nateruje da kaže najsmešnije i najposuvraćenije stvari.”

Sladostrašće za Novalisa jeste čulno i emocionalno pražnjenje jednog svesnog sadržaja: svesti individuacije o sopstvenoj nemoći. U osnovi sladostrašća kao psihološke reakcije, nalazi se doživljaj individualne nemoći, čoveka u nemoći svoje vrste. “Da bol nije jednostavno samoosećanje?”, piše Novalis. A samoosećanje je doživljaj sebe kao subjekta. Ništavnost sopstvene materijalnosti u odnosu na kosmos, čovek suzbija svešću ili duhom (dušim). Telo je posrednik između duše i kosmosa.

“Bolest spada u ljudsko zadovoljstvo kao i smrt.”“Život je bolest duha, jedno strašno činjenje.”“Ljubav je skroz-naskroz bolest.”

Novalis je pokušavao da premosti nepodudarnost duše i sveta objektivizacije, svođenjem stvari u jedno. Sladostrašće je posledica nemogućnosti prodiranja u realitet, kao što sladostrašće uopšte možda jeste najpotpunija iluzija zadiranja u nečiji realitet, nečije telo, potpunog stapanja. Ambivalentnost svesti koja je raspeta između dve nemoći (delatne i iluzorne), od kojih druga uzima na sebe ulogu moći, rasterećuje se kroz sladostrašće. Za subjektivnu projekciju sveta, i svet i kosmos su samo običan materijal za čulne senzacije i intelektualne opservacije koje izvodi svest. Sama ta činjenica da svest izvodi sintezu nad kosmosom, bremenita je sladostrašćem.

U svakodnevnom iskustvu čula, telo, sladostrašće uvek su naknada kada se u nečem drugom, višem, promaši. “Dubinu našeg duha mi ne poznajemo. Ka onome što je unutra vodi tajanstven put. U nama je ili nigde večnost sa svojim svetovima.” Novalis razdvaja pojam večnosti od bilo kakve prostorno-kosmičke vizije, intenzivirajući je kao večnost emocije po sebi.