NOMENKLATURA SRBIJE - KOLIKO SE VIDI GOLIM OKOM Gradjanski institut za demokratiju i bezbednost...

NOMENKLATURA SRBIJENOMENKLATURA SRBIJENOMENKLATURA SRBIJENOMENKLATURA SRBIJE ---- KOLIKO SE VIDI GOLKOLIKO SE VIDI GOLKOLIKO SE VIDI GOLKOLIKO SE VIDI GOLIM OKOMIM OKOMIM OKOMIM OKOM

Grañanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 1111

ŠTA REĆI KAO UVOD

U ovom odabiru nema ni jednog podatka koji nije prethodno javno objavljen. Nikoga nije zanimalo da ih detaljnije izučava. Metod ove kompilacije zasnovan je na fokusiranju na odreñene ličnosti za koje javne informacije ukazuju da su sistemski iznad zakona. One koje su izostavljene moguće je unošeti naknadno, kako projekat bude sistematizovan, bez remećenja zaključka koji se nameće. Tokom istorije srpski narod ispoljio je svoju državotvornost. Zakonik cara Dušana bio je, posle Magna Carta Libertatum, prvi akt koji je ograničio volju vladara, iako je Dušan tada bio na vrhuncu moći, za razliku od engleskog kralja, Jovana “bez zemlje” koji je bio u podreñenom položaju u odnosu na svoje velikaše. Sretenjski ustav Miloša Obrenovića bio je, posle američkog i francuskog, treći grañanski ustav na svetu. Za razliku od ovih primera, naša generacija ostavila je na sramotu pokoljenjima da je današnji Ustav donela mimo osnovnih civilizacijskih standarda (bez javne rasprave, na dvodnevnom referendumu uz aktivnu kampanju u vreme trajanja...). To je dovoljan povod da se zamisli u čijem interesu deluje današnja elita ako ne u interesu svoje nacije. Današnju srpsku elitu, koja je deluje izvan institucija, možemo, u skladu sa njenim nastankom i načinom delovanja, nazvati - vlast iz senke, ili interesno društvo bez odgovornosti. O vlasti “u senci”, govorimo zato što ona očigledno nije u institucijama. Ovaj zaključak proizilazi iz činjenice da je odreñenoj grupi dopušteno mnogo toga što ne proizilazi iz pravnih i društvenih normi, ali i da društvenim tokovima upravlja bez ikakve odgovornosti. Nekada, početkom godina, novine su objavljivale liste srpskih bogataša, a izvor tačnih informacija bile su uprave prihoda. Samo dve decenije kasnije, objavljivanje zvaničnih lista poreskih obveznika izgubilo je draž. Svi smo shvatili da su pare negde drugde. Viñeni Srbi postali su obveznici stranih poreskih sistema, ukoliko ne uspeju da novac dobijaju na ruke, a meñu prvih sto bogataša u Srbiji, nema nijednog koji je svoj imetak formalno nasledio. Na prvi pogled, izgleda kao da meñu srpskim bogatašima nema mnogo onih iz sistema u kome su se obveznici i poreznici medusobno oslovljavali drugovima, ali samo na površan pogled. Analiza čak i javno objavljenih informacija ukazuje da stvari na nekom nivou stoje drugačije. Nakon osam godina tranzicije u Srbiji, vreme je da ocenimo da li smo na dobrom putu i kako da nastavimo. Za tranziciju od kontrolisane ka slobodno-tržišnoj privredi opredelili smo se zato što su ekonomski slobodnije zemlje bogatije. Ova korelacija nije, sama po sebi, dokaz, ali jeste indikator da slobodno tržište jeste povezano sa ekonomskim razvojem i da, ukoliko želimo bogatije društvo, trebalo bi da nam cilj bude omogućavanje grañanima da slobodno biraju na tržištu šta, od koga i po kojoj ceni žele da kupe. Mnogi su shvatili da je dirigovana ekonomija učinila Srbiju siromašnom, ali veliki deo grañana i dalje sumnja da je rešenje koje smo tražili slobodno tržište. Kada je u Srbiji počela tranzicija, stručnjaci su upozoravali da će prvih godina biti mnogo gubitnika društvenih i ekonomskih reformi i da će samo uzak krug ljudi biti dobitnici. Ostala je za utehu prognoza da će u drugoj fazi tranzicije mnogo više grañana postati dobitnici reformskih procesa. Meñutim, osam godina kasnije, u Srbiji su gubitnici ostali gubitnici, a mali broj dobitnika i dalje dobija. Sada, mnogi stručnjaci upozoravaju da Srbija na svom tranzicionom putu luta. Nismo sigurni da li je trebalo da napustimo političko-ekonomsko-vrednosni sistem devedesetih. Izneverena je ideja tranzicije. Slučajno ili namerno, država nije stvorila ambijent da se stvaraju nova radna mesta, i imamo dosta gubitnika, što je normalno, ali više nego što bi trebalo jer nama posla. Studija Svetske banke iz 2003. godine, na osnovu razvoja istočnoevropskih zemalja nakon pada Berlinskog zida, navodi da su dobitnici prve faze tranzicije isključivo tajkuni i insajderi u državnim kompanijama, a svi ostali gubitnici. Tada su stručnjaci Svetske banke napisali da druga faza tranzicije donosi promene na bolje. Tajkuni, doduše, ne gube, ali zbog većeg priliva investicija, otvaraju se nova preduzeća i nova radna mesta, pa i oni koji dobiju posao nisu više gubitnici, a nova preduzetnička klasa postaje pobednička. Dobitnici srpske tranzicije, pored tajkuna, su i pripadnici novostvorenog političkog staleža, koji su dobra mesta u javnom aparatu i državnim kompanijama zauzeli zahvaljujući političkim vezama, i na taj račun žive dobro. U



dobitnike bi se mogao uračunati i deo zaposlenih u državnim i javnim preduzećima koji zarañuju više od zaposlenih u kompanijama. Većina populacije sebe i dalje opravdano smatra gubitnicima. Srbija je daleko od tržišne zemlje. Praktično sve velike reforme urañene su u periodu 2000.-2002. godine i svi reformski uspesi suštinski su rezultat tada donetih odluka. Od tada praktično nije sproveden ni jedan veći reformski potez. Za ovih osam godina: valuta je stabilizovana; privatizacija društvenih firmi je pred krajem; i trgovina je malo slobodnija ukidanjem uvoznih ograničenja. Čak i ograničene i nevoljne reforme doprinele su povećanju standarda prosečnog grañanina. U poreñenju sa 2002. godinom, ništa se nije promenilo: i tada i danas glavni dobitnici su tajkuni koji su se obogatili u vreme dirigovane privrede, a glavni gubitnici bili su i ostali nezaposleni kojih je i tada i danas, zavisno od statističke metodologije, bila trećina ili petina stanovništva. Do stvaranja nove preduzetničke klase nije došlo zato što Srbija još uvek nije ušla u drugu fazu tranzicije. Nije okončana privatizacija društvenih preduzeća, privatizacija državnih preduzeća nije ni počela, ne funkcioniše zakon o stečaju, monopoli su veoma jaki, a izostao je ozbiljan nivo direktnih stranih investicija. Jedino što imamo je privilegovane i gubitnike.

NOKTOM PO POVRŠINI Analiza platnog bilansa Srbije od 2003. do 2005. godine1 otkrila je neke anomalije: a) Srbija je u velikom deficitu a istovremeno, od 2000. do 2006. godine, štednja je uvećana oko 20 puta; b) kumulativne neutralne transakcije, a posebno izmeñu državljana, uklapaju se u šeme meñunarodne triangulacije za pranje novca; c) Kipar je jedan od glavnih primalaca novčanih tokova iz Srbije a istovremeno bilateralni bilans plaćanja sa Kiprom beleži značajne deficite; d) meñunarodni tokovi pokazuju krajnju neobičnost veličine, strukture i disbalansa neutralnih transakcija, zbog izbegavanja propisa o deviznom poslovanju i pranja novca. Ekonomski kriminal mogao bi se kvantifikovati merenjem sive ekonomije, razlikom izmeñu zarade i potrošnje, i odnosu priliva i odliva novca. Meñutim, istraživači makro tokova novca i odnosa ekonomskog kriminala (kriminal u funkciji dobiti) i organizovanog kriminala (novac u funkciji kriminala) u Srbiji, suočeni su sa nedostatkom, nepouzdanošću i neusklañenošću podataka institucija države. Godišnja šteta od ekonomskog kriminala po ekonomiju Srbije procenjuje se na oko 374 miliona evra, a ukupna šteta u periodu od 2000-2005. godine procenjenjuje se na oko 1,9 milijardi evra, što je 81,2 % od ukupno ostvarene štete i 13% od svih prestupa. Na rast privrednog kriminala, osim ljudskih i sistemskih slabosti u tranziciji, uticali su i organizovani kanali izbegavanja plaćanja poreza, korupcije, kriminalizovanja privatizacije i drugi faktori. Kriminalne organizacije raspolažu novcem kroz nove kriminalne akcije, kupovinu nekretnina, umetničkih dela, antikviteta i druge, i tako remete funkcionisanje slobodnog tržišta. Sistem protiv pranja novca u Srbiji je, iz nekog razloga, na jako niskom nivou, posebno u smislu i prepoznavanja i gonjenja. Da bi se sprečila institucionalizacija prljavog i opranog novca, opšte je poznato da bi trebalo proveravati strukturu vlasništva, varijacije u kapitalu odreñenog preduzeća, da li je preduzeće subjekt zelenaških aktivnosti, i to ne samo iz zvaničnih računovodstvenih podataka preduzeća, već i koordinacijom interne i eksterne kontrole finansijskih transakcija. Sve se ovo u Srbiji ne čini, a pomenuti iznos morao je od negde doći i negde da završi. Od i kod najširih slojeva grañana nije. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija uveo je 1992. godine Jugoslaviji sankcije, kojima je ograničena razmena roba sa inostranstvom. Tokom sankcija, iznošenje novca iz Srbije postaje očigledno. Država počinje da osniva of šor kompanije kako bi prikrila poslovanja Beogradske banke na Kipru, kojoj je zbog sankcija bio onemogućen rad. Većinu tih firmi osnovala je advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koji je u kasnije postao predsednik Kipra. Haški istražioci i MUP Srbije, još 2001, utvrdili su da je državni vrh Slobodana Miloševića stajao iza 8 of šor firmi na Kipru čiji su računi u grčkim i kiparskim bankama korišćeni za prebacivanje milionskih suma deviza iz Srbije, i za razne bankarske transakcije2. Pošto je Beogradska banka osnovala

1 Petrus van Dajne, profesor krivičnog prava Univerziteta u Tilburgu, i Stefano Donati, savetnik za suzbijanje privrednog kriminala misije OEBS u Srbiji, su autori ovog istraživanja iz 2006. godine. 2 10. juna 1997. prodato je 49% Telekoma Srbija, i to italijanskom Stetu 29% i grčkom Oteu 20%. Na ime kupovine 29% Telekoma, Stet šalje preko 700 miliona maraka u European Popular Bank, i to da se podeli na tri računa: prvi za Natvest sekjuriti limitid, na račun u Paribas Frankfurt, više od 16 miliona nemačkih maraka; drugi za Velgoč na račun u banci Barklis banci London, funte u



svoju of šor banku na Kipru, a u vreme sankcija i of šor firme koje su preuzele ulogu banke, na čijim računima su se nalazili milioni, pitanje je da li je trebalo ugasiti četiri banke u Srbiji pre nego što novac iznet iz zemlje na račune tih of šor firmi uñe u njihov bilans. Kada se sagleda koncentracija novca, nema osnova za tvrdnju da je sistem iz epohe Slobodana Miloševića definitivno prošao. Prepoznaju se vrste tipa bogataša. U prvoj su pripadnici „stare garde“. Reč je o ekipi starih direkora i partijskih funkcionera iz Titove i posttitove epohe koji su feudalizovali socijalizam i postali nesmenjivi u društvenim firmama. Slobodan Milošević bio im je potreban za održavanje moći, a oni njemu kao imaoci gotovine i lokalnog uticaja3. Karakteristika tog tipa bogataša bila je aktivno učešće u političkoj nomenklaturi u koju ih je plasirala feudalna privredna moć. Zahvaljujući politici uspevali su da obezbede kontingente i povlastice u poslovanju. Iako najbliža glavnom centru moći, stara garda osećala je potrebu da drži privid legalnosti tako da je tip njihovog bogaćenja bio: sediš na čelu društvene firme, napraviš u inostranstvu srodnu ali privatnu u kojoj si sam ili preko familije većinski vlasnik, a onda u inostranstvu posluješ sa firmom u kojoj si direktor posredstvom firme u kojoj su vlasnik. Površno, ništa nelegalno, osim što odlivaš supstancu iz firme u kojoj si direktor. Stara garda imala je i neku vrstu političke odgovornosti prema glavnom centru: ona je obezbeñivala novac za Miloševićeve političke projekte, ali i politički uticaj. Ni sami, kako je primetio, šef vladinog tima za oporezivanje ekstraprofitera, Aleksandar Radović, „nisu propuštali da se posluže“. Iako najveći “legalisti” meñu novim bogatašima, „stara garda“ je bila najneopreznija4. Nisu osećali da rade nešto nepošteno. Verovali su da su neprikosnoveni pripadnici društvene elite, a da bi elita funkcioinisala, mora da se posluži. Zato su bogataši „stare garde“ za ostale nove srpske bogataše prava sirotinja. Mnogo bogatiji od njih su pripadnici druge vrste, novopridošli. Oni nisu verovali da je išta večno osim para. Ta vrsta, u koju se ubrajaju pripadnici familije Karić, 1997. godine ubijeni direktor „Beopetrola“ Zoran Todorović Kundak, Miroslav Mišković, Milan Beko, Marko Milošević, ubijeni Vlada Kovačević Tref... svoje prve velike pare stekla je u vreme Miloševića. Njihov metod bio je još mutniji od prethodne grupe: bili su politički udaljeniji od glavnog centra, ali je stepen nelegalnosti njihovih poslova bio veći5. Nisu se puno petljali u politiku osim kada su im na trenutke rasle ambicije ili kada su dobijali specijalne zadatke. Njihov “ugovor” s Miloševicem bio je jasan: omogućiću ti da se obogatiš, da muljaš sa privatizacijom i primarnom emisijom, da radiš poslove za državu i da bude dobro i tebi i državi. Miloševića nije zanimao njihov politički uticaj, ali jeste gotovina. Njihovo bogatstvo je najteže proceniti zato što nije jasno koliko je para manipulišu njihovo, a koliko im je dato da ih oploñuju. Kako su bili na granici politike, njihova sudbina nije bila unifikovana kao tipičnih pripadnika „stare garde“ (odlaze) ili pripadnika „sive zone“ (nastavljaju). Mišković i Beko uspeli su, uz blagoslov vlasti, da zadrže svoje imperije neokrnjene, Karić nastavlja da se koprca, a Marka Miloševića pomelo je ono što ga je i obogatilo - porodične veze.

protivvrednosti 1,7 miliona maraka; treći za BB DD Cyprus račun u European Popular Bank na podračun Fond za razvoj Srbije više od 680 miliona maraka. Ote na ime kupovine 20% Telekoma šalje u European Popular Bank više od 540 miliona maraka i to da se podeli na tri računa, prvi za Netvest sekjuriti limitid na račun Paribas Frankfurt više od 12 miliona maraka. Drugi za Velgoč na račun u banci Barklis London, funte u protivvrednosti više od 1,3 milion maraka, treći za BB DD Cyprus račun u European Popular Bank na podračun Fond za razvoj Srbije više od 529 miliona maraka. BB COBU sumu koju je dobila na ime prodaje dela Telekoma šalje na račune nekoliko of šor kompanija koje se nalaze na Kipru, po 160 miliona maraka prebačeno je na Hilsej, Verikom i Braunkort. Suma od 350 miliona plaćena je istog dana na račun Kramdor investment menadžment, koja je osnovana na britanskim Devičanskim Ostrvima. Predstavnik BB COBU naziva firmu Krandor našom firmom. Nije poznato čija je firma Krandor i ko je uzeo proviziju od 350 miliona. Nekoliko meseci kasnije holandski Stet srpskoj of šor firmi MCC uplatio je 2 miliona maraka, namena nije navedena. Sumnja da su na tom poslu italijanski i srpski akteri zaradili nikada nije osporena, ali ozbiljna istraga voñena je jedino u Italiji 2001. 3 Tako su nastale legende o Tomićima, u Simpu i u NIS-u, o Mirku Marjanoviću, čiji „Progres“ jedino nije prodavao kineske igračke... 4 Pronalaze se računi van zemlje na ime Mirka Marjanovića, na ime kćerke Dragana Tomića ili pasoš države Belize, gde je Milovan Bojić otvorio račun kupivši državljanstvo za hiljadu dolara. Njihova greška bila je u rukovoñenju načelom: zašto da se krijemo kad smo večni. 5 Meñu novopridošlima ima onih koji imaju i osobine grupa sa kojima se graniče. Mišković nije izmišljen za Miloševićevog vremena, niti je pokazivao političke ambicije kao predstavnici „stare garde“, ali je poslednje decenije napravio „Delta sistem“, koji je funkcionisao slično kao Karićeva kompanija. Milošević mlañi ili Tref pokazivali su karakteristike bogataša iz „sive zone“, čiji stepen legalnosti poslova je bio još sumnjiviji od onih kojima su se bavili tipični predstavnici druge grupe.



Treća vrsta bogataša ima najmanje problema sa novom vlašću: nema ih na spiskovima ekstraprofitera, pojavljuju se kao donatori novih vlasti (Filip Cepter je finansirao Džima Dentona, lobistu srpske vlade u SAD), nikada se nisu zaklanjali iza patriotizma, dok politiku smatraju zabavom za sirotinju i budale. Ne beže od veza s političarima, ali one su isključivo tehničke: oni su političarima dobri ukoliko im povremeno uskoče s finansijskom injekcijom, ovi njima ukoliko im ne smetaju. Za razliku od prethodne dve vrste, „siva zona“ nema neposrednu vezu s političarima, više je oslonjena na policijske i debeovske aparate, ne sede na kongresima, već na zatvorenim sedeljkama. Udaljenost od politike prati viši stepen nelegalnosti posla nego u prethodne dve grupe - tu se radi o golom švercu. Taj rizik prate i veće zarade: ovo je najbogatija ekipa. Pripadnici te grupe najradije se drže anonimnosti, zbog čega je njihov identitet nekad veoma teško otkriti6. FILIP CEPTER roñen je 1951. godine u Bosanskoj Dubici kao Milan Janković. Završio je Ekonomski fakultet. Radni vek započeo je u predstavništvu makedonske firme „Transkop“ u Beogradu koja se bavila špedicijom. Poslovnu karijeru započeo je u Austriji sredinom 80-ih. Za samo šest meseci naučio je nemački i zaposlio se u austrijskoj firmi za spoljnu trgovinu. U Lincu, gde je živeo sa suprugom Madlenom, Milan je posle pet godina akviziterstva uvideo da posuñu koje prodaje nedostaje dobar poklopac. Sam ga je konstruisao i prijavio „cepter posuñe“ kao svoj izum. Prvu fabriku šerpi i lonaca Jankovići su otvorili u Italiji 1990. godine. Ovi proizvodi, kao ekološki i industrijski novitet, osvojili su potrošače u Evropi, a Milan je proglašen za evropskog „kralja lonaca i šerpi“. Kompanija „Cepter Internacional“ osnovana je 1986. godine i trenutno ima 2 milijarde dolara godišnjeg obrta. Ističe da je prvu milijardu maraka zaradio brže od Bila Gejtsa. Danas ima 11 fabrika (Italija, Francuska, Švajcarska i, pored posuña, bavi se kozmetikom, medicinom, proizvodnjom satova i sistema za prečišćavanje vode, a sve više ulaže u sport) i jednu u Južnoj Koreji gde je manjinski vlasnik. Vrednost imperije Cepter, u oko 50 zemalja, procenjuje se na više milijardi evra. Bračni par Cepter vraća se 1990. godine u Jugoslaviju i ulaže 30 miliona maraka u fabriku u Bosanskoj Dubici. Tu je Janković i u jesen 1998. godine otvorio i novu fabriku za završnu obradu posuda „cepter“ u koju je uložio deset miliona dolara. U otadžbinskim zemljama ima desetak firmi7, i poslovnu zgradu u Ulici kralja Petra u Beogradu, koja je nagradena kao arhitektonsko delo. „Cepter banka“ je dobila i ekskluzivno pravo da administrira kredite za mala i srednja preduzeca koje odobrava vladina agencija u Leskovcu, koja je osnovana kapitalom četiri srpska anonimna biznismena koje je, kako je sam priznao, premijer Đinñić obezbedio ličnim vezama (zbog toga su ostali bankari protestovali optužujuci „Cepter banku“ da je privilegovana). Ceptera je Srpski pokret obnove optužio da se bavi trgovinom oružjem. Razlog za promenu imena objasnio je: “Moje ime Milan Janković nije baš preporuka u svetu velikog biznisa, već samo sumnjičavo sugeriše egzotiku odakle dolazi...” STANKO SUBOTIĆ roñen je u selu Kalinovac kod Uba 1959. godine, i ima dve biografije. Jednu priča on, a drugu njegovi protivnici. Optužuju ga da je „mafijaški bos“, koji kontroliše šverc cigareta na Blakanu. On tvrdi da su njegovi poslovi sa cigaretama legalni. Pored jugoslovenskog, od 1999. imao je nekoliko godina i hrvatsko državljanstvo, a uglavnom živi u Ženevi i u španskom letovalištu Marbelji. “Cane” je bio najmladi od šestoro dece. U Francusku je otišao 1979, kod druga koji se bavio proizvodnjom konfekcije. U Jugoslaviji je 1988. osnovao firmu za proizvodnju konfekcije, a 1990/’91. godine počeo je da se bavi i maloprodajom. Subotić se potom dao na trgovinu. Uvozio je perjane jakne za Robne kuće Beograd, aluminijumski prah za proizvodnju grañevinskih blokova, herbicide, hemikalije, metražu, izvozio tešku konfekciju. Njegova firma, MIA, 1993. godine zaradila je oko milion maraka. Tvrdi da 6 Zagrebacki „Nacional“ izvukao je Stanka Subotića Caneta iz anonimnosti, proglašavajuci ga za glavnog balkanskog duvanskog bosa i procenjujuci njegovo bogatstvo na pola milijarde dolara. „Srpska reč“, partijsko glasilo SPO, pokušala je da razbije mit da je moguće obogatiti se od prodaje šerpi, tvrdeći da je Milan Janković meñunarodni liferant oružja, čijim poslovima se bavi francuska policija. 7 Jednom prilikom u Atini, Slobodan Milošević se zaustavio ispred „Cepterove“ palate i prokomentarisao grćkim zvaničnicima: “To je sve naše”. Domaćini su tvrdili da je „Cepter“ multinacionalna kompanija, izmedu ostalog, i grčka, ali Milošević je ostao uporan: “Ne, Srbin stoji iza svega toga”.



je u posao s cigaretama ušao 1992: “Ohis iz Skoplja mi je dugovao i umesto novca, dali su mi cigarete Makedonija tabaka. Uvezao sam ih prema važecim propisima. Kasnije sam imao najveći lanac menjačnica u gradu. Posle sam otvorio dva djuti fri-šopa, jedan na prelazu Đeneral Janković, drugi u luci Bar. Imao sam i dva bescarinska magacina, jedan u Ubu, drugi u luci Bar”. Jula 1997. u Subotićev fri-šop na prelazu Đeneral Janković upala je godine policija8. MIA je potom prestala da radi. Posao je obnovljen, a firma je promenila ime u D-trade. Subotić je postao poznat javnosti, kada ga je zagrebački „Nacional“ optužio da je u saradnji sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovicem i bivšim šefom srpskog DB Jovicom Stanišićem preko Crne Gore švercovao cigarete9. Pravi razlog pokretanja afere su Subotićeve poslovne veze. S jedne strane, s kompanijom „Britiš ameriken tobako“, drugim svetskim proizvoñačem cigareta. Iako obe strane to poriču, izgleda da je Subotić igrao značajnu ulogu u pregovorima oko gradnje fabrike duvana u Srbiji, u kojem je BAT želeo da obezbedi monopolski položaj. A s druge, s premijerom Srbije Zoranom Đindićem: “Đindića sam upoznao 1997. u vreme protesta Koalicije Zajedno. Posle oktobarskih dogadaja 2000. godine, u novembru smo se sreli u Beogradu. Rekao sam mu da može da računa na mene i moje veze po svetu za svaki projekat koji se tiče preporoda Srbije. Čim je formirao vladu, Đindić se sudario s praznim budžetom. Najveći udarac na državnu kasu predstavljao je šverc duvana. Srpskom premijeru naveo sam primer Rumunije i kako se ona izborila sa tim. Tu je glavnu ulogu odigrala kompanija BAT, sa kojom sam u odličnim poslovnim odnosima”. MARKO MILOŠEVIĆ je, uprkos tome što kada se govori o bogatstvu porodice Milošević najčešće se misli na njegovog oca, bivšeg predsednika, Slobodana, pravi nosilac bogatstva. Ovaj 27-godišnjak je posle silaska svog oca s vlasti napustio je zemlju u žurbi, i još niko nije izneo uverljive dokaze da li je u Litvaniji, Rusiji, Azerbejdžanu, Kazahstanu ili Jermeniji. Kao vrlo mlad, uspeo je da ostvari američki san u Srbiji i to sve, ako je verovati njegovom ocu, počelo je “nošenjem gajbi u kafani”. Kako je od toga uspeo da razvije posao koji je obuhvatao lance fri-šopova, trgovinu cigaretama, tehničkom robom, gorivom, kafom, parfemima, a da sve to nije ni carinjeno niti oporezivano, niko nije objasnio. U Požarevcu je imao najveću balkansku diskoteku na otvorenom „Madona“, opremljenu najsavremenijim tehničkim ureñajima, podigao je zabavni park „Bambilend“, otvorio pekaru i piceriju, prodavnicu tehničke robe „Sajbernet“, radio-stanicu i Internet centar. U centru Beograda otvorio je luksuznu parfimeriju „Skandal“, koja je 5. oktobra uništena. Glavni oslonci u poslu bili su mu ubijeni policijski general Radovan Stojičić Badža i Mihalj Kertes, direktor Savezne uprave carina. Sa Mihaljom Kertesom sklopio je savez koji mu je omogućio kontrolu nad prodajom cigareta „Filip Moris“u Srbiji. Profit od jednog prošvercovanog kamiona cigareta u Srbiju iznosio je oko 250.000 maraka. Jedna od bitnih odlika jeste da se nijedan fri-šop nije vodio na njegovo ime, i u većini poslova se ne pojavljuje. Jedini konkretan podatak do koga je došla nemačka policija za suzbijanje ekonomskog kriminala tiče se, pokojnog Vladimira Bokana, biznismena jugoslovenskog porekla u Grčkoj, čiji je ortak bio Vlada Kovačević Tref, ubijen u februaru 1997. godine. Marko je bio član Kovačevićevog trkačkog automobilskog tima. Bio je blizak i sa šefom srpske tajne policije Radomirom Markovićem, koji ga je ispratio kada je s beogradskog aerodroma, s lažnim pasošem na ime Marko Jovanović, otišao u Moskvu. Iako nije služio vojsku, za vreme agresije NATO slikao se u uniformi SAJ, a na jednoj slici vidi se službena značka MUP Srbije 01411910. BRAĆA KARIĆ imaju brojnu familiju. Iz nekog razloga, trude se da dokažu elitizam, pa guraju novokomponovani grb kao porodični i druže se s političkim i kulturnim kremom11. Osnovali su

8 Subotićeva radnica priča: “Sve su nas priveli, ispitivali nas s kim nam gazda saraduje... Optužili su nas da smo utajili porez na dobit, ali to nije prošlo na sudu jer nisu imali dokaza. Stanko je tada otišao iz zemlje”. 9 O navodima ovog lista u Crnoj Gori se vodila parlamentarna istraga, ali bez rezultata. 10 Svojevremeno glasinu o svom ranjavanju Marko Milošević je prokomentarisao: “Kada sam to čuo, malo sam se uvredio... Da me neko ubije, to je moguće, ali da me rani i ostane živ, to je isključeno“ 11 Bogoljub je više puta rekao da su unuci braće Karić „strateški“ rañani u Americi, Kanadi, Engleskoj i Kini da bi kada odrastu zauzeli političke položaje u tim zemljama.



1970.-ih „Kosovouniverzum“, jednu od prvih i najuspešniju „ugovornu organizaciju udruženog rada“. Već tada braća su stekla „mercedese“ i po kuću u Peći i Tivtu. Kasnije, postali su finansijeri okupljanja Srba sa Kosova i kao nagrada prećutano je da su ukrali projekte i inžinjere Minela koji su radili rashladne sisteme u Rusiji. Doselili su iz Peći u Beograd, prvo u sedam novobeogradskih stanova za koje je kupljeno sedam klavira, da bi ubrzo počeli da se šire Dedinjem. Dok je zemlja propadala, a klima za preduzetništvo bila gora nego ikad, njima je sve polazilo od ruke i bili su prvi u svemu. Vlast je uvek rado sarañivala s njima i niko nije pitao da li bi neko dao više za koncesije koje su dobijali Karići. Bogoljub je postao prvi komšija Slobodana Miloševica i s njim često ručao i igrao karte. Tokom 1998/’99. Bogoljub je postao ministar za kapitalne projekte u Vladi Srbije, a potom ministar bez portfelja. Inicirao je i finansirao osnivanje Socijaldemokratije, a bio je i kandidat za predsednika Srbije. Pomogao je da 1999. godine u Beograd doñe misija Džesija Džeksona koja je ubedila Miloševića da oslobodi zarobljene američke vojnike. Bio je jedini gost iz Srbije na roñendanu Bila Klintona 1996. godine. Karići su imali prvu srpsku mrežu mobilne telefonije „Mobtel“. Naknadno je utvrdeno da nisu platili ceo iznos osnivačkog kapitala. U inostranstvu imaju 41 preduzeće, uglavnom u trgovini i grañevinarstvu. Karići stalno gase i osnivaju firme, tako da izvorna „BK kompanija“ već godinama ne postoji. „Astra grupa“, a posebno „Astra Simit“,je u 2000. godini ostvarila najveću dobit u Srbiji zato što je na njene račune prebačen najveći deo prihoda „Mobtela“. Porez na ekstraimovinu po osnovu bespravne gradnje platilo je pet članova porodice Karić. Bogoljub - za vilu od 650 kvadrata (imao dozvolu na 450), njegova ćerka Danica na 1.100 kvadrata, Zoran na 2.000 kvadrata podignutih bez dozvole i Sreten za vilu od 1.200 kvadrata (od čega je 658 bez dozvole). Mlañan Dinkić izjavio je, kao ministar finansija, da oni koji su se u Miloševićevom režimu obogatili neće polagati račune o načinu sticanja bogatstvu, ako budu redovno plaćali porez, a krivični progon braće Karić objasnio je posledicom toga što oni nisu shvatili da su posle pada Miloševića nastupila nova pravila igre. Njegov stav o odustajanju od istraga o načinu na koji su se pojedinci obogatili za vreme sankcija i ratova deli i direktorka brokerske kuće tajkuna Miodraga Kostića (M&V Investments), Dragijana Radonjić-Petrović. Prema njenom mišljenju deset najvećih domaćih tajkuna, okupljenih u Klubu privrednika, predstavljaju temelj srpskog ekonomskog razvoja. Reč je, ističe ona, o ljudima izuzetnog preduzetničkog duha, što je važnije od toga jesu li oni do prvog miliona došli na regularan ili neregularan način. Njihovo bogatstvo će se i dalje uvećavati, a to treba iskoristiti za povećanje standarda stanovništva i otvaranje “prozora u svet”. Nasuprot izjavama nje i Dinkića, domaća privreda nalazi pod upravom tih tajkuna zahvaljujući naklonosti političke elite koja zazire od stranih ulaganja. Nije reč o sposobnim i darovitim preduzetnicima, već o povlašćenim pojedincima, koji su zadržali status iz Miloševićevog vremena i u sadašnjim političkim strukturama12. Da bi se ovladalo sistemom neophodni su i kanali prohodnosti. Profil idealnog tranzicijskog manipulanta u Srbiji danas mogao bi se opisati: a) u vezi je s vladom, ali nije državni činovnik, c) pripada miljeu moći koji kadrira državne službe, ali nije funkcioner stranke, d) u vezi je s preduzetnicima u regionu, ali nije tajkun ni oligarh. Niko ne zna šta tačno radi, a što se manje zna, utoliko je uspešniji. TAHIR HASANOVIĆ bio je u vreme moći Mirjane Marković, skoro član porodice Milošević, blizak i s Mirjanom i s njenom kćerkom Marijom. Kao član Univerzitetske konferencije SSO Beograda, imao je važnu ulogu u ustoličenju Miloševića na vlast. Pripadao je Mirinoj jurišnoj grupi na beogradskom univerzitetu. Po nalogu Porodice predao je Republičku konferenciju Saveza omladine Srbije, sa svom imovinom, Dušanu Mihajiloviću, da osnuje Novu demokartiju, u kojoj

12 Predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, Verica Barać, smatra da tajkuni imaju vlast koja im odgovara i da čine sve da takvo stanje traje što duže, makar dok se sve ne "privatizuje".



postaje generalni sekretar. Odigrao je veliku ulogu u razbijanju Koalicije Zajedno i tako omogućio Miloševiću da posle prvih višestranačkih izbora SPS formira Vladu Srbije. Tahir je, tada, namestio Dušana Mihajilovića da 1991. godine iznese iz zemlje 12,5 miliona maraka. Mihalj Kertes ga je uhapsio, a Tahir je, kao dečko Marije Milošević, tobože uspeo da umilostivi Miloševića da ga pusti iz pritvora, s tim što je Mihajilović prihvatio da u datom trenutku podrži Porodicu. Oženio je Srpkinju s Kosova, Marinu Gadžić iz Sreske kod Prizrena. Njen otac tugovao je što mu se kćerka udaje za Hasanovića, i njena porodica nije prisustvovala svadbi. Hasanović je aktivno radio za tajnu policiju i rukovodio poslovnom imperijom Dušana Mihajilovića, “Lutra”, koja je imala dvadesetak firmi u sastavu. Rukovodio je rotari klubom u Mihajilovićevim prostorijama u ulici Majke Jevrosime u Beogradu. Vodio je partijsku službu bezbednosti. Za vreme sankcija Hasanović je osnovao više firmi preko kojih je uvožena strateška roba uz veliku proviziju. I dalje je na čelu uvozničkog lobija. Protežira preduzeća iz Slovenije i uvozi njihovu robu, zastupnik je preduzeća “Radenska”. Mihajilović mu je ustupio dosijea srpskih političara i privrednika. Mihajilović mu je, kako bi prikrio svoje bogatstvo, ustupio milione evra radi daljeg obrtanja. Koliko Hasanović ima firmi na svoje i tuña imena, niko ne zna. Tahir Hasanović, prema mišljenju mnogih, drži značajan kanal britanske obaveštajne službe MI 6. Početkom osamdesetih godina kad je Tahir Hasanović bio uzoran Titov omladinac, predsednik Univerzitetske konferencije Saveza omladine, a iza fotelje mu visila velika slika najvoljenijeg sina jugoslovenskih naroda i narodnosti, trebalo je da nestane iz politike. Zbog neviñene servilnosti, nekome je još onda bilo muka od njega. Tahir je, meñutim, osetio “zahtev vremena”. Predsednik Jugoslavije na jednogodišnjem mandatu, Fadilj Hodža, poklonio je skupocen stilski orman Društvu albanskih studenata u Beogradu. To društvo, koje je delovalo pod imenom “Prpjeka”, nikako nije htelo da radi zajedno s ostalim zavičajnim društvima objedinjenim u Kulturno umetničko društvo “Španac”. Uoči Osme sednice, Tahir Hasanović kreće u akciju uterivanja albanskih studenata u “Španac”, i spektakularno oduzimanje ormana, poklona Fadilja Hodže. Od tada počinje da raste uticaj ovog neverovatnog “obrtnika”. Njegov ugled kod bračnog para Marković-Milošević otišao je dotle da je bio meñu prvim kandidatima za zeta. Kad je počela pljačka bivše republičke omladine pod voñstvom Dušana Mihailovića, našao se meñu prvima. Ostalo je istorija i, na žalost, naša svakodnevica13. LJILJANA NEDELJKOVIĆ, kao šef kabineta predsednika SRJ, izuzetak je od prakse da su šefovi kabineta anonimni u javnosti. Mesto u novinskim stupcima izborila je umešanošću u razne afere: Perišić, Gavrilović, planirani upad u Vladu Srbije. Ministar unutrasnjih poslova Srbije Dusan Mihajlovic izjavio je 16. avgusta 2001. da su dogañaji oko ubistva bivšeg visokog službenika Državne bezbednosti Momira Gavrilovića “skandal”, koji preti da ugrozi sve rezultate demokratskih promena u Srbiji i SRJ. On je pozvao novinare da se bave “istraživackim novinarstvom” i sami utvrde ko pokušava da stvori paralelne centre moći, ali nije želeo da komentariše pisanja14 da je u kabinetu predsednika SRJ Vojislava Koštunice “stvarana paralelna DB Srbije”.

13 Jedan od Hasanovićevih saradnika, Rade Terzić, danas je advokat. Bio zamenik u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu, a dolaskom DOS, Dušan Mihajilović postavlja ga za okružnog javnog tužioca u Beogradu, a njegovog kolegu iz kancelarije Gorana Ilića za javnog tužioca Prvog opštinskog tužilaštva u Beogradu. Dušan Mihajilović je insistirao na ovom izboru. U akciji "Sablja" Terzić je priveden i zadržan u SUP Beograd, pod optužbom da je bio zaštitnik surčinskog klana. Ispostavilo se da je kao viši tužilac izdavao nareñenja Biljani Radovanović, javnom tužiocu Četvrtog opštinskog tužilaštva da se iz pritvora puste Dušan Spasojević i članovi njegove bande, koji su bili uhapšeni i deportovani iz Francuske zbog osnovane sumnje da su kidnapovali i pustili uz otkup od sedam miliona evra biznismena Miroslava Miškovića. Intervencijom Dušana Mihajilovića, Terzić nije zadržan u pritvoru, ali je podneo ostavku na mesto okružnog tužioca. Podneo je molbu da bude upisan i imenik Advokatske komore u Beogradu, a Dušan Mihajlović je vršio pritisak na advokate da njegovu molbu ne odbiju. Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala raspolaže podacima da je Rade Terzić, kao okružni tužilac, primio velike novčane iznose za prikrivanje prijava protiv nekih mafijaša. 14 "U kabinetu predsednika SRJ stvarana je paralelna DB Srbije", piše ‘Nedeljni telegraf’ i ubijenom nekadašnjem službeniku DB-a Srbije Momiru Gavriloviću nuñeno da bude "zamenik načelnika DB", ali je on "insistirao da bude načelnik". Prema pisanju "Nedeljnog telegrafa", Gavriloviću je mesto zamenika načelnika DB nuñeno i na "nezvaničnim susretima u Institutu za evropske studije", na kojima su učestvovali i supruga predsednika SRJ Zorica Radović i Laslo Sekelj. “Na dan kada je ubijen, u kabinetu



Radomir Marković, bivši načelnik RDB MUPR Srbije, u svojoj knjizi tvrdi da se njegova saradnja sa predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom odvijala preko, kako kaže, “neprikosnovenog šefa kabineta Ljiljane Nedeljković”. Marković navodi: „Skrenuo sam joj pažnju da bi njihovi koalicioni partneri mogli nešto konstruisati na moju štetu jer sam ja najpogodniji za kompromitaciju vlasti Slobodana Miloševića. Rekao sam joj da su mi pretili kompromitacijom i političkim progonom. Ljiljana Nedeljković me je ubeñivala da do toga neće doći, da će se sve raspraviti javno i da Koštunica neće dopustiti da se zloupotrebljava vlast. Meñutim, jednog trenutka je briznula u plač izgovorivši: ‘Sve ovo što se radi sa vama je skroz pogrešno’… Kada sam uhapšen i ‘hlañen’ u samici, gospoña Nedeljković mi je poslala jednu knjigu. Tema je bila bezvlašće nastalo posle 1945. godine, u kojem su, na montiranim sudskim postupcima, stradali mnogi nevini rodoljubi. Gospoña Nedeljković mi je nagovestila buduću sudbinu ako ne budem imao dovoljno sluha“. Potpredsednik Vlade Srbije, Čedomir Jovanović rekao je na sednici Odbora za pravosuñe i bezbednost Skupštine Srbije da su dosijei pojedinih čelnika DOS, i dokumenta o istrazi o ubistvu novinara Slavka Ćuruvije predati Ljiljani Nedeljković, dok je bila šef Kabineta predsednika SRJ. Jula 2002, na početku rada Komisije Narodne skupštine Srbije, koja je formirana da rasvetli informaciju o naredbi iz kabineta predsednika SRJ, Koštunice, vojnim organima da upadnu u prostorije Vlade Srbije, Ljiljana Nedeljković je obavestila Komisiju da se neće odazvati pozivu i da neće dati iskaz. Kao razloge je navela: ”Prvi je nelegitimnost republičke Skupštine koja ne odražava izbornu volju grañana Srbije, drugi razlog je da se vaša Anketna komisija bavi stvarima iz nadležnosti saveznih, a ne republičkih organa, i treće je da sam već u predistražnom postupku dala izjavu policiji povodom tvrdnji četvorice penzionisanih generala pa ne bih htela da učinim ništa što bi poremetilo tok tog postupka“. Aprila 2007. Vladimir Beba Popović analizirao je u magazinu “Status” kako je moguće da se istraga ubistva Momira Gavrilovića, jedna od ključnih tačaka sukoba vladinog Biroa za informisanje i Koštuničinog kabineta: “Zato što su ljudi koji su umešani u ubistvo Gavrilovića sedeli u kabinetu Vojislava Koštunice ili na visokim pozicijama vojne službe bezbednosti i zato što su u tome učestvovali i penzionisani, ali i aktivni pripadnici DB-a. Skoro isti oni koji su kasnije učestvovali i u ubistvu Zorana Đinñića. To su činjenice. Gavra je mnogo znao. Kad su posle 5. oktobra počeli čistke u DB-u i uklanjanje potencijalnih insajdera, a posebno posle ubistva Prike, desne ruke Frenkija Simatovića, Gavra je postao uznemiren, pokušavao je da traži neku zaštitu od nas, ali je znao da je Vlada bila slaba. Ovi su to primetili i rekli: “Gavra mora da nestane”, a to što je sa Koštuničinom ženom, po nalogu Stanišića, spremao puč u policiji i DB-u, bio je samo dodatni razlog. Tako je i bilo. Momir Gavrilović je imao rezervisanu kartu za Beč kad ga je pozvala Ljiljana Nedeljković i zahtevala od njega da otkaže let, jer ga predsednik zove na razgovor. Gavra odlazi kod Koštunice, ovaj ga ne prima, makar su tako oni rekli, ali sa njim obavljaju razgovor Ljiljana Nedeljković, Grada Nalić i Rade Bulatović. Posle tog sastanka, njega na stepeništu sreće kolega kome se nesretni Gavra hvali kako je bio kod Voje i još mu kaže: “Vraćam se nazad na najviše mesto”!” Otkud vama ti detalji? Kako znate sadržaj razgovora Ljiljane Nedeljković i Gavrilovića? “Postoje izjave Gavrilovićeve supruge i još dva njegova prijatelja da je na insistiranje Ljilje Nedeljković odložio put u Beč i taj dan je ubijen. Kakav tu još dokaz treba? Ja nisam rekao da ga je ubio Koštunica ili da je pucala Ljilja Nedeljković. Ne! Ali je jasno da je najmanje jedan čovek iz Koštuničinog kabineta znao da će se Gavriloviću desiti to što mu se desilo. I da je naterao ili ubedio Ljiljanu Nedeljković da Gavru pozove baš taj dan i nagovori ga da odustane od puta. Onaj predsednika, saradnici Koštunice predočili su Gavriloviću i šemu kadrovske rekonstrukcije republičke policije”, tvrdi list. "Nedeljni telegraf" piše da se kabinet predsednika SRJ "uglavnom bavi načinima da se preuzme republička vlast", a "finale gledamo ovih dana". U Koštuničinoj "kabinetskoj kuhinji" skuvana je ideja da Radomir Marković postane direktor Instituta za bezbednost, uz predsednikovog savetnika Gradimira Nalića, kao ministra policije. To se izjalovilo kada se bivši prvi čovek Službe našao u zatvoru”, piše list i navodi da su "šef Koštuničinog kabineta Ljiljana Nedeljković i Gradimir Nalić, koji ne može da podnese što nije postao ministar policije, učestvovali u kreiranju lažnih informacija". Oni stoje i iza udara na republičku vladu. Interesantno je da Koštunica nije znao da je u javnost puštena informacija o poseti Gavrilovića njegovom kabinetu. Ljiljana Nedeljković ga je posle žestoke reakcije republičke vlade lično zvala da se vrati sa odmora iz Belanovice i obrati javnosti. Nisu očekivali takvu reakciju”, rekao je funkcioner srpske vlade.



ko je Nedeljkovićevu naterao da Gavru zove, taj je znao da će biti ubijen. Dodatno me u ovom uverenju drži i činjenica da su svi lagali oko prirode tih susreta i krili da su sa Gavrom radili na pripremi puča. Posebna priča su mediji koji su listom stali uz Koštunicu i njegove i osuli drvlje i kamenje po Zoranu i Vladi Srbije, od državne televizije, preko “Blica”, do Slaviše Lekića koji u “Reporteru” pušta svog prijatelja Aleksandra Tijanića da se, kao, brine: “Ko to ubija po Srbiji?”.” Nezadovoljstvo političkim uticajem kruga oko Koštunice izneo je javno jedino njegov, do tada medijski savetnik, koji nije član DSS, Aleksandar Tijanić, za nedeljnik Identitet: “Nije tajna da sam nezadovoljan srazmerom podrške Srba Koštunici i kolicinom njegovog uticaja na srpske političke prilike. Takode, nije tajna da oko njega postoje osobe koje su veoma zadovoljne baš ovakvim rezultatom… Znalo se ko je najmoćniji, ko je odmah do njega, ko odlučuje, a ko presuñuje”. Sin Ljiljane Nedeljković, Ratomir Milikić (29) koji je 2008. godine iz skupštinske blagajne naplatio 5,5 miliona i napravio telefonski račun od 800.000 dinara, jedini je Srbin koji je vojsku služio u inostranstvu. Od septembra 2007. do marta 2008. bio je na “redovnom odsluženju vojnog roka” i angažovan na ugovoru o delu u Skupštini Srbije, kao konsultant parlamentarne delegacije pri Savetu Evrope. Na osnovu uvida u skupštinsku dokumentaciju, Press je utvrdio da je Milikić kao redovni vojnik proveo 45 dana u inostranstvu i sa skupštinske blagajne u tom periodu podigao više od 1,5 miliona dinara. Njegova putovanja obezbedio je šef naše delegacije Miloš Aligrudić, šef poslaničkog kluba DSS, koji je opstanak vladajuće koalicije uslovio zahtevima da Milikić obavezno putuje sa delegacijom. ZORAN JANJUŠEVIĆ je 1992. godine bio običan operativac (ili vozač) u Službi državne bezbednosti u Srpskom Sarajevu. Kako je Zoran Janjušević iz Republike Srpske došao za savetnika za bezbednost u kabinetu Zorana Đinñića? Postoji li uopšte njegova biografija? Njegova uloga kod pokojnog premijera, samo osam godina kasnije, se ne uklapa. Bio je umešan u razne mahinacije u vezi sa prodajom ili upropaštavanjem mnogih firmi po Srbiji. On sam, svedočeći na suñenju za atentat na Zorana Đinñića, pokušao je to da objasni i ispalo je da je tu došao sticajem okolnosti. Da li se savetnik za bezbednost premijera jedne države postaje slučajno? Kasnije, Janjušević se sasvim lepo snašao i u Sloveniji. Zakon o osnovama ureñenja službi bezbednosti ne uvodi profesionalni nador nad radom tajnih službi, a poslanici priznaju da BIA proverava njih, umesto obrnuto. Po zakonu, službe su podreñene i odgovorne izabranim vlastima Srbije, a skupštinski odbor nadzire, izmeñu ostalog, i usklañenost rada službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti i strategijom odbrane, koje strategije Srbija trenutno nema ni jednu, ni drugu. Odbor bi po zakonu trebalo da nadzire i zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka, ali to dosad nikada nije uradio. Predviñeno je da je direktor službe dužan da se odazove pozivu za sednicu Odbora, a ako je sprečen, dužan je da pošalje svog zamenika. Šef BIA, Saša Vukadinović, već po ustoličenju, nije se pojavio na sednici Odbora posle hapšenja Radovana Karadžića, a nije poslao ni svog izaslanika. Šef BIA Rade Bulatović izlazio je pred odbor godišnje, a šefovi vojnih službi nikad. Ministar odbrane Dragan Šutanovac priznao je da ne može da kaže da su službe bezbednosti pod potpunom kontrolom, „jer nemamo mehanizme kao što je generalni inspektorat“. Član Odbora za bezbednost Aleksandar Čotrić otkrio je da mu je rečeno da BIA nikada neće prihvatiti temeljno reorganizovanje, jer niko ne želi da ostane bez posla. Srbija bi, smatra on, trebalo da ima generalnog inspektora tajnih službi, ali samo kada bi on imao stvarnu ulogu. Da li i neodgovornost sistema bezbednosti nastaje slučajno?

SRPSKI POSLOVNI KLUB PRIVREDNIK U ovom udruženju grañana članarina je 100.000 evra godišnje i 10.000 evra mesečno. Zanimljivo bi bilo znati da li članovi plaćaju članarine iz sopstvenih džepova ili ih vode kao troškove poslovanja. Takoñe bi bilo zanimljivo osvetliti logiku zbog koje bi, pored smanjenja poreske osnove, neko skupo plaćao članstvo u organizaciji koja bi alternativnim putevima trebalo da štiti interese ljudi koji su institucionalno obezbeñeni kroz komorsko udruženje.



Na skupštini "Privrednik"-a za predsednika je ponovo izabran Danko Đunić ("Eki investments"), a u dvogodišnjem mandatu izvršne odluke donosiće i Izvršni odbor: Miodrag Babić ("Hemofarm"), Zoran Drakulić ("Ist point"), Miroslav Mišković ("Delta"), Zoran Obradović ("Petrobart"), Toplica Spasojević ("ITM") i Dragoljub Vukadinović ("Metalac"). U Nadzorni odbor reizabrani su: Vladimir Čupić (Hipo Alpe grup), Mića Mićić ("Jedinstvo") i Nenad Šarenac ("Hajneken"). ČLANOVI MIROLJUB ALEKSIĆ, predsednik “ALCO GROUP” doo Roñen je 26.03.1957. u Vranju. Diplomirani je inženjer. Prvo zaposlenje Miroljuba Aleksića je u Poljoprivredno-industrijskom kombinatu Beograd (PKB). Od 1994. do 1998. godine radio je u PKB banci. U vreme Ante Markovića, kada je socijalistički sistem počeo da se menja u kapitalistički, Aleksić osniva i svoju „ALCO - Aleksić Company“. Prvi poslovi preduzeća bili su vezani za otkup ruskih potraživanja, klirinških dolara i eskont menica na teritoriji bivše Jugoslavije, rad sa komercijalnim i blagajničkim zapisima, i zajmom Republike Srbije. Prve četiri godine poslovanja firme, do hiperinflacije 1994. godine, dominirali su finansijski poslovi i investicije u vlastite poslovne prostore. 1995. godine Aleksić osniva „Alco banku“, a 1998. na javnoj licitaciji kupuje preduzeće „Pionir“ u stečaju. Slede godine investiranja u „Pionir“, a zatim i u hotele. Posle prodaje „Alco banke“ belgijskoj KBC banci, „Alco Group“ danas ima četiri segmeta: a) proizvodni, koji čine 3 fabrike ‘Pionir’-a, ‘Amasis’ iz Beograda, ‘Hissar’ iz Prokuplja, ‘Tipoplastika’ iz Gornjeg Milanovca, ‘Intersilver’ iz Zemuna i ‘Koštana’ i FOS iz Vranja; b) trgovinski, koga čine Cobex iz Beograda i ‘Autopromet’ iz Niša; c) grañevinarski, koji obuhvata ‘Naš Stan’ iz Beograda i ‘Alco’ kao vlasnika nekretnina; i d) hoteli: ‘Izvor’ (Aranñelovac), ‘Sloboda’ (Šabac), ‘Tornik’ (Zlatibor) (svi ‘velnes’), ‘Master hotel’ u Novom Sadu, a u planu je još hotela, uključujući i na Adi ciganliji. 1977. godine sagrañen je u centru Šapca hotel „Sloboda”, površine 9.000 kvadrata, sa 100 soba i 5 restorana. Avgusta 2003. godine prodat je za 25 miliona dinara, uz obavezu novog vlasnika da u roku od 12 meseci investira još 45 miliona dinara. Drugi potencijalni kupci eliminisani su pod čudnim okolnostima pre aukcijske prodaje, i na aukciji je učestvovalo samo preduzeće „Amazis”, a njegov vlasnik Aleksić i direktor Denić predstavljali su dva kupca samo formalno. Najveći ugostiteljski objekat u šabačkom kraju prodat je po ceni višestruko nižoj od realne, a kupac nije ispunio preuzete investicione obaveze. Procenjena vrednost 70% društvenog kapitala hotela od strane Agencije za privatizaciju iznosila je 1.554.374 evra, a Aleksić ga je kupio za 383.670 evra. U tom trenutku bilo je 158 manjinskih akcionara, radnika i penzionera na koje je država prenela bez naknade preostalih 10.965 akcija. Procena kapitala nije izvršena realno, već po knjigovodstvenim vrednostima. Hotel je prodat po 9,67 puta nižoj ceni od tržišne, čime su mali akcionari oštećeni za preko 1.700.000 evra. Manjinski akcionari hotela „Sloboda” uputili su Odboru za privatizaciju Skupštine Srbije, premijeru Vojislavu Koštunici, predsedniku Borisu Tadiću, Ministarstvu za privredu i Agenciji za privatizaciju, zahtev za novu procenu kapitala, reviziju privatizacije i raskid ugovora sa firmom Miroljuba Aleksića, „Amazis”. MIROSLAV ATELJEVIĆ, predsednik ACMER-M doo Najveći akcionar Neoplante, sa 48,11% kapitala, je firma Neoplanta zajedno, u kojoj 78,1% kapitala ima beogradska firma Acmer M, a 21,9% udruženi mali akcionari Neoplante. U Neoplanti, društveni kapital ima 16,24%, Akcijski fond ima 16,03%, a Fond PIO oko 10%, manjinski akcionari imaju 7,51%, a firma Neoatal 2,13% akcija, pisalo je na sajtu Centralnog registra hartija od vrednosti. ACMER-M ima 424.255 akcija Neoplante kao suvlasnički udeo u Neoplanti Zajedno doo, iz praktičkih razloga - da bi nejavno kontrolisali 166.885 akcija malih akcionara u Neoplanti Zajedno. Tako su stvorili privid većine u skupštini. ACMER-M će u pogodnom trenutku istupiti iz te “zajednice” ali tek kada uspe da doñe do što većeg dela od preostalih akcija ili kada na drugi način doñu do većinskog paketa. U Neoplanti Zajedno, ACMER-M ne mora ništa da “progurava”. Svoju većinu ACMER-M postiže na tri načina: a) mali akcionari naivno su potpisali blanko saglasnost za odluke rukovodstva; b) ostalim malim akcionarima koji nisu udružili svoje akcije, podmetnuto je da direktorici NEO-NELLE potpišu ovlašćenje da ih zastupa na Skupštini, a da im niko nije rekao ko je dotična, što je prevara i sukob interesa, pošto im se interesi ne podudaraju (jedni bi da što skuplje prodaju a drugi bi da što jeftinije kupe); c) iz neobjašnjivih razloga, 16%



akcija koje se vode kao društveno vlasništvo nema predstavnika na skupštini pa “većinu” praktično čini samo 42% glasova. ACMER-M tako obezbeñuje prolaz svojih odluka, a kada se pojavi državni paket biće jasno da li su stvarno zainteresovani za kupovinu. Ljudi iz uprave FK Partizan pretvorili su klupsku kasu u privatnu kasu Žarka Zečevića, Nenada Bjekovića, Ivana Ćurkovića i njihovih pomagača. Klub dovodi anonimna pojačanja, koja malo ili ništa ne koštaju, a “bez obeštećenja” pušta najtalentovanije fudbalere. U prvom timu igraju samo igrači koji imaju ugovore sa menadžerom Mikijem Stevićem, Bjekovićevim zetom. Deca funkcionera Partizana školuju se na prestižnim evropskim koledžima, a funkcioneri Partizana voze se blindiranim vozilima i imaju po desetinu ljudi u obezbeñenju. U Partizan su 1980.-tih došli skromnog finansijskog stanja, a danas poseduju velika privatna bogatstva. Kako su sve to zaradili? Malverzacije sa transferima, otvaranje sumnjivih kompanija, fonto, bingo, hot-lajn, auto škole, rent a car, grañevinska preduzeća, ruleti, poker aparati ..... sve su to delovi sistema Partizana. Umesto navijača, na južnoj tribini stadiona su prostorije agencije za pružanje seksi usluga preko telefona. U ostvarivanju ideje upropasti pa kupi jeftino, upravi Partizana očigledno pomažu neki državni funkcioneri i poslovni ljudi, ne samo sportski funkcioneri koji imaju svoj deo dobiti, već i mediji, neki suptilnije, a neki otvoreno kao dnevni list Sport ili televizija SOS. Sa predlogom Zakona o privatizaciji sportskih društava, naši tajkuni postavili su na tablu svoje pione. Da li su pioni Zečević i Bjeković, ili su to Nenad Popović, Dragan Vignjević direktor JP Elektromreže Srbije, Nebojša Vujović, savetnik u Hemofarmu, Dragoljub Vukadinović, predsednik Holdinga Metalac, Draginja Radonjić, direktor M&V investments, Miroslav Ateljević vlasnik AcmerM, Obrad Sikimić, direktor Diners Club International, Dušan Stupar, generalni direktor Univerzal Holdinga, Bojan Radovanović pomoćnik direktora Dipos, Ratko Zatezalo, direktor Petrobart-Avia, ministar Rasim Ljajić, Manojlo Vukotić direktor “Novosti”, Radmila Babić, finansijski direktor Minel trafo, Dušan Pavlović, predsednik UO Centra za puteve Vojvodine, koji deluju kao lovci. Ko je kralj u ovoj igri tajkuna iz senke videće se kad Partizan dobije vlasnika. MIODRAG BABIĆ, predsednik HEMOFARM KONCERN ad Roñen je 29. aprila 1951. u Zrenjaninu. Koreni Miodraga Babića vuku poreklo iz sela Dobrun, kod Višegrada. Rano detinjstvo je proveo u selu Laudanovac, kod Vršca, gde je završio prve razrede osnovne škole. Školovanje je nastavio u Vršcu, pa u Pančevu gde je završio srednju hemijsku školu. Bio je prvi na takmičenju srednjih školi u hemiji u Jugoslaviji.U Beogradu je završio Tehnološki fakultet, odsek Organska hemija, 1974. Prvi je u generaciji završio fakultet, sa 23 godine. Na čelo pogona „Inex-Hemofarm“ dolazi 1982. godine, u 31. godini života. „Hemofarm“ je bio prvi u procesu privatizacije, još 1989. godine. U prvoj fazi otkupljen je državni paket akcija, u drugoj fazi izvršen je otkup akcija od malih akcionara na berzi(?), a kada je ukrupnjeno vlasništvo, u trećoj fazi našao se strateški partner za preuzimanje. U slučaju dokapitalizacije i privatizacije Ekonomija AD iz Bele Crkve bilo je ozbiljnih zloupotreba koje su imale za posledicu milionsku štetu države i malih akcionara, Za ceo slučaj 2006. godine zainteresovale su se poreske vlasti u Italiji zato što je dokapitalizaciju uradilo preduzeće u vlasnistvu italijanskih grañana Marka i Alberta Vakija, koji posluju u Srbiji. Ovaj poslovni aranžman bio je povod da se pokrenu predistražne radnje poreskih organa Italije, jer se radi o milionskoj finasijskoj transakciji. Miodrag Babić je jedan od ljudi iz konzorcijuma, čiji su kontakti doveli do poslovne saradnje sa italijanskim partnerom. 17. januara 2006. uhapšen je bliski saradnik Borisa Tadića i direktor konsultantske firme Božidara Đelića - Branislav Anñelić. Oktobra 2000. sa kalašnjikovim je “oslobañao” preduzeća, Tadić ga je vodao po svetu, kao “privrednika”, a on i Đelić jadili su Srbiju. Dolijao je bivši agent udbe pri ministarstvu spoljnih poslova i pitanje je nije valjda da Tadić nije znao da mu je saradnik, Anñelić, korumpiran? Epidemija neobaveštenosti prenosi se od Slobe na Koštunicu i Tadića. Za iznošenje para, fakturama za ‘marketinske usluge’, terete se samo Karići. Ovaj metod izmislio je Miodrag Babić: Hemofarm Vršac - Hemopharm GmbH, a onda i Hemopharm USA, u kome je Nebojša Vujović. Nisu SID-ovci, poput Anñelića, jadili samo Mobtel. U pljački Hemofarma, pored Babića, učestvuje udbaš iz SID, JUL-ovac, kum Radeta Bulatovića, Nebojša Vujović. Od 2003. pare se iznose u SAD tako što Babić zaključuje ugovore sa Nebojšom Vujovićem. Transfer novca vrši se



iz GmbH ka DC, tako što GmbH kupuje sirovine kao ‘predstavnik’ Vršca. Vrednost sirovina je daleko manja od iznosa koji se plaća iz Srbije. Ključne ličnosti su Babić, Nikola Stanković i Nebojša Vujović, a Mlañan Dinkić zna za ovo. Glavni titular TV “Avala” je Danko Đunić, nekad Miloševićev potpredsednik Vlade SR Jugoslavije, a sada, preko svojih konsultantskih kuća, grobar srpske privrede. Njegov Ekonomski institut je nosilac konzorcijuma osnivača ove televizijske kuće. Tu je i “Hemofarm” čiji je direktor Miodrag Babić. Babić i Đunić deluju kao braća blizanci, pa je Đunić bio predsednik Upravnog odbora “Hemofarma”, a njegov “Dilojt end tuš” je vršio procene vrednosti te firme. Isti par smenjuje se na mestu predsednika Srpskog poslovnog kluba “Privrednik”. Babićev eksponent, Nebojša Vujović, nekad pomoćnik saveznog ministra inostranih poslova Živadina Jovanovića, sad je šef ispostave “Hemofarma” u Americi. Ne čudi da je Srñan Đurić sa mesta baš Koštuničinog savetnika prešao za direktora TV Avala. MILIJA BABOVIĆ, vlasnik FASHION CO doo Milija Babović je od butika “Atila” u garaži porodične kuće u Beranama došao do suvlasništva u “Verano grupi” (zastupnik “Pežo”, “Riplej”, “Levis”, “Bata”, “Soni”, “Gorenje”, “Armal”, “Gudjir” guma, VIP rentakar, benzinske pumpe “Ciklon”, i 67% akcija “Banjalučke banke”). U istoriji srpskog kriminala najveći otkup za otmicu plaćen je za Miliju Babovića. Zemunskom klanu je preko Milorada Lukovića Legije isplaćeno deset miliona evra. Te pare predali su Legiji lično Žarko Zečević, generalni sekretar FK Partizan, i izvesni Danko Mlañenović, utvrdili su UBPOK i Specijalno tužilaštvo. Milorad Ulemek tipovao je otmicu Milije Babovića i Vuka Bajruševića, i od oba otkupa uzeo je polovinu novca, potvrdio je svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi na suñenju pripadnicima zemunskog klana. “04. avgust 2007. Let iz Beograda u Glazgov, pred meč... Jedan do drugog sjedimo Darko Pančev i ja. Ispred nas glavni sponzor “Zvezde”... Milija Babović…” “Predsednika Jelića i slavodibitnika Marića dočekali su vodeći ljudi OFK Beograda: Moma Minić, Milija Babović, Dragoljub Lekić...” “Novi predsednik Partizana biće Milija Babović... Njegov jedini uslov je da Nenad Bjeković napusti kancelariju sportskog direktora u kojoj i dalje sedi, iako je još u junu podneo ostavku... Babović je odustao u korist Karadžića.” Slobodan Vuksanović je bio prijatelj Dragana Maleševića Tapija. 1999. godine, on i Dragan Kopčalić primljeni su u masonsku ložu “Pobratim”, sa zadatkom da preuzmu Demokratsku stranku. Procenili su da je svojim ponašanjem tokom rata Zoran Đinñić kompromitovan. “Masonska loža” pristupila je pripremama da se preuzme položaj predsednika i Slobodan Vuksanović je pripreman za to. U “masonskoj” loži, postao je prvi nadzornik, što je treća funkcija, odmah posle glumca Mikija Manojlovića, koji je šef jedne od loža u sistemu Dragana Maleševića Tapija. Jednu od sekretarskih funkcija obavljao je Dušan Zabunović koji je 5. oktobra zauzeo Saveznu upravu carina, a zatim podmetuno eksploziv u poslastičarnicu kod železničke stanice, čiji vlasnik nije hteo da mu je proda. “Masoni” i Oleg Golubović uložili su u akciju dovoñenja Slobodana Vuksnovića na čelo DS pola miliona dolara. Uspeli su da pridobiju većinu u rukovodstvu stranke, ali su zanemarili Gorana Vesića, koji je brojao glasačke listiće. Đinñić je ostao predsednik, i akcija je propala. Funkciju “grani komandera” lože trenutno obavlja Milan Lajhner. Na sahrani je nosio Tapijeve bele rukavice i mačeve, i neku lentu. Vuksanović je dobio zaštitni status, u smislu objavljivanja podataka, od Dragutina Zagorca, kuma Radeta Bulatovića, koji ima funkciju čuvara mača lože i koji je na sahrani nosio Tapijevu sliku. Predsednik je Unije poslodavaca, i bivši šef Gradskog odbora Nove demokratije, koji je najuren zato što je vezan za masonsku ložu Tapija, konkurentsku Mihajlovićevoj. Zagorac je, u odmazdu, organizovao bacanje bombe i paljenje Opštinskog odbora Nove demokratije. Zagorac je bio veoma blizak sa Jovicom Stanišićem, pogotovo kad se Stanišićev sin zabavljao s njegovom ćerkom. Sin Stanišića bio je pilot kod Stanka Subotića Caneta. Kada Cane je prodao avion, Stanišićev sin zaposlio se kod Petra Matića, i vozi njegov avion. Cane je Željku Maksimoviću Maki organizovao prevoz iz Crne



Gore Matićevim avionom, da bi se Maka sklonio na sigurno. Slobodana Vuksanovića u masonskoj loži videli su pevač Vladimir Savčić Čobi, glumac Dragan Nikolić, glumac Dragan Bjelogrlić, Vuk Bojović, direktor zooloskog vrta, novinar Milovan Brkić... Tapi je protivno masonskim pravilima prilikom inicijacije, Vuksanoviću dodelio treći stepen, a posle mesec dana, trideset drugi stepen, što je kod pravih masona nemoguće. Kako do jeseni 2000. godine nisu bili u stanju da sklone Đinñica, Dragan Malešević Tapi, Kole Kostovski i Vukašin Maraš iz Crne Gore odlučili su da Slobodan Vuksanović ide kod Momčila Perišića, sa zadatkom da posle izvesnog vremena preuzme tu stranu. Svojevremeno Perišić je bio veoma blizak Koštunici, a promenio je tabor kada je osetio da mu se ljulja položaj, a i zbog nekih drugih razloga, jer mu je iz Hrvatske bilo obećano ako isposluje da mu se predaju benzinske pumpe “Beopetrol”, koje su nekada nosile Ininu firmu, da će ga osloboditi optužbe za ratne zločine. Posle su pravljene druge kombinacije pa je Perićić izvisio. Na kraju su Dušan Zabunović, Miki Manojlović, Dragan Malešević, Kole Kostovski i Željko Maksimović pristupili formiranju nove stranke čiji je predsednik Slobodan Vuksanović. Cilj je bio da se kriminalnim i “masonskim” podzemljem uvede novi element u već postojeći obračun izmeñu Zorana Đinñića i Vojislava Koštunice. Politički prostor nalaze u Koštuničinom političkom krugu, gde se angažuju novinari za medijsku podršku, poput Milovana Brkića i Milorada Crnjanina, Aleksandra Tijanića i još nekih. Željko Maksimović Maka bio je u kontaktu sa kriminalcem iz Srpskog Sarajeva, Škrbom, koji kad je u Beogradu odlazi u FMP, firmu Nebojše Čovića. Maka je naručio da Škrba izvrši dva ubistva u Republici Srpskoj. U dnevnom je kontaktu sa Bajom Živanićem, zvanim Plavi, sa Čukarice, kriminalcem i vezom pokojnog Arkana, koji je poslovni partner Nebojše Čovića. Baja Plavi pobegao je posle Arkanovog ubistva u u Atinu i u policijskim krugovima kotirao je kao jedan od osumnjičenih za zaveru protiv Arkana. Od arkanovaca se čulo da su Baja Plavi i Andrija Drašković organizatori Arkanove likvidacije, i da imaju spregu sa ljudima iz Državne bezbednosti. Pored Andrije Draškovića, Baja Plavi je jedini preživeli iz afere Arkanovog ubistva koji je na slobodi, a Čovićev je najbolji prijatelj. Pred 5. oktobar Baja Plavi je poslao Maku da čuva Čovića, pogotovo posle otmice Milija Babovića. Tada je došlo do razlaza izmeñu njih, i tada je Baji pripao Veranomotors. Plavi i Babović danas su neprijatelji. Tu leži ključ otmice Milija Babovića, o kojoj Babović ćuti. Baja Plavi sada je vezan za Čovića, a Milija Babović pokušava da nañe druge poluge moći, kao Mlañana Dinkića i Žarka Zečevića. Radomir Živanić, novi vlasnik Verano Motors, za Marfin fond (Laiki banka, u kojoj su završile srpske pare na Kipru) kupio je RK Beograd. MILAN BEKO, LADERNA Roñen je 1961. godine u Herceg-Novom. Završio je Saobraćajni fakultet, smer vazdušni saobraćaj u Beogradu, ali nikada nije radio u struci. Radni vek počeo je u privatnoj marketinškoj agenciji „Spektra“, kao direktor marketinga. Kada je agencija zapala u finansijske teškoće, Beko je otkupio „Spektru“ i otvorio vrata poznatoj agenciji za tržišne komunikacije „Ogilvi end Mejder“. Kad mu je „Spektra“ postala tesna, osnovao je firmu „DiBek“, koja je trgovala proizvodima od drveta, hranom i bila distributer više poznatih farmaceutskih firmi. Kao suvlasnik „DiBek“, Milan Beko, nikada nije bio formalni član neke stranke, ali je dobar prijatelj svih vlastodržaca: Mirjana Marković, Milorad Vučelić, Jovica Stanišić, Slobodan Radulović, Zlatan Peručić, Srñan Nikolić (bivši ministar trgovine koji je zatvorio novobeogradski buvljak da „DiBek“ ne bi imao konkurenciju)... Jedan od najboljih prijatelja mu je Danko Đunić, nekada uticajni potpredsednik savezne vlade. 1997. godine Beko ulazi u republičku vladu i to predstavlja kao patriotski čin. Bio je ministar za svojinsku transformaciju i Miloševićev čovek za osetljive ekonomske transakcije. Italijanski dnevnik „Republika“ pisao je da je on glavni Miloševićev bankar u prodaji „Telekoma“. Beko je tada 683 miliona maraka prebacio u vrećama iz Atine u Beograd. Po prodaji „Telekoma“ Beko odlazi za republičkog ministra bez portfelja. Na tom mestu se ne zadržava dugo, jer dobija zadatak da vodi kragujevačku „Zastavu“. Poslednja Bekova funkcija u Miloševićevoj vlasti je savezni ministar za privredu. Milan Beko je 18. oktobra 2000. vratio poslanički mandat JUL u Veću grañana Savezne skupštine, i oglasio da se povlači iz politike, kojom se navodno nije bavio. Milan Beko ima akcije firmi „Medtrejd Internešenel“ sa Bahama i „Medtrejd Internešenel“ iz Liberije, u čijem su vlasništvu „DiBek“, „Rapid“ i „Dimont“, firme koje su poslovale u Jugoslaviji. Komisija za ispitivanje zloupotreba u privredi najavljivala je da će pleniti imovinu njegove firme „DiBek“, jer nije platio 1,1 milion maraka poreza na ekstraprofit. Ekstraprofiterskoj komisiji Beko



nije bio naročito interesantan, iako je 1997. godine Beko bio srpski pregovarač u prodaji 49% Telekoma italijanskom Stetu i grčkom Oteu. Telekom je prodat za oko 1,3 milijardi maraka. Beko je dao nalog da se novac od prodaje Telekoma uplati u malu grčku banku gde su račune držale srpske of šor firme. Dalje kretanje tih sredstava bi je za istražitelje Haškog tribunala jedan od ključnih dokaza da država upravlja sa 8 of šor kompanija jer je novac od prodaje Telekoma završio na tim računima. Premijer Zoran Đinñić naložio je da se sasluša Beko u vezi sa prodajom Telekoma, najavljivana je i naplata ekstraprofita od Beka, odnosno njegove firme DiBek, ali nije se desilo ništa od toga. “Pričalo da je on bio jedan od bitnih učesnika operacije „Telekom“, ali taj slučaj obrañuje MUP Srbije”, rekao je sekretar ove Komisije, Slobodan Lalović. Komisija je u slučaju privatizacije firme „Rapid“ utvrdila da „Medtrejd Internešenl“ i „Dibek“ nisu unele pare. “Pronašli smo da je vlasništvo tih firmi 37%, a ne više od 50%, odnosno da nisu vlasnici Rapida. Većinsko vlasništvo je verovatno priznato zato što je Beko stajao iza posla”, objasnio je Lalović. Sredinom decembra FPP Balkan limitid, iza kog stoji Milan Beko, saopštio je da ima oko 57% akcija Knjaz Miloš. Mesec dana kasnije pojavljuje se kao suinvestitor firma Salford i najavljuje da neće biti konkurent većinskom vlasniku. Iza FPP i Salford stoje isti ljudi, a Milan Beko je bio konsultant i Salford koja predstavlja investicioni fond sa Gibraltara, koji se pojavio u privatizaciji mlekara u regionu. U februaru, FPP je prepustio upravljanje fabrikom Knjaz Miloš Salfordu, koji ima oko 38% vlasništva. Zanimljivo je da je sekretarka Komisije za hartije od vrednosti koja prvo nije kaznila FPP, a zatim jeste kaznila konkurenta, Olivera Savović, ranije radila kao jedan od direktora u firmi Dibek, Milana Beka. Beko je 2005. preko investicionog fonda Worldfin povezanog s FPP Balkan limitid privatizovao Luku Beograd. Mali akcionari tog preduzeća dokazuju da su oštećeni jer je privatizacija izvršena po višestruko nižoj ceni. Ekskluzivno zemljište u centru Beograda završilo je kod novog vlasnika iako nije bilo predmet prodaje. Dok se čak i o Miškoviću, iako izbegava javnost, mnogo toga zna, o Milanu Beku nema mnogo informacija, pa su mediji u nedostatku pravih informacija, prinuñeni da se služe opisom “senka”. Postao je poznat devedesetih kada je ušao u Vladu Mirka Marjanovića, zadužen za privatizaciju. Pod njegovom vlašću obavljena je prodaja dela “Telekoma”, što je u budžet Srbije unelo 1,5 milijardi maraka. Sa ministrom za ekonomske odnose sa inostranstvom, Dankom Đunićem, smatran je za neku vrstu reformiste u režimu Slobodana Miloševića. Ni on ni Đunić, kao ni Mišković desetak godina ranije, nisu dugo ostali u Vladi. Krajem devedesetih, kao predsednik UO “Zastave”, nije uspeo da pronañe strateškog partnera. Na izborima 2000. kandidovao se za poslanika na listi JUL-a, ali je po objavljivanju rezultata vratio mandat. Od tada povezuje se s više privatizacija, ali se ne zna šta on stvarno poseduje. Prilikom kupovine “Knjaza Miloša”, kada je iz igre izbacio Divca (kao i u “Novostima”), bio je zvanično savetnik investicionog fonda FPP Balkan limitid, ali se pričalo da je njegova uloga mnogo značajnija, jer se posle privatizacije često pojavljivao u ovoj fabrici vode. Sličnu ulogu odigrao je i u sukobu “Delte” i “Merkatora”. Najpre je učestvovao na tajnom sastanku kada su premijer Vojislav Koštunica, Slobodan Radulović, Mišković i on dogovorili da “C market” preuzme konzorcijum srpskih biznismena, preko “Primer C”, Slobodana Radulovića. Potom je, sa Miškovićem, preko fondova sa egzotičnih ostrva, pokušao da preuzme “Merkator”, ali nisu uspeli. VLADIMIR ČUPIĆ, predsednik IO HYPO GROUP ALPE ADRIA Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Od 2007. godine predsednik je Izvršnog odbora Hypo Alpe Adria Bank ad Beograd, banke (kćerka firma Hypo Alpe-Adria-Bank International AG iz Austrije), zadužen za upravljanje i razvoj poslovanja sa privredom, poslova upravljanja sredstvima, pravnih poslova, interne revizije, finansijske kontrole i investicionog bankarstva, marketing, i za razvoj kadrova i nadzor rizika poslovanja banke. Bio je direktor Agencije za privatizaciju, savetnik ministra za privredu i privatizaciju u Vladi Republike Srbije, i rukovodilac u Deloitte & Touche, Beograd. Od maja 2003. do decembra 2006. godine bio je član Izvršnog odbora Hypo Alpe-Adria-Bank a.d. Beograd. Član je Predsedništva Saveza Ekonomista Srbije, Poslovnog savetodavnog veća Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, Srpskog Poslovnog Kluba “Privrednik”; Guverner Američke privredne komore u Srbiji, član U O Metalac ad, potpredsednik Smučarskog saveza Beograda i član UO JSD “Partizan”.



Govoreći o akcionarima “Dijamanta”, Vladimir Čupić je rekao da su preduzeća obavezna da Agenciji za privatizaciju, u čijem je sastavu tada bio privremeni centralni registar, dostave ažurirane knjige akcionara. Sve promene u knjizi akcionara, moraju se pravno obrazložiti. I u prethodnom Zakonu o privatizaciji je propisano na koji način se može doći i kako sa može manipulisati akcijama, tvrdio je Čupić, ali nije komentarisao dešavanja u zrenjaninskoj uljari. Mlañan Dinkić, koji u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj upravlja sa šest podresora i isto toliko agencija, to nije dosta, već je i predsednik Skijaškog saveza Srbije. Na funkciju u Izvršnom odboru doveo je svog stranačkog aparatčika Sašu Vitoševića, nekadašnjeg saveznog ministra poljoprivrede. Na čelo Skijaškog saveza došao je sa mesta prvog čoveka beogradskog skijaškog saveza, a uskočio je na mesto ministra za rad Rasima Ljajića, koji se baš zbog previše obaveza povukao sa čela Saveza. U svom prvom obraćanju Dinkić je poručio da mu je želja da Srbija sa Bugarskom organizuje Zimske olimpijske igre 2022. godine. I potpredsednici Saveza poznati su političkoj javnosti. To su bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić i TV voditelj Petar Lazović, koji je blizak Velimiru Iliću. Ostala dva potpredsednika su Sandra Štajner, funkcioner “Telenor”, i ekonomista Nebojša Savić. „Vidim tri potencijalna izvora finansiranja: za osnovno održavanje saveza to je budžet grada i on mora biti veći. Dalje, razmotrićemo mogućnost da javno preduzeće Skijališta Srbije deo prihoda od ski pasa izdvoji za mlade talente..., a treći izvor finansiranja će biti sponzorstva... i ja tu očekujem pomoć od potpredsednika Čupića, direktora Hypo Alpe Adria banke i mislim da sa takvim timom možemo da podignemo budžet Skijaškog saveza Beograda“, rekao je Dinkić. Novembra 2001. godine pomoćnici ministra za privatizaciju Goran Petrović i Vladimir Čupić potvrdili su da će se RK “Beograd” privatizovati po posebnom programu i da nema govora o stečaju, u kome je najveći poverilac bila Beobanka. Ali 4. januara 2002, samovoljom guvernera NBJ, Dinkića, likvidirane su 4 velike srpske banke, meñu kojima i “Beobanka”. Ljude iz uticajne MKG iznenadila je uloga beogradske filijale svetske revizorske kuće Deloitte Touche. Privatizaciju Srbije vode ljudi koji su bili zaposleni u ovoj firmi. Iz Deloitte Touche u srpsku vladu došli su Aleksandar Vlahović (ministar privatizacije), Gordana Matković (ministar za socijalna pitanja), Slobodan Milosavljević (ministar trgovine), Goran Pitić (ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom), a u Agenciju za privatizaciju došli su bivši službenici ove kuće, direktori Vladimir Ćupić, pa Mirko Cvetković. I Siniša Mali, bivši direktor za tendere, i potonja direktorka Katarina Tončić došli su iz ove revizorske kuće, kao i savetnik u agenciji, Goran Mrña. Iza poslova Deloitte Touche u Srbiji stoji direktor za centralnu Evropu Danko Đunić. U Agenciji za privatizaciju skončala su najbolja srpska preduzeća. Nepodnošljiv pritisak političke oligarhije malo je ko mogao da podnese. Cvetković je od 2003. do 2004. godine kao prvi čovek Agencije za privatizaciju učestvovao u najmanje 88 sumnjivih privatizacija. Jedan od njegovih najvećih grehova je to što je dok je bio na čelu Agencije istovremeno bio izvršni direktor firme CesMekon, koju je Agencija često angažovala, što je sukob interesa. Vladimiru Čupiću, tadašnjem izvršnom direktoru Agencije za privatizaciju nešto krupno otrglo se kontroli. CesMekon je za račun državnog paketa akcija uradio presek imovine AD Graña sa 31.12. 2001. godine. Mirko Cvetković je u to vreme bio izvršni dirketor te konsultantske firme. AD Graña je za samo pola godine prikazala poslovni minus, pa je Bogdan Petrović, odgovorni rukovodilac Agencije za privatizaciju, na zahtev kupaca o sudbini gubitka, poslao nalog direktoru Ćulibrku, koji nije odgovorio Agenciji o visini duga, mada je dokument bio spreman. Početkom devedesetih u Ekonomskom institutu u Beogradu Vlahović je bio asistent Mirku Cvetkoviću za koga je tada smatrao da je “patrijarh konsultantskih poslova” u Srbiji. Nije čudno što ga je ministar Vlahović uzeo za svog zamenika, a kasnije postavio za direktora Agencije za privatizaciju. Niz poslova na početku tranzicije u Srbiji više je obavljao Cvetković. Za pretpostaviti je da Mirko Cvetković nije pokvario odnose sa Vlahovićem i društvom iz Ekonomskog instituta, u koji je Cvetković došao kada se u njega utopio Institut za ekonomiku industrije, a ni kada su napustili državnu službu 2004. godine. Za te institute radili su svi koji su davali softver svim srpskim vladama poslednjih decenija: Đunić, Savić, Cvijetičanin, Bajec, Labus, Pitić.... Reputaciju konsultanta broj jedan, Mirko Cvetković je imao i u konsultantskoj firmi Zvonka Nikezića, CesMekon.



ZORAN DRAKULIĆ, predsednik EAST POINT HOLDINGS Ltd. Zoran Drakulić je roñen u Ljubljani 1953. Njegov otac bio je pukovnik JNA. Od treće godine živi u Beogradu, gde je pohañao osnovnu školu, Zemunsku gimnaziju i diplomirao na Pravnom fakultetu, 1978. godine. Bio je uspešan sportista, državni juniorski prvak u plivanju prsnim stilom, reprezentativac a kasnije i trener plivačke reprezentacije. Karijeru je, odmah po diplomiranju, počeo u državnom spoljnotrgovinskom gigantu Geneksu 1978. Od 1982. do 1989. bio je finansijski direktor Geneksove kompanije u Libanu, “Jugo-Arab”. Zbog rata u Libanu, firma je preseljena na Kipar i bila je jedna od prve tri of-šor kompanije u toj zemlji, odakle je pokrivala Bliski istok. Po povratku sa Kipra, 1989, postavljen je za zamenika direktora Geneks banke, gde je imao intenzivne kontakte sa vodećim bankama i finansijskim institucijama, a bio je uključen u berzanske transakcije robnne i monetarne i trgovinu dugovima na sekundarnim tržištima. VUK HAMOVIĆ nikad nije objasnio poreklo svog kapitala. Bio je finansijski direktor u ‘Energodati’, sa Zoranom Drakulićem je osnovao firmu ‘Jupoint‘, a zatim napustio taj ortakluk. Neki pričaju da je za vladavine Slobodana Miloševića, kad zbog sankcija naše firme nisu mogle da posluju, na privatan račun njegovog oca Radeta Hamovića prebačeno 500 miliona dolara državnih para. Vuk je roñen u Beogradu 1949. godine. Njegov otac bio je načelnik GŠ JNA, i uveo je mladog Hamovića u strukture svih Republika SFRJ. Od 1968. dostudirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Na postdiplomskim studijama specijalizovao je modele verovatnoće i magistrirao je 1974. Odmah se zaposlio u Energoprojektu i nakon 10 godina napredovanja postao je predsednik informatičkog ogranka – Energodate. Za vreme njegovog voñstva Energodata je razvila prvi domaći sistem personalnih računara, TIM 011. Za vreme rada u Energoprojektu puno je putovao širom sveta, stičući iskustva u strukturiranju investicija i finansiranju kompleksnih finansijskih transakcija. Njegovo napuštanje državnog sektora privrede koincidiralo je sa otvaranjem jugoslovenske privrede za privatno preduzetništvo. 1987. osnovao je privatnu kompaniju za inžinjering u oblasti naplate meñunarodnih potraživanja, što se pokazalo kao dobar potez jer je “Milnah” strukturirala profitabilne transakcije koje su rešavale probleme spoljnih dugovanja zemljama i kompanijama, širom sveta. Nakon dve uspešne godine u “Milnah”, napustio je firmu i postao saosnivač “Ist Point Holdings”. U periodu 1989.-1992. Vuk je imao veliki uspeh u trgovini meñunarodnim sekundarnim dugovima i na klirinškom tržištu, kroz prebijanja dugova različitih zemalja bivšeg sovjetskog bloka u transakcijama na zapadnim finansijskim tržištima. U tom periodu Vuk je diskretno bio aktivan i protiv Miloševićeve vlasti u Srbiji, u kom periodu je suosnovao list “Vreme”. Nakon što nije uspeo pokušaj Milana Panića 1992, koji je Hamović podržavao finansijski, Vuk je napustio Beograd, i preselio se u London. Te godine prodao je svoj udeo u Ist Pointu svom partneru, Drakuliću. Vuk je počeo da radi za “GML International”, firmu za investiciono bankarstvo, savetujući centralno i istočnoevropske vlade o dugovima. Kao akcionar i direktor, pod okriljem GML uradio je tokom 1990.-tih više transakcija. U drugoj polovini devedesetih sproveo je nekoliko transakcija dugova u energetskom sektoru. Iz ove ideje razvio se, 2000. godine, EFT, koji je formirao sa partnerima iz sektora energetike i finansija. Vuk Hamović živi u Londonu, a otac je do smrti 2002. godine živeo u Sloveniji. Ist Point Holdings osnovan je juna 1990. na Kipru, a kasnije su otvarane firme i predstavništva po svetu, prvo u Beogradu, pa u Moskvi i dalje se širilo odatle, u 12 zemalja. Ist Point je industrijska i rudarska firma ali se bavi i trgovinom berzanskim robama, obojenim metalima, žitaricama, plemenitim metalima, naftnim prerañevinama, tekstilom itd. U Srbiji, Ist Point je investirao u proizvodne kompanije i mlinove i brodarstvo. Kompanija je razvila dobre odnose sa Svetskom bankom, Evropskom bankom za obnovu i razvoj i vodećim evropskim komercijalnim bankama. Zoran Drakulić je bio uključen u politiku kroz finansiranje DSS, do oktobra 2000. godine. Nekadašnji finansijer Demokratske stranke Srbije, Zoran Drakulić, umeo je da naplati svoju podršku Koštuničinoj partiji. Dok je nakon obaranja Miloševića bio u milosti DOS, kupovao je po Srbiji, za bagatelu, profitabilna preduzeća. Nije ništa gradio, niti otvarao nove fabrike, samo je kupovao ono što je vredno i što donosi laku zaradu. NIKOLA ŠAINOVIĆ, jedno vreme čovek br. 2 u Srbiji, ne samo da je mogao unapred da zna za sukob sa NATO-om, već je, u Račku, imao uticaj na početak. Zato je i pre i sve vreme sankcija



forsirao proizvodnju u RTB i nastavio raniju preradu nuklearnog otpada, da bi obezbedili milijarde dolara “crnih” fondova za kupovinu ljudi iz pojedinih stranaka, otvaranje privatnih banaka na Kipru, u Moskvi, Atini, Solunu, Klagenfurtu, Trstu, Cirihu i Srbiji i otkup preduzeća. Tokom sankcija RTB je proizvodio mnogo bakra, a oktobra 2000. DOS je zatekao skoro uništen RTB i rudarstvo. Što se nuklearnog otpada tiče, da li je slučajno Šainović postao predsednik Savezne komisije za radiološku zaštitu? I po izručenju Hagu, i dalje je zvanično ostao na toj funkciji. Manje problema bilo je sa izručenjem Miloševića nego Šainovića, koje se odužilo preko godinu dana. Naša vlast nije pomišljala da ga uhapsi zbog privrednog kriminala i organizovane inflacije, a srpski ministri davali su garancije Tribunalu da se vrati kući do početka suñenja. Krajem 1988. Jugotehna i Jugometal ponudili su RTB-u 10.000 tona koncentrata bakra, u kome je bilo preko 500 kilograma otrovne žive i direktori RTB odbili su da ga kupe. Firma “Mark Rič” ponudila je kasnije, preko Geneksa, RTB-u taj isti koncentrat. Direktor komercijalnih poslova RTB, Milija Grujičić, odbio je da potpiše nalog, pa je sredinom 1989. ugovor sklopio Ninoslav Cvetanović. Nakon ovog posla firma Mark Rič, do tada pred bankrotom, otvara nove filijale: Vest Point, Rivieru i Glenkor u Njujorku, Ist Point u Londonu, filijale Glenkora u Londonu i Švajcarskoj, filijale Ist Pointa na Kipru i Jugoslaviji, Ju-Point u Beogradu itd. Što se RTB-ovih direktora i ostalih učesnika tiče: - Jova Milošević, generalni direktor, otišao je za predstavnika RTB u Bukurešt; - Ninoslav Cvetanović ga je zamenio (u vreme DOS bio je savetnik generalnog direktora); - Nikola Šainović je meteorskom brzinom napredovao do čoveka br. 2 u Srbiji; - Tomica Raičević je promenio nekoliko funkcija, od privremenog direktora Politike do ministra vera u Vladi Srbije; - Kosta Prstić (kum prof. Kneževića i Šainovića) postao je pomoćnik ministra za energetiku i rudarstvo u Vladi SR Srbije (i ostao do početka 2001); - Mihailo Kilibarda je postao predstavnik RTB-a u firmi Mark Rič u Londonu; - Prof. dr Rade Čolić dobio je mesto šefa predstavništva RTB-a u Londonu; - Zoran Mladenović (u Boru poznat pod nadimkom “Zoki Munña”) postao je direktor marketinga RTB, a kasnije predstavnik RTB u Londonu i Cirihu; - Prof. dr Čeda Knežević je postao prvi DOS-ov predsednik Upravnog odbora RTB. Njegov roñeni brat Raka Knežević (tast bivšeg ministra zdravlja, Obrena Joksimovića), svojevremeno je bio načelnik SUP-a u Boru; - Dr Filimonović iz Zaječara, koji je javno opravdavao kupovinu takvog koncentrata, postao je ministar zdravlja u Vladi SR Srbije; - mr Miroslav Jakovljević, tadašnji direktor Jugoinspekta u Beogradu, zadržao se na toj funkciji. Bivši rektor, prof. dr Rajko Vračar, i bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije, Radmilo Bogdanović, ostvarivali su visoka primanja kao članovi Upravnog odbora Jugoinspekta (bez odluke Skupštine Jugoinspekta). Kada su se zbog toga pobunili neki njihovi radnici iz Bora (članovi Sindikata Nezavisnost) dobili su otkaz. - Geneks su ubrzo napustili Stanoje Barlov (kum prof. Čede Kneževića iz RTB-a), Miloš Perović i Zoran Drakulić i sva trojica su dobili posao u filijalama Mark Rič. Tadašnji generalni direktor Geneksa Miki Savićević (koji je sredinom 80-tih ugovorio izvoz Juga u Ameriku) u vreme DOS-a, kao potpredsednik DHSS, postao je predsednik Upravnog odbora Zastave. Ponovo se obraća starom partneru, Birklinu, iz Amerike, da se obnovi izvoz automobila i da ta firma otkupi Zastavu. Njegov šef partije, Vladan Batić, ministar pravde, nije se pitao kako je Zoran Drakulić za samo deset godina postao jedan od najbogatijih Srba i sponzor nekoliko stranaka u Srbiji i Crnoj Gori (iz tih razloga je savezni ministar zdravlja izvršio samoubistvo u Madridu). - Srbi su prošle decenije kupili rudnike i flotaciju bakra u Kazahastanu (u kojoj radi bivši upravnik borske flotacije). Ta firma dala je ponudu da otkupi ceo RTB, ili bar pogone za preradu bakra. Kao njeni vlasnici, spominju se Bora i Marko Milošević, Šainović, Miki Manzalović (do penzije, predstavnik RTB u Moskvi). Verovatno je Marko slučajno našao utočište baš u Kazahastanu. Ti isti ljudi, Borka Vučić i direktori Jugobanke (meñu kojima i generalni direktor RTB posle oktobarskih promena Bora Stojadinović) odigrali su odlučujuću ulogu u osnivanju Veksim banke u Moskvi, preko koje su u vreme sankcija prošle stotine miliona dolara RTB-ovih para. - Seka Manzalović, supruga Mikija Manzalovića, ima banku na Kipru, koja je u vreme DOS-a vreme dala bankarske garancije Mitilineosu iz Grčke u trgovini sa RTB. Ona je predložila da



otkupi veliki hotel na Borskom jezeru (koji je svojevremeno projektovala). Mitilineos je odjednom “procvetao” i postao većinski vlasnik Trepče. Mitilineos i Glenkor postali su vlasnici rudnika olova i cinka i flotacije u Zajači i Srebrenici i koncentrat šalju u “Zorku” iz Šapca na preradu. Oni zarañuju, a “Zorka” raubuje opremu i truje grad. Osnovana je filijala Drakulićevog Ist Pointa u Beogradu, pod imenom Ju Point. RTB duguje Ju Pointu 26 miliona dolara (do danas se ne zna po kojoj osnovi)?! RTB duguje Glenkoru iz Švajcarske 4.000 tona bakra (oko 6,5 miliona dolara)?! RTB duguje Mitilineosu bakar, srebro i zlato za više od 8 miliona dolara?! Mitilineos, Ist Point i Glenkor pregovarali su da uzmu rudnike bakra RTB pod koncesiju, zakupe bar jednu liniju u Topionici i kupe neke pogone prerade. Debis (lažno predstavljen kao deo koncerna Mercedes-Krajsler), u vreme Milana Beka i Nemanje Kolesara, bio je u završnoj fazi pregovora da zakupi borsku Topionicu i obezbedi preko 100 miliona dolara kredita za novu tehnologiju. Do tada je davao RTB-u koncentrat bakra na preradu, kao “treća ruka”, posle Glenkor i Ist Point. Zoran Drakulić stavlja “šapu” na obojenu metalurgiju, od Đevñelije do Banja Luke. Firma Mark Rič je vlasnik još nekoliko velikih firmi u Americi, Engleskoj, Švajcarskoj, na Kipru, u Makedoniji, Republici Srpskoj i SRJ. Vlasnik firme (Mark Rič) je poznat kao trgovac prljavim koncentratima i oružjem. Sve ovo. samo je deo posledica kupovine koncentrata sa živom u toku 1989. godine. Očigledno nije bila u pitanju samo živa. Deset hiljada tona tog koncentrata vredelo je oko tri miliona dolara. Čak i da su taj koncentrat dobili na poklon od pravih vlasnika i prodali ga nama, tri miliona dolara su male pare da se toliko poslova ostvari, pogotovo u firmi koja je pre toga bila pred bankrotom. Za ostale milijarde dolara niko ih iz Srbije ne proziva. “Srbi su najveći neprijatelji srpskog naroda”. U takve spadaju Milošević, Šainović i najvažniji članovi SPS, JUL i SRS, i svako ko im se pridružio iz DOS. DANKO ĐUNIĆ, predsednik Srpskog poslovnog kluba i Ekonomskog instituta Danko Đunić je roñen 1949. godine u Herceg Novom. Po obrazovanju je doktor ekonomskih nauka. Za vreme Slobodana Miloševića, njegovi prijatelji iz Crne Gore uzeli su u svoje ruke svu imovinu Srbije. Borka Vučić je kontrolisala banke, uz pomoć dr Miodraga Zečevića, Danko Đunić postao je potpredsednik savezne vlade za ekonomske odnose sa inostranstvom, a Milan Beko počeo je rasprodaju srpskih preduzeća. Đunić je za potpredsednka vlade došao iz američke revizorske kuće “Delojt & Tuš”. Revizorska kuća, nakon uvida u poslovanje odreñene firme, pod punom odgovornošću garantuje za uspešnost svojih klijenata. S pečatom “Delojt & Tuš” i potpisom Danka Đunića, četiri najveće srpske banke (‘Beobanka’, “Beogradska banka’, ‘Jugobanka’ i ‘Invest banka’) dobile su potvrde da posluju s velikim kreditnim potencijalom. Na osnovu ovakvih nalaza banke su ulazile u aranžman sa stranim partnerima i davale garancije za kredite našim preduzećima. Kada je došla nova vlast, guverner Dinkić poslao je te 4 banke u stečaj. Đunic nije se uzbudio, nastavio je da se bavi biznisom i postao direktor svoje firme za istočnu Evropu. Kadrovi “Dilojt end Tuša” rasporeñuju se na ključna mesta: Gordana Matković za socijalna pitanja, Aleksandar Vlahović preuzima Ministarstvo za privatizaciju, Goran Pitić resor za ekonomske odnose sa inostranstvom, Vladimir Čupić je direktor Agencije za privatizaciju. U ovoj agenciji zapošljavaju se Siniša Mali i Katarina Tončić, a iz revizorskih kuća “Ces Mekon” i “Citadela” dolaze Mirko Cvetković i Jelena Milenković. Simbolično, u istoj zgradi nalaze se i Ministarstvo za privatizaciju i “Dilojt end Tuš”. Đunić je kao revizor učestvovao u privatizaciji ‘Jugopetrola Kotor’, “Sartida” i “Zastave”. Dankova supruga, Pava Zečević (sestra Žarka Zečevića), vodila je Akcijski fond iz Grčke i uvozila je skupu polovnu opremu. Sa blagonaklonim odnosom vlasti prema visokom kriminalu, Srbija nema izgleda da postane članica zajednice evropskih zemalja. Vlada pokušava da zamaže oči evropskim izaslanicima i narodu, hapšenjem isluženih lopova, ali najveći ostaju pod okriljem države, a pre svih Danko Đunić, grobar srpske privrede, u senci. Način na koji se sprovodi razbojništvo nad Srbijom i njenim grañanima ne može se podvesti pod normalane načine bogaćenja ambicioznih pojedinaca. “Diloit & Tuš” je najstarija revizorska firma na svetu ali partnerstvo sa Đunićem srozava im ugled.



Đunić je svojevremeno otkupio Ekonomski institut u Beogradu i taj potez, kao i način na koji je to urañeno, bio je dugo skrivan. Ekonomski institut je 1991. godine, kao poznata istraživačka kuća, pronašao strateškog partnera u američkoj firmi Diloit & Tuš. Ugovor o partnerstvu za centralnu Evropu potpisan je 1997. godine. Mada je sedište ove kompanije u Pragu, filijala “Diloita” za centralnu Evropu radi pod okriljem “Diloit Tuš Tomacu” koja ima 120.000 zaposlenih i pruža usluge polovini najvećih svetskih firmi u 150 zemalja. Beogradski “Diloit”, koji je crna ovca po profesionalnosti, hara srpskom privredom. Prosek starosti zaposlenih u beogradskom “Diloit” je 32 godine. Đunić je zaključio da će mladi “stručnjaci”, željni brze zarade, bez suvišnih pitanja slediti njegove instrukcije prilikom procena srpskih preduzeća koja idu na tender. Te procene će biti nameštene na višestruko umanjenu vrednost u odnosu na realnu. To je način da se odbiju potencijalni kupci, a Danko svom klijentu prikaže pravo stanje stvari i da se kupovina preduzeća po tako povlašćenoj ceni višestruko isplati, uz proviziju onome ko to sredi. Danko zaradi i od države koja plaća neprofesionalne konsultantske usluge njegovih firmi i od kupaca u čiju korist pakuje izveštaje. Danas se kao generalni direktor beogradskog “Diloita” vodi Miloš Macura, dok je Danko Đunić počasni predsednik. U centrali iz Njujorka nisu mogli da daju odgovor Tabloidu o statusu Danka Đunića, pa su pitanje prosledili u Prag. Iz te filijale, Džems Volton je odgovorio mejlom: “...hteo sam da proverim Dankov status u “Diloitu”, jer neko vreme lično nisam upućen u naše poslove u Srbiji. Danko je zaposlen u “Diloitu” i njegova titula je počasni predsednik. Menadžer naših poslova u Srbiji je Miloš Macura…” Demokratska stranka Srbije svoje kritike usmerila je najviše na korupciju u privatizaciji, koju je sprovodio Aleksandar Vlahović, nekada zaposlen u konsultantskoj firmi “Diloit & Tuš”, koja je imala ključnu ulogu u ovom procesu. Nije jasno zašto Bubalo ništa nije promenio u pristupu privatizaciji. “Diloit” i “Ekonomski institut” i dalje su vrata do vrata sa Ministarstvom privrede. Aleksandar Vlahović i Goran Pitić bili su Đunićevi učenici, a tom timu priključio se Predrag Bubalo. Ministar Bubalo primećen je, kako, u trenerci i sa tamnim naočarima, ulazi u kafić “Ke pasa”, kod Knez Mihajlove ulice i sastaje se s Dankom Đunićem. Ovakvim susretima može se objasniti kako je, na primer, vojni deo Ade ciganlije, gde je Veslački klub “Partizan”, Đunić pripojio sebi. Jedan od slučajeva sukoba interesa Danka Đunića je to što je kao predsednik UO “Hemofarma” radio revizorske usluge toj farmaceutskoj kući. Đunić je prijatelj sa Miodragom Babićem, direktorom “Hemofarma”, sa kojim je osnovao poslovni klub “Privrednik”, koji okuplja diskutabilni krem srpske tranzicione elite, a Babić i Đunić smenjuju se na mestu predsednika Kluba. Kao potpredsednik savezne vlade, Đunić je uspeo da osigura pozicije u svetu, tako što je kritikovao Miloševićevu vladu i odnosio državna dokumenta. Skoro dve decenije, uz pomoć svog šuraka, generalnog sekretara FK “Partizan” Žarka Zečevića, Danko je preko svoje firme “Diloit” pravio lažne revizije za preduzeća, koja je kasnije otkupljivao sa Žarkom i njegovim ljudima. Po dolasku DOS-a na vlast, iz Đunićevog ekonomskog instituta i “Dilot&Tuš” u Ministarstvo za privredu i Agenciju za privatizaciju odlaze njegovi pouzdani ljudi, Aleksandar Vlahović, Mirko Cvetković, Siniša Mali... Ministar Vlahović poverava poslove revizije državnih i javnih preduzeća svojoj bivšoj firmi, a Agencija za privatizaciju prihvata ih bespogovorno i - pola Srbije kupila je ta ista grupa ljudi, takoreći bez uloženog dinara. Kada je Vojislav Koštunica preuzeo vlast, postavio je advokata Branka Pavlovića za direktora Agencije za privatizaciju. Ubrzo, pod pritiskom svog okruženja, koje predvodi šef kabineta, Baranin, Aleksandar Nikitović, smenjuje Pavlovića, koji je postao prepreka da Đunić, sa svojom mafijom, Vukom Hamovićem, Vojinom Lazarevićem, Aleksandrom Nikitovićem, postane vlasnik većine srpskih banaka, kompanija, osiguravajućih društava i sportskih klubova. Zahvaljujući bandi Danka Đunića, uz njegove revizorske nalaze kojima je umanjio vrednost za nekoliko puta, kupljena su mnoga strateška srpska preduzeća, uz proviziju za gospodina Đunića. Đunićeva banda je obezbedila Albancu iz Švajcarske Bedžetu Pacoliju da pokupuje po Srbiji pumpe i značajane kompanije i uvede albanski kapital u Srbiju. Zahvaljujući premijeru Koštunici, koga je jedino zanimalo kako da opstane na vlasti, banda gospodina Đunića uspela je da potpuno izoluje Srbiju. Nema ruskih, nemačkih i drugih investitora. Sve je prodavala i pokupovala Đunićeva ekipa i vratila je Srbiju u srednji vek. Uspela je da je potpuno opljačka, izoluje od uticaja svetskih



kompanija i evropskog tržišta. Danko Đunić je Aleksandru Nikitoviću predao dva miliona evra, navodno, da preda premijeru Koštunici kao Đunićev “znak male pažnje za pružene usluge”. Sa svojim šurakom Žarkom Zečevićem Đunić je sklanjao sve koji su ukazivali na njihova (ne)dela. Grupa srpskih intelektualaca odlučila je da u SAD pokrene postupak protiv američke revizorske kuće “Diloit & Tuš” iz Njujorka, za stotine lažnih revizorskih nalaza svoje filijale u Beogradu. Formalno - pravno pitanje odgovornosti američke kompanije za štetu koju je učinila njena firma iz Beograda moglo bi da se pokrene i pred srpskim sudovima, ali zbog uticaja Đunića i Vojislava Koštunice, postupak bi unapred bio osuñen na propast. Grupa advokata prikuplja ovlašćenja oštećenih da pokrenu nekoliko postupaka u Njujorku, koji bi najstariju revizorsku kuću na svetu naterali da utvrdi odgovornost počasnog predsednika njihove firme u Beogradu, Danka Đunića. DRAGAN ĐURIĆ, generalni direktor ZEKSTRA GRUPA Dragan Đurić je roñen 1954. godine u Derventi, a od svoje treće godine živi u Zemunu. Kao student, 1978. godine, počeo je privatni posao u Staroj Pazovi, preko zanatskih zadruga pošto tada nije bilo drugog načina. Od samog početka svog preduzetništva, Dragan Đurić je stalno napredovao. Uvek se radilo “planski”: u nedostatku prostora, koristio zajedničke prostorije kućnih saveta širom Beograda, uvek bez kredita i sa organizovanom prodajom administraciji. Đurić je vlasnik “Zekstre”, “Nolita”, “Šumadije”, Veterinarskog zavoda... Tokom svog prvog mandata, Milorad Dodik je, kupujući tridesetak procenata državnog kapitala, postao suvlasnik “Agroprom banke“. Ova banka postala je zatim deo “Nove banke“, što znači da je Dodik i njen suvlasnik. Vlada Srpske drži na računima “Nove banke“preko 300 miliona maraka novca sa escrow računa, i tako premijer državne i svoje pare čuva u svojoj banci. Dodik je u to vreme postao suvlasnik i beogradske firme “Zekstra”, zajedno sa Draganom Đurićem. U to vreme, nezakonito je isplatio toj svojoj firmi 350 hiljada maraka, nakon čega je kriminalnim transakcijama navodno pokrio taj dug. “Zekstra” je postala vlasnik robne kuće “Boska“ u centru Banjaluke. Dragan Đurić će biti predsednik FK Partizan bar do 2010. godine. Iako najavljivan kao privremeno rešenje, Đurić je dobio prednost u odnosu na kandidate Miliju Babovića i Radomira Živanića. BRANISLAV GRUJIĆ, predsednik UO PSP-FARMAN Holdings, Moskva Potpredsednik je Upravnog odbora Meñunarodne asocijacije privrednih komora Rusije i Jugoslavije IBA, predsednik Odbora za kreditiranje malih i srednjih preduzeća, predsednik Upravnog odbora kompanije Jugodrvo A.D. Branislav Grujić je Beograñanin. Roñen je 14. jula 1961. godine. Njegov otac je bio diplomirani inženjer i profesor Bogdan Grujić, a majka diplomirani ekonomista Milica Grujić (roñena Dedijer). Osnovnu školu završio je u Nemačkoj, a u Beogradu je maturirao u IV gimnaziji. 1984. godine diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu, smer mehanizacija. Jedan semestar postdiplomskih studija slušao je na Univerzitetu u Karslrueu. U januaru 1985. godine, u 24. godini postao je asistent na Mašinskom fakultetu u Beogradu za predmete Teorijske mehanike, što je za tadašnje prilike predstavljalo meteorski uspeh. Usavršavanje je odmah počelo učešćem na mnogim kongresima o mehanici i mehanizaciji. 1992. godine postao je direktor inženjeringa u Jugodrvu i na tom položaju ostao do 1994. godine. Od tada se, posle prvih preduzetničkih koraka dok je još radio u Jugodrvu, otisnuo u privatni posao. Grujić ističe da ga je tržišno otvaranje Rusije, posle pada Berlinskog zida, podstaklo da, sa nekolicinom istomišljenika, počne stvaranje nove firme. Ona je danas postala značajno ime u svojoj delatnosti. Posle formiranja sopstvene firme, 1994. godine, prva velika transformacija je 1997. godine kada se ujedinjuje sa firmom PSP, čiji je jedan od osnivača i generalni direktor Arkadije Blank. Odluka o ujedinjenju i stvaranju nove firme PSP-FARMAN Corp. pokazala se kao ispravna. Kompanija je ubrzo postala značajan partner mnogim svetskim velikim firmama, a Grujić i Blank postali su dva kopredsednika.



Kada su mali akcionari došli u prostorije “Jugodrva” kako bi dobili razliku novca od akcija koje je Branislav Grujić “prodao na berzi”, zamenik generalnog direktora za finansijska pitanja Ivona Petrović prenela im je njegovu poruku da nemaju pravo na razliku vrednosti akcija. Mali akcionari su u septembru 2003. godine krenuli u akciju. Znali su da je prodaja akcija u prostorijama “Jugodrva” predsedniku Upravnog odbora Grujiću protivzakonita, da tako doñe do akcija mimo berze. Zato je većina malih akcionara potpisala izjave. U jednoj takvoj izjavi piše: “… Obratila sam se Ivoni Petrović, zameniku generalnog direktora za finansijske poslove, koja je bila zadužena za kupovinu akcija... Iznos za prodaju akcija sam dobila u evrima, koje je Ivona Petrović u svojoj kancelariji izvadila iz fioke, a kopiju priznanice koju sam potpisala nije htela da mi da. Znajući da akcije vrede više, pitala sam Ivonu Petović da li će mi isplatiti razliku. Ona se samo nasmejala, a generalni direktor mi je rekao da to može da se desi ako na berzi “pobedi Branislav Grujić.” Mali akcionari pisali su i brokerskoj kući “Stockbroker” koja je pomogla u pranju nezakonito kupljenih akcija od strane Grujića: “S akcijama preduzeća ‘Jugodrvo’ a.d, koje glase na moje ime, trgovano je na aukciji 07. jula 2003. godine u Beogradu, u Sali za trgovanje na Beogradskoj berzi. Umesto mene, nalog za prodaju je dao Branislav Grujić. Pre prenošenja vlasništva kupca u Privremenom registru potrebno je da kupac izmiri sve obaveze po prodajnoj ceni. Obaveštavam Vas da kupac nije izmirio obaveze prema meni kao prodavcu i jedinom zakonitom vlasniku akcija (prema evidenciji u knjizi akcija Privremenog registra)”. Kad brokerska kuća primi dopis registrovanog vlasnika akcije kojim se osporava zakonitost prodaje, praksa je da broker uradi izveštaj i da se razmotri prodaja, kako bi se zaštitili mali akcionari. Brokerska kuća “Stockbroker” bila je svesna da je kupovina putem punomoćja, koju je sproveo predsednik Upravnog odbora, u prostorijama kompanije o čijim se akcijama radi - ilegalna. Brokerska kuća ima odgovornost posrednika da zaštiti male akcionare. “Stockbroker” koja je prodavala akcije za Branislava Grujića, odgovorila je malim akcionarima, koji su pretrpeli štetu: “...Iz vašeg dopisa ne vidimo u kakvu vezu stavljate našu brokersku kuću s privatnim aranžmanom koji ste sklopili s drugim fizičkim licem. Mi smo nalog za prodaju akcija dobili od lica koje je imalo regularno sudski overeno ovlašćenje potpisano s Vaše strane.” Mali akcionari pisali su ponovo brokerskoj kući: “U tom, tako kažete, regularno sudski overenom ovlašćenju potpisanom s naše strane, nigde ne piše da opunomoćenik može prodavati akcije na berzi, a da razliku u vrednosti može stavljati u u svoj džep... Vi niste ukazali na neregularnost prodaje akcija putem ‘punomoćja’, tj. da je protivzakonit...” Zbog ovakvog ponašanja brokerske kuće “Stockbroker”, slučaj su prijavili direktoru i kontrolnom organu Beogradske berze, i Komisiji za hartije od vrednosti... Umesto dogovorenog intervjua o spornoj trgovini akcijama “Jugodrva” s generalnim direktorom Aleksandrom Matijevićem, predstavnik službe za kontakt s javnosću je putem telefona osporio navode, rekavši da su na zlonameran način plasirani podaci iz Bele knjige, i da iza njih iz ličnih interesa stoji prethodni dugogodišnji direktor. Marta 2005. godine, mali akcionari “Jugodrva” obavestili su Komisiju za hartije od vrednosti kako je Branislav Grujić nezakonito otkupio njihove akcije “Jugodrva” i o njegovom nezakonitom delovanju: kršenju njegovih obaveza kao predsednika Upravnog odbora; isplaćivanju minimalne vrednosti u evrima iz ladice zamenika generalnog direktora za finansije; “Grujićevoj kasnijoj prodaji ovih akcija na berzi, prodaji njegovoj ličnoj of-šor kompaniji”, i kako je u svoj džep strpao ekstraprofit koji je zaradio od prodaje ovih akcijama na berzi za mnogo veći iznos od onog koji je isplaćivan malim akcionarima. Komisija za hartije od vrednosti konstatuje da Zakon o privatizaciji nalaže da bi mali akcionari svoje akcije trebalo da prodaju na berzi, i zaobilazeći nezakonitosti, prebacuje loptu Ministarstvu privrede i privatizacije, saopštivši da nije nadležna, bez pozivanja na propis po kojem nemaju nadležnost. Mali akcionari nisu bili iznenañeni, budući da su dva člana Komisije bili osnivači brokerske kuće “Stockbroker” preko koje je Grujić sprovoñeo “nezakonitu trgovinu na berzi”. Ista brokerska kuća odradila je prodaju akcija malih akcionara preko Grujića i potom prebacila novac, ne malim akcionarima, kao što odreñuje zakon, već drugom licu čije ime nije otkrila. Mali akcionari vršili su pritisak na Komisiju i na Beogradu berzu. Za vreme Branislava Grujića, postojali su problemi sa akcijama “Jugodrva” koje je trebalo ispraviti pre nego što su se pojavile na berzi. Firma čijim se akcijama trguje na berzi, mora da ima validan i istinit prospekt informacija. U slučaju “Jugodrva”, informacije u prospektu, prikupljene u vreme kada je Branislav Grujić bio predsednik Upravnog odbora, bile su nepotpune i obmanjujuće? Prospekt nije sadržavao prave informacije o imovini “Jugodrva”. Na primer, “Jugodrvo” nije prijavilo, kako nalaže zakon, da je u toku bila prodaja vredne imovine kako bi se



pokrili gubici. Na zahtev malih akcionara, direktorka Beogradske Berze donela je u dva navrata odluku o skidanju s trgovanja akcija “Jugodrva” i prenela je slučaj Komisiji za hartije od vrednosti. VESELIN JEVROSIMOVIĆ, predsednik COMTRADE GROUP Na sajtu “Zoom info” nema podataka o njegovom obrazovanju ni biografije, kako je uobičajeno za poslovne ljude. Veselin Jevrosimović, roñen 28.01.1965, studirao je menadžment na Univerzitetu na Floridi. Kao student, 1986, počeo je distribuciju prvih personalnih računara i komponenti u zemlje Srednje i Latinske Amerike. Svoju prvu kompaniju osniva 1988. godine u Nemačkoj, a 1998. u Srbiji osniva ComTrade Group. Com Trade Group brzo postaje vodeća IT kompanija na Balkanu i jedan od lidera na tom polju u Jugoistočnoj Evropi. 5. maja 2008, predsednik “Komtrejd grupe”, Veselin Jevrosimović, dobio je povelju počasnog grañanina Bostona kao priznanje za napore da se izgradi i proširi poslovanje u lokalnoj zajednici. Osnivanjem kompanije u Bostonu, “Komtrejd grupa” je na američko tržište donela napredna softverska rešenja i poznavanje najsavremenijih tehnologija za razvoj softvera. Širenje te kompanije obezbediće i nova radna mesta za tamošnje lokalne stručnjake, a u planu je i izgradnja novih poslovnih objekata. Predsednik “Komtrejd grupe” početkom maja boravio je u Bostonu i najavio da će u ovom gradu biti sedište poslovanja kompanije “Spinnaker New Technologies”, članice “Komtrejd grupe”. Jedna od namera ove posete bila je i uspostavljanje partnerske saradnje sa lokalnim kompanijama koje bi mogle da doprinesu razvoju “Komtrejd grupacije” u Americi, i da “Spinnaker New Technologies” poveća prisutnost u američkoj državi Masačusets. “Jevrosimović je (bivši) sportaš, otvoren i vešt u socijalnom kontaktu, ne ostavlja utisak čoveka koji se ugodno osjeća za radnim stolom već u “akciji”, potpuna suprotnost geekovima kakav je Gates. Stekao sam utisak da ga računari vrlo malo privatno zanimaju – radni sto mu je prazan, stonog računara nema, a nekakav minijaturni Toshibin prenosnik izvukao je tek kada mi je poželeo prikazati planove za nekretnine i razvoj djela Beograda u kojem je ComTradeova zgrada, a koji bi trebalo postati novi “waterfront”, uz golem rast cene nekretnina u kvartu.” 5.12.2006. predsednik “Komtrejd grupe” Veselin Jevrosimović izjavio je da je poništeni tender za nabavku 30.000 računara za škole u Srbiji bio neregularan. Ministarstvo nauke i sporta poništilo je tender jer je samo jedan ponuñač ispunio sve uslove konkursa, koji predviña da se ponuda izabere na licitaciji sa najmanje dva ponuñača. Na konkursu su učestvovali konzorcijumi “Komtrejd CT”, “Pakom”, “MP soft”. Jedna ponuda eliminisana je pošto je dostavljena u koverti bez potrebnih naznaka. Predsednik “Komtrejd grupe” tvrdi: “Sama činjenica da su dve firme ispunile uslove, mi i “Pakom”, a da je naš konkurent diskvalifikovan bez objašnjenja, čime je onemogućena licitacija, budi sumnju u regularnost... time bi trebalo da se bave nadležni državni organi”. Na pitanje da li razlog za poništavanje tendera vidi u zajedničkom nastupu “Komtrejd” i hrvatske firme “M San grupa” kaže: “Izuzetno kratki rokovi isporuke naterali su nas da nastupimo u konzorcijumu sa hrvatskom kompanijom “M San grupa”. Ova firma nedavno je dobila veliki tender za 4.000 računara za Vladu Srbije i ne vidim ništa sporno...” U kompaniji “MP soft” tvrde: “Komisija je napravila niz prekršaja u korist “Komtrejd”! Na dan otvaranja ponuda Komisija za javnu nabavku ostavila je tendersku dokumentaciju tri sata bez kontrole. Predsednik Komisije pročitao je iz delovodnika Ministarstva prosvete da je “Komtrejd” ponudu dostavio 13. oktobra, dva meseca pre objavljivanja javnog poziva! Kasnije se u zapisniku pojavljuje drugi datum, zbog čega tri člana komisije nisu potpisala zapisnik. Nas su odbili jer na kovertama ponude nije naznačeno koja je original, a koja kopija! Mi smo bili najznačajniji pretendenti, ušavši u konzorcijum sa ruskom kompanijom “Azbis enterprajzis PLC”, koja ima obrt od 2,5 milijardi dolara godišnje”. U kompaniji “Pakom” kažu da su uslovi za učešće na tenderu bili loše postavljeni. Kompanija “King ICT” iz Zagreba, kojom rukovodi general Damir Krstičević, zajedno sa srpskom firmom “MP soft”, pobedila je polovinom maja na tenderu Vlade Srbije, vrednim 10 miliona dolara. General Krstičević, ratni drug haškog optuženika Ante Gotovine, predsednik je Upravnog odbora “M San grupe”, u čijem sastavu su 4 informatičke kompanije, meñu kojima i “King ICT”. Od 2000. godine, kada je Krstičević počeo da radi u “M San grupi”, ta kompanija sklopila je niz poslova sa Vladom Hrvatske, meñu kojima i opremanje Banskih dvora laptop računarima, i to bez tendera.



ANDREJ JOVANOVIĆ, predsednik MARBO PRODUCT doo Avgusta 2008, „Pepsi“ je kupio kompletno vlasništvo srpskog „Marbo produkt“. Za koliko novca su Amerikanci, odnosno evropsko predstavništvo iz Holandije, kupili našu industriju čipsa, je tajna. Nezvanično se pominje 210 miliona evra. „Pepsi“, osim fabrike u Srbiji, postaje vlasnik i „Marbove“ fabrike u Laktašima u Republici Srpskoj. To je potvrñeno i rešenjem Saveta za konkurenciju Bosne i Hercegovine. Prethodni vlasnici „Marbo“ bile su firme „Pacifik servisis establišment“ i „Starlajn servisis establišment“ iz Lihtenštajna, a raniji direktor Radosav Milanović. U javnosti se kao vlasnik najviše pominjao biznismen Bojan Milanović. Raniji vlasnici, dve firme iz Lihtenštajna, vode se i kao vlasnici polovine kapitala u beogradskom preduzeću „Anbo“, dok po 25% imaju Bojan Milanović i Andrej Jovanović. Bivši direktor „Marbo“, Radosav Milanović je i na čelu preduzeća „Anbo“, koje se nalazi na istoj beogradskoj adresi kao „Marbo“. „Marbo“ ima fabriku u Bačkom Magliću, kod Novog Sada, i počeo je s radom 1995. godine, dok je fabriku u Laktašima izgradio 2000. godine. Kompanija objedinjuje uzgajanje krompira, proizvodnju, distribuciju i dostavu. „Marbo produkt“ izuzetno dobro posluje. U 2007. godini ostvario je profit od milijardu dinara, što je za 50% više nego u 2006. godini. Ukupni prihodi u 2007. godini bili su 4 milijarde dinara (oko 50 miliona evra). Ova industrija čipsa ima preduzeća i distributivne centre u Hrvatskoj, Albaniji, Grčkoj, Makedoniji i Crnoj Gori i zapošljava više od 1.000 ljudi. LJUBIŠA JOVANOVIĆ, predsednik AIK BANKA ad, Niš Roñen je 20. juna 1945. godine. Osnovnu školu završio u Donjoj Trnavi, a srednju ekonomsku i ekonomski fakultet u Nišu. Magistrirao je na ekonomskom fakultetu 1992. godine. Od 1968. do 1970. godine radi kao asistent za meñunarodna tržišta u aleksinačkom “Fradu”. Do 1973. godine bio je direktor u preduzeću “Moravica”. U AIK banku prelazi 1985, i tri godine bio je direktor za investicije, a 1988. godine postaje generalni direktor banke. Od stranih jezika govori nemački. “Politika” i “AIK banka” iz Niša došle su u sukob preko svojih direktora, Hadži Antića i Ljubiše Jovanovića. Antić je negirao sva dugovanja “Politike” ovoj banci i krenuo u žestoku kampanju. U feljtonu koji je danima izlazio “Politika” je optuživala Ljubišu Jovanovića za finansijske malverzacije, i pripisivala mu da traži zelenaške kamate. AIK banka je bila prinuñena da pristupi Beogradskoj bankarskoj grupi, što je Borka Vučić jedva dočekala zbog problema sa likvidnošću. Od tri liste po kojima se banke rangiraju, AIK banka je na dve bila prva, i to dve bitnije. Raiffeisen je prva po visini bilansne aktive ali je AIK prva po ostvarenom profitu i visini kapitala (najvažnija karakteristika banke). Tako, iako ima mali broj ekspozitura, AIK je liči na ozbiljnu banku. “AIK banka nije ničiji, pa ni državni ili politički eksponent, već banka koja na zakonit i uspešan način vodi računa o interesima svojih akcionara. Možda tu leži objašnjenje kontroverzi koje su nas pratile, poput da smo mi zelenaši, te da nismo banka, već investicioni fond”, tvrdi Ljubiša Jovanović. 350 hiljada običnih akcija AIK banke sa pravom glasa, je svega oko 5% ukupnog broja. Niko nije utvrdio kako je došlo do tolikog broja (7 miliona) akcija sa pravom glasa (ne računajući one bez prava glasa), naime ako je vrednost akcije bila 11.000 dinara, ispada da je banka imala kapital preko milijardu evra – što nije. Posle napisa da bi mogao biti doveden u pitanje šesti mandat direktoru niške “AIK banke” Ljubiši Jovanoviću, ukoliko guverner NBJ Mlañan Dinkić ne da saglasnost na njegov izbor, u pismu advokatskoj kancelariji stavlja se do znanja da Ljubiša Jovanović “nikada nije bio ni u kakvom ugovornom ili radnom odnosu sa “BC Bank kredit” i nije mu nikada isplaćivana nikakva naknada”. Po članu 13. izmena i dopuna Zakona o bankama, za direktora banke ne mogu biti imovna lica “koja su bila članovi upravnog odbora, nadzornog odbora ili drugog organa banke kojoj je oduzeta dozvola za rad, ili nad kojom je pokrenut stečajni postupak”. A direktor Jovanović je, prema podacima NBJ, bio predsednik Upravnog odbora “BC Bank kredit” ad, Beograd, koja je u postupku likvidacije. “Nikada nisam bio član UO te banke, a poznato je da se član takvog odbora postaje uz ličnu izjavu, saglasnost, autobiografske podatke, i dokaz da niste krivično gonjeni. Po članu 41. Zakona o bankama ja kao direktor u “AIK banci” nisam mogao biti ozvaničen za člana UO neke druge banke. Mene je neko mogao da imenuje, a da ja to ne znam”, rekao je direktor Jovanović. Preko advokatske kancelarije Đorña Sibinovića iz Beograda, koja zastupa “AIK banku”, list “Glas” je dobio pismo, sa potpisom predsednika “BC Bank kredit” dr Branka



Crnogorca, koji navodi da je vlasnik 82,6% akcija te banke koja je u likvidacionom postupku. On navodi da je ova banka svojevremeno izabrala Ljubišu Jovanovića za člana Upravnog odbora, “u duhu zakona koji je u to vreme važio”, ali “bez njegovog znanja i saglasnosti”. Pošto nije pozivan, niti učestvovao u radu UO, juna 2001, kada nismo bili u likvidacionom postupku, Jovanovića smo razrešili mesta člana UO i o tome obavestili NBJ, naveo je dr Crnogorac. Izveštaj MKG primetio je da su kompanije koje su u vreme Miloševićeve diktature profitirale od neformalnih monopola, povlašćenih kurseva razmene deviza, neplaćanja poreza i carinskih dažbina i drugih privilegija, a zauzvrat finansirale Miloševićev režim, njegove paralelne strukture i bračni par Milošević lično, preživele Miloševićev pad, i promenu vlasti i pretvorile u srpsku oligarhiju koja finansira vodeće političke partije i ima neverovatan uticaj na Vladine odluke. U izveštaju se navode neki od Miloševićevih finansijskih stubova koji su uspeli da zadrže poziciju kod novih vlasti: Delta holding (Milorad Mišković), Karić (Bogoljub Karić), Pink (Željko Mitrović), Zepter (Milan Janković), Kapital Banka (Đorñe Nicović), C-market (Slobodan Radulović), Toza Marković (Dmitar Šegrt), Progres (Mirko Marjanović), Simpo (Dragan Tomić), Komercijalna banka (Ljubomir Mihajlović), Novokabel (Đorñe Širadović), FMP (Nebojša Čović), Krmivoprodukt (Dragoljub Marković), YU POINT (Zoran Drakulić), Dibek (Milan Beko), ABC (Radisav Rodić), Hemofarm (Miodrag Babić), AIK Banka Niš (Ljubiša Jovanović), MK Komerc (Miodrag Kostić). I najpovršnijem posmatraču političkih prilika u Srbiji 1990.-tih jasno je da su nabrojane firme i njihovi vlasnici ekstraprofiteri, ratni profiteri, glavni podupirači, i promoteri Miloševićevog režima. Neki od njih zauzimali su važna mesta u vlasti Miloševićevog režima kao Mirko Marjanović, Dragan Tomić, Milan Beko, Milorad Mišković, Dmitar Šegrt, Nebojša Čović i drugi, a neki u vlasti u senci kao Bogoljub Karić, Ljubomir Mihajlović, Miodrag Kostić, Milan Janković, Željko Mitrović i drugi. Većina nabrojanih zbog bliske saradnje sa Miloševićevim režimom našla se na crnim listama za vize SAD i EU, a nekima su sredstva u SAD i Evropi bila zamrznuta. MIODRAG KOSTIĆ, predsednik MK GROUP Ovaj estradni tajkun, roñen u Nikšiću, je iz doñoške familije u Vojvodinu. Po sticanju diplome na Ekonomskom fakultetu počeo se baviti odžačarskim zanatom. Poslednjih 20 godina, pljačkao je samo po nalogu države, a onda se oteo i državnom kriminalu. Kao predsednik FK “Vojvodina”, piše Tabloid, došao je u dodir sa izvesnim Albancem Ramadanijem koji je, uz menadžerski posao, bio i zastupnik “Nord cuker” za Srednju Evropu. Kada je, na predlog Agencije za borbu protiv prevara i korupcije, EU suspendovala povlašćeni uvoz šećera iz Srbije i Crne Gore, republički ministar trgovine i turizma Slobodan Milosavljević reagovao je da ne postoje dokazi da je “problem oko izvoza šećera povezan sa procesom privatizacije šećerana u Srbiji”, zaboravivši da je većina velikih srpskih šećerana već u privatnim rukama. Miodrag Kostić pokazao se veoma uspešan u privatizaciji. Paradigma tog uspeha je suvlasništvo MK Komerc nad zgradom bivšeg CK SKJ (centar “Ušće”). Ta zgrada trebalo je, prema uslovima tendera za privatizaciju, da bude srušena a na njenom mestu da se sazida nova. Meñutim, ona je samo obnovljena što svedoči i o moći njenog novog vlasnika. U prvom talasu privatizacije, MK Komerc kupio je tri velike vojvoñanske šećerane. Kostić je tvrdio da je u tom poslu MK Komerc na gubitku. Ove šećerane trebalo je prvo staviti u stečaj da bi se pred privatizaciju utvrdili njihovi dugovi. Iznos te dubioze u evrima poklapa se sa sumom na koju se MK Komerc obavezao da će investirati. Dakle, “investicije” će otići će na dubiozu! Socijalni program za zaposlene (Kostić je obećao da nijedan radnik njegovih šećerana neće biti otpušten naredane tri godine) time bi bio finansijski ispražnjen. Milan Prostran, sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije, tvrdi da Kostić kupuje najbolje šećerane u Vojvodini. U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da je Kostić pokazao veliki interes i za šećeranu u Kovinu, koja je već bila prodata na javnom tenderu grčkom vlasniku. Prodaja je propala zbog toga što ovaj nije u predviñenom roku izmirio finansijske obaveze prema prodavcu šećerane, zato što se potencijalni investitor suočio sa činjenicim da je MK komerc kupio mnogo bolje fabrike od kovinske za tri evra. Zašto se MK Komerc upustio u kupovinu fabrika šećera, ako su kako Kostić kaže finansijski uslovi nepovoljni? Suština odgovora bila je tome da je šećer od repe, koji je skuplji od šećera od trske,



dostigao u Evropskoj uniji cenu da je njegov izvoz postao profitabilan, pogotovo nakon ukidanja carinskih barijera EU za pojedine robe proizvedene u Srbiji i Crnoj Gori (SRJ, što je stavilo šećer na prvo mesto izvoznih roba koje se ovde proizvode. Bilo je potrebno da se poštuje uslov EU da izvezena roba mora biti proizvedena u Srbiji i Crnoj Gori. U suprotnom došlo bi do povrede uslova povlastice kojom smo nagrañeni. Neposredno pre Kostićeve priče, podgoričke “Vijesti” objavile su tekst o potrošnji šećera u Crnoj Gori, da je prema podacima Centralne banke Crne Gore ta republika u toku 2002. godine uvezla 28 miliona kilograma šećera. “Vijesti” su dešifrovale ovaj paradoks: carinske dažbine za uvoz šećera u Crnu Goru deset puta su niže nego u Srbiji. Nije teško pretpostaviti da se šećer uvozi i za srpske trgovce, koji imaju toliko šećera da ga izvoze u EU. Ova vest nagovestila je mogući skandal oko povrede klauzule Evropske unije o poreklu robe. Niko od naših zvaničnika nije demantovao navode iz “Vijesti”. Takva pasivnost vodila je Srbiju u ekonomski skandal, koji je obelodanjen izjavom Miroljuba Labusa da će Srbiji i Crnoj Gori verovatno biti uskraćeni preferencijali EU za izvoz šećera jer “postoje ozbiljne indicije” da je “jedna vojvoñanska šećerana uvezla šećer u vrećama, prepakovala ga u kese od kilogram, i onda izvezla. Ima osnovane sumnje da smo neki šećer kupili od EU po povoljnijoj ceni, pa smo ga prepakovali i prodali skuplje”, rekao je Labus. Članovi vlade požurili su da demantuju Labusa. Odmah po njegovoj izjavi javno je saopšteno da se Komisija EU bavi kontrolom izvoza šećera sa zapadnog balkana u zemlje EU. Dragan Veselinov, ministar poljoprivrede, je u Labusovoj izjavi video umešane prste “domaćih krugova koji pokušavaju da povrate izgubljene pozicije na tržištu i nekih političkih partija koje gube tlo pod nogama”. Veselinov je zaboravio, kao što se i Miloševiću redovno dešavalo: kada EU krene u kontrolu izjave se daju tek kada se stekne potpuna slika o istraživanom. Bilo je očigledno da Ema Advin misli na SRJ kada je govorila da neke carine “ne mogu na odgovarajući način da sprovode pravila na kojima je sistem baziran”. Upravo o tome govorio je i Labus: “Pošto nemate saradnju dva carinska sistema, izmeñu Srbije i Crne Gore, i pošto nemate zajedničku carinsku komisiju koja bi ispitala svaku od tih zloupotreba, onda Evropska komisija može veoma ozbiljno da reaguje.” Meñutim, Veselinov će izjaviti da su vesti o zabrani izvoza našeg šećera u EU obične glasine. “Sada je šećer glavni izvozni artikal Srbije... Izvoz iz Srbije nije finansijska pretnja moćnicima u EU, jer tamo proizvodnja šećera zadovoljava potrebe sa oko 14 milion tona, dok Srbija ne izveze više od nekih 120 do 130 hiljada tona godišnje”. Agencija EU za borbu protiv prevare i korupcije ustanovila je upravo ono o čemu je govorio Labus: u Srbiji i Crnoj Gori ne postoji uverljiv sistem kontrole da je šećer koji se izvozi u EU proizveden u domaćim šećeranama. “Šećerna afera” kulminirala je usred vanrednog stanja, kada je “Sablja” sekla kriminalce. Ministar Milovanović priznao je da je iz Srbije izvezeno 180.000 tona šećera, dakle 75% ukupne godišnje proizvodnje. Ovaj podatak pokazuje neslaganje sa podatkom ministra Veselinova o izvezenoj količini - 45%. Postavlja se pitanje kako je moguće da Srbija svoje potrebe za šećerom podmiri sa četvrtinom godišnje proizvodnje. I Hrvatsku je potresla “šećerna afera”. Hrvatska vlada pokazala je da su joj državni interesi iznad privatnih: prevaranti su pohapšeni i sudi im se. Stečajni upravnik “Agroživa” Stevan Moldovan kaže da oko 220 kompanija potražuje 11 milijardi dinara od “Agroživa”. Meñu najvećim poveriocima su “Invej”, “Delta agrar”, “Dunavka”, “Žitomlin”, NLB banka i AIK banka. U takvoj konkurenciji zelenaša, Miodrag Kostić odlučio je da deo duga “Agroživa” prema njegovoj firmi naplati tako što će sa njiva u Vladimirovcima povaditi repu, pa je u ovo sremačko selo poslao mašine i obezbeñenje kako bi mogao da povadi repu. Tomislav Karadžić povlačio je u Fudbalskom savezu Vojvodine poteze s kojima se organizacija nije slagala, ali su bili u interesu njegove stabilnosti. Krajem devedesetih glasovima rukovodstva FSV odlučeno je da se u prvu fudbalsku ligu administrativno progura Sartid iz Smedereva, iza koga je stajao visoki funkcioner SPS Dušan Matković, umesto sportski izborenog plasmana FK Novi Sad. To je bio najveći argument zbog kojeg su ga smenili 2001. godine. Iza te “likvidacije”, stajao je u to vreme predsednik FK Vojvodina Miodrag Kostić. Iz Novog Sada on je povlačio konce na kojima su bili direktor Apatinske pivare Rade Svilar (na toj Skupštini izabran na Toletovo mesto), Koletov kum, voña veterničkog klana Nenad Opačić, bivši direktor Hajduka Rodić MB Radomir Čurović, zatim, posle Svilara izabrani predsednik FSV Zoran Arsić (danas predsednik OFS Subotica), gazda kulskog Hajduka Džomba, pa direktor FK Novi Sad Miodrag Morača… To



društvo se brzo otelo od Koleta koji se zabavio prodajom igrača Vojvodine. Posle godinu dana, predali su Toletu Karadžiću fudbalsku organizaciju Vojvodine. VOJIN LAZAREVIĆ, predsednik UO RUDNAP Detalji u izveštaju UBPOK o dokapitalizaciji pokazuju kako su Vojin Lazarević i Vuk Hamović postali pojedinačno vlasnici najvećeg paketa akcija Nacionalne štedionice pre njene prodaje. Najveći kupci akcija bila su četiri preduzeća iz Beograda, Skvadra, Pima, Principal export-import i Dajners klub. Ta četiri preduzeća imala su račune u banci Euro aksis, gde je račun imala i Nacionalna štedionica. Oni su kupili akcije prodajom deviza sa svojih deviznih računa. Istog dana, 13. septembra 2002. na račun Nacionalne štedionice u Evroaksis banci u Moskvi legle su dve uplate od 600.000 evra i dve uplate od po 600.000 dolara. Novac su dobili Dajners klub i Principal, a kao svrha uplate navedena je dokapitalizacija, dok je novac u korist preduzeća Skvadra i Pima uplaćen kao avans za robu. Sve četiri uplate izvršilo je preduzeće Koprom iz Beča. Proverama je utvrñeno da je firma Koprom iz Beča u vlasništvu jedne moskovske i jedne likvidirane austrijske firme, a da je kao direktor upisana Jovanka Lajtput Ivanišević. Suvlasnik u firmama Dajners i Principal je Obrad Sikimić. Proverama je utvrñeno da novac koji je legao firmi Dajners klub potiče sa britanskih Devičanskih Ostrva od firme Findejl enterprajz limitid. Preduzeće Pima registrovano je 1995, a kao vlasnici upisani su Pluto International Company Limited sa Sent Vinsenta s 90%. Firma Pluto international registrovana je na Grenadirskim Ostrvima, a osnivači su Vladan, Olivera i Vojin Lazarević. Preduzeće Skvadra registrovano je 1999, kao direktor je upisan Stevan Aksentijević, kao zamenik direktora upisan je Zoran Milovanović, koji je do 1998. bio direktor Pime. Osnivač preduzeća je takoñe firma sa Grenadirskih Ostrva. Meñutim, sedišta preduzeća Pima i Skvadra nalaze se na istoj adresi, Koste Glavinića 8a, i koriste zajednički poslovni prostor, opremu i telefone. Tokom 2002. došlo je do sekundarne prodaje akcija. Deo akcija Jubmes banke kupila je Vlada Srbije, a deo krajem 2002. preduzeće Dajners klub. U januaru 2003. preduzeće Pima kupilo je akcije Toze Markovića. Početkom 2003. vlasnička struktura Nacionalne štedionice je takva da četiri privatna preduzeća postaju vlasnici 37% akcija, a Srbija poseduje 13,83%. Odluka o trećoj emisiji akcija doneta je u aprilu 2003, a uplata je vršena u septembru 2003. Kupci su bili preduzeća Mali kolektiv iz Beograda i firma Elim iz Beča uloživši po 2,5 miliona evra. Preduzeće Mali kolektiv 91% je u vlasništvu Angloeuropean Marketing, registrovane na britanskim Devičanskim Ostrvima. Vlasnik i direktor te firme je Vuk Hamović. Firma Mali kolektiv kupovinu akcija izvršila je novcem od prodaje Trast banke iz Beograda koja je bila u vlasništvu Malog kolektiva. Firma Elim iz Beča osnovana je 1995, a kao vlasnici su upisani Gorohov Aleksej i Gorohov Igor. Posle kupovine akcija dva preduzeća postala su vlasnici po 13,67% akcija, udeo četiri preduzeća koja su prethodne godine kupila akcije bio je ukupno 26,88%, a vlasnički udeo države pao na 10,05%. Kada je tokom 2005. i 2006. grčka EFG banka kupila Nacionalnu štedionicu za paket Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, koji su uložili 6,2 miliona evra i 1,2 miliona dolara, plaćeno je 41 milion, a država koja je svoj udeo uvećala na 37% prodajući 2005. NŠ ranije ustupljen prostor dobila je 35 miliona evra. GORAN MALBAŠIĆ, predsednik ABB AUTOMATION, Moskva, Rusija Šef ekonomskog tima Koštuničine vlade za KiM i jug Srbije Dr Nenad Popović Savetnici Olivera Božić, Fond za razvoj Republike Srbije, direktor Srboljub Antić, MMF, predstavnik SCG Prof. dr Stojan Jevtić, Privredna komora Srbije, potpredsednik Goran Malbašić, „ABB Automatizacija” Moskva, predsednik Branko Terzić, „Deloitte and Touche” SAD, energetski stručnjak Dragoljub Vukadinović, „Metalac ” Gornji Milanovac, direktor Branislav Grujić, „Farman” Moskva, direktor Radoje Stefanović, „Clyde&CO“ Beograd, advokat Volonteri saradnici Mihail Malbašić, student na London School of Economics Bosiljka Kozomara, student na London School of Economics



MIĆA MIĆIĆ, generalni direktor MPP JEDINSTVO Roñeni brat Vasilija Mićića, Mića, direktor preduzeća “Jedinstvo” iz Užica, kaže da njegova porodica nema nikakve veze sa v.d. predsednikom Srbije Natašom Mićić. Moja firma “Jedinstvo” nema nikakve veze sa firmom mog brata, on gradi puteve, a “Jedinstvo” izrañuje termo i hidro izolacije, vodovode, kanalizacije i gasovode. VASILIJE MIĆIĆ, predsednik PUTEVI GROUP Septembra 2003, spajanjem grañevinske firme “Putevi Užice” i “Ratko Mitrović” niskogradnje, Vasilije Mićić postaje vlasnik najvećeg preduzeća za izgradnju puteva na Balkanu. Mićić je postao vlasnik “Puteva Užice” po starom zakonu o privatizaciji, a sa 3.000.000 evra dokapitalizovao je niskogradnju “Ratko Mitrović”, gde je postao najveći akcionar. U popisu njegove imovine su i kamenolomi “Granit Peščar” u selu Ba i još jedan na Zlatiboru koje je kupio na tenderu. U Rusiji ima privatnu firmu sa sedištem u Sočiju, koja takoñe radi puteve, a u kojoj rade njegovi sinovi. “Putevi Užice” i “Ratko Mitrović” rade na izgradnji autoputa Beograd - Novi Sad, kao podizvoñači austrijske “Alpina Majreder”, i na desetak deonica širom Srbije. Vasilijev roñeni brat, Mića, direktor je užičkog preduzeća “Jedinstvo”. “Ko su braća Mićić i kako su dobili poslove na putevima Srbije?”, prvi se zapitao Mlañan Dinkić. Dok ne progovori, Vasilije Mićić, jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, deluje kao gospodin. “Šta, bre, ti hoćeš ti od mene? Je l’ te onaj Dinkić platio da me napadaš? Što napadaš mene, pa Bogoljub Karić je bogatiji od mene!”, razdrao se Vasilije čim mu se novinar Kurira predstavio. Praćen direktorom preduzeća “Putevi Užice” Draganom Jarakovićem, Vasilije je nastavio sa verbalnim napadima, neprekidno se unoseći u lice novinaru Kurira. “Šta je toliko čudno što sam ja bogat? Čim neko u Srbiji zaradi pare, narodu odmah oči porastu... Razumem ja da i vi novinari morate da pišete i zaradite za hleb, ali ‘ajde sad lepo mi reci ko te je nagovorio da ovo radiš. Ako nisi ti, mora da je tvoj urednik u nekoj vezi sa Dinkićem. Pa taj Dinkić nema pojma ni o čemu. Ako ja krenem da se bavim politikom, oteraću ga u politički podrum i to mu slobodno prenesi”. Ohrabren nastupom svog gazde, u napade se uključio i njegov podreñeni, direktor “Puteva Užice” Dušan Jaraković: “Pitaš odakle Vasiliju Mićiću tri miliona evra za “Ratka Mitrovića”? Pa, on u Rusiji za jedan posao uzme preko deset miliona evra. On je uspešan čovek, jer nije izabrao novinarstvo za profesiju...” Psovka po psovka, uvreda po uvreda, i tako je prošlo dva sata razgovora sa jednim od najbogatijih ljudi u Srbiji, Vasilijem Mićićem. Podrugljivi smešak njegovog podreñenog, direktora Jarakovića, i opaska “ma šefe pusti novinara, jadnik, mora i on od nečeg da živi”, govori da je Srbija tužna zemlja. Oktobra 2006. menadžment užičkih Puteva pregovarao je sa potencijalnim kupcima te kompanije. Ugovoreni poslovi vredni su 50 miliona evra. Akcije firme naglo su skočile posle vesti o dobijenom poslu rekonstrukcije aerodroma u ruskom Sočiju vrednom 100 miliona dolara, za dva dana oko 15%, a akcija Putevi iz Požege, koja je od početka godine u vlasništvu užičkih Puteva, skočila je više od 100%. Povećanu tražnju za akcijama Puteva izaziva interesovanje investicionih fondova za tu kompaniju, ali se pominje da bi kompanija mogla da se nañe u rukama novog vlasnika. „Sve to može da bude tačno“, zagonetno kaže direktor Puteva Užice Dragan Jaraković. Menadžment kompanije na čelu sa vlasnikom Vasilijem Mićićem, pregovarao je sa austrijskom kompanijom Štrabag i francuskim Vinči i Bujik. Stav kompanije je da povezivanje sa jačima nije loše sa stanovišta budućnosti firme i da je to najbolja varijanta u nadolazećoj konkurenciji. Da li će menadžment pristati na većinskog vlasnika, najviše zavisi od ishoda tendera za dodelu koncesije Horgoš-Beograd-Požega. „Vinči je tu ozbiljan kandidat, a sa njim i imamo predugovor o izvoñenju radova ukoliko dobiju koncesiju. Priželjkujemo njegovu pobedu, a ako se mora, nek nas i kupi“, kaže Jaraković i napominje da je vlasniku Vasliliju Mićiću teško je da donese takvu odluku. Vasilije Mićić je vlasnik 22% kapitala firme Puteva Užice. Mićić je, istovremeno, vlasnik i kiparske firme istog imena – Putevi, koja je vlasnik 42% akcija užičkih Puteva. Mićić koji je bio direktor Puteva Užice u vreme sankcija, danas je vlasnik više od 60% kapitala te kompanije. Kompaniju Putevi Kipar osnovao je upravo u vreme sankcija, kad je iz Srbije bilo teško direktno raditi u Rusiji, i na koju je preneo poslove i opremu. Iz tog vremena kiparski Putevi imaju ugovorene poslove koji još nisu završeni. Kompanija je posebno usmerena na Soči, u koji će narednih godina zbog



održavanja Zimskih olimpijskih igara biti uloženo 12 milijardi dolara. „Putevi“ su u ovom gradu izgradili i rekonstruisali mnoge objekte, a posebno mesto pripada 28-spratnici „Aleksandrijski svetionik“, i na kojoj se vijori velika zastava „Putevi Srbija“. Posao na rekonstrukciji i doradi piste u Sočiju, na meñunarodnom tenderu dobili su užički Putevi. Planirano je da se koristi oprema kompanije koja je već u predstavništvu u Rusiji. Putevi Užice u Rusiji trenutno izvode radove u vrednosti oko 34 miliona evra. Poduhvati u Rusiji počeli su još 1992. godine, sa rekonstrukcijom dve piste u Sibiru. U drugim zemljama za sada još uvek ne rade, iako imaju ponude iz Dubaija, Alžira, Libije... „Glavna ograničenja jesu resursi i kapaciteti“, kaže Jaraković. Trenutna vrednost opreme je oko 50 miliona evra. Kompanija uglavnom obezbeñuje i osnovni materijal za sopstvene potrebe, ima sopstvene kamenolome, betonjerke, asfaltne baze i transport. Užički Putevi su jedna od najuposlenijih grañevinskih firmi u Srbiji. Vrednost ugovorenih poslova u zemlji je oko 50 miliona evra, a rade Medicinsku školu u Užicu i sportsku halu na Zlatiboru. Putevi Užice učestvuju na tenderu za zakup državnog zemljišta za izgradnju zimskog sportskog centra Tornik, zbog toga što je Vasilije većinski vlasnik hotela Palisad na Zlatiboru i suvlasnik zemljoradničke zadruge Jablanica (nekoliko stotina hektara zemlje oko Tornika). Ruske kompanije kupile su: „Beopetrol“ - naftna kompanija „Lukoil“, HTP „Putnik“ - finansijska korporacija „Metropol“, „Termoelektro“ - moskovska kompanija „Harvinter“, „Fadip“ Bečej - moskovska kompanija „Metaloruan“, „Goša FOM“ - kompanija „JCS Koks“, i radnici „Goše“, „Rekord“ Rakovica - kompanija „Viza“. Učinak je: „Viza“ je posle dve godine obustavila proizvodnju i pokrenula stečaj u „Rekordu“, a „Lukol“ ima probleme da ispuni ugovorene investicije u „Beopetrolu“. U Rusiji, prema podacima PKS, radi oko 160 naših kompanija mahom registrovanih van Srbije, uprkos povlašćenom carinskom režimu za Srbiju. Na grañevinskim poslovima iz Srbije angažovano je oko 40.000 radnika. PKS nema podatke o opsegu tih kompanija, a upućeni ih rangiraju: ubedljivo prvo mesto zauzima Milan Janković Cepter, a slede ABS holding (Nenad Popović), „PSP Farman“ (Branislav Grujić), „Putevi Užice“ (Vasilije Mićić). Van grañevinarstva, vode „Hemofarm“, u vlasništvu nemačke „Štade“, „Target“ Bačka Palanka, „Metalac“ Gornji Milanovac... a u sektoru trgovine „Delta“. Ruska Federacija je prvi spoljnotrgovinski partner Srbiji, jer uvozimo kompletnu i naftu i gas, za šta je prošle godine plaćeno oko 2,14 milijardi dolara, što je više od petine ukupnog godišnjeg uvoza Srbije. U isto vreme, iako nam je Rusija dala mogućnost da 95% roba tamo izvezemo bez carine, vrednost izvoza je bila 315 miliona dolara. Najveće stavke su sirovine i repromaterijal, a tek oko 6,5% robe široke potrošnje, dok voće i povrće čine oko 7,5%. Razlog za mali izvoz i njegovu strukturu je što u Rusiji rade firme koje proizvode te robe kvalitetnije i jeftinije. ŽELJKO MITROVIĆ, vlasnik, glavni i odgovorni urednik PINK INTERNATIONAL Željko Mitrović ima svoju Pink-televiziju širom pravoslavne ekumene. Program “Pinka” je srpski Nešvil... Nije nikakvo iznenañenje što je Koštunica Željku Mitroviću, kao nacionalnom dobru, udelio za dalju prodaju tri-četiri nacionalne televizije, nekoliko regionalnih i lokalnih, i desetak radio-stanica. Ako je već bio od poverenja Miri Marković i Bebi Popoviću, prirodno da je osvojio i Aleksandra Nikitovića. Vlasnik je najveće medijske korporaciji u Srbiji koja uključuje televizije „Pink“, „Pink BiH“, „Pink Montenegro“ i „Pink Makedonija“. Ružičasta televizija je lansirala i 11 satelitskih kanala. Na Televiziji „Pink“ emituju se najgledanije zabavne emisije i domaće serije. Mitrović poseduje izdavačku kuću „Siti rekords“, fabriku za štampanje CD i DVD izdanja, producirao je film „Anñeli 3“, a u pripremi je još nekoliko filmskih produkcija. Mitrović je vlasnik avio-kompanije „Er Pink“, a otvoriće veliki filmski studio PFI u Šimanovcima u blizini Beograda, i fabriku žvaka. Iz braka sa Hani Mitrović ima dvoje dece, dok sa drugom suprugom Milicom Mitrović, muzičkom urednicom kompanije „Pink“, takoñe ima dvoje dece. Karijeru je počeo kao basista grupe „Oktobar 1864“. Željko Mitrović nije samo gospodar srpskog neba, već i ojañenih srpskih duša. Dok je on ovde primer uspešnosti Srbija nema čemu da se nada. On nikada nije dozvolio da ga višak znanja, dilema i sumnji sprečava u uspehu u životu. Bio bi čak i tada



dostojan divljenja da je “Pink” televizija njegovo delo, a ne državni projekat sistematskog zaglupljivanja Srba, da bi s njima moglo da se radi bukvalno šta god ko hoće. Ne treba precenjivati Željka Mitrovića. On gotovo i ne zna u čemu je učestvovao i kakav je prelom u srpskom mozgu izazvao. Niko sa malo pameti, od sramote, ne bi ni mogao da odigra takvu ulogu. Njemu, dotle jednom od “Rokera s Moravu”, bili su dovoljni samo pare, kuće, avioni... Svejedno mu je bilo što je u meñuvremenu sve što je vredelo u Srbiji potpuno propalo. Nikad nije ni bio deo sveta koji je mislio svojom glavom. Iz svoje ružičaste stvarnosti gotovo i nije izlazio. A nije ni smeo! Svi njegovi drugovi i poslovni partneri dobili su metak, trunu po zatvorima ili su u bekstvu sa crvenim poternicama Interpola. On je ostao u Beogradu kao čuvar njihove zaostavštine, nalazili se oni na ovom ili su već na onom svetu. Nije Aleksandar Tijanić baš neupućen kad tvrdi da je televizija “Pink” više delo kolumbijsko - srpske mafije, nego režima Slobodana Miloševića. On i Mitrović su bili rivali oko Mire Marković. Iako se natčovečanski trudio, Tijanić je izgubio. Uličarska bistrina, drskost i bezobrazluk nisu mu dovoljni protiv nekog ko ume da se svakome i na svaki način uvuče. U vreme višemesečnih demonstracija ‘97, pošto su Milošević i Mira Marković pokrali izgubljene lokalne izbore, Tijanić se pokolebao. Pomislio je da Sloba pada i ponudio se da ga izda. Mira Marković mu je rekla da je najobičnija pička, kad je podneo ostavku na mesto ministra informisanja, sa koga je zabranio više srpskih medija nego svi pre i posle njega, uključujući i ratnog ministra Aleksandra Vučića. Za razliku od njega, Željko Mitrović je zgrabio “kalašnjikov”, otišao na kontramiting i zakleo se Miri da će da puca na neprijatelje, inače uglavnom gledaoce “Pink”-a, čije su zvezde tada bili Kleopatra, Vidovita Zorka, Boris Bizetić i Ruška Jakić. Željko je tako postao Veliki Željko. Zapalio je studio, koji nije bio njegov, i preko “Dunav osiguranja” (pouzdana julovska veza Nebojša Maljković) dobio odštetu da izgradi velelepnu zgradu “Pink” televizije na Dedinju. Kad mu je zatrebalo još para, istim kanalom dobio je obilnu nadoknadu štete, jer mu je televizija tobože stradala tokom NATO bombardovanja zgrade CK, iako je, kao nacionalno dobro, na vreme bila evakuisana u zgradu “Genexa”. Pošto je sa Arkanom, Cecom, Minimaksom i Šešeljom potpalio Srbe da se suprotstave NATO-u i svetu, Mitrović je na čelu patriotske estrade, sa beogradskih mostova pozivao NATO da ih bombarduje. Što je Srbija postajala razrušenija i opljačkanija, on je bio uticajniji i bogatiji. JUL je stvarno bio cool za Željka Mitrovića, i za njegovog dugogodišnjeg poslovnog partnera Aleksandra Lupšića. Samo su obični, kulturni, pošteni i pametni Srbi patili i siromašili. U bivšoj Jugoslaviji, taj Lupšić radio je kao predstavnik vojne špijunske organizacija “Ina-turs” u Beču. Prodavao je naftu i oružje. Trebalo je unapred naoružati buduće zaraćene strane. Čovek takvog pedigrea bio je idealan za širenje slobode medija u despotskoj Srbiji. Da napravi novine u službi Slobe i Mire, koje će ličiti na opozicione. Aleksandar Lupšić je sa Manjom Vukotićem pokrenuo “Blic”, da bi se osudile demonstracije protiv Slobodana Miloševića. To je Lupšića preporučilo još više za poverljivog svetskog čoveka Vlajka Stojiljkovića i Radeta Markovića. Nije ispunio zadatak da Vlajkova simpatija Jadranka Jovanović zapeva u bečkoj Operi i probije sankcije, ali verovatno jeste neke druge. Nije on bio loš ni sa korumpiranim opozicionarima. Beba Popović je organizovao je sastanak Željka Mitrovića, Milana Beka i Milorada Vučelića, na kome je odlučeno da Lupšić isplati Mariji Milošević pet miliona maraka za TV “Košavu”, a da će mu se to kasnije nadoknaditi. Kad je načuo za to, Zoran Đinñić je pobesneo, pa je Lupšić stupio na stranu Koštunice i dve godine vodio kampanje protiv Đinñića kao mafijaša i švercera cigareta, koji sa Čumetom asfaltira puteve po Srbiji. Nije iznenañenje što je, kao nagrada Lupšiću, nacionalna frekvencija dodeljena porno televiziji “Košava”. Koštunica je tu bio od reči. A Željko Mitrović, ako je ranije Mariji Milošević napravio TV “Košavu”, bio je dužan da pomogne i Lupšiću, koji se u meñuvremenu afirmisao kao uspešni producent porno filmova u Srbiji za zapadno tržište. Željko Mitrović je krenuo da osvoji Holivud. Zadužio se nekoliko desetina miliona evra i počeo da gradi džinovska studija u Dobanovcima. Sada ne može više da plaća rate kredita, pa u tim hangarima proizvodi žvake. Planira da se izvuče, kad proda televizije “Košavu” i “Avalu”, koje je, sa Lupšićem i ostalim Miloševićevim ljudima (Danko Đunić), dobio na RRA lutriji. Ugledni “Njujork tajms” objavio je da je njegov ključni poslovni partner Greg Stivens umro u Holivudu od “loše srpske droge”. A Željko je investirao u njega. Zemunski klan brinuo se o raspoloženju Grega Stivensa, koji je i “zemuncima” obećavao da će da ih vodi u Holivud, pošto su postali preveliki za



Srbiju. U velelepnoj zgradi televizije “Pink” češće je boravio Vlada Budala, čak i od Bebe. A kad su dolazili Čume, Legija, Dušan Spasojević, Bagzi i Kum Luković, bili su to holivudski spektakli, pa su se Željko i Milica ponudili da ih, kao drage goste, lično poslužuju. Svi oni optuženi su za atentat na premijera Đinñića, a Željko Mitrović se našao u naručju - Koštunice. Da ne bude suviše sumnjivo, malo ga je zavitlavao u lutkarskoj seriji “Nikad izvini”. odrekao se Bebe, ali nije Vlade Budale i ostalih. Stotine miliona evra zemunskog klana nikad nisu pronañene, pošto ih niko, osim Tijanića, nije ni tražio u televiziji “Pink”. Željko Mitrović je samo vešti “stilista”. Za televiziju “Pink” duže ga neki mnogo moćniji. Tokom prošle decenije u Srbiji se na gomili našlo prilično neopranih para, koje su želele da nesmetano vladaju, ma šta se desilo posle Miloševića. Kao i Đunić, Žarko Zečević, Milan Beko, Mlañan Dinkić, i Željko Mitrović pomalja se na površini tih “crnih fondova”, za koje ne mora da zna Koštunica, ali sa kojima je svaki dan u toku Aleksandar Nikitović. Tu se znaju stroga pravila igre, a javnim igračima su dati na lično korišćenje isključivo luksuzni stan i hrana. Željko Mitrović je jeftino prošao. Posle Petog oktobra profesor Čedomir Čupić predlagao je da se zgrada “Pink” televizije sruši, kao bespravno podignut objekat. Posle atentata na premijera Đinñića, Nebojša Čović je tražio da se u “Sablji” uhapsi Željko Mitrović, jer mu je bilo sumnjivo šta je petljao sa Zemuncima. Željko se lako odbranio od dva usamljena napada. Dovoljna je bila agresivna retorika u “Pinkovim” vestima, da ih slisti. Petog oktobra 2000. godine, Pink televizija nije radila. Šestog oktobra ujutro, u studiju ove televizije, uživo, pojavio se Mlañan Dinkić u ugodnom razgovoru sa Željkom Mitrovićem. Bio je to znak da su ovom JUL-ovcu gresi oprošteni. Televizija Pink na jaslama novih vlasti živi još bolje nego u milosti Mirjane Marković. Željko Mitrović, bivši miljenik bivše prve drugarice, sada preko srpskog novinarskog taloga tvrdi da sa tadašnjim vlastima nije imao skoro ništa. Činjenice govore suprotno. 24. decembra 1999. godine izbio je, u rano jutro, požar u televiziji Pink. Bilo je to pet dana nakon što je ova medijska kuća potpisala polisu osiguranja sa osiguravajućom kućom “Dunav”. Iz sleda dogañaja postaje jasno da je postojao plan da deo studija televizije Pink izgori, a da njegov vlasnik naplati od osiguranja veliki novac. Po načinu na koji je osiguravajuća kuća “Dunav” postupala, bilo je jasno da sa naplatom neće biti problema. Bila je to 1999. godina, bila je to omiljena televizija prve drugarice Mirjane, a Željko Mitrović omiljen u podmlatku njene partije. Nedelju dana pre paljevine u studiju televizije Pink na privremenoj lokaciji u zgradi Narodnog univerziteta “Braća Stamenković” Mitrović potpisuje sa “Dunav” osiguranjem polise na pokretnu tehniku, ali - i na grañevinske objekte. Ukupan profit od ove paljevine bio je 23 miliona dinara, ili 800.000 nemačkih maraka. Nije to bio ni prvi ni jedini “ekstraprofitni” požar u Beogradu tog doba. Na zadovoljstvo klana Aleksandra Nikačevića ondašnje vladajuće partije, izgorele su prostorije Demokratske stranke u Nušićevoj ulici, i DS je naplatila veliku odštetu i otišla na drugu adresu, a podmladak SPS se uselio i odmah napravio klub zatvorenog tipa. Ovo je bio primer kohabitacije i kako sloga partijskih oligarhija može doneti korist, ali na štetu grañana. Gorelo je i Jugoslovensko dramsko pozorište, i ta sumnjiva vatra donela je veliki novac od kog su neki savremeni neimari pravili sebi zadužbine. Televizija Pink i Željko Mitrović, 22. decembra 1999. godine imali su polise osiguranja imovine TV Pink za 1998/99. godinu, urañene na osnovu nabavne, revalorizovane vrednosti prema bilansu stanja 31.12.1997, sa ugovorenim uvećanjem knjigovodstvene vrednosti 100% i ugovorenim rastom cena na malo. Osiguranje je urañeno sa rokom trajanja 10 godina i odobrenim popustom od 10%. Sa osiguranikom, televizijom Pink i Željkom Mitrovićem, ugovoreno je “osiguranje od požara i nekih drugih opasnosti...”, “osiguranje mašina od loma i nekih drugih opasnosti...”, “osiguranje prenosivih ureñaja, aparata i instrumenata...” Bilo je to u oktobru 1998. godine. A nepunih nedelju dana pre požara u televiziji Pink, ta kuća i njen vlasnik obnavljaju polise osiguranja, pa je “pokretna tehnika” prethodne godine osigurana na vrednost od 1,5 miliona dinara, uvećana na 2,5 miliona. Tom prilikom kontrolor uslova osiguranja i premije nije izvršio kontrolu polise i obračuna premije, kako je to predviñeno u osiguravajućim kućama. Već tada bilo je jasno da je režija ove lakrdije bila smišljena. Osiguranje imovine televizije Pink za 2000/2001. godinu od opasnosti požara “i nekih drugih opasnosti”, urañeno je prema podacima iz popisnih lista na dan 31.12.1999. godine, sa povećanjem od čak 500%! Željko Mitrović je nabavnu vrednost opreme televizije Pink uvećao za 500%. Samo godinu dana pre bio je skromniji, pa je ta cena bila uvećana za 100%. Pored pomenutih osiguranja za poslovnu 2000/2001. godinu,



Mitrović je i opremu koju je uzeo u najam od “Avala filma” osigurao na ondašnjih 2 miliona dinara. Da mu je i DOS-ova vlast bila blagonaklona, govori i podatak da je Kontrolor primene Uslova i Tarife izvršio kontrolu zaključenja osiguranja pred kraj decembra 2000. godine - nakon takozvanih oktobarskih promena. Nakon požara od 22. decembra 1999. godine, iz kog će Željko Mitrović izaći bogatiji za skoro milion nemačkih maraka, stručna komisija kompanije “Dunav osiguranje” utvrdila je uzrok štete. U dokumentu “Šteta PI-52/99-požar osiguranika RTV Pink internacional company”, piše da se “osiguranik nije složio sa visinom procenjene štete” i da je uputio prigovor. Prigovor su prihvatili članovi veća “Dunav osiguranja”, pa je na osnovu toga i utvrñena visina štete. Mitrović je formirao svoju komisiju za procenu štete koja je zajedno sa komisijom “Dunav osiguranja” radila na proceni. Uobičajeno je u ovakvim slučajevima da se zapisnici i obračuni obostrano potpisuju. U ovom slučaju, u dokumentu pod nazivom “Analiza intervencije”, koji je potpisao Dušan Milićev, komandir vatrogasne brigade koja je gasila požar, piše da “Objekat nije pokriven ureñajima za zaštitu od požara...ni u jednom delu”! Dalje piše da je u hodnicima oko studija postojala zidna hidrantska mreža, ali da “nije korišćena”. Ima u dokumentu jedna rečenica koja govori o suštini “samozapaljenja”: da je “...do požara došlo u studiju TV Pink dosta pre alarmiranja vatrogasne brigade...” Milićevu nije promaklo da je u studiju televizije Pink bilo organizovano dežurstvo, i da su kod studija to dežurstvo obavljala “dva lica”. Zašto su ta dva lica gledala kako studio gori “dosta pre alarmiranja vatrogasne brigade”? Vatrogasna brigada je dolaskom na mesto požara ustanovila da je “požar većeg obima”, pa je naručila vozila Zemuna, Surčina i Batajnice. Prethodno u zapisniku, u delu “Razvoj i gašenje požara”, piše kako je “zbog veće količine zapaljivog materijala i visine studija od 9,5 metara došlo do velike koncentracije vrelih produkata sagorevanja i dima do plafonske konstrukcije izrañene od drveta i trske omalterisane sa unutrašnje strane...”. Dakle, studio sa skoro deset metara visokim plafonom je goreo, a da to ona “dva lica” nisu primetila. Potporučnik Milićev u izveštaju beleži kako su čuli da nešto u studiju “puca”. Milićev beleži i nešto što bi osiguravajućem društvu trebalo da “bode oči”, da je prilikom intervencije iz požara spasena oprema: iz režije studija izneti su monitori, deset kamera i druga oprema. Iz kancelarijskih prostora izneto je više kompjutera, na prvom spratu iz izložbenog prostora iznete su slike, notni zapisi, po rečima stručnog radnika “od neprocenjive vrednosti”. Uprkos tome što je ova oprema spasena, Željko Mitrović će i nju naplatiti od “Dunav osiguranja” po ceni uvećanoj od nabavne za 500%. Ovu drsku pljačku nezgrapno zapakovanu u inscenirani nesrećni slučaj, Mitrović je mogao da sprovede samo uz pomoć vlasti, koja je i propala pljačkajući vlastitu državu, na kraju pljačkajući se uzajamno. Zakon je tu postojao za humor. Vlasnik televizije Pink kaže u jednoj dnevnoj novini: “Težak sam milijardu dolara”. Koga bi trebalo kazniti: Mitrovića koji je zaradio otimajući od države i uz pomoć države, ili one koji su ga amnestirali? Po obaranju Miloševićevih s vlasti, Mitrović se stavlja na raspolaganje Goranu Vesiću, Čedi Jovanoviću, a Ljubiša Buha Čume organizuje konkurse za izbor gologuzih devojčuraka. Kada nije bio zadovoljan programom Čume je ulazio sa naoružanim telohraniteljima. Veći deo novca koji je zaradio naplaćivanjem u kešu od gostovanja u njegovim emisijama, Mitrović je ustupao glavarima. Kada je Vojislav Koštunica izabran za premijera, Mitrović podilazi (preko svoje žene) šefu kancelarije Vlade za informisanje, Srñanu Đuriću, i Koštunica je zažmurio. MIROSLAV MIŠKOVIĆ, predsednik DELTA HOLDING Roñen je 1945. u selu Bošnjanu, kod Varvarina. Završio je Ekonomski fakultet. Radio je “Jugobanci” u Kruševcu. Za generalnog direktora HI “Župa” u Kruševcu imenovan je 1987, gde je do tada bio pomoćnik generalnog direktora za finansije. Miroslav Mišković vlasnik je najveće kompanije u Srbiji. Njegovo bogatstvo procenjuje se na 1,5 milijardi dolara i raste. Njegova Delta bavi se proizvodnjom, maloprodajom, izvozom, uvozom, zastupanjem stranih firmi, distribucijom, nekretninama, uslugama inženjeringa i konsaltinga, brokerskim uslugama i uslugama osiguranja, i zapošljava 16.200 ljudi. Krajnji vlasnik svih kompanija Delta je of šor firma sa Kipra. U vlasništvu Miroslava Miškovića je veći deo maloprodaje u Srbiji – trgovinski lanci Maxi, Pekabeta i C market, hipermarketi Tempo. Od 2007. godine strateški partner mu je hrvatski Agrokor, Ivice Todorića, a od spajanja dve firme trebalo bi da nastane preduzeće s profitom od pet milijardi evra koje bi se kotiralo na londonskoj berzi. Automobili fiat, alfa romeo, lančia, honda, reno, BMW, kozmetika nivea, sportska oprema nike, garderoba zara i jana, mnogi prehrambeni



proizvodi u Srbiju dolaze preko Miškovićevih firmi. Ima ekskluzivni ugovor s kompanijom Intersport. Strateški je partner s grupom Đenerali i preko Delta Đenerali prodaje razna osiguranja. Mišković je došao do vlasništva Preduzeća za puteve Beograd, poljoprivrednih preduzeća Napredak iz Stare Pazove i Jedinstvo iz Apatina, firme Seme iz Sombora, somborskog Sunca i industrije ulja Dunavka iz Velikog Gradišta, jagodinske klanice za proizvodnju suhomesnatih proizvoda Juhor, trgovinske firme Namateks iz Subotice, beogradske Obuće. Većinski je vlasnik i novosadskog Bazara, i poslovnog prostora Investbanke na Terazijama. Dobio je, uz Hipo Alpe Adrija, Vladimira Čupića, pravo izgradnje smeštaja za Univerzijadu koji će posle sportskog dogañaja postati tržni centar u novobeogradskom bloku 67. Veliki tržni centar planiran je i na zemljištu koje je nekad pripadalo preduzeću Autokomanda, a koje je Mišković kupio. Gradi multipleks bioskop, kuglanu, igraonice za decu i fitnes centar, tematske restorane i kafiće. Jedan od najvećih vlasnika oranica u Srbiji jer je kupio 20.000 hektara zemlje kroz vojvoñanske poljoprivredne kombinate. Proizvodi i trguje kukuruzom, pšenicom, ječmom, proizvodima od uljarica i stočne hrane, suncokretom, sirovim i jestivim uljem, bavi se i preradom mesa. Miškovićeve firme i fabrike trguju i proizvode pesticide, mineralna ñubriva, granulate, gume, viljuškare, motorna ulja, antifriz, akumulatore i rezervne delove za bicikle. Firma Delta brokers zauzima treće mesto po tržišnom učešću trgovinom na beogradskoj berzi. Londonski Sandej tajms je pisao da je Mišković svom sinu kupio vilu u Londonu vrednu 25 miliona funti. Iza svih Miškovićevih firmi stoji firma Hemslejd sa Kipra, koja je do prodaje italijanskoj banci Inteza bila, protivno zakonu, vlasnik banke Delta. Mišković je na tom poslu zaradio 350 miliona evra, a novac je završio na Kipru. U Delti kažu da je Hemslejd vlasnik po savetu stranih stručnjaka jer u svetu velike kompanije tako funkcionišu i to je po zakonu, da bi se plaćao manji porez. Početkom 1990. imenovan je za potpredsednika Republičkog izvršnog veća, u vreme kad je istu funkciju obavljao i Dušan Mihajlović, bivši ministar policije. Kao direktor HI “Župa”, svoju sposobnost za biznis iskazao je potezima poput, na primer, kupovine rasnih konja iz SAD i njihove preprodaje kupcima iz Holandije. Već sledeće godine osnovao je “Delta holding”, u kojem je kao “suvlasnik” imao 25 % kapitala. Za Miškovićevo ime počeli su da se vezuju poslovi na više kontinenata: automobili, otkup stoke, bicikli, hladnjače, pečurke, trgovina, banke, poslovni prostori, prerada drveta, celuloza, te gradovi Moskva, Peking, Nikozija, Milano, Sibir... Otkud pare da započne sve to? Neki koji ga dobro poznaju tvrde da zaštitni znak “Delta holding”, ne znači “Delta M”, nego “Delta 3 M”, od Mirjana, Marija, Marko (Milošević). Činjenica je da državni službenik sa činovničkom platom, nije mogao sve to da finansira. Logično, Mišković je sve to stvorio novcem Miloševićeve države. Neki izvori smatraju da su na to računali oni koji su ga kidnapovali 2001. godine, ekipa iz Jedinice za specijalne operacije koja je svoje policijske legitimacije zloupotrebljavala i “unutar porodice”. O otmici Miroslava Miškovića i danas se malo zna. U proleće 2001. godine, od strane pripadnika “Zemunskog klana”, Mišković je otet po nalogu Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma, a uz asistenciju Milorada Ulemeka-Legije. Cena njegovog otkupa, 7 miliona maraka, ekspresno je plaćena. Razlozi njegove otmice i tako visoka “otkupnina” bivaju jasniji ako se ima u vidu da je Mišković imao neizmirene obaveze JSO, koja je u jesen 1995. godine obezbeñivala Miškovićevu eksploataciju šumske grañe iz sremsko-baranjske oblasti. Grañu je izvozio u Grčku. U dogovoru oko dobiti za tu grañu učestvovali su Radovan Stojičić Badža i Željko Ražnatović Arkan. Kako je dogovor bio prekršen, a Mišković nije platio “partnerima”, došlo je do otmice nakon koje je plaćeno tih 7 miliona maraka. Na dan otmice, Mišković je bio na otvaranju sajamske priredbe u Beogradu, u društvu ljudi iz vrha vlasti, i ministra policije Dušana Mihajlovića. Istog dana je otet je. Otmica se pamti po tome što je Dušan Mihailović ponudio ostavku na mesto ministra policije “do 15 maja” ako se slučaj ne reši, i po izručenju “grupe grañana” od strane francuske policije srpskoj policiji, koji su proveli izvesno vreme u beogradskom CZ, pa pušteni na slobodu. Mihajlović nije dao ostavku. Mišković nije davao izjave. Niko nije osporio da su ljudi izručeni od strane francuske policije bili umešani u otmicu. Svi oni bili su i na listi osumnjičenih za atentat na premijera Đinñića. Miroslav Mišković započeo je svoju imperiju po nalogu Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Kao kadar JUL-a, Mišković dobija poziv da bude potpredsednik Izvršnog veća Srbije. Postojali su planovi da on postane premijer, ali Milošević je od te namere odustao. U stanu porodice Milošević, kada se porodica preselila na Dedinje, Mišković je osnovao preduzeće “Delta Holding”,



u kome je imao 25%. “Delta holding” osnovana je početkom februara 1991. godine i imala je pet članica - “Delta M”, “Delta banku”, “Delta osiguranje”, “Delta sport” i “Delta MC”. Mišković je svaku od od ovih pet kompanija razgranao na mnogo manjih poslovnih grupa, kao što je to radio Bogoljub Karić sa “BK Kompanijom”. Samo “Deltu M”, na primer, čine “Delta In”, “Delta Auto”, DMD, “Delta Internacional”, “Madži”, “Detmile”, “Delta Agrohemija”, “Delta Invest”, “Delta Agrar”, “Difashion”, “Delta Funghi”... Munjeviti uspon imperije Mišković počinje 1993. godine u vreme hiperinflacije. Od Narodne banke Jugoslavije Miškovićeva banka kupovala je devize parama iz primarne emisije. Dolaskom Mirka Marjanovića za predsednika Vlade Srbije, uz posredničku ulogu Dušana Mihajlovića, koji je bio koalicioni partner SPS, penzioni fond Srbije je, uz odobrenje Mirjane Marković i Slobodana Miloševića, prebačen na račun Miškovićeve banke. Pare Elektroprivrede Srbije i drugih jakih grupacija prenete su na račun “Delta banke”, čijim parama je Mišković raspolagao. Kada je Milošević izgubio vlast, Mišković, stari kadar Saveza komunista Jugoslavije, odmah pruža svoje usluge novoj vlasti. Kontakt sa Đinñićem ostvario je preko Milke Forcan, kćeri Jovana Mileusnića, direktora “Jugohemije” i snaji Bore Forcana bivšeg načelnika za materijalno-finansijske poslove SSUP, koja je prethodno ostvarila vezu sa Borisom Tadićem, saveznim ministrom za telekomunikacije, kada je “Delta” pod čudnim okolnostima preuzela kredit za prodati Mobtel, odnosno Telekom, što je premijer Đinñić kasnije osporio i najavio Tadićevu smenu. Mišković je nastavio, preko Slobodana Radulovića, da radi sa Dragoljubom Markovićem, vlasnikom “Krmivo produkt”, ali najviše sa firmama čiji je vlasnik Dušan Mihajlović, i njegovom poslovnom imperijom “Lutra”. Posebne špekulativne poslove Mišković je obavljao uz pomoć Ljubomira Mihajlovića, direktora “Komercijalne banke”. Miroslav Mišković je svoju poslovnu imperiju stvorio parama porodice Slobodana Miloševića. U tome leži deo enigme blaga koje je Miloševiću pripisivano do oktobra 2000. godine, a koje kasnije Interpol nije mogao da pronañe. Guverner Narodne banke Jugoslavije Mlañan Dinkić nastojao je da to prikrije i omogućio je Miškoviću i njegovim saradnicima da ga sakriju. Dok Karići, poreklom iz Peći, teže brojnoj porodici, Mišković, kao Moravac, nema kult brojne porodice15. Ako “Delta” ima vrednost preko tri milijarde evra, logično je da se utvrdi koliko je Mišković platio poreza i kako pravda svoje bogatstvo. Kada je zakon o ekstraprofitu plašio tajkune po Srbiji, Miškovića niko ga nije gurao u vrh sumnjivih, niko mu nije tražio da vrati stotine miliona uzetih iz primarne emisije, da plati neplaćeni porez, da dokaže poreklo imovine. Ono što mu je razrezano, nešto ispod pet miliona maraka, objektivno nije ni osetio. Mišković je dosledno oprezan u publicitetu. Iako iz socijalističke direktorske strukture, naučio je da za odnose sa javnošću ima svog menadžera. Ostaju tajne: ko su osnivači kompanije “Delta M”, kako je stvarno počela i kako je Mišković utrostručio bogatstvo posle 5. oktobra. Mišković, malim akcionarima ne misli da objasni njihovu sudbinu, ni u sukobu sa njima niti kada su njegovi menadžeri ulazili u “Pekabetu”, krijući kao poslovnu tajnu da li je u uspešnu snabdevačku kompaniju Beograda uložio samo 14 ili 40 procenata, koliko je u njegovim rukama. Mišković drži ministre, izvršnu vlast, sudije, tužioce, policiju, i niko javno o tome ne sme ni da zucne. Ovo pitanje izbilo je na videlo kada je Aleksandar Vlahović optužio sve koji su posumnjali u njegov model privatizacije, koji nije viñen u Evropi. Nije lako objasniti zašto se briše afirmisana firma, Pekabeta i umesto nje pojavljuje Maxi. Kada su ga Miloševićevi operativci izvukli iz dvoiposobnog stana u Kruševcu, Mišković je shvatio da njegov šef ne voli da se ljudi oko njega ističu u javnosti. On je, smišljeno, puštao u javnost da “M” uz “Delta” znači - Mira, Marija i Marko. To je godilo Mirjaninoj sujeti, a Mišković je gazdi Slobi davao do znanja da je samo činovnik. U vreme Miloševićeve vladavine, Mišković je sa ministrom Borišom Vukovićem, kome se trag gubi u Iraku, raspolagao kvotama i dozvolama za izvoz i uvoz. Mišković je bio uspešniji od “Geneksa”, “Ineksa” i svih velikana naše spoljne trgovine. Ministru

15 Sin najstarijeg od braće Karić (Sreten), oženjen Miškovićevom kćerkom. Goran Karić sa ženom živi danas u Londonu, u kući koju je njegov tast Miroslav platio oko 30 miliona evra.



Vukoviću rastao je rejting u JUL-u i kod Mirjane Marković, jer je preko Miškovića obezbeñivao sredstva za rad ove organizacije. Glavno bogatstvo Mišković je stekao posle 5. oktobra. Pojavio se sa nizom velikih, dobrih i uspešnih firmi. Preuzeo je zastupništvo “Fijata” i “Alfa romea”, iako su još radile iskusnije i tradicionalno dobre auto-kuće. Počeo je da gradi fabriku deterdženata u Zrenjaninu. Onda je otvorio svoju banku, jednu od retkih koja je uživala poverenje Mlañana Dinkića. I najzad, u njegovoj poslovnoj imperiji pojavio se sistem “Maxi”. Posle Petog oktobra nagañalo se ko su stvarni savetnici Miroslava Miškovića. Njegov čovek, Nemanja Kolesar, ubačen je kao šef kabineta premijeru Zoranu Đinñiću, a Vesna Arsić instalirana je kao viceguvernerka Narodne banke Jugoslavije. Posebno je Mišković uspevao da “radi sa beogradskim novinarima, kao najjeftinijom robom”. Mišković je, preko Kolesara, uspeo da uzme pod svoju kontrolu polovinu srpske privrede, i većinu pripadnika “sedme sile”. Vlada Srbije bi morala da saopšti javnosti koliki je udeo Miškovića u “Pekabeti”. “Pekabeta” je nekada bila drugi snabdevač Beograda i Srbije, ali je oteta od Miškovićevih dželata, bez uloženih para. Javnost o tome ćuti, možda i zbog činjenice što uticajni novinari RTS (o generalnom direktoru da i ne govorimo) i drugih medija, uključujući i neke PR stručnjake, menjaju svoja kola uz simboličnu doplatu kod Miškovića. Mlañan Dinkić morao bi da javno progovori o Miškovićevim kvotama i dozvolama, koliko je ekstraprofita trebalo njemu naplatiti, a posebno kako je i za koliko Mišković prodao “Delta banku” i kako je sav novac (270 miliona evra) izneo iz zemlje, a da mu je ministar finansija čestitao? Mišković danas počinje da deluje kao klasičan siledžija. Poslednjih godina Mišković je, poučen iskustvom Milana Beka i Predraga Rankovića Peconija, koristeći težak ekonomski položaj seljaka, budzašto otkupio oko 30 hiljada hektara obradivog zemljišta. Zemlja je i dalje zaparložena, jer Miškoviću ne pada napamet da se bavi proizvodnjom, on čeka bolja vremena da zemlju preproda16. Kada je 28. juna 2001. godine, Slobodan Milošević izručen Tribunalu u Hagu, dva bliska Miloševićeva saradnika, Miroslav Mišković i Dušan Mihajlović, priredili su večeru u restoranu Miškovićeve “Delte”. Mišković je lično dočekivao goste - Dušana Mihajlovića, Zorana Mijatovića, zamenika načelnika Resora državne bezbednosti Srbije, Boru Galića, Mijatovićevog sestrića, šefa kabineta načelnika RDB, Čedu Jovanovića, šefa poslaničkog kluba DOS u Skupštini Srbije, Entoni Monktona, diplomatu iz Ambasade Engleske i obaveštajca MI 6 i gospodina Blejka iz Ambasade SAD. Mišković i Mihajlović nazdravljali su izručenju bivšeg predsednika SRJ. Tajkun koji je preko Kipra oprao najviše državnih para za vreme Miloševićevog režima je Miroslav Mišković, predsednik kompanije “Delta”. On je u te svrhe prvo na Kipru osnovao firmu “Hemslejd trejding limitid”, a zatim “Delta banku”. Novac je iznošen u džakovima i uplaćivan na račune “Popular banke” na Kipru i u Grčkoj. Ti računi glasili su na kiparske ofšor firme, kao što su “Anteksol” i “Braunkort”, koje su imale fiktivne vlasnike, a njima su upravljale lokalne advokatske kancelarije. S obzirom da je u pitanju bio državni novac, Beogradska banka COBU na Kipru (ispostava Beogradske banke iz Beograda) davala je naloge tim ofšor firmama kome da uplaćuju taj novac. Tako je “Anteksolu”, kojom je rukovodila advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, sadašnjeg predsednika Kipra, BB COBU davala naloge za uplatu na račun mnogih srpskih firmi, a meñu njima najviše je bilo Miškovićevih. O povezanosti “Hemslejda” i “Delta banke” govori podatak da su u nekim slučajevima nalozi glasili na “Hemslejd”, pa rukom prepravljani na “Delta banku”. Kada je Mlañan Dinkić posle Petooktobarskih promena tražio srpski novac na Kipru, tajkuni na čelu sa Miškovićem ponudili su mu da radi za njih. Dinkić je ugasio četiri velike srpske banke pod izgovorom da su nelikvidne, kako bi uklonio dokaze o tokovima novca. Ali papiri na Kipru su opstali i na osnovu njih je u Beogradu podneta krivična prijava protiv Dinkića, Miroljuba Labusa, Mladena Spasića i još četvoro aktera zataškavanja krañe para. Tužilaštvo čeka da je aktivira, što se neće desiti dok Vladom upravljaju tajkuni koji su oprali taj novac.

16 List Tabloid piše postoje indicije da pregovara sa Bedžetom Pacolijem i Ekremom Lukom, da njima, uz trostruko veću cenu, plodnu sremsku, bačku, banatsku ili zemlju iz Mačve, preproda. Pregovori su skoro pri kraju, utvrñuju se modaliteti na koji način da ta zemlja bude knjižena.



Okružno javno tužilaštvo u Požarevcu podiglo je optužnicu protiv Dragoljuba Mitića, bivšeg direktora “Požarevačke banke”, jer je, izmeñu ostalog, omogućio 1992. godine preduzeću “Hemslejd” iz Nikozije da bez ugovora dobije 100 hiljada nemačkih maraka u gotovini, a preduzeću “DELTA M” 659.735,66 u današnjim evrima. Zamenik javnog tužioca Dmitar Krstev predložio je da se u dokaznom postupku kao svedok sasluša i Miroslav Mišković. Mišković ni u ovom slučaju nije seo na optužentčku klupu. RAŠKO MOSKOVLJEVIĆ, direktor SCP, Beograd “Bigz pablišing” se žali na ugovor o fizičkoj deobi, koji je overen u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 21. novembra 2002, po kome je “Bigz grafičkom preduzeću” pripalo 18.195 kvadrata, a “Bigz knjižarsko-trgovinskom preduzeću” 1.433 kvadrata. Na aukciji, Žužul je kupio samo 2.482 kvadrata na trećem spratu višespratnice BIGZ. Žužul smatra da je “Bigz holding” tada oštećen, time i njegov “Bigz pablišing”, kao naslednik holdinga. Jedna od najvećih izdavačkih kuća u SFRJ, Beogradski izdavački grafički zavod, podeljen je 29. novembra 2002. na tri zavisna preduzeća. “Bigz grafičko preduzeće” je još uvek društveno preduzeće jer aukcija nije uspela zbog cene od 197 miliona dinara i investicionog programa od 340 miliona dinara. Drugi deo “Bigz” je knjižarsko-trgovinsko preduzeće koje je prošle godine kupio izvesni Raško Moskovljević za 220 miliona dinara. Treće tuženo preduzeće je “Slovo”, koje je privatizovano, a koje je naslednik slovolivnice i zauzima oko hiljadu kvadratnih metara. Inicijativu za izgradnju prvog igrališta u Vojvodini i Srbiji posle Drugog svetskog rata pokrenuo je 2001. Dragan Vasiljković (kapetan Dragan), zajedno sa grupom partnera koje su činili Zoran Vujović, Raško Moskovljević, Dragomir Petrović i Saša Jokić, formiran je Golf Centar u Žablju, blizu Novog Sada i Zrenjanina. GOJKO MUHADINOVIĆ, savetnik generalnog direktora Industrije mesa «TOPOLA» ZORAN OBRADOVIĆ, predsednik PETROBART-AVIA Zoran Obradović predsednik je kompanije, posle NIS, vodećeg snabdevača Srbije sirovom naftom i derivatima, i vlasnika više od stotinu pumpi na teritoriji Srbije. Udružen sa “Petrobarom” (Zoran Obradović), Milo Đurašković, prvi asfalter Srbije, kupio je Fabriku maziva Kruševac, izuzetno uspešne kompanije iz sastava Naftne industrije Srbije. UO FK Partizan predsednik, Tomislav Karadžić potpredsednik Dragoljub Vukadinović, predsednik Holdinga “Metalac” G.Milanovac potpredsednik Rasim Ljajić, Ministar za rad i socijalna pitanja u Vladi Srbije potpredsednik Mile Jovičić, većinski vlasnik i direktor “Topola komerc” potpredsednik Dragan Đurić, vlasnik i predsednik kompanije “Zekstra” Zatezalo Ratko, generalni direktor i suvlasnik firme “Petrobart - Avia” Radovanović Bojan, pomoćnik direktora preduzeća “Dipos” Miroslav Ateljević, vlasnik i direktor firme “Akmer - M.” Švajcarska Predrag Đurović, suvlasnik i predsednik UO “Žitopromet” i “Senta Promet” Dušan Stupar, većinski vlasnik holdinga “Univerzal” Beograd Predrag Petričević, generalni direktor i vlasnik “SMB - gradnja” Radule Karadžić, generalni direktor i vlasnik “Kemoimpex” Mitar Nikolić, vlasnik i direktor “Tehnokopa” Subotica Radovan Draškić, generalni direktor JKP “Zelenilo” Beograd Maks Vinterfeld, generalni direktor firme “Porše” Beograd Ratimir Babić Duško Jovanović, generalni direktor “Sava Reosiguranje” Beograd Žemberi Janoš, vlasnik “Sat-Trakt Telecomunications” Beograd Autorski tekst Zorana Obradovića, kao predsednika Pemed Group Ltd, za Energyobserver:



“Petrobart – London je bezmalo dve decenije prisutan na meñunarodnom tržištu nafte i derivata, da bi od 2000. godine, u nameri da proširi poslove na region jugoistočne Evrope, otvorio kompaniju i u Srbiji. Njen prvi i osnovni zadak bio je formiranje distributivne mreže benzinskih stanica, koristeći sa jedne strane domaće resurse, a sa druge iskustva razvijenog tržišta zapadne Evrope. Petrobart je sklopio ugovor sa jednim od najpoznatijih meñunarodnih lanaca benzinskih stanica – AVIA, koji danas u zemljama Evrope ima skoro 3.000 maloprodajnih objekata. Ono što smatramo da je bitno za ovo tržište jeste ostvarena sinergija postojećeg domaćeg kapitala i inostranog investitora, u ovom slučaju Petrobarta. Mi smo, kao Petrobart–London uložili u rekonstrukcije preko 30 privatnih benzinskih stanica uključenih za kratko vreme u našu mrežu, sa planom da u ovoj godini taj broj dostigne 40, u Srbiji, Crnoj Gori i BiH. Cilj nam je da u 2006. naše pumpe, opremom, proizvodima i uslugama, sa prepoznatljivim AVIA-šopovima, dostignu vrhunske svetske standarde. . Na domaćem tržistu privatni trgovci učestvuju sa više od 50% u ukupnom broju pumpi. To je izuzetan kapital, koji pojedinačno nema izgleda da preživi utakmicu sa dolazećim multinacionalnim kompanijama. Udruženi u sistem sa prepoznatljivim brendom kao što je AVIA, imaju velike šanse i njihova budućnost je sasvim izvesna. U ovoj oblasti ne postoji strategija dugoročnog karaktera. Tržište je nekontrolisano otvoreno za inostrane kompanije koje su neverovatnom brzinom izgradile značajan broj benzinskih stanica, na najatraktivnijim lokacijama, bez ikakve obaveze ulaganja u manje atraktivan deo, proizvodnju i preradu sirove nafte u domaćim rafinerijama. Slično se u Srbiji dogodilo sedamdesetih, kada je INA, na bazi privremenih dozvola napravila svoju mrežu u Srbiji. To oseća novi vlasnik Beopetrola, Lukoil kada treba da pristupi rekonstrukciji tih pumpi, bez validne dokumentacije. Obrnut primer imamo u Sloveniji, gde naftnom gigantu Šelu nije dozvoljeno da otvara benzinske pumpe samo na autoputevima, već je traženo da prethodno zadovolji i uslove, koji su važili za domaće distributere. U takvom ambijentu posluje u Srbiji i Petrobart, što je rezultiralo neostvarenjem zadatih ciljeva. Petrobart – AVIA je u 2005. planirala preradu cca 500 000 MT sirove nafte, a ostvarili smo samo 50% od toga. Razlog: nesprovoñenje uredbe o formiranju cena derivata od strane organa koji su inače tu uredbu sami doneli. Naša kompanija je zbog takvog ponašanja nadležnih imala ne samo umanjen ukupan promet, već i direktan gubitak od preko tri miliona američkih dolara, zbog čega je bila sputana da ispuni planove razvoja AVIA mreže. Ukupni gubici, svih prerañivača sirove nafte u Srbiji, samo iz razloga nepoštovanja uredbe, a u situaciji kada je tržište sirove nafte stalno raslo, iznose cca 150 miliona američkih dolara. Pored ovoga, gubitke je inkasirala i država, jer je ostvaren znatno manji promet tj.prerada, te je po osnovu akciza i poreza i sam budžet bio uskraćen. Podsećamo i na nestašice derivata u proleće prošle godine i probleme, koje je posebno imao sektor agrara kada je bilo u pitanju snabdevanje dizel gorivom. Svedoci smo iste prakse, kada cene derivata nisu pratile novo poskupljenje nafte na svetskom tržištu. Početni dobri rezultati finansijske konsolidacije državnog naftnog sektora, posle 2000. godine, ovom politikom nerealnih cena kroz neprimenjivanje uredbe i nepostojanja dugoročne strategije poslovanja na naftnom tržištu, ozbiljno su ugroženi, posebno u poslednje dve godine. To i te kako osećaju meñunarodni finansijski akteri-banke, koji posluju na domaćem tržištu. To je veliki minus kada se u Srbiji ističe, od strane vlasti, otvorenost i regularnost tržišta za inostrana ulaganja. Što se tiče modernizacije rafinerija NIS-a, isuviše vremena je izgubljeno, i ne malo para potrošeno na raznorazne “strategije“. Ono što je potrebno uraditi je odavno vrlo dobro poznato stručnim ljudima u NIS, koji su uz pomoć stranih konsultanata izradili vrlo detaljne planove i projekte razvoja. Bilo je i pameti i kapitala na domaćem terenu da se urade ne male adaptacije koje bi dale sasvim drugu sliku naših rafinerija, koje bi u privatizaciju ušle sa boljom startnom pozicijom. Imamo vrlo ambiciozne planove, potencijal i kapital, spremni da unesemo svetske standarde na srpsko tržište nafte i derivata, ali ne znamo kako da se postavimo u ovoj situaciji. Kao rezultat gore pomenutih kretanja imamo situaciju u kojoj npr. Lukoil za 2006. otkazuje godišnju preradu u domaćim rafinerijama i traži uvoz derivata. Šta će za domaće rafinerije značiti ovakvo ponašanje, možemo da naslućujemo. Verujemo da će kod nadležnih nadvladati ekonomska logika da benzin ne može biti socijalna kategorija, na teret nafte privrede. Pokriće i priznavanje realnih troškova proizvodnje, mora važiti i u naftnoj privredi. U obrnutoj situaciji, ni jednom od aktera na domaćem naftnom tržištu neće padati na pamet da radi u korist sopstvenih gubitaka, odnosno prodaje derivate jeftinije nego što ga košta uvezena nafta. Epilog će biti neminovno štetan po sve – potrošače i privredu, jer na pumpama neće biti dovoljno goriva, po naftne kompanije a posebno prerañivače i trgovce, jer neće ispuniti poslovne planove tj. beležiće i dalje gubitke, i po državu



koja će na tako smanjen promet ubirati znatno umanjene iznose po osnovu akcoza i poreza. Smatramo da bi redovnije konsultacije nadležnih resora i nosilaca energetskog bilansa, pre svega prerañivača nafte, bila dobrodošla u momentu kada treba zadovoljiti zadatke makroekonomske politike sa jedne, i ekonomično poslovanje naftne privrede sa druge.” SLOBODAN PETROVIĆ, generalni direktor SALFORD CAPITAL PARTNERS Inc. NENAD POPOVIĆ, predsednik ABS-HOLDINGS Roñen je 30. septembra 1966. godine u Tuzli. Otac Nemanja bio je univerzitetski profesor, a majka Danica predavala je istoriju u osnovnoj školi. Trenirao je fudbal i košarku u tuzlanskom klubu “Sloboda”, a sa šesnaest godišna postao je najmlañi republički košarkaški sudija. Kao osnovac i srednjoškolac imao je sve petice, a našao je vremena i za bavljenje novinarstvom, i vodio je školske novinarske i foto-sekcije. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu, a magistrirao i doktorirao na ekonomskim naukama u Moskvi. Odmah po završetku fakulteta imao je priliku da bira izmeñu SAD i Rusije i izabrao je Rusiju. 1992. godine, dobio je posao u Moskvi, u švajcarskoj kompaniji “Euromin”, gde se bavio trgovinom proizvoda obojene i crne metalurgije. 1994. godine on i njegov tadašnji šef odlučili su da krenu u privatni posao. Njegova kompanija prerasla je u ABS Holdings, koji danas zapošljava više od 5.000 ljudi i posluje u Srbiji, Rusiji i Kini. Bujanovačko preduzeće “Lagado”, koje zapošljava 200 radnika, drugu godinu poslovanja nakon što ga je kupio ABS Holding, završilo je sa oko deset miliona dolara prometa, a više od polovine proizvedene robe prodaje u inostranstvu. Popović u ulaganjima u jug Srbije vidi način za rešavanje problema u tom regionu. Na njegov predlog, Vlada Srbije je oformila ekonomski tim Koordinacioog centra za KiM, na čijem je čelu bio dve godine. Član je DSS, ali ističe da je “u dobrim odnosima sa predstavnicima svih stranaka”. Autor je više od 30 naučnih radova i dve knjige. Od 2000. godine na Univerzitetu Lomonosov predaje Osnove globalnih korporacija, a od 2001. drži predavanja iz biznisa na Moskovskom državnom univerzitetu i na Rudarskom fakultetu u Moskvi. Od ruskog patrijarha Alekseja, zbog zalaganja za rešavanje statusa Kosmeta i poboljšanja odnosa Srpske i Ruske pravoslavne crkve, dobio je Orden prepodobnog Sergeja Radonjeskog. Poznat je kao humanitarni radnik, i predsednik je i osnivač fonda “Slavijanski”. Neko vreme bio je na čelu FK Partizan. Dolazeći na tu funkciju, bio je kategoričan u nameri da vrati “grobare” na jug i u tome je uspeo. Jedan je od suosnivača i potpredsednik Srpsko-američkog centra, stručnog tima za razvoj bilateralnih odnosa izmeñu vlada ove dve zemlje, a 2005. osniva Istočnoevropski centar za strateški razvoj u Beogradu, čiji je cilj razvoj regionalne saradnje. Oženjen je i ima dva sina i ćerku. Oktobra 2003. ruski nedeljnik “Verzija” objavio je tekst “Jugoslovenski lešinari”, Pjotra Prjanišnjikova, sa biznismenom i predsednikom UO KK “Partizan Mobtel” Nenadom Popovićem u glavnoj ulozi. Članak “Verzije” razobličava tehnologiju “strateškog partnerstva” koje je Popovića učinilo uglednim širom sveta, a koji se u srpskim tranzicionim tokovima pominje ne samo kao finansijski konsultant Vlada Divca u dokapitalizaciji “Knjaz Miloša”, nego i kao partner. “Pre otprilike dve godine u “Kuznjeckim ferosplavima” su se pojavila dva simpatična čoveka, koji su se predstavili kao Nenad Popović i Miladin Ranñelović. “Teški biznis put” u Rusiji, koji su prošli ovi državljani Jugoslavije, bio je veoma upečatljiv. Po njihovim rečima, sa njima su imali čast da rade takve kompanije kao “Mark Rič AG”, “Euramin”, “Koalco”, “Mark Rič investments AG” i “Trans vorld grup”. Kao što je normalno u ruskom biznisu, kapital koji su stekli u biznisu uložili su u kiparsku of-šor kompaniju “CIF indastris Ltd”. Autor piše da su se Popović i Rañenović u fabrici silicijum gvožña, bez koga ne može da se dobije čelik, pojavili u teško vreme kroz koje je prolazila ruska ekonomija. Nisu došli “praznih ruku”, već sa predlozima i privlačnim obećanjima o najmanje pet miliona dolara investicija i obnovi tehnološke baze za račun poznate švedsko-švajcarske kompanije “ABB”. Kuznjecki metalurzi nisu mogli da se odreknu takve ponude, pa su Popovića i Rañenovića prihvatili za ravnopravne partnere. Pojačanje sa stranim pasošima bavilo se više ličnim nego problemima proizvodnje. Paralelno s obećanjima, dva jugoslovenska biznismena



realizovali su i “preuzimanje”, kojim su postali vlasnici paketa od 27% blokirajućih akcija jednog od najvećih preduzeća crne metalurgije. Odmah posle toga prijateljske reči zamenili su ucenama “Kuznjeckije ferosplavi”: “Mi se nećemo mešati u upravljanje kompanije, a vi ćete nam za to plaćati 50 odsto dobiti preduzeća”. Prjašnjikov piše: “Na putu ruskog biznisa Popović i Rañenović su našli i kompanjone - sunarodnike Gorana Malbašića, Nebojšu Vlahovića i Branislava Medakovića, pod zajedničkom rusko-švajcarsko-švedskom firmom “ABB Rele Čeboksari”, koja pokušava da uñe u preduzeća ugaljno-metalurškog kompleksa Rusije, sa ciljem uspostavljanja kontrole nad strateškom proizvodnjom. “Kuznjecki ferosplavi” nisu usamljen slučaj da su nesavesni strani investitori uvukli rukovodstva preduzeća u sudske sporove. Vrlo često kao takvi pojavljuju se bivši sitni činovnici ambasada nekada prijateljskih zemalja. Oni ne samo da dobro govore ruski jezik, nego se prilično dobro snalaze i u našim zakonima, ali dobro poznaju lakomu dušu ruskog činovnika i rukovodioca preduzeća, pogotovo ako balansiraju na granici bankrotstva”. DRAGIJANA RADONJIĆ PETROVIĆ, predsednik UO M&V INVESTMENTS ad Roñena je 1.10.1970. godine. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, smer finansije, bankarstvo i osiguranje. Karijeru počinje u Beogradskom eskontnom centru 1995, a posle dve godine prelazi u MK Komerc, Miodraga Kostića (u zvaničnoj biografiji piše da prelazi “u M&V Investments na poziciju brokera”). Predsednik je Skupštine akcionara društva Knjaz Miloš Aranñelovac, član Upravnog odbora Dijamant ad Zrenjanin, FK Partizan, i Poslovnog udruženja berze i berzanskih posrednika, kao i predsednik Upravnog odbora M&V Investments. Pohañala je konferencije “Euromoney”, radne grupe EBRD, i berze i druge institucije u inostranstvu, u cilju usavršavanja i implementiranja iskustva na tržište kapitala Srbije. Učestvovala je kao predavač, moderator i panelista na konferencijama Saveza ekonomista Srbije i to na Miločerskom ekonomskom forumu i Kopaonik biznis forumu, i brojnim konferencijama Privredne komore Srbije. Većinskim vlasnikom fabrike mineralne vode iz Aranñelovca samoproglasila se firma “Apurna” iza koje stoje Danone&Divac, a Centralni registar hartija od vrednosti, jedini nadležan da proglasi vlasnika, ćuti. Istog dana, kad je to desilo, Komisija za hartije od vrednosti diskvalifikovala je Apurnu iz postupka kupovine akcija “Knjaza Miloša” zbog kršenja zakona, ali je neko iz srpske vlade zabranio da se ta odluka objavi. Predsednik Komisije Milko Štimac uveče je kolabirao pred zgradom Vlade i završio u Urgentnom centru. Aferom u privatizaciji Knjaz Miloša pravosudni organi nisu se bavili, mada bi to, prema nalazima Saveta za borbu protiv korupcije, bilo uputno. I u ovoj priči jedan od aktera je Milan Beko. Tada se spekulisalo da je on iza jednog od ponuñača za kupovinu aranñelovačke punionice minerlane vode, investicionog fonda FPP Balkan iimitid. Kad je FPP Balkan limitid pobedio u javnost je plasirano obaveštenje da Beko nije gazda već samo savetnik ovog fonda sa Kajmanskih ostrva. U ulozi savetnika Beko se, potom, pojavljuje i prilikom formiranja ponude za preuzimanje akcija Luke Beograd. Savetovao je i luksemburški fond Vorldfin. I ovom privatizacijom bavio se Savet za borbu protiv korupcije, koji u svom izveštaju tvrdi da su posredne gazde fonda Vorldfin članovi Miškovićeve porodice i Bekove inostrane firme. Interesantno je da se u Luksemburgu, na adresi fonda Vorldfin nalazi i poštansko sanduče firma Nordfin, preko koje je prodat C market. Prilikom kupovine Knjaz Miloša je, kao izvršni direktor Agenciji za privatizaciju državni paket akcija za prodaju doznačio Goran Mrña. Time je, upozoravali su stručnjaci, pred svršen čin doveo sve ostale male akcionare. Taj isti čovek je sada član Upravnog odbora Luke Beograd. Agencija za privatizaciju je, izgleda, dobar rasadnik specijalnih kadrova jer, i Vuk Delibašić je pre prelaska u firmu Fokus kapital partners, koja se pominje kao zastupnik Vordfina radio u ovoj instituciji (agenciji) Vlade Srbije. Interesantno je, takoñe, otkud Goran Mrña na funkciji člana Upravnog odbora kompanije Novosti, gde je Beko, kao i u slučaju „Knjaz” opet uspeo da da bolju ponudu od proslavljenog košarkaša Vlade Divca. Zvanično, većinski vlasnik Novosti (63,5 % akcija) nije Mišković već firme Štadluks i Ardos. Pored članova menadžmenta Delte u upravi Novosti je i Goran Mrña , kao predstavnik Milana Beka. Komisija za hartije od vrednosti dala je dozvolu za osnivanje Društva za upravljanje investicionim fondovima „Rose asset management“. To je 14. društvo za upravljanje investicionim fondovima u Srbiji, a njegovi vlasnici su Milan Beko i Miodrag Kostić i direktorka brokerske kuće MV investments Dragijana Radonjić-Petrović. Direktor Društva je Goran Mrña, bivši izvršni direktor Agencije za privatizaciju i član UO Luke Beograd, čiji je suvlasnik Beko.



Brokerska kuća MV Investment kupila je akcije “Novosti” s namerom da ih preproda, a ne da bude jedan od suvlasnika, izjavila je direktorka MV Investmenta Dragijana Radonjić-Petrović. MV Investment je kupovinom 960 akcija Novosti na Beogradskoj berzi postao vlasnik 14,24% te kompanije. Dragijana Radonjić-Petrović je kao fizičko lice kupila 60, odnosno 0,8% akcija Novosti. “Kao broker MV Investment trguje na berzi za druge investitore, ali i za svoj novac kupuje akcije profitabilnih kompanija. Procenili smo da je kupovina akcija Novosti u ovom momentu dobar posao, ali da uskoro to neće biti likvidne hartije od vrednosti zbog malog broja akcionara te kompanije”, rekla je. Ta brokerska kuća kupovala je akcije Novosti u dogovoru s drugim zainteresovanim kupcima, i uzela je pozajamicu od kompanije Delta. OBRAD SIKIMIĆ, predsednik DINERS CLUB INTERNATIONAL BELGRADE Ltd. Obrad Sikimić je roñen u Beogradu 1961. godine. Završio je Višu turističku školu u Beogradu. Počinje da radi kao komercijalista za „Dajners klub internešenel” 1982, da bi nakon nepune dve godine bio postavljen za regionalnog direktora za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju. Postavljen je za generalnog direktora „Dajners kluba” za Jugoslaviju 1996. U meñuvremenu postaje i generalni direktor „Dajners kluba” Makedonije. „Dajners klub” Beograd je 2001. godine dobio nagradu za najuspešniju mladu franšizu u lancu „Dajners klub internešenel”. Izabran je 2002. godine za predsednika odbora za kartičarstvo u Privrednoj komori Srbije, i za potpredsednika Američke privredne komore Jugoslavije. Marta 2004 izveštaj Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije otkriva kakvim su sumnjivim finansijskim transakcijama kupovane deonice “Nacionalne štedionice”. UBPOK je ovaj izveštaj uradio na zahtev Vlade Srbije. Dokazano je da je u drugoj dokapitalizaciji firma “Koprom”, registrovana u Beču, postala vlasnik 37,1% akcija NŠ preko firmi “Skvadra”, “Pima”, “Principal” i “Dajners klub”. Ova dokapitalizacija izvršena je preko računa NŠ u “Evroaksis” banci u Moskvi, čiji su suvlasnici Vojin Lazarević i Vuk Hamović. Dana 13.09.2002. firma “Koprom”, čiji su osnivači firma “Ledeks” koja je u likvidaciji i “Sojuzkoopveneshtorg Moskva”, a direktor Jovanka Lajtfut Ivanišević, platila je po 600.000 evra na račun “Principala” i “Dajners kluba” za dokapitalizaciju firme, kojima su kupljene akcije NŠ. Kao jedan od upravljača i osnivača “Dajnersa” i “Principala” pojavljuje se Obrad Sikimić. “Napominjemo da se Obrad Sikimić, kao suvlasnik preduzeća “Pincipal” i “Dajners”, vodi kao takozvano “povezano lice” u svojstvu akcionara kod Nacionalne štedionice” piše u izveštaju UBPOK-a. Najveći akcionari Evroaksis banke danas su privatne firme „YU trast” sa 16% i „MK komerc” i „Pima” sa 11%. Vlasnik EFT, Vuk Hamović izašao je pre tri godine iz ove banke, a Vojin Lazarević je i dalje akcionar i predsednik Saveta direktora banke. U Savetu banke su i drugi biznismeni iz Srbije, kao Toplica Spasojević (predsednik Crvene zvezde) i Obrad Sikimić (Dajners klub). Akcije ove banke imaju i Erste banka, Hipo RS, Nacionalna banka Grčke, Univerzal banka, NLB banka... Decembra 2006. novi predsednik FK Partizan postaje Nenad Popović. Podpredsednici su Dragan Vasiljević, Nebojša Vujović, Dragoljub Vukadinović i Dragijana Radonjić Petrović. Članovi upravnog odbora su: Radomir Antić, Maks Vinterfild, Miroslav Ataljević, Obrad Sikimić, Dušan Stupar, Igor Milanović, Bojan Radovanović i Ratko Zatezalo. Već u junu 2007. Nebojša Vujović, Obrad Sikimić i Igor Milanović podneli su ostavke na članstvo u Upravnom odboru Fudbalskog kluba “Partizan”. U izjavi Tanjugu naveli su da su se na ostavku odlučili jer se ne slažu sa zaključcima Skupštine FK “Partizan”. RANKO SOČANAC, genaralni direktor NELT Skupština košarkaškog kluba Partizan izabrala je Predraga Danilovića za predsednika kluba. Danilović je imenovao i upravni odbor kluba, koji sada čine: Vlade Divac, Dragan Todorić, Mlañan Šilobad, Živomir Novaković, Đorñe Čolović, Budimir Krstović i Ranko Sočanac. Potpredsednici su Đorñe Čolović, Živomir Novaković i Andreja Mladenović. TOPLICA SPASOJEVIĆ, predsednik HOLDING ITM GROUP doo Toplica Spasojević, predsednik FK „Crvena zvezda“, predsednik ITM „Group“, Udruženja korporativnih direktora, član Upravnog odbora kluba „Privrednik“, guverner u Privrednoj komori Japana, potpredsednik Nacionalne alijanse za regionalni razvoj Srbije, član predsedništva Saveza



ekonomista Srbije, poslovni čovek 2006. godine, jedan od najuspešnijih poslovnih ljudi u Srbiji, ljubitelj pozorišta i dobre muzike i otac troje dece. Toplica Spasojević roñen je 1956. godine u Svilajncu. U Beograd dolazi na studije ekonomije, koje završava 1980. posle čega se, aktivno bavio sportom i ulazio u menadžerske vode u „Jugoslavijakomercu“. Karijeru košarkaša je zbog poslovnih uloga morao da napusti. Od 1981. godine do 1992. godine radio je u Jugoslavija Komercu (u kojoj je Radmilo Bogdanović bio predsednik UO), gde je prevalio put od pripravnika do predsednika Upravnog odbora. 1992. godine sa kolegom Sinišom Rakovićem osniva ITM grup koja je brzo postala jedna od vodećih distributivnih kompanija u ovom delu Evrope, poslovima urušene Jugoslavija komerc. ITM grup ima, prema izveštaju revizorske kuće Dilojt end Tuš, godišnji obrt od 200 miliona evra sa stopom rasta od 3%. Kompanija ITM se bavi distribucijom najvećih svetskih robnih marki, brokerskim poslovima, konsultacijama, poljoprivrednim i drugim delatnostima. ITM je jedan od članova konzorcijuma osnivača TV Avala. Osim u Srbiji, „ITM” ima ćerke firme u Austriji, Velikoj Britaniji, Rusiji, Makedoniji, Kipru, BiH i Crnoj Gori. Na tržište Velike Britanije izvozi najviše poljoprivredene proizvode. Osnovna delatnost ITM-a je distribucija, a vlasnik je i brokerske kuće “ITM Monet” i firmi “Fokus kapital partners”, “Sinerdži” i “Ros saut ist”, firme koja se izvorno pojavljivala na sajtu istog ovog udruženja kao firma Milana Beka, koje pružaju konsultantske usluge na polju spajanja i akvizicija. Kada je Dragan Stojković otišao, a za predsednika FK Crvena zvezda došao je Toplica Spasojević, što se povezuje s željom Delte i Miškovića. Toplica Spasojević je od 1994. vlasnik firme ITM. Figurirao kao novi predsednik Privredne komore Srbije, ali se pročulo da je predstavnik Miroslava Miškovića, koji tako pokušava da ostvari uticaj na Komoru (pored onog preko Slobodana Milosavljevića). Mišković je zamoljen da odustane od toga, pa je Spasojević došao na čelo Zvezde. Firma ITM je jedno vreme bila distributer sportske opreme Najki, koju ekskluzivno zastupa Delta. IVAN STANKOVIĆ, predsednik COMMUNIS doo NIKOLA STANKOVIĆ, direktor HEMOPHARM GmbH, Bad Homburg “Trudbenik konzorcijum” registrovan je maja 2005. kao dvočlano društvo. Osnivači su “IGM Trudbenik” i konzorcijum 19 akcionara, koji su u ovaj “konzorcijum” uneli udele koje je otkupio Nikola Stanković. Na taj način je “Trudbenik konzorcijum” postao vlasnik 52% “IGM Trudbenik”, Akcijski fond i PIO fond imaju 40%, a kod malih akcionara je 7,52%. Ovakvi konzorcijumi osnivani su u Srbiji na osnovu Zakona o privrednim društvima. Trgovinski sud u Beogradu je 27. februara 2006. godine odredio privremenu meru kojom je zabranio “Trudbenik konzorcijumu” otuñenje i opterećenje udela izraženog u akcijama “IGM Trudbenika”, uz obrazloženje da je prodaja akcija obavljena mimo organizovanog tržišta. Trgovinski sud u Beogradu postavio 3. marta 2007. godine Nikolu Dobrijević za privremenog upravnika deoničarskog društva “Trudbenik konzorcijum”, ali on ni posle sedam pokušaja nije uspeo da uñe u ovu firmu, da li zato što generalni direktor i ekipa oko njega imaju veze u državnim institucijama i policiji, pa godinu dana ne može da se spreči dalje uništavanje akcionarskog kapitala. Ovakav način kupovine akcija, odnosno udela, dugo je osporavan, pa i košarkašu Vladi Divcu prilikom pokušaja kupovine “Novosti”. Odluka, meñutim, ne može da se sprovede jer svaki put kada se pokuša izvršenje suprotstavljena strana postavi na kapiji radnike koji prete da će se politi benzinom, a policija ne može da puži asistenciju u skladu sa rešenjem jer je “Trudbenik konzorcijum”, u Agenciji za privredne registre, namerno promenio sedište firme. Ključne konce u “Trudbenik konzorcijumu” vuku ljudi sa strane koji su otkupljivali akcije mimo tržišta. Njih ne zanima proizvodnja grañevinskog materijala, čime se “IGM Trudbenik” bavi, već samo da preuzmu 100 hektara grañevinskog zemljišta preko puta Višnjičke banje čiji je korisnik ovo preduzeće. Glavni je Nikola Stanković, potpredsednik “Hemofarma”, koji je svoje akcije prodao “Štadi” i taj novac iskoristio da pribavi, na opisani način, akcije “IGM Trudbenika”. BRANISLAV STOJAKOVIĆ, generalni direktor EUROSALON Završio je Ekonomski fakultet (smer marketing) u Beogradu. Stojković je od 1989. godine ušao privatni biznis, od kada se bavi prodajom nameštaja. Ministarstvo unutrašnjih poslova objavilo je da je uhapšen bivši ministar za saobraćaj i telekomunikacije Marija Rašeta Vukosavljević i više direktora Aerodroma Beograd osumnjičenih da su zloupotrebom položaja oštetili preduzeće za 220 miliona dinara i prisvojili 60 miliona dinara.



MUP navodi da je UBPOK lišio slobode i uz krivičnu prijavu priveo istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu i bivšeg generalnog direktora Aerodroma “Beograd” Branislava Vitasovića, zamenika generalnog direktora Aerodroma Duška Grilihesa, bivšeg pomoćnika gen. direktora Aerodroma Slañana Ikovića i bivšeg koordinatora razvoja Aerodroma Aleksandra Đordevića”. Uhapšeni su i bivši direktor Gradevinske direkcije Srbije Zoran Popović, vlasnik i direktor preduzeća “Eurosalon” Branislav Stojaković, direktor preduzeća “Termoenergo inženjering”, Jovan Đenadić direktor preduzeća “Kolubara invest-gradnja” iz Beograda Dejan Mišović, zamenik direktora “Kolubara invest-gradnja” Lazar Bunčić i direktor preduzeća “Abies sistem” Predrag Vuković. Čitavu akciju pokrenulo je sadašnje rukovodstvo aerodroma, generalni direktor “Aerodroma Beograd” Nebojša Nedeljković, koji se i sam ispostavio kao jedan od privilegovanih apartčika-lopova, pod zaštitom Mlañana Dinkića: “Prilikom mog stupanja na dužnost u maju, uočio sam, pregledajući dokumentaciju o investicijama koje su u toku, da su investicije za VIP salon isuviše velike. Sproveo sam internu istragu i posle dolaska do odredenih saznanja uputio sam dopis MUP-u, UBPOK-u, da ispita te navode”. Stojkovića istražni sudija optužuje da je ostvario protivpravnu imovinsku korist jer je nameštaj za VIP salon prodao po desetostruko višim cenama. Sličan model, prodaje nameštaja po znatno naduvanim cenama, primenjen je i pri opremanju BIA, za vreme Radeta Bulatovića, samo što je, zbog blokade računa Evrosalona, isporučilac bila Stojakovićeva firma Evrolak. Sekretarica generalnog direktora i vlasnika “Eurosalona” Zorica Mušković kaže da je sa Branislavom Stojakovićem provela “13 magarećih godina”. Poslednjih nekoliko godina zauzima “prvu fotelju u senci”. Za šefovu nervozu Zorica ima rešenje - secka voće i pravi čamčiće od kajsija i jabuka, a u fioke smešta zalihe slatkiša. Ona “šefuje” nad dva kancelarijska i dva mobilna telefona. Mnogi u firmi bi do direktora - prolaze samo oni koje ona propusti. DUŠAN STUPAR, generalni direktor UNIVERZAL HOLDINGS Dr. Dušan Stupar je roñen 1947. godine u Krajišniku, u banatskoj opštini Sečanj. Nakon osnovne škole u Jaši Tomiću i gimnazije u Zrenjaninu, upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, na kom je diplomirao 1973. godine. Magistrirao je i doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Od 1973. do 1988. godine radio je u Republičkom MUP-u, a od 1988. do 1990. u Sekretarijatu za narodnu odbranu Republike Srbije. Od 1990. godine zaposlen je u preduzeću “Univerzal” iz Beograda. Sedam godina je bio direktor “Univerzalovog” predstavništva u Moskvi, a od 1997. godine je generalni direktor “Univerzal Holding” A.D. Beograd. Oženjen je i ima dvoje dece. Borislav i Marko Milošević, brat i sin Slobodana Miloševića, novcem koji su devedesetih izneli iz zemlje kupuju preduzeća u Srbiji. Njih dvojica preko Dušana Stupara, direktora firme “Univerzal holding”, već kontrolišu ovo jako preduzeće za unutrašnju i spoljnu trgovinu, a planiraju da kupe pančevačku Azotaru, kao i neka putarska preduzeća u Vojvodini. Borislav Milošević i Stupar znaju se još iz vremena dok je Stupar bio šef beogradskog centra Državne bezbednosti. Posle famozne Osme sednice Saveza komunista Srbije, kada je Slobodan Milošević sa čela srpskih komunista svrgnuo Ivana Stambolića, smenjen je i Stupar, jer je bio blizak poraženom taboru. Meñutim, on nije bio dugo u nemilosti jer je preko tadašnjeg šefa beogradske policije Nikole Ćurčića, koji mu je bio komšija na Banjici, uspeo da izgladi nesporazum sa Miloševićima i izbori se za funkciju u “Univerzalu”, gde je od 1990. godine. Radomir Marković i Dušan Stupar, nekadašnji šef kabineta bivšeg ministra policije Viobrana Stanojevića vodili su Marka u lov, voleli se i pazili. Rade je bio veoma blizak Miri Milošević, bliži nego njenom mužu. Od tada traje intenzivan kontakt Dušana Stupara i Bore Miloševića koji je od 1992. od 1997. bio direktor predstavništva “Univerzala” u Moskvi. Tamo je produbljen njihov poslovni odnos, a rezultat je udeo Bore Miloševića u vlasništvu “Univerzal holdinga”. Iako starijeg Miloševića nema na spisku akcionara, indikativno je da je Stupar fizičko lice sa najvećim brojem akcija u “Univerzal holdingu”. Više od njega imaju samo “Bankom” i “Bioprotein”. “Univerzal holding” ima većinsko učešće u kapitalu nekoliko preduzeća po Srbiji: ugostiteljskog preduzeća “Kaštel” u Ečkoj, preduzeća za proizvodnju džakova “Unisak” i mašinske industrije “Panonija” iz Inñije, fabrike tekstila “Žako” iz Žagubice, kao i trgovinskog preduzeća “Tamiš” iz Sečnja. Miloševići su pustili “pipke” i na neka putarska preduzeća u Vojvodini, a slučajno ili ne,



četiri vlasnika akcija “Univerzal holdinga” imaju udeo u vlasništvu “Vojvodinaputa” iz Pančeva. Tako su “MV investments”, “Citadel sekjuritis”, “Delta broker” i fizičko lice Dušan Petrović meñu deset najkrupnijih akcionara i u “Univerzal holdingu” i u “Vojvodinaputu” iz Pančeva. “Univerzal holding” je zagrizao i za Azotaru Pančevo. RADE SVILAR, direktor APATINSKA PIVARA Osnovnu i srednju poljoprivrednu školu završio je u Somboru, gde i danas živi. Oženjen je Vericom, lekarom dermatovenerologom, načelnikom Kožnog odeljenja u somborskoj bolnici, ima dva sina. Svilari su primetni na pozorišnim i bioskopskim predstavama. Zaljubljenik je u fudbal, i kraće vreme bio je u fudbalskim telima. Kad mu vreme dozvoli na utakmicama je apatinske Mladosti, a u Somboru prati utakmice Radničkog. Interbru je kupio Apatinsku pivaru. Heineken je hteo da je kupi ali je u zadnji čas Inbrew dao ponudu koju direktor Svilar i akcionari nisu mogli da odbiju (preko 120 miliona evra bolju). 06.10.2008. Novi generalni direktor Apatinske pivare je Ilija Šetku. Šetku prvi generalni direktor iz Srbije na čelu Apatinske pivare posle Radeta Svilara. 7.12.2000. godine Prvobitna izborna procedura za 32. predsednika FSJ bila je predviñena po ubrzanom toku. A onda je sve krenulo korakom kornjače. Izbor za predsednika “kuće fudbala” na Terazijama 35 nije zbog prestižne funkcije, već zbog kase. “Dobro je poznato da je naš fudbal u ovom trenutku najprofitabilnija roba u svetu koji nas odskoro i zvanično priznaje”. Na jugu se nisu opredelili, na severu je “mrtva trka” dva vojvoñanska biznismena, jednog - privatnog, Tomislava Karadžića i drugog - državnog, Radeta Svilara, direktora “Apatinske pivare”. Karadžiću protivnici zameraju da je kao sadašnji potpredsednik FSJ direktno vezan za odlazećeg Miljana Miljanića, pa stoga nema šta da traži u izbornoj trci. Dalje, da nema uporište ni kod svog kluba “Spartaka”, čiji je bio “večiti” predsednik, da obećanjima obmanjuje fudbalsku javnost Vojvodine. Protivnici Svilara ističu da je iz tame “izronio” u fudbalski svet, da ne razlikuje loptu kao geometrijsko telo, od tela romboidnog oblika, nazivaju ga “Jelenče”, po zaštitnom znaku poznatog apatinskog piva... U centralnoj Srbiji (Beograd) gde je najviše klubova prvoligaša ćute, izuzev “Udruženja za zaštitu i prosperitet jugoslovenskog fudbala” koje na sve načine želi da postane fudbalska vlast. Uticajni “Crvena zvezda” i “Partizan” u prvom planu imaju osvajanje nacionalnog šampionata, pa tek onda na red dolazi izbor prvog čoveka FSJ. Svojevremeno, bez njegovog ličnog pristanka, jednoglasje fudbalskog sveta predlagalo je za predsednika FSJ Dragana Džajića, sadašnjeg predsednika najtrofejnijeg jugoslovenskog kluba “Crvena zvezda”. Džajić je ovakav predlog odbacio bez dužeg komentara. Iz “Partizana” se nisu oglašavali, ali je u klubu iz Humske 1 postojala želja za čelnim čovekom u FSJ iz njegovih redova. U jednom trenutku mislilo se da je to Ivan Ćurković, predsednik Upravnog odbora kluba, ali se (ne)očekivano, mišljenje okrenulo u suprotnom smeru. U ovoj izbornoj kampanji vanstranačka organizacija “Otpor” neće imati ni promil uticaja na jugoslovenski fudbal. “Otporaši” su posle neuspeha fudbalske reprezentacije Jugoslavije na šampionatu Evrope u Belgiji i Holandiji poručili Miljanu Miljaniću da se mane “ćoravih poslova”. Učinio je to i Komitet za sport i omladinu JUL-a. Da ne bi došlo do “neprirodne simbioze”, utihnuli su zahtevi za odlazak Miljana Miljanića. Možda je zato izbor predsednika FSJ u magli... 26. septembar 2003. Sastanak najviših predstavnika Vlade Srbije, predvoñenih premijerom Zoranom Živkovićem i potpredsednikom Vlade Čedomirom Jovanovićem, sa najvećim domaćim privrednicima predstavlja pokušaj da se od privrednika izvuku investicije. Sastanak je i neka vrsta amnestije za one koji su na sumnjiv način došli do novca. Sastanku sa privrednicima prisustvovali su ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović, ministar trgovine Slobodan Milosavljević i direktor Uprave carina Aleksandar Krstić. Delegaciju privrednika činili su Bogoljub Karić (BK), Rade Svilar (“Apatinska pivara”), Miroslav Mišković (Delta), Radenko Marjanović (“Knjaz Miloš”), Mića Mićić (“Jedinstvo” Užice), Ljubiša Jovanović (AIK banka), Gojko Muhadinović (“Topola”), Nikola Pavičić (“Sintelon”), Slobodan Radulović (“C market”), Dragomir Tomić (“Simpo”), Ljubomir Mihajlović (Komercijalna banka), Milorad Savićević (“Geneks”), Miodrag Kostić (“MK komerc”), Slobodan Dragićević (DIN), Dmitar Šegrt (“Toza Marković”), Ljubiša Mitić (“Tigar”), Dragan Kostić (“Slobodna zona” Pirot) i Dragomir Đuričić (“Hemofarm”).



NEBOJŠA ŠAPONJIĆ, direktor NELT NEBOJŠA ŠARANOVIĆ, direktor KAPPA STAR LIMITED Najzainteresovaniji za kupovinu fabrike novinske hartije je Nebojša Šaranović, vlasnik kiparske firme „Kapa star“, preko koje kontroliše mnoge svoje poslove u Srbiji i inostranstvu, uključujući „Jafu“ iz Crvenke. Šaranoviću bi „Matroz“ odgovarao kao dodatak njegovoj „papirnoj imperiji“, u kojoj značajno mesto zauzima fabrika „Avala ada“, koja se bavi proizvodnjom toalet papira, salveta, maramica i sličnih artikala. Koliko je Šaranović duboko ušao u posao sa hartijom pokazuje podatak po kojem godišnji obrt njegovih firmi iznosi 200 miliona evra. Ovaj biznismen je kupio i „Geomašinu“, plativši oko 350 miliona dinara, odnosno 10 puta više od početne aukcijske cene, kako bi raspolagao prostorom fabrike od 35.000 kvadratnih metara na kome je zamislio izgradnju centra papirne industrije. Šaranović je ranije radio kod Miškovića, a i firma „Kapa star“ bila je u vlasništvu prvog čoveka „Delte“. Na suñenju Nemanji Kolesaru, bivšem šefu kabineta premijera Zorana Đinñića optuženom pred Četvrtim opštinskim sudom za utaju poreza tešku šest miliona dinara i falsifikovanje ugovora o zajmu sa Zoranom Janjuševićem, svedočili su Nebojša Šaranović i Ivana Veselinović. Šaranović je izjavio da je Ivana Veselinović, inače njegova drugarica, tražila od njega da Nemanji i njegovoj supruzi Jeleni pozajmi 95.000 evra. “Dao sam joj novac bez problema. Novac sam uzeo od Miroslava Miškovića. Posle dve-tri nedelje, Ivana mi je vratila dug”, rekao je Šaranović. Ivana Veselinović ispričala je da je Kolesar zamolio da da mu pozajmi oko 200.000 evra za gradnju kuće. “U sefu sam imala oko 105.000 evra, a za ostatak sam pitala Šaranovića. Nemanja je sve vratio u dogovoreno vreme”. NENAD ŠARENAC, direktor UNIGROUP, generalni direktor HEINEKEN IMPORT doo Nenad Šarenac, generalni direktor kompanije Heineken Import doo, započeo je saradnju sa Heinekenom 1990. godine, kao uvoznik i distributer za Srbiju i Crnu Goru. Poslovno iskustvo pomoglo mu je u stvaranju preduzeća Kane Export-Import, koje je kasnije prešlo u vlasništvo Heineken N.V. od kada posluje kao Heineken Import doo Nenad Šarenac 17 godina radi na očuvanju pozicija jednog od najvećih svetskih brendova na tržištu Srbije. Udruženje manjinskih akcionara registrovano je sa namerom da se zaštite interesi preko 2000 akcionara, gde je preko 700 fizičkih lica postalo akcionar „Novog doma“ a.d. još 1998.god. predhodnom kupovinom deonica. Tu odmah moramo napomenuti da sva prava koja po zakonu pripadaju svakom akcionaru nisu poštovana poslednjih devet godina, već je preduzećem rukovodjeno „Skupštinom akcionara“ koju je odabralo rukovodstvo, dok o bitnim dogadjanjima u akcionarskom društvu akcionari nisu niti obaveštavani, niti pozivani da u odlučivanju učestvuju. I pored činjenice da je sa zakašnjenjem od osam godina upućeno obaveštenje svakom akcionaru o tome koliko akcija poseduje, ova praksa se nastavila i 16.01.2007.god. kada je održana „Skupština akcionara“ na koju akcionari nisu pozvani, ali su zato bez ikakvog pravnog osnova njoj prisustvovali novi većinski vlasnici, koji su Ugovor o prodaji društvenog kapitala preduzeća potpisali sa Agencijom za privatizaciju tri nedelje pre toga (21.12.2006.god.). Tu se, na očigled suvlasnika i radnika „Novog doma“ a.d., nastavlja režirana predstava koju je Agencija za privatizaciju odobrila proglašenjem „najpovoljnijeg ponuñača“ za društveni kapital kompanije Novi dom - konzorcijuma pravnih lica iz Beograda: - „Nelt Co” doo – direktor Nebojša Šaponjić, vlasnik Neregelia trading limited Kipar - „EKI Investment” doo – direktor Andreja Popov, vlasnici Aleksandar Vlahović i Danko Đunić - „Ataše” doo – vlasnici “Unigroup” doo Beograd (Nenad Šarenac) i Logfor Inc Panama Režisera i scenskih radnika za izigravanje zakona očigledno ima više. Kulise kupcima, uspešnim preduzećima“ i bivšim važnim službenicima Ministarstva privrede i Agencije za privatizaciju, treba da pokažu da je u privatizaciji preduzeća u Srbiji sve moguće, pa i na silu, koja nekima treba da obezbedi veliku imovinsku korist na štetu onih koji ne učestvuju u ovako režiranoj predstavi: - prvi čin, zvan pokušaj otimačine vrlo vrednog objekta od preko 2.000m2, u Beogradu, preko puta crkve Svetog Marka, odigran je još u septembru 2005.god., aukcijskom prodajom (Agencije za privatizaciju) preduzeća „Tehnopromet“ a.d. Beograd, čijom imovinom je tokom prodaje prikazana



i ova vredna imovina Kompanije „Novi dom“ a.d., koju poseduje još od 1966.god. Ovo preduzeće kupio je „Univerzal holding“ ad. . - drugi čin predstave, zvani Tender za prodaju kapitala, koji je počeo eliminacijom (ili dogovorom o izlasku) „moćnih“ firmi, čija se većina vlasnika druži sa „konkurencijom“ u elitnom beogradskom poslovnom klubu, nastavlja se učešćem Kompanije „Simpo“ a.d. u konzorcijumu, a završava njenim izlaskom 15.12.2006.god. (a obaveštenjem Agenciji 3 dana pre potpisivanja Ugovora), a da se ne zna da li je o tome obaveštena tenderska komisija koja je odabrala „najboljeg“ ponudjača (u kom je trenutku bio „Simpo“), a koja je imala poslednji sastanak 02.11.2006.god. Nedokučivo je produženje roka za ponude na tender: prvo, objavljeno, sa 15.07. na 01.09.2006, i drugo, neobjavljeno, sa 01.09. na 29.09.2006. godine (Ugovor o konzorcijumu overen 28.09.2006.godine). . - treći čin predstave zvane „Privatizacija“ počinje potpisom Ugovora, a nastavlja se periodom od četiri meseca u kom Kompanijom „Novi dom“ a.d. više ne upravlja ni generalni direktor, već se izvršavaju nalozi novih većinskih vlasnika, koji to pravo na upravljanje još nisu ostvarili, već tek treba da ga ostvare danom ispunjenosti uslova iz Ugovora, a za šta je krajnji uslov održavanje Skupštine akcionara zakazane za 26.04.2007. godine. Generalni direktor „Novog doma“ umesto da obavlja svoje dužnosti, izvršava naloge maminog sina, kojeg je mama (potpisnik Ugovora) postavila da upravlja preduzećem dok „moćni“ kupci ne doñu u poziciju da to mogu i po zakonu. Pojavljuju se ti isti kupci i vrše „pregovore“ (pritiske) sa radnicima „Novog doma“ da preñu u firmu (kojoj ti isti „kupci“ izdaju objekte „Novog doma“) ili da odu uz otpremninu od 150 evra, iako su po socijalnom programu, koji su isti „kupci“ potpisali, dužni da isplate otpremninu od 250 evra, ali tek po danu ispunjenosti uslova. „Transparentnost“ i „akcije za imetak“ koje je početkom privatizacije u Srbiji obeležio isti Aleksandar Vlahović, onda kao Ministar za privredu i privatizaciju, a sada kao poslanik Parlamenta i suvlasnik preduzeća „Eki investment“ koje je učesnik u konzorcijumu kupaca „Novog doma“, a sve zajedno sa direktorom tog preduzeća Popov Andrejom, bivšim direktorom centra za aukcije Agencije za privatizaciju, stvarno se može pohvaliti „transparentošću“ (providnost), jer akcionari i radnici „Novog doma“ morali su da prekopaju razne papire kako bi shvatili šta im se sprema. Kome akcionari i zaposleni „Novog doma“ da se obrate za zaštitu svojih prava, jer u ovakvoj konstalaciji „moćnih“ kupaca, bivših službenika Ministarstva privrede i Agencije za privatizaciju? Što se vakuum od četiri meseca ne bi koristio da „kupci“ bez ikakvih ovlašćenja sprovode šta im se ćefne, kad ni Skupština Srbije ni Vlada ne mogu da se konstituišu, a sve iz „viših“ interesa, dok su ovde jasni lični interesi da se, ionako jeftino plaćeno preduzeće (17,15mil evra za 70%) sa preko 36.000 m2 poslovnog prostora (od toga 30.000 m2 u Beogradu), oslobodi radnika bez da to košta. DRAGAN TOMIĆ, predsednik KOMPANIJA SIMPO ad Dragan Tomić je roñen u Žbevcu 1937. godine. Osnovnu školu je završio u Bujanovcu, a srednju ekonomsku u Vranju. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Skoplju za dve godine i osam meseci. U svojoj 29-toj godini, 1967, sa mesta direktora plana i analize prelazi na mesto generalnog direktora Fabrike nameštaja “Sima Pogačarević”. Vodeći kompaniju četiri decenije, Dragan Tomić uspeva da Fabrika nekad sa 400 zaposlenih preraste u poslovni sistem čija je vrednost u 2002. godini procenjena na 80 miliona evra, u kome je zaposleno preko 6.500 ljudi. Tomić je odlučio da se baci u proizvodnju nameštaja od bamubusa. S Borkom Vučić predstavnici “Simpa” otputovali su, početkom aprila 1990, u Nikoziju. Ubedili su Džordžisa da mu je bolje da premesti kompaniju u Srbiju, “jer su tamo manji porezi”. Napravljen je ugovor izmeñu “La mesona””Simpa” i kopmanije “UBB”- Cyprus investment and finance, koju je zastupala gospoña Vučić lično i koje je, prema slovu ugovora, trebalo da obezbedi 130.000 dolara za izgradnju novog preduzeća u Srbiji. “Simpo” se obavezao da će da napravi fabriku i uposli lokalne radnike, a “La meson” je dao stručnjake i odao tajnu proizvodnje. Pri tom, “Simpo” se proglasio ekskluzivnim kupcem nameštaja koji je mogao da prodaje po cenama po kojima je hteo... Na preduzeće u Nikoziji stavljen je katanac. Deset godina fabrika, koja je smeštena u Bujanovcu, u nerezvijenom delu Srbije, pravila je stvari od bambusa. “Simpo” ih je prodavao, a Džordžis na Kipru čekao svoj deo kolača, 20 procenata, predviñenih ugovorom. Kad je, posle nekoliko godina, video da se srpski partner pravi lud i ne uplaćuje ni dolara na njegov račun, upozorio je predstavnike “Simpa” da ga kiparske vlasti gone zbog neprijavljene dobiti i neplaćenih dažbina. Iz “Simpa”su mu rekli da



mu je uplaćeno dovoljno novca na račun. Uplatili su mu samo 90.000 dolara, a trebalo je, bez prethodne provere knjiga, deset odsto od prodtae robe, što je nekih šet miliona dolara. Vlasnik “La mesona” opet je, kako kaže njegov radnik, kulturno zatražio svoj deo profita. Opet su ga nadležni iz “Simpa” obavestili da su mu upravo uplatili novac. I slagali ga, naravno. Džordžis je ovlastio advokate da tuže Dragana Tomića i “Simpo” sudu u Beogradu. Nedaleko od autobuske stanice nalazi se fabrika čokolade “Simka”, familije Tomić. Prvo je u Beogradu 1997. godine osnovana Industrija hrane “Dunja”. Dva meseca ranije osnovana je “Simka”. Dragana Tomić, snaja Dragana Tomića, direktora kompanije “Simpo”, udata je za njegovog sina Gorana. Dragana u Švajcarskoj osniva, avgusta 1997, i firmu “Food industries”. Kao ovlašćeno lice, kapitalom od 100.000 švajcarskih franaka raspolaže izvesna Džejn Saksonska. Švajcarska firma u Švajcarskoj nema poslovne prostorije. Tek 2003. otvorena je u Parizu kancelarija “Food industries”, gde se povremeno pojavljuje i Dragana Tomić. Većinski vlasnik “Simke” sa 200 radnika je “Food inustries”, dok je manjinski vlasnik “Simpo”. Preko svojih glasnogovornika Dragan Tomić je pustio priču o “ulasku stranog kapitala u kompaniju”, bilo je reči i o “novim oblicima povezivanja sa svetom”. Umesto da negira, direktor sektora informisanja u kompaniji “Simpo” potvrdio je da je “Simpo” manjinski vlasnik beogradske “Dunje”. Direktorka “Dunje” je Branka Stanković, roñaka Dragane Tomić. Branka je uvek nedostupna. Roñaka Dragane Tomić, snaje Dragana Tomića, Branka Stanković, bila je raspoložena za razgovor samo jednom, 2005. Tada je izjavila: - Zar je važno ko je vlasnik “Simke”? Bolje je da pišete o našoj čokoladi koja je najbolja u zemlji. To je brend proizveden po švajcarskoj recepturi, sa najlepšom ambalažom. Ali, ako vas interesuje ko je vlasnik - vlasnik je “Food industries” iz Švajcarske.” Simptomatično je da je i 1997, kada je fabrika čokolade osnovana, to bilo u dubokoj ilegali. Ali je Vladimiru Arsiću, tada potpredsedniku kompanije, izletelo: “Završena je prva faza fabrike čokolade i uposleno je 60 novih radnika”. Sin Dragana Tomića, Goran, nadgledao je proizvodnju. IVANA VESELINOVIĆ, LUKA BEOGRAD a.d. Stariji potpredsednik Delta Holdinga i generalni direktor Delta M grupe radi od osnivanja preduzeća s Miroslavom Miškovićem. Na suñenju Nemanji Kolesaru, bivšem šefu kabineta premijera Zorana Đinñića optuženom za utaju poreza od šest miliona dinara i falsifikovanje ugovora o zajmu sa Zoranom Janjuševićem, svedočili su Nebojša Šaranović i Ivana Veselinović, koji su optuženom pozajmili novac. Šaranović je izjavio da je Ivana Veselinović, inače njegova drugarica, tražila od njega da Nemanji i njegovoj supruzi Jeleni pozajmi 95.000 evra. Ivana Veselinović ispričala je da je Kolesar zamolio da da mu učini i pozajmi oko 200.000 evra i da mu novac treba za gradnju kuće. “U sefu sam imala oko 105.000 evra, a za ostatak sam pitala Šaranovića. Nemanja je sve vratio u dogovoreno vreme”, rekla je ona. šaranović je rekao: “Dao sam joj novac bez problema. Novac sam uzeo od Miroslava Miškovića. Posle dve-tri nedelje, Ivana mi je vratila dug”. Goruće pitanje regionalnog povezivanja je spajanje balkanskih trgovinskih lanaca. Predstavnice Delte i Agrokora, obrazlažući spajanje, „propustili“ su da se osvrnu na efekte koje će takav potez imati na potrošače, ističući samo koristi koje će od spajanja imati srpski i hrvatski proizvoñači. „I Delta i Agrokor brane domaće proizvoñače. Obe firme stvaraju jake nacionalne privredne subjekte“, rekla je Veselinović i dodala da će naročitu korist imati proizvodne kompanije sa kojima Delta ima poslovnu saradnju. Ljerka Puljić je istakla da dve kompanije već podržavaju svoje partnere, hrvatske i srpske proizvoñače, u nastupu na tržištima obe zemlje. Prema istraživanju Saveta za borbu protiv korupcije, 2008. godine, krajnji vlasnici Luke Beograd su biznismen Milan Beko, potpredsednik „Delta holdinga“ Ivana Veselinović, i deca Miroslava Miškovića, Ivana Mišković-Karić i Marko Mišković. To je prvi zvaničan podatak o vlasništvu nad Lukom, koji je dostupan javnosti. Do sada se spekulisalo da to preduzeće pripada Beku i porodici Mišković. Kupovina Luke obavljena je preko preduzeća „Vorldfin“, čiji su vlasnici, pola-pola, Bekovo preduzeće „Fortavida holding“ i „Feder partisipejšn“ koje se, sa jednakim delovima, vodi na Miškovićeve sina i ćerku, i blisku saradnicu, Ivanu Veselinović. Na konferenciji Saveta ovim povodom, predsednica Saveta Verica Barać rekla je da je kupovina Luke Beograd primer velike



korupcije koja je obavljena preko fantomskih firmi iza kojih stoji krupni kapital koji je devedesetih godina iznet iz Srbije, i da je u prodaji Luke Beograd država oštećena za najmanje 21 milion evra. Dok je Savićević bio na čelu Geneksa, Slobodan Milošević je tražio velike pare za finansiranja SPS. Miki Savićević je odbio da ih plati, odgovorivši da može da izdvoji pristojnu svotu, a ostalo mu treba da isplati svoje zaposlene. Miloševiću se to nije dopalo pa je naložio da se ovaj smeni, što je i učinjeno. Na mesto Savićevića došao je Andreja Dozet. Za njega kažu da nije doneo ni jedan posao firmi, već je prepolovio preduzeće. Sve spoljno-trgovinske poslove tada najmoćnije srpske firme, preuzela je novoosnovana Delta kompanija, koja se uselila u zgradu Geneksa. Delta je počela ni iz čega, pljačkajući imovinu Geneksa. Direktor Narodne radinosti otkazao je ugovore sa Poslovnim prostorom da bi u lokale uselio Deltu. Kako Poslovni prostor po zakonu ne može izdati objekte zakupcu koji nije obezbedio radna mesta, Delta je preuzela više od 50 zaposlenih Narodne radinosti, koji su radili u tim lokalima. Posle šest meseci podeljeni su im otkazi. Na taj način Delta je otela oko 1.300 kvadratnih metara poslovnog prostora na najatraktivnijim lokacijama u Beogradu. Generalni direktor Delta M Ivana Veselinović dala je povodom krivične prijave izjavu policiji 27. jula 2001. godine, ali se na tome završilo. Mišković je ostao nedodirljiv. Nakon atentata na premijera Ðindića, gospodin Mišković kreće u surovu pljačku. Njegovi partneri su Aleksandar Vlahović, Danko Ðunić, Milan Beko, Mirko Cvetković, Dušan Mihajlović... Osnovno opredeljenje Miškovića nije ulaganje u proizvodnju i u otvaranje fabrika. On je preko svojih inostranih firmi otvorio banku i kompaniju za osiguranje, i počeo da kupuje trgovinske firme, stvarajući trgovinsku mrežu, radi monopola. Ko mu se u poslu ispreči, on ga skloni ili uhapsi. Vlasnik grañevinske firme “Gemaks” Ðorño Antelj, proveo je šest meseci u zatvoru, jer je Mišković nameračio da bez grañevinske mehanizacije, dobije izgradnju Univerzitetskog naselja. Ono se gradi parama iz budžeta, i posao je dobio Mišković. Izgradiće ga tako što će angažovati druge neimare, za male pare. Sve što učini gospodin Mišković, zasnovano je na otimanju. Premijer Koštunica, upitan od predstavnika meñunarodne zajednice kako vlada toleriše nasilnika, kakav je Mišković, odgovorio je da on kupuje srpske firme, i sprečava strance da postanu monopolisti! ALEKSANDAR VLAHOVIĆ, partner EKI Investment 26.06.2007. ”Zahvaljujući poslanicima Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije, razobličava se uloga Aleksandra Vlahovića. Socijaldemokratija svesrdno podržava sva nastojanja da se do kraja sagleda poslovanje tog čoveka koji je danas verovatno jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, a posebno njegova uloga u kreiranju i sprovoñenju pljačkaške privatizacije u Srbiji. SD je uverena da su činjenice koje o tome iznose poslanici SRS u Narodnoj skupštini dovoljne da zainteresuju nadležne pravosudne i druge organe. Grañanima Srbije dosta je lekcija Aleksandra Vlahovića, Mirka Cvetkovića i drugih iz ekipe koja je harala i hara Srbijom”. Vrh Odbojkaškog saveza Srbije krajem 2006. činili su: predsednik Aleksandar Vlahović, potpredsednik Ivan Đurović, potpredsednik Goran Pitić, potpredsednik Slobodan Milošević... 17. mart 2007. Božidar Đelić, kandidat za premijera Demokratske stranke i Aleksandar Vlahović, član Političkog saveta DS, žestoko su se posvañali na sastanku partijskog vrha, na kome se raspravljalo o podeli resora u novoj vladi, saznaje agencija SINA. Glavni razlog, navodno, jeste Vlahovićeva želja da dobije Ministarstvo energetike, čemu se Đelić protivi jer se boji da njegov stranački kolega zajedno s Mlañanom Dinkićem želi da se okoristi od prodaje Naftne industrije Srbije i Elektroprivrede Srbije. “Energetsku” vezu Aleksandra Vlahovića i Mlañana Dinkića SINA je otkrila pre desetak dana, kad je objavila informaciju da je lider G17 plus u režiji konsultantske kuće “EKI investment” iz Beograda lobirao da kupac EPS, čija se privatizacija očekuje, bude nemačka elektroenergetska korporacija RWE. Demokratska stranka Srbije kritike prethodne vlade usmerila je najviše na korupciju u privatizaciji, koju je vodio ministar Aleksandar Vlahović, bivši radnik konsultantske firme “Diloit & Tuš”, koja je imala ključnu ulogu u ovom procesu. Predrag Bubalo ništa nije promenio u pristupu privatizaciji.



“Diloit” i “Ekonomski institut” i dalje su vrata do vrata sa Ministarstvom privrede. Aleksandar Vlahović i bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić bili su Đunićevi učenici, a tom timu se priključio i Bubalo. 05.02.2007. Aleksandar Vlahović je predsednik SD Crvena zvezda a Andrija Mladenović, član uprave Košarkaškog kluba Partizan. JSD Partizan Danko Đunić, SD Crvena zvezda Aleksandar Vlahović - zajedno su privatizacijama preko Eki Investment gde su suvlasnici. Mandatar Zoran Đinñić suočio se 2000. sa šesnaestočlanom pobedničkom koalicijom DOS, pa je njegov kabinet imao čak šest potpredsednika. U tu vladu, nekim čudom, ušle su i tada nestranačke ličnosti kao Božidar Đelić, Goran Pitić, Tomica Milosavljević i Aleksandar Vlahović. Glavnu krivicu za višegodišnji težak položaj hiljada radnika snose Božidar Đelić i Aleksandar Vlahović nekadašnji nestranački ministri, a posle atentata na Zorana Đinñića visoki funkcioneri Demokratske stranke, i Mlañan Dinkić. Oni su predvodili grupu koja se 2001.godine bavila restrukturiranjem. To skreće pažnju na spor koji tinja još od prerastanja G17 plus u političku stranku. Bilo je pritiska da eksperti u vladi ne treba da budu članovi partija. Meñutim, ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović prešao je u Demokratsku stranku i postao član Glavnog odbora. Aleksandar Vlahović i Dragan Veselinov, bivši ministar poljoprivrede, bili su „kućni partneri“ industrije mesnih prerañevina „Agroživ“ i dobijali su mesne proizvode kao poklon. Dokument „Kućni adresar poslovnih partnera“, sadrži ime Aleksandra Vlahovića, na mestu broj 134, a pored njegovog imena u zagradi je upisano „kod m. Kovilj.“, što ukazuje na njegovu majku Koviljku. Navedena je adresa Kosmajski trg 6, drugi sprat, a u zagradi je dodato da se ispod nalazi Agrobanka, radi lakšeg snalaženja dostavljača. Ova adresa je u Sopotu. Dva broja ispred Vlahovića, pod rednim brojem 132, nalazi se ime Dragana Veselinova. Adresa je Ignjata Barajevca broj 2, Pančevo. Svi sa spiska dobijali su na kućne adrese pakete proizvoda „Agroživa“. To su pileći bataci, kobasice, salame, mesni proizvodi... Paketi su tako veliki da ih jedna prosečna porodica ne može pojesti za mesec dana. Neki od partnera dobijali su, pored paketa, i koverte sa „čestitkama“. Koga zastupa poslanik Vlahović? Uprava za sprečavanje pranja novca trebalo bi da objavi mišljenje OEBS-a o načinima nesprečavanja pranja novca od 2000. do danas. Postavljeno je pitanje zašto Agencija za privatizaciju u Zakonu o sprečavanju pranja novca iz 2005. nije obavezana da daje ove informacije, a to je bila po zakonu iz 2001. U istom materijalu OEBS pita i zašto na spisku osoba koje ne mogu da učestvuju u privatizaciji nema i onih koji su na bilo kakav način povezani s vlašću. OEBS konstatuje i da je samo jedna tenderska prodaja, od dotadašnjih deset, bila stvarno transparentna, kao i da Zakon labavo odreñuju ko može biti učesnik u postupku, jer je to idealan način pranja novca. Okružno javno tužilaštvo u Beogradu došlo je do podataka da su u nezakonitom stečajnom postupku i privatizaciji smederevskog sartida, učestvovali Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privredu i privatizaciju, i Nemanja Kolesar, nekadašnji šef kabineta predsednika vlade. Pored njih, na spisku okrivljenih su i Goran Kljajević, bivši predsednik Trgovinskog suda, Dušan Marčićević, bivši sudija ovog suda, Živomir Novaković, bivši direktor „Sartida”... Vlahović, Kolesar, Novaković, Kljajević, Marčićević, Branislav Ignjatović, stečajni upravnik „Sartida” i Dragan Šagovnović, direktor Centra za konsalting Ekonomskog instituta u Beogradu, terete se da su se, od februara 2002. do septembra 2003. godine, u Beogradu i Smederevu, sastajali u zgradi vlade, Agenciji za sanaciju, bankama i dogovarali kako će prodati „Sartid” „Ju-Es stilu”. Na pomenutim sastancima dogovoreno je da to realizuju kroz stečajni postupak, koji je pružao mogućnost prodaje „Sartida” i njegovih zavisnih preduzeća putem neposredne pogodbe bez uključenja drugih potencijalnih kupaca. Aleksandar Vlahović je kao „republički ministar za privredu i privatizaciju koordinirao radom ostalih osumnjičenih”. Preko Kolesara i Ignjatovića, Vlahović je, tvrdi se u dokumentu, uticao na rad Trgovinskog suda u Beogradu. Koristeći svoj položaj Vlahović je na sednicama vlade, na kojima je razmatrana privatizacija, agitovao za „Ju-Es stil” kao najboljeg kupca „Sartidove” imovine. Vlahović je članovima vlade prećutkivao o drugim zainteresovanim kupacima, pa je 23. januara 2003. godine, vlada prihvatila zaključak po kome je sklopljen



sporazum o saradnji vlade i „Ju-Es stil”. Informativna služba Socijaldemokratije (čiji je predsednik Vuk Obradović pretrpeo naivnu “aferu” zbog koje je morao da napusti funkciju u vladi, nakon što je komisija o poreklu kapitala, kojom je predsedavao počela da daje rezultate). DRAGOLJUB VUKADINOVIĆ, generalni direktor METALAC ad RATKO ZATEZALO, generalni direktor PETROBART Ltd “Ruski biznismen našeg porekla”, Roñen 1950. godine. U Perastu kuću ima Goran Bregović. Na Savini, atraktivnom delu Herceg Novog, koncentriše se bogato društvo. Tu je vlasnik beogradske Delta kompanije Miroslav Mišković podigao kuću od oko 300 kvadrata. Nedavno je proširio plac, a počeo je da kupuje placeve i na Rosama, na poluostrvu Luštica. Tu planira da na oko 20.000 kvadrata izgradi etno selo zatvorenog tipa za ekstra bogataše. Mišković na Malim Rosama ima oko 1.500 kvadrata zemlje i kuću od šezdesetak kvadrata. Gradonačelnik Moskve Jurij Luškov je vlasnik luksuzne vile i velikog ograñenog imanja na Luštici. U njegovom komšiluku, na Rosama, kuće imaju mnoge poznate domaće ličnosti: Dragan Nikolić, Milena Dravić, Seka Sabljić, Bojana Maljević... Uz obalu naselja Savina, kuću ima Milan Beko, ministar u Vladi Slobodana Miloševića, a sada suvlasnik Knjaza Miloša i Večernjih novosti. U njegovom komšiluku je vila Petra Matića, bivšeg zastupnika firme Reebok za Balkan. On je u Miloševićevo vreme držao fri-šopove u Srbiji i bio desna ruka Marka Miloševića. U blizini je Vuk Hamović, suvlasnik londonske firme EFT koja je, prema revizorskim izvještajima, kontrolisala 80% regionalnog tržišta struje. Hamovićev kolega iz beogradskog Genexa, kontroverzni biznismen Boris Peško koji živi na relaciji London - Beograd - Herceg Novi - Trebinje, takoñe ima vilu u blizini hotela Plaža. I nekadašnji genexovac Zoran Obradović, vlasnik firme Petrol Bar s pumpama Avia, ima imanje u zaštićenoj zoni Savinske dubrave od oko 15.000 kvadrata. Pored vile i bazena posañeni su vinogradi i izgrañeni teniski tereni. Suvlasnik Petrol Bara Ratko Zatezalo takoñe ima kuću u Herceg Novom, na Toploj. MIROSLAV ŽIVANOV, predsednik AGROŽIV Od vlasnika farme, koji je prodavao po pančevačkim pijacama piliće na komad, Miroslav Živanov, roñen 28. aprila 1951. uspeo je da od 1992. godine, kada je registrovao firmu „Agroživ“, stvori imperiju vrednu nekoliko desetina miliona evra. SPS je vladao u Žitištu, ali je JUL poslao Živanova da zavlada proizvodnjom živinskog mesa u ovom gradiću. Sa mesta predsednika opštine Predrag Amižić preselio se u klanicu, i, sa Milanom Antićem, Živanovovim prijateljem i saradnikom koji je iz Jagodine došao u Žitište, godinama organizovao i rukovodio pogonima u Žitištu. Karijeru „regionalnog lidera u proizvodnji i preradi živinskog mesa“ Živanovu je prekinula policija uhapsivši ga zbog zloupotreba u privatizaciji i pranja novca. Trojica direktora društvenih preduzeća terete se da su kupovinom udela u „Agroživu“ stvarali dugove koje nisu mogli da isplate, a na osnovu kojih je kompanija Miroslava Živanova prisvojala imovinu ovih firmi. Živanov i Prebiračević dogovarali su se sa direktorima društvenih preduzeća da te kompanije kupe pet ili deset odsto akcija u nekoj od firmi u sastavu ovog prehrambenog giganta. Direktori društvenih preduzeća potpisali bi ugovore, čak i po nekoliko desetina miliona dinara. Kako društvena preduzeća nisu bila u mogućnosti da isplate ugovorenu sumu, Agroživ ih je tužio. Sud bi doneo izvršnu odluku da to preduzeće, zbog duga, pripadne Živanovu. Posle privatizacije društvenog preduzeća, sve što je bilo u vlasništvu te firme prelazilo je u ruke Živanova. Činjenica je da su krivci ostajali na funkcijama, uz sve, a da li im je nešto isplaćeno u kešu ili na račune - nije utvrñeno. PRIDRUŽENI ČLANOVI SRĐAN KAMENKOVIĆ, WOERWAG PHARMA GmbH&Co Par dana nakon što je, na aukciji 10. septembra 2002. godine, Akcijski fond Republike Srbije prodao 41,93% akcija zrenjaninske fabrike lekova “Jugoremedija” firmi “Jaka 80” iz Radoviša, (Makedonija), prema svedočenju predsednika Udruženja malih akcionara Zdravka Deurića, tadašnji direktor Srñan Kamenković, koji je bio aktivno uključen u pripreme za prodaju akcija fabrike, savetovao je radnike da što hitnije skupe većinski paket akcija, kako bi se zaštitili od onoga što dolazi. Radnici – akcionari “Jugoremedije” sećaju se da im je bivši direktor septembra



2002. godine svoju objasnio bez mnogo uvijanja: “Kupila nas je mafija!”. Petnaestak dana po aukciji, Kamenković na poziv Jovice Stefanovića putuje za Skopje. Dok je on na putu, radnici prikupljaju zastupničke izjave kako bi formirali većinski paket akcija, i biraju Zdravka Deurića za svog zastupnika. Deurić dolazi kod direktora po njegovom povratku iz Skopja, da se dogovore o daljim koracima. Kamenković mu, bez obrazloženja, saopštava da odlazi u penziju. 3. oktobra, direktoru stiže faks iz Skopja sa predlogom da u novom Upravnom odboru “Jugoremedije”, kojeg čini 7 članova, “Jaka” bude zastupljena sa 4, a ostali akcionari sa 3 predstavnika. Kamenković pristaje bez konsultacija sa radnicima, i 4. oktobra predlaže tri člana UO ispred malih akcionara. prof. dr ŽIVOTA MIHAJLOVIĆ, MEGATREND UNIVERZITET Obrazovanje na Megatrendu je sve sem primenjenog... teorija apsolutno dominira... Nijedan čas prakse niti bilo čega primenjenog u toku obrazovanja. Sreća ako neki profesor koristi neko od savremenih sredstava za prezentaciju... I teorija je daleko od standarda na kvalitetnim Univerzitetima. Da li je Megatrend “najpriznatiji domaći univerzitet u Evropi” mogu posebno suditi oni koji su ga završili i pokušali da nañu posao. Na prste jedne ruke možete prebrojati profesore čiji rad odgovara profesionalnim standardima... Loši kadrovi znače lošije obrazovne mogućnosti i skromno znanje studenata. Ceni se pre svega teorija i ne preterano po standardima koje nude razvijeni obrazovni sistemi. Koliko se ceni znanje studenata mogu da svedočim iz ličnog primera... sa prosekom od 10,00 u II i 9,60 u III godini ni prvi ni drugi put mi nije odobrena stipendija..., ali zato vidimo stipendiranje desetine “MIS Srbije”... uključujući čak i školovanje u inostranstvu. Ključna marketing kampanja za upis novih studenata bila je: 1) nova zgrada 2) najbolji studenti se finansiraju iz budžeta univerziteta. Da je druga činjenica neistina dokazao sam ličnim primerom. Prva je takoñe neistina – 2007. godine nije bilo nove zgrade Megatrenda. Megatrend broji 14.000 studenata, a kakvo je znanje? Zato je Boris Tadić bio na otvaranju nove zgrade 2008. Svake godine vi ostavite Megatrendu po 800 EURa za školarinu + 10 EURa za svaki ispit + iznos za knjige (prosečna cena po knjizi je 10 EUR)...množite to sa 14.000 studenata koliko u Srbiji ukupno postoji po rečima dekana. Profesorska plata na univerzitetu je 600 EURa + dodaci za put i sl... Sami možete da pretpostavite gde i na koji način se troši ostatak novca. Kome se polažu računi za trošenje novca - U Srbiji nikome... Za svoj novac dobijate neadekvatno znanje, nemogućnost zaposlenja, nemogućnost javne kontrole trošenja novca, neadekvatnu struktura kadra koji predaje... Ko radi na Megatrend Univerzitetu? Jedan profesor Megatrenda poverio se: “kada sam trebao da se zaposlim na Megatrendu-niko me nije pitao šta znam-već koga znam”. Ovo ne važi za većinu drugih - decu, roñake, kumove i ostale... Najboljih kadrova nema, ili brzo odlaze ali zato je većina njih iz vremena netržišne privrede. To su ljudi koji studente treba da uče tržišnom privreñivanju i koji grade budućnost kompanija kroz studente koje obrazuju. Veliki broj profesora (i dekan meñu njima) bio je deo u strukturi režima Slobodana Miloševića, najvećeg diktatora u Evropi. Pojedinim profesorima zabranjen je ulazak u EU iz tih razloga! Paradoks je... na Megatrendu se imenuje student prodekan od strane univerziteta koji ima prosek daleko ispod najboljih studenata i obnovljenu godinu. Na Megatrendu rade kadrovi koji ne bi mogli da budu ni administrativni službenici u priznatim univerzitetima dok je njihova profesionalna etika još diskutabilnija. Na mestu dekana je neko kome je zabranjivan ulazak u Evropsku Uniju, a dekan Fakulteta za Poslovne studije bio je zamenik ministra u vreme najveće svetke inflacije od 318.000.000%. RAJKO UNČANIN jedan je od predavača ovog “fakulteta”. Zdravom razumu nepojmljiva je eksplozija u "Grmeču", i tada i danas, ograñena takvim zidom ćutanja da se može samo naslutiti postojanje dosijea sa naznakom "državna tajna". U optužnici se navodi da je u maju 1995. DB preko Radosava Lukića u "Grmeču" organizovala proizvodnju kompozitnog raketnog goriva. Optuženima u slučaju "Grmeč" na teret se stavlja teško delo protiv opšte bezbednosti i izazivanje opšte opasnosti. Taj posao je Slobodan Milošević dao Jovici Stanišiću, koji ga je preko svog pomoćnika Lukića, prosledio u "Grmeč". Materijal je dovezen čak iz Sente, a može se samo zamisliti šta bi bilo da je eksplodirao negde u putu. Proizvodnja je organizovana posle radnog vremena, inače bi posledice bile još teže. Priča o nesreći u "Grmeču" je nepotpuna bez pomena firme JPL koja slovi kao naručilac posla u spornoj proizvodnji kompozitnog raketnog goriva. Ova kompanija pominje se i u izveštajima američke obavestajne službe CIA. Zvaničnici CIA potvrdili su



novinaru "Vašington tajmsa" da je libijski "Al Fatah" sa "JPL Sistemom" zaključio ugovor vredan 30 miliona dolara o tehničkoj podršci u razvoju raketnog programa. U tekstu "Vašington tajmsa" objavljenom 12. novembra 1996. navode se i oficijelne izjave predstavnika CIA: "Srbija tajno obezbeñuje tehničku podršku u razvoju libijskog programa raketa srednjeg dometa što predstavlja kršenje embarga UN prema ovoj zemlji na severu Afrike. Ova pomoć je deo ugovora od 30 miliona dolara potpisanog prošlog leta, tvrde zvaničnici Agencije", pisao je "Vasington tajms". Pozivajući se na zapadne obaveštajne službe, "Vašington tajms" pisao je i o "tajnoj isporuci oružja i drugih materijala" iz Srbije u Libiju navodeći da je "transport oružja prvi put izbio na videlo u avgustu (1996) posle pada ruskog aviona Iljušin-76 nedaleko od Beograda... Zapadne obaveštajne agencije veruju da je ovaj neuobičajeni vojni teret bio namenjen Libiji", naveo je "Vasington tajms". “Rajko Unčanin ima privatnu firmu 'Lukas globtrejd' preko koje vodi posao sa raketnim gorivom", rekao je u razgovoru za NIN 28. juna 1995. Milo Đukanović, inženjer zaštite na radu. Tragedija u "Grmeču" se nikako ne može posmatrati izvan politike. Kako drugačije osim "pritiscima sa vrha" objasniti da istražni i pravosudni organi našeg nezavisnog i slobodnog sudstva nisu ni započeli svoj posao iako im skoro tri godine stoje krivične prijave i zahtevi da pokrenu istragu. Činjenica da se radi o eksplozivnim materijama koje spadaju u resor vojne industrije i namenske proizvodnje sama po sebi je dovoljna da objasni zašto niko zvanično i javno ne govori o uzrocima i odgovornosti iako ceo slučaj nije proglašen državnom ni vojnom tajnom. Druga činjenica jeste da je Rajko Unčanin funkcioner Socijalisticke partije Srbije. Beogradski mediji preneli su vest "Bjeloruskaje delavaje gazete" da su put naše zemlje krenule isporuke soli za ljudsku ishranu iz beloruske solane "Mozir". Mozirski kombinat nalazi se tik uz ukrajinsko-belorusku granicu, u neposrednoj blizini nuklearne centrale Černobilj i smatra se da je ta oblast Belorusije posebno stradala od radijacije u černobiljskoj katastrofi 1986. godine. Aprila 1998. Stampa iz Minska je navela da je ugovor o kupovini 50 000 tona te soli zaključen krajem marta, kada je Belorusiju posetio državno-privredni tim SRJ, predvoñen potpredsednikom Savezne vlade Nedeljkom Šipovcem. "Bjeloruska delavaja gazeta" piše i da Jugoslavija planira da u sklopu bilateralnog barter aranžmana kupi 100 000 tona soli za ishranu, 40 000 tona tehničke soli i 30 000 tona karbamida. Savezno ministarstvo za poljoprivredu je uvidelo sve konsekvence takve informacije i brze-bolje je negiralo. Dan posle demantija saveznih vlasti, u Privrednoj komori Srbije (PKS) naši i predstavnici Belorusije potpisali su ugovor o robnoj razmeni. Rajko Unčanin, generalni direktor "Grmeča" i predsednik Konzorcijuma za saradnju sa Belorusijom, rekao je tada da barter aranžman podrazumeva isporuku lekova i medicinske opreme Belorusiji, u zamenu za traktore, sintetička vlakna i polietilen visoke gustine. So nije pomenuo. Priča bi bila završena da u javnosti nije prozvan predstavnik koncerna za materijalne rezerve Belorusije "Belresursi" Andreja Mikcijevič, koji je, posle "potpisivanja" u Privrednoj komori Srbije, izjavio da ugovor podrazumeva i isporuku 100 000 tona kuhinjske i industrijske soli. Agencija Beta potom je izvestila da su joj u Republickoj privrednoj komori takodje potvrdili da je ugovorena isporuka 100 000 huhinjske i 40 000 tehničke soli, a da će uvoz biti obezbeñen preko društvenog preduzeca "So produkt", preko kojeg je Jugoslavija i do sada uvozila so iz Belorusije. Svi putevi vode do Rajka Unčanina. Predsednik Privredne komore Srbije Momir Pavličević ostavio je poruku za NIN, da sva obaveštenja u vezi sa barter aranžmanom potražimo od Rajka Unčanina. DRAGAN NIKOLIĆ, generalni direktor TIGAR ad PAVIČIĆ NIKOLA, predsednik SINTELON ad ŽIVANKO RADOVANČEV, generalni direktor MLEKOPRODUKT DMITAR ŠEGRT, AD “MINPROJEKT” Maja 2006. u Kikindi su smislili kako da se spreči da Nexe grupa, koja je preko Našicecement pojedinačno najveći vlasnik (30,3%) industrije grañevnog materijala “Toza Marković”, postane većinski vlasnik fabrike. Na čelu tima, u kome su Miroslav Mišković, vlasnik Delta M, i Đorñe Nicović, vlasnik IHT, je Dmitar Šegrt, direktor “Toze Marković” i prvi čovek akcionarskog društva TM Invest u kome su akcije malih deoničara. Metod liči na onaj kojim je slovenački Merkator onemogućen da kupi C market, samo što su u ovom slučaju drugi “igrači”, osim Miškovića, koji je glavni u svakoj velikoj privatizaciji. Zamisao je potekla od Šegrta, glavnog protivnika da Nexe



grupa postane većinski vlasnik, iako je ta hrvatska kompanija nudila najpovoljniju cenu za otkup akcija od malih dioničara. Šegrt je u Nicoviću, vlasniku firme IHT i Kontinental banke kojoj je NBS u meñuvremenu oduzeo licenciju za poslovanje, pronašao kupca akcija TM Investa. Nicović je već kupio 10% akcija TM Investa, plaćajući svaku manje od Nexe, a u toku je kupovina preostalih 13,1% tako da će se akcije iz TM Investa “preseliti” u IHT. Njima treba da se “pridruži” 11,4 %, što ih poseduju tri preduzeća iz holdinga Delta. Na taj način IHT će s 34,8 % postati najveći pojedinačni vlasnik “Toze Marković”, što je bio cilj Dmitra Šegrta jer je u tome video način da ostane na čelu fabrike. Državni paket, koji još nije ponuñen na prodaju, sadrži 15,8% vlasništva. Pritisci Šegrta na male akcionare da prodaju IHT-u naterala ih je na prodaju pod nepovoljnijim uslovima od onih koje je nudila Nexe grupa. Šegrt se pozvao na patriotski čin jer, po njemu, nije u interesu Srbije da strana kompanija postane većinski vlasnik najveće srpske fabrike opeke i keramičkih pločica. 3. avgusta 2006. Dmitar Šegrt, direktor fabrike Toza Marković, smenjen je s te dužnosti, ali je kao predsednik Skupštine deoničara TM invest preostali paket deonica od 13% bez znanja deoničara prodao beogradskoj kompaniji IHT, koja je pre nekoliko meseci preuzela 10% akcija od TM Investa. U ta dva poteza mnogi vide kraj menadžerske karijere nekadašnjeg “gospodara Banata”, kako su zvali Šegrta dok je zahvaljujući bliskim odnosima sa Slobodanom Miloševićem i visokoj poziciji u SPS bio prvi čovek ne samo fabrike, već i u Kikindi. ĐORĐE ŠIRADOVIĆ, LUKA BEOGRAD ad Najveći broj uvoznih dozvola potpisan je u vreme kad su ministri za spoljnu trgovinu bili Boriša Vuković i Đorñe Širadović. Vuković je od promene režima u inostranstvu, a Širadović je generalni direktor novosadskog preduzeća „Novkabel“. Sa porezom od 19,1 milion maraka, odmah iza „Progresa“, nalazi se „Dibek“ Milana Beka, bivšeg ministra za privatizaciju. Zahvaljujući debeloj protekciji u Saveznom ministarstvu za spoljnu trgovinu, „Dibek“ ima najbogatiji asortiman uvoza (žvake, deterdženti, viski, votka, pivo, sir...), a uspeo je i da „otme“ deo izvoza žita „Progresu“. Kao najupečatljiviji dokaz Bekovih privilegija svedoči zapisnik o kontigentima za uvoz žvakaćih guma na kom je rukom napisano: „‘Dibek’ - da, ostali - ne“. Po rečima Đelića, ministri Đorñe Širadović i Boriša Vuković svojevoljno i neovlašćeno prepravljali su odluke komisije i količine i vrednosti kontigenata po nahoñenju. Na listi ekstraprofitera po osnovu uvozno-izvoznih dozvola nalaze se i uvoznici cigareta, „Beopetrol“ (7,8 miliona DM) i malo poznata firma „Teodora komerc“ (2,5), „C-market“ (3,9) koji je bio privilegovan kod uvoza hrane, „Nelt“ (1,8) (deterdženti), „Autotrend“ (1,7) (automobili), delovi kompanije „Delta“ (1,4), „MK Komerc“ (1,2) itd. Kako je najavio Đelić svim firmama sa ovog spiska rešenja će biti uručena u narednih 15 dana. Širadović je, kako priznaje, imao česte sukobe sa Mihailom Milojevićem i Vlajkom Stojiljkovićem zbog toga što se protivio da se nadležnost oko raspodele kvota i dozvola prebaci na privredne komore. On tvrdi da nije imao uvid šta je potpisivao njegov pomoćnik Boriša Vuković koji je posle njegove smene postao ministar za spoljnu trgovinu i, prema nezvaničnim informacijama, odluke potpisivao mimo zvanične evidencije, u prostorijama JUL-a. V. D. generalnog direktora optužio doskorašnjeg pomoćnika, a novopečenog savetnika, Širadovića, da optužbama o korupciji ruši vrednost „Petrohemije”. Đorñe Širadović vraćen je odlukom Trgovinskog suda na mesto direktora “Novkabela” sa kojeg je smenjen. Širadović je odmah suspendovao 9 radnika i zabranio im ulazak u fabriku. Nakon toga okupilo se stotinak radnika koji su provalili ulaznu kapiju i organizovali zbor na kojem se uz zvižduke pojavio sadašnji direktor. U “Novkabelu” zabranjen je ulazak u firmu Anñelki Popović, bivšoj direktorki “Metalurgije”, i troje rukovodilaca iz ekipe Đorña Širadovića, koji su mu ostali lojalni za vreme štrajkova. ČLANOVI PO POZIVU prof. dr MIODRAG JEVTIĆ, general major, načelnik VOJNO-MEDICINSKE AKADEMIJE Miodrag Jeftić je solidan hirurg, ali je želeo da vlada na prestižnoj medicinskoj ustanovi. Bio je skoro bez šansi. On se mlad oženio, tast mu je bio vojno lice u Skoplju i tu je upoznao svoju suprugu, tu je završio medicinski fakultet. Sve ostalo je sreñivao tast. Kada je poželeo da vlada Vojno-medicinskom akademijom, obukao je svečano odelo i ušao u prostorije Demokratske



stranke. Preporučivao se, obećavajući da će se glavari stranke kod njega lečiti uz punu diskreciju. Tadašnji ministar odbrane i bivši načelnik ove ustanove, general-major Zoran Stanković, nesmotreno je izjavio da načelnik VMA mora da bude general. Te uslove pukovnik Miodrag Jeftić nije ispunjavao, nije imao doktorat... Pukovnik je unapreñen u čin general-majora i postavljen je za načelnika Vojno-medicinske akademije. Čim je ušao u kabinet, general Jevtić je stavio ulazna vrata sa šifrom, a kabinet čuva vojnik. Na telefonske pozive ne odgovara, javlja se samo na vruću liniju. General je dva puta operisao Borisa Tadića. O kakvoj se operaciji radilo, nije saopšteno. A Boris Tadić je predsednik Republike i grañani, svuda u svetu, odmah bivaju obavešteni od kojih bolesti im predsednik boluje. Na VMA su aparati stari, često se kvare, lekari teško utvrñuju dijagnoze. Nema para za hranu bolesnika... Ipak, kada je general Jeftić u pitanju, para ima. On putuje na kongrese, na seminare, prvom klasom, s obezbeñenjem, a vodi i svog sina, studenta medicine. Za njegovog sina, koji je na medicinu upisan preko reda, mora da se nañe dovoljno deviza. Važno je da general vidi belog sveta. Na simpozijume i stručna usavršavanja šalju se mladi lekari, koji taj posao treba da obavljaju još dvadesetak godina. A, nabavke, tenderi, kupovina lekova... Zar makar na Vojno-medicinskoj akademiji njen načelnik ne može da bude najstručniji lekar, čovek koji će makar komunicirati sa svojim kolegama? Nakon dolaska generala Miodraga Jeftića za načelnika, na mesto upravnika kuhinje VMA doveden je iz Svilajnca, gde je bio komandir voda, poručnik Nenad Burnjaković. Načelnik pogona intendantske službe pukovnik Zoran Šćekić, koji je otpušten sa VMA zbog nedoličnog ponašanja, i vraćen kada je Jeftić postao načelnik, postavio je za voñu smene kuhinje svog kuma Selejmana Hasanovića, kuvara. Takoñe je u kuhinju doveo i verne poslušnike, Hasanovića i Stojakovića, kojima je pod sumnjivim okolnostima nabavio diplome vkv kuvara, a sa tih mesta su sklonjeni profesionalci-podoficiri. Od kada su u kuhinju dovedeni, Janošević, pa Šćekić, plan dijetalne ishrane se pravi, ali se ne realizuje jer se ne nabavljaju potrebne namernice. Ako se ko pobuni preti se penzijom ili otkazom. VASILEIOS ENTERTILIS, generalni direktor Viohalco Group za jugoistočnu Evropu OLIVER ROEGL, Predsednik IO Raiffeisenbank ad

U DUBINI KOHABITACIJE I POMIRENJA - SDB ZATVARA KRU G Revolt zbog izostavljanja Zorana Đinñića sa liste značajnih ličnosti nove srpske istorije, koju je pripremao ‘Službeni glasnik’, dokazuje da se veliki deo društva identifikuje s vrednostima koje on simbolizuje, sa njegovim „snom o Srbiji“, željom da je promeni, pokrene, s njegovom energijom. Braneći mesto Đinñića u srpskoj istoriji, javnost Srbije branila je sebe od ideja očeva nacije, od haosa, korupcije, straha, neizvesnosti, nasilja, večne krize... - od onih koji su ubili Zorana Đinñića i od onih koji su to želeli. 22. decembar 2003. “Danas”17: Kakva je bila Koštuničina uloga u 5. oktobru? Neki iz DOS su kasnije svedočili da je Koštunica maltene čekao kod kuće da mu se saopšti šta se dešava. Zoran Živković: Da. Ne samo 5. oktobra nego i u pripremama za 5. oktobar. Da je on odlučivao da li će se desiti 5. oktobar, ništa od svega ne bi bilo! Kako? Živković: Tako što je to previše opasno, previše posla, previše aktivizma za njega. Da smo sa Koštunicom raspravljali šta da se radi nakon izbora koje će Milošević sigurno da pokrade, on bi rekao: hajde da napišemo saopštenje! Možda i dva, ili možda čak tri saopštenja! To je sve! S druge strane, neki od nas iz DOS, pet-šest dana pred 5. oktobar, održali smo tajni sastanak na kome smo svi potvrdno odgovorili da smo spremni da poginemo za ono za šta se borimo. Ko je bio na tom sastanku? . Živković: Đinñić, Čović, Milan St. Protić, Mićunović, jedno vreme Svilanović, Perišić, Labus, ja i još - ne mogu da se setim ko. 17 Urednik, Grujica Spasović (Vojislav Šešelj ga naziva “major CIA”) po dolasku Koštunice na vlast bio je saradnik Radeta Bulatovića u napadu na Gorana Petrovića, a zatim je poslat za ambasadora u Sarajevo.



Gde je sastanak održan? Živković: Kod Čovića u jednoj hali u Železniku. Sat vremena smo izgubili vozeći se po Beogradu kako bismo zavarali trag. Ljudima je bilo jasno da pobeñujemo na izborima i da Milošević to neće priznati. Odlučili smo da u tom slučaju dižemo narod i potpuno blokiramo Beograd. Da li je pobuna Crvenih beretki bila kulminacija sukoba. Živković: Koštunica je najpre nepozvan stao u odbranu Radeta Markovića. Na sednici Predsedništva DOS 6. ili 7. oktobra, na dnevnom redu su bili Pavković i Rade Marković. Nakon nešto manje od dva sata rasprave, Đinñić i ja smo otišli kod Mila Đukanovića u Podgoricu. Kada smo se vratili, u DSS je i dalje trajala rasprava o Markoviću i Pavkoviću. Pet puta je glasano 17:1... I ko je onda imao veze sa kriminalom, ko je sprečio reforme u oblasti bezbednosti? Crvene beretke su iskoristile tu atmosferu. To je bilo dvovlašće gde je svako mogao da se sakrije iza Koštunice ako ga juri Đinñić. Ako je Đinñić uterivao u red i poštovanje zakona, u reforme, onda se opet tražilo uporište kod Koštunice. Nisu samo tu Crvene beretke. Imali ste sijaset i biznismena i političkih ličnosti koje su to radile. Crvene beretke su bile osuñene na raspuštanje onog trenutka kad je neko skupio snagu da spreči da se oni kriju iza bilo koga. Vi ste ih raspustili nakon ubistva Zorana Đinñića Živković: I to za jedno poslepodne. Bez obzira što oni mogu da budu opasni, što su verovatno najobučeniji vojnici na Balkanu. Više nije postojao strah jer su znali da više nemaju iza koga da se sakriju. Za dva sata smo doneli odluku, za dva sata im je ona bila uručena i oni su postali deo istorije. Najteži trenutak je bio dan posle ubistva Zorana Đinñića. Koštunica i Labus su predložili koncentracionu vladu. Koštunica još uvek nije izjavio saučešće, i u Zoranovoj krvi oni su videli način da ponovo budu vlast. To je i za demokrate, koje bije glas da su pragmatični, bilo previše. Ko je vama saopštio da je 12. marta pucano na Đinñića? Supruga. Iz automobila sam telefonom pozvao suprugu da je pitam gde ćemo na večeru. Tog dana je slavila roñendan. Rekla je: “Izgleda da je pucano na šefa.” Sedam-osam minuta posle ubistva, ušao sam na ta ista vrata u zgradu Vlade... Nismo znali gde je odvežen, a onda smo saznali da je u Urgentnom centru. Otišao sam i prvi lekar koga sam sreo je rekao da nema šanse. IMA KAKO Šef Kabineta predsednika Srbije je diplomirani pravnik, Miodrag Rakić. Zvanično, on rukovodi Kabinetom predsednika, stara se o blagovremenom izvršavanju aktivnosti predsednika Republike i ostvarivanju saradnje sa državnim i drugim organizacijama i institucijama radi utvrñivanja stavova i kreiranja, odnosno sprovoñenja politike. Miodrag Rakić nije poznat javnosti. Prema mnogim izvorima, neki „dvorjani“, imaju ključni uticaj i u donošenju krupnih odluka, a meñu onima, koji crpu ličnu moć iz blizine sa Borisom Tadićem, pominju se: njegov savetnik, Srñan Šaper, autor marketing kampanja za MUP u drugoj polovini devedesetih, kada se slikao za plakate u uniformi policajca, i predsedničke kampanje Vojislava Koštunice na izborima 2001; i šef kabineta, Miodrag Rakić. Rakić je dugogodišnji blizak saradnik Borisa Tadića i bio mu je savetnik za vojnoteritorijalne organe kad je Tadić bio ministar odbrane. Iz perioda Đinñićevog rukovoñenja DS-om, potiče politička škola DS, čiji je direktor bio Boris Tadić. Iz te škole potiču neki od njegovih najlojalnijih saradnika, meñu kojima i Miodrag Rakić, desna ruka Tadića i generalni sekretar predsedništva DS. Šef kabineta nema stambenih ni finansijskih problema. Kao član izvršnog saveta opštine Palilula, za vreme predsednikovanja današnjeg ministra za državnu upravu Markovića, posle 5. oktobra, za kratko vreme se skućio i obogatio, dok čovek kome je on šef kabineta tvrdi da je beskućnik. Nema ozbiljnijeg tajkuna koji blagoslov Predsednika ne dobija preko šefa kabineta. Rakić kontroliše korupciju u srpskoj državnoj službi. Dok se predsednik slika za novine, i šeta po svetu, šef kabineta vodi poslovne knjige. On kupuje ljude, tajkune, partijske drugove..., unapreñuje i amnestira od grešaka. Rakić je iz Žitorañe. Njegov školski drug je Ivica Dačić. Smatra se da je do mirenja SPS i DS došlo nakon što je Rakić približio njihove lidere. U svakoj državi, šef kabineta predsednika države ima vrlo značajnu ulogu18. Napredujući iza Tadića, Miodrag Rakić je imao ambiciju da postane šef BIA, ali nije. Bio je potrebniji u Kabinetu, u

18 Politbiro KP Rusije nije mogao da se oslobodi diktature Staljina, dok se Berija nije setio da mu ukloni šefa kabineta, generala Poskrejbiševa.



kome junoše uživaju svo poštovanje i naklonost predsednika. Kako god bilo, njegova ambicija očigledno je da bude u senci, ali prvi do glavne figure - siva eminencija. Kao ex officio sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, Rakić je upoznat sa poslovima i sa situacijom unutar tajne službe. Direktoru BIA, Saši Vukadinoviću, koji o tajnoj službi ne zna mnogo, značajnu pomoć pruža šef kabineta predsednika Srbije. I-mejl adresa: [email protected] sve govori. IMA ZAŠTO U jesen 2008, bugarski mediji lansirali su priču da bugarske brodove izmeñu Golupca i Smedereva presreću “dunavski gusari” i otimaju gorivo i robu. Naši tabloidi preuzeli su priču, iako se sami bugarski mediji ograñuju da su glasine o “38 opljačkanih bugarskih brodova” preterane i da bi trebalo razmotriti interese posada i kompanija i čak izražavaju sumnje da se radi o prevarama osiguravajućih društava. Dunavska komisija, nadležno telo za plovidbu Dunavom, nema primedbe na bezbednost plovidbe kroz Srbiju. U rečnoj policiji i brodarskim udruženjima tvrde da nema “dunavskih pirata”, mada ko hoće može da ukrade sa barže, u Smederevu, Pančevu i u drugim lukama, ali to je kraña ili razbojništvo, a ne piraterija. Zašto bi srpski tabloidi baš ovaj opis preneli nekritički? Leta 1992, začetnici gusarstva, “kurir Jovica” i pisac Radomir Smiljanić, osnivač ‘Nove ruže’ i ‘Bele Vizantije’, čamcima svojih plaćanih “patriota”19 blokirali su provoz Dunavom kod Beograda i reketirali kapetane i brodovlasnike. Dunav je vitalna veza izmeñu Crnog mora i zapadne Evrope, i vlasnicima i prevoznicima bilo je lakše da plate, nego da potežu pitanje, na koje ne bi bilo reakcije vlasti, bez čijih organa bezbednosti to nije moglo proći. SR Jugoslavija bila je izvan svih meñunarodnih ugovora, pa ni Dunavska komisija ne bi pomogla. Lañari na Dunavu bili su, tokom “nezasluženih i ničim izazvanih” sankcija, 1992.–1995, izloženi i iskušenjima kojima je teško odoleti, a srpska policija i carina nisu se mešali. Kasnije je taj posao uzdignut do šverca celih barži u pančevačku luku, ali to je bio drugi, prilično jasno, državni posao. Sve se to znalo i videlo na satelitskim snimcima. Dunav je, tokom sankcija, bio raj i za krijumčare. Uz dozvolu Državne bezbednosti, veliki šverceri radili su na veliko, a mali na manje. Tada, uz Dunav, u istočnoj Srbiji nastaje sloj ljudi koji naftu i benzin pretovaraju iz barži u svoje čamce i mini tankere, i preprodaje. Sadašnja priča je samo bleda senka tadašnje velike priče, ali moguće je plod aktiviranja neke veze bugarskih lañara i njihovih partnera sa srpske strane Dunava. Ako je bilo koji od ova tri, razlog, to bi, imajući u vidu zajednički imenitelj, bio indikator o suštini samih tabloida u Srbiji. IMA RAŠTA Krajem 1950.-tih preduzeće Montaža gradilo je fabrike Prva petoletka u Trsteniku, Rekord u Rakovici, IMT u Zemunu, Slovensku plažu u Budvi, bolnicu u Podgorici, stambene objekte na Novom Beogradu... Od 1960. do 1970. godine, nijedan značajniji objekat nije se gradio bez učešća Montaže: Dom sindikata, zgrada Savezne skupštine, Tehnološki fakultet u Beogradu, Zmaj u Zemunu, Železara-Smederevo, Goša u Smederevskoj Palanci i mnogi drugi objekti. Krajem sedamdesetih godina počeli su veliki poslovi u Sovjetskom Savezu. Montaža kreće na evropsko tržište pa učestvuje u izgradnji aerodroma u Frankfurtu, pošte u Dizeldorfu, objekata u Bohumu, i na izgradnji Olimpijskog sela u Minhenu. Van Evrope, Montaža radi velike projekte poput vodovoda u Libiji i vodotornjeva u Kuvajtu. Početkom osamdesetih, novo rukovodstvo, na čelu sa Miomirom Pajkovićem, zacrtalo je radove u inostranstvu kao strategiju kompanije. Sa 2500 zaposlenih, Montaža je ugovarala velike poslove u Nemačkoj, Angoli, Libiji, Alžiru, Čehoslovačkoj, a u Rusiji se istovremeno radilo na 20 gradilišta (aerodrom “Adler” i kompleks “Jakorna Scelj” u Sočiju…). U to vreme Montaža u Beogradu gradi Klinički centar Srbije, zgradu Vojno medicinske akademije, Muzej savremene umetnosti, sportsku halu “Pionir”... Jaka firma postaje plen klanova, Pajkovića, Rañenovića... Direktor Pajković zakidao je na isplatama radnika koji su radili na gradilištima u inostranstvu. Pravio je dvojne ugovore, a na sinove je registrovao firme u Rusiji i u Nemačkoj, preko kojih je ugovarao i naplaćivao Montažine poslove. Uvidevši da može da kupi preduzeće čiji je direktor, Pajković zavodi teror i otpušta radnike. U maju 2002.

19 Radio-vezom snabdevao ih je Čeda Mihajlović, koji je pobegao s parama koje je trošio dok nije pao šaka Legiji i Zemuncima.



godine, nakon što se na prve dve licitacije na kojima je početna cena bila 12 miliona DEM niko nije prijavio, Miomir Pajković postaje vlasnik Montaže za 3 miliona maraka. U tom trenutku, Montaža je vlasnik zgrade u ulici Kružni put 123, proizvodne površine 2.253 kvadrata, skladišta površine 1.257 i kancelarijskog prostora od 1.561 kvadrata, plus mašine, oprema, alati, putnička vozila... Upravna zgrada u Kosovskoj 39 u centru Beograda je površine 800 kvadrtnih metara. Samo cena grañevinskog zemljišta na toj lokaciji deset puta je veća od one koju je Pajković platio za celu firmu. Radnici Montaže veruju da je firma privatizovana novcem sopstvenih nenaplaćenih potraživanja u inostranstvu, i da je Pajković iskoristio odnos sa Đorñijem Nicovićem i njegovom privatnom bankom, i tako ostvario transakciju čiji je cilj bio uništenje firme i njeno protivzakonito stavljanje u službu ličnog profita. Zaposleni u Montaži, njih oko 350, primili su u novembru 2008. prvi deo plate za mart. Od tada Pajković isplaćuje plate preko objekata i gradilišta, ili u kešu, ali samo radnicima, koji su mu neophodni. Gazde Montaže rešile su da broj zaposlenih svedu na 40-45, ali odbijaju socijalni program jer to podrazumeva isplatu otpremnine. Montaža je firma čiji su radnici u odmakloj dobi života, i ne očekuju novo zaposlenje ni prekvalifikaciju, nego zakonsko pravo na penziju, ili da taj trenutak čekaju sa odgovarajućom otpremninom. Pajkovićevo bogatstvo danas se ne može proceniti, bez ozbiljne istrage. Kapital seli u Crnu Goru, gde je, sa direktorom Montaže, Milenkom Milisavljevićem, vlasnik firme Montaža-Montenegro u Budvi, sa 5 zaposlenih. Poslove u Crnoj Gori, finansira sa računa Montaže iz Beograda, a naplatu vrši preko Montaže-Montenegro. Pajković je u Budvi vlasnik hotela “Akvamarin”. U Crnoj Gori važi za “stabilnog” investitora. Radove u Crnoj Gori izvodi sa radnicima iz Beograda, koje plaća beogradska Montaža, a Monataža-Montenegro tek da forma bude ispunjena. Pajković u Crnoj Gori daruje škole, crkve i bolnice, o trošku Montaže, na štetu radnika kojima uskraćuje zakonska prava. U prostorijama Montaže u Kosovskoj ulici u Beogradu ostali su još samo Pajkovićevi ljudi, njegovi sinovi, kumovi, roñaci, i poneko spreman da robuje iz straha da neće naći posao. U Montaži su zaposlene obe gazdine snaje, i njegova rodbina koja ne dolazi na posao. Porodični klan i direktor Milisavljević letuju u Crnoj Gori o trošku Montaže. Pajković, opljačkanim milionima uništene firme, šalje unuke na košarkaške kampove u Španiji, kupuje deci kuće i stanove. Ko mu pomaže? Postoje organi i službe čiji je posao da sprovode zakon. Montaža je osnovana 14. jula 1949. u Kraljevu kao vojno-industrijsko preduzeće Svetlost (iste godine seli se u Beograd, i 1950. menja naziv). Čudno je da nikoga od državnih organa nije zanimalo kako je Montaža iskazala gubitak u 2007. godini, a radila je na palati “Ušće”, objektu novog “Merkatora”, “Duvanskoj industriji Vranje”, fabrici konzervi na Batajnici i još nekim milionskim poslovima. Po prijavi radnika, zbog nezakonitog korišćenja novca na objektu Duvanske industrije, dolazio je izvesni inspektor. U leto 2006. godine, inspektor odlazi na odmor u Pajkovićev hotel u Budvi. Bio je to kraj nada u službeno lice. Dok organi gonjenja, poreska i finansijska policija žmure, Pajković kupuje. Ako je suditi po sudbini vojno-industrijskog kompleksa, ne čudi sudbina ove firme. Đorñije Nicović je vlasnik ‘Napred’, takoñe iz vojno-grañevinskog kompleksa. Možda je indikator suštine privatizacije u Srbiji po kom kriterijumu su odabirani privilegovani. IMA KO Mlañan Dinkić insistira da se hitno usvoje Predlog zakona o budžetu s predlozima odluka o davanju saglasnosti na finansijske planove za 2009. godinu, i da se donesu prateći zakoni kojima se obezbeñuje deo budžetskih prihoda (zakona o izmenama i dopunama zakona o porezima na imovinu, zakona o akcizama, zakona o carinskoj tarifi, zakona o republičkim i administrativnim taksama, zakona o izuzimanju od oporezivanja porezom na dohodak grañana odreñenih prihoda, zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, i zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju). Dinkić je, piše list Blic, uslovio ovaj zahtev povlačenjem svojih poslanika i ministara, što G17 plus demantuje. Meñutim, Ištvan Pastor je izjavio da SVM neće dozvoliti prekrajanje budžeta da sredstva odobrena Vojvodini ne bi mogla biti iskorišćena u 2009. godini. IMA S KIM Nebojša Nedeljković, bivši direktor Aerodroma ‘Beograd’ i JP ‘Skijališta Srbije’, postavljen je za generalnog direktora novinske kuće ‘Borba’. Osim što je na čelo novinske kuće postavljen



elektroinženjer smenjen zbog zloupotrebe službenog položaja i pronevera, radi se o čoveku kojeg je Mlañan Dinkić izbacio iz G17, a koji je potom prešao u LDP, Čedomira Jovanovića. Nebojša Nedeljković smenjen je s mesta direktora JP “Skijališta Srbije” nakon policijske istrage. Nedeljković koji je imao astronomske plate, u Aerodromu “Beograd” 800.000 dinara, a u “Skijalištima Srbije” 1.600.000 dinara mesečno, dolazi na čelo firme u kojoj zaposleni u proseku imaju platu izmeñu 16.000 i 17.000 dinara. List Kurir objavio je da je ceo projekat oko ovog postavljenja vodio Zoran Ostojić, a da je osim Nedeljkovića, kandidat za ovo mesto bio i Ivan Radovanović, čovek koji je radio kampanju za LDP, a pre desetak godina bio zaposlen u ovom listu. Političko imenovanje prvog čoveka “Borbe” ponovo postavlja pitanje da li je ta firma mogla da bude privatizovana bez postojanja zakona o privatizaciji saveznih javnih medija. Tu privatizaciju omogućili su Sveta Marović i Slobodan Orlić. Oni su omogućili da privatni kapital uñe u državnu “Borbu”, da bi se izdvojio sektor kioska, plasman i transport, a na kraju i novine, koje nisu mogle da bude privatizovane. Postavljenje novog direktora ponovo je pokrenulo borbu za osam spratova, odnosno 40.000 kvadrata u samom centru Beograda. Povodom izjave potpredsednika vlade Mlañana Dinkića da je vlasnik Borbe i dalje Stanko Subotić Cane, vlasnik Ivan Radovanović saopštio je 1. decembra 2008: “Od septembra 2008. godine vlasnik sam firme Buana, jedini i stoprocentni, koja je, kao novi vlasnik Borbe zavedena u Agenciji za privredne registre rešenjem od 11. novembra 2008. godine... Svako dovoñenje bivših vlasnika u vezu sa sadašnjom Borbom, zlonamerno je, upereno je protiv Borbe i nadasve je nelogično: zašto bi neko meni prodao Borbu da bi postao vlasnik Borbe, kada je to već bio”. Radovanović je istakao da je Borbu kupio iz razloga - jer se medijima bavi od 1984. godine i misli da zna kako je moguće osvojiti veliki deo medijskog tržišta u Srbiji. Komentarišući postavljenje Nebojše Nedeljkovića za generalnog direktora Borbe, Radovanović je naveo da je to učinio u ubeñenju da je on dobar menadžer, i dodao da nikada nije bio član Vlade, nekog upravnog odbora i da on i Borba nisu imali nikakve veze sa postavljenjima i razrešenjima Nedeljkovića u javnim preduzećima, već je on to postao na predlog G17, a izabrala ga je Vlada, i red je da se u toj stranci i na Vladi te afere razreše. Vlasnik dnevnog lista “Borba” Ivan Radovanović predstavio je 2. decembra 2008. ureñivački kolegijum i koncepciju novina... Radovanović je naglasio da “niko od starih nije otpušten” i da je puno novih mladih ljudi primljeno. Objašnjavajući zašto konferenciji ne prisustvuje generalni direktor Nebojša Nedeljković, iako je najavljen, vlasnik lista rekao je da je direktor sprečen zbog bolesti i da mu je Nedeljković ponudio ostavku, koju nije prihvatio. Urednik Aleksandar Vasović zadržao se u novoj ‘Borbi’ samo tri nedelje. U ‘Borbi’, broj 1, generalni direktor, Nebojša Nedeljković piše: “U tekstu pod naslovom “LDP u borbi”, u dnevnom listu “Kurir” od 28.08.2008. godine, pozivajući se na “dobro obavešteni izvor”, novinar G. Katić i odgovorni urednik Rade Jerinić nisu postupili u skladu sa obavezama svoje profesije, već su pomenuti tekst objavili krajnje tendenciozno, kako bi se listu Borba nanela šteta i povredio ugled. IP Novine Borba je u privatnom vlasništvu, što se može utvrditi na osnovu uvida u Registar privrednih subjekata koji vodi nadležna agencija. To znači da Skupština, odnosno član društva, vrši izbor i razrešen je direktora, pa su stoga svi navodi sadržani u tekstu vezani za političke konotacije isključeni i krajnje zlonamerno i tendenciozno navedeni. Krajnje je netačan i proizvoljan navod da je ceo projekat oko ovog postavljenja vodio lično Zoran Ostojić, kao i da je, osim Nedeljkovića, kandidat bio i Ivan Radovanović, čovek koji je odradio kampanju za LDP, a sve je očigledno sračunato da kod čitalaca stvori pogrešnu predstavu, istovremeno da se na ovaj način povredi ugled “Novine Borba”. Izbor Nebojše Nedeljkovića za direktora “Novine Borba”, nema nikakav odnos, kako je naveo list “Kurir”, sa borbom za osam spratova, odnosno 40.000 kvadrata u samom centru Beograda, iz razloga što su “Novine Borba” doo zakupac nekoliko kancelarija na drugom spratu poslovne zgrade u Trg Nikole Pašića 7 i ne poseduje nikakvu nepokretnu imovinu, već samo osnivački ulog. Što se tiče zarada zaposlenih u “Borbi”, one ne mogu biti predmet bilo kakvog spekulisanja “Kurira”, jer ne predstavljaju informaciju od javnog značaja.”



Teško je znati šta je istina, i ko je režiser, ali je za glavne glumce poznato: Ivan Radovanović (radio u Borbi u vreme kada je bivši agent savezne SDB, Slavko Ćuruvija, sa kojim je prešao u Nedeljni Telegraf pa u Evropljanin, sa Tijanićem i Tirnanićem, za račun Radmila Bogdanovića uništio opozicionu tu istu Našu Borbu; sa Srñanom Đurićem imao zajedničku firmu dok je ovaj bio šef biroa za informisanje vlade Vojislava Koštunice i njegov savetnik za medije, sa kojim je radio PR za EFT Vojina Lazarevića, radili za Milana Beka) Mlañan Dinkić (čovek koga je saradnik Radmila Bogdanovića, kapetan Dragan, sa oružjem uveo u carinu i Narodnu banku Jugoslavije, preko supruge Tanje prijatelj Vojina Lazarevića, i roñake Vlade Velebita, Vide Uzelac iz Centralnog registra HoV) Stanko Subotić (čovek koji je u vreme sankcija radio državno monopolisani šverc cigareta; veza lica poput državnih mafijaša Andrije Draškovića, sina direktora Jugometala i veze Vukašina Maraša, i Vanje Bokana, zeta načelnika vojne obaveštajne službe i posle savetnika Mila Đukanovića, Neñe Boškovića) Zoran Ostojić (sa Radovanovićem imao posle 5. oktobra zajednički nvo projekat i radili kampanju za Velju Ilića) Slobodan Orlić (saradnik vojnog saradnika Nebojše Čovića, vodio savezne organe, njegovi kadrovi su listom bivši sindikalni funkcioneri) Čedomir Jovanović (u politici, kao i Toma Nikolić, opstaje zahvaljujući Milanu Beku, Miloševićevom ministru i kandidatu JUL-a) Gradiša Katić (čovek zadužen za propagandu kriminala, bio je u Telegrafu kada su počeli) Nebojša Nedeljković (Dufri je svima bo oči, ali se ipak sa njima poslovalo) IMA ŠTA Osumnjičeni bivši predsednik FSS i direktor OFK Beograda, Zvezdan Terzić, poslao je, iz begstva, otvoreno pismo, u kome izmeñu ostalog piše: „... Postojali su crni fondovi u sportu pedeset godina, i država je na prećutan način aminovala i odobravala ovakav sistem funkcionisanja u sportu. Crni fondovi su stvarani na razne načine, sportisti plaćani gotovinom na ruke, a sve sa ciljem da više ostane za sport... Ne postoji sportista koji tokom svoje karijere nije primao novac na ruke, neevidentiran, na koji nije plaćen porez. To je bio sistem postavljen mnogo decenija unazad, koji sam i ja zatekao, kao igrač, i kao sportski rukovodilac... Za svaki utrošen dinar od 1997. do danas postoji uredna dokumentacija koja, naravno, nije proknjižena u klubu, ali postoji u originalu za koji svi u klubu znaju. Ovako se poslovalo do 2003, kada je donesen zakon o porezu sportista od 10 odsto, umesto dotadašnjih 73 odsto. Tada smo po prvi put igračima otvorili račune u poslovnim bankama, i uplaćivali im ugovorne obaveze legalno, uz plaćen porez. U obrazloženju Ministarstva finansija zašto je porez smanjen na samo 10 odsto rečeno je da velike svote novca u sportu idu nelegalnim tokovima, i da je to urañeno da bi se stimulisao povratak tog novca u legalne tokove. Na taj način država je indirektno priznala da do tada nije postojao prihvatljiv zakonski okvir za oporezivanje sportista. ... krucijalno pitanje, nije rešeno do danas. Nije donet zakon o sportu koji bi definisao ko je titular klubova... u uslovima kada klubovi u Srbiji nemaju realne izvora prihoda. Za ovo spreman sam da odgovaram, ali sve što sam radio, radio sam u interesu kluba. I ne da se ne osećam krivim, već naprotiv, veoma sam ponosan... Kvalifikacija da sam ja ili neko iz mog okruženja prisvajao novac od transfera apsolutno je netačna. Zlonamernici pominju koliki su bili transferi, a ne navode da... Pre nego se realizuje neki transfer, koji je neizvestan, u klub se mora godišnje investirati dva miliona evra... Verovatno smo tokove novca od transfera kanalisali na drugačiji način, i možda činili privredne prekršaje, ali svrha tih prekršaja je bila da klub preživi. Da nismo radili na takav način, OFK Beograd kao klub ne bi postojao, ili ne bi postojao na ovakvom nivou. A mi smo stvorili novu vrednost... Kada doñe vreme za privatizaciju klubova, sigurno je da će OFK Beograd vredeti mnogo više od onog koji smo zatekli 1997. A sredstva od privatizacije će otići u kasu države Srbije. Iako je osnovno načelo da je svako nevin dok se ne dokaze krivica, pokušana je moja diskreditacija, kroz medije, i zvanične institucije. Očigledno je da ljudi iz pomenutog kabineta još uvek imaju jake mehanizme moći, jer u danu kada su svedoci pred istražnim sudijom završili svoja svedočenja koja dokazuju moju nevinost, iz tužilaštva stiže neosnovan zahtev za proširenje



istrage protiv mene... Od pravosudnih organa očekujem da svoj posao obavljaju nepristrasno, i omoguće mi da svoju odbranu iznesem sa slobode...”

HLEBA I IGARA – IMA KO DA BRINE Upravni odbori fudbalskih i košarkaških klubova Crvene zvezde i Partizana već 60 godina predstavljaju stecište političke, policijske i ekonomske elite. Slobodan Penezić Krcun, Radmilo Bogdanović, Goran Vesić, Nikola Bugarčić, Mirko Marjanović, Slavko Zečević, Zdravko Lončar, Boriša Vuković, Ivica Dačić - neki su od moćnika koji su svoje društvene pozicije, stavljali u službu crveno-belih i crno-belih imperija. Za neke to je bio hobi, neki su pasionirani navijači, a neki su želeli da svoju moć prošire na sve segmente društva. Upravni odbori Zvezde i Partizana bili su toliko moćni, da su često prevazilazili državne institucije, i u svoje uprave regrutovali su isključivo po političkoj liniji. “Večiti” su pokriveni u politici, privredi, policiji, medijima... mogu sve. Početkom 2008. godine, jedino se na zvaničnom sajtu FK Partizana20 i FK Crvene zvezde21 nalazi sastav upravnog odbora, dok u košarkaškim klubovima Zvezda22 i Partizan23 taj podatak kriju.

20 Upravni odbor FK Partizan * Ivan Ćurković, predsednik, vd predsednik Olimpijskog komiteta SCG * Ratimir Babić - potpredsednik, nekadašnji prvi čovek EPS. Devedesetih, uticajni član SPS * Svetolik Kostadinović - potpredsednik, profesor na Univerzitetu BK, bivši direktor železnice Srbije i bivši ministar saobraćaja * Mirko Vučurović - potpredsednik, vlasnik firme "Nivada" * Slobodan Novaković - publicista i filmski kritičar * Slavko Drljača - direktor "Partizan holdinga" * Predrag Manojlović - generalni sekretar OK SCG * Miloš Marković - generalni sekretar Fudbalskog saveza Beograd * Mića Cerović - direktor Grañevinskog preduzeća "Standard" * Svetozar Marjanović - general u penziji, potpisnik Kumanovskog sporazuma s NATO * Radomir Šoškić - penzioner, bivši urednik sportskog lista Tempo * Vladimir Vlačić - direktor firme "Progres" * Miroslav Ćurguz - vlasnik privatne firme DP IPC * Žarko Zečević - generalni sekretar 21 Upravni odbor FK Crvena zvezda * Darko Nešić - pomoćnik generalnog direktora Centrobanke * Vladimir Jugović - nekadašnji as i član najtrofejnije generacije Crvene zvezde * Boban Radojičić - generalni direktor "Tojote" za SCG * Dobrivoje Tanasijević, Dan Tana - predsednik Meñunarodne komisije u FSSCG. Vlasnik jednog od najuglednijih restorana u Holivudu "Dan Tana", koji je osnovao 1964. * Srñan Mrkušić - predstavnik veterana * Milan Tomić - direktor Direkcije za imovinu Srbije * Branislav Grujić - predsednik "PST Farman korp. holding" iz Ženeve * Nebojša Divljan - gen. direktor kompanije "Delta osiguranje" * Draško Petrović - gen. direktor "Telekoma Srbije" i član DSS * Rade Svilar - gen. direktor "Apatinske pivare" * Milan Blagojević - gen. direktor Srpske banke 22 Upravni odbor KK Crvena zvezda * Mirko Petrović - predsednik UO, generalni direktor kompanije "Dunav osiguranje". U politiku je ušao 1990. godine kao član Demokratske stranke i u 25. godini postao je jedan od najmlañih poslanika. Posle prvog rascepa u DS odlazi u DSS, gde je bio potpredsednik Koštuničine stranke * Draško Petrović - generalni direktor "Telekoma Srbija" od 2000. godine, magistar pravnih nauka * Živorad Anñelković - direktor JKP "Parking servis", bivši predsednik KK Crvena zvezda * Srñan Dabić - bivši košarkaš Crvene zvezde, predstavnik ruske naftne kompanije "Lukoil" za Srbiju * Velibor Sovrović - generalni direktor SP "Lasta" * Milenko Kostić - vlasnik kompanije "Auto Čačak" * Goran Vesić - visoki funkcioner Demokratske stranke, nekadašnji pomoćnik saveznog ministra policije i potpredsednik KK Crvena zvezda * Kosanče Dimitrijević - direktor agencije "Alma kvatro" * Obrad Spremić - generalni direktor "Simensa" doo Beograd * Svetozar Krstić - direktor "Si marketa", visoki funkcioner Demokratske stranke i predsednik Upravnog odbora HK "Simpo" * Slobodan Milosavljević - direktor Privredne komore, inženjer elektrotehnike, bivši ministar trgovine, turizma i usluga u Vladi Srbije



Pravilo: bogatite se i radite šta hoćete, ali ne petljajte se javno u politiku ako želite da novac ostane zaista vaš, potvrñuje i lista najmoćnijih za 2007. koju je 17.1.2008. plasirao list “Blic”: 1. Miroslav Mišković, „vlasnik najveće kompanije u Srbiji. 2007. godine izdržao je bez poteškoća neprijatan napad. Komisija za zaštitu konkurencije i Savet za borbu protiv korupcije zaključili su da „Delta“ ima monopolski položaj na tržištu, zbog čega je predsednik LDP, Čedomir Jovanović, zahtevao da Skupština Srbije formira anketni odbor koji bi ispitao poslovanje „Delte“. Predlog je odbijen jer je u Skupštini, na razne načine, čak 188 od 212 prisutnih poslanika glasalo protiv. Mimo običaja, Mišković se oglasio pismom u kome je Jovanovića povezao sa zemunskim klanom i svojom otmicom 2002. godine. Zaključak Komisije za zaštitu konkurencije ocenjen je kao proizvoljan, a „Delta“ je protiv Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije, podnela krivičnu prijavu, koju je tužilaštvo odbacilo. Nakon toga se buka u javnosti slegla. „Delta“ je protekle godine, izmeñu ostalog, u Beogradu otvorila velelepan tržni centar „Delta siti“, a u Sofiji „Pikadili“, čime je praktično izašla na tržište EU. Po podacima za 2006, trgovinski lanac „Delte“ - „Maksi“, „Pekabeta“ i „C market“ (bez „Tempa“), ostvario je prihod od 53,3 milijarde dinara.” 2. Vojislav Koštunica, “predsednik Vlade Srbije tokom 2007. U više navrata pokazao je praktično da snaga političke opcije koju sprovodi ne zavisi od realne podrške koju uživa meñu grañanima. Mada mu kao manu pripisuju političku tvrdokornost, Koštunica balansira meñu nezamislivim političkim opcijama, i održao je funkcionalnost u Vladi Srbije izmeñu ministara sa ekstremno suprotnim stavovima. Pregovore s političkim neistomišljenicima završavao je maksimalnim učinkom po DSS, a kompromise je pravio isključivo sa „stranim faktorom“. Mnogi veruju da bi prihvatio pakt s radikalima, što visi kao mač nad vratom demokratskog biračkog tela. Predsednik vlade24 retko odgovara na pitanja. Svoje stavove saopštava, ne diskutujući previše o njima, mada su mnogi važni za sadašnjost i budućnost Srbije. Čak i odluke iz privrede u pozadini imaju Koštuničin „pečat“. Okružen je malim krugom saradnika s kojima se pojavljuje na državnim i narodnim proslavama”25.

* Nikola Živanović - predsednik Upravnog odbora Nacionalne štedionice, radio u Moskvi, gde je trgovao obveznicama na berzi, posle toga u Njujorku kao kreditni analitičar, pa ponovo u Londonu kao trgovac obveznicama * Zoran Popović - direktor "Cepter osiguranja" * Boro Cvijanović - diplomirani grañevinski inženjer, direktor "Energoprojekta" * Milan Petrović 23 Upravni odbor KK Partizan * Dušan Pavlović - predsednik UO, generalni direktor NIS ad i izvršni direktor "NIS petrola", bivši generalni direktor Beobanke, "Frikoma", izvršni direktor "Si & Si kompani", "NIS Jugopetrola" * Đorñe Čolović - potpredsednik UO, dosta vremana na rukovodećim funkcijama u Partizanu, advokat * Vlade Divac - bivši proslavljeni košarkaš, veći deo karijere igrao za NBA, trenutno radi kao skaut za Los Anñeles Lejkerse za Evropu, jedno vreme bio prvi čovek Partizana * Predrag Danilović - jedan od najboljih košarkaša Jugoslavije, jedno vreme bio potpredsednik Partizana, trenutno je u Upravnom odboru crno-belih * Miloš Nenezić - generalni direktor "Trajala" iz Kruševca * Budimir Krstović - vlasnik firme za uvoz južnog voća "San Francisko frut" * Ranko Sočanac - jedno vreme bio je komercijalni direktor "Nelta", da bi nakon toga postao i generalni direktor ovog preduzeća * Živomir Novaković - bivši direktor "Jat ervejza", trenutno obavlja funkciju komercijalnog direktora * Zoran Novaković - vlasnik firme "Hina" * Milan Vasiljević - pravni zastupnik "Pivare MB" * Milan Božić - predsednik UO PTT, član SPO 24 Za predsednika vlade imenovan 3. marta 2004. 25 U listu “Dani”, 25. januara 2002. godine, Željko Cvijanović piše: “Ima mnogo osnova da se vjeruje da je jugoslavenska policija bila od samog početka upoznata da se Delimustafić nalazi na njenoj teritoriji, ali miran čovjek koji galantno troši pare po prijestonici i ničim drugim ne upada u oči nije neka mušterija za hapšenje. Sve dok nije poželio da pare u prijestonici i zarañuje. Delimustafić je uhapšen u prostorijama koje je "Astrotechnologicu" iznajmio Zoran Drakulić, glavni finansijer Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice (a dočekao ga je Aleksandar Tijanić savetnik za medije Vojislava Koštunice). Delimustafić održava veze sa mnogim uticajnim ljudima u Begradu, meñu kojima su Zoran Drakulić i Nebojša Maljković, nekada moćni funkcioner JUL-a, partije Mire Marković. Sa lažnim dokumentima na ime Gojko Mitrović, Delimustafić, pored Banje Luke, naizmjenično boravi i u Beogradu, gdje ga prihvataju Momo Mandić i Mlaño Novaković. Svoj boravak u Beogradu Delimustafić/Mitrović pravdao je papirima američke brokerske firme "Merrill Lynch". Prema izvorima Dana iz srpske policije, "Merrill Lynch" pojavila se kao zainteresovana da kupi



VOJISLAV KOŠTUNICA, stao je jula 1992. godine, dok je trajalo bratoubilaštvo u BiH, na čelo otrgnute struje Demokratske stranke, pod imenom Demokratska stranka Srbije. Lični PR sastojao mu se u tome što nikada nije bio član Saveza komunista, da je zbog delikta mišljenja isteran sa Pravnog fakulteta, da je vraćen na posao ali je to odbio, i da se u meñuvremenu bavio naučnim radom u dva instituta. To je bilo dovoljno da ga sledbenici vide kao nepotkupljivog i obuzetog idejom izgradnje demokratskog društva. Idilična freska biće zamenjena fotografijom na kojoj drži "kalašnjikov". Srpski narod gledao je od 1990. do 1997. kako sedi u Miloševićevoj skupštini i čeka svojih pet minuta, Iz njegove stranke nastaće, DHSS, predvoñena Vladanom Batićem, koji je napustio DS već 1992. Narod u Srbiji, koji je bio željan da se što pre izvuče iz zaostalosti, potpuno je prestao da mu veruje. U periodu nakon preuzimanja vlasti, zao duh jedne primitivne administracije našao je u Vojislavu Koštunici najjaču podršku. U jednom obraćanju u predizbornoj kampanji za predsednika SRJ, Vojislav Koštunica kaže: "Dajem reč da ću, uprkos očiglednim nedostacima, poštovati važeći ustav, dokle god je on na snazi i da neću prigrabiti nijedno ovlašćenje koje iz njega izričito ne proističe". Taj ustav sa "očiglednim nedostacima" funkcionisao je još 6 godina, a sam Koštunica s vremena na vreme zagovarao je njegovo pisanje, čas dramatizujući tu stvar, a čas je potpuno zanemarujući. U početku se kao mogući koautor na izradi ustava pominjalo ime njegove žene Zorice Radović, da bi celokupnu priču pretvorio u alat za političku kampanju svoje stranke. Biografija Vojislava Koštunice govori da je do vodećeg čoveka, najpre jugoslovenske (time i srpske) države, pa srpske vlade, došao uz pomoć spleta istorijskih okolnosti. Od otvorene mržnje prema nekim političkim oponentima, pre svega prema onima sa kojima je počeo da živi životom političara, pa do još otvorenijeg gañenja prema meñunarodnim institucijama sa kojima teškom mukom sarañuje samo kad mora, do kadrovske politike u vlastitoj stranci koja je često skandalozna, Vojislav Koštunica daje sliku jednog sasvim drugog čoveka, tako sličnog počivšem diktatoru čija tvrdoglavost je skupo koštala ovu zemlju. Svoj politički manifest Vojislav Koštunica je odmah prekršio čim je stupio na dužnost predsednika umesto Slobodana Miloševića. Rečenicom da mu je "Tribunal u Hagu zadnja rupa na svirali" isprovocirao je čitav mehanizam svetskih sila sa kojima je Srbija bila u ratu 1999. Na isti način kako je i Milošević radio, Koštunica je rekao svoje, a onda, jednog po jednog, izručio tom istom Tribunalu kompletan politički i armijski vrh bivše SRJ. Njegove izjave i postupci pokazuju da je reč o podeljenoj ličnosti, ali i o slučaju teškog autizma, jer na Kosovu, u Gračanici, izjavljuje kako će "Kosovo uvek biti Srbija", dok čitava meñunarodna zajednica pokušava da nañe manje bolan način kako bi tamošnjim Albancima ponudila neki oblik nezavisnosti a da to Srbija nekako prihvati. Zvaničnik SAD Nikolas Berns je na ovu izjavu istog dana reagovao žaleći što Vojislav Koštunica nije izjavio da će "Srbi zauvek ostati na Kosovu", jer je to model koji je prihvatljiv svima. Demokratska stranka Srbije počiva na autoritetu svog voñe. Koštunica ume da vlada. Svi osnivači i članovi stranke koji su na bilo koji način protivurečili svom voñi odmah su odstranjeni. Članovi Glavnog i Izvršnog odbora stranke menjani su isključivo na zahtev voñe. Kada se izvrši uvid u spisak članova Izvršnog i Glavnog odbora DSS, od osnivanja, lako se zaključuje da svi oni koji su

beogradsku "Univerzal banku" i da dijelom preko nje, učestvuje u privatizaciji "Matroza", jedine fabrike novinskog papira u Srbiji. Tada je Delimustafić stao na put Miroslavu Miškoviću, jednom od najmoćnijih ljudi u Beogradu, nekadašnjem Miloševićevom pouzdanom bankaru, a danas jednom od glavnih finansijera nove vlasti u Srbiji. Tako je pao Delimustafić, a zanimljivo je da je samo neki dan prije njega pritvoren još jedan Bosanac, Milorad Majkić, Višegrañanin koji je u Beograd došao 1991. iz Zagreba, gdje se obogatio na način koji nije ostavio tragove u poreskim službama. Majkić, koji je držao lanac kockarnica "Aleksandar", preko nekog ugovora kojim je iznajmio prostor za kockarnicu u beogradskom hotelu "Interkontinental" od "Geneksa", izračunao je da mu "Geneks" duguje silne milione maraka. Pošto je posrnulu firmu već počeo da guši, to je zasmetalo Mikiju Savićeviću, nekadašnjem direktoru a sada predsjedniku Upravnog odbora firme. Delimustafić nastoji da pusti priču o svom predratnom "mirovnom" angažmanu, prijateljstvu sa nedavno preminulim generalom Milutinom Kukanjcem i generalom Acom Vasiljevićem, uoči rata u BiH prvim obavještajcem JNA. Iz tog vremena datira i priča kako su Delimustafić i tada projugoslovenski i antinacionalistički Vasiljević planirali da dignu rezervni sastav bosanske policije i JNA i da silom smijene sve nacionalne lidere. Ambiciozni plan je propao pošto se Slobodan Milošević s njim složio, ali da se ne dira Radovan. Tako je hapšenjem Delimustafića, posljednjeg čovjeka koji je bezbrižno kao ferijalac hodao zemljama nekadašnje Jugoslavije, čak i kad je sve gorjelo, Avnoj umro i posljednji put.”



naivno poverovali u čestitost, nepotkupljivost i pravičnost Vojislava Koštunice, u stranci nisu imali šta da traže. Imidž nedodirljivog Koštunica je održavao tako što nije dozvoljavao nikom od partijskih drugova da mu se približi. Osim Dragana Jočića i Nebojše Bakareca, svi njegovi partijski drugovi sa njim su na "Vi". Za šefa kabineta Koštunica je postavio Ljiljanu Nedeljković. Ova gospoña, sa 150 kilograma, i kao stari doušnik tajne policije, sprečavala je stranačke kolege, i Koštuničine malobrojne prijatelje, ministre da doñu do njenog šefa. Koštunica se na taj način štitio od mnogobrojnih sastanaka, a s druge strane, Nedeljkovićka i njen štab pisali su mu govore i rukovodili strankom. Vojislav Koštunica se tako izdigao i iznad stranke i iznad prijatelja kao autoritet, poput Slobodana Miloševića. Na ovaj način Koštunica je izbegavao direktne kontakte sa generalima, sa bezbednosnim službama i nije hteo da bude ni za šta odgovoran. Čim je otišao sa mesta predsednika SRJ, odmah je zaboravio na usluge onih koji su ga na ovom mestu ustoličili i održali. Koštunica se i kao premijer ponašao na isti način. Umesto Ljiljane Nedeljković, za šefa kabineta doveo je Aleksandra Nikitovića, pravnika iz Bara, čiji otac je bio deklarisani ibeovac. Nikitović je, pod palicom Ljiljane Nedeljković, ustoličio najorganizovaniju kriminalnu grupu iz Crne Gore, predvoñenu Vojinom Lazarevićem, Vukom Hamovićem i biznismenima iz Miloševićeve ere, koji su na najbestijalniji način opljačkali Srbiju. Ni ministri iz srpske vlade ne mogu doći kod premijera bez Nikitovićevog blagoslova. Koštunica ga je izabrao po meri svog života i načina življenja, želeći da na taj način bude sa svima na distanci, smatrajući sebe iznad svih. Poniznost je jedini način opstanka u izvršnoj vlasti i članstvu Demokratske stranke Srbije. Voñi Koštunici su u srcu najbliži oni koji su najluñi. Tako je Nebojša Bakarec, unuk ratnog zločinca iz Osijeka Edvarda Bakareca, godinama bio prva ličnost stranke. Od kada je postao premijer, a Aleksandar Nikitović njegov šef administracije, Koštunica je svojoj kamarili omogućio najbesprizornije pljačkanje. Skoro da više i ne pominje borbu protiv organizovanog kriminala, reč reforma u njegovom rečniku više ne postoji. Demokratska stranka Srbije nema mnogo članova. Ali su oni dobro rasporeñeni. Velike donatore DSS-a, Koštunica je brzo slao u ''zaborav'', ako su želeli da se nametnu kao kandidati za lidera stranke. Jedan njegov dobar poznavalac kaže da je vlast jedini razlog življenja Vojislava Koštunice i da on svoj život ne vidi izvan politike i kabineta. Prvi radni dan na mestu predsednika vlade Srbije Vojislav Koštunica je proveo useljavajući svoje knjige u kabinet! To je bio siguran znak da se ovom čoveku nigde ne žuri, a da će Srbija biti zaustavljena u procesu tako potrebne, dramatične transformacije u jedno moderno društvo. Njegovi bliski saradnici tvrde da mu je omiljeni autor Dimitrije Ljotić, a isti ti saradnici, sa njegovim blagoslovom, tvorci su "otačastvenih" pokreta koji incidentno nastupaju, slično ekstremističkoj organizaciji Narodni front iz 1945. Ti pokreti, od kojih je kontroverzni "Obraz" najpoznatiji, imaju snažnu podršku meñu ljudima vrlo bliskim Vojislavu Koštunici. Cilj je jedan antikulturni teror utemeljen u najvulgarnijem tumačenju pravoslavlja i svetosavlja. Fenomen DSS jeste u tome da je od stranke minorne snage koja počiva na autoritetu Vojislava Koštunice, postala vladajuća snaga, uz neverovatnu koaliciju koju je okupio da ga podrži, ništa neverovatniju nego što je bio DOS, u koji je Koštunica tukao iz svih oružja, sve dok jedna glava nije pala. Njegov odnos prema crkvi je servilan i snishodljiv, mada bi imao puno razloga da se od dela sveštenstva SPC distancira zbog šurovanja sa autokratskim režimom. DSS i njen osnivač najbolji su nastavljači destruktivne politike, koja nije ogoljena i brutalna kao devedesetih godina, ali je u osnovi ista - inadžijska prema ostatku sveta, rascvetala korupcija i organizovani kriminal, dakle, ništa čega već nije bilo. Učinak DSS i Vojislava Koštunice u životima ovdašnjih grañana tek će biti pravilno ocenjen. Ali već sada je izvesno da je generacija koja je izgubila deo svog života pod anahronim i brutalnim režimom i dalje na gubitku. Šta je DSS dala srpskoj politici? Svañe i nove podele, manifestaciju apsolutne nemoći da upravlja državom, što u okolnostima neodržive koalicije, što u nedostatku kvalitetnih stručnjaka. Ali nakon desetak prilika da časno odstupi iz vlade, ova stranka i njen



nesumnjivi voña, pokazuju sve simptome vlastoljublja, opstanka na vrhu po svaku cenu i sličnih bolesti od kojih nema leka dok neki novi izbori ne učine svoje. Vojislav Koštunica i njegova službena žena Zorica Radović imaju mračne biografije. Koštuničin otac Jovan Damjanović bio je za vreme i posle rata veliki krvnik. Na streljanje je kao sudija pokretnog suda poslao stotine ljudi pred streljački stroj. Streljao je i brata velikog pisca Meše Selimovića, kome je on kasnije posvetio sve svoje romane. Zoričin otac, Miloš Radović, prema dokazima iz knjige Momira Vojvodića "Pasja groblja Miloša Radovića'', lično je u Crnoj Gori ubio 147 sunarodnika. U slučaju Vojislava i Zorice potvrñuje se izreka da iver ne pada dalje od klade. Privid da Koštunica ''očima ne može da vidi novac'' priča je za malu decu. Cena opstanka u vrhu srpske vlastele je sve veća. Nebojša Bakarec je u DSS ušao kao primalac socijalne pomoći. Danas je vlasnik stanova: u Ulici Stevana Opačića broj 16, Dobračinoj 10, Koste Glavinića 25a, Kralja Petra 10, Palmotićevoj 33, i placa kod Kliničkog centra Srbije. Ako podela državnog blaga po stranačkim interesima bude kako treba, dosadašnja trula koalicija podržaće dosadašnjeg predsednika Srbije u kandidaturi za još jedan mandat. Sa samo 16% osvojenih glasova, u vrlo širokoj koaliciji, Vojislav Koštunica je ostao predsednik Vlade Srbije. Posle 4 godine njegove vlasti, rezultati su poražavajući. Dijagnoza ekonomije je ista ili gora nego pre njega. Nezaposlenost se nije smanjila, glavni poslodavac je i dalje država, a paralelno se stvaraju monopoli nekolicine tajkuna. Oko 90% novca koji se sliva u državnu kasu potiče iz privatizacija. Direktne strane investicije su zanemarljive, i tu smo predzadnji u Evropi. Prema važećem indeksu, nalazimo se meñu tri najkorumpiranije države kontinenta. Za vreme vladavine Vojislava Koštunice, uprkos činjenici da zvanično postoji sloboda štampe, sloboda govora i ispovedanja drukčijeg mišljenja, postavilo se i pitanje tih sloboda. Postoje slučajevi nasilnog prekidanja skupova njegovih neistomišljenika, i stroga kontrola medija od finansijskih oligarhija. I u spoljnoj politici Srbija u mnogo čemu liči na Miloševićevu guberniju: izolovana od ostatka Evrope, sa diplomatijom koju predvodi neprikladna ličnost, sa ambasadorima od kojih dobar broj ne poseduje niti potrebno znanje, niti moralni kapacitet... Spoljna politika Srbije u regionu bivše Jugoslavije nije ona koju bi morao da vodi "lider na Balkanu". Primer za to je odnos vlade Vojislava Koštunice prema Srbima koji učestvuju u političkom životu Hrvatske, i koji su deo vlasti u Hrvatskoj. Otvorena ignorancija govori da je reč o tihom buntu protiv činjenice da uopšte postoje "neki Srbi" koji uvažavaju priznatu nezavisnost susednih država. 3. Boris Tadić, “predsednik Srbije26 započeo je predsedničku kampanju upozorenjem da će grañani na izborima odlučiti da li žele u EU ili u novu izolaciju. Tadić je svestan da, da bi savladao Tomislava Nikolića, najjačeg protivkandidata, u drugom krugu neophodna mu je podrška i glasača DSS, G17, LDP i NS. U protekloj godini je često sarañivao s Koštunicom. Nekoliko puta „gasio“ je verbalne požare koje je Koštunica potpaljivao prema EU i SAD.” BORIS TADIĆ je roñen 15. januara 1958. u Sarajevu, kao drugo dete bračnog para Ljubomira Tadića i Nevenke Kićanović-Tadić. Otac Ljubomir roñen je u Crnoj Gori, u pivljanskom kraju, a majka Nevenka Kićanović u Bijeljini. Borisov otac bio je učesnik Drugog svetskog rata i nosilac je partizanske spomeniice (rat je završio u činu kapetana, a dogurao je do pukovnika Ozne). U Beograd je poslat 1955. godine da piše ustav SFRJ i program Partije, a 1962. 1962. za profesora filozofije, politike i prava na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Borisova majka je neuropsihijatar, u Zavodu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici u Beogradu. Ljubomir Tadić pripadao je krajem 60-ih disidentskoj "Praksisovoj" filozofskoj školi i udaljen je s Univerziteta, s Dragoljubom Mićunovićem, Zagorkom Golubović, Mihajlom Markovićem, Miladinom Životićem, Svetozarom Stojanovićem, Nebojšom Popovim i Trivom Inñićem. Posle završene Prve beogradske gimnazije, početkom osamdesetih godina, Boris Tadić, kao student psihologije na Filozofskom fakultetu, upoznaje Veselinku Zastavniković (roñena 1955. godine) iz Osijeka, studentkinju novinarstva na Fakultetu političkih nauka. Njen otac je u to vreme bio zastavnik u JNA. Mlada i lepa Osječanka bila je već aktivna u radu tadašnjeg Crvenog

26 Za predsednika Srbije izabran je juna 2004, kada je u drugom krugu pobedio Nikolića.



univerziteta, na čijem čelu su bile voñe studentskog pokreta iz 1968. godine: Vlada Mijanović, Pavluško Imširović i Dragomir Olujić. Veselinka je bila najradikalnija meñu ženskim pripadnicima pokreta. Disidentske voñe prihvatale su Borisa isključivo po tom osnovu, jer je bio mlak, detinjast, bolešljiv, i iz bolje stojeće porodice. Borisovi roditelji, naročito njegova majka Nevenka, nisu odobravali njihovu vezu. Skoro anatemisan od roditelja zbog veze s kćerkom iz podoficirske porodice, koja je tri godine starija, Boris odlazi od kuće. Disidenti ga primaju i 1981. godine Boris i Vesela stanuju u iznajmljenom stanu u suterenu zajedno s Gordanom Jovanovićem, koji je s Dragomirom Olujićem radio kontraobaveštajnu zaštitu disidentskog pokreta. U suterenu u ulici Koče Kapetana broj 47, gde su stanovali Vesela i Boris, održavane su sastanci raznih frakcija Crvenog univerziteta koji je, zbog konspiracije, bio podeljen na više odvojenih grupa. Vesela i Boris preseljavaju se 1983. u stan kod Dragomira Olujića, u Knez Miletinoj 40, u kojem su živeli duže od godinu dana. Bračni par izdržavao se tako što su prodavali dečje lutke koje je Vesela pravila. Njegov otac, po nagovoru žene, uporno pokušava da odvoji sina od lepe Osiječanke. Nevenka nije prihvatala disidentstvo a nije volela ni stil života svoga muža, Ljubomira. Ona je više bila sklona komfornom životu, čemu je uspela da nauči svoju kćerku Vjeru. Nevenka je Milovana Brkića, danas novinara, pokušala da smesti u ludnicu zbog organizovanja pobune u srednjoj školi 1974. godine, ali se on spasao bekstvom iz njene ordinacije. Mladi bračni par Tadić oslobodio se siromaštva kada je Boris dobio posao profesora psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Brak Vesele i Borisa funkcionisao je rvih desetak godina. Boris je imao razne hobije (bavljenje vaterpolom, u kojem nije ostvario nikakve rezultate jer je rovitog zdravlja). Idoli su mu bili članovi muzičke grupe "Idoli'', koja nikada nije održala nijedan koncert i u kojoj je samo Vlada Divljan znao da svira. Njihove svirke za ploče izvodio je tonac Radio Beograda Milovan Pilipović, onda Minimaksov pulen i poznat kao Mile Pile, koji je nasnimavao svoju svirku na njihove ploče. Boris Tadić ušao je u politiku početkom 90-ih, kada njegov otac Ljubomir, po uputstvu Dobrice Ćosiča (koji je paralelno bio i na osnivačkom skupu SPS, Slobodana Miloševića), s još 11 istomišljenika, osnovao Demokratsku stranku. Predsednik stranke je u početku Dragoljub Mićunović, Ljubomirov kolega s fakulteta, a potom Zoran Đinñić, kome je Ljubomir Tadić bio uzor. Preko svog oca Boris je u mladosti upoznao Dobricu Ćosića, a sam tvrdi da je najveći politički uticaj na njega imala knjiga Koštunice i Čavoškog "Stranački pluralizam ili monizam". U Demokratskoj stranci Boris Tadić je, zahvaljujući uticaju svog oca, izabran za sekretara Glavnog odbora, a potom i za potpredsednika Izvršnog odbora. S liste ove stranke izabran je i za poslanika Narodne skupštine Srbije. Tada, Boris Tadić počinje da oponaša Zorana Đinñića, za koga njegov otac Ljubomir nije gajio simpatije. Kada Đinñić kreće da modernizuje partiju, nalaže svim funkcionerima da se ''dovedu u red'', i postavlja im ultimatume: koliko kilograma da skinu, koliko da provode u teretani, kako da se oblače, gde da se sastaju. Pokojni Đinñić je protežirao mlade, tek izašle iz fakultetskih sala. Pokojni Đinñić je na Borisa Tadića uticao i s preporukom, u polušali, da "otkači ženu Veselinku". Želeći da sačuva bliskost s Đinñićem, Boris se sporazumno razvodi od Veselinke Zastavniković 2. septembra 1997. godine. Nije to više bio isti čovek. Ubrzo se Boris ženi Tatjanom, grañevinskim inženjerom, i s njom dobija dve kćerke, Mašu i Vanju. Život Borisa Tadića menja se iz osnova. On putuje po svetu. Đinñić ga upoznaje s grčkim milionerom Kokalisom. Otac Ljubomir, koji je vanbračno živeo s novosadskom Jevrejkom Klarom Mandić, bliskom prijateljicom Slobodana Miloševića i Dušana Mihajlovića, postao je predsednik Srpsko-jevrejskog društva. Veza s Klarom trajala je kratko, jer se u njeno srce uselio Kapetan Dragan, i dok se ona nije upoznala sa Dobricom Ćosićem. Boris odlazi u Izrael, da se ''nauči zanatu'' kako se postaje bogat. Godine 1999. Grk Kokalis šalje ga u SAD na bezbednosni kurs za lidere Jugoistočne Evrope. Kada je 5. oktobra 2000. oboren Milošević s vlasti, Boris se dan kasnije na terasi Skupštine grada upoznaje s Miloradom Lukovićem Ulemekom Legijom. Razgovaraju nasamo više od sat vremana. Boris nikada posle 12. marta 2003. godine, kada je izvršen atentat na premijera Đinñića, nije pomenuo Legijino ime. U oktobru 2000. Boris Tadić postaje ministar za telekomunikacije u saveznoj vladi, kao potpredsednik Demokratske stranke, za šta je izabran 27. februara iste godine na Skupštini DS. Novi ministar odmah prihvata Miloševićevog tajkuna Bogoljuba Karića kao svog prijatelja. Zahvaljujući Borisu, Bogoljub Karić je u narednim godinama sačuvao svoju kompaniju



''Mobtel''. Na račun Borisa Tadić pristižu velike pare. Izraelske i grčke banke su sigurne od provera iz Beograda. Premijer Srbije, pod pritiskom stranačkih kolega, smenjuje Tadića s mesta ministra zbog njegovih dugih prstiju. Boris je finansijski ojačao, i čeka novu priliku. Kada Vojislav Koštunica odlazi s mesta saveznog predsednika, u kabinetu Svetozara Marovića, Boris Tadić dobija resor ministra odbrane! Klinički psiholog je univerzalan, samo da je na vlasti. Vodi telekomunikacije, odbranu. Na ovo mesto navodno je postavljen jer je pukovnik Novosielski, tadašnji vojni ataše u Ambasadi Velike Britanije u Beogradu, ultimativno tražio od premijera Đinñića da ministar odbrane ne bude Zoran Živković, zamenik Đinñića u DS-u. Čim je postao ministar odbrane, tražio je adekvatan smeštaj, kako je obrazložio, “zbog bezbednosti”. Iz omanje kuće nadležni opštinski organi SO Savski Venac brzopotezno iseljavaju dve sestre koje u njoj žive, prisilno ih smeštaju u staračke domove, a iz vojnog budžeta izdvaja se oko milion dolara za ureñenje ovog rezidencijalnog objekta, u kojem Boris Tadić, čuvan jakim policijskim snagama, i danas živi. Vila je opremljena najmodernijim nameštajem. Pravdajući se da je bez stana, jer je svoj dvosobni stan nakon razvoda s Veselinkom ostavio njenom ocu, koji je u meñuvremenu unapreñen u čin kapetana i penzionisan, ministar odbrane useljava se u vilu na Dedinju. Njegov otac Ljubomir zamenio je kuću u Gospodar Jovanovoj za dva stana. Boris je dobio dvosoban stan u bloku 45 na Novom Beogradu, dok je njegov otac dobio stan u Francuskoj ulici. Boris je kasnije taj stan prodao i kupio novi kod starog "Merkatora". Za svoje pomoćnike ministar odbrane dovodi Gorana Vesića, Živorada Anñelkovića, Bojana Dimitrijevića, Vuka Jeremića, Branka Rakića... koji nemaju ni trideset godina. Službe bezbednosti imaju posla kako da se zaštite od Tadićevih momaka od kojih neki nisu ni vojsku služili. PR ministra odbrane bila je Ana Urošević, tek svršeni student. list Tabloid piše da Boris Tadić održava odnose i s lepuškastom gospoñom, potpredsednicom najjače srpske kompanije. Borisu se u koferu donose pare i odnose u "Berkli banku" u Londonu. Kada se 11. jula 2004. godine uselio u novi dvor na Andrićevom vencu, predsednik Srbije za najznačajnije savetnike postavlja Vuka Jeremića, koji je tek diplomirao fiziku u Londonu, a upravo zbog veza s Vukovim ocem, koji mu je prenosio novac u London, u banku "Berkli", Đinñić je smenio Tadića s mesta ministra za telekomunikacije, jer se Vuk Jeremić, tek svršeni student, predstavljao kao Đinñićev šef kabineta, mada je pomenuta potpredsednica kompanije na ovo mesto postavila Nemanju Kolesara, koji se zabavljao sa kćerkom predsednika kompanije. Savetnik predsednika Srbije za spoljnu politiku je, odmah po imenovanju, otišao u vojsku. Kao predsednik, Boris je i javna ličnost. Tako smo često obaveštavani saopštenjima da je na lečenju na VMA. Od kojih bolesti, nije nam objašnjeno. Njegova majka Nevenka kazala je za list ''Toronto'', u broju od 2. jula 2004. godine, da njen sin svakog dana uzima 1.000 miligrama C vitamina i antioksidante, jer bez imunološke podrške nije sigurna da bi izdržao radni tempo! Dok se bavio vaterpolom, bilo mu je dve godine zabranjeno da ulazi u bazen. Kako kaže jedan od članova Tadićevog kabineta kome je Tabloid garantovao diskreciju, sve poslove iz delokruga predsednikovih ovlašćenja vodi šef njegovog kabineta Branko Rakić. Svi, a naročito biznismeni, koji žele da se sretnu s Borisom, moraju to da završe preko Rakića, koji naplaćuje te usluge i u ime predsednika zove sudije, tužioce, ministre. Radni dan predsednika Tadića zavisi od njegovog raspoloženja. Često, zbog pada imunološkog sistema, on sam pada u apatiju, depresiju, razgovori sa savetnicima su uglavnom neformalni ili su na nivou uličnog žargona. Presudnu ulogu na njega imaju Srñan Šaper i lekar Nebojša Krstić, bivši članovi grupe "Idoli". Srñan Šaper, sin bivšeg predsednika Košarkaškog saveza Jugoslavije (iz doba rigidne komunističke nomenklature) je teško frustriran svojim fizičkim hendikepom. Predsednik Tadić je za svog savetnika za medije postavio i lekara Nebojšu Krstića, koji svakodnevno pomaže Tadiću da ostane "u sedlu". Predsednik Srbije je nedozreo i obožava da se dokazuje. Na jednoj sedeljci sa svojim savetnicima požalio se da mu je žao što u mladosti osim Veselinke nije imao drugih žena. Jedan od policajaca, koji se u civilu zatekao u Zemunu, kaže da je noću oko pola tri video Borisa za volanom kako preko zvučnika, jer rotaciona svetla nisu bila uključena, sikće iz kola ostalim vozačima koji su stajali na semaforu: "Skloni se, skloni se". U Guči, kada mu je jedan momak nešto dobacio, predsednik Srbije zatrčao se za njim s telohraniteljima i uhvatio mladića za gušu.



Stranačkim poslovima Boris Tadić, mada po Ustavu ne bi smeo da bude šef stranke, bavi se kao diktator. Dok je pokojni Zoran Đinñić na izborima u stranci imao protivkandidate, Boris Tadić je na bio jedini kandidat, jer drugima nije bilo dozvoljeno da se kandiduju. Dan uoči izbora nove vlade Srbije, na čelu s mandatarom Koštunicom, Tadić je lično odreñivao ministre. Jedan od njegovih ministara posvedočio je da je bio prisutan kada se Milka Forcan javila Borisu. Šta su razgovarali, ministar nije mogao da dokuči, ali se Boris udario rukom po čelu nakon završenog razgovora i obratio stranačkim kolegama: "Au... kako se nisam setio čoveka! A družio sam se s njim. Eto, imamo ministra finansija, Mirka Cvetkovića". Bivši direktor Agencije za privatizaciju većinu privatizacija, uključujući i cementare iz Paraćina, sproveo je na nezakonit način. Prisutni su već videli Božu Đelića na ovoj funkciji, što je bio i stranački dogovor, ali je Boris, nakon telefonskog razgovora s pomenutom damom, doneo drugačiju odluku. U vreme kada je Đinñić bio gradonačelnik Beograda, Boris Tadić je bio direktor Demokratske stranke. Njegova sekretarica je bila žena Aleksandra Simića koji je bio Borisov drug iz mladosti. Simić je u DS-u bio predsednik pravnog odbora, a kasnije sudija Saveznog ustavnog suda SR Jugoslavije. Boris mu je obljubio ženu i Aleksandar Simić, takoñe aktivista Crvenog univerziteta, napustio je stranku i postao savetnik Vojislava Koštunice. Marketinške agencije kandidatima za visoke državne funkcije friziraju biografije. Boris Tadić, se kao kandidat za tu funkciju na januarskim izborima 2004. godine, oslonio se na drugove iz detinjstva. Srñan Šaper, propali glumac, osmislio je izbornu kampanju Borisa Tadića na izborima koji su održani. On je napisao i predsednikovu biografiju. Biografija je lažna i da smo demokratska država, predsednika bi optužili za krivokletstvo. Gospodin Šaper je vodio i izbornu kampanju 2008. Službena biografija pobedničkog kandidata Borisa Tadića na izborima za predsednika Srbije objavljena na sajtu B92, i u svim medijima. Evo nelogičnosti: Boris jeste diplomirao je na psihologiji, ali nije završio poslediplomske studije na temu "Subverzivnost u segmentu seksualnosti". Za to nema dokaza na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Iz biografskog navoda zaključuje se da je Boris Tadić magistrirao na navedenu temu. Ovakav studijski smer ne postoji niti je ikada postojao na Filozofskom fakultetu - postoji samo smer psihologija. Ova obmana bila je potpuno nepotrebna i bezrazložna, sem u okviru sugestija marketinške agencije da ga predstavi kao čoveka nauke i struke. Ključno pitanje je da li je Boris obmanuo grañane, ili nije? Da li je Boris Tadić kao student radio kao kolporter nije moguće utvrditi, jer nema nijednog svedoka koji se toga seća. Svi ga se sećaju kao dobrostojećeg mladića, sina dvoje univerzitetskih profesora (otac Ljubomir akademik i majka Nevenka dečji psihijatar), ljudi uvek solidnih primanja. Namera marketinške agencije je bila da Borisa predstavi kao vrednog i čoveka koji se od rane mladosti sam starao za svoj džeparac. Da li je i kada Boris radio na Radio Indeksu, nije moguće utvrditi. Ne znači da on nije možda pripremio neki prilog za tu radio stanicu, ali u njoj nikada nije bio zaposlen. Bivši urednik Radio Indeksa Nenad Cekić tvrdi da nikada nije sreo saradnika po imenu Boris Tadić! U bolnici "Laza Lazarević" u kadrovskoj evidenciji nema imena kliničkog psihologa Borisa Tadića! Ako je ipak bio zaposlen u ovoj bolnici, postavlja se logično pitanje - zašto je napustio tu ustanovu, jer je to prirodno mesto rada za jednog kliničkog psihologa? Klinički psiholog koji preñe u gimnaziju za profesora psihologije, prelazi u profesionalnom smislu s konja na magarca. Razlozi ne mogu biti političke prirode, jer je mesto profesora u gimnaziji, u to vreme, bilo politički svakako delikatnije, i tražena je moralno-politička podobnost kandidata za mesto za katedrom, a predsednik ističe u svojoj službenoj biografiji da je bio u zatvoru iz političkih razloga. U biografiji, dalje, piše da je Boris potom bio psiholog u vojsci, ali nema nikakvih dokaza, niti mogućnosti da se to proveri. Boris Tadić je vojsku služio 1984. godine u Čapljini i u Sarajevu. U vojsku ga je otac Ljubomir Tadić poslao te 1984. godine, jer se u to vreme pred Okružnim sudom u Beogradu sudilo šetorici intelektualaca iz grupe Otvorenog univerziteta. Da bi spasao Borisovu devojku Veselinku Zastavniković hapšenja, Ljubomir Tadić je, preko starih partizanskih veza, uspeo da njegov sin dobije odsustvo i da se venča sa Veselinkom, kojoj se potom izgubio trag. U vojsci je bio običan redov, sa privilegijama. Vojni psiholog u to vreme, nije bio u formacijskom sastavu, već su taj posao obavljali u vojnim zdravstvenim ustanovama isključivo vojna lica!



Kada je Boris Tadić bio zaposlen u beogradskom Institutu za psihologiju? Takav institut postoji pri Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali u evidenciji zaposlenih nema Borisa Tadića. Ako je radio u Institutu, zašto ga je napustio? Ako je radio na istraživanjima, gde su mu objavljeni radovi? U biografiji se dalje kaže da je Boris bio osnivač i prvi direktor Centra za demokratiju i političke veštine. Na internetu ne može da se nañe nikakav trag o delatnosti takvog centra. U registrima udruženja grañana nema traga gde je taj centar osnovan, kada, ko su osnivači, da li postoji i koje je stavove iskazao da bi postao relevantan za biografiju predsednika države? U biografiji piše da je Boris Tadić radio na projektu uspostavljanja regionalnog sistema političke edukacije u zemljama jugoistočne Evrope. Koji je to sistem, ko ga je finansirao? Dalje u biografiji piše da je Boris bio hapšen osamdesetih godina. Iz uvida u dosije Policijske uprave za grad Beograd - Uprave za analitiku i evidenciju, Boris Tadić je uhapšen 30. jula 1982. godine, priveden dežurnom sudiji za prekršaje i kažnjen sa 25 dana zatvora. Kazna je izvršena odmah - zbog ''povrede nacionalnih osećanja grañana''. U stvari, Tadić je sa grupom u kojoj su bili i Vesna Pešić, Nebojša Popov, Milan Nikolić, Dušan Gamaser... protestovali ispred knjižare "Komunista" noseći majice sa natpisom "Pustite naše drugove'', a protiv hapšenja i zatvaranja grupe koja je 9. jula te godine demonstrirala u znak podrške poljskom sindikalnom pokretu "Solidarnost'', u kojoj su bili Dragomir Olujić, Pavluško Imširović, Veselinka Zastavniković (tada Borisova devojka), Jovica Mihajilović, Radmila Karajović, Gordan Jovanović i Branislava Katić, koji su bili osuñeni na po 60 dana zatvora. Boris je kaznu izdržao u Padinskoj skeli. Od 2003. je, piše u službenoj biografiji, bio profesor politike i advertajzinga na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Fakultet dramskih umetnosti valjda ima proceduru za izbor profesora u smislu Zakona o visokom školstvu. Boris Tadić nema ni jednu referencu za predavanje politike i advertajzinga na FDU. Kao predsednik ne bi smeo da obavlja druge profesionalne dužnosti, a ipak na ovom fakultetu predaje jedan od glavnih “dramskih” predmeta - politiku i advertajzing! Juna 2004. godine izabrali smo za predsednika Srbije čoveka koji, u 46. godini života, nema rešeno stambeno pitanje, koji nije stekao svoj stan, a radio je tako mnogo, piše u biografiji. Biografi su zaboravili da je Boris Tadić bio vlasnik dvosobnog stana na Novom Beogradu kod "Merkatora", koji mu je poklonio otac Ljubomir, a koji je on ostavio ocu svoje bivše supruge Veselinke Zastavniković. Nedavno je u imovinskoj karti Borisa Tadića odjednom navedeno da ima 50.000 evra. Otkud mu ta ušteñevina? Ako je poseduje od ranije, zašto nije pokušao da reši stambeno pitanje, jer nije na ponos da za predsednika biramo beskućnika u 50. godini života. Sumnjivo je puno toga što je Boris Tadić naveo u biografiji. Srñan Šaper radio je kampanju i 2008. godine, i to su uočili, o čemu svedoči biografija na sajtu predsednika Republike i na sajtu Fakulteta dramskih umetnosti, gde, navodno, “radi” kao profesor. 14.04.2004. godine, pojavio se sledeći tekst na forumu: “Brat od strica Borisa Tadića, Ranko Tadić, radio je dvadeset godina u prislusnom centru Resora državne bezbednosti, od čega pet godina u Jedinici za specijalne operacije, Milorada Ulemeka Legije. Kao stručnjak za te poslove, zbog cega ima nadimak Manijak, osnivao je i paralelni prislusni centar predsednika države Borisa Tadića, koji služi za prisluškivanje njegovih političkih protivnika. Sa njim, u timu, je i Zoran Zagorac, bivši radnik Resora državne bezbednosti i Službe za informisanje i dokumentaciju u Ministarstvu spoljnih poslova. Dogovor o formiranju te službe sa Borisom Tadicem napravio je Momir Stojanovic, smenjeni direktor Vojne bezbednosne agencije, inače roñak Dragana Šutanovca i prijatelj Borisa Tadića. Četvrti zaverenik je Mile Zaric, bivši JUL-ovac i prijatelj Mire Marković, inače vlasnik hiperbarične komore u Kliničkom centru na Banjici. Centar za prisluskivanje nalazi se na brodu Mileta Zarica na Dunavu, preko puta Kalemegdana i u Zoološkom vrtu, a pomoćni deo u Centru "Sava". Opremu za Centar nabavili su preko prijatelja Borisa Tadića, Izraelca Arija, koji je prijatelj i Jovice Stanišića. Ari je, inače, konzul Republike Srpske u Tel Avivu. Ova ekipa postigla je dogovor o razmenjivanju usluga sa Karlom del Ponte. Mile Zarić je putovao u Hag da poseti Jovicu Stanišića i sreo se sa Karlom del Ponte, sa kojom se dogovorio da joj daje informacije o Karadžicu, a zauzvrat da se Karla del Ponte složi o puštanju na slobodu Jovice Stanišića i Franka Simatovića. Sada, umesto da u istražnim zatvorima i kazneno-popravnim ustanovama okajavaju grehe iz vremena kada su za potrebe crveno-crne koalicije sejali smrt i progonili, nedodirljivi kadrovi Miodraga Bracanovića, Milorada Ulemeka i Radeta Markovića, pod okriljem Radeta Bulatovića, prave reformu kojoj je cilj da se ni slučajno ništa ne promeni. Prvi Bulatovićevi reformatori, Miša



Vilotić i Cvijetin Milinković, udarili su na one koji su 2001. godine pokušali da raskrinkaju mašineriju smrti, otkrili kreatore "Ibarske" i "heroje" iz Vukovara i Srebrenice. Tako je u BIA smenjen kompletan tim koji je uhapsio Slobodana Miloševića, isterao Legiju iz službe i zamalo priveo ubice Slavka Ćuruvije. Istoga dana kada je osumnjičeni za ubistvo Slavka Ćuruvije, Ratko Romić, dobio od Kostunicinog pravosuña nadoknadu od 1.000.000 dinara za "narušavanje ljudskih prava", u centru BIA Beograd smenjen je nacelnik Odeljenja za unutrašnji ekstremizam i organizovani kriminal Milan Letić, šef tima koji je savesno vodio pomenutu istragu. Istog tog dana, u centru BIA Beograd je sa mesta načelnika Odeljenja smenjen Srñan Stambolić, sinovac pokojnog Ivana, bez valjanog objasnjenja. Ista metla iz centra BIA Beograd isteruje Edu Bukića i Dejana Carevića, koji jsu istraživali nerešena ubistva julovske kamarile i Radeta Markovića.” Bulatovićev naslednik, Saša Vukadinović, ne pokazuje nikakvu nameru da stane na put zločinačkoj kamarili. Da li je to iz neznanja, slučajno ili namerno? Na pitanje novinara lista ‘Kurir’ 08.05.2008. godine, dva meseca pred imenovanje Saše Vukadinovića, “ko je Ranko Tadić, za koga tvrdite da prisluškuje političare po Srbiji?”, Tomislav Nikolić je odgovorio: “Bliski roñak Borisa Tadića, inače šef centra za prisluškivanje političkih suparnika DS i grañana Srbije.” O opštem uticaju Radeta Bulatovića, nakon što je reformisao vojni sistem bezbednosti, svedoči činjenica da je i ministar Joćić imenovao za svog šefa kabineta “Macu” Orašanin, koja je kuma Radeta Bulatovića, a njenog muža, iz penzije, za šefa beogradskog sekretarijata unutrašnjih poslova. Da li je, julovac, Rade Bulatović slučajno, na Odboru za odbranu i bezbednost i u medijima, pričao o privatnim prislušnim centrima, a da li slučajno nije otkrio ni jedan? 4. Mlañan Dinkić, “njegova stranka G17 plus osvojila je oko 7% glasova, ali Dinkić se pokazao kao izuzetno važan i dobar pregovarač27. Svojoj stranci uspeo je da obezbedi četiri ministarstva plus „super ministarstvo“ ekonomije i regionalnog razvoja, u koje spadaju ekonomija, ekonomski odnosi sa inostranstvom, regionalni razvoj, turizam i privatizacija. Dinkić je pred sebe postavio ambiciozne ciljeve. Prvi je smanjenje nezaposlenosti u Srbiji za pola miliona ljudi, a drugi je besplatna podela akcija prema kojoj je planirano da svaki punoletni grañanin naše zemlje dobije akcije u vrednosti od oko 1.000 evra. Iako mu prigovaraju da ga prodaja NIS boli jer umanjuje vrednost besplatnih akcija, jedini je koji se javno usprotivio prodaji NIS za mnogo manje novca od prave vrednosti preduzeća. Za slogan svoje stranke da je stručnost važnija od politike tvrdi da se dokazao u praksi: „Pokazalo se da smo mnogo bolji stručnjaci nego klasični političari koji lepo pričaju, a malo rade“. Uprkos verbalnih duela sa članovima vladajuće koalicije, sa većinom odlično sarañuje.” 5. Zoran Drakulić, “predsednik kompanije „Ist point“ odustao je od kupovine Rudarsko-topioničarskog basena „Bor“ jer je procenio da bi kupovina, uz investicije i ulaganje u ekologiju, dostigla skoro milijardu dolara. Drakulić se u regionu učvrstio kao lider u rečnom brodarstvu, najavljujući planove da lidersku poziciju zauzme i u srpskoj pekarskoj industriji, za šta će investirati preko 20 miliona evra u novu fabriku u Beogradu, a širiće i maloprodajnu mrežu. „Ist point“ je vlasnik više mlinova u Srbiji, silosa u rumunskoj Konstanci, a u planu im je kupovina silosa u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji. Drakulić je prodao Zaječarsku fabriku kablova kako bi kupio četiri puta veći „Novkabel“. Istovremeno je vlasnik Valjaonice „Sevojno“. „Ist point“ zapošljava 3.600 radnika u osam zemalja i ima godišnji promet od 550 miliona dolara. „Bogat sam koliko mi treba. Nemam potrebe da imam svoj avion ili jahtu.... A za ono što mene interesuje imam dovoljno para“, izjavio je u Drakulić.” 6. Filip Cepter, “najbogatiji Srbin više je prisutan u inostranstvu nego u zemlji. Prema poslednjoj listi najbogatijih ljudi u jugoistočnoj Evropi koju objavljuje poljski „Vprost“, Cepter je na 23. mestu s bogatstvom koje se procenjuje na 4,4 milijarde dolara. U 2007. kupio je „Centrotekstil“ za 18,9 miliona evra, a za kupovinu 94,5 odsto beogradskog IMT konzorcijum HAŠ-SIP, u kojem udeo ima i Cepter, ponudio je 121,1 milon evra za kapital preduzeća i 10,2 miliona evra za investicije. Cepterova ponuda u nadmetanju za kupovinu Robnih kuća „Beograd“ nije bila dovoljna da bi pobedio, a za još nerealizovanu kupovinu 60,54% vlasništva Fabrike šećera „Zrenjanin“ ponudio je jedan evro. Cepter je ponudu dao preko švajcarske firme „UBA holding“ i spreman je da

27 Od novembra 2000. do jula 2003. bio guverner NBJ, odnosno NBS.



investira u fabriku 5,7 miliona evra, uz obavezu da ne otpusti nijednog od 230 radnika kao tehnološki višak. Roñen je u Bosanskoj Dubici kao Milan Janković. Kada je razgranao poslove u zapadnoj Evropi promenio je ime. Njegova poslovna imperija obuhvata desetine zemalja širom sveta i upošljava 100.000 radnika, uz godišnji obrt od preko milijardu dolara. Živi u Monte Karlu. Nosilac je priznanja „Vitez rada“ za doprinos industriji Italije.” 7. Milan Beko, “često se pominje ali se retko pojavljuje u javnosti, osim na koktelima na kojima se okupljaju najvažniji ljudi iz političkog i privrednog života. Nazivaju ga čovekom iz senke kome su sva vrata otvorena. Bio je u vladi Slobodana Miloševića, ali je za izbore 1993. godine komercijalno radio kampanju DS. Za Beka se tvrdi da se kao vlasnik krije iza nekoliko kompanija, ali zvanično nije vlasnik nijedne. Njegova uloga stručnog konsultanta svodi se na to da kupuje i preprodaje firme u Srbiji. Karijeru je počeo u marketinškoj agenciji „Spektra“, zatim je osnovao firmu „Dibek“ koja je prodavala drvo i farmaceutske proizvode, a najviše uvozila žvake. Rukovodio je prodajom 49% „Telekoma“, pojavio se kao izvršni direktor Investicionog fonda „Salford“ u privatizaciji srpskih mlekara, zatim prilikom preuzimanja aranñelovačkog „Knjaza Miloša“ 2005. godine od strane FPP „Balkan limitida“, u privatizaciji Luke Beograd, pa Robnih kuća „Beograd“, kupovini „Večernjih novosti“ i „C marketa“...” 8. Kameron Manter, “uloga SAD u rešenju statusa Kosova biće presudna, a ambasador SAD u Srbiji, koji je doputovao u Beograd i preuzeo dužnost 15. avgusta 2007. godine, je precizan: „Stanovište Amerike jeste da bi najbolje rešenje koje bi sprečilo nestabilnost regiona i pomoglo mirnom rešavanju statusa Kosova bilo nadgledana nezavisnost južne pokrajine...“. Svestan činjenice da se sa takvim stavom većina ovdašnjih političara i veći deo javnosti ne slažu, ambasador SAD dodaje: „Sadašnja faza otvorila je mnoga pitanja zbog kojih su odnosi naših zemalja malo zategnutiji, ali ćemo i ovaj period prevazići, kao što smo prevazišli i ranije periode. Siguran sam da ćemo i dalje sarañivati“. Kao viši diplomata u Službi spoljnih poslova SAD bio je zamenik šefa misije u ambasadama SAD u Pragu i Varšavi, a dobrovoljno je radio kao prvi voña Tima za rekonstrukciju u Mosulu u Iraku 2006. Pre toga 10 godina radio je u Vašingtonu kao direktor za centralnu i istočnu Evropu, kao direktor Severnoevropske inicijative i kao šef kabineta u NATO Kancelariji za ratifikaciju proširenja. Ambasador Manter je doktorirao modernu evropsku istoriju na Univerzitetu „Džons Hopkins“, studirao je i na univerzitetima u Frajburgu i Marburgu u Nemačkoj, kao i Univerzitetu „Kornel“ u SAD.” Američki ambasador Kameron Manter dva puta se u kratkom roku sastao sa članovima Kluba „Privrednik” i poručio im da treba da podrže „proevropsku vladu”, rekao je „Politici” izvor iz ove neformalne organizacije koja okuplja više od četrdeset vlasnika velikih srpskih firmi. Kako navodi naš izvor, prvi sastanak održan je pre vanrednih parlamentarnih izbora u sedištu kluba u Šekspirovoj ulici na Dedinju, a drugi posle izbora u restoranu pored stadiona OFK „Beograd”. Prvom sastanku prisustvovala je većina članova, dok je drugi održan u užem krugu – bili su tu Miroslav Mišković, Danko Đunić, Miodrag Babić, Branislav Grujić i Toplica Spasojević, a američki ambasador im je rekao da se od privredne elite očekuje da ima stav o političkim dogañajima i da bi njihov stav trebalo da bude u prilog vlade liste Za evropsku Srbiju i SPS-a. Izvor „Politike” tvrdi da Manter nije dobio direktan odgovor, već su mu tajkuni rekli da – iako je neophodno da Srbija ima dobre odnose sa EU – Srbi ne mogu da budu veći Evropljani nego što je Evropa spremna da ih podrži. Evropa nije dovoljno podržala Zorana Đinñića,rekli su oni, kritikujući EU koja je „primila Rumune, a Srbiji nije čak olakšala ni vizni režim”. Članovi kluba su u isto vreme kritikovali ponašanje i Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije u kampanji. DS-u su prigovorili „da hoće privatizaciju bez privatnika”, da „stalno govori o novim radnim mestima, a na mitinge vodi sportiste i estradu”, dok je DSS kritikovan zbog „nepotrebne politizacije kursa prema Evropi”. Manter im je na to rekao da ne sede na dve stolice, već da izaberu na koju će stranu. Američki ambasador ovim sastancima prekinuo je politiku svog prethodnika Majkla Polta, koji je neke od srpskih tajkuna – Miroslava Miškovića, na primer – stavio na „crnu listu”, zabranivši mu izdavanje američke vize zbog sumnje da je umešan u korupciju.Ono što je za poslove najbogatijeg Srbina mnogo opasnije jeste što je stavljanjem na listu nepoželjnih izgubio i priliku da posluje sa velikim američkim kompanijama, koje informacije o poslovnim partnerima u inostranstvu traže i od Stejt departmenta. A tu Mišković, zahvaljujući Poltu, nije baš omiljen. Sadašnji američki ambasador je



privukao pažnju svojim izjavama, koje je jedan njegov kolega nazvao „bizarnim”. Reč je o bivšem britanskom diplomatskom predstavniku u Beogradu ser Ajvoru Robertsu koji se začudio što je Manter„obodrio” SPS da uñe u vladu sa Demokratskom strankom. U komentaru za „Independent” Roberts, koji je sada predsednik uglednog Koledža „Triniti” u Oksfordu, navodi da je Srbija duboko podeljena zemlja koja ne zna da li treba da krene dalje ka približavanjuEvropskoj uniji, iponovo zagovarajući podelu Kosova, tvrdi da bez takvog rešenja neće biti stabilnosti na Balkanu. Netrpeljivost koju bivši britanski diplomata pokazuje prema američkom ambasadoru u stvari je netrpeljivost izmeñu dve škole diplomatije: tradicionalne u kojoj je ambasador komunicirao gotovo isključivo sa predstavnicima vlasti kod kojih je akreditovan, ne mešajući se mnogo u političke sporove, i nove „intervencionističke” u kojoj diplomata koristeći značaj svoje zemlje pokušava da direktno utiče na politiku manje države. Predstavnike ove druge škole nekadašnji dopisnik „Njujork tajmsa” iz Beograda Dejvid Bajnder nazvao je prokonzulima, po starorimskim predstavnicima u zabitim delovima imperije. Bajnder je tu pre svega mislio na bivšeg američkog ambasadora Vilijema Montgomerija, koji je obilato uticao na dešavanja u Srbiji posle 5. oktobra 2000. Inače, Kameron Manter izjavio je u intervjuu „Nedeljnom telegrafu” da nema nikakve kontakte sa premijerom Vojislavom Koštunicom. „On je odlučio, kao i deo njegove vlade, da mi ograniči kontakte. Dakle, to nije moj, već njegov izbor”, rekao je Manter, ušavši u direktan sukob sa premijerom. Potpuno je drugačija bila situacija sa Ajvorom Robertsom dok je bio na čelu britanske misije u Beogradu od 1992. do 1997. On je čak izbegavao preterano druženje sa protivnicima vlasti, a u vreme protesta zbog krañe glasova na izborima 1996, opozicija se žalila na njegovo ponašanje. U jesen te godine on je obišao fabrike „Prva petoletka”, „Magnohrom” i „Trajal”, dok je njegov američki kolega Ričard Majls obišao „Sartid” – „tvrñavu socijalističke privrede”. Ambasadorske posete firmama koje su bile pod kontrolom Slobodana Miloševića i sastanci naslednika tih ambasadora sa privrednicima, i pored razlike u stilu, ne razlikuju se mnogo - interesi trajni. 9. Božidar Đelić, “...vodi poslove evropskih integracija. Pun samopouzdanja i energije, Đelić je parafirao sporazum sa EU i veruje da će ga uskoro i potpisati. Mada je ekonomski ekspert kojem niko ne osporava stručnost, njegovi politički protivnici pokušavaju da dovedu u pitanje Đelićev lični imetak. Bio je direktor najveće evropske banke „Kredi agrikol“ za jugoistočnu Evropu, ministar finansija u vladi Zorana Đinñića i bavio se nezahvalnim poslom sreñivanja stanja u finansijama. Stekao je nadimak Boža Derikoža, a prestižni „Forbs“ ga je svrstao meñu 100 mladih svetskih lidera. Usavršavao se na najboljim svetskim univerzitetima i specijalizovao kao savetnik za oblasti finansijskih institucija i medija. Sa saradnicima je osnovao „Altis grupu“ koja je savetovala najveće firme u Srbiji.” BOŽIDAR ĐELIĆ je svima koji ga kritikuju odgovorio u listu Evropa“, izrekom “ako si pametan zašto nisu bogat“. Sažetije i istinitije niko nije bolje objasnio suštinu društva u kome živimo i poštenije izrekao vladajuću ideologiju Srbije: bogatstvo je mera svih stvari, i čovek se meri po bogatstvu. Grañanima Srbije objasnio je da je njihovo siromaštvo posledica slabe pameti i loših radnih navika. Bogatstvo je dakle vrlina i onaj ko ga ima može za sebe da tvrdi sve najlepše. Ako bi neko osporio neku od vrednosti čeka ga pitanje: koliko ste Vi bogati. Ukoliko je bankovni saldo radoznalca tanak, pitanje ne zaslužuje odgovor. Oni koji nisu bogati ne samo da slabo stoje sa pameću već su i siromašni vrlinama a, iz perspektive Božidara Đelića, verovatno su imućni samo manama. Naše društvo počiva na činjenici da li ste bogati ili niste. Angažovanje koje ne donosi velik novac vredno je prezira ili u boljem slučaju strpljive tolerancije. Božidar Đelić nije postao bogat u inostranstvu. Po njegovoj logici ni on nije bio pametan na Zapadu. Opametio se meñu nama. Došao nam je u pomoć i obogatio se tek od kada je postao deo vlasti i političkih struktura. Položaji na čelu banaka došli su kao posledica iznenadne pameti i nemaju veze s tim što je prethodno bio ministar finansija i što je u meñuvremenu od DS, kojoj je pristupio po atentatu na Đinñića, bio kandidovan za premijera. Niko od velikih eksperata našeg porekla nije na početku svog boravka u Srbiji propustio da nam kaže koliko je novca izgubio bavljenjem Srbijom i svi su ipak ostali meñu nama. Niko nije propustio da za kratko vreme kupi svoj deo Beograda i niko od njih nije se vratio u bogatstvo i poštovanje, koje su napustili da bi pomogali Srbiji. Bogatstvo nije ni vrlina ni mana, ono je samo činjenica po kojoj se ljudi razlikuju. Ima nešto i u pitanju kako ste postali bogati. Aristotel, Marks, Andrić, Dostojevski, Van Gog, Crnjanski, Kočić, Ćopić, Hegel,



Kant, nikoga ne odreñuju pare već pamet i dostignuće, bar do sada, jer ovo je doba Đelića, a šta je metafizika prema Đeliću, ništa. 10. Patrijarh Pavle, “najcenjeniji je poglavar u pravoslavlju, a uživa poštovanje i Katoličke crkve. Šta o njemu misle drugi poglavari, najbolje je opisao ruski patrijarh Aleksije: „Srbi imaju sveca za patrijarha“. Roñen je 11. septembra 1914. u slavonskom selu Kučanci kao Gojko Stojčević. Patrijarh Pavle našao je svoju meru u postu, molitvi, podvigu, spavanju i u radu. Jedni kažu da se travama sam izlečio od tuberkuloze koju je dobio kada je skočio u nabujalu Drinu da spase svog ñaka, a drugi da se molio. U ranom detinjstvu ostao je bez roditelja i sa bratom rastao uz tetku i babu. U školi je imao dvojku iz veronauke, a danas ga smatraju za jednog od najboljih poznavaoca tipika. „Kada bih bio i poslednji Srbin, pristao bih da nestanem a da ne bude zločina“, „Budimo ljudi“, „Da Bog pomogne i nama i neprijateljima našim“, misli su koje patrijarh često izgovara. Od 13. novembra je na lečenju u VMA i redovno se pričešćuje.” 11. Vojin Lazarević, “jedan od ključnih ljudi u energetskom lobiju u Srbiji, posle iskustva sa trgovinom strujom, kao suvlasnik firme EFT, preko svoje trgovinske kuće „Rudnap“ vratio se u ovaj posao. Najznačajnije aranžmane iz ove oblasti ima u zemljama u okruženju, a u Srbiji razvija poslove koje pokrivaju firma „Minel kotlogradnja“ i pet brodogradilišta, čiji je vlasnik ili zakupac. Prošle godine „Rudnap“ je postao strateški partner grčke kompanije „Lamda“ koja je kupila „Beko“ a koja planira da investira 150 miliona evra u izgradnju stambenog kompleksa. Često su ga prozivali da je zbog veza sa pojedinim političarima. Ne odgovara na optužbe i retko se pojavljuje u javnosti.” 12. Miodrag Kostić, “u okviru svoje kompanije „MK grupa“, drži najveće šećerane, u kojima je manjinski vlasnik od kako se udružio s nemačkim gigantom „Nordcuker“. Kostić je postao i ozbiljan meñunarodni investitor jer je „MK grupa“ krenula sa razvojem agrobiznisa u Ukrajini. Njegova kompanija planira da u narednom periodu u agrobiznis u Srbiji uvede najnovije sisteme razvoja, i da će u fokusu njenog rada biće trgovina i poljoprivreda. Kostić poseduje još nekoliko preduzeća i vlasnik je hiljada hektara oranica u Vojvodini. Nedavno je postao i jedan od tri vlasnika preduzeća „Beogradelektro“ koje poseduje tri veoma vredna poslovna objekta, a promet firme je oko 20 miliona evra.” 13. Predrag Ranković Peconi, “vlasnik preduzeća „Invej“, izbegava pojavljivanje u javnosti, po istom principu ponaša se i u biznisu. Njegovog imena, zvanično, nema ni iza jedne privatizacije preduzeća u Srbiji, mada se zna da je u tome aktivan i uspešan. U poslednjih nekoliko godina kupio je brojna preduzeća i uspeo da ih podigne na noge, pa sva posluju sa velikim uspehom. Vrednost njegovih kupovina tokom prošle godine - „Medela“, „Srbolek“, hoteli „Kasina“ i „Park“, restorani „London“, „Zlatni bokal“ i „Kafe teatar“, procenjuje se na 75 miliona evra. Počeo je sa proizvodnjom cigareta, ali se ubrzo proširio na agrarni sektor. Kupio je „Rubin“, „Vital“, „Ratar“, „Sunce“, zatim „Albus“, fabriku šporeta „Milan Blagojević“...” 14. Vuk Hamović, “kao i većina modernih biznismena, ne pojavljuje se često u javnosti. Njegova kompanija danas raspolaže sa više energije od mnogih elektroprivreda u regionu, a pokriva značajan deo uvoza električne energije u Grčku, Makedoniju, Albaniju, Crnu Goru i Sloveniju. U Hrvatskoj i Mañarskoj se takoñe smatra vodećim trgovcem, a na austrijskoj berzi energije je meñu tri vodeće firme po obimu transakcija. Privatnim poslom bavi se od 1989, do kada je bio direktor „Energodate“, ćerke firme Energoprojekta, a od 1992. živi i radi u Londonu.” 15. Nenad Popović, “predsednik Koordinacionog tela za jug Srbije i predsednik meñunarodne grupacije ABS holding, koja u svojim fabrikama u Rusiji i Srbiji zapošljava oko 5.000 radnika i posluje na tri najveća svetska tržišta - u Rusiji, SAD i Kini. Godišnji promet ABS holdinga iznosi preko 450 miliona dolara. Tokom privatizacije u Srbiji kupio je pet preduzeća iz „Minel holding“. Zalaže se za prodaju NIS-a ruskom „Gaspromu“, obrazlažući da je to neuporedivo bolje od prodaje „nekom trgovcu nafte“, navodeći da bi izgradnja gasovoda „Južni potok“ Srbiji godišnje donosila oko 200 miliona dolara.”



16. Stajn Erik Velan, “generalni direktor „Telenora“ u Beogradu izabran je za predsednika Saveta stranih investitora u Srbiji. Norveška telekomunikaciona kompanija je za „Mobi 63“ pobedila na tenderu sa cenom od 1,513 milijardi evra. „Telenor“ je jedan od vodećih svetskih mobilnih operatera, sa više od 133 miliona pretplatnika širom sveta, uključujući i više od 2,8 miliona korisnika u Srbiji. Velan je saopštio da su ukupna ulaganja te kompanije u Srbiji 2007. dostigla skoro šest milijardi dinara.” 17. Toplica Spasojević, “predsednik Fudbalskog kluba Crvena zvezda i predsednik ITM grupe čija se poslovna imperija proteže na relaciji London-Beč-Moskva. U Srbiju je prošle godine investirao oko 15 miliona evra i osnovao dva fonda. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i bio proglašen za poslovnog čoveka 2006. Još 1989. bio je proglašen menadžerom godine u korporaciji „Soni“, a osam godina kasnije ITM je postao najbolji distributer kompanije „Najki“.” 18. Miodrag Babić, “predsednik koncerna „Hemofarma“ iz Vršca, za koji je nemačka kompanija „Štada“ u avgustu 2006. godine isplatila 480,4 miliona evra, što je najvrednija kupovina u istoriji nemačke kompanije stare 111 godina. Babić kaže da je „Hemofarm“ u protekloj godini ispunio sve ciljeve i ambiciozne planove, te da je vršačko preduzeće preuzelo vodeću stratešku odgovornost za nabavku i proizvodnju za celu grupu „Štada“.„Hemofarm“ planira preuzimanje proizvodnje 20 proizvoda „Štade“ koji se plasiraju u zapadnu Evropu.” 19. Slobodan Vučićević, “predsednik „Droga Kolinska“, kompanije nastale spajanjem „Droge“ i „Kolinske“, dve najveće prehrambene industrije u Sloveniji, u kojoj u i dve srpske firme „Grand kafa“ i „Soko Štark“. Predsednik je Srpske asocijacije menadžera. Na Srebrnom jezeru, u saradnji sa lokalnom opštinom, kupio je 350 hektara zemljišta. „Želim da napravim turistički brend, da izgradim hotele, golf i teniske terene“, kaže.” Kako je preduzeće “Grand kafa” preuzelo akcionarsko društvo “Soko Štark” jedan je od modela nezakonitih postupaka u privatizaciji. Na osnovu tužbe kod Trgovinskog suda i nalaza sudskog veštaka koji je potvrdio osnovanost tužbe nije bilo uslova za odobrenje javne ponude preduzeća “Soko Štark”. To se ipak desilo u nezakonito sprovedenom postupku 2005. godine. Možda bi ova tajkunska operacija prošla nezapaženo da u njoj nisu učestvovale poznate ličnosti, odgovorne pred zakonima ove zemlje za ono što čine. Preuzimanje “Soko Štarka” od “Grand kafe” desilo se uz odobrenje vladinih službenika, pre svega Komisije za hartije od vrednosti i Milka Štimca, onog istog iz skandala sa prodajom “Knjaza Miloša”. Sve se dešavalo uz blagoslov Vide Uzelac iz Centralnog registra Komisije za hartije od vrednosti. Rešenjem iz juna 2005. godine ova komisija odobrila je “Grand kafi” preuzimanje akcija “Soko Štarka”, mada nije bilo uslova za to jer je u toku bila parnica po tužbi 155 akcionara za deonice koje su otplatili od ličnih dohodaka 1990. godine. Tužioci -akcionari polagali su pravo na 22,8% ukupnog kapitala preduzeća, što znači i na teret paketa akcija od 40% koji je bio u posedu države. Akcionari su tražili namirenje svojih potraživanja delom od 60% i delom na teret državnog paketa akcija od 40%. Komisija za hartije od vrednosti i Ministarstvo za privredu odbili su to. Mada nije bilo moguće zakonito raspolagati ovim kapitalom pre okončanja sudskog postupka, Vladini organi stali su na stranu vlasnika “Grand kafe”. U ovom slučaju nije bilo potrebnih deponovanih sredstava ni bankarske garancije onoga ko je preuzimao “Soko Štark”, pa je akt Komisije za hartije od vrednosti bio zloupotreba službenog položaja, pre svega Milka Štimca, predsednika komisije, i sekretara Olivere Savović, a onda i članova komisije. Ovo je trebalo da povuče krivičnu odgovornost, ali nije... Iz “Soko Štarka” je izneto 12 miliona evra kapitala. Preduzeće je u vreme preuzimanja imalo osnovni kapital od dve milijarde i dvesta miliona dinara, a knjigovodstvena akcija vredela je 701 dinar. Za pola godine, novi vlasnik srezao je ovaj kapital na 856 miliona dinara, a vrednost akcije pala je na 261 dinar. Ostao je i nepokriven gubitak od milijardu i dvesta miliona dinara. Od kojih je para kupila akcije “Soko Štarka”? Na završnom računu iz 2005. “Grand kafa” nije imala nijednog dinara. Ova firma osnovana je 2004. godine i nije imala promena na računu kao da nije poslovala. Kako je slovenačka firma “Droga Kolinska” postala vlasnik većinskog kapitala “Soko Štarka”? Kapital vlasnika “Grand kafe” uložen je u “Droga-Kolinska”, ali većinski vlasnik “Droge Kolinska” je investicioni fond “Istra-Benz”. “Soko Štark” je mogao biti otuñen po zakonu ove zemlje samo na Berzi ili putem Ponude za preuzimanje. Ovo drugo urañeno je mimo zakona. Desilo se to da su



srpski državni instrumenti radili za potrebe vlasnika “Grand kafe” Slobodana Vučićevića, a on je podveo “Soko Štark” slovenačkom kapitalu uveren da je važan faktor u integracijama regionalne privrede. Vučićević je samo najamni radnik mnogo jačeg “konzorcijuma”. 20. Željko Mitrović, “vlasnik najveće televizijske korporacije u regionu koja obuhvata „Pink“, „Pink Montenegro“ i „Pink BiH“. Prošle godine lansirao je paket od 11 satelitskih kanala čiji su programi veoma gledani u Sloveniji, Makedoniji, Bugarskoj, u našoj dijaspori u Evropi, SAD, Australiji i Kanadi. Mitrović je pokrenuo sopstvenu produkciju, vlasnik je izdavačke kuće „Siti rekords“, fabrike za štampanje CD i DVD izdanja, avio-kompaniju „Er Pink“, velikog filmskog studija PFI u Šimanovcima i fabrike žvaka „Strong“.” 21. Volfgang Išinger, “predstavnik EU u posredničkoj trojci Kontakt grupe koja je sačinila izveštaj o pregovorima o Kosovu za generalnog sekretara UN. Trenutno je ambasador Nemačke u Londonu, 1995. godine je učestvovao u pregovorima u Dejtonu kojima je okončan rat u Bosni. Od 2001. do 2006. bio je nemački ambasador u Vašingtonu. U vreme sukoba na Kosovu 1999. godine Išinger je bio državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova. Krajem 2000. je izjavio da je „za sada status Kosova dovoljno regulisan Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN i da nema povoda da se tu nešto menja“.” 22. Rade Bulatović28, prvi strani državljanin “direktor srpske službe bezbednosti (Bezbednosno-informativne agencije) je prošle godine na pitanje kolika je njegova plata odgovorio, kao što je odgovarao i skupštinskom Odboru za odbranu i bezbednost - to je državna tajna. Na položaju direktora BIA ostao je i nakon parlamentarnih izbora, mada su analitičari tvrdili da to neće biti moguće, jer je višestruko kompromitovan. Često se pominje po aferam..., a optužuju ga da je 2005. godine naredio da BIA prisluškuje poslanike Skupštine Srbije.” General, MILAN ZARIĆ prisustvovao je, kao pomoćnik ministra odbrane SRJ, 50.-oj Generalnoj skupštini Atlantskog pakta u Rimu, 2. decembra 2000, u okviru pristupanja Partnerstvu za mir. Optužnica Haškog tribunala protiv Miroslava Deronjića, u tački 2-3 (za ubistvo) navodi: “33. 9 maja 1992, Miroslav Deronjić, u kapacitetu predsednika Kriznog štaba Opštine Bratunac izdao je nareñenje za napad i spaljivanje Glogova... Tokom napada... pripadnici Teritorijalne odbrane Bratunca, uključujući... Milana Zarića..., učestvovali su u napadu na Glogovo.” Nedeljnik Vreme objavio je krajem 2003. godine da su u toku pripreme za slanje srpskih snaga, veličine bataljona (250 ljudi) u Avganistan, gde bi trebalo da budu angažovani u vojnim operacijama protiv Al Kaide i Talibana pod komandom američke armije i da je to bila ponuda predsednika vlade Srbije Zorana Živkovića tokom posete Vašingtonu. Tada se Savezno ministarstvo odbrane oglasilo da pitanje komande nije rešeno i da je “general Milan Zarić, načelnik ABHO, osoba koja će razgovarati sa Amerikancima”. Početkom 2005. godine, bivši šef Biroa Vlade Srbije za komunikacije Vladimir Popović optužio je Vojsku da je čuvala Mladića, navodeći da je šef bezbednosti Gardijske brigade na Topčideru, potpukovnik Branislav Puhač, član Drinske grupe VRS, lični telohranitelj Mladića poslednjih desetak godina. Napravio je grešku u prezimenu i sledeći dan ispostavilo se da se radi o Puhalu, ali su čelnici Vojske negirali njegovo postojanje. Pošto je objavljeno da je na suñenju za atentat na premijera Srbije Zorana Đinñića vojnik po ugovoru Siniša Glišić svedočio da je 12. marta bio u kasarni "Topčider" kada ga je pozvao kapetan Branislav Puhalo da ga odveze u Takovsku ulicu, Ministarstvo odbrane je navelo da B92 nije razumeo i da Puhalo postoji, ali da Ministratsvo ne zna gde on radi. U saopštenju se navodi da Puhalo nikada nije radio u Gardijskoj brigadi i u Vojnoj službi bezbednosti. I doskora komandant Gardijske brigade Radomir Ćosić izjavio je da zna za Puhala, ali da ga nije viñao u Topčideru. Meñutim, delovi 46. logističke brigade, u kojoj Puhalo radi, nalaze se i u kasarni u "Točideru". Ta jedinica zadužena je za snabdevanje i obezbeñenje Ministarstva odbrane i Generalštaba. Akcija skrivanja Mladića od Haškog tribunala počinje u junu 2002. U optužnici podignutoj sredinom 2006 kao organizatora se navodi njegov roñak, penzionisani pukovnik Vojske Republike

28 Od novembra 2000. do marta 2003. bio je savetnik za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice, nakon što je kao korumpiran bio otpušten iz ministarstva spoljnih poslova.



Srpske Jovo Đogo, nekadašnji šef Biroa Vojske RS u Beogradu. Đogo je Mladića dovezao do kasarne Gardijske brigade u Beogradu, iz jedne kasarne u Kraljevu. Potom Mladić biva smešten u stanu optuženog Ratka Vučetića u Ulici Peñe Milosavljevića 24, na Bežanijskoj kosi. Na toj adresi je Mladić bio mesec dana. Istraga je utvrdila da se do oktobra 2002. haški optuženik krio u iznajmljenom stanu kod Tržnog centra Piramida na Novom Beogradu. Stanarinu i sve račune plaćao je vojni pilot u penziji Stanko Ristić. Mladić je odande prebačen na drugu lokaciju u Novom Beogradu, u Treći bulevar, a odatle u Crnotravsku, kod porodice Vasković. Optuženi Ljiljana i njena deca su roñaci Jove Đoga. Mladić se ponovo prebacuje na Novi Beograd, u stan sina optuženog Marka Lugonje, a zatim u Jurija Gagarina 134. Poslednji dan 2005. Ratko Mladić je proveo u Ulici Jurija Gagarina 118 na Novom Beogradu. Tada se Mladiću gubi trag. Drugo opštinsko javno tužilaštvo tvrdi da je taj stan preko oglasa iznajmio optuženi bivši major vojne službe bezbednosti Stanko Ristić. Penzionisani pukovnik VSCG, Jovo Đogo, nakon pet meseci u CZ pod sumnjom da je Mladićev jatak, u intervjuu, 28. jun 2006, otkrio je šta je, po njemu, pozadina slučaja: “Prava je istina da su slučaj "Mladićevi jataci", isključivo s ciljem očuvanja svojih pozicija, osmislili i montirali lično Vojislav Koštunica, Rade Bulatović i Dragan Jočić, uz pomoć dva najveća špijuna iz Republike Srpske, bivšeg ministra unutrašnjih poslova Darka Matijaševića i direktora policije Dragomira Andana. Čitav "slučaj" proglasili su "državnom tajnom" da bi prikrili svoju ulogu i učešće u "slučaju general Mladić"... Ključna ličnost u vezi sa statusom i zaštitom generala Mladića od oktobra 2000. do početka 2005. godine bio je Vojislav Koštunica. Čitav taj period on to nije radio iz ubeñenja i patriotskih razloga, već isključivo iz ličnih interesa. Dok je na čelu Vlade bio Zoran Đinñić, Koštunica, kao predsednik SRJ i glavnokomandujući u Vojsci, lično je odobravao zaštitu i pomoć generalu Mladiću, a potajno, preko svojih ljudi, vršio je pritisak na Vladu da ona "mora ispuniti svoje obaveze prema Hagu". Cilj je bio prinuditi Đinñića da krene u hapšenje generala Mladića, da doñe do sukoba i krvoprolića, čime bi ga dalje kompromitovao, a i rešio problem za koji je on bio ubeñen da se "jednom mora rešiti". Istovremeno je kod neobaveštenih ljudi o sebi pravio lažnu sliku kao o patrioti, a od svega toga on i njegova partija imali su i neposrednu materijalnu korist, jer su pod vidom "pomoći onom čoveku" od dobrostojećih pojedinaca i preduzeća, gde su bili njihovi ljudi, uzimali nemala finansijska sredstva za svoje potrebe. Radi istine treba reći da Zoran Đinñić nikada ozbiljno nije o tome razmišljao, što mogu da posvedoče najveći funkcioneri iz Republike Srpske, s kojima je tada kontaktirao i kojima je otvoreno govorio da "kad je u pitanju general Mladić, treba naći način da se to nikada ne desi". Takoñe, preko svojih najbližih saradnika nudio je rešenje kako da se to realizuje. Oni su živi i mogu da to posvedoče.” Šta se promenilo kad je Koštunica došao za premijera? “Pravilnije bi bilo reći - kad su ga postavili. On ponovo polazi od stava da se to pre ili kasnije mora završiti, samo je stvar procene kad mu je to najisplativije. Drugi problem je bio kako obezbediti uslove da on lično i njegova partija ostanu čisti, da formalno, u javnosti, prikriju svoju stvarnu ulogu. Prvo pitanje je rešeno polovinom 2005. odlukom da je to najbolje završiti do kraja te godine, jer "do izbora ima još dve godine", dovoljno vremena da se to zaboravi i medijski opravda, a poeni koji bi se tom prilikom uknjižili, kao što su približavanje evroatlantskim integracijama, bili bi dovoljni da se javnosti zamažu oči. Drugi problem rešen je na način na koji se u realizaciju zadatka uvlači Vojska, koja bi kao formalno nestranačka institucija bila izvršilac tog prljavog posla. Zato je na čelo Ministarstva odbrane doveden Zoran Stanković, koji se posle njegovog iznenadnog penzionisanja osetio lično uvreñenim i koji je već i samoinicijativno ponudio svoju "dobru uslugu" Karli del Ponte i nekim zapadnim ambasadorima. Sve se poklopilo i realizacija je mogla da počne.” Imate li dokaze za optužbe na Koštuničin račun? “Postoje svi materijalni dokazi i njih ću izneti na suñenju, pod uslovom da bude javno. U suprotnom, ni ja ni moja odbrana nećemo pristati na bilo kakvo suñenje... Evo, nedavno je i u Savetu bezbednosti UN rečeno da su dobili dokumentaciju od zvaničnih organa iz Srbije iz koje je vidljivo da je general Mladić zvanično penzionisan u maju 2002. godine. Istina je da je general Mladić bio aktivni general-pukovnik VJ do marta 2002. godine, kad je u dogovoru Vojislava Koštunice i tadašnjeg rukovodstva RS rešen način njegovog penzionisanja i njegov dalji status. Utvrñeno je, o čemu je uredno obavešten Hag, da je general Mladić i posle toga nastavio da koristi vojne objekte i usluge VJ.”



Pukovnik Đogo postavio je nekoliko indikativnih pitanja za srpskog premijera Koštunicu: “Ko je mogao da odobri i naredi da general Mladić koristi vojne objekte? Da li ja ili ova deca koju su pohapsili kao taoce? Da li su to bile naše privatne kasarne i da li smo mi bili nadreñeni silnim generalima? Ko je, kada i pod kojim uslovima zamolio generala Mladića da napusti vojne objekte i promeni lokaciju? Ko mu je obezbedio uslove i sredstva za promenu lokacije? To su pitanja na koja mora odgovoriti Vojislav Koštunica. Da li je tačno da se sve do 2005. godine Zoran Stanković, sada jedan od glavnih progonitelja, viñao s generalom Mladićem, dok dok je od toga imao neposrednu korist?” 21. septembra 2006. na Aerodromu Nikola Tesla sprečen je beg Marka Lugonje. Penzionisani oficir Vojske RS je u poslednjem trenutku izvučen iz aviona na liniji za Moskvu. On je bio jedan od najbližih Mladićevih saradnika, kome je trebalo da počne suñenje za pomaganje. Lugonji se stavlja na teret da ga je skrivao u svom stanu. - 2006. general Milan Zarić je zamenik načelnika Generalštaba, Zdravka Ponoša, koga je lično Boris Tadić progurao na to mesto - 10 maja 2007. general Milan Zarić učestvovao je na Savetu Evro-Atlantskog Partnerstva u štabu NATO, u svojstvu Stalnog vojnog predstavnika Srbije - 2008. godine Stalna misija Republike Srbije pri OEBS i drugim meñunarodnim organizacijama u Beču: Šef Misije Miroslava Beham, ambasador Zamenik šefa Misije Zdravko Tuvić, ministar savetnik Vojni savetnik Milan Zarić, general Savetnik Miodrag Pančeski Prvi sekretar Marija Trifunović-Ljubojević Treći sekretar Marina Milanović-Ilić Menadžer kancelarije Branislav Zdravković 11.02.2009. general pukovnik Milan Zarić je direktor Instituta za strateška istraživanja Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane Srbije. 23. Ričard Vič, “od 6. novembra 2007. godine generalni direktor „US stil Srbija“ iz Smedereva, najvećeg izvoznika srpske privrede koji je prošle godine izvezao čelik u vrednosti od 664,6 miliona evra u 80 zemalja sveta. Vič ističe da je namera ovog giganta, koji poseduje i pogone u Šapcu i Kučevu, da stvori uslove kako bi tokom 2008. godine proizveo 2 miliona tona čelika. Od 2003. do 2007, „US stil Srbija“ je investirala preko 200 miliona dolara u pogone...” 24. Danko Đunić, “na godišnjoj skupštini srpskog poslovnog kluba „Privrednik“, čije je sedište u po tajnovitosti već čuvenoj vili u Šekspirovoj ulici na Dedinju, Danko Đunić je ponovo izabran za predsednika kluba privredne elite ove zemlje. Đunić je nekadašnji potpredsednik Savezne vlade, prvi čovek „Dilojta“ za Srbiju i region, suvlasnik TV „Avala“ i „Eki investmentsa“.” 25. Tomislav Nikolić, “najozbiljniji protivkandidat29 Borisu Tadiću za predsednika Srbije. Nikolićevu kampanju radi američka firma „Kvin Gilespi & asosijets“, koja u Vašingtonu važi za jednu od najmoćnijih. Oni su savetovali Nikoliću da bude mekši i...Nikolić je oko SRS uspeo da okupi više simpatizera nego Vojislav Šešelj.” 26. Radovan Jelašić, “stabilan dinar, rast deviznih rezervi i prevremena otplata duga Meñunarodnom monetarnom fondu u martu 2007. godine, najznačajniji su rezultati koje je Narodna banka Srbije, kojom rukovodi guverner Radovan Jelašić, zabeležila prethodne godine. „NBS će biti spremna da prema potrebi dodatno pooštri mere koje bi bile u funkcije sprečavanja rasta inflacije...“, kaže Jelašić. Roñen je u selu Baja u Mañarskoj, Ekonomski fakultet završio je u Beogradu. Bio je najmlañi guverner Narodne banke Jugoslavije.” 27. Peter Matić, “vlasnik kompanije MPC koja zapošljava oko 1.200 ljudi, bogataš je čija fotografija nije objavljena ni u jednom mediju. Procene upućenih kažu da spada meñu pet najbogatijih ljudi u Srbiji. Vlasnik bivše zgrade CK na Ušću zida šoping mol od 131.000 kvadrata u

29 Već je jednom bio poražen u drugom krugu izbora za predsednika Srbije, od Borisa Tadića.



Beogradu. U njegovom posedu su „Imo centri“, zgrada BIGZ-a, robne kuće „Planet“ u Beogradu i „Niš“, poslovna zgrada u Novom Beogradu...” U knjizi roñenih upisan kao PETER MATIĆ, vlasnik i predsednik "MPC holdinga", jedan je od desetak najbogatijih biznismena u Srbiji. Za razliku od svojih kolega, Matić nikada nije dao intervju, niti je njegova fotografija ikad objavljena. Navija za Crvenu zvezdu, ali je dobar prijatelj s generalnim sekretarom Partizana Žarkom Zečevićem. Zaradio je ogromne pare na švercu cigareta, i on to ne krije, a cigarete i viski su i danas u asortimanu njegovih proizvoda. Roñen je u Mariboru septembra 1966. godine. Majka i otac su mu stomatolozi. Iz mladalačkog perioda upamćen je kao najbrži vozač motora od Šibenika do Benkovca. Naime, Matić je vrlo kratko živeo u Sloveniji. Roditelji su se preselili u Benkovac, gde i on ostaje sve do pred sam rat. Svoju privatnu firmu MPC osnovao je 1989. godine u Hrvatskoj, ali ju je dve godine kasnije preregistrovao i u Beogradu. Matić je prvi veliki biznis napravio kad je pokrenuo lanac maloprodaje sa Italijom. Družini srpskih biznismena, koji su tokom tranzicije pokupovali veći deo srpske privrede, pridružio se do marta 2007. godine i Petar Matić, koji je za 330 miliona kupio BIGZ. Kao vlasnik kompanije MPC Matić se svrstava meñu 10 najbogatijih ljudi Srbije. Zakupom tri hektara zemljišta na beogradskoj Autokomandi, Petar Matić, vlasnik MPC holdinga, osujetio je plan najbogatijeg čoveka u Srbiji Miroslava Miškovića da na tom mestu, izmeñu niškog autoputa i Bulevara osloboñenja, izgradi trgovinski centar sa dve poslovne palate. Miškovićeva "Delta" će morati da se zadovolji samo šoping molom, koji će graditi na svom delu. Petar Matić kupio je sarajevski hotel „Holidej in“ („Holiday Inn“) od austrijske kompanije koja je taj hotel privatizovala 2003. Matić je jedan od deset najbogatijih srpskih biznismena koji nikada nije dao intervju, niti je fotografisan. Ko je, pre nekoliko godina kupio zgradu CK SKJ, na novom Beogradu. Ovo zdanje izgrañeno iz sredstava članarine koju su plaćali članovi SKJ, posle održanog 14. kongresa obnove, po svim pravnim normama treba da je u posedu Saveza komunista Jugoslavije. Meñutim, članovi ove organizacije, prvo su brutalno izbačeni od strane JUL-a, a potom, pre nekoliko godina, objavljeno je da je kupac zgrade MK Komerc iz Novog Sada. Pitanje vlasništva nad ovom zgradom i dalje je pred odgovarajućim sudom u Srbiji, ali pošto se stalno odlaže donošenje presude, ova politička organizacija se obratila i Evropskom sudu u Strazburu. Karakteristično za ovu, i mnoge druge transakcije, gde je u dosta slučajeva društvena imovina prodavana za veoma male iznose je, da se često ne zna ko je stvarno kupac, ko stoji iza firmi sa kojekakvih ostrva. Tek će se izgleda saznavati i da iza onih koji se pojavljuju kao kupci, stoji neko drugi. U svemu tome bitno je da se društvena imovina i dalje prodaje za male iznose kršenjem Ustava, jer su u istom svi oblici svojine ravnopravni. Umesto toga, društvena svojina je degradirana, te unapred proglašena za neprofitabilnu i kao takvu počeli su je "arčiti" i prodavati... Da li su to možda seljaci, posednici manjih imanja - do 10 hektara zemlje? Da li će, zbog "uspešnosti" budućih veleposednika, navedeni zemljoradnici, ponovo postati bezemljaši, pa kao takvi, sa komadom hleba u torbici, na rad kod novih zemljoposednika? Konzorcijum koji čine MPC kompa-nija, Internešnel trejding partners iz Londona, MK Komerc iz Novog Sada i Union intertrejd LTD sa Devičanskih Ostrva dobio je pravo da za 300 miliona dinara otkupi u bomba-rdovanju oštećenu zgradu Poslovnog centra "Ušće" i tu izgradi biznis kompleks. Matićeva firma je počela sa izgradnjom šoping centra od 120.000 kvadrata uz zgradu CK. Taj centar će biti duplo veći od Miškovićevog i najveći na Balkanu. Grañen je po uzoru na američke centre, čak su ga Amerikanci dizajnirali. Centar će koštati 120 miliona evra, a biće izgrañen uz pomoć "sindiciranog kredita", jedinstvenog kredita kojeg daje više banaka, uz podršku jednog od stubova finansijskog kraha svetske privrede, „Meril Linč“. Prvi je prodavao italijanske cipele u Benkovcu, Zadru i Šibeniku, a kasnije je snabdevao čitavu Dalmaciju. Matić u Beograd dolazi pred početak rata, 1991. godine. Dobro upućeni tvrde - sa legitimacijom tajne policije! U vreme sankcija najunosniji biznis bio je sa naftom, cigaretama i stranim pićima. Petar Matić otvara četiri fri-šopa. O tome ko je tada mogao da se bavi ovim poslom, govori i podatak da je jedan od vlasnika ovih prodavnica na graničnim prelazima bio i Marko Milošević, sin predsednika. A jedna od prvih prodavnica koju je otvorio nalazila se u blizini američke ambasade.



Matić je bio blizak i sa srpskim premijerom Mirkom Marjanovićem, a firmu "Progres" još čuvaju ljudi iz Matićevog obezbeñenja. Promenu vlasti 2000. godine Matić je dočekao spremno, i uz pomoć Zorana Janjuševića nesmetano nastavio svoj posao. Kupuje fabriku čarapa "Partizanka" i tu gradi apartmane. Na Novom Beogradu, u ulici Dušana Vukasovića, gradi novi tržni centar. U Knez Mihajlovoj kupuje "Elektrotehnu" i pretvara je u robnu kuću "Planet". Za 2.600 kvadrata platio je 4,5 miliona evra. Stručnjaci, tvrde da bi najniža realna cena bila izmeñu 15 i 20 miliona evra. Ali, "privatizacija" je izvedena uz podršku vlasti. Sa Miodragom Kostićem, Matić kupuje zgradu bivšeg Centralnog komiteta, i prodaje Slovencima, a potom kupuje celu zgradu. Na Novom Beogradu, Matić je izgradio nov, supermoderan poslovni objekt. Jedna od investicija je servis "Sitroen" servisa, u koji je, sa Milijom Babovićem, uložio 4 miliona evra. Poslovnu karijeru Petra Matića pre osam godina nakratko je prekinuo 41 dan u pritvoru, od 28. aprila 1998. godine. U obrazloženju rešenja o hapšenju piše da postoji osnovana sumnja da je utajio porez u visini od tri miliona dinara. 28. Aleksandar Vlahović, “poslanik Demokratske stranke, suvlasnik „Eki investments“. Bio je ministar za privredu i privatizaciju u vladi Zorana Đinñića, a pre toga partner u „Dilojt i Tuš“. Član je Udruženja američkih procenitelja, Meñunarodnog udruženja računovoña, UO „Erste banke“, Saveza ekonomista Srbije, Beogradske privredne komore i predsednik SD „Crvena zvezda“.” 29. Radomir Živanić, “vlasnik „Verano motorsa“, kupac Robnih kuća „Beograd“, za koju je platio 360 miliona evra. Ovaj beogradski biznismen, poznat pod nadimkom Baja Plavi, pobedio je u nadmetanju Miroslava Miškovića, Filipa Ceptera, Petera Matića, Miodraga Kostića... Iza njegove kupovine stoji grčki investicioni fond „Marfin“.” 30. Stanko Subotić Cane, “nalazi se na 96. mestu najbogatijih ljudi jugoistočne Evrope. Od kada je za njim 15. juna raspisana Interpolova poternica, nalazi se van Srbije. Osumnjičen je da je voña jedne od organizovanih grupa koje su se devedesetih bavile meñunarodnim švercom cigareta.” 31. Dragan Jočić30, “ministar unutrašnjih poslova Srbije u kabinetu Vojislava Koštunice. I dalje ne želi da kaže o čemu su on i Rade Bulatović razgovarali s Miloradom Lukovićem Legijom u noći njegove predaje, i zašto nije poštovana zakonska procedura.” Tabloid 135, 23.08.2007. “Dragan Jočić roñen je u Beogradu, gde je diplomirao na Pravnom fakultetu. Posle diplomiranja privatno se bavio pravom. Trenutno je potpredsednik Demokratske stranke Srbije, čiji je član od osnivanja. Bio je poslanik u Skupštini Srbije i odbornik Skupštine grada Beograda. Kada je postavljen na mesto ministra unutrašnjih poslova, nekoliko medija objavilo je da je 1981. godine bio umešan u pljačku kioska i zbog toga osuñen na uslovnu kaznu od šest meseci zatvora. U ovu kaznu uračunata je i osuda zbog krivičnog dela učestvovanja u tuči, kada je sa svojom bandom uleteo na privatnu žurku i tom prilikom jedan mladić izgubio oko. Potvrdio je pisanje tih medija pravdajući se mladošću. Zbog njegovog drugog mandata Srbija je bila pola godine bila bez vlade i na ivici otvorene diktature, vladavinom uredbama. Bio je pripravnik u advokatskoj kancelariji Vladana Batića, koji se trudio da od njega napravi advokata i čoveka. Jočić mu je grubo okrenuo leña. Kada je Vladan Batić privoñen u prostorije UBPOK i zadržan pod optužbom da je, navodno, zloupotrebio službeni položaj, iste večeri oglasio se ministar Jočić, i na vanrednoj konferenciji za štampu saopštio da je policija otkrila Batićeve zloupotrebe, i da nastavlja intenzivnu istragu. Već sutradan istražni sudija, na predlog javnog tužioca, oslobodio je Batića odgovornosti. Potpredsednik DSS, narodni poslanik u tri mandata, i predsednik Odbora za bezbednost, sve je to Jočić bio, samo nije velika politička zvezda. Bio je potpredsednik Skupštine Beograda u vreme Radmile Hrustanović. Ona se žalila kako tog čoveka ne viña i ne zna kako izgleda, a konačno,

30 U dilemi da li je umesno iznosimti primer Dragana Jočića, koji je, na žalost, teško povreñen, opredelili smo se da ostavimo ovaj prilog (publikovan dok nije bio povreñen) jer je gospodin Jočić, na sreću, živ i pri zdravoj pameti i u stanju da odgovori.



kad ga je zapamtila, zakazivala je bezuspešne sastanke s njim. I ona je, kao i Vladan Batić, spremna da se zakune kako Jočić ispija oštra pića u kafanama u radno vreme ali i posle njega. Kad su ga mediji prozvali zbog obijanja trafika, prekorio je javnost: “Kako možete da me pitate za trafiku a Hilandar gori?”. Tako tragikomično započeće svoj prvi mandat. U prvih pola godine na mestu ministra unutrašnjih poslova smenio je 18 načelnika sekretarijata i 15 načelnika uprava policije. Očito, bez jake podrške u “tvrdim strujama”, poslužio se angažovanjem svojih drugara iz mladosti, zapošljavajući ih u policiji uprkos kriminalnim dosijeima. Ivana Živkova je najpre zaposlio u Upravi za obezbeñenje a potom u Specijalnoj antiterorističkoj jedinici. Živkov je registrovan kao prodavac oružja. Bio je u Jočićevoj grupi na Zvezdari. Izazvao je pometnju u redovima policije, kada je na mesto smenjenog haškog optuženika Sretena Lukića postavio potpukovnika Miroslava Miloševića. Ispostavilo se da je većina rukovodilaca koje je ministar Jočić doveo na ključne funkcije, radila je u Odeljenju unutrašnjih poslova Zvezdara. Na ovoj teritoriji je, kao mlad, ordinirao i Dragan Jočić. U njegovoj kriminalnoj grupi, koja se bavila džeparenjem i obijanjem trafika, bio je i Zoran Amidžić, zvani Lole. S njim je Jočić, nakon razbijanja njihove grupe, pobegao u Nemačku, gde su našli utočićte u grupi Ljube Zemunca. Loleta je ministar Jočić zaposlio u Nacionalnoj štedionici Srbije. Umesto smenjenog komandanta Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija, postavio je svog roñaka Borivoja Tešića, koga je preuzeo iz Gardijske brigade Vojske Jugoslavije. Imenovanjem Suzane Šulejić na mesto načelnika Uprave za ljudske resurse, Jočić je počeo da pljačka fondove ministarstva, nabavljajući opremu, oružje, vozila i odevne predmete za potrebe policije. Gospoña Šulajić je iz Zrenjanina. U policiji je njen karton debeo. Često se tukla sa svojim mužem, od koga se razvela, a Jočić ga je potom penzionisao na mestu načelnika OUP Vračar. General Suzana Šulajić ostaće upamćena i po nesvakidašnjem potezu. U prostorijama Okružnog zatvora u Beogradu potpisala je ugovor o kupovini opreme od zrenjaninskog biznismena Mileta Dragića, koji je bio uhapšen jer je Vojsku Jugoslavije trebalo da ojadi za 250 miliona evra. Šulajićka mu je dala posao dok je on bio u pritvoru! Taksistu Vladimira Jakovljevića, poznatijeg kao Vlada Klej (lični taksista Vojislava Koštunice do dolaska na vlast), s kojim se družio dok je i sam bio taksista, Dragan Jočić primio je u policiju, i pored činjenice da je više puta krivično osuñivan. Unapredio ga je u čin majora, a potom postavio za načelnika Uprave za zajedničke poslove MUP-a Srbije, u činu pukovnika. Svog pašenoga, Mladena Kuribaka, načelnika Odeljenja unutrašnjih poslova u Kovinu, postavio je za načelnika Uprave policije MUP Srbije, a Nikolu Popovca, komandira ove policijske stanice, za načelnika Uprave policije Policijske uprave za grad Beograd. Načelnik Uprave za ljudske resurse doveden je iz Smedereva, da pokrije kriminal svoje roñake Snežane Šulejić i ministra Jočića. Dejan Matić je diplomirani ekonomista, a u MUP-u Srbije zasnovao je radni odnos 2003. godine. U Smederevu je radio u preduzeću “Fagram”, a potom u “Metalimpeks”, preduzeću za trgovinu otpadnim materijalom. Ministar policije najviše ima poverenja u ljude s gresima. 36 rukovodilaca u Ministarstvu unutrašnjih poslova, koje je zaposlio ministar Dragan Jočić, ne mogu po Zakonu o policiji obavljati poslove u ovom ministarstvu. Iako po zakonu o policiji njome rukovodi direktor policije, Jočić drži sve poluge rukovoñenja. Ministar Jočić je agresivno primitivan čovek. Okružen je svitom telohranitelja, odlazi u lovišta, opija se do besvesti, i pravi terevenke vikendima. Narcisoidan je, i stalno u paranoji da ga “prijatelji izdaju”. Sukobio se s generalom Miroslavom Miloševićem, koji je u jednom trenutku odbio da izvršava Jočićeve naloge o progonu policajaca. General je odbio da učestvuje u pljačkanju fondova u MUP-u i da potpisuje lažne fakture, kao i rešenja o otpuštanju policajaca i inspektora. Da bi predupredio organizovanu pobunu u policiji, ministar mesečno donese i po stotinu rešenja kojim inspektore i policajce iz jedne policijske stanice šalje na rad u prigradske opštine, a policajce iz prigradskih policijskih stanica u Beograd. Ministar je naročito osetljiv na sindikalno organizovanje policajaca. Naredio je da se otpusti predsednik Nezavisnog sindikata policije Miloslav Vasić, a nakon štrajka policajaca, sve članove rukovodstva ovog sindikata premestio je u unutrašnjost. Za šefa unutrašnje kontrole postavio je Dragoljuba Radovića, roñaka Koštunične žene. Inspektori kriminalističke policije klone se da istražuju teške kriminalne prestupe, jer ministar Jočić pokriva sve tajkune. Posebno ogorčenje ponašanjem ministra je u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala. Najveći broj kršenja zakona tajkuna pretočen u krivične prijave, ministar



Jočić zahteva da budu fiokirane, ili ih, preko specijalnog tužilaštva, stavlja ad akta. Unizan je pred Miroslavom Miškovićem. Od njega dobija stotine hiljada evra apanaže, koje mu Miškovićeva svita prenosi na inostrane račune. Većina organizovanih grupa u izvršnoj vlasti i vrhovima političkih stranaka debelo plaća ministra Jočića. U sukob je ministar došao i sa smirenim čovekom, svojim roñakom Borivojem Tešićem, komandantom Žandarmerije. Jočić je, neovlašćeno, Protivterorističku jedinicu Žandarmerije izdvojio iz njenog sastava i odlučio da on lično njome komanduje. Po zakonu o policiji, svim policijskim službama rukovodi direktor policije. Direktor policije je iskusni policajac Milorad Veljović, ali se ministar protivzakonito meša u rad organizacionih jedinica policije. Na sastancima kolegijuma Jočić vreña prisutne, ponašajući se kao uličar. Kada mu načelnici kriminalističkih policija podnose izveštaj o otkrivanju velikih pljački srpskih oligarha, Jočić kaže - “nemojte to nikome da kažete, ima Voja da me kara”. Odeljenje za privredni kriminal Policijske uprave za grad Beograd podnelo je krivičnu prijavu protiv bivših rukovodilaca EPS-a. Na ovoj krivičnoj prijavi radilo se po nalogu zamenika okružnog javnog tužioca u Beogradu. Postojao je i nalaz Gradskog zavoda za veštačenje u Beogradu, koji je veštačio poslovanje direktora EPS-a po nalogu istražnog sudije Nebojše Živkovića. Na čelu ovog odeljenja bio je mafijaš Dragoljub Radović, roñak Koštuničine službene žene. Kada je on unapreñen, inspektori ovog odeljenja, na čelu s Petrom Damjancem i v.d. načelnikom Dejanom Svilarom, podneli su tužiocu i zvaničnu krivičnu prijavu. Ministar Jočić, koji otvoreno, za velike pare, služi svom sunarodniku Vojinu Lazareviću, odmah je reagovao penzionišući inspektora Damjanca, a načelnika odeljenja je poslao, po kazni, na rad u Obrenovac, i pokrenuo propagandu s ciljem da umesto elektroprivredne mafije, uhapsi inspektore koji su ih prijavili tužilaštvu. Supruga ministra policije, gospoña Milana Jočić, postavljena je za direktora Zavoda za zaštitu kulturnih spomenika u Beogradu. Svuda u svetu je nezamislivo da supruge ministara dobijaju rukovodeća mesta u javnim preduzećima... Zbog muževljeve zauzetosti, Milana Jočić odala se životu. Tahir Hasanović uspeva da dobije razne dozvole na zgradama pod zaštitom države. Milana tera muža da pezi pred Tahirom. Penzionsiani agent Mosada Meir Avital prenosi u strane banke pare bračnog para Jočić. Dragan Jočić je jedan od retkih ljudi koji su s Vojislavom Koštunicom na “ti”. Oni koji ih bolje poznaju, pamte da je premijer imao strasnu vezu sa svojim ministrom policije. Ne postoji gadost i kriminal koji ministar Jočić učini, da premijer Koštunica to ne opravda. U Belanovici se premijer sastaje s glumcem Tikom Arsićem, Jočićem, Dejanom Mihajlovim i Aleksandrom Nikitovićem. Ludo se provode, a o tome svedoče kamere vojno-bezbednosne službe. Ministar Jočić javno proziva vladu SAD zbog odnosa prema Srbiji i njenim nacionalnim interesima. Bolje upućeni znaju da ministar Jočić nije izlazio iz pantalona bivšem američkom ambasadoru u Beogradu Majklu Poltu. Ulagivao mu se, a Polt je uspeo da izdejstvuje da srpska specijalna jedinica (SAJ) obavi vežbu oslobañanja talaca koji su navodno uzeti u zgradi ambasade. Bio je to prvi slučaj da je policija zemlje domaćina ušla u neku zgradu američke ambasade u njenoj istoriji. Kao predsednik Odbora za bezbednost 2001. godine, u vreme pobune “crvenih beretki”, Jočić je neko pismo Milorada Ulemeka Legije tumačio kao “vojničko pismo”. Nakon što je počelo suñenje Ulemeku, kada su u sudnici počeli da se pojavljuju mladići u majicama sa oznakama JSO, od kojih su neki bili aktivni pripadnici Žandarmerije, Jočić je izjavio: “To je ipak ratna jedinica, a njihov odnos bih shvatio kao odnos prema jedinici koja je nosila pijetet nesalomive jedinice, to je odnos potpune vezanosti i oduševljenja.” Dragan Jočić je pomenut je u transkriptu razgovora Dejana Milenkovića Bagzija i advokata Biljane Kajganić kao učesnik pokušaja da se Bagzi nagovori da lažno optuži nevine ljude za ubistvo bivšeg radnika RDB Momira Gavrilovića. Jočić smanjuje unutrašnju kontrolu rada policije. Njegove komunikacije s medijima su skoro nikakve. Ministarstvo unutrašnjih poslova nema portparola, a konferencije po “potrebi”, drži ministar Jočić. Upravo Jočić je podržao zahtev SRS da se iz predloga Zakona o policiji izbaci odredba po kojoj “policija može objavljivati informacije na zahtev pojedinaca” i zameni novom po kojoj “policija na zahtev pojedinaca, neposredno ili putem sredstava javnog obaveštavanja, informiše o dogañajima i pojavama iz svog delokruga koje su od interesa za javnost, kao i merama koje se tim povodom preduzimaju”. “Prenagljeno informisanje koje predstavlja odreñenu kakofoniju informacija, može da šteti pogotovo MUP-u i, uopšte, pravosuñu, jer može da bude diskreditacija ljudi bez osnova”, reče Dragan Jočić.



Svi pripadnici zemunskog klana, osim Miloša Simovića, Legije koji se predao i Dejana-Bagzija Milenkovića koga su Grci uhapsili, i dalje su u bekstvu. Ubijen je jedan zaštićeni svedok u procesu za Đinñićevo ubistvo. Jočić je toliko daleko od stvarnog obračuna s organizovanim kriminalom u Srbiji, da mu se ovde nema šta zameriti. On naprosto ne sme dalje od želja i potreba svojih političkih nalogodavaca.” 32. Velimir Ilić, “ministar za infrastrukturu i lider Nove Srbije, i jedan od kandidata na predsedničkim izborima. Ne odustaje od svoje teške retorike, pa je tako na predizbornom skupu rekao „da je dobro što se predsednik LDP Čedomir Jovanović kandidovao za predsednika, jer će se na taj način posle 20. januara tačno znati koliko u Srbiji ima narkomana“. Bio je gradonačelnik Čačka, prvi opozicioni gradonačelnik u unutrašnjosti Srbije u režimu Slobodana Miloševića. Ima velike operativne zasluge za petooktobarske promene 2000.” 33. Dejan Cvetković, “generalni direktor „Mikrosoft softvera“ u Srbiji, i predsednik Američke privredne komore u Beogradu koja okuplja predstavnike najvećih stranih kompanija u Srbiji.” 34. Đorñije Nicović, “vlasnik preduzeća „Irva“ kupio je u protekloj godini poljoprivredni kombinat „Bečej“, drugi po veličini u Srbiji, posle državnog PKB, po ceni od 30,1 milion evra. Druga velika Nicovićeva kupovina u 2007. bila je konfekcija „Prvi maj“ iz Pirota za 1,7 miliona evra. Hteo je, ali nije uspeo da kupi „Si markete“ od „Simpa“.” ĐORĐIJE NICOVIĆ je roñen 1951. godine u Kolašinu. Srednju školu je završio u Peći, a Pravni fakultet u Beogradu, gde je i magistrirao. Po završetku Pravnog fakulteta, Đorñije Nicović počeo je da radi u Narodnoj banci Jugoslavije. Vrlo brzo je umesto pravnim počeo da se bavi ekonomskim poslovima. Školovao se i obučavao za dilera i brokera. Boravio je i radio nekoliko godina na vodećim svetskim berzama, od Njujorka i Londona, do Ciriha i Tokija. Pohañao je brojne edukacije za dilersko-brokerske poslove u više vodećih svetskih banaka. Bio je sekretar Udruženja brokera i dilera Srbije i član Saveta Svetskog udruženja dilera i brokera. U Narodnoj banci je prešao put od dilera i brokera do generalnog direktora sektora za devizno poslovanje. Raspadom bivše Jugoslavije 1992. godne, Đorñije Nicović napušta Narodnu banku i počinje da se bavi privatnim biznisom. U 1995. godini preuzima propalu “Kapital banku” i od nje za nekoliko godina pravi jednu tržišno orijentisanu i uspešnu banku. 35. Draško Petrović, “generalni direktor „Telekoma Srbija“ od 2000. „Telekom“ je sponzor Fudbalskog, Odbojkaškog i Teniskog saveza Srbije, fudbalskih klubova Partizan i Crvena zvezda, Olimpijskog komiteta, Novaka Đokovića i Jelene Janković...” 36. Oliver Regl, “predsednik izvršnog odbora „Rajfajzen banke“ dobio je priznanje „Naj bankar“ koje je časopis „Ekonomist“ ustanovio za ukupne poslovne rezultate, etičko poslovanje i odnos prema konkurenciji i klijentima. „Rajfajzen banka“ je do sada u Srbiji plasirala više od milijardu evra. Proglašen je za bankara 2006. i bio je član menadžerskog tima ove banke u Srbiji od samog početka, zbog čega je veoma vezan za „Rajfajzen banku“ u Beogradu. Danas ova banka u Srbiji zapošljava 1.700 ljudi.” 37. Žarko Zečević, “bivši generalni sekretar FK Partizan, koji je iz kluba otišao u septembru posle 22 godine rada, i dalje slovi za jednog od najmoćnijih ljudi srpskog sporta. Spekuliše se da bi mogao da postane zastupnik „Gasproma“ za Srbiju i da tu firmu namerava da promoviše u glavnog sponzora kluba iz Humske. Za sada, Zečević nije predstavnik „Gasproma“ u Srbiji, ali je zaposlen u jednoj od sestrinskih firmi ove kompanije. Ni priča o planiranoj izgradnji stadiona nije završena, tako da postoji velika verovatnoća da bi Zečević kroz sportsko društvo mogao da bude uključen u jedan od najvećih projekata Partizana.” 38. Milka Forcan, “potpredsednica „Delte“, najveće kompanije u regionu, istovremeno i najvećeg centra moći u Srbiji. U „Delti“ je punih 15 godina. Predlog za njeno postavljenje na mesto predsednice Saveta za brendiranje Srbije nije prošao zbog odbijanja pojedinih članova Saveta da se nañu pod njenim voñstvom. Završila je Ekonomski fakultet.”



39. Skip Bornhiter, “generalni direktor Duvanske industrije Niš, čiji proizvodi čine više od polovine srpskog tržišta cigaretama. „Usvajanjem akciznog plana CEFTA sporazuma, DIN, koja posluje u okviru kompanije ‘Filip Moris’ moći će da osvoji nova tržišta na Balkanu i proširi izvoz“. U poslednje četiri godine u DIN je investirano 600 miliona evra.” 40. Ivica Todorić, “predsednik koncerna „Agrokor“, najveće hrvatske privatne firme, koja je vlasnik najvećeg trgovačkog lanca „Konzum“ u Hrvatskoj, kao i supermarketa „Idea“ u Beogradu. U Srbiji sarañuje s mnogim privrednicima, i vlasnik je poslovnog prostora u Luci Beograd i u Novom Beogradu, zrenjaninskog „Dijamanta“...” 41. Predrag Bubalo, “ministar trgovine i usluga, jedini član Koštuničine vlade sa privredničkim iskustvom. Kaže da je sada pravi trenutak za ulazak ruskog kapitala na srpsko tržište jer su na redu investicije u energetski sektor, ali i da privatizacije javnih preduzeća Naftna industrija Srbije i Elektroprivreda Srbije ne moraju da budu obavljene u 2008. godini, kako mnogi navode.” PREDRAG BUBALO roñen je 1954. godine u Vladičinom Hanu. Doktorirao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Od 2002. godine bio je generalni direktor livnice "Kikinda" u Kikindi. Reporter Kurira obišao je sve lokacije i dobio potvrdu da su komšije viñale ili Bubala ili članove njegove porodice kako u različitim periodima dolazi u "svoje" stanove. Zgrada u Bloku 29 u Novom Beogradu jedna je od najraskošnijih i najskupljih u čitavoj prestonici. Komšije tvrde da je Bubalo kupio stan u centralnom ulazu broja 78. To su najskuplji stanovi u Beogradu, izmeñu 150.000 i 200.000 evra. Druga lokacija na kojoj je viñan Bubalo ili članovi njegove porodice je Gospodar Jevremova ulica broj 2 na Dorćolu. Većina komšija potvrdila je da je Bubalo obitavao u stanu broj 2, u kojem je bio smešten Rukometni savez SCG. Vrata su okrečena u belo, za razliku od vrata stanara preko puta, koja su vremenom požutela. Brava je nova, specijalna. Iznad vrata postavljen je mini-reflektor koji radi na senzor i kamera. Druga kamera, koja deluje prilično novo, stoji na ulazu u zgradu iznad interfona. Božidar Đurković, generalni sekretar Rukometnog saveza Srbije, naglašava da taj stan nije u njihovom posedu već nekoliko meseci: “Mi smo bili samo zakupci i vratili smo ga Diplomatskom stambenom preduzeću. Ne znam šta je dalje bilo s njim”. S obzirom na to da samo DIPOS izdaje državne stanove, zvanično smo proverili ko je vlasnik ovog stana i došli do otkrića da je vlasnik Industrija ravnog stakla iz Pančeva. Predsednik Upravnog odbora DIPOS Slobodan Kopanja bio je iznenañen: “Odgovorno tvrdim da taj stan od oko 100 kvadrata nismo nikome izdali. Završili smo njegovo renoviranje i još ga nismo ni stavili u ponudu. Jedino je moguće da vlasnik, država Srbija, odluči mimo nas da taj stan izda ili proda”. Bubalo navodno ima i stan u Žarkovu. Izvori tvrde da je bivši ministar kupio bar dva stana, od kojih je jedan u ulici Narodnog fronta, a drugi u Vuka Karadžića. S druge strane, bivši ministar otezao je da se iseli iz državnog stana koji je koristio. 24. novembra 2008. advokatski tim Stanka Subotića Caneta saopštio je da je Predrag Bubalo, u vreme dok je bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, tokom 2004. godine, zatražio da mu Ambasada Nemačke obezbedi sastanak s predstavnicima VAC, kako bi ih ubedio da raskinu sve ugovore sa Subotićem, navodeći kao razlog optužnicu protiv Subotića - koja je podignuta tek 2006. godine. 42. Dragan Đilas, “ministar bez portfelja u Vladi Srbije zadužen za nacionalni investicioni plan. Budžet NIP za 2008. iznosi 47 milijardi dinara, a biće finansiran 971 projekat. Đilas je najavio da će ove godine novčana sredstva biti direktno rasporeñena i lokalnim samoupravama, a da je 40 miliona dinara minimum koji će opštine dobiti. Đilas je bio direktor Narodne kancelarije predsednika republike i osnivač „Dajrekt medije“, vlasnika televizijskih prava na prenose sportskih dogañaja i jednog od najvećih oglašivača u pisanim medijima.” DRAGAN ĐILAS, se nakon izbora za gradonačelnika Beograda našao u sukobu interesa. Njegovim privatnim firmama je istog trenutka skočila vrednost. Službena biografija gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa govori o mladom i uspešnom čoveku čija slava teče od 1991. godine i njegovog susreta sa Slobodanom Miloševićem u svojstvu predstavnika pobunjenih studenata



protiv ondašnjeg režima. Neslužbena biografija govori nešto drugo. Neverovatno zvuči da je ovaj čovek primljen u Demokratsku stranku tek 2004. godine, i da je odmah postao član Izvršnog i Glavnog odbora. Sručio je niz optužbi na vladu Zorana Živkovića iz pozicije simpatizera stranke, a zapravo lovca na visoku funkciju:"... 'Ajde da budemo potpuno iskreni. Vlada koju je predvodio g. Živković izgubila je poverenje grañana i poslanika u parlamentu i zbog toga smo i imali prevremene izbore. Prema svim istraživanjima, rejting vlade i samog Zorana Živkovića je bio izuzetno nizak, a za posao koji sam ja radio apsolutno je nebitno koliko je on sam kriv za takvu situaciju. To je činjenica i gotovo. Zato je sasvim logično da njegovo pojavljivanje u kampanji nije moglo doneti glasove listi DS - Boris Tadić. Pa i samo članstvo stranke je to mislilo kada je tražilo da nosilac liste ne bude Živković već Tadić". Od te 2004. do formiranja Vlade Republike Srbije 2007. obavljao je funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike, a od maja 2007. do jula 2008. godine bio je ministar u Vladi Srbije zadužen za sprovoñenje Nacionalnog investicionog plana. Prethodno je na Skupštini Demokratske stranke 18. februara 2006. izabran za člana Predsedništva za Beograda, a juna iste godine i za predsednika gradskog odbora. Svojevremeno je Dragan Đilas tvrdio kako je prvi ozbiljan kapital stekao perući prozore u Londonu. Već 2001. godine, Dragan Đilas osniva firmu Dajrekt medija. Nešto ranije, imao je marketinšku agenciju Ovejšn, sa kojom je ušao u reklamni prostor medija u Srbiji. Nije Đilas imao novac, nego su mu otvorili vrata medija. Od osnivačkog uloga, ne većem od par hiljada evra, za nekoliko godina postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Tek 2005. godine osnovao je poslovni sistem, Multikom group, sa osnivačkim ulogom od blizu 1,5 miliona evra, ili 49 % vlasništva. U sastav Multikom group ušla je njegova firma Dajrekt medija, i firma Emoušn prodakšn, koja ima licencu za sve "rijaliti šou" programe. Multikom group je osnovan 2005. godine, a osnivači su bili Dragan Đilas, Dragoslav Ilić i Nebojša Garić. Đilas je uložio oko 1,4 miliona evra, Ilić 1,3 miliona, a Garić oko 200 hiljada evra. Multikom group je već 2006. godine zaradio tačno 55 miliona evra, čime je ušao meñu nekoliko najprofitabilnijih firmi. Đilasova, Dajrekt medija u istom periodu imala je ukupan prihod oko 43 miliona evra. Deo Multikom group čine i Ovejšn advertajzing i Sparkiventpromoušn, čiji je prihod 2006. godine bio oko četiri miliona evra. Tokom 2007. godine, Đilas je zaradio 83,8 miliona evra, a prihod njegove kompanije povećan je za skoro 50% u odnosu na 2006. godinu. Đilas, zvanično, poseduje stan na Vračaru od 110 kvadrata, ušteñevinu od 799 evra i oko milion dinara, automobil "SAAB" iz 2003. i vlasništvo u firmama Multikom (50%), BBDO Sarajevo (48%), MDI internacional Prag (28%). Njegova supruga ima kuću od 250 kvadrata na Senjaku i automobil „Citroen C 3". Narodna kancelarija koju je osnovao Predsednik republike, a vodio Dragan Đilas, pretvorila se u sprdnju sa grañanima. Javnost nikada nije saznala da li je ova neformalna institucija rešila neki ozbiljan problem zbog kojeg pate grañani... Đilas je, otvarajući širom Srbije ispostave Narodne kancelarije, stvarao paralelne odbore DS i širio svoju "bazu" koristeći ovu budžetsku ustanovu za ličnu promociju. Monopol koji danas ima nad medijskim prostorom u Srbiji počeo je da širi i na druge države u regionu. Anemična Antimonopolska komisija ne može Đilasu ništa. Njegova sloboda da bira koga će da reklamira stvorena je protivzakonito. Firma Dragana Đilasa Dajrekt medija zastupa kompanije Telenor, Henkel, Bajersdorf Hamburg, Apatinsku pivaru, Bambi, Nektar, Loreal, Knjaz Miloš, Podravka, Štark, Kraftfuds, Delta DMD, Frikom, Imlek, Banka Inteza, Efes Vajfert, EFG Eurobank, Džonson i Džonson i mnoge druge. Dragan Đilas je danas apsolutni monopolista u poslu oglašavanja,u Srbiji. Čak 55% reklamnog tržišta Srbije nalazi se u njegovim rukama. Zašto je baš Đilas dobio pravo da prodaje televizijske sekunde na državnoj televiziji, znaju njen bivši direktor Aleksandar Crkvenjakov, i sadašnji, Aleksandar Tijanić. Bilo je za očekivati da taj monopol ima na televiziji B92 čiji je bio suosnivač, ali doći u RTS sa monopolom u prodaji reklamnog prostora, mogao je samo neko ko je imao političke koncesije. Osim kontrole elektronskog prostora, novi gradonačelnik je čovek čije su graditeljske ambicije očigledne. Čuveni su njegovi televizijski obračuni sa Velimirom Ilićem, u kojima ga je Ilić redovno nazivao lopovom i prevarantom, razobličavajući njegove poslovne i političke manipulacije, koji su odjednom prestali. Niti Ilić više pominje Đilasa, niti Đilas progovara o Iliću.



Kad je Demokratska stranka izgubila na decembarskim izborima 2006. godine, Dragan Đilas je podneo ostavku na mesto predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke zbog loših izbornih rezultata. Posle mesec dana, jedini kandidat za ovu funkciju bio je opet Dragan Đilas. Da li je Dragan Đilas studirao na Mašinskom, kako tvrdi) ili na Poljoprivrednom fakultetu (smer Poljoprivredne mašine)? U Koštuničinoj vladi bio je ministar, a njegova supruga Milica, pomoćnik ministra, a ostali su i u Cvetkovićevoj (Tadićevoj), doduše kao razvedeni. Dnevnik "Kurir" je odlučio da objavi ''detalje'' o slatkom životu i o razvodu Dragana Đilasa od supruge Milice Delević-Đilas. Ministar je upotrebio svoj autoritet i sve podzemne veze, i ceo tiraž "Kurira" je isečen, a odštampano, noću, novo izdanje. Sa g. Đilasom nema šale. 43. Ružica Đinñić, “samo povremeno se uključuje u aktivni politički život Srbije, pre svega kroz podršku koju pruža političkoj opciji Borisa Tadića. Prva je žena koja je dobila mesto broj 1 na izbornoj listi Demokratske stranke i član je Predsedništva DS. Osnivač je i predsednica Udruženja „Prvo deca“, a aktivna je i u organizacijama koje se bave problemima autistične dece.” 44. Aleksandar Tijanić, “direktor Javnog servisa RTS, jedan od najpoznatijih novinara. Uspeo je da se izbori protiv „obavezujućeg uputstva“ RRA o prenosu skupštinskih zasedanja i preinači ga u „preporuku“. Uspeo je i da izdrži žestoke napade zbog obavezujuće TV pretplate, ali i da značajno podigne gledanost. Kuća na čijem je čelu „uporno“ proizvodi gubitke.” 45. Veselin Jevrosimović, “vlasnik kompanije „Komtrejd“ smatra da će najveći poslovni uspeh njegove firme biti realizacija plana o izlasku na Londonsku berzu. „Komtrejd“ je pokrenuo automatizovanu liniju za proizvodnju računara, prve u Srbiji i jedinstvene u jugoistočnoj Evropi. Jevrosimović je odnedavno sponzor zagrebačke Cibone, pošto u hrvatskoj njegova firma „Kripton“ sklapa LCD televizore, MP3 plejere i navigacione ureñaje. Otvorio je firme i u Bostonu u SAD i Rijadu u Saudi Arabiji.” 46. Bojan Pajtić, “potpredsednik DS i aktuelni predsednik Izvršnog veća Vojvodine. Jedan od najoštrijih kritičara SRS i, kako kaže, „pogubne politike koju je ova stranka vodila“. Takoñe je insistirao da se obelodani ugovor o gradnji autoputa Požega-Horgoš. Zbog toga je Vojvodina na ime koncesija tražila 220 miliona evra.” 47. Čedomir Jovanović, “lider Liberalno-demokratske partije, kandidat na predstojećim predsedničkim izborima, bivši potpredsednik Vlade Srbije u vreme Zorana Đinñića. Uspeo je da grupaciju oko svog LDP-a uvede u Skupštinu Srbije.” 48. Volfram Mas, “ambasador Nemačke u Srbiji. Decidan je u oceni da su rešavanje kosovskog problema i evropske integracije Srbije dva potpuno odvojena procesa. „Tempo pridruživanja EU diktiraće Srbija. Sigurno, podrška na tom putu neće izostati. Možda sam i zbog toga veći optimista kada je u pitanju budućnost Srbije nego mnogi Srbi“, izjavio je.” 49. Branislav Grujić, “predsednik Upravnog odbora kompanije „PSP Farman holding“ iz Moskve, koja na tržištu Rusije, zapadne Evrope i Srbije pravi obrt od oko 350 miliona dolara godišnje. Klub privrednih novinara jednoglasno ga je proglasio za poslovnog čoveka 2007. godine.” 50. Rasim Ljajić, “ministar za rad i socijalnu politiku najavio je da će penzije u Srbiji uskoro biti povećane, i da bi trebalo da bude promenjen način na koji će se utvrñivati visina penzija. Ljajić je i predsednik Koordinacionog tela za jug Srbije, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom i predsednik Sandžačke demokratske partije.” 51. Stefanos Vafidis, “prvi čovek „Koka-Kola“ u Srbiji posluje od 1997. a trenutno ima više od 1.500 zaposlenih i 5.000 poslovnih partnera. Vafidis je predsednik Helenskog poslovnog udruženja u Srbiji.”



52. Ivana Veselinović, “generalna direktorka „Delta M grupe“ i neformalno treći čovek naše najveće kompanije. Donedavno je bila jedina žena član kluba „Privrednik“.” 53. Milan Rodić, “vlasnik kompanije MB koja je prodala svoju Pivaru MB iz Novog Sada multinacionalnoj kompaniji „Hajneken“. Kapital novosadske pivare, prema podacima Agencije za privredne registre, procenjen je na oko 145 miliona evra. Kompanija MB poseduje i ugostiteljske objekte i robne kuće.” 54. Madlen Cepter, “mecena umetnika, najviše u Francuskoj. Od 2003. dodeljuje evropsku književnu nagradu „Madlen Cepter“ za roman pisca iz EU preveden i objavljen na francuskom. Vlasnica je prvog privatnog pozorišta i opere „Madlenijanum“ u Zemunu.” 55. Slobodan Petrović, “generalni direktor „Salforda“, vlasnika najvećih mlekara u Srbiji koji je kupio „Bambi“ i fabriku čokolade „Banat“. Komisije za zaštitu konkurencije ispitivala je zastupljenost „Salforda“ na tržištu mleka, zbog sumnje da su monopolisti.” 56. Bojan Radun, “izvršni direktor kompanije „Nektar“ iz Bačke Palanke, regionalnog lidera u proizvodnji voćnih sokova. Radun je jedan od najmlañih izvršnih direktora u zemlji. Od prošle godine je član Poslovnog saveta Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Ističe da je „Nektarov“ slogan „nije svejedno“ postao njegov recept za uspeh.” 57. Sulejman Ugljanin, “predsednik opštine Novi Pazar i lider Liste za Sandžak, čije je predsedništvo najavilo je da će zajedno sa DSS i NS na predsedničkim izborima podržati Velimira Ilića. Poznat je po zalaganju da Sandžak dobije status republike, a za podele unutar islamske zajednice u Srbiji tvrdi da ih podstiče ili prećutno odobrava „svetska antimuslimanska alijansa“….” 58. Svetlana Vukajlović, “prva žena na čelu RZZO u istoriji. Za svog mandata proširila je listu medikamenata koje finansira Zavod i omogućila svim osiguranicima u Srbiji da se leče i na VMA.” 59. Sajmon Grej, “šef kancelarije Svetske banke u Srbiji. Odbor izvršnih direktora Svetske banke odobrio je Strategiju partnerstva za Srbiju za period 2008-2011. godina, prema kojoj će Svetska banka u naredne 4 godine u Srbiju usmeriti 600 miliona dolara.” 60. Vlade Divac, “proslavljeni košarkaš, skaut LA Lejkersa i funkcioner KK Real iz Madrida, osim uspešnih humanitarnih akcija uključio se i u biznis, postavši vlasnik „Voda vode“.” 61. Dušan Petrović, “ministar pravde, potpredsednik DS i poslanik u Skupštini Srbije.” 62. Rodoljub Drašković, “većinski vlasnik koncerna „Svislajon-Takovo“, jedne od vodećih firmi srpske konditorske industrije. Roñeni brat Vuka Draškovića koji je van politike (“Svi ljudi koji nisu ulazili u trezor Narodne banke, koji nisu bili vezani uz državni aparat, koji nisu dobijali povoljne kredite, koji nisu nosili iz trezora džakove deviza, koji se nisu bavili alkoholom, naftom, cigaretama, drogama, prodajom oružja - oni su sačuvali slobodu i mogli da posluju”, izjavio je).” Dragoljub Marković ustupio je tron kralj jaja Rodoljubu Draškoviću, vlasniku koncerna „Svislajon-Takovo“. Marković je Draškoviću prodao 70% svoje firme „Eko organik lajf“, nekadašnjeg „Krmivo produkta“. Ta firma je i sada lider na tržištu u proizvodnji jaja i zauzima negde oko 20 odsto tržišta. Razlog zbog kojeg je Dragoljub Marković prodao ovo preduzeće jesu finansijske poteškoće, u koje je zapao zbog požara koji je februara ove godine uništio farmu u Surčinu. Marković je imao problema sa naplatom osiguranja. Iako su procenitelji ove osiguravajuće kuće, kod koje je bila osigurana imovina „Eko organik lajfa“, konstatovali totalnu štetu i mada je polisa za opremu bila na 895.000 evra, isplaćeno je svega 100.000 evra. Miroslav Mišković je od Rodoljuba Draškovića, vlasnika “Takova” iz Gornjeg Milanovca, oteo sve prodajne objekte. “U ovoj zemlji ne mogu biti dva gospodara. Ili ćeš da mi ustupiš prodavnice



‘Takova’, ili će te Mlaña odmah uhapsiti “ - bio je Miškovićev ultimatum Rodoljubu Draškoviću. Rodoljub je ustupio sve prodavnice “Takova”, skoro bez naknade. Rodoljub Drašković kupuje firmu Euro Food Markt iz Siska za 20 miliona eura, koja se bavi preradom voća i povrća i proizvodnjom biskvita, i namjerava ojačati poziciju Swisliona u Hrvatskoj, koji je već prisutan na tom tržištu preko trgovačkog lanca Konzum. Ivica Todorić31 kupio je SL Gros, trgovački deo poznatog srpskog koncerna Svislajon Takovo čiji je vlasnik Rodoljub Drašković. U trci za kupovinu ovog lanca koji deluje na jugu Srbije bio je i slovenački Merkator. 2008. istražni organi ponovo ispituju privatizaciju „Dijamanta“ iz Zrenjanina i ulogu rukovodstva fabrike u prodaji hrvatskom tajkunu Ivici Todoriću. Posebno će se ispitati okolnosti vezane za preuzimanje akcija „Dijamanta“ koje su pripadale beogradskoj firmi „Društvo Sadra d.o.o. Beograd“, čiji je vlasnik bila Ljiljana Knežević, supruga nekadašnjeg direktora „Dijamanta“ Save Kneževića. Zakonitost prodaje akcija „Dijamanta“ u javnosti je dovedena u pitanju 2005. godine, ali nažalost, nadležni državni organi nikad se nisu bavili ovim pitanjem. Podsećam da su svi brujali da je Knežević mimo berze prodao Todoriću akcije, preko, navodno, anonimne firme DSDB. Ova firma je osnovana 31. marta 2005. godine, neposredno pre Todorićevog preuzimanja većinskog vlasništva, a vlasnik je Ljiljana Knežević, supruga Save Kneževića. Čak je i sedište kompanije registrovano na kućnoj adresi Kneževićevih u Beogradu. Samo mesec dana od osnivanje ove firme u nenovčani kapital preduzeća upisane su 81.872 akcije „Dijamanta“, čija vrednost prelazi 10 miliona evra. Zvanično, osnivač ovog preduzeća je firma „Adison intertrejd inc. Trident trust kompani limited“ sa Devičanskih ostrva. Pretpostavlja se da je Ivica Todorić, vlasnik hrvatske kompanije „Agrokor“, većinski udeo u „Dijamantu“ stekao preuzimanjem 26,96% akcija investicionog fonda „Saut-ist ei fond“,i 24,90% vlasništva anonimne firme „Društvo Sadra” d.o.o. Beograd. Pojedini rukovodioci „Dijamanta“ izjavili su da su Knežević i Todorić prijatelji više od dvadeset godina i da su smislili način kako da izbegnu prodaju akcija na berzi. Knežević je osuñen na kaznu od godinu dana zatvora ili uslovno tri godine, dok je drugooptuženi Đuro Kesić, bivši direktor Dijamant banke, dobio kaznu od osam meseci zatvora, uslovno na tri godine. Prema obrazloženju ove prvostepene presude, zloupotreba dvojice osuñenih u vezi je s komisionim poslovima izmeñu Dijamant banke i Centro banke kojim je Dijamant banka oštećena za 1,2 miliona dinara. Optužnica protiv Sava Kneževića, podneta maja 2003. za falsifikovanje službenih isprava i utaju poreza, odbačena je zbog zastarelosti, jer je od činjenja dela za koje se teretio prošlo više od deset godina. Kneževića su teretili da je, koristeći položaj direktora i uslove koji nisu bili dostupni drugim radnicima, za vreme upisa druge emisije akcija 1993. kupio 20.336 deonica. Knežević je u julu 2001. godine, po usvajanju Zakona o porezu na ekstraprofit, da bi izbegao porez, pozvao 27 deoničara ili njihove naslednike i zahtevao da potpišu blanko poreske prijave, na osnovu kojih su raspolagali daleko većim brojem akcija od stvarnog. Na toj listi, pored desetak penzionisanih radnika koji za svoje akcije nisu znali, bilo je i osam pokojnika. Mesna industrija Pro Bekom imala je oko 40 dobavljača. Lopovskoj umetnosti, Borivoje Beštić učio se u Sarajevu, kao magacioner u Beku. Iza Beštića su u Beogradu, u koji je došao kao izbeglica, ostale mnogobrojne afere, kao što je neuspeli pokušaj kupovine mesne industrije Mitros iz Sremske Mitrovice sa Dragoljubom Markovićem-Krmojem i danas odbeglim direktorom “C Marketa” Slobodanom Radulovićem... Poslednja velika prevara tandema Beštić-Janjić je kupovina zrenjaninske mesne industrije Bek. Kupovina ove firme je poništena od strane nadležnih organa, ali je Beštić, u meñuvremenu, iz magacina Bek-a odneo oko milion konzervi mesnih prerañevina, koje je odvezao u Čajetinu i nalepio na njih nalepnice preduzeća Zlatibor! Pro Bekom je opelješio 40 dobavljača, kojima duguje oko 15 miliona evra, na ime isporučene robe, aditiva, mašina... Novac je Beštić prebacivao na svoju firmu A.D. Čajetina. Kakav je kvalitete mesnih prerañevina koje Beštić prodaje po Srbiji. Kontrole nema, jer Beštić ima ogromne pare. U maju 2008. Beštić se sastaje sa Božidarom Đelićem i Rodoljubom Draškovićem, vlasnikom kompanije Svislajon

31 Tajkun Ivica Todorić najveći je hrvatski investitor u Srbiji. U našu zemlju je ušao 2003. godine kupovinom fabrike sladoleda, smrznutog voća i povrća „Frikom“, a godinu dana kasnije i uljare „Dijamant“, gde je uz to dobio i na desetine hiljada hektara najplodnije zemlje u Vojvodini. Todorić je vlasnik trgovačkog lanca „Idea“, koji je počeo da se širi kupovinom „Svislajon grosa“, koji je bio u vlasništvu Rodoljuba Draškovića. Otac Ivice Todorića bio je jedan od voña MASPOK u Hrvatskoj, a uspon njihove kompanije u Hrvatskoj se vezuje za bliskost vladajućoj HDZ i Franji Tuñmanu.



Takovo. Gospodin Drašković je tako kupio i fabriku mesa Zlatibor, čiji su vlasnici Borivoje i Vladan Beštić. Fabrika iz Čajetine, koju je kupio Rodoljub Drašković je u blokadi. Evo originalnog rešenja koje je Drašković ponudio dobavljačima u “pismu o dobrim namerama” 10. oktobra 2008: “Obaveštavamo Vas da je Koncern Swisslion - Takovo preko svog podreñenog društva Takovo Agrar d.o.o. Beograd, spreman da učestvuje u sanaciji industrije mesa Zlatibor a. d. Čajetina. Naime, Industrija mesa Zlatibor a.d. Čajetina je u finansijskoj blokadi već više od 60 dana, što je osnov za pokretanje stečajnog postupka. Meñutim, u slučaju pokretanja stečajnog postupka, materijalnu štetu će neminovno pretrpeti i poverioci i Industrija mesa Zlatibor a.d. Čajetina. Smatramo da je celishodnije i ekonomski racionalnije da se pokrene postupak sanacije, odnosno sveukupne finansijske konsolidacije Industrije mesa Zlatibor a.d. Čajetina. Koncern Swisslion Takovo, preko svog podreñenog Društva Takovo Agrar d.o.o. Beograd Vam nudi sledeće moguće opcije sanacije: - otkup potraživanja, uz discount; - pretvaranje potraživanja u dugoročni kredit sa grejs periodom, uz minimalnu kamatnu stopu; - konverzija potraživanja u kapital; - otpis potraživanja, na osnovu ugovora o budućoj poslovnoj saradnji; Pored navedenih opcija spremni smo da prihvatimo svaki Vaš predlog, a koji će neposredno doprineti finansijskoj konsolidaciji Industrije mesa “Zlatibor” a.d. Čajetina.” Mnogo ljudi, meñu kojima i Milorad Vučelić, Aleksandar Vulin, Miodrag Kostić, Nenad Čanak, Milan Gutović, Tahir Hasanović, Rodoljub Drašković..., guralo se 26.06.2005. ispred studija TV Pink, očekujući početak snimanja emisije “Bijelo dugme i prijatelji”. 63. Srñan Šaper, “direktor predstavništva agencije „Meken Erikson“ za jugoistočnu Evropu i član Glavnog odbora DS, bliski saradnik predsednika Borisa Tadića.” 64. Novak Đoković, “treći teniser sveta. Mladić koji uspešno predstavlja svoju zemlju u svetu i zbog koga je tenis postao jedan od najprivlačnijih sportova za mlade u Srbiji.” 65. Emir Kusturica, “proslavljeni režiser koji je sa svojim poslednjim filmom doživeo ovacije u Parizu i širom Evrope, ali nije dozvolio da se prikaže u Beogradu. U u svom Drvengradu je pokrenuo filmski festival „Kustendorf“, na čije otvaranje je došao Vojislav Koštunica.” 66. Fahreta Živojinović, “najpopularnija pevačica svih vremena u bivšoj Jugoslaviji. Sa suprugom Slobodanom Živojinovićem vlasnik je više firmi i stranih predstavništva, a sa Sašom Popovićem osnovala je „Grand“, najveću produkcijsku kuću u regionu.” Da li su Fahreta Jahić, Slobodan Živojinović, Miroslav Mišković i Milija Babović imali dvadesetak milona evra u gotovini na koje je plaćen porez na prihod grañana? Ne! I da li je ministar policije preduzeo neka hapšenja? Ne! Odakle im tolike pare za otkup? Velike svetske modne agencije, poput "Elita" i sličnih, imaju vrlo jake pozicije, a Srbija je postala "izvoznik" lepih devojaka i dečaka. Kako je ekonomsko i političko stanje u državi bivalo sve gore, taj posao bivao je sve unosniji. Poslednjih desetak godina domaće agencije aktivno učestvuju u meñunarodnoj trgovini "novih lica", gde se često u ugovorima nalaze razni aneksi i ograde od mogućeg "skretanja s pravog puta" angažovanih. U stvari, agencije peru ruke od seks trafikinga, podvoñenja u prostituciju i drugih nepodopština, čega u ovom poslu uvek ima, samo ne u meri i na način na koji se to danas dešava. U dobrom broju slučajeva ulazak u svet modne industrije, "modela" pomažu sami roditelji. Starost devojaka često ne prelazi 16 godina. Reč je o vrlo rizičnim grupama, koje priče o slavi, novcu i boljem životu lako odvode u razne "kompromise". Činjenica je da su u poslednjih desetak i više godina iz Srbije uspele tek tri-četiri devojke, napravivši svetsku slavu kao top-modeli (što znači da dovoljno zarañuju i za sebe i za druge). Takoñe je činjenica da je njih na hiljade to isto pokušavalo. Gde su one završile i ko je u javnosti čuo njihovo iskustvo? Pravilo je da se o tome ćuti. U Beogradu i Srbiji mnogo toga počinje preko modne agencije "Klik" ili preko Vesne Jugović (koja nema veze s modom ali ima s angažmanom devojaka), uz pomoć Verice Rakočević i sličnih. A to nije najsrećniji način da se uspe u životu.



Dragan Đilas poveo se za predlogom bračnog para Živojinović - Jahić da poseti njihove terevenke, gde mu je bračni par podvodio pevaljke iz Grand produkcije. Uz atmosferu koja priliči balkanskim snobovima, zaljubio se u tek punoletnu pevaljku i u razvodu je od supruge Milice Delević-Đilas, koja je, inače, pomoćnik ministra inostranih poslova. 67. Dragoljub Vukadinović, “predsednik Uprave kompanije „Metalac group“ i predsednik „Akcionarskog društva Metalac“, pune tri decenije je u preduzeću. „Metalac“ je 2007. ostvario 17 miliona evra od prodaje na inostranom tržištu, što je 18% više u odnosu na godinu ranije.” 68. Vida Petrović-Škero, “predsednica Vrhovnog suda Srbije, jedna je od osnivača Društva sudija Srbije.” SONJA MANOJLOVIĆ, sudila je kao sudija Okružnog suda Radomiru Markoviću, Nikoli Ćurčiću i Branku Crnom za odavanje službene tajne i uništavanje dokumenata. Ministarka pravde podnela je inicijativu Vrhovnom sudu Srbije da razreši sudije tog suda Dragišu Đorñevića, Sonju Manojlović i Miodraga Vićentijevića zbog nesavesnog i nestručnog vršenja sudijske dužnosti. Oni su dozvolili uslovni otpust bivšeg načelnika za bezbednost JSO Milorada Bracanovića iz zatvora "Zabela". Okružni sud u Beogradu koji je Bracanovića osudio zbog neprijavljivanja ubistva Ivana Stambolića i pokušaja ubistva Vuka Draškovića, odbio njegovu molbu za uslovni otpust. Posle žalbe, VSS je preinačio odluku i rešenje. “Vrhovni sud se pozvao na to da je Kazneno-popravni zavod "Zabela" predložio u svom izveštaju da se usvoji Bracanovićeva molba. Meñutim, u izveštaju o njegovom vladanju ne stoji predlog da se on pusti na uslovni otpust kako je to navedeno u obrazloženju odluke VSS.” Sudija Dragiša Đorñević je bio i predsedavajući sudija u žalbenom postupku optuženima za atentat na Zorana Đinñića. Članovi veća su bile i sudije Sonja Manojlović i Miodrag Vićentijević. Sudija Đorñević bio je i predsednik veća koje je ukinulo presudu navijaču "Crvene zvezde" Urošu Mišiću. Ovaj mladić je bio osuñen na 10 godina zatvora zbog pokušaja ubistva policajca Nebojše Trajkovića na beogradskoj "Marakani". 69. Tomica Milosavljević, “ministar zdravlja svih vlada od 2000. sprovodi reforme u zdravstvu.” TOMICA MILOSAVLJEVIĆ, odobrio je, kao ministar zdravlja, medicinske eksperimente u srpskim klinikama. Farmaceutske kuće, koje dobiju velike pare za istraživanje novih lekova, sprovode svoje opite nad srpskim pacijentima. Te eksperimente odobravaju Etički komiteti Kliničkog centra Srbije, koji se poveravaju poverljivim profesorima ministra Milosavljevića. Mentor gospodina Milosavljevića, je 76-godišnji akademik Ljubisav Rakić, član Munove sekte, koji je pre dvadeset godina, pokušao da u Srbiji, za račun stranih kompanija, izmeñu ostalih i ICN Milana Panića, vrši opite, odnosno stvaranje novih lekova. Pre dvadesetak godina dekan Medicinskog fakulteta Ljubisav Rakić, voña Munove sekte u Srbiji, započeo je gradnju zgrade Kliničkog centra Srbije, čijih pet spratova još nije u upotrebi. Tada je Rakićev tim uzeo ogromne pare. Danas se ministar zdravlja sprema da dovrši njegovo delo, i osposobi zgradu KCS. List Tabloid pokušavao je da od ministra zdravlja sazna koliko je, za njegovih mandata, obavljeno istraživanja novih lekova, koliko ih je priznato a koliko je skinuto s liste pozitivnih lekova. Ministar nije odgovorio. Nije odgovorio ni koliko je pacijenata umrlo po primeni nepriznatih metoda. Zahvaljujući ministru zdravlja Milosavljeviću, srpskim pacijentima se danas prepisuje nekoliko desetina lekova, na čijim kutijama stoje napomene inostranih farmaceutskih kuća da ''nisu za javnu upotrebu'', poput - "avandia" i "actos". koje izdaje primarijs dr Miroslav Vircburger, specijalista interne medicine - endokrinolog u Kliničkom centru Zvezdara. Ovaj lek farmaceutske kuće iz Filadelfije (SAD), koji nije odobren za prodaju u apotekama, u 43 odsto slučajeva izaziva infarkt kod pacijenta! Teško da Vircburger nije jedini lekar u Srbiji koji pacijentima prepisuje ove lekove, koji u SAD-u nisu odobreni za prodaju, a to piše na kutijama u koje su pakovani. Srpski lekari, davanjem ovih lekova vrše eksperimente o njihovom delovanju, koji se uglavnom završavaju smrću pacijenata.



Ministar i grupa “njegovih” profesora Medicinskog fakulteta, uzeli su ovaj ''biznis" “pod svoje". Oni se prihvataju da godišnje vrše, za račun farmaceutskih kuća, i po nekoliko ispitivanja lekova koji su prethodno testirani samo na pacovima, i pacijente primoravaju da potpišu da dobrovoljno primaju lekove čije delovanje nije ispitano. U grupi ministra zdravlja Tomice Milosavljevića ima dvadesetak profesora univerziteta, koji uglavnom pokrivaju najvažnije kliničke centre i institute, i tako pomažu Milosavljeviću da nabavkama opreme i lekova zgrće velika sredstava. Ministar zdravlja nije odgovorio na pitanje koliko ima stanova u inostranstvu a koliko u Srbiji. Nije demantovao da je dobio norveško državljanstvo. Srbija od meñunarodnih organizacija dobija donacije za nabavku savremenih aparata za dijagnostifikovanje bolesti i njihovo lečenje. Šapa ministra zdravlja je nad svim tim nabavkama. Jer, reč je o milionima evra koji završe u njegovom džepu. Primera radi, navodimo slučaj kupovine PET skenera za Polikliniku (pozitronska emisiona tomografija). Iz donacije je obezbeñen milion dolara, banka je odobrila kredit, a dobijena su i sredstva iz nacionalnog plana. Ministar zdravlja je od marta prošle godine odugovlačio kupovinu. Naime, ljubavnica profesora Ljubisava Rakića, docent Svetlana Žunić, zalagala se da se skener nabavi za potrebe nuklearne medicine, da bude pod njenom kontrolom. Doskorašnji američki ambasador Majkl Polt zalagao se da se skener kupi od firme "General Electric", a ministar zdravlja Tomica Milosavljević imao je dogovor s proizvoñačem "Simensom" (reč je o kvalitetnijem skeneru), a "Simens" ministru uobičajeno odobrava proviziju od deset odsto. Odlaskom ambasadora Polta, Tomica Milosavljević je odmah stavio na dnevni red kupovinu ovog skenera, favorizujući "Simens". Na nabavkama skupih medicinskih ureñaja zgrću se velike pare. Uglavnom sve nabavke za klinike idu preko ministra zdravlja, zbog provizije. U Kliničkom centru u Kragujevcu, za potrebe centra za onkologiju - odeljenje radioterapije, nabavljena je prošlog meseca oprema za koju je novac u iznosu od milion evra obezbedila Evropska unija. Kupovina je izvršena preko beogradskog preduzeća "Maksi tim". Prema potpisanom ugovoru, oprema je vredna milion evra, a ona koja je dostavljena u Kragujevac ne vredi više od trista hiljada evra. Da li se ministar zdravlja ugradio? Iz Kliničkog centra u Kragujevcu šalju lekare na specijalizaciju na Institut za onkologiju i radiologiju u Beogradu, radi obuke za primenu BRAHI terapije, i plaćaju se velike pare za njihovo usavršavanje, mada takva oprema ne postoji u Kliničkom centru u Kragujevcu. Podseća li Tomica Milosavljevića na savremenu verziju nacističkog lekara Jožefa Mengelea? Evropska unija finansira tajne eksperimente Tomice Milosavljevića, kontroverznih lekara i farmakomafije. Novosadski lekar Nikola Vučković, načelnik Klinike za bolesti zavisnosti Kliničkog centra Vojvodine i šef "Metadon centra", vratio je terapiju opijatom "metodanom", zabranjenim u savremenoj svetskoj praksi, i to odmah posle ubistva premijera Đinñića i raspada narko-tržišta. Inače, taj metod lečenja narkomana u savremenoj praksi na Zapadu je napušten, a u Rusiji čak i zabranjen. U nedostatku valjanih državnih planova u borbi protiv narkomanije, u Srbiji se razvio snažan lobi zagovornika upotrebe "metadona" čiji se metod već sprovodi ilegalno na legalnim državnim klinikama. Čovek koji je, izgleda, bogom dan da vodi jedno od najosetljivijih ministarstava, bez imalo stida i srama započeo je i svoj četvrti mandat. Milosavljević nijednoj dosadašnjoj vladi nije predložio strategiju o zdravstvenoj zaštiti, koja bi dala smernice razvoja zdravstva za desetogodišnji period. Ni Zakon o zdravstvenoj zaštiti nije prošao javnu raspravu, pa su ključni problemi, kao što je nesaradnja sa zemljama EU u oblasti transplantacije organa, ostali nedorečeni, A Srbija još uvek nije članica organizacije "Eurotransplant", zbog čega nam je tržište organa ograničeno. ništa nije urañeno ni na otvaranju naše države za razmenu krvi i krvnih derivata, što je, kako tvrdi, bio zadatak ministra tokom prethodna tri mandata. Milosavljević je ponovo ministar zahvaljujući jakoj podršci farmaceutskog lobija i sprezi sa stranim centrima moći i finansijskim centrima u zemlji. Reforma zdravstva nije uspešna, jer nije zaustavljeno preterano obolevanje i smrtnost grañana Srbije, izazvana prvenstveno hroničnim nezaraznim bolestima. Da je reforma usmerena pre



svega na primarnu zdravstvenu zaštitu, smanjila bi se smrtnost od kardiovaskularnih oboljenja za dva odsto na godišnjem nivou. Bolje je proverenim i efikasnim merama sprečiti obolevanje ljudi, a ne pre toga ulagati veliki novac u skupu i sofisticiranu opremu. Ministarstvo zdravlja spada u red profitabilnih resora. Taj resor je budžetski veoma zahvalan. Tu pare same stižu. Milosavljević je imao. Medicinsko-farmaceutski kompleks dominira našim zdravstvom, a to da li je neko dobar ministar nije toliko bitno. 70. Srñan Bošnjaković, “generalni direktor Naftne industrije Srbije koja je u 2007. godini ostvarila rekordnu dobit od oko 150 miliona dolara. NIS je najuspešnija kompanija u Srbiji i nalazi se na 22. mestu meñu 500 najuspešnijih kompanija u 19 država jugoistočne Evrope prema listi revizorske kuće „Dilojt“. NIS je dobitnik priznanja za najbolji korporativni brend u Srbiji.” 71. Nata Mesarović, “predsednica sudskog veća koja je osudila ubice dr Zorana Đinñića.” 72. Boris Nemšić, “potpisao ček na 320 miliona evra za trećeg operatera mobilne telefonije u Srbiji. Nemšić je prvi čovek „Mobilkom grupe“, u vlasništvu „Telekom Austrija“, a posluje u Austriji, Sloveniji, Lihteštajnu, Bugarskoj, Hrvatskoj, Makedoniji i u Srbiji kao „Vip mobajl“.” 73. Dragan Nikolić, “predsednik korporacije „Tigar“ iz Pirota, jednog od najvećih izvoznika u Srbiji. Kompanija već godinama povećava proizvodnju i proširuje delatnost, a od marta ove godine planira i izgradnju pogona za reciklažu starih guma i proizvodnju robe od gumenih granulata.” 74. Aleksandar Karañorñević, “krunski princ, sin kralja Petra II. Školovao se u inostranstvu, a u Srbiju se vratio 2001. i uselio se u Kraljevski dvor na Dedinju.” 75. Vuk Jeremić, “ministar inostranih poslova Srbije.” 76. Milija Babović, “vlasnik, izmeñu ostalog, „Fešn kompani“ u čijem su sastavu poslovno-prodajni objekti odeće i obuće najpoznatijih proizvoñača: „Riplej“, „Levis“, „Džeger“, “Bata“ i „Čezare Paćoti“. Zatražio je da mu članovi zemunskog klana, za koje Specijalni sud utvrdi da su odgovorni za njegovu otmicu, isplate 10,5 miliona evra koliko je platio za oslobañanje nakon otmice 2002.” 77. Nenad Vučinić, “predsednik uprave „Henkela“ za Adriatik regiju i Srbiju. U prošloj godini preduzeće je 27% ukupnog prihoda realizovalo na stranom tržištu.” 78. Stiven Džon Vordsvort, “britanski ambasador u Srbiji od 2006. Pre dolaska u Beograd službovao je u Moskvi. Prethodno je dugo bio angažovan u Forin ofisu, bio je savetnik pri NATO, a Veliku Britaniju predstavljao je u još nekoliko zemalja.” 79. Miljko Radisavljević, “specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala.” 80. Aleksandar Vučić, “generalni sekretar Srpske radikalne stranke.” ALEKSANDAR VUČIĆ roñen je 5. marta 1970. godine u Beogradu. Sa odličnim uspehom završio je Osnovnu školu „Branko Radičević“ i Zemunsku gimnaziju. Pobeñivao je na opštinskim, gradskim i republičkim takmičenjima iz istorije i bio pionirski prvak Beograda u šahu. Diplomirao je u rekordnom roku na Pravnom fakultetu u Beogradu, kao jedan od najboljih studenata u generaciji, i bio stipendista Fondacije za razvoj naučnog podmlatka. Kao i Marko Milošević, u Vučićevoj biografiji piše da “već od petnaeste godine paralelno sa učenjem obavlja i razne poslove, od fizičkog rada na grañevinama do obavljanja ugostiteljskih poslova”. Kao i veliki broj privilegovane dece komunističke nomenklature, usavršavao se u Brajtonu, u Engleskoj, gde je na kursu engleskog jezika boravio nešto više od godinu dana. Radio je 1992. i 1993. kao novinar na „Kanalu S“ na Palama, Republika Srpska, gde je pripremao i vodio vesti na engleskom jeziku, blok iz sveta, intervjue i reportaže.



1993. godine Vučić pristupa Srpskoj radikalnoj stranci, i, kao student treće godine Pravnog fakulteta, biva izabran za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Dve godine kasnije, sa 24 godine, postaje i njen generalni sekretar. Sa svojom SRS, prolazio je kroz naizmenične periode saradnje sa i opozicije socijalistima. Posle pobede radikala na lokalnim izborima u Zemunu 1996, postao je direktor Sportsko-poslovnog centra „Pinki“. U hali Pinki održani su neki viñeni mitinzi Srpske radikalne stranke, kao i miting u čast Žan-Mari Le Pena, koji je proglašen za počasnog grañanina Zemuna. 24. marta 1998. godine, Aleksandar Vučić postaje ministar za informisanje u Vladi narodnog jedinstva Mirka Marjanovića koju čine SPS, SRS, i JUL, i podnosi ostavku na mesto direktora „Pinkija“. Njegov ministarski angažman ostaje upamćen po kontroverznom Zakonu o informisanju, koji je uveo visoke novčane kazne za novinare čije se izveštavanje nije uklapalo u propisane okvire, a na osnovu tužbi koje bi, pozivajući se na „protivdržavno i podrivajuće delovanje“ raznih vrsta, podnosili grañani ili organizacije, a po kojima su prekršajni sudovi imali obavezu da odluče u roku od 24 časa. Vučić na Skupštini Udruženja novinara Srbije (tada bez „nezavisnih“) 13. juna 1998. ističe da su se „neki mediji javno stavili u službu nekih svetskih moćnika u voñenju specijalnog rata protiv Srbije“. Zakon je de fakto suspendovao ustavno pravo na slobodu izražavanja, i ukinuo elementarne demokratske principe i meñunarodno prihvaćene norme. Tri dana po usvajanju Zakona u oktobru 1998, nedeljniku „Evropljanin“ odreñena je, retroaktivnim dejstvom Zakona, po tužbi tzv. Patriotskog saveza Beograda kazna u iznosu od 2.400.000 tadašnjih dinara zbog, kako je navedeno, „većeg broja tekstova kojima se poziva na nasilno rušenje ustavnog poretka, na rušenje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti Republike Srbije i SRJ“; magazin je ubrzo zatim zabranjen i ugašen. Dve nedelje kasnije, „Dnevni telegraf“, Slavka Ćuruvije, biva kažnjen po tužbi Saveza žena Jugoslavije, kojeg zastupa Bratislava Buba Morina, sa 1.200.000 dinara zbog objavljivanja oglasa studentske organizacije „Otpor“, čime je „ugrozio sve grañane, žene i decu“. Niz kazni se nastavlja, a sam Ćuruvija je za vreme NATO bombardovanja na SRJ ubijen u centru Beograda 11. aprila 1999. godine, u periodu dok je bio pod prismotrom SDB i javno optužen za izdaju u državnim medijima. Ukupne kazne izrečene po Zakonu o informisanju iznosile su preko 24.000.000 dinara. 13 dana pre Zakona, Vlada je bila donela Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnje oružanim napadima NATO-a, za vreme čijeg važenja su ukinuti programi Radio Indeksa i još pet radio-stanica, a Ministarstvo za informisanje je privremeno zabranilo rad Dan Graf-a, Danasa, Dnevnog telegrafa i Naše Borbe. Za vreme primene kontroverznog Zakona o univerzitetu koji je takoñe donela ova Vlada, Aleksandar Vučić izabran je za člana Upravnog odbora Beogradskog Univerziteta i Filozofskog fakulteta BU. Vučić je bio i na javnoj listi osoba kojima je zabranjen ulazak u Evropsku Uniju. Dok je bio direktor Hale Pinki, Vučić je bio predmet kontroverzi oko poslovnog prostora, te oko oglasa u stranačkom glasilu SRS „Velika Srbija“ koji je koštao 100.000 dinara. Ovaj slučaj nikada nije do kraja rasvetljen. Vučić je biran za poslanika u Saveznoj skupštini SRJ tri puta: u Veće Republika prvi put u februaru 1998, drugi put u maju 2000. kada je Skupština Srbije oduzela mandate Srpskom pokretu obnove i podelila ih Socijalističkoj partiji Srbije i Srpskoj radikalnoj stranci; i konačno na saveznim izborima 24. septembra 2000. U maju 2000. godine, Savezna vlada SRJ ga je imenovala za člana Saveta Savezne javne ustanove RTV Jugoslavija. U martu 2002. godine Aleksandru Vučiću je odreñen porez na ekstraprofit u iznosu od 48.500 evra, u vezi stana od preko 100 kvadrata koji mu je 1998. godine dodelila Vlada, a koji je potom otkupio ispod tržišne vrednosti. U julu 2004. godine bio je predmet javnog skandala, kada mu je Telekom Srbije isključio telefon zbog neizmirenog telefonskog računa u iznosu od 150.758 dinara, koji nije plaćao 15 meseci. Vučić je potom brzo pokrio dug, a kao razlog neplaćanja naveo „niska primanja“ u Skupštini Srbije. Na lokalnim izborima 2004. Vučić se kandiduje za gradonačelnika Beograda i promoviše za sebe urbani imidž mladog čoveka sa idejom i energijom.



15. septembra 2008. godine, nakon sukoba izmeñu čelnih ljudi u Srpskoj radikalnoj stranci, Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, Vučić je podneo ostavku na dužnosti u Srpskoj radikalnoj stranci i objavio privremeno povlačenje iz političkog života, a već početkom oktobra, saopštio je da se priključuje osnivanju Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića. Na osnivačkoj skupštini SNS izabran je za zamenika predsednika Srpske napredne stranke. 81. Dragan Šutanovac, ministar odbrane DRAGAN ŠUTANOVAC, kum Borisa Tadića, nekadašnji izbacivač iz diskoteka, promovisao je Nikčevića kao ''čoveka od poverenja''. Na platnom spsiku "Jugoimporta SDPR-a" bio je i Šutanovac. Iako ništa nije radio, Nikčević ga je plaćao kao specijalnog savetnika. Roñeni brat Stevana Nikčevića, koji je tragično nastradao u saobraćajnoj nesreći, i Dragan Šutanovac, kum Borisa Tadića, imali su zajedničku firmu koja se bavi prodajom oružja. I eto prilike da savetnik u saveznoj državnoj ustanovi Dragan Šutanovac ustupa poslove oko trgovine oružjem samom sebi. Ministar odbrane Dragan Šutanovac i njegov pomoćnik i kum Ilija Pilipović nameštaju sve nabavke i prodaju vojne opreme, a vrednost tih poslova dostigla je pola milijarde evra. Svi poslovi uvoza ili izvoza idu preko firme "Jugoimport SDPR", odakle je Šutanovac doveo Pilipovića, kome tamo miruje status, tvrdi poslanik Srpske napredne stranke, penzionisani general Božidar Delić: “Očigledno da Ponoš nije želeo da učestvuje u nezakonitim radnjama i korupciji, koja direktno utiče i na borbenu gotovost vojske. Postoje pisani tragovi da su ljudi iz GŠ ukazivali na zloupotrebe i propuste. Ti ljudi su penzionisani. Dva su posla za nabavku telekomunikacione opreme, jedan vredan 4,5 miliona evra, drugi 50 miliona evra. Prvi posao je dobila firma "Megalink", osnovana 2006. godine sa 500 evra, a potrebno je da ima bilans u poslednje tri godine. Posao nije dobio jeftiniji ponuñač "Novatel", koji je ispunio sve uslove. Zatim, posao nabavke relejne i optotehničke opreme, vredan 50 miliona, dobile su firme "Tales" i "Tadiran" iako delovi njihove opreme nisu zadovoljili taktičko-tehničke zahteve, na šta je skrenuta pažnja ministru. Nabavku borbenih oklopnih točkaša je posao od 360 miliona evra i treba da traje pet godina. Prve godine se isporučuju četiri vozila, sledeće 16, i tako dalje. Na tenderu su bili: austrijski "pandur", švajcarska "pirana", finska "patrija" i ruski BTR-90. Sva vozila su kvalitetna, ali izabrano je finsko, mada je duplo skuplje od ruskog. Pri tom, za ruska vozila imamo sopstvenu proizvodnju dela naoružanja i municije, a za finsko moramo i to da kupujemo. Da ne pričam da nije moralno da nabavljamo "Ahtisarijeva" vozila od zemlje koja je priznala Kosovo i zbog čijeg patologa Helen Rante su nas bombardovali. Irak je bio zainteresovan da nabavi od Srbije opremu vrednu 235 miliona dolara. Od toga posao za "Krušik" vredi 35 miliona, za "Zastavu" pet miliona, "Utvu" iz Pančeva 20 miliona, preduzeće "Mile Dragić" iz Zrenjanina 110 miliona dolara, a za ostatak od 65 miliona se ne zna. I kako sve ide preko SDPR, Iračani su sklopili ugovor sa njima kao posrednikom. Naručeno je 150.000 pancira i 300.000 ploča koje proizvodi "Mile Dragić". Iračani su bili u Zrenjaninu, dobili uzorke kakve su želeli, izvršili laboratorijska ispitivanja i zahtevali baš tu opremu. Ali pokvarenost predstavnika SDPR je u tome što su otišli u Kinu i Izrael i naručili tu opremu po modelu kakav proizvodi "Mile Dragić". Potom u mestu Kisač u firmi "Novoteks" prepakuju, ubacuju uputstvo i nalepnice SDPR i šalju kao srpski proizvod. Ne samo da su Iračani prevareni već je srpska privreda na poslovima sa Irakom mogla da zaposli 10.000 radnika u uslovima svetske krize.” Srbija nema plan i strategiju odbrane još od raspada državne zajednice SCG. To što imamo odavno je prevaziñeno i važi za teritoriju SCG, a ne za Srbiju. Sistem odbrane je apsolutno ugrožen. Zdravko Ponoš je bio svestan da će istupom u javnosti ispasti žrtva, ali time je ipak uspeo da spase čast oficirskog poziva. 82. Maja Gojković, gradonačelnica Novog Sada. 83. Bojan Krišto, generalni direktor Aerodroma „Nikola Tesla“. Na ovu funkciju došao je sa mesta direktora Državne lutrije Srbije, koje mu je bilo prvo radno mesto.



84. Goran Ješić, prvi čovek opštine Inñija. Uspeo je da u ovom gradu organizuje koncert „Red Hot Čili Pepersa“, a grad je postao poznat po velikim investicijama. 85. Bojan Stanojević, gradski menadžer Beograda. 86. Živorad Anñelković, direktor JKP „Parking servis“. 87. Željko Knežević, vlasnik „Vinarije Čoka“. Privredna komora Srbije uvrstila ga je meñu 20 najuspešnijih privrednika Srbije. Vlasnik subotičke „Super TV“. 88. Vladimir Đorñević, generalni direktor Elektroprivrede Srbije. 89. Milan Petrović, direktor „Donkafe“, koji posluje kao deo izraelske „Štraus elit“ grupe, a koja kafom pokriva preko 30% tržišta kafe u Srbiji. 90. Dragijana Radonjić-Petrović, “direktorka brokerske kuće „M&V investments“, čije učešće u prometu na Beogradskoj berzi konstantno raste. 91. Dragan Tomić, predsednik „Simpa“ iz Vranja, preduzeća koje je protekle godine imalo rast izvoza od 50 odsto i to na područja koja su najjača u proizvodnji nameštaja - Italiju, Nemačku, Francusku i u skandinavske zemlje.” 92. Ana Ivanović, teniserka koja je napunila tek 20 godina i treća je na svetu. 93. Jelena Janković, četvrta teniserka na svetu, zaštitno lice „Hjundai“, „Telekom“, „Ribok“, „Prins“, „Mone“... 94. Dragica Pilipović Čefi, šef Kancelarije Evropske banke za obnovu i razvoj u Srbiji. 95. Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo. 96. Dušan Stupar, vlasnik kompanije „Univerzal holding“, bivši načelnik DB Beograda. Kupio je mašinsku industriju „Panonija“ iz Inñije, trgovinsku firmu „Tamiš“ iz Sečnja, tekstilno preduzeće „Žako“ iz Žagubice i „Tehnopromet“. 97. Darko Babić, direktor DHL u Beogradu, preduzeća koje beleži dvocifreni rast. 98. Jovica Stefanović Nini, “vlasnik pet privatizovanih firmi. Za firme kupljene u Agenciji za privatizaciju potrošio je oko tri miliona evra.” 22. maja 2003. Jovica Stefanović - Nini uhapšen je u kancelariji svoje kompanije “Nini” u Nišu, odakle je odvezen za Beograd, zbog sumnje da je povezan sa organizovanim kriminalom, koji policija rasvetljava u okviru akcije Sablja. Njegov advokat Ljiljana Živković kazala je da je “sigurna” da on nije priveden zbog privrednog kriminala. Stefanović se sredinom februara vratio u Niš, pošto je 5 godina proveo u prinudnom “egzilu”. Tada su ukinute nacionalna poternica i rešenje o pritvoru, izdati još 1998. godine zbog toga što je pobegao iz zemlje, neposredno nakon dve krivične prijave zbog privrednog kriminala. Rešenje o ukidanju pritvora i poternice doneo je istražni sudija Okružnog suda u Nišu, pošto je Stefanovićev advokat položio jemstvo od 250 hiljada evra kao “garanciju da ce biti dostupan pravosudnim organima”. Stefanović je 1998. godine osumnjičen za zloupotrebe službenog položaja i zloupotrebe ovlašćenja u privredi “teške više od dva miliona dinara”, u poslovanju sa Duvanskom industrijom Niš, Srpskom komercijalnom bankom, i drugim bankama i firmama u gradu. Stefanović se sumnjiči da je izvesne količine lekova, nafte, brašna i drugih “isplativih” namirnica prodavao “na crno” i bez potrebne dokumentacije, i da je za ovu robu utajio porez. Čarsija je pričala da je pre ukidanja poternice, “nesmetano prelazio granicu”, i “viñan u Nišu”, u kojem je njegova porodica i poslovni lanac “Nini”, koji čine apoteke, drogerije, benzinska pumpa i druge firme. Govorilo se da je Stefanović bio i jedan od vlasnika MB banke i likvidirane Srpske komercijalne banke u Nišu. U duvanskim i



naftnim poslovima pripisivana mu je “povremena veza” Markom Miloševićem, i Željkom Ražnatovićem Arkanom. O tome gde se nalazio tokom egzila stizale su protivrečne informacije, dok zvanično nije potvrñeno da je u Makedoniji, i da je tamo postao vlasnik kompanije “Jaka 80” iz Radoviša. U vlasništvu Stefanovića su i firme Jugoremedija i Luksol iz Zrenjanina, Vetprom iz Novog Sada, Medela iz Vrbasa, Žitomlin iz Niša, a kupovao je i akcije Niške pivare i još nekoliko firmi u Srbiji. Jovica Stefanović Nini i pored upozorenja Aleksandra Gračanca, direktora Akcijskog fonda i Unije radnika i akcionara, da krši sudske odluke, uspeo je da na Beogradskoj berzi proda deo akcija vrbaškog preduzeća “Medela”, koje su u vlasništvu Fabrike lekova “Jugoremedija”. Zbog toga je zrenjaninskom Opštinskom javnom tužilaštvu Deurić podneo krivične prijave protiv odgovornih u “Jugoremediji”, zatim kupca akcija te farmaceutske kuće firme “Menta” iz Padeja, čiji je vlasnik Stefanović, kao i Vide Uzelac, direktorke Centralnog registra zato što je dozvolila kršenje privremenih sudskih mera kojima je zabranjena trgovina akcijama “Jugoremedije” do pravosnažnog okončanja spora izmeñu menadžmenta i akcionara. Prema izvodu iz Centralnog registra, jedan od akcionara “Medele” je i “Jugoremedija”, koja poseduje 36,72% akcija ovog preduzeća. Na sednici Upravnog odbora “Medele”, na čijem čelu je Stefanović, odlučeno je da se proda deo kapitala koji poseduje zrenjaninska farmaceutska kuća, uprkos tome što je beogradski Trgovinski sud odredio privremenu meru kojom se Ninijevom preduzeću “Jaka 80” iz Radoviša zabranjuje otuñenje i opterećenje, i raspolaganje na drugi način imovinom fabrike lekova. Deurić upozorava da Stefanović ne prestaje da krši zabrane sudova i da pljačka imovinu “Jugoremedije”. Stefanović je 2. oktobra prodao deo akcija “Medele”, u vlasništvu “Jugoremedije”, pošto se uverio da Beogradska berza, Komisija za hartije od vrednosti i Centralni registar neće preduzeti ništa da spreče nepoštovanje sudske presude, i na berzu je izneo i ostatak akcija “Medele”. Kupac je opet “Menta”. Drugim rečima, Nini je akcije “Medele”, u vlasništvu “Jugoremedije”, prodao sebi. Rešenje Višeg trgovinskog suda u Beogradu, oktobra 2006, kojim se potvrñuje presuda zrenjaninskog Trgovinskog suda o poništenju dokapitalizacije Fabrike lekova “Jugoremedija”, dokaz je da, u ovom slučaju, pravda konačno trijumfuje, kaže Zdravko Deurić, predsednik Udruženja malih akcionara “Jugoremedija 2”. Najnovijim rešenjem Višeg trgovinskog suda, kao neosnovana se odbacuje žalba makedonske firme “Jaka 80”, na raniju odluku Trgovinskog suda u sporu o vlasničkom statusau u “Jugoremediji”. Time je potvrñena presuda zrenjaninskog suda kojom je poništena dokapitalizacija fabrike lekova, posle koje je “Jaka 80”, niškog biznismena Jovice Stefanovića Ninija, postala većinski vlasnik “Jugoremedije”. Od sada, vlasnici 58% kapitala fabrike lekova ponovo su mali akcionari, koji su to i bili pre fiktivnog uvećanja kapitala. Privatizacijom društvenog dela kapitala koje je Akcijski fond Republike Srbije prodao 10. septembra 2002. godine, mali akcionari preduzeća “Jugoremedija” AD Zrenjanin su za suvlasnika dobili “Jaku 80” iz Radoviša. Neispunivši ni jednu od preuzetih obaveza iz kupoprodajnog ugovora, Nini je kao manjinski vlasnik sa 41,93% kapitala ušao u “Jugoremediju” i prvo je izvukao iz magacina preduzeća zalihe vredne 11 miliona evra. Prilikom kupovine državnog dela kapitala Jovica Stefanovic – Nini bio je na Interpolovoj poternici zbog kriminalnih radnji u Srbiji. Nedugo zatim protivzakonito vrši dokapitalizaciju “konverzijom duga” “Jugoremedije” prema “Jaki 80” čime preuzima 20% kapitala malih akcionara. Ovom radnjom Nini postaje većinski vlasnik preduzeća. Mali akcionari podnose tužbu 9. februara 2004. godine protiv Ninija. Ovaj predmet išao je a do Vrhovnog suda dva puta, prvi put jer je zrenjaninski sud osporio legitimnost malim akcionarima, drugi put jer je po žalbi “Jake 80” odbijena privremena mera od strane zrenjaninskog suda. Presuda kojom se briše nezakonita dokapitalizacija, koju je Nini izvršio u “Jugoremediji” AD, doneta je juna 2006. godine i njom je uvedena privremena mera do okončanja ovog postupka tako što se tuženom zabranjuje preduzimanje bilo kakvih radnji koje bi štetile malim akcionarima i zabranjuje se donošenje odluka na organima upravljanja kojima bi se menjala vlasnička struktura kapitala ili da se menja promena vrednosti strukture kapitala. Nini, koji iako je dobio privremene mere, ponovo krši zakon, jer mimo berzanske prodaje – kupovine akcija koja je jedina legalna i zakonita, preuzima akcije jednog dela malih akcionara i prebacuje ih na svoje firme “Nini kozmetika” i “Nini farmacija”, “Sigmapharm”... sve iz Niša, a u tome mu pomoć daje Agencija za privredne registre, iako je Centralni registar hartija od vrednosti sve to zabranio. Mali akcionari znaju da je 31. maja 2006. godine Trgovinski sud u Beogradu doneo presudu kojom je raskinut



ugovor o kupoprodaji udela metodom javne aukcije zaključen izmeñu “Jaka 80” iz Radoviša i Akcijskog fonda Republike Srbije od 10. septembra 2002. godine i ugovora o investicionom ulaganju od 02. oktobra 2002. godine takoñe izmeñu gorepomenutih strana. I ovom presudom uvedena je privremena mera “Jaki 80”, kojom se zabranjuje otuñenje, opterećenje i raspolaganje imovinom preduzeća “Jugoremedija” AD do okončanja sudskog spora. Decembra 2005, posle “Jugoremedije”, “Medele”, “Vetproma” i “Luksola”, Jovica Stefanović Nini ušao je i u farmaceutsku kompaniju “Srbolek”, gde je postao vlasnik 50,05% akcija. On je preko “zatečenog” Upravnog odbora pre tri dana čak dobio svog čoveka za generalnog direktora, iako je po zakonskoj proceduri trebalo da budu izabrani novi organi upravljanja, koji će izabrati i prvog čoveka firme. “Stari” šestočlani UO, na čelu sa Oliverom Marčetom, većinom glasova smenio je Ilića, verovatno da se pokaže pred Ninijem, koji je prisustvovao sednici. Potpuna promena vlasništva, nakon Ninijeve sukcesivne kupovine na berzi u roku od samo sedam dana, još nije u potpunosti ukljižena u Centralni registar. Meñutim u “MV investmentu”, brokerskoj kući koja zastupa firmu “Nini”, rekli su da je ovaj niški biznismen većinski vlasnik “Srboleka” postao sa MK komercom i nekim sitnijim akcionarima, meñu kojima je sa 1,5% i ova brokerska kuća. Drugačije po zakonu i nije moglo, jer je jednom kupcu dozvoljeno da preko berze stekne najviše do 25% akcija s pravom glasa u jednom preduzeću. Jovica Stefanović Nini stekao je preko svoje firme „Nini“ u „Srboleku“ blizu 50% akcija preko povezanih lica što zakon ne dozvoljava, jer čim se stigne do 25% mora da se objavi ponuda za preuzimanje svih akcija. Pošto Nini nije išao tim zakonitim postupkom, morao je da postupi po nalogu Komisije za hartije od vrednosti i do 28. decembra objavi ponudu za sve akcije ili proda sporni udeo. 25. decembra 2007. on je to i učinio, pa je kupovinom na berzi novi suvlasnik „Srboleka“ sa nepunih 24% firma „Invej“, Predraga Rankovića Peconija, dok se firma „Nini“ vlasništvo smanjila na dozvoljenih 24,99%. Ova dvojica biznismena verovatno će neformalno udružiti svoje akcije i postaviti zajedničku upravu. Meñutim, da bi prešli polovinu neko će morati da objavi ponudu što zahteva znatna sredstva. Poznato je da naši tajkuni biraju jeftiniji način da postanu apsolutne gazde, a to je dokapitalizacija. Mali akcionari moraju da se organizuju i da zajedničkim delovanjem onemoguće Ninija i Peconija da im na bilo koji način obezvredi vlasništvo. Nini je samo simbolično kažnjen za prekršaj, imajući u vidu da je njegova kupovina akcija „Srboleka“ 2005. godine na Berzi razlog što ovo najstarije farmaceutsko preduzeće nije dobilo strateškog partnera, bugarsku kompaniju „Sofarmu“ koja je u isto vreme objavila ponudu za preuzimanje svih akcija, uz garancije za investicije od 20 miliona evra, upošljavanje novih 100 radnika i uvoñenje standarda za izvoz u EU. Malverzacije Ninija razobličene su javno tek kada je na Skupštini akcionara hteo da “progura” odluku o dokapitalizaciji jer se legitimisao kao vlasnik ne samo 24,99%, koliko su znali da ima, nego čak za 48,77% akcija pošto ih je u meñuvremenu van berze otkupio od Kostića. Sve je urañeno posredstvom firme „Marko plus“, koju su maja 2006. godine osnovali Kostić i Nini i u nju, kao kapital, uneli akcije „Srboleka“ koje su ranije kupili na berzi. Nini je bio prinuñen da proda oko 25% akcija „Srboleka“ nakon što je Udruženje malih akcionara podnelo žalbu Komisiji za hartije od vrednosti. Nakon toga Komisija je donela rešenje kojim se potvrñuje da je on preko povezanih firmi, vanberzanskom kupovinom od „MK komerca“ postao vlasnik 49% akcija. Po rešenju Komisije, za kaznu Nini poslednja tri meseca nije imao pravo glasa u Skupštini akcionara na 227.069 akcija, odnosno na oko 24% koje je nezakonito stekao. Mali akcionari su upravo zbog ovih mahinacija izgubili strateškog partnera. Kupovinu „Srboleka“, „Nini“ i „MK komerc“ obavili su novembra 2005. godine na berzi u dok je trajala ponuda „Sofarme“ za otkup akcija po ceni od 1.410 dinara. Dok je trajala ponuda „Sofarme“ kupovao je, uz naduvavanje cene do 1.970 dinara, da bi, čim je stekao 40%, cena naglo pala. Tada mu je i država pripomogla i na Berzi prodala pola paketa od 32%. 99. Miodrag Stojković, genetičar. Prvi u Evropi uspeo je da klonira ljudske matične ćelije. 100. Vojin Đorñević, vlasnik „Si&Si“ koji je u poslovnim “nevoljama” ostao bez „Voda vode“. 101. Zdravko Čolić, najpopularniji domaći pevač, deo klana Makse Ćatovića 102. Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik „Blica“, suprug ćerke bivšeg šefa VOS, Nedeljka Boškovića



103. Nenad Cekić, predsednik Republičke radiodifuzne agencije 104. Radoslav Veselinović, predsednik „Galeb grupe“ 105. Petar Petrov, generalni direktor „Trajala“ iz Kruševca 106. Draginja Đurić, direktorka „Banke Inteze“ 107. Sanja Bokan, vlasnica „Štampe“, udovica Vanje Bokana, ćerka bivšeg šefa VOS, Nedeljka Boškovića 108. Mile Jerković, kupio deset firmi MILE JERKOVIĆ je sinonim za divljačku tranziciju u Srbiji. Sve je stekao otimajući preduzeća u kojima bi na sumnjiv način došao do polovine vlasničkog udela. Pošto mu škola nije išla (završio je šest razreda osnovne škole), još 1978. godine počeo se baviti privatnim preduzetništvom, založivši, bez saglasnosti, očevu, bratovu i vlastitu imovinu, i dizanjem kredita od 200.000 maraka od kojih je otvorio nekoliko prodavnica i tri restorana u Bačkoj Topoli, koji su svi bili manje ili više neuspešni. Jerkovićeva “poslovna” karijera postaje uspešna sredinom devedesetih godina. Kumstvo sa Arkanom donelo mu je poslove sa švercom nafte i cigara, a u Istočnoj Slavoniji prodaju ukradenih traktora. Na taj način se ovaj čovek naglo obogatio. Kada je Arkan ubijen, niko osim njega nije znao koliko para duguje Arkanu. Posle ubistva Arkana, Jerković je i čuvenom “Bomboni” ostao dužan blizu pet miliona evra. Punih 20 godina Jerković je uvek uspevao da sebi obezbedi podršku i zaštitu aktuelnih moćnika. O tome svedoči preko 20 pokrenutih alii nikada okončanih krivičnih prijava (kraña i nelegalno posedovanje oružja, kraña i švercovanje motornih vozila, meñunarodni šverc cigaretama, nuñenje i primanje mita, zloupotreba službenog položaja, izdavanje menica bez pokrića direkciji za robne rezerve, falsifikovanje službenih isprava, kidnapovanje i protivpravno lišavanje slobode). U njegovom vlasništvu je čak 17 preduzeća, koja je većinom kupio za 18 meseci, podižući ogromne kredite u “Metals banci”, koja i slovi za banku koja je spremna podržati sumnjive transakcije i “biznismene”. Najzanimljivije su njegove kupovine poljoprivrednih gazdinstava i prevozničkih preduzeća, koje je uz pomoć Gorana Obradovića iz Agencije za privatizaciju kupovao jednu po jednu, dižući ničim pokrivene kredite iz “Metals banke”. U svim novokupljenim preduzećima je potpuno nezakonito, bez saglasnosti ostalih suvlasnika (u svima je vlasnik samo oko 50% akcija) kompletnu imovinu stavljao pod hipoteku “Metals banci” zadužujući ih i do petostruke vrednosti. Preduzeće “Topolatrans” iz Bačke Topole (gde je vlasnik 56% akcija) koje vredi 50 miliona dinara zadužio je kreditima od 450 miliona dinara u “Metals banci” čiji je direktor Ananije Pavićević svesno odobrio ovoliko zaduženje. Zrenjaninskom Autobanatu (Jerković je vlasnik 50,04% akcija), gde je uz naoružano obezbeñenje preoteo vlast, kidnapovao i držao zarobljenog tadašnjeg direktora, odmah je stavio svu imovinu pod hipoteku “Metals banci”, kod koje je nastavio zaduživanje bez ograničenja (jedna odluka navodne Skupštine glasi “Daje se ovlašćenje Upravnom odboru i Generalnom direktoru AD Autobanat iz Zrenjanina za podnošenje zahteva i zaključivanje Ugovora za neograničeno finansiranje i davanje jemstva…. odnosno davanje jemstva pravnim i fizičkim licima…”). Preduzeće za prevoz putnika 7. juli iz Šapca, Jerković je kupio po početnoj ceni od 561.700 evra (jedan nov autobus košta oko 350.000 evra) pošto mu je prethodno, u saradnji sa lokalnim moćnicima i upravom preduzeća nelegalno i nerealno stvorio ogromna potraživanja, tako da niko nije bio zainteresovan da sa njim ulazi u partnerstvo. Slično je bilo i u “Sremekspresu” iz Sremske Mitrovice koje je takoñe kupio kao jedini ponuñač i po početnoj ceni. “Kraljem oranica” voli sebe da naziva od skandalozne privatizacije Poljoprivrednog preduzeća “Erdevik” (vinogradi i vinarija) u avgustu 2003. godine. Istog dana kada je hrvatski preduzetnik Marinko Zadro kupio 44% državnih akcija, Trgovinski sud u Sremskoj Mitrovici ozakonio je Jerkovićev dugogodišnji zakup. S naoružanim obezbeñenjem zauzeo je upravnu zgradu firme, a od linča radnika spasila ga je policija. Na kraju je uz pomoć moćnika uspeo da otme ovo preduzeće. Nakon toga je kupovinom tri poljoprivredna preduzeća, “Bačke” u Sivcu, senćanske “Poljoprivrede” i “Mladog borca” iz Sonte, postao vlasnik oko 8.000



hektara vojvoñanskih oranica, četvrti po veličini poseda u vlasništvu32. Izdvaja se kupovina poljoprivrednog imanja Bačka u Sivcu kod Sombora, kada je u nadmetanju s predstavnikom porodične imperije Matijević podigao cenu s početnih 256,2 miliona dinara na 1,15 milijardi ili 14,4 miliona evra. Suparnici su tada primetili da njive idu u ruke onome ko nema veze s poljoprivredom, dok je Jerković komentarisao da će kada Srbija uñe u EU hektar vredeti dvadeset hiljada evra. Bolji poznavaoci kretanja novca tvrde da on samo izvršava kupovine za albanske tajkune iz Crne Gore, koji su uspeli da preko nekoliko različitih kriminalnih grupa pokupuju veliki broj preduzeća po Beogradu i Vojvodini i posebno velike površine obradive zemlje. Drugi u grupi je Milanko Grbić „zaštitnik radničkih interesa” i predsednik pokrajinskog i gradskog sindikata saobraćaja koji se kod svake otimačine ili upada u novoosvojeno preduzeće pojavljuje da bi ovoj otimačini dao kakav takav legitimitet. Treći u plejadi je Ananije Pavićević koji je kao direktor Metals banke obezbedio, samo u poslednjih 18 meseci, oko 30 miliona evra kredita sa kojima je Jerković kupovao izabrana preduzeća. Pavićević je svoj deo posla obavljao profesionalno i na vreme tako da Jerkoviću nikada nije falilo para, pa ni kada je imanje u Sivcu od 3500 hektara platio preko 14 miliona evra. Ko je (ili ko su) četvrti sa čuvenog logoa ne može se pouzdano tvrditi, ali je sigurno da su ili iz najviših političkih krugova ili iz sastava neke službe jer su veoma uspešno pokrivali dosadašnji rad ove grupe, veliki broj krivičnih prijava i suñenja koja su u toku i po nekoliko godina. Sigurno je da je u ovom delu angažovan veći broj lica, počevši od onih koji obezbeñuju da novac stiže u ruke Ananija koji ga dodeljuje Jerkoviću i sličnima za kupovinu svega i svačega, pre svega po Vojvodini, do onih koji preko veza i uticaja obezbeñuju da lokalne vlasti, policija, tužilaštva i sudovi ništa ne čine da poremete ove planove. Deo ovih planova razotkrili su Đorñe Đorñević, bivši obaveštajac RDB i Milorad Mirčić, predsednik odbora za bezbednost Skupštine Srbije, na novosadskim televizijama, apostrofirajući albanski lobi iz Crne Gore i nemačke obaveštajce kao finansijere ovih aktivnosti. Mile Jerković je po završetku šestog razreda osnovne škole odlučio da više da ide u školu. Vrlo brzo je napredovao pa je osamdesetih uspeo da se zaposli kao pomoćni radnik u Industriji mesa u Bačkoj Topoli, gde je ubrzo, po odluci direktora, unapreñen u vozača viljuškara. Sa svojim bratom, vozačem u “Topolatransu” je 1991. godine radio na prevoženju pšenice iz Baranje u Bačku Topolu ali je u tom poslu mnogo žita kaliralo, a oni zaradili velike pare. Zatim je sa Arkanom učestvovao u nabavci nafte i kod njega se poprilično zadužio, tako da je Ražnatovićevo ubistvo za Mileta bilo kao nagrada teška nekoliko miliona maraka. Mile je 2000. godine učestvovao u meñunarodnom švercu cigareta i bio uhvaćen. Ali, suñenje na kome je prvooptuženi, nije okončano. 2004. godine napravio je posao sa Direkcijom za robne rezerve, koju je prevario izdavši joj menice bez pokrića u vrednosti od oko 60 miliona dinara. Protiv njega je pokrenut postupak tek 2005. godine ali je zataškan. Ni policiju za privredni kriminal, ni sudstvo, ni tužilaštvo, ni ministarstvo finansija nije zanimalo to što je neko obmanuo državu, a i dalje se slobodno šeta i sklapa sa njom nove poslove. Mile je zapao za oko direktoru Metals banke Ananiju Pavičeviću (G17 plus), koji je sa njim za dvadesetak meseci razvio veliki broj unosnih poslova. Najpre je Miletova ćerka Višnja u martu 2005. godine osnovala preduzeće “Višnja produkt” u Novom Sadu sa osnivačkim kapitalom od 500 evra (od čega je uplaćeno samo pola). U preduzeću u kojem je Vesna direktor nema zaposlenih ali zato ima nekoliko putničkih automobila, jedan džip i jedan kombi, a koristi se preko 70 miliona kratkoročnih kredita u Metals banci. Dok Vesna nije postala punoletna sve poslove je vodio tata Mile. Višnja produkt je uz pomoć kredita od „čika Aneta”, koji su odobravani preko noći i sa minimalnom dokumentacijom i bez provere, uspela da kupi oko 170 000 akcija u “Topolatransu” iz Bačke Topole i oko 53.000 akcija u “Autobanatu” iz Zrenjanina. Jedino što je obavezno kod čika Aneta je „biznis plan” u plavoj koverti koji, kako tvrde najbliži saradnici Jerkovića, za svaki kredit i rebalans kredita vredi 10 000 evra. Pošto je bez problema prošao sa osnivanjem “Višnja produkta” i kupovinom “Topolatransa”, u septembru 2005. godine sa ćerkama Marijom i Danijelom i Danijelinim mužem Urošom Roganovićem osnovao je preduzeće “Dumetiko” sa minimalnim kapitalom od 500 evra (ponovo

32 Iza je: 1. Miroslava Miškovića, čija je kompanija Delta agrar, vlasnik Jedinstva iz Apatina, Kozare iz Banatskog Novog Sela, čelarevskog Podunavlja, Topole iz Kikinde i staropazovačkog Napretka; 2. vlasnika MK komerca Miodraga Kostića, koji je uz četiri šećerane kupio i Agrouniju u Inñiji, Labudnjaču kod Bača i vršačku Panoniju, i 3. Petra Matijevića, vlasnika istoimene klaonice u Novom Sadu, koji je preuzeo Zemljoradničku zadrugu u Bezdanu, poljoprivredna imanja Zlaticu i Boku nedaleko od Zrenjanina te Ravnicu u Bajmoku.



plaćeno samo pola). Nova firma uzela je pare od “Topolatransa” koje su dobijene od kredita Metals banke i njima, uz strašne pritiske, do maja 2006. godine kupila 170.000 akcija “Autobanata”. U novembru 2005. godine Mile je preko “Topolatransa” osnovao preduzeće DUTP “Vojvodina” za preko 30 miliona dinara, ponovo od kredita Metals banke. Pošto je za direktora postavio Danijelu Grković odmah je potpisana založna izjava i ugovor o kratkoročnom kreditu od 45 miliona dinara. Ne treba pominjati kojom brzinom i u kojoj banci. Čim je novac pristigao preusmeren je na račune “Višnja produkta” i “Dumetika”, a potom na više drugih računa. Od para „izgubljenih” u tim prebacivanjima Mile je kupio kuću na Tatarskom brdu u Novom Sadu za 250 000 evra, što je pokrio fiktivnim plaćanjem neke robe. Samo ovim akrobacijama Mile je opteretio “Topolatrans” sa 75 miliona dinara. Krajem aprila i početkom maja 2006. godine uz ogromnu pomoć Metals banke i uz nezakonito poslovanje na berzi, gde je trgovao akcijama izmeñu svojih preduzeća, i uz pritiske i pretnje akcionarima da već prodate akcije ponovo prodaju njemu, Mile je uspeo da osvoji 50,04% vlasništva nad “Autobanatom”. Pošto je pritisak kredita u svim preduzećima postao pretežak, nije mogao da čeka legalno preuzimanje poslova u “Autobanatu” pa je krajem maja sa naoružanim licima nasilno upao i preduzeće, oteo dokumenta i pečate, kidnapovao i držao zarobljenog direktora preduzeća, a Upravni odbor skupio na silu i naterao da donese odluke po kojima on sam preuzima celu firmu. Na ovakvo njegovo postupanje nisu reagovali ni MUP ni sud u Zrenjaninu. Za to se, po rečima Jerkovića, pobrinuo Željko Malušić, koji je u školi imao nadimak „Slinavi”, ali ga je, pošto je postao biznismen, zamenio sa „Kamel”. On se potrudio da policija ne interveniše ni prilikom evidentnog izvršenja teških krivičnih dela, a da sud ili odbije sve zahteve za zaštitom zakonitosti i imovine ili da te zahteve skloni u stranu i odloži njihovo rešavanje. Mile je odmah sve račune “Autobanata” prebacio u Metals banku i bez potrebne dvotrećinske većine stavio hipoteku na imovinu preduzeća kako bi mogao da nastavi sa dizanjem kredita i daljim zaduživanjem preduzeća. Izgleda da su i Mile i Ananije nezadrživi i počeli su da kupuju i najrazličitija preduzeća, i to po istom scenariju. Već postojeća preduzeća daju fiktivne garancije, odobrava se kredit i na aukciji kupuje novo preduzeće, koje se odmah stavlja pod hipoteku Metals banci. Koliko su se zaigrali pokazuje primer “Topolatrans” koji trenutno duguje oko 230 miliona dinara na ime kratkoročnih kredita i Metals banci plaća preko 3,5 miliona dinara mesečne kamate. Pored toga, Metals banka je odobrila i lizing nabavku devet autobusa, pa “Topolatrans” duguje oko 450 miliona dinara dok je ukupan kapital preduzeća oko 50 miliona dinara. Ostaje nejasno ko, u stvari, podržava Ananija i Mileta i omogućava im da razvijaju sumnjive poslove koji se mere milijardama dinara i da nastavlja kupovinu novih preduzeća. (primer je “Poljostroj” iz Odžaka koji je kupljen za trećinu realne cene, zašta se potrudio Goran Obradović iz Agencije za privatizaciju) 109. Ištvan Pastor, predsednik SVM 110. Dragan Marković Palma, predsednik opštine Jagodina DRAGAN MARKOVIĆ zv. Palma je u JNA bio Titov gardista, posle brojnih provera i komplikovane procedure. “U gardu nije mogao svako da uñe! Pre nego što su me poslali u Pulu proverali su mi sve, ko mo je bio deda, pradeda, čukundeda, da li sam osuñivan, sklon samoubistvu... Tu su sve bili zreli mladići od 25 do 26 godina, a ja sam sa 19 bio najmlañi. Za mene je bila čast služiti u Titovoj gardi” - s ponosom priča Palma. Marković je jedan deo vojnog roka odslužio na ostrvu Vanga, na kojem je Josip Broz imao rezidenciju. Zahvaljujući brojnim neregularnostima oko lokalnih izbora 1996. godine, SSJ je dobila jednog odbornika u toj opštini u centralnoj Srbiji. A, onda na scenu stupa Arkan sa svojim vaninstitucionalnim metodama i za po 10.000 maraka ili otmicu kao iz holivudskih filmova, uspeva da dovede u SSJ još šest odbornika iz SPO, jednog iz DS i jednog iz SRS, formira većinu sa koalicijom SPS-JUL i preuzima opštinsku vlast. Uticajnoj regionalnoj TV stanici “Palma plus”, koja se vidi u celoj centralnoj Srbiji, na osnovu sumnjive dozvole za emitovanje koju je izdao neko od Miloćevićevih ministara, u vlasništvu Dragana Markovića Palme, programski se priključuje i TV Jagodina, opštinska kuća nešto slabijeg kvaliteta. Bivši predsednik SRJ, Slobodan Milošević, lično je odredio kriterijume po kojima će se u izbornoj godini prepoznavati “plaćenicki” i “patriotski”



mediji. “Veliki broj elektronskih medija i štampe”, kaže Milošević u listu Politika, “pod potpunom je finansijskom i političkom kontrolom nekih zapadnih vlada” i oni imaju zadatak da “podstiču destabilizaciju Jugoslavije”. Ovu “subverzivnu aktivnost protiv države” sprečavali su “patriotski” organi SPS, JUL i SRS, a posebno Goran Matić i Ivan Marković, savezni ministri za informacije i telekomunikacije. Pod paravanom sporta i zdravog života, u Jagodini se gaji kult nasilja. Lokalni kik-boks klub nosi naziv “Tigrovi”. Zoološki vrt nosi naziv, stran ovom podneblju a blizak podzemlju - “Tigar”. Po crnim oldtajmerima i crnim džipovima reklo bi se da je Jagodina neka vrsta Arkanovog muzeja. Dragan Marković Palma je političku i poslovnu karijeru napravio kao član SSJ. Nije čudo što će, iz zahvalnosti, doživotno, dobrovoljno, ostati dužnik čoveku koji ga je stvorio. Na čelu opštine Palma se pokazao kao sposoban, izvodeći radove, pa naknadno naplaćujući od opštine. Čudno je samo da to nikome ne ukazuje na pranje para. 111. Mirko Cvetković, ministar finansija 112. Nikola Hajdin, predsednik Srpske akademije nauka 113. Aleksandar Pravdić, direktor „Galenike“ iz Beograda 114. Slobodan Petrović, generalni direktor „Knjaza Miloša“ 115. Nebojša Čović, direktor FMP i vlasnik košarkaškog kluba 116. Saša Vlaisavljević, direktor „Jat ervejz“ 117. Išak Šeps, regionalni direktor „Karlzberg“ 118. Vladika Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski 119. Rase Starčanin, „kralj teksasa“ iz Novog Pazara 120. Kamil Befa, generalni direktor cementare „Lafarž BFC“ Vlada Srbije i ministarstvo za privredu i privatizaciju, koje je vodio kadar firme Deloite toushe (ista ona koja je vršila "procenu" BFC, pa kada je pukla bruka Vlada Srbije ekspresno je osnovala Agenciju za privatizaciju), Aleksandar Vlahović, u jesen 2001. godine prihvata posetu francuskog predsednika Žaka Širaka, koji se hvalio kako je spasio mostove oko Beograda. Širak tada dolazi sa ciljem: Beočinsku fabriku cementa Srbija mora prodati francuskom Lafaržu, inače nema ništa od otpisa dugova Pariskom i Londonskom klubu! Te dugove budžet države Srbije zadnjih godina i dalje otplaćuje Pariskom klubu, a Londonski klub će doći na red 2010. godine. Posle ove posete, Aleksandar Vlahović daje izjavu: "...Ako Beočinsku fabriku cementa ne prodamo francuskom Lafaržu, kako posluje ta kompanija će sama sebe zatvoriti"! Vlahović je prenebregao činjenice: da je infrastruktura BFC u vrlo dobrom stanju, da je prethodnih godina urañeno par kapitalnih remontnih zahvata (jedan je bio vrednosti deset miliona DM), da su kupljeni brojni kamioni za transport, pogoni za proizvodnju, transport, održavanje i činjenicu da je ovaj gigant imao najkvalitetnije radnike, da je linija za proizvodnju cementa, sagrañena u drugoj polovini '70-tih, koštala je oko 300 miliona DEM, što je kredit koji je tokom osamdesetih godina u potpunosti isplaćen sredstvima BFC, i najvažnije da je fabrika skoro godinu dana bila u prilici da tržišno posluje, dakle da sama formira cenu cementa (koju je pre odreñivala država, a često i dileri cementom – mafija)i da bi u takvim uslovima dug BFC bio bi anuliran za manje od godinu dana, a planovi za proširenje kapaciteta i otvaranje pogona za proizvodnju betonske galanterije otvorili bi par hiljada novih radnih mesta. Naravno da je ministar imao vrlo dobru informaciju ali se silno žurio da ovaj "posao" privede kraju. Ugovor 5 interesnih strana potpisan je izmeñu 4 (nije ga potpisala ondašnja lokalna samouprava u Beočinu), ali original tog Ugovora nikada nije prikazan javnosti, a čak ga ni potpisnici nisu videli, već su stavili "blanko" potpise. 70% BFC-a prodato je za



nekih 51,9 miliona USD, 1997. godine postojale su mnogo bolje ponude, pa i od bezmalo 270 miliona DEM (138,1 miliona evra), za 51% BFC-a. Fabrika cementa u Popovcu prodata je za 52 miliona dolara a, po kapacitetu i stanju ove dve cementare, BFC je bila "teža" za oko trećinu, a za nju je plaćeno - manje. Da li je za beočinsku cementaru bilo "provizionara"? Ako se uporedi kako su prošli radnici Apatinske pivare ili Knjaza Miloša, biće mnogo jasnije kako su radnici BFC-a i država Srbija opljačkani. Ministar Vlahović dao je izjavu kako je i BFC mogla da se privatizuje kao i Apatinska pivara, ali je to izjavio tek kad je posao završen (a bio meñu prvima koji je prijavio "imovinu preko 20 miliona"). U decembru 2001. godine, u Beočin stiže ekipa Lafarža, na čijem se čelu nalazio Džordž Bobvoš, danas direktor mañarskog Trigranita, pošto je prethodno najuren iz Erste banke, u pratnji dva Čeha: Martin Turecki i Ivan Mareš, i londonske dive srpskog porekla Tatjane Mihajlov-Pilbim. Moglo se zaključiti da se radi o potrčcima centrale Lafarža. 28. marta 2002. godine, Lafarž "ulazi u posed" BFC. Ostala je klauzula kojom se Lafarž obavezao da tokom 5 godina neće otpuštati tehnološki višak, ali već u aprilu 2002. godine na glavnoj oglasnoj tabli BFC izlazi nova sistematizacija po kojoj na stotine radnika postaju tehnološki višak. Ako se znalo da Lafarž planira masovno otpuštanje radnika, kako je pobedio na raspisanom tenderu? Ovo je postalo poznato tek nakon potpisivanja ugovora - neko je to krio sve vreme pregovora, a Džordž Bobvoš je ponovljao srpskim medijima kako u BFC nijedno radno mesto neće biti tehnološki višak! U jesen 2002. godine, pod pritiskom i torturom, na stotine očajnih radnika uzima mizernu otpremninu. Svi radnici koji nisu "dobrovoljno" napustili kompaniju i uzeli otpremninu bukvalno su zatvoreni u jednu poveću prostoriju, bez stolica i stolova, i najstrože im je zabranjeno kretanje u krugu cementare. Martin Turecki, iz menadžerske četvorka Lafarža, na jednoj proslavi direktno u diktafon nekog novinara "Politike" izjavio je: “Nama niko ništa ne može. Mi smo vas sve platili i ove iz Vlade i sve ovo mi smo kupili.” Po privatizaciji Beočinske fabrike cementa Nenad Čanak oštro istupa u javnosti pretnjama "bukagijama". Kome je pretio Nenad Čanak? Zašto je pretio "bukagijama"? Zašto je naprasno prestao da preti kada se ekspresno iz garsonjere na "Grbavici" (deo Novog Sada) preselio u elitno novosadsko "Cepter-naselje" u Veterniku gde se kvadratni metar stambenog prostora koštao i preko 2000 evra? Pod obrazloženjem da ne posluje pozitivno Lafarž je, tokom 2002. godine, ukinuo pojedina dotiranja lokalnoj samoupravi u Beočinu i isplatu dividende malim akcionarima. Ovde je u pitanju očita laž, jer Lafarž je platio ugovorenu cenu umanjenu za 19,6 miliona USD deficita BFC, što znači da su krenuli od nule, a pozivali su se na taj dug. Lafarž se, s druge strane, hvalio da je ostvarena rekordna proizvodnja od 1,3 miliona tona cementa u 2002. godini, što je, takoñe, laž jer je rekordna proizvodnja cementa bila 1,6 miliona tona ostvarena još 1984. godine. Tu takozvanu "rekordnu proizvodnju" BFC je, bez Lafarža, ostvarivala svake godine, osim za vreme bombardovanja i sankcija. Istina je bila na drugoj strani. Lafarž postiže rekordnu maloprodajnu cenu od 64 evra za tonu cementa pa u tom momentu Srbija ima najskuplji cement u Evropi. Cenu prirodnog gasa strana kompanija Lafarž plaćala je jeftinije nego grañani Srbije za domaćinstva. Svaki radnik koji je napustio BFC "dobrovoljno" i pokušao da uspostavi bilo kakav vid poslovne saradnje preko svog "malog i srednjeg preduzeća" sa Lafaržom je odbijen. Na stotine radnika sa prebivalištem van beočinske opštine radi u remontima BFC, ali ta mogućnost nije omogućena nijednom grañaninu beočinske opštine, bez obzira što su neki decenijama uspešno radili te iste poslove. Čak su i stručnjaci Lafarža priznali da su pogoni za proizvodnju u odličnom stanju - i izvrsno održavani! Politika rukovodstva Lafarža bila je jasna: nema posla za radnike sa teritorije beočinske opštine. Što manje grañana Beočina u fabrici, manja je opasnosti od organizovanih protesta grañana. Menadžeri Lafarža nisu osporili tvrdnju da pogoni za proizvodnju klinkera i cementa zagañuju čovekovu okolinu u Beočinu i šire. To je to krivično delo. Zakon kaže i da je otpad zabranjeno koristiti kao gorivo, a Bojan Pajtić nedavno je u Parizu potpisao Ugovor sa Lafaržom o spaljivanju otpadnih guma, i ko zna kakvog sve otpada jer u leto 2003. godine već je izvršeno tajno probno spaljivanje medicinskog otpada u BFC. Podaci Doma zdravlja u Beočinu i Instituta za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici pokazuju enormno povećanje pacijenata sa problemima disajnih organa od dolaska Lafarža. Menadžeri Lafarža tvrde da im novi filteri radi besprekorno, ali je u



septembru 2003. godine opštinu Beočina prekrio sloj prašine. Mnogi tehnolozi bi mogli da objasne i zašto je velikom Lafaržu nedavno pao dimnjak, i kakav je uticaj sumporne kiseline, koja nastaje hemijskom reakcijom sumpor-trioksida (od sagorevanja "goriva" - otpada, tipa petrol-koks sa vodom...), i to zatrpavanje prašinom 2003. godine vezano za havariju na elektro-filteru pripreme kada su im gotovo sve elektrode unutra - popadale. To je samo jedna u nizu havarija koje su se dogodile od dolaska Lafarža u Beočin. U ovom periodu je bilo više teško povreñenih radnika, a jedan radnik je i poginuo na jednom od kopova. Vlada Srbije je u 2008. godini prodala svojih 15% akcija Beočinske fabrike cementa - francuskom Lafaržu, van berze. Tako je Lafarž, suprotno Zakonu o hartijama od vrednosti, došao u poziciju da nasilno otkupi i preostale akcije malih akcionara i postane 100%-tni vlasnik najveće cementare na Balkanu. Osim što je oštetio državu Srbiju, neko je naneo štetu i malim akcionarima, grañanima Srbije, koji su ostali bez lične imovine. Mali akcionari morali su još da plate i sve troškove brokerskim kućama. Pitanje po kojoj je ceni Vlada Srbije prodala svojih 15% akcija i koliko se ona razlikuje od one koja je plaćena malim akcionarima, na žalost, samo je jedno od otvorenih. 121. Tanja Miščević, direktorka Kancelarije za pridruživanje EU 122. Stanislav Hočevar, beogradski nadbiskup 123. Hamdija Jusufspahić, beogradski muftija 124. Berner Kisler, predsednik Upravnog odbora „Sunoko“ 125. Miroslav Bogićević, predsednik koncerna „Farmakom MB“ 126. Mirko Petrović, direktor „Dunav osiguranja“ 127. Miroljub Jeftić, načelnik VMA 128. Petar Matijević, vlasnik mesare „Matijević“ i veliki zemljoposednik 129. Milica Delević, ekspert za EU 130. Veran Matić, prvi čovek Radio i TV B92 131. Maja Kovačević-Tomić, portparol Specijalnog suda 132. Božina Radević, stručnjak za transplantaciju jetre 133. Aleksandar Aleksejev, ambasador Rusije u Srbiji 134. Gustavo Navaro, direktor „Holcim“ u Srbiji 135. Vojko Đukić, direktor Kliničkog centra Srbije BORIS STAJKOVAC, predsednik UO u ostavci dečje klinike u Tiršovoj i direktor nevladine organizacije „Centar za brigu o deci“ je veoma bogat. Javnost je to prvi put saznala kad su objavljene porodične fotografije snimljene u njegovoj, jednoj od najekskluzivnijih, dedinjskoj kući od oko 400 kvadrata, sa ogromnim dvorištem i bazenom. Stajkovac se tada pravdao da je ovoliku imovinu stekao poštenim radom i naglašavao da radi od 16. godine: “Iako sam završio medicinu, većinu svog života bavio sam se ureñenjem enterijera za kafiće i klubove, što je vrlo profitabilan posao. „Kalemegdanska terasa“, „O sinema“, „Rio Bravo“, „Leksington“ i još mnogi drugi u Beogradu, restoran „Mediteraneo“, „Plava frajla“ i „Opera“ u Novom Sadu, „Đardino“ i „Kuba libre“ u Podgorici, irski pabovi u Beogradu, Nišu, Jagodini, na Zlatiboru, samo su neki od lokala koje sam osmislio”. Izdavačku kuću „Media maks magazins“ Stajkovac je osnovao marta 2008. godine



na svojoj kućnoj adresi u Tolstojevoj ulici 11. Izdaje časopise Best šop, Jahting end sejling vorld, Best hom, Glam šoping i Men. U Pokret snaga Srbije, Bogoljuba Karića, učlanio se u decembru 2004, kada je izgledao perspektivan, nakon osam godina u Demokratskoj stranci, i napustio ga je tiho. 2005. godine Srbija nije, po 35-godišnjoj tradiciji, dobila svoje šampione u školskom sportu. Prema proceni Saveza za skolski sport i olimpijsko vaspitanje za organizovanje ovih takmicenja, potrebno je oko 5,1 milion dinara, a Ministarstvo prosvete i sporta uplatilo je samo 2 miliona dinara. Boris Stajkovac je bio predsednik Saveza za školski sport i olimpijsko vaspitanje. Sportske asocijacije? Kako to gordo zvuci? Na sednici OK SCG u Beogradu oktobra 2005. godine, razrešen je “velikan sporta”, Boris Stajkovac, koji je “po Zakonu o radu”, morao da uzme otpremnine od 8.000 evra. U stranku Bogoljuba Karića, Stajkovac je prešao iz DS, i ubrzo je postao član Predsedništva PSS. Bivši direktor Dečije klinike, profesor Dušan Šćepanović, objašnjava: “Oduvek sam govorio da je on najobičniji kriminalac! Radi se o lažovu, manipulantu i prevarantu koji je postao predsednik UO u drugoj polovini 2001. i to je maltene ostao do danas, iako mu nikada nije produžen mandat. Čovek je sve vreme u protivzakonitom statusu. Tužio sam ga, ali su tužbe protiv njega završavale po fiokama, jer ga se pravosuñe plašilo pošto je uvek bio u nekoj stranci, a jedno vreme je figurirao i kao kandidat za ministra zdravlja. Sećam se da je na posao dolazio uvek drugim automobilima, „audijem TT“, „džipom“ ili motorima, a poznato je i da ima ogromnu vilu s bazenom na Dedinju”. U zajedničkoj akciji MUP Srbije i Poreske uprave, Stajkovac je uhapšen zbog osnovane sumnje da je u svojstvu vlasnika preduzeća „Media maks d.o.o.“, samo u periodu od 1. januara 2006. do 31. decembra 2008. oštetio budžet Srbije utajivši porez u iznosu od 12 miliona dinara. Njemu su pomagali Miša Stojanović, odgovorno lice preduzeća „Protekta“, Predrag Jevtović, vlasnik agencije „Jevtović“, Velimir Pantović, vlasnik agencije „Vesko“, Enisa Kučević, vlasnica agencije „Ena“, Darko Belišić, vlasnik agencije „Darko“, Olivera Radonjić, vlasnica agencije „Lazana“, Asmir Kučević, vlasnik agencije „A-Board“ i Hedija Kučević, vlasnica agencije „Hedi“. Svi oni fiktivno su fakturisali nepostojeće usluga. 136. Milanko Šarančić, direktor „Železnica Srbije“ 137. Kori Udovički, direktorka UNDP za Evropu 138. Atila Mihok, direktor „Blic Pressa“ 139. Jano Kuraji, direktor „Petrohemije Pančevo“ 140. Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije 141. Obrad Sikimić, predsednik „Dajners kluba“ u Srbiji 142. Aleksandar Popović, ministar energetike 143. Slobodan Milosavljević, ministar poljoprivrede 23.11.2007 . predsednik LDP, Čedomir Jovanović podneo je krivičnu prijavu protiv zločinačkog udruženja, koje, po prijavi čine: 1. Miroslav Mišković, vlasnik Delta holdinga iz Beograda 2. Vojislav Koštunica, predsednik Vlade Republike Srbije 3. Božidar Đelić, potpredsednik Vlade 4. Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova u Vladi 5. Predrag Bubalo, ministar trgovine i usluga u Vladi 6. Slobodan Milosavljević, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u Vladi 7. Mlañan Dinkić, ministar ekonomije u Vladi 8. Manojlo Vukotić, direktor i odgovorni urednik Večernjih novosti 9. Aleksandar Tijanić, direktor javnog servisa RTS 10. Đuro Bilbija, glavni i odgovorni urednik lista Kurir



11. Đoko Kesić, glavni i odgovorni urednik lista Press 12. Antonije Kovačević, glavni i odgovorni urednik lista Gazeta, 13. Željko Cvijanović, glavni i odgovorni urednik lista Sutra i nedeljnika Standard zato što su “u periodu od početka 2004. godine... Miroslav Mišković i... Vojislav Koštunica organizovali zločinačko udruženje, a ostali prijavljeni učestvovali kao pripadnici u vršenju krivičnih dela za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, i to Zloupoteba monopolističkog položaja iz člana 232. KZ, Zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. KZ, Zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ, Poreska utaja iz člana 229. KZ i Pranje novca iz člana 231. KZ, čime su prvo i drugo prijavljeni Miroslav Mišković i Vojislav Koštunica izvršili krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. a ostali prijavljeni krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika. U obrazloženju se navodi: “... Kroz dugogodišnji odnos vlasnika kompanije Delta Miroslava Miškovića sa predstavnicima vlasti u doba Miloševićevog režima kao i kroz identičan odnos sa obe Koštuničine vlade, Delta je postala „vlasnik Srbije". Takav položaj Delti su omogućili predstavnici Vlade omogućavanjem nelegalnog poslovanja, zaštitom od krivičnog gonjenja za najteža krivična dela iz oblasti privrednog kriminala, pritiscima na državne organe koji nisu pod direktnom kontrolom Vlade, a koji imaju kontrolnu funkciju u društvu, poput Saveta za borbu protiv korupcije i Komisije za zaštitu konkurencije, kao i kroz pritiske na medije koji izveštavaju o ovakvim odnosima Vlade i Delte. Miroslav Mišković šalje svoje emisare u ambasadu SAD u Beogradu, gde za skidanje svog imena sa crne liste nudi „kooperativan pristup Srbije u rešavanju kosovskog problema", a predsednika Republike Srbije i Vladu predstavlja kao svoje službenike garantujući za njihovu kooperativnost... ...Miroslav Mišković je u policijskoj akciji Mreža iz 2002. godine označen kao jedan od organizatora šverca cigaretama tokom devedesetih godina, a odakle potiče i značajan deo njegovog bogatstva. Zašto to pitanje nikada nije procesuirano? Zato što Miroslava Miškovića štiti ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić, koji je pripadnik istog zločinačkog udruženja. Dokaz za učešće ministra Jočića u zločinačkom udruženju pored ostalog je i izveštaj Sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu, UKP - II odeljenje, broj Po-392/01 od 08.06.2001. godine u kome je jasno navedeno da je dokazano da je Delta banka čiji je vlasnik Miroslav Mišković bila vlasnik 50% kompanije Interspid u vremenu u kome se bavila oraganizovanim švercom cigareta... Advokat Draganić, koji je istovremeno šef pravnog tima Demokratske stranke i Delta holdinga, pretio je javno nezavisnim institucijama, što nedvosmisleno ukazuje na vezu izmeñu Demokratske stranke i Delta holdinga. Zašto država ne štiti predsednicu Saveta za borbu protiv korupcije? Zato što su pripadnici zločinačkog udruženja Božidar Đelić, Predrag Bubalo i Slobodan Milosavljević dobili od organizatora udruženja nalog da štite interese udruženja tako što će ukinuti Savet. Slobodan Milosavljević je kao predsednik Privredne komore Srbije uz pomoć preduzeća Konzit čiji je suvlasnik njegova supruga Katarina Andrić Milosavljević uradio naručeno istraživanje od strane kompanije Delta po kome ta kompanija ima samo 11 posto tržišta a ne preko 50% kako je to utvrdila Komisija za zaštitu konkurencije. Zatim je kompanija Delta to istraživanje koristila u sudskim postupcima kako bi osporila navode Komisije a u javnosti stvorila lažnu sliku kako ta kompanija nema monopolski položaj.” Milosavljević je 5. oktobar 2000. godine dočekao kao sveži član DHSS, Vladana Batića, i bio je učesnik naoružanog preuzimanja Privredne komore Srbije. Njegove veze sa lobijem trgovaca brašnom (posebno sa firmom “Arex”), koje je bilo monopolska roba, javno su poznate. U Demokratsku stranku učlanio se tek nakon atentata na Zorana Đinñića (kao uostalom i svi “nestranački” ministri Vlahović, Pitić, Lečić i Đelić), kada je započet unutarstranački udar na sve pristalice Đinñićeve vizije. Poznata je njegova izjava da kao ministar poljoprivrede “ne mora da se razume” u poljoprivredu, već je njegov posao da ima kvalifikovane saradnike. Slobodan Milosavljević, ministar poljoprivrede, ima pasoš Norveške i Ujedinjenih Arapskih Emirata! 145. Srñan Janjićijević, direktor „Politika - novine i magazini“, zet matije Bećkopvića 146. Goran Pitić, predsednik UO „Sosijete ženeral banke“



147. Vladimir Veličković, slikar, član Francuske akademije nauka 148. Harald Hiršhofer, šef misije MMF u Srbiji 149. Tomislav Karadžić, predsednik FK Partizan 150. Gordana Dostanić, direktorka Beogradske berze 151. Manojlo Vukotić, direktor i urednik „Večernjih novosti“ Kada je 5. oktobra Miloševićev režim urušen, u zgradu “Borbe” ušao je Manojlo Vukotić, zvani Manjo. Nosio je papir sa pečatom Demohrišćanske stranke, da ga DOS postavlja za prvog čoveka svih izdanja “Borbe”. U tom trenutku Manojlo Vukotić imao je 65 godina i preko 45 godina radnog staža. Radio je paralelne poslove. Bio je novinar i doušnik tajne policije, koja ga je slala na specijalne zadatke, te za dopisnika “Borbe” iz Rima, pa onda za glavnog urednika “Blica” i Glasa javnosti”. Čovek koji se u mladosti odrekao oca četnika i nikada se sa njim nije sreo u životu, počeo je svoje zemljake da postavlja za urednike i direktore, sa platom od nekoliko hiljada maraka. Svu imovinu kompanije koja se nalazila na teritoriji Crne Gore Manojlo Vukotić poklanja samom sebi, osnivajući novo preduzeće, čiji je vlasnik. Na konto Manojla Vukotića slilo se nekoliko miliona evra. Od kupovine mašine za štampanje “Novosti”, do izdavanja knjiga... Vlasnik “Glasa javnosti” Raja Rodić potvrdio je da ga je tajna služba primorala da Manojla Vukotića postavi na mesto glavnog urednika ovog lista, koji je morao da pokrene nakon što su doušničke aktivnosti Manojla “provaljene” u “Blicu”, u kojem je, takoñe, poarčio hiljade evra, stavljajući ih u svoj džep. Manojlo Vukotić ima preko 70 godina života. Aleksandru Nikitoviću, iz Bara, čiji otac je takoñe bio pod udarom zakona, koji kao šef kabineta Vojislava Koštunice kao roj skakavaca pljačka Srbiju, Manojlo je tutnuo nekoliko stotina hiljada evra pa može do da nastavi da pustoši kompaniju “Novosti”. Crnogorci u Beogradu, pod zaštitom Vojislava Koštunice, otimaju sve što im pod ruku doñe. Ostareli Manojlo Vukotić javno traži od Srpkinja da ga u kabinetu zadovoljavaju. Trenutno je smenio konkubinu Jelenu Kosanović, uz obrazloženje da mora da “izjebe sve Srpkinje”. Kada je Vlade Divac pokušao da kupi najtiražniji list u zemlji, Vojislav Koštunica je u ime Vlade Srbije naredio da se protiv proslavljenog asa podnese tužba. Ima njegov Aca da odluči kome će ga dati. 152. Milutin Mrkonjić, predsednički kandidat SPS 153. Tijana Anñelić, direktorka Državne lutrije Srbije 154. Svetko Kovač, načelnik VBA SVETKO KOVAČ je da je početkom 2006. godine, u jednom momentu, imao čak tri važne funkcije: bio je direktor VBA, zastupnik ministra odbrane za bezbednost i član Nacionalnog saveta za bezbednost Srbije. Posle dolaska Zorana Stankovića, koji je ukinuo funkciju zastupnika i preuzeo VBA u nadležnost svog kabineta, Svetko Kovač je kao general penzionisan 6. oktobra 2005. godine, ali ga je već dan kasnije Savet ministara imenovao za direktora Vojno - bezbednosne agencije. U novembru 2007. godine, Kovačeva ćerka Sanja koja je u maju te godine završila diplomatiju na Fakultetu političkih nauka, podigla je diplomu, i već sutradan je dobila posao savetnika kod predsednika Srbije Borisa Tadića. Ona tamo radi neke administrativne poslove u zgradi Predsedništva, i istovremeno studira na Akademiji za diplomatiju pri Ministarstvu spoljnih poslova. Ovo govori o najtešnjim vezama vojne službe i vrha države. Prošlo je nekoliko godina od ubistva ministra odbrane Pavla Bulatovića, a istraga još uvek stoji u mestu. Ko je imao motiv da ubije Pavla? U vreme tog dogañaja odnosi izmeñu Srbije i Crne Gore su bili na granici ključanja. Pavle Bulatović je bio protivnik politike Mila Đukanovića, i bio je u izuzetnim odnosima sa Miloševićem i Mirom Marković. Vojska je u vreme njegovog ministrovanja bila najneprijateljskije nastrojena prema Vladi u Crnoj Gori, remeteći poslove sa švercom cigareta



u Crnoj Gori. Pavle Bulatović jeste bio protivnik režima Mila Đukanovića, ali je bio pošten i častan čovek. U vreme najvećih sukoba Srbije i Crne Gore preduzeće Habit farm trguje sa VMA, koju kontroliše Vojska, odnosno Mira Marković, i isporučuje lekove. U saradnji sa najvećim miljenikom Mire Marković i direktorom carine, Laletom Sekulićem. Baš u to vreme posao Habit farma i Sekulićeve firme "DMB medical" sa VMA iznosio je tadašnjih 200.000.000 DEM. Šta je VMA kupovala za toliko novca? To se upitao i Pavle Bulatović, i pokrenuo je istragu oko trgovine lekovima za VMA! 15 dana nakon toga Pavle Bulatović je ubijen! Izvesni major Saša Anović, Bulatovićev telohranitelj, baš te kobne večeri razboli se i ne doñe na posao. Saša Anović je u to vreme bio na platnom spisku Laleta Sekulića. Istragu oko ubistva Pavla vodio je pukovnik Svetko Kovač, prijatelj Mirjane Marković. Sašu Anovića posle tri meseci Svetko Kovač unapredi! Nije zgoreg napomenuti da je ubica koristio "kalašnjikov" i pobegao u pravcu kasarne koja se nalazi neposredno iza restorana u kojem je Pavle ubijen. Sutradan je Ojdanić, pre komemoracije, posle sastanka sa Miloševićem, preuzeo dužnost ministra, a Pavković mesto načelnika Generalštaba - istog dana! Mnogo slučajnosti. DRAGAN KATANIĆ roñen je 14. januara 1956. u Bečnju kod Čačka. Kao komandant RV i PVO, krajem 2008. godine poklonio je letački znak ministru odbrane Šutanovcu, kao gest kojim se zahvaljuje, pre svega u ime roda RV i PVO. Navodno je Ponoš dan ranije tražio od Katanića da ne dodeli počasni znak ministru. Katanić je na dodeli rekao da je 2008. za vazduhoplovstvo i Vojsku Srbije uspešnija od prethodnih sedam godina. Katanić je bio kandidat za načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Avgusta 2007. godine General Katanić izjavio je da je u poslednje vreme (od dolaska Šutanovca) nivo osposobljenosti vazduhoplovstva znatno viši. Kada je ovaj čovek mislio ono što govori? Valja se prisetiti “uspešnih” godina, pre, po Kataniću, neuspešnih, od 2000, kroz koje je on proveo radeći u ovom rodu. Dezerterstvo generala Tusa je za mnoge u RV i PVO posledica kadrovske politike na nacionalnim ključevima u JNA. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina u vojnom vrhu postojale su tri struje. U prvoj su bili admirali Petar Simić i Božidar Grubešić, generali Konrad Kolšek i Svetozar Višnjić. U drugoj su se nalazili admiral Stane Brovet, general Veljko Kadijević i general Čanadi. Treću, najbrojniju grupu predvodili su generali Blagoje Adžić, Bozidar Stevanović, Stevan Mirković, Josip Gregoric i kolega iz savezne policije general Petar Gračanin. Ostale struje, podeljene po nacionalnom i jugoslovenskom opredeljenju, bile su od minornog značaja. Afera Opera ukazala je i na držanje generala Zvonka Jurjevića, komandanta RV i PVO. Borbeni avioni JNA nisu smeli da napadaju ustaske polozaje sve dok na njih ne pripucaju sa zemlje. Ovakvo ponašanje generala Jurjevića neki tumače kao izraz tihe simpatije prema Zagrebu, a drugi, kao izvršenje nareñenja i stava SSNO da JNA deluje samo posle napada. General Aleksandar Vasiljević odbijao je odgovornost Uprave bezbednosti UB SSNO za obaveštajnu operaciju Opera, jer kaže da je to bila delatnost Uprave za moralno vaspitanje i informisanost. Time se došlo i do odgovornosti generala Vuka Obradovića, načelnika ove uprave, koji je podneo ostavku. Da bi se zataškala afera i Armija sklonila iz javnosti, Slobodan Milošević naredio je da prestanu obračuni unutar KOS. Pukovnici Svetozar Matić i Svetozar Džigurski iz KOS-a RV i PVO su penzionisani. General Nedeljko Bošković dobio je ponudu da časno ode, opet, u penziju, dok je general Božidar Stevanović to tvrdoglavo odbijao. Njemu je sugerisano da ćuti. Čoveka koji nije umeo da kontroliše svoj jezik, srušili su novinari sa kojima je pio. Dada Vujasinović iz lista Duga je, verovatno po nečijem nalogu, jedina od grupe žurnalista koji su ga posećivali, objavila neautorizovani intervju sa njim u novosadskom listu Svet. Taj razgovor je fotokopiran i razdeljen po zgradi Generalštaba VJ kao primer neposlusnosti. Skidanje afere Opera sa dnevnog vojnog reda, značilo je olakšanje u radu KOS. General Aleksandar Dimitrijević, čovek Aleksandra Vasiljevića, uspeo je ovim presecanjem sukoba izmeñu dve struje unutar Vojske Jugoslavije i samog KOS, da spreči razbijanje vojne tajne službe i da je aktivira. KOS VJ, pored SDB Srbije i SDB Crne Gore, posle razbijanja SFRJ, uspeo je da sačuva svoj bezbednosni integritet. Prvi vazdušni udari avijacije NATO 24. marta 1999. godine general-potpukovnika Spasoja Smiljanića zadesili su u kancelariji u Komandi RV i PVO u Zemunu. “Niko u RV i PVO nije bio iznenañen sa početkom, modelom i načinom izvršenja prvog udara. Obaveštajni organi RV i PVO



su mi 19. marta dali informaciju da će bombardovanje početi tokom narednih nekoliko dana” kaže Smiljanić, general-pukovnik u penziji. Planovi za dejstvo RV i PVO po snagama Alijanse u Albaniji i Makedoniji bili su spremni, ali to predsednik SRJ nije odobrio. DRAGAN HADŽI ANTIĆ danas ima firmu “Treći milenijum”, u kojoj je zajedno sa Sretenom Jocićem, zvanim “Joca Amsterdam”, poznatim po tome da je donosio skupe bunde švalerki generala Nebojše Pavkovića, Lidiji Vukićević. Da li svi oni imaju veze sa gospoñom Marković, ili sa službama koje su Struju i uputile na bliskost njenoj ćerki? 26. avgusta 1996. dobro obavešteni Milovan Brkić u broju 157. lista ‘Srpska reč’ piše: “Po dolasku na čelo Saveza komunista Srbije, Slobodan Milošević je, u ime svoje ideologije, ukinuo sve novine, radio i tv-emisije koje njega i njegovu ženu Mirjanu nisu podržavale. Oni koji su krenuli za Miloševićem i njegovom ženom, odrekli su se moralnih načela i svojih stavova, samo su slušali. Srbija je 9. Marta 1991. godine ustala da zbaci Tiraninove ideologe, Dušana Mitevića i urednike TV-Bastilje. Danas se oni, na javnoj sceni, dele na Njegove i Njene ljude, a Dragan Milanović, Stefan Grubač, Dragan Hadži Antić i Aleksandar Tijanić gori od Mitevića, Minovića… U svojoj istoriji kuća "Politika" nikada na svom čelu nije imala čoveka kao što je Dragan Hadži Antić. Bio je električar u "Elektrodistribuciji", pa honorarni saradnik beogradske rubrike ovog dnevnog lista. Nosio je burek Vibu, popravljao osvetljenje. Ćutao i slušao. Posle je, kažu, bio stipendista američke Vlade - godinu dana je proveo u Americi. U službenoj biografiji Dragana Antića, zvanog Struja, piše da ga je stipendirala američka Vlada. Elektricar za niski napon, pa u Ameriku! Oni koji ga bolje znaju, tvrde da je godinu dana klošario drumovima SAD. Posle Njujorka, San Diega, Hjustona, odlazi na Svetu Goru, i od svetih otaca dobija ono "hadzi". Ureñuje i "Pravoslavlje", mada živi bezbožnickim životom. Škola mu nije išla, ali uši su ga dobro služile. U novinarskoj karijeri nije napisao ni jedan tekst, ne računajući pijačne izveštaje. Kada je na vlast došao Milošević, od svoje službe Struja dobija zadatak da "bude u blizini predsednikove ćerke Marije". I bi tako. Gradeci imidž kandidata za predsednikovog zeta, Struja, u to vreme sporni novinar "Politike", često se viña sa Marijom Milošević. Iako izmeñu njih ništa nije bilo, Struja predstavlja sebe kao budućeg zeta. Struja je ušao u krevet tamo gde treba, povremeno zamenjujući Zorana Todorovića – Kundaka, i pred njim će se otvoriti sva vrata. Polupismeni čovek počinje da se penje u kući "Politika"; bio je glavni urednik dnevne "Politike", pa Radio TV-Politike, direktor kuće "Politika", a danas je prvi čovek Novinsko-izdavačke i Radio-TV kuće "Politika". Struja slovi kao Njen čovek, i to je sasvim dovoljno da radi šta hoće. Mesečna plata Dragana Hadži Antića je 15.000 dinara, plus honorari za članstvo u upravnim odborima "Matroza" i sportskih klubova. Njegov vozač prima 4.000 dinara. Ima i svog telohranitelja, iz obezbeñenja Kompanije "Braća Karić", koji prima platu od svega 700 dinara, a nije lako ceo dan čučati ispred Kluba književnika i drugih elitnih kafana, iz kojih Struja ne izbija. Krkanluci Struje i društva u kome su Aleksandar Tijanić i Bogdan Tirnanić redovni gosti, koštaju "Politiku" mesecno oko 65.000 dinara. "Politika" mesečno plaća 1.000 maraka za iznajmljivanje stana, koji Struji i njegovim drugarima služi za "odmor i razonodu". Tu su i izdaci za plaćanje devojkama iz agencije za pružanje usluga, mesecno 5.000 maraka. Čovek koji liči na bure, i koji, od viskija smrdi na kilometar, na čelu je "Politike", sa neogranicenim ovlašćenjima. Na tom je mestu samo što tako želi Mirjana Marković.” 155. Smiljko Kostić, gradonačelnik Niša 156. Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost Sonja Liht je roñena u Subotici. Kao ñak osnovne škole, postala je aktivista Crvenog krsta. Susret sa mladalačkim zabludama Sonja Liht će doživeti u dogañajima od 1968. koji su joj zauvek promenili odnos prema Titu i Partiji. Kad je čula da je baš u Titovom kabinetu predložena ideja da na pobunjene studente treba pucati bez milosti, danima je plakala. A tako mu je verovala! U kabinetu Ante Markovića, poslednjeg premijera Jugoslavije, videla ga je kao “uplašenog starca” koji vuče Soroša za ruku i objašnjava da su čak i Slovenci obične barabe, a ne ljubitelji reformi. Upravo taj berzanski mešetar, milijarder, i tajanstveni filantrop Soroš, postaviće Sonju Liht za šeficu svoje organizacije. Blizu milijardu evra došlo je u Srbiju preko fondacije ovog promotera



globalizma. Sonja Liht je postala donatorski Dalaj Lama i tumač svih poslanica o ljudskim pravima. Njena pojava na prijemima smatrana je značajnim društvenim dogañajem. Zavladala je jedna postkomunistička dekadencija. Počeli su uzajamno da se olajavaju kod Soroša, pa je ovaj doneo odluku da se zahvali Sonji Liht, a beogradskom “Fondu za otvoreno društvo” kupio je kablovsku mrežu SBB, da se izdržavaju. Drugarica Liht postala je u meñuvremenu fenomen “političke izuzetnosti”. Niko nema pojma o čemu je reč. Iz neobjašnjivih razloga ova žena ovenčana je silnim nagradama: Nagrade za mir Švedskog socijalnog foruma, Nagrade za mir Evropskog rektorskog kluba, Nagrade za ljudska prava Meñunarodne lige za ljudska prava, kao i Nagrade za toleranciju Ministarstva za ljudska i manjinska prava SCG za 2005. godinu, za doprinos...čemu god. Konačno, drugarica Liht je dobila i najviše odličje Francuske, orden Legije časti, čime je postala vitez, kao “posebno priznanje njenom istrajnom angažovanju u odbrani demokratskih i evropskih vrednosti”. Sonja Licht (kako piše na zvaničnom sajtu) je diplomirala sociologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je i magistrirala socio-kulturnu antropologiju. Kao istraživačica, dugo godina je radila u Institutu za meñunarodnu politiku i privredu i Institutu za evropske studije. Autorka je brojnih tekstova u domaćim i meñunarodnim časopisima, zbornicima i drugim publikacijama. Sredinom osamdesetih učestvuje u osnivanju više lokalnih i meñunarodnih nevladinih organizacija, meñu kojima nekoliko ženskih. Od 1991. do 1995. bila je kopredsednica Helsinške skupštine grañana, koalicije različitih grañanskih organizacija i pokreta iz evropskih i severno-američkih zemalja. Od samog nastanka Fonda za otvoreno društvo (Soros fondacije) 1991. godine, Sonja Liht se nalazila na čelu institucije, kao izvršna direktorka a potom i predsednica Fonda - jednog od najvećih donatora civilnog sektora u Srbiji i Crnoj Gori. U tom periodu bila je članica više upravnih odbora meñunarodnih institucija. Fond za otvoreno društvo napušta 2003, kada osniva Fond za političku izuzetnost - deo Mreže škola za političke studije Saveta Evrope. Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost, ujedno je i član Upravnog odbora East-West Instituta, Saveta Evropske fondacije za kulturu, Savetodavnih odbora Ženevskog centra za demokratsku kontrolu oružanih snaga i Ženevskog centra za bezbednosne politike i Pododbora Ženskog programa Mreže Soros fondacija, a angažovana je u upravnim odborima Narodne biblioteke Srbije, Centra za profesionalizaciju medija, Grupe 484, Ženskog fonda za rekonstrukciju i Džeferson instituta u Beogradu. Pavluško Imširović: Milošević je uspeo da umesto jednopartijskog totalitarizma uspostavi višepartijski totalitarizam, i tako održi kontinuitet totalitarizma. To je mudra formulacija oca Radovana Bigovića, jer takozvana demokratska vlast opstaje upravo zahvaljujuci nikad prekinutoj totalitarnoj vladavini aparata tajne policije. Totalitarni režimi u korenu saseku svaki mogući pokušaj organizovanja u cilju promena? Da, vlasti su odmah posle 1968. odlučile da ukinu Savez studenata i Savez omladine Jugoslavije, da bi potom osnovale jedinstvenu organizaciju Savez socijalističke omladine Jugoslavije. Otpor je bio žestok, posebno 1974. kada sam izašao iz zatvora, gde sam dospeo po Titovom nareñenju da trockizam ne sme da se “zapati” na ovim prostorima. Sa mnom i Milanom Nikolićem, danas suprugom Sonje Liht, Soroševim stipendistom, zatvorena je i moja pokojna supruga Jelka Kljajić-Imširović. Osudili su nas za osnivanje inicijativne grupe za Revolucionarnu radničku partiju. Istina je da smo je mi osnovali, ali i da oni za to nisu imali nikakvog dokaza osim lažnog priznanja Milana Nikolića da je bio saosnivač, naravno u dogovoru sa Udbom, kako bi “dobili” mene i “grupu”. Od osude za organizacionu pripadnost branio me i direktor Studentskog kulturnog centra Petar Ignjatović, izjavom da literatura koju sam čitao, a preko koje su me povezivali sa IV Internacionalom, pripada biblioteci SKC-a… Svi su bili šokirani kada sam za svedoka predložio Nikolićevu majku koja je u sud došla na štakama. Uplašen mogućnošću da ga roñena majka optuži za laž, povukao je svoje svedočenje. Sudu to nije smetalo da, koristeci se institutom slobodnog sudijskog uverenja, uvaži njegovu prvobitnu izjavu iz istrage i na njoj zasnuje presudu… Odbor za odbranu umetničkih sloboda je prva naša nezavisna organizacija, osnovana



oko odbrane Gojka Đoga. Druga je Odbor za odbranu slobode mišljenja i izražavanja, takozvani Dobričin (Ćosićev) odbor. Oba Odbora suprotstavljala su se državnoj represiji. Do osnivanja Jugoslovenskog helsinškog odbora, koji je bio član Helsinške federacije za ljudska prava, dolazi 1986. U Helsinkiju je deset godina ranije osnovan OEBS, i mi smo to prihvatili kao svoj programski dokument jer je SFRJ bila potpisnik Helsinške povelje. Kao pandan, SKJ osniva Odbor za ljudska i grañanska prava pri SSRN, prezentujući ga kao NVO. Predsednik tog državnog Odbora bio je Vojin Dimitrijević, a namera mu je bila da nas dezavuiše a on dobije mandat u Helsinkiju. Dimitrijević je tada tvrdio da u Jugoslaviji ima ljudskih prava i sloboda. Helsinška federacija taj Odbor nije priznavala, već naš, jer mi smo pratili sve političke procese u SFRJ, branili Paragu, Šeksa, Gotovca, Demaćija, četvoricu u Ljubljani... Šešelj je s nama 1983. pisao peticiju protiv presude islamskim fundamentalistima, odnosno Aliji Izetbegoviću i grupi. A onda je s nama hapšen 1984. kada je na Otvorenom univerzitetu govorio Milovan Đilas. Osnivanjem Jugoslovenskog helsinškog odbora za ljudska prava, u našu javnost ulazi pojam “nevladina organizacija”. On je prvobitno označavao intelektualnu i političku nezavisnost od totalitarizma. Ali, NVO su 80-ih postale institucije pod kontrolom MMF i Svetske banke, Soroševe fondacije, UN i raznih CIA-ških organizacija. Podreñene su svrsi razaranja socijalnih ustanova i nezavisnih organizacija, pre svega sindikata. Za odbranu politike Vlade Srbije, Veran Matić je angažovao svog druga Velimira Ćurguza Kazimira. Velimir Kazimir počeo je u Marksističkom centru Gradskog komiteta zajedno sa Sonjom Liht.. Uprkos tri decenije u novinarstvu, nije poznat široj javnosti. Njegovi izveštaji se, uglavnom, stavljaju u dosijea. Uzlaznom linijom karijera g. Ćurguza krenula je kad je uhvaćen da kao ovisnik krañe po apotekama. Onda je sve je zaboravljeno. Pred njim su u Politici ćutali. Znali su kuda će to što kažu otići. On je bio prijatelj direktora Dragana Hadži Antića i Dušana Mitevića. Dok je Politika u Miloševićevo vreme čišćena od nepodobnih, Ćurguz nije imao problema iako je bio u upravnom odboru Soroš fonda. Neko je brinuo. 157. Ivan Stanković, direktor agencije „Komjunis“ 158. Nebojša Šaponjić, vlasnik firme „Nelt“, jednog od najvećih uvoznika 159. Žan-Fransoa Teral, ambasador Francuske u Srbiji 160. Nikola Marjanović, direktor JP „Srbijavode“ 161. Saša Popović, suvlasnik „Grand produkcije“ 162. Biljana Srbljanović, najigranija srpska dramska spisateljica 163. Goran Stamenković, čelni čovek producentske kuće „Emoušn“ 164. Ljuba Popović, svetski priznati slikar 165. Vasilije Mićić, vlasnik Kompanije „Putevi“ i hotela „Palisad“ 166. Nebojša Nedeljković, direktor JP „Skijališta Srbije“ 167. Nebojša Šaranović, direktor „Kapa Star Limited“ 168. Zoran Obradović, predsednik „Petrobart-Avia“ 169. Nenad Čanak, predsednik LSV 170. Dragan Đurić, vlasnik „Zekstre“ i Veterinarskog zavoda 171. Đura Obradović, veliki tranzicioni gazda



172. Aleksandar Nikitović, šef kabineta premijera Koštunice 173. Stavros Joanu, predsednik Izvršnog odbora „Eurobank EFG štedionice“ 174. Miroslav Živanov, najveći akcionar „Agroživa“ iz Pančeva 175. Goran Vuković, direktor „Nisala“ iz Niša 176. Mile Dragić, proizvoñač i trgovac vojnom opremom 177. Ernst Bode, direktor „Meser tehnogas“ Beograd 178. Jirgen Bakeberg, direktor Fabrike cigareta BAT-DIV 179. Boško Đukanović, direktor KBC „Dedinje“ 180. Srñan Đurić, savetnik premijera Srbije za odnose sa javnošću, direktor TV Avala 181. Goran Bregović, naš najpoznatiji muzičar u svetu 182. Đorño Antelj, vlasnik grañevinske firme i Teniskog kluba „Gemaks“ 183. Dušan Dunjić, kupac nekoliko preduzeća 184. Aleksandar Andrejević, generalni direktor Novosadskog sajma 185. Dejan Ilić, direktor ARRI, svetskog lidera u proizvodnji filmske i TV opreme 186. Goran Paskaljević, posle Kusturice, najuspešniji srpski reditelj 187. Vidoje Vujić, vlasnik fabrike „Vujić“ Valjevo 188. Muamer Zukorlić, sandžački muftija i rektor Novopazarskog univerziteta 189. Andrej Jovanović, vlasnik Kompanije „Marbo“ 190. Vladan Živadinović, direktor JP „Srbijašume“ 191. Bora Stanković, počasni predsednik FIBA 192. Srñan Bogosavljević, direktor „Stratedžik marketinga“ 193. Srbobran Branković, direktor „Medijum Galupa“ 194. Ljubomir Tadić, pravnik i filozof 195. Rade Šerbedžija, naš najpoznatiji glumac u Holivudu 196. Rene Milošević, direktor „Intermosta“ Rene Milošević roñen je 26. februara 1955. godine u Žabarima kod Velike Plane. Kao četrnaestogodišnji dečak, s roditeljima je otišao u Francusku. Završio je Mašinski fakultet u Lionu. U Francuskoj je počeo u velikoj automobilskoj korporaciji “Reno”, posle koje radi u grañevinskom gigantu “VINCI”. U Srbiju se vraća 2003. godine. “VINCI Construction” je multinacionalna kompanija koja ima 150.000 zaposlenih u 85 zemalja i ostvaruje godišnji promet od 28 milijardi



evra, osniva u Beogradu preduzeće “Intermost”. Zahvaljujući ostvarenim poslovnim rezultatima u Srbiji, proglašen je za najuspešnijeg menadžera kompanije “VINCI”. “Intermost” a. d. Beograd je specijalizovano preduzeće za izgradnju svih vrsta mostova, hidrotehničkih objekata i objekata niskogradnje i visokogradnje. Izgradnja novog mosta preko Save kod Sremske Rače, ubrzo je bila usporena, a biće i prekinuta ako država ne izmiri ogromna dugovanja prema izvoñaču, tvrdi generalni direktor beogradskog „Intermosta“ Rene Milošević. Sredinom 2006. na konferenciji za novinare ministar za finansije Mlañan Dinkić izjavio je da će novac od prodaje Mobi 063 biti uložen u realizaciju Nacionalnog investicionog plana i unapreñenje saobraćajne infrastrukture, apostrofirajući već dogovorenu izgradnju mosta preko Save kod Sremske Rače. Rene Milošević je sponzor Ski festa, koji organizuje Skijaški savez Srbije, čiji je predsednik Mlañan Dinkić. ”Inter most” mesecima potražuje od Vojvoñanskog investicionog fonda i JP „Putevi Srbije” oko milijardu dinara, što su za nas velike pare. Platili smo PDV avansno tako što smo se zadužili kod banaka uz kamate, dok nam naši dužnici stalno obećavaju isplatu potraživanja, ali ne dobijamo ništa - kaže Milošević. Kako je ovaj čovek uspešan ako nije naplatio potraživanja? 197. Raka Marić, najuticajniji domaći estradni menadžer 198. Den Bejts, direktor TV „Foksa“ u Srbiji 199. Goran Ćirić, direktor JP PTT Srbije 200. Dragana Solomon, direktorka Odeljenja za medije misije OEBS u Srbiji 201. Stevan Nikčević, direktor „Jugoimport SDPR“ STEVAN NIKČEVIĆ, direktor ''Jugoimport SDPR", nije usamljen primer da Crnogorci nemilice haraju Srbijom, i vredi rasvetliti učinak koji je Srbiji naneo nenadoknadivu štetu. Stevan Nikčević je radni vek počeo u Resoru službe državne bezbednosti Srbije. Podmukao, zao, nezaježljiv. Kao takav brzo je napredovao u službi. Dogurao je do zamenika Centra bezbednosti RDB-a. Kada je DOS preuzeo vlast, Nikčević se bestidno nudi Srpskom pokretu obnove da rasturi Državnu bezbednost Srbije, koju je nekoliko meseci ranije napustio. Danica Drašković ga u oktobru 2000. imenuje za koministra unutrašnjih poslova prelazne vlade kojom rukovodi Milomir Minić. Sa tog mesta, Nikčević instalira svoju bandu. I onda počinju da se reñaju afere, kojima se Stevan Nikčević pere. Podmeće dokument o praćenju novinara Slavka Ćuruvije. Danica Drašković naseda na ovu provokaciju. Srpska javnost, žedna pravih informacija o likvidaciji Ćuruvije, prihvata dokument RDB o praćenju Ćuruvije na dan ubista, sve do smaknuća. Kasnije će se ispostaviti da je Nikčevićev udeo u Ćuruvijinoj likvidaciji bio nemerljiv. Bio je jedan od rukovodilaca. Nije samo Ćuruvija stradao od Nikčevićeve ruke. Ali već je bilo kasno. Već u februaru Nikčević zaboravlja da se upoznao sa Danom Drašković i postaje član Demokratske stranke. Savezna vlada imenuje ga za pomoćnika saveznog ministra unutrašnjih poslova Zorana Živkovića. Raspolažući ogromnim količinama novca, informacijama i dosijeima, Nikčević vrbuje drugog Živkovićevog pomoćnika, pripravnika Dragana Šutanovca i njegov pir u Srbiji može da se nastavi. Svi napori da se ubica Slavka Ćuruvije izvede pred sud ostaju uzaludni. Banda Stevana Nikčevića sve uspešno sabotira. Čak se i Momir Gavrilović, na dan kada je bio u poseti kabinetu Vojislava Koštunice prethodno sreo, navodno slučajno, sa Nikčevićem. Ipak niko nije očekivao da Stevan Nikčević postane direktor najvažnije ustanove za bezbednost zemlje i sigurnost njene vojske. Nakon streljanja premijera Đinñića, Boris Tadić postaje ministar odbrane. Taj dan ostaće upisan crnim slovima u istoriji vojske. Za svoje savetnike Boris Tadić dovodi kumove, prijatelje, ljude bez staža, iskustva, morala... U "Jugoimportu SDPR" Nikčević kao direktor dovodi tridesetak Crnogoraca iz srpske Službe državne bezbednosti. Svu dokumentaciju ove savezne ustanove od nacionalnog interesa, koja raspolaže namenskom industrijom vojske, Stevan Nikčević predaje tadašnjem američkom ambasadoru u Beogradu Vilijemu Montgomeriju. Nove vlasti u Srbiji potom iz Vašingtona dobijaju nove ucene zbog vojno-tehničke saradnje sa Irakom. A ta saradnja namenske industrije sa Irakom omogućila je da se srpska armija i njeni pripadnici održe u životu.



Tadašnji ministar odbrane Boris Tadić, koristeći se statusom svoga oca Ljubomira u Društvu srpsko - jevrejskog prijateljstva odlazi u Izrael, sklapa neizvršive ugovore o vojno - tehničkoj saradnji, prekidajući već čvrste i započete ugovore o vojno - tehničkoj saradnji sa drugim vojnim silama. Ministar Tadić obećava potpuno uništenje naše armije i vojne industrije, posebno namenske. Traži da ga Izraelci podrže u američkom kongresu kao demokratskog voñu u Srbiji. U trenutku preuzimanja direktorskog mesta, Stevan Nikčević na računu "Jugoimporta SDPR-a" zatiče 200 hiljada dolara. I novac i imovina ove ustanove biće meta Nikčevićeve bande. Nakon što je oborena vlada Zorana Živkovića, menja se i sastav Upravnog odbora "Jugoimpoprta SDPR-a". Osim ljudi koje delegira Vlada Crne Gore, u njemu su i ministar unutrašnjih poslova Srbije Dragan Jočić i ministar odbrane Prvoslav Davinić. Od očekivanih Koštuničinih poteza nema ništa. Njegov ministar Dragan Jočić je državljanin Crne Gore. Jočić o mućkama ćuti kao, i prima lepe pare. Stevan Nikčević počinje da uništava namensku industriju. Smišljeno, hladno, cinično i surovo, obilazi ambasadore. Njegova osionost toliko se smučila i strancima da su zahtevali da hitno bude smenjen. A Stevan Nikčević se toliko trudio da se dodvori stranim službama i domaćim mafijašima da je organizovao i krañu tašne Jovice Stanišića, kada je ovaj iz Okružnog zatvora sproveden u Hag. Na dan kada je sprovoñen u Hag, Stanišić je sa sobom poneo tašnu punu dokumenata. Stevan Nikčević je dobio zadatak da od vezanog Stanišića ukrade tašnu. I bi tako. Danas je Stanišić na slobodi, što gospodina Nikčevića strašno brine. Smena Stevana Nikčevića je bila već gotova stvar. Njegovo pogubno delovanje bilo je raskrinkano. Ali, 20. septembra 2004. godine Dragan Šutanovac traži od predsednika Republike da mu bude savetnik za bezbednost. Boris odlučuje da se konsultuje sa svojim makroima iz Sjedinjenih Američkih Država. Nakon tih konsultacija, on izričito odbija da kuma Šutanovca imenuje za savetnika, jer to nije dobro zbog javnosti. 22. septembra 2004. godine, kada je smena Nikčevića trebalo da se obavi, Dragan Šutanovac dolazi ponovo u kabinet Borisa Tadića tražeći od njega da utiče da Stevan Nikčević ostane na mestu direktora "Jugoimporta SDPR-a". Sutradan predsednik Republike poziva ministra odbrane Prvoslava Davinića, predsednika Upravnog odbora ove ustanove, insistirajući da se Stevan Nikčević ne smenjuje. Ministar Davinić, koji je obećao svojim pretpostavljenima da će smeniti i uhapsiti Nikčevića menja odluku i Nikčević ostaje. Prvoslav Davinić je oboren sa mesta ministra odbrane koordiniranom akcijom bande Stevana Nikčevića i Dragana Šutanovca. Nikčević je preko svojih ljudi, bivših bezbednjaka i kolega iz crnogorske tajne policije organizovao Davinićevo praćenje i razgovore sa američkim ambasadorom Majklom Poltom. U pljačkanje "Jugomiporta SDPR-a" uključen je ministar policije Dragan Jočić. General policije Snežana Šulajić sa svojim sugrañaninom Miletom Dragićem iz Zrenjanina sklapa poslove za potrebe opremanja srpske policije uz provizije, a Jočić ćuti. Jovo Ćuruvija, brat ubijenog urednika i vlasnika "Dnevnog telegrafa" Slavka Čuruvije, u svojim čestim obraćanjima javnosti i svim državnim rukovodiocima Srbije, kao saučesnike u ubistvu svoga brata označava Stevana Nikčevića, bivšeg zamenika načelnika Centra Resora državne bezbednosti Srbije. Uzalud Jovo Ćuruvija moli da se Stevan Nikčevič makar ispita pred istražnim sudijom i objasni po čijem je nalogu naredio višemesečno praćenje njegovog brata, a prekinuo ga nekoliko minuta uoči streljanja. U istrazi povodom Ćuruvijinog ubistva, koja je aktivirana dolaskom na vlast premijera Đinñića, saslušani su tadašnji rukovodioci Resora državne bezbednosti, svi osim Stevana Nikčevića. Milan Radonjić je početkom aprila 1999. godine, odlukom tadašnjeg načelnika Resora državne bezbednosti Radomira Markovića, postavljen za načelnika Centra Resora državne bezbednosti Beograda. I on je u istrazi ispitivan više puta o svojoj ulozi i saznanjima oko praćenja Slavka Ćuruvije. On je na saslušanjima, izmeñu ostalog, uvek tvrdio i sledeće: "Iako sam početkom aprila 1999. godine postavljen za načelnika Centra RDB-a Beograda, iako sam poznavao većinu zaposlenih u ovoj organizacionoj jedinici, na sastancima sam im objasnio da sam ja ipak nov na ovom poslu i uputio ih da sve započete poslove završe u kontaktu sa Stevanom Nikčevićem, koji



je u toku svih operativnih poslova". Novinar Slavko Čuruvija praćen je intenzivno nekoliko meseci po nalogu koji je potpisao Stevan Nikčević. 202. Ivica Dačić, predsednik SPS IVICA DAČIĆ roñen je 1. januara 1966. godine u Prizrenu. U ranom detinjstvu se sa porodicom preselio u Žitorañu kod Prokuplja, gde je išao u osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Nišu, a Fakultet političkih nauka u Beogradu 1989. Bio je u fakultetskoj organizaciji Saveza komunista, a prvi ozbiljniji politički angažman imao je u mladim socijalistima Beograda. Na toj funkciji ostaje do do 1992. godine. Član SPS-a je od sredine 1991. godine. Iste godine postaje portparol SPS i član Izvršnog odbora Glavnog odbora ove stranke, da bi postao i urednik u listu SPS "Epoha", koji se ubrzo ugasio. Bio je savezni je poslanik u Veću grañana Skupštine SRJ od 1992. godine i predsednik Odbora za javno obaveštavanje Veća grañana Savezne skupštine. Predsednik Sportskog saveza Srbije i potpredsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta. Bio je koministar za informisanje u takozvanoj Prelaznoj Vladi Republike Srbije od oktobra 2000. godine do januara 2001. godine. Predsednik Socijalističke partije Srbije postaje posle smrti Slobodana Miloševića.Na izborima 1992. i 1993. bio je šef Informativno-propagandnog štaba SPS. U najuže rukovodstvo stranke, za člana Izvršnog odbora Glavnog odbora, izabran je na Drugom kongresu 26. oktobra 1992. i ponovo na narednom kongresu SPS 1996. Dva puta je biran za predsednika Gradskog odbora SPS-a Beograda, u februaru 2000. i decembru 2002. Savezni poslanik u Veću grañana Skupštine SRJ (SCG) je neprekidno od 1992. Bio je predsednik Odbora za javno informisanje 1996, a od juna 1997. i član Odbora za spoljnopolitičke odnose. Od 2000. je bio član Odbora za bezbednost i spoljnu politiku oba veća Savezne skupštine. Od vanrednih parlamentarnih izbora iz decembra 2003. poslanik je u republičkom parlamentu i predsednik poslaničke grupe SPS. Na Šestom kongresu SPS, održanom 18. januara 2003. godine izabran je za predsednika Glavnog odbora SPS-a. Bio je predsednik košarkaškog kluba Partizan i predsednik Sportskog saveza Srbije. Govori ruski i služi se engleskim jezikom. „Teško je očekivati od onoga koji vas je bombardovao da odmah prizna svoju krivicu. Meñutim, ukidanjem sankcija za meñunarodne letove za našu zemlju je jasan pokazatelj da je meñunarodna zajednica shvatila da sankcijama ne može uzdrmati ili oboriti narodnu vlast u Jugoslaviji“, izjavio je 11. februara 2000. godine poslednjem radnom danu, koji je proveo kao portparol stranke. „Nije prvi put da albanska skupština na Kosovu i Metohiji proglašava nezavisnost, ali je prvi put da u tome ima otvorenu javnu podršku velikih sila, pre svega SAD. Naravno da ta nezavisnost nikada ne bi ni bila proglašena da nije unapred dogovoren način završetka ovog procesa. Meni je drago da neki državni funkcioneri danas govore sličnim rečnikom kao što je govoreno i u tim godinama kada se branila zemlja. Jasno je bilo i tada, a mislim da je još jasnije, nažalost, i danas, da je u stvari Srbija bombardovana 1999. godine ne zbog tadašnje politike državnog rukovodstva, ne zbog inaćenja svetu, ne zbog nedostatka demokratije i ljudskih prava, ne zbog egzodusa Albanaca, nego zato što su Albanci želeli nezavisnu državu Kosovo“, rekao je posle proglašenja nezavisnosti Kosmeta. Niko kao vrhuška iz SPS ne zna da se bavi podzemnom diplomatijom i kafanskim kongresima. Takozvani čuvari nacionalnih interesa dobro su izračunali koliko će svoj patriotizam naplatiti, pa je staro društvo na čelu sa Ivicom Dačićem i Zoranom Lilićem krenulo u novo zaluñivanje ovoga naroda i njegovih pustih snova o socijalnoj pravdi. Uoči napada hrvatske vojske u akciji ''Bljesak" (1. maja) 1995. godine, održan je hitan sastanak u General-štabu Vojske Jugoslavije. Tadašnji načelnik Uprave za moral i informisanje, pukovnik Ljubodrag Stojadinović posvedočio je da je načelnik Obaveštajne uprave general Branko Krga referisao da njegovi obaveštajci upozoravaju da se hrvatska vojska, uz podršku SAD, sprema da protera Srbe iz Slavonije i Kninske krajine. Načelnik General-štaba general Momčilo Perišić pozvao je telefonom predsednika SR Jugoslavije Zorana Lilića, da ga obavesti o dramatičnim dogañajima koji predstoje. Kada je dobio vezu, i predsedniku Liliću saopštio informacije o pokretima hrvatske vojske, predsednik Lilić mu je hladno odbrusio - "Momo, boli me ..... za Srbe iz Krajine. Nego, pošalji mi po añutantu hiljadu metaka, idem u lov na patke''. Pukovnik



Stojadinović je, sećajući se ovog mučnog dogañaja, opisao nelagodu u kojoj se našao načelnik general-štaba Momčilo Perišić, kao i svi njegovi saradnici. Zoran Lilić je oduvek bio poznat kao ništarija. Ovih dana, Zoran Lilić ponovo meša karte. U njegovom skrovištu u Rakovici skovan je plan razbijanja Srbije. On je naterao Ivicu Dačića da uñe u koaliciju sa Tadićem i Dinkićem, sa ciljem da Srbija izgubi podršku Rusije i tako ostane bez Kosova, a u dogledno vreme i bez Vojvodine. Mozak ove operacije su bivši predsednik SRJ Zoran Lilić i Mića Jovanović, koji je zajedno sa Lilićem vlasnik "Megatrend" univerziteta. Jovanović je i vlasnik nevladine organizacije "Atlanski savez", koja služi za promovisanje interesa administracije iz Vašingtona. Zoran Lilić je iz Brze Palanke. Milošević ga je koristio kao krpu, postavljajući ga na mesto predsednika Savezne republike Jugoslavije, bez ikakvih ovlašćenja. Malo ko se danas seća Zorana Lilića. On se razveo od žene Ljubice, oženio mlañom novinarkom, i posvetio se biznisu. Onom podzemnom. Tandem Lilić-Jovanović vuče konce i tretira sadašenjeg predsednika SPS-a isto kao što je Milošević postupao sa Lilićem. Mića Jovanović, vlasnik "Megatrend" univerziteta postavio je za ministra prosvete svog pulena, politikologa Žarka Obradovića, koji je zaposlen kao profesor na njegovom univerzitetu. Tako će Jovanović povratiti izgubljene akreditacije za neke svoje više škole i fakultete, i legalizovaće biznis. Kakva je uloga Ivice Dačića, predsednika Socijalističke partije Srbije, u formiranju vlade sa Tadićevom i Dinkićevom partijom? Dačić je, nakon završetka studija, postao portparol SPS-a. Trudio se i da svojim stasom i glasom liči na Miloševića. Po nalogu Slobodana Miloševića, tadašnji šef Državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić dobio je zadatak da oženi Ivicu Dačića. Policija je Miloševiću opisala Malog Slobu kao ''ljubitelja muškog tela''. Pronañena je brzo devojka za njega, tek svršena srednjoškolka Sanja. Ivica Dačić je polako ulazio i u veliki biznis. Njegova zemljakinja, iz Žitorañe, gde je i on odrastao, Svetlana Veličković udala se za Željka Ražnatovića Arkana, koji je bio komadant Srpske dobrovoljačke garde, vlasnik fudbalskog kluba "Obilić'' i više stambenih i poslovnih objekata. Ivica je bio blizak Ceci, družio se i sa Arkanom, a bio je prisutan i na njenoj svadbi, a i na Arkanovoj sahrani. Poseban biznis počeo je sa Draganom Markovićem Palmom, Arkanovim saborcem. Palma je pripadao svetu podzemlja. Ogromne pare Palma i Ivica Dačić zaradili su prodajom uglja koji se vadi u "Resavici". Država ulaže velika sredstva u rad rudnika, kako bi ugalj na tržištu bio jeftin energent. Palma je otkupljivao celu proizvodnju, i uz pomoć Dačića preprodavao je, po trostruko većoj ceni državnim preduzećima, čiji direktori su morali da slušaju Dačićeve naloge. Jagodina, Ćuprija i Paraćin postali su Palmina "zona interesa''. Dačić mu je omogućio da dobije dozvolu za regionalnu televiziju "Palma plus'', i Dragan Marković je počeo da popravlja svoj imidž - od nasilnika i ubojice do političara, narodnog poslanika. Nije slučajno Palma ušao u koaliciju sa Dačićevim SPS-om. Dva ratna druga odlučili su da osiguraju svoj kapital. Kada je pokrenuta priča da se sruši stadion "Obilića", pod optužbom da se nalazi na groblju, umešao se Ivica Daćić, i svojim vezama je uzeo Cecu u zaštitu. Ceca je lepo platila svom zemljaku za ''zaštitu''. Ivica je posredovao i kada je Ceca prodavala fudbalere, i tako, prema nalazima srpske policije, na inostranim računima ostavila 26 miliona evra. Ivica je Ceci preporučio da na vreme pobegne na Kipar. Spisak afera u kojima se pominje ime Ivice Dačića je impresivan. U aferi ''kofer'' od hapšenja ga je spasila SMS poruka generalnog sekretara Vlade Srbije Dejana Mihajlova. U toj akciji policije uhapšen je Dačićev kum Vladan Zagrañanin, koji je u to vreme bio i direktor SPS. Dačić nije podneo ostavku na partijsku funkciju. U to vreme Dačić je sarañivao sa Dinkićevim pljačkašima. Glavna preokupacija Dačića bila je da preuzme ministarstvo unutrašnjih poslova. Za vreme Miloševićeve vlasti pobijeno je mnogo ljudi. Novinar Slavko Ćuruvija, sekretar JUL-a Zoran Todorović Kundak, ministar odbrane Pavle Bulatović, načelnik uprave kriminalističke policije Beograda Milorad Vlahović, načelnik Policijske stanice Savski venac Dragan Simić, zamenik ministra policije Radovan Stojčić Badža... Nijedna ova smrt nije rasvetljena, a sva su bila politički motivisana. Posebno je zanimljiv slučaj ubistva četvoročlane porodice brata prve Arkanove žene Natalije. Njen brat je nañen mrtav u stanu sa ženom i dvoje dece. Tokom akcije ''Sablja'' pokazalo



se da je naredbu za ubistvo izdala Svetlana Ražnatović, da bi upozorila Arkanovu prvu ženu Nataliju da se ne petlja u nasledstvo. Sva ova ubistva Ivica Dačić treba da učini trajnim misterijama. Njega posebno zanima ubistvo novinara Milana Pantića, koji je stradao ispred svog stana u Jagodini. Tabloid je svojevremeno objavio imena ubica, i tužen je zbog klevete, ali je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu osloboñen od krivične odgovornosti. Ministar Dragan Jočić sakrio je ovaj predmet, jer je istraga pokazala da je nalog za Pantićevo ''privoñenje razumu'' dao Dragan Marković Palma. Pantić je istraživao njegove kriminalne radnje, Palma je našao momke da ga prebiju, ali su oni u tome preterali i Milan Pantić je na licu mesta ostao mrtav. U Socijalističkoj partiji Srbije mala grupa ljudi, na čelu sa Lilićem i Dačićem, odlučuje u ime stranke, ophrvana potrebom da zatre tragove svojim nedelima i da stečenu imovinu legalizuje. Kako će Ivica Dačić uspeti da sakrije svoje prljave tragove? Novog ministra unutrašnjih poslova naročito brine poruka, koju mu je telefonom saopštio Milorad Ulemek Legija. Upućeni tvrde da ima puno razloga da Ivica strepi za svoj život, jer je sa Legijom bio u mnogim poslovima, dao je mnogo obećanja... GORAN TRIVAN iz SPS postao je nakon izbora te 2008. Gradski sekretar za životnu sredinu, u koalicionoj administraciji sa DS. Primenom Zakona o jednokratnom porezu na ekstradohodak i ekstraimovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, u periodu od 26. juna 2001. godine, kada je zakon počeo da se primenjuje, do kraja juna 2002. godine od predviñenih 728.726.582 naplaćeno je 57.530.742 evra. Funkcioner SPS, Goran Trivan, nije platio dug od 88.000 maraka. 19. avgusta 2008. godine, delegacija Udruženja "Sloboda" posetila je grob Miloševića i položila venac. U delegaciji su bili Uroš Šuvaković, Miloš Aleksić i Goran Trivan. Jula 1994, Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju krenuo je u ofanzivu: posećuju ga inostrane delegacije, vrši kadrovske popravke sistema, i uživa u apsolutnoj medijskoj podršci Politike, Ekspres Politike, Večernjih novosti, TV Politike, Duge, RTS... Za to vreme bogalji rata hodaju ulicama, lopovi sa ratišta postaju nove srpske gazde, partijski ideolog dr Mirjana Marković beleži u svoj dnevnik impresije o cveću, godišnjim dobima, oblacima i cvrčku u rodnoj požarevačkoj kući. Njima je na prošlim izborima poverenje poklonilo tek 30.000 ljudi (0,8%), ali su se brave "uticajnih vojnih, pravosudnih i ministarskih kancelarija lako otvarale za one kojie opozicija naziva "mirinim ljudima", a kratkovidi tumači političkih zbivanja- grupom za pritisak. Samo političkim slepilom može se objasniti teza po kojoj bi Sloba sve uradio za srpstvo, samo da mu nema žene komuniste. Ili, sasvim suprotna - da ga supruga sada vraća na pravi, komunisticki put, iz nacionalistickog blata gde se zaglibio. Nema razlike u doktrini Miloševićeva i njegove supruge, niti stvarnog pomaka u levo. U to ime menja se ratnička "košulja", a odbacuju se kadrovi upotrebljeni u ratne (ili kriminalne) svrhe. Kao što je Miloševiću svojevremno supruga pripremila klimu za obračun sa Stambolićem, tako mu i sada obezbeñuje odstupnicu dnevničkim beleškama, nebrojenim intervjuima, ili knjigom "Odgovori". Duvaju mirnodopski vetrovi, ali iz starog centra moci. Najava nove politike bio je raspad koalicije SPS i srpskih radikala. Mirjana Marković je voñu srpskih radikala nazvala primitivnim nacionalistom i tako najavila Šešelju da je potrošen. A pre toga, u SKPJ došlo je do sukoba izmeñu utemeljivača ove stranke, generala Stevana Mirkovića, ubeñenog komuniste jugoslovenske orijentacije i ideologa partije Mirjane Marković. Sukob je razrešen odlaskom generala. „To je žena iz senke. Ne treba je potceniti, jer je vešta, sposobna, pametna i retko gubi koncentraciju. Nisam mogao da razumem zašto je uporno bila protiv toga da napadam Šešelja, kada je on bio ideološki protivnik naše partije. Njeno objašnjenje je tada bilo da je on na našoj strani, što nisam mogao da prihvatim. Kasnije sam razumeo - sve je bilo u funkciji Miloševićeve vlasti. Milošević je držao centar, Šešelj i Arkan su skupljali simpatije desno, Mirjana levo. Tako je suprugu omogucila da preko naše partije sačuva simpatije bivših komunista i jugoslovenski imidž. Setite se kako je Arkan imao sjajnu predizbornu kampanju, a onda je rekao svojim simpatizerima da glasaju za Miloševića. Isto je uradila Mirjana Marković“, kaže general Mirković. Po rečima generala Mirkovića, sadašnji SKPJ nema ni članstvo, ni organizaciju. Utisak, da je reč o partiji u ofanzivi, stiče se zbog toga što se skoro u privatnom aranžmanu, okuplja grupa problematičnih ljudi koja piše saopštenja medijima. Za Mirkovića - SKPJ je grupa aktivista koja



praktično servisira vladajuću partiju. Zadaci u skupljanju glasova su bili različito rasporedjeni, a supružnici su od prvog trenutka na zajedničkom zadatku. Da bi se postigao utisak o promeni politike, u januaru su posmenjivani generali eksponirani u ratu, a u propagandne svrhe se Šešelju podilazilo, kada se govorilo da su to "njegovi" generali. Da u toj priči ima istine pokazuje i način na koji je RV i PVO doživeo kadrovsku obnovu. 29. decembra 1993. godine, u roku od dva sata povučen je general Pavlović i doveden na čelo RV i PVO Ljubiša Veličković, bliski prijatelj sa Mirjanom Marković. On tokom celog rata ostaje u drugom planu, a sa sobom dovodi ljude koji se u ratu takoñe nisu eksponirali. Meñu njima je i pukovnik Blagoje Grahovac, iz Nevesinja, koji tokom rata tvrdi da je Jugosloven i da ne priznaje nikakve paravojske. Tu je i Slavko Biga, komandant VO, iz RSK koji ratne dane provodi u Generalstabu. I tako dalje... Tako je dobijeno novo lice stare vojske i tiho najavljeno distanciranje od Karadžića i Mladića u Bosni. Pokusaj puča u Banja Luci nije samo uvreñeni Šešelj dovodio u vezu sa SK Pokretom za Jugoslaviju. Zoran Čičak, aktivista SKPJ, kaže :"Bila je to spontana akcija protiv crnoberzijanaca, švercera i Karadžica lično, protest naroda koji je bio potpuno opravdan. Lično mi je žao što nije urodio plodom. Rat bi bio završen. Nacionalnim elitama odgovara rat, da opljačkaju svoje podanike. Karadžic je za nas saučesnik i treba da odgovara." Kada predsednik Zoran Lilić kritikuje "samozvane lidere", koji srpski narod drže kao taoce ratne politike, ili kada direktor kompanije "Politika", Dragan Hadži Antić osuñuje Karadžica što ne pita narod šta misli o ratnim zločinima i ratnom profiterstvu, miroljubivi grañanin trebalo bi da zaboravi kako su do juče isti lideri "uživali apsolutnu podršku grañana Srbije", a da se ratnim profiterima i kriminalcima na državnoj televiziji (i ne samo tu) gradio imidž narodnih heroja. Pravi propagandni rat srpski režim vodi protiv Karadžica na teritoriji Republike Srpske, koji izgleda odbija da prihvati ulogu potrošnog dobra. U tom svetlu treba posmatrati formiranje organizacija SPS na teritoriji RS ,a tu se opet neminovno nailazi na pripomoć SKPJ. „Nikola Dobrijevic, kadar SKPJ, rekao mi je da se dogovarao sa Miloševićem, u njihovoj kući, o formiranju SPS u RSK. Mića Carević, takoñe kadar RSK, deluje sa tih pozicija u Banja Luci, a Radovan Bijelić, osniva organizacije SPS u Republici Srpskoj iako je član SKPJ“, kaže Mirković. Ko je dotrajao bilo je jasno kada je Duga objavila već poznati tajni spisak nevaljalih štediša koji su "u nevreme" podigli novac od Dafine, sa namerom da se obeleže mangupi iz sopstvenih redova i, uz put, kompromituju opozicione voñe. Kad je reč o svežim kadrovima, u Srbiji režim ih je sačuvao tokom ratnih godina u senci i danas sa njima maše kao nekompromitovanim. Čak kada se na stranu stave teze o tajnoj mreži SKPJ, izbor Bore Mikelića za predsednika vlade RSK, ili odlazak Veljka Kneževica u Zagreb indikuju pomenuti metod. „Veljka Kneževića je progurala Mirjana Marković, on je sada njen čovek. Iako me je još 1990.godine u Zagrebu upozoravao u kakav nacionalizam ce režim da zapadne. U Beogradu je pokazao apsolutnu lojalnost Miloševiću i SPS. Slično se desilo i sa Borom Mikelićem. Bora je bio najveći Jugosloven, kleo se u Hrvatsku, bio direktor moćne firme "Gavrilović". Sada, poput Knezevića, nema većeg Srbina od njega. Oni su veoma slični, želeli su da budu u našem pokretu, ali su u stvari delovali iz senke, ne eksponirajući se do sada. Kada je SPS formirao vladu, zahvaljujuci iskakanju Nove demokratije iz krila DEPOS, počelo se govoriti o četvorici ministara iz senke, pod komandom SKPJ. U Vladi, meñutim, nema članova ove partije. Ipak, ima onih koji su joj bili i ostali bliski. Dragan Kostić, ministar rudarstva bio je član SKPJ. Roñeni brat ministra pravde, Aranñela Markićevića, zajedno sa Zoranom Todorovićem (vrlo blizak Mirjani Markovic) poseduje firmu "TiM", otuda se smatra da je ministar pravosuña tim kanalom dobio prolaznost. Andra Milosavljević , ministar za lokalnu samoupravu, bio je na listi SKPJ, a ime Bube Morine koja se u ovom trenutku stara o izbeglicama u Srbiji oduvek se vezivalo za bračni par Milošević-Marković. Ni grupa"Metropol", svojevrsni politički aktiv Mirjane Markovicć, na koji se naslanjala pre i u toku Osme sednice, nipošto nije u društvenom zapećku. Zoran Todorović je pojavno stradao u sukobu sa Radošem Smiljkovićem i Aleksandrom Bakočevićem, ali i dalje ima značajan uticaj. Zlatan Peručić smestio se u direktorsku fotelju "Beobanke", Snežana Aleksić je pomoćnik ministra za trgovinu i turizam, Tahir Hasanović je generalni sekretar Nove Demokratije, a Goran Trivan je pomocnik generalnog direktora "Srbijašume". Slobodan Čerović, deo tadašnje ekipe i direktor "Metropola" bio je nedavno "viñen" za mesto predsednika Izvršnog saveta Beograda i nije prošao. Radoš Smiljković je ambasador u Bugarskoj“, analizirao je general Mirković. Mirnodopske promene i kadrovska osveženja oseća i unutrašnjost. Posle intervjua koji je Mirjana Marković dala listu na albanskom jeziku Bujku,



protresen je i Kosovski Okrug, a smenjen je načelnik, Miloš Simović, koji je bio prepreka dijalogu sa Albancima. Preduslov za tako mirno "čišćenje" bio je ekonomski predah i socijalni mir koji je režimu obezbedio Avramovićev program. U meri u kojoj se SPS crpi snagu iz Avramovicevog programa, u toj meri SKPJ nalazi oslonac u firmi "Komet". Šešelj kaže da je SKPJ "zločinačka i teroristicka organizacija koja je nezakonito prisvojila društvenu imovinu, oformila terorističku organizaciju "Komet" koja se bavi ucenjivanjem, iznuñivanjem i razbijanjem štrajkova, infiltriranu u sve pore privrede i društva". Dok je za neke Komett skup 3oo ljudi naorušanih dugim oružjem i spremnih da likvidiraju protivnike i izvrše naručeno ubistvo, za druge je to firma koja obavlja poslove obezbeñenja ambasada i drugih objekata. „Od "Kometa" smo trebali da živimo, ali njega je uzeo u svoje ruke bivši direktor "Komunista", opasan tip, Miodrag Tomašević i nista nismo dobili“, kaže Mirković. „Mi nemamo predrasude o privatnicima, prilagoñavamo se novom vremenu“, sasvim suprotnog je mišljenja Čičak. "Komet" je osnovao Jugoslovenski odbor SKPJ početkom 1991. godine, a na računu firme u septembru iste godine nasla se suma od 10 miliona dinara, skupljena "pod moranje" od pripadnika Armije, kao članarina, što je tada iznosilo više od milion maraka. Krajem 1991. godine isknjižena je celokupna imovina SKPJ iz knjigovodstveme evidencije i preneta na "Komet", pa je "Komet" postao vlasnik 15,5 spratova poznate zgrade CK na Novom Beogradu, i zadržao je i sredstva od prodaje 243 stana stambenog fonda. "Komet" prelazi u Holding kompaniju , a Miodrag Tomašević (Mirin covek) poslovni prostor koristi kao učešće "Kometa" u zajedničkim projektima sa raznim firmama. Tako 340 kvadrata dobija "First YU Swiws Bank", oko 150 kvadrata preduzeće "PhilipWilson", prostor na prvom spratu postaje osnivački ulog u Polikliniku "Ušće", a prostor na XXIII spratu, sa terasom , postaje vlasništvo preduzeća "Komet-BTC". Vlasnik firme BTC je dr Nenad Đorñevic, jedan od najimucnijih ljudi Srbije (na listi Mirinih ljudi) čija se imovina procenjuje na 12o miliona dolara. On je karijeru počeo u SDB, kao profesor u Višoj školi unutrašnjih poslova. Da bi se stanovništvo prevelo iz borbene gotovosti na željeni novi kurs, mediji moraju biti na usluzi. Savez komunista Pokret za Jugoslaviju, iako nema svoje glasilo, a njihov Radio "Košava" je tek u osnivanju, nije morao da vodi pravu borbu za medije. „Istina je da imamo uticaj na medije i to kroz lične simpatije koje pojedini urednici prema nama gaje. Tako je, na primer, Tijanić prijatelj naše partije, nemamo razloga da se žalimo na tretman u programima TV Politike“, komentarisao je Čičak. U tom kontekstu treba posmatrati nimalo nežnu bitku izmeñu TV Politike i NTV Studija B. Studio B je poklonio Tijaniću lutku, muškarca u bodi-kostimu sa reskom porukom: "Prvi srpski muški bodi, novinaru koga njena ruka vodi..." Od 28.juna RTV Politika vidi se i sluša do Čačka, Gornjeg Milanovca, Kragujevca, Kraljeva. Istog dana je Studio B obavešten je da je Ministarstvo za saobraćaj i veze Republike Srbije promenilo svoju odluku o proširenju mreže repetirtora, što je značilo da Savezna uprrava za radio i veze nece izdati dozvolu za širenje repetitora preko Goča, Rudnika i Fruške Gore. Tijanić, urednik "televizije kojoj se veruje", pojavljuje se i kao kolumnista u novom listu "Telegraf", i ovaj list je pridodat spisku medija na koje Mira ima "stanovit uticaj". „Nije tačno da sve držimo u rukama, Milorad Vučelić, direktor državne televizije, je svakako meñu pet najmoćnijih ljudi u Srbiji, a ne voli nas. Lično se nadam da Vučelić neće biti direktor Televizije, jer bi se smanjila ratna propaganda... gradonačelnik, Nebojša Čović...nismo zadovoljni, ali bolje nego Grudenka... Radmilo Bogdanovic je profesionalni policajac, sa njim imamo dobre odnose, pao je kao žrtva intriga, pre svega u sopstvenoj partiji... Ne možemo raditi sa Vučelićem ili Mihajlom Markovićem koji je zagazio u nacionalizam... Iz SPS treba da odu svi koji su povezani sa nacionalističkim krugovima ili kriminalom“, govorili su aktivisti SKPJ, koje su bili tumači nove politike starog supružničkoh para. Onima koji nemaju tako kratko pamćenje ostalo je da prebrojavaju mrtve, i da prihvate nove stare usrećitelje, ako ne žele Šešelja ili Arkana. Izbor nije lak, ali se pokazalo - svi smo mi pomalo socijalisti. SNEŽANA ALEKSIĆ, članica Direkcije JUL, Velibor Veljkovićć, iz Skupstine "Beopetrola" i Ljubiša Ristić predsednik JUL, poslednji su se govorima oprostili od Zorana Todorovića. Snežana Aleksić podsetila je na početke političke karijere svog druga iz studentskih dana i istakla kako je “tim sa Beogradskog univerziteta i sa Osme sednice ulazio, pritisnut društvenom zbiljom i raspadom Jugoslavije, u nove još neizvesnije i teže bitke… Retki su takvi timovi u politici, koji su bez predaha proživeli prethodnu deceniju, retki su, gotovo neponovljivi ljudi poput tebe, Zorane, koji si ovom timu davao nesebičan doprinos, snagu i posebnu boju”. Pored kovčega, pokrivenog zastavom Jugoslovenske levice, partijski drugovi držali su neku vrstu počasne straže u kapeli. U



masi sveta bili su pored srpske državne elite (Zoran Lilić, Milan Milutinović, Mirko Marjanović, Nikola Šainović, Gorica Gajević, Dragan "Jugopetrol" Tomić, Milorad Vučelić...) i bivši šef beogradske policije Marko Nicović, direktor RTS Dragoljub Milanović, prvi čovek Kompanije "Politika" Dragan Hadži Antić, i lider Srpske radikalne stranke Nikola Pašić, Siniša Vučinić... Predsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta Dragan Kićanović saopštio je da će na olimpijskim igrama u Sidneju učestvovati 109 sportista iz SR Jugoslavije, što je za 40 više nego na prethodnim igrama 1996. u Atlanti. Kada je Predsedništvo JOK odlučilo da pres-ataše naših sportista u Sidneju bude Božidar Đurković, usprotivila se Snežana Aleksić, predsednik Upravnog odbora Rukometnog saveza Jugoslavije, čiji je Đurković generalni sekretar, te se otvorenim pismom, objavljenim u “Politici”, obratila predsedniku JOK-a Draganu Kićanoviću zahtevajući hitan opoziv svog generalnog sekretara. U zabrinutom tonu predsednica UO RSJ kaže da nije imala čast (!) da prisustvuje sastanku Predsedništva JOK-a, jer nije dobila pismeno, a ni usmeno obaveštenje, ali da se zato izvinjava zbog odsustva predstavnika RSJ. Uz ovo obrazloženje sledi i dodatno da “izbor gospodina Božidara Đurkovića nije prikladan obavezama i nivou profesionalnosti koje podrazumeva pres-ataše u rukovodstvu Misije JOK u Olimpijskom selu... Sigurna sam da ćete u konsultacijama sa Saveznim ministarstvom za sport za pres-atašea odrediti osobu koja će na dostojanstven, visoko profesionalni način, a u skladu i cilju državnih interesa Savezne Republike Jugoslavije i naših olimpijaca, časno obavljati profesionalnu dužnost.” Na pomenutom sastanku Predsedništva JOK-a, Velizar Đerić, savezni ministar za sport, istakao je da je “Ministarstvo za sport bilo u stalnom i svakodnevnom kontaktu sa sportskim savezima i da je sa svim realizacijama zaključilo 31. jula.” Bolje obavešteni tvrde da je ministar Đerić bez pogovora prihvatao sve želje Snežane Aleksić, i kada je nedavno smenjen dr Branislav Pokrajac, savezni rukometni selektor. “Drugarica Snežana Aleksić bira za koje novine želi da govori.” Bolje sreće bili smo u razgovoru sa Radetom Đurñićem, predsednikom Skupštine RSJ iz Podgorice. “Ja već mesecima govorim o ponašanju Snežane Aleksić. Ona je mimo Statuta postavila sebe za predsednika Upravnog odbora RSJ, ne obazirući se na svoja stvarna ovlašćenja i realne moći. Ona ne može nekontrolisano činiti šta joj je volja sa RSJ i rukometom, niti može privatno mišljenje iznositi u javnost kao stav Saveza. Takvo ponašanje direktan je pokazatelj haosa u koji je ona dovela Savez i rukomet uopšte.” Snežana Aleksić, predsednik UO RSJ i član Direkcije JUL-a, neće poput ostalih predsednika sportskih saveza putovati u Sidnej, kako tvrdi u pismu upućenom Draganu Kićanoviću, predsedniku JOK, “preokupirana je dogovorom oko stvaranja uslova da se svim našim sportistima omogući ispunjenje patriotske i grañanske dužnosti” - da im se omogući da 24. septembra glasaju na izborima. Putovao je Rade Bulatović – da vrbuje sportiste za SPS i JUL. Oktobra 2003. rukovodstva SLOBODE i SPS održali su dva sastanka u prostorijama SLOBODE, o načinima saradnje u podršci borbi i za Slobodana Miloševića, “borbi koja predstavlja nadu za porobljenu zemlju i njen narod. Rukovodstvo SPS izrazilo je počast SLOBODI za dosledne i odlučne aktivnosti i obećalo punu podršku u budućnosti. Oba sastanka prisustvovali su visoki zvaničnici dve organizacije: Bogoljub Bjelica, profesor Mirko Zurovac, Vladimir Kršljanin, Dragutin Milovanović, Snežana Aleksić and Uroš Šuvaković ispred SLOBODE a Ivica Dačić, Zoran Anñelković, Žarko Obradović, Milorad Vučelić, Dušan Bajatović and Branko Ružić ispred SPS. Svetlana Kitić, nekada najbolja rukometašica sveta, 2007. je poslanik u Skupštini Srbije: „Sa „Mrkom” sam, kad je bio direktor CIP, sarañivala kao direktor Radničkog i direktor državnog tima, Snežana Aleksić mi je kuma, sa Goricom Gajević sam bila nerazdvojna... Roñena sam u Tuzli. U tom gradu mi i sad žive roditelji. Od 14. godine igrala sam rukomet za Jedinstvo, a godinu dana kasnije došli su po mene ljudi iz Radničkog... Bila je to moja prva selidba na toj relaciji... Posle mnogih životnih razočaranja u Tuzlu sam se, iz Beograda, vratila 2000. godine, a krajem 2006. u Beograd me pozvao Milutin Mrkonjić, moj prijatelj iz Radničkog...” 203. Vukoje Muhadinović, direktor „Topole“ iz Bačke Topole 204. Vladimir Lučić, direktor MTS 205. Gorica Mojović, član gradske vlade Beograda



206. Vlada Mikić, uvoznik cigareta 207. Džemail Šahović, vlasnik fabrike „Dalas“ 208. Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja 209. Srećko Nijemčević, generalni direktor „Ikarbusa“ 210. Vladika Artemije, episkop raškoprizrenski i kosovskometohijski 211. Robert Čoban, predsednik „Kolor pres grupe“ 212. Ivan Ćurković, predsednik OKS 213. Slobodan Ivanović, vlasnik klinike „Anlave“ 214. Nemanja Vidić, najbolje kotirani srpski fudbaler u svetu 215. Zvezdan Terzić, predsednik FSS 216. Miša Lukić, direktor agencije „Leo Barnet“ 217. Matija Bećković, pisac i akademik MATIJU BEĆKOVIĆA je svojevremeno, kao mladog pesnika, UDB-a zadužila da zavede drugaricu Stanku Veselinov i provodi se s njom u ozvučenom stanu. Nakon toga svršeni gimnazijalac postao je urednik časopisa Zum reporter… Odatle do SANU put je bio trasiran. U junu 1985, formiran je Odbor za izradu nacrta dokumenta po imenu Memorandum SANU, neka vrsta kritičke analize postojećeg stanja u zavladaloj jugoslovenskoj anarhiji, posebno birokratskom haosu. Odbor je imao 16 članova i svi su imenovani od strane odelenja Akademije. Za predsedavajućeg ovog odbora izabran je Antonije Isaković, knji?evnik i potpredsednik SANU. Mada mnogi danas misle da je glavna ličnost u toj priči bio Dobrica Ćosić, on nije bio član Odbora. Njega je Akademija tretirala kao disidenta, te "...da ne bi provocirao vlast", nije uzet u krug izabranih. Postoji teza da je Ćosić ipak bio učesnik na izradi ovog dokumenta, "spolja" sugerišući šta treba da piše. Glavni autori "Memoranduma" bili su Vasilije Krestić, Kosta Mihailović i Mihailo Marković. Krestić kasnije nije krio da je autor najspornijih pasusa ovog dokumenta, koji će potpaliti maštu radoznalih. Glomazna propagandna mašina bivše SFRJ krenula je u svakodnevnu osudu "Memoranduma", što je samo davalo na popularnosti tom dokumentu.? Malo ljudi je znalo šta tamo piše. Tamo nije rečeno ništa od onoga što javnost nije već znala. Ali ovaj zbir opštih mesta postaje nekakav nemušti manifest srpskih nacionalista, nevažan po sadržaju, bitan iz inata, ali i hrana šovinistima iz drugih jugoslovenskih republika. Ovaj dokument napali su svi, a i akademici. Bili su to Pavle Savić, čuveni fizičar i Vasa Čubrilović, jedini živi svedok sarajevskog atentata 1914. SANU je svesno pomogla ustoličenje Slobodana Miloševića kao neprikosnovenog vladara, a Dobrica Ćosić javno egzaltira izjavom da se radi o savremenom Milošu Obiliću. Već u decembru 1986., godinu dana nakon galame oko "Memoranduma", zakazana je vanredna skupština SANU, a političko rukovodstvo Srbije čekalo je da dokument bude osuñen. To se nije dogodilo. "Organizacija u organizaciji" pod imenom "Odbor za odbranu slobode misli" u kojoj je bilo puno članova SANU, žestoko je ustalo u odbranu "Memoranduma". Osam akdemika potpisalo je pismo u kome je pisalo da nedovršen dokument u stvari ne postoji. Bili su to Desanka Maksmović, Dragoslav Srejović, Ivan Antić, Milka Ivić, Stevan Raičković, Olga Jevrić i Irena Grickat- Radulović. Pismo je pročitao Matija Bećković. General u penziji i akademik SANU Gojko Nikoliš smatrao je da atmosfera progona "Memoranduma" ima sve elemente staljinizma iz 1948. Dobrica Ćosić osuñuje srpsko rukovodstvo "zbog katastrofalne politike koju uporno sprovodi" i govorio o



pravu SANU da brine o budućnosti svoga naroda. Glasanje koje je usledilo bio je šamar ondašnjem srpskom rukovodstvu, rejting Akademije dignut u nebesa, a uvertira za dolazak Slobodana Miloševića odsvirana. Ostvarena je kompromitacija postojećeg političkog poretka, a naivnih falilo. "Memorandum" nikada nije objavljen. Nastao kao fantomski, tako je i završio. Za vreme dugotrajnog predsednika SANU Dušana Kanazira instalirana je nova politička linija prijema u članstvo ove institucije. Devedesetih godina u Akademiju su ušli i neki članovi SPS po partijskoj liniji, a pokojni književnik Miodrag Bulatović pravdao je svoje članstvo u toj partiji tako što je smatrao da mu je to jedini put do statusa "besmrtnika". Miloš Crnjanski nikada nije primljen u SANU. Zato su potonji prvoborci nacional-socijalizma ulazili kao u kulturno - umetničko društvo. Posle 5. oktobra 2000. godine premijer srpske vlade Zoran Đinñić postavio je pitanje dalje budžetske egzistencije Akademije, i okrenuo je protiv sebe kompletan orkestar salonskih nacionalista, što je bilo dovoljno da postane arhineprijatelj jedne uspavane ustanove koja više nije bila potrebna političkim elitama. SANU je na izvestan način rehabilitovana pod vladom Vojislava Koštunice, ali njena dalja perspektiva nije izvesna. Prodajnu mrežu otrgnuli su od “Politika novine i magazini” a da nisu pitali "Politiku" a.d. kao suvlasnika i UO Akcionarskog društva koji je predstavlja, a koji je na Skupštini od 30. jula 2005. izabran u novom sastavu na čelu sa predsednikom Emirom Kusturicom i članovima Matijom Bećkovićem, Aleksandrom Simićem, Predragom Mihajlovićem i drugima. Da bi uspeli u pljački teškoj više miliona evra, o kojoj su akcionari obavestili nadležne organe gonjenja i sve važne političke faktore, akteri sumnjive rabote bezobzirno su kršili normativna akta i zakone. Celu ovu mutljavinu transparentnom je učinio Marko Hinić, analitičar koji je, za potrebe menadžmenta razotkrio hronološku genezu ove protivpravne otimačine. Iz njegovog Pregleda transakcije prodaje "Politika Prodaja" d.o.o. jasno se vidi da je u strukturi prihoda u 2004. prodaja duvanskih proizvoda imala učešće od 34,2%, dok su izdanja PNM-a (15,7%) i ostala izdanja (28,4 %) u prihodu zajedno imala 44,1%. Hinić je naveo da je beogradska firma "Appraisal Associates" 30. juna 2005, na dan kada je Udruženje akcionara izabralo novu upravu, poslala izveštaj o "fer proceni" vrednosti osnivačkog kapitala PNM-a u "Politika Prodaji". Taj kapital procenjen je na 2,5 miliona evra, a imovina koja se prenosi iz PNM-a na "Politika Prodaju" vredela je 8,6 miliona evra. Kako je dug "Politike"a.d. VAC-u, navodno, iznosio tri miliona evra (za uzeti kredit), ispalo je da su Nemci toliko platili "Politika Prodaju" (a stvarno je taj dug "prelomljen"). Gde je onda "nestala" razlika od 5,6 miliona evra (do prenesene vrednosti od 8,6 miliona evra), i kakva je u svemu ovome uloga Branka Pavlovića, koga su za isplaćenih 1,5 milion dinara angažovali da akcije malih akcionara realizuje prodajom na Berzi, a on ugovornu obavezu nije ispunio. Šta je i sa zahtevom za raskid kuporodajnog ugovora izmeñu "Politike" i VAC-a, koji je baš Branko Pavlović podneo Trgovinskom sudu u Beogradu? “Oni u koje smo se najviše pouzdavali stvarni su grobari "Politike". Počev od Emira Kusturice kao predsednika UO, do Matije Bećkovića koji je tu da bi pokrivao sumnjive radnje svog zeta Srñana Janićijevića, Aleksandra Simića koji je eksponent interesa aktuelne vlasti, suprotnih interesima 6.366 akcionara koji su nekada imali više od trećine, a sada svega 24 odsto akcija na papiru, i Predraga Mihajlovića koji zastupa interese Komercijalne banke, negdašnjeg poverioca "Politike". Svi oni, zajedno sa direktorom "Politike" a.d. zubarom Zoranom Vacićem, koji osim zuba vadi i "vilice" i sa Brankom Pavlovićem, koji je prelaskom u njihov tabor došao u otvoren sukob interesa i gladnim penzionerima mora da vrati uplaćene članarine od po 1.000 dinara zbog neispunjavanja ugovornih obaveza, moraju da odu. Ako ne drugačije, prisilićemo ih na taj čin štrajkom glañu”, tvrdio je predsednik Skupštine akcionara. Kad se u političko, duhovno, estradno- medijsko zamešateljstvo uključe i porodični odnosi, dobijamo spektakl koji najbolje opisuje izjava jednog od najvećih srpskih narodnjaka: „Na Marijinoj i Draganovoj svadbi, Boris i ja smo pevali u duetu” (Miroslav Ilić o ćerki Mariji, zetu Draganu Šutanovcu i Borisu Tadiću). Zgodan primer je porodica Bećković. Akademik Matija Bećković je srpskoj javnosti odavno poznat kao podržavalac politike premijera Vojislava Koštunice. Njegovu kćer, Olju Bećković, autorku emisije „Utisak nedelje” na TV B92 i političari i javnost Srbije obično svrstavaju u tabor DS, dakle tadićevaca, iako se sama nikada nije izjasnila. Zet Matije Bećkovića (suprug druge akademikove kćeri), generalni je direktor Politike, novine i magazini d.o.o, a akademik Bećković član je UO Politika a.d. U javnosti Bećkovići su, za razliku od Ilića, poznati po



tome što nikad ne govore jedni o drugima. Ove godine, DSS podržava Velju Ilića, bar u prvom izbornom krugu, tako da nećemo imati priliku da gledamo marketinške pomake, po mišljenju mnogih, konzervativnog DSS-a. Posebno ako se ima na umu Koštuničino slikanje sa Zdravkom Čolićem, pa koncert Cece Ražnatović koji je izazvao buru i u samom DSS, i završna konvencija na kojoj su se pojavili Emir Kusturica i Dejan Bodiroga. 218. Olivera Jevtić, najbolja atletičarka Srbije 219. Goran Stojiljković, direktor „Zdravlja aktivis“ 220. Vojin Starčević, vlasnik „Polimarka“ 221. Ljiljana Smajlović, glavna urednica „Politike“ 222. Aleksandar Boričić, predsednik Odbojkaškog saveza Srbije 223. Borislav Radosavljević, direktor OMV u Srbiji 224. Ljuboja Stefanović, vlasnik preduzeća „Steko“ 225. Zvonimir Nikezić, direktor „Ces Mekona“ 226. Branka Vidić, direktorka Instituta za veterinu Novi Sad 227. Milenko Kostić, vlasnik „Auto Čačka“ Uprava za javne prihode je odlučila da preko 200 luksuznih automobila za pojedine ministre i svu silu direktora, budu isključivo marke “škoda”. Kao što je poznato, u žestokoj konkurenciji zvučnih imena iz automobilskog biznisa, za ugovor težak oko 2,2 miliona evra pobedio je uvoznik “škode” za Srbiju, “Auto Čačak”. Dok pojedini učesnici upozoravaju da je nemoguće da jedan ponuñač bude najbolji u desetak propisanih kategorija i najavljuju tužbe, zli jezici tvrde da je na tenderu stvar malo pogurao ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić, inače zemljak i prijatelj Milenka Kostića Koleta, vlasnika “Auto Čačka”. Ipak, ovaj Čačanin, koji važi za jednog od pet najbogatijih privrednika u moravskom kraju, bio je znamenit i pre no što je postao ekskluzivni dobavljač limuzina za državu. Pre tri godine se u javnosti digla (a potom i slegla) velika prašina, jer je Milenko Kostić u rodnom selu pored Čačka podigao crkvu na temeljima bogomolje iz 18. veka. Iako je bio dužan da konzervira srednjevekovne ostatke, on ih je porušio, a u novoj crkvi je umesto ikona osvanula freska na kojoj je - sam “ktitor” sa porodicom! Kostić je iste godine kupio i tzv. gradsku kuću, iz koje je izmeštena etnografska postavka Narodnog muzeja, a direktorka muzeja Nevenka Bojović uzalud upozoravala da će, ukoliko čačanska opština ne donese odluku o realizovanju memoranduma o namerama koji je već potpisan, ovaj grad izgubiti izložbeni prostor i dečiji vrtić, a Kostiću morati da plaća ekonomsku cenu zakupa. Pravi zlobnici danas tvrde da je tihi partner Auto Čačka, a time i liferant vozila za državne organe, Milorad Luković Legija. Šumadijski Kole je zbog veza sa komandantom “crvenih beretki” već hapšen u policijskoj akciji Sablja, posle atentata na premijera Zorana Đinñića. Kole je pušten posle nekoliko nedelja, zajedno sa jednim upravnikom zatvora i dvojicom lokalnih biznismena, a pred medijima ga je branio tadašnji gradonačelnik Čačka. U emisiji RTV B92 Velja Ilić je rekao da “nije on (Kostić) kriv što je Legija ručao u njegovom restoranu prilikom boravka u Čačku... To je javni restoran, kod njega je ručao Jovica Stanišić za vreme jednog boravka pre atentata, kad se sreo sa Emirom Kusturicom”. Kostić je i godinu dana ranije bio pod istragom Okružnog javnog tužilaštva u postupku protiv Branislava Uskokovića, bivšeg direktora Elektrodistribucije Beograd, zbog potkradanja ovog javnog preduzeća. Bivši direktor EDB teretio se i da je od Kostića naručio 6 kamiona “mercedes”, iako nisu bili potrebni EDB-u. U meñuvremenu, Kostiću je zabranjeno i da bude finansijer fudbalskog kluba Borac jer je napao sudiju na utakmici. Uprkos svega, vlasnik “Auto Čačka” pobeñuje na tenderima.



228. Vasiljka Radulović, generalna direktorka „Fidelinke“ iz Subotice 229. Bosa Nenadić, predsednica Ustavnog suda Srbije 230. Vladimir Čupić, predsednik Izvršnog odbora „Hipo Alpe-Adrija banke“ 231. Milorad Pavić, najprevoñeniji srpski pisac 232. Radislav Rodić, vlasnik „Glasa javnosti“ i „Kurira“ 233. Predrag Ejdus, upravnik Narodnog pozorišta 234. Ljubica Marković, direktor agencije Beta 235. Dragan Džajić, fudbalska legenda 236. Zoran Višnjić, generalni direktor „Unika osiguranja Srbije“ 237. Dušan Kovačević, najpoznatiji dramski pisac 238. Jovan Ćirilov, dramaturg 239. Isidora Žebeljan, kompozitorka i najmlañi akademik 240. Aca Bulić, predsednik Zajednice prvoligaša 241. Slobodan Mićić, vlasnik agencije „Kontiki“ 242. Dušan Ivković, selektor košarkaške reprezentacije 243. Žaklina Nikolić-Kušić, vlasnica agencije „Publicis“ 244. Željko Obradović, trener Panatinaikosa, prvaka Evrope u košarci 245. Ratko Butorović, biznismen iz Novog Sada 246. Bojan Bošković, generalni menadžer „Egzita“ 247. Aleksandar Stojanović, vlasnik firme „Zlatiborac“ 248. Aleksandar Milićević, predsednik UP „Elektromreža Srbije“ 249. Miroslav Đukić, selektor fudbalske reprezentacije Srbije 250. Aleksandar Šoštar, pomoćnik ministra za omladinu i sport 251. Milorad Čavić, najbolji srpski plivač i evropski rekorder 252. Marija Šerifović, pobednica „Evrosonga“ 2007. godine 253. Aleksandar Šapić, najplaćeniji vaterpolista na svetu 254. Mirko Todorović, vlasnik modne konfekcije „Todor“ 255. Milorad Majkić, vlasnik lanca kockarnica „Aleksandar“



MILORAD MAJKIĆ roñen je 1950. u Višegradu, otuda ne čudi što se izjašnjava kao Bosanac. Završio je srednju školu. Šta je sve radio, poznato je, verovatno, samo njemu. Ono što je procurelo u javnost - čovek je imao restoran u Zagrebu, gde je živeo do početka raspada Titove Jugoslavije. Po dolasku u Srbiju, za nastavak uspešne poslovne karijere zafalilo mu je para, pa ih je pozajmio od onih koji su imali. Tako je otvorio prvi lokal - kockarnicu "Aleksandar", pored menjačnice pokojnog Arkana, u Čumićevom sokačetu. Majkiću su cvetale ruže. Lepo je proširio posao, na Terazijama 43, Ulici 29 novembra, ali i u JU Biznis centru... Osim lanca kazina "Aleksandar", otvorio je i nekoliko istoimenih zlatara. Njegove su kockarnice, na Terazijama i u Ulici 29. novembra, u noći izmeñu 16. i 17. marta 1998. demolirane, kada su napadači s automatskim puškama izrešetali automate za igru. Široke narodne mase čuli su za njega posle spektakularnog hapšenja, januara 2002. godine, u Čumićevom sokačetu, zbog sumnje da je falsifikovao isprave, u pritvoru je odležao ceo mesec, a sve se dešavalo zbog sudskog spora s "Geneksom", koji je je započeo 18. oktobra 1989. godine. Priča izmeñu "Geneksa" i "Kin Stiba" počela je potpisivanjem ugovora ove dve firme o ulaganju stranog lica u otvaranje kockarnice u hotelu "Interkontinental". U ime "Geneksa" ugovor je potpisao Zoran Kojić, tadašnji direktor "Interkontinentala", uz odobrenje Milorada Savićevića, prvog čoveka "Geneksa". Vlasnik "Kin Stiba", pokojni Žorž Jablan, obavezao se da će hotelu, narednih pet godina, plaćati 500.000 dolara godišnje i 20% od zarade. Kazino u koji su, po tadašnjem zakonu, mogli da ulaze samo stranci, radio je do sankcija, onda je zatvoren. Za 1.600.000 dolara Majkić je od Jablana (inače Jugovića po poreklu) otkupio prava iz ugovora i decembra 1994. s Kojićem potpisao aneks ugovora o ulaganju sredstava stranog lica. Majkić je na kraju i pobedio u sporu s "Geneksom". Ali, umesto da dobije odštetu - 4. 330.000 dolara, (isplaćeno mu je 1.300.000 dolara), dobio je zatvorsku kaznu, jer su "geneksovci" tvrdili da firma "Kin Stib" u Kinšasi ne postoji. Kupio je za 2,4 miliona evra i hotel "Union" u Beogradu. Milorad Majkić, imenovan je za počasnog konzula Konga u Bosni i Hercegovini. Veće ministara odobrilo je Majkićevo imenovanje 26. augusta 2004. godine. Takvom odlukom Majkić je dobio pravo na zaštitu koja diplomatima pripada u skladu sa Bečkom konvencijom o olakšicama, privilegijama i imunitetu. Izaslanstvo DR Kongo u Beogradu započelo je akciju za imenovanje Majkića 2002. godine, uz pomoć srpskih zvaničnika u organima vlasti BiH. Brzo se ispostavilo da je u pitanju osoba sumnjive prošlosti, a zagrebački biro Interpola je vlastima BiH dostavio podatke kako je Majkić, državljanin BiH i SCG, prijavljivan kao višestruki učinilac krivičnih dela u periodu od 1975. do 1983. godine, kada je izvršio dela silovanja, prevare, falsifikovanja dokumenata i novca te davanja mita, narušavanje javnog reda i mira, i vreñanje policajca. Zbog svega ovoga u više navrata su mu izricane zatvorske i novčane kazne. Ove informacije prikrio je zamenik ministra bezbednosti BiH Dragan Mektić, a Majkića nije bilo ni u krivičnoj evidenciji beogradske policije, niti Ministarstva pravosuña Hrvatske. Direktor "Genexa", Milorad Savičević, tvrdio je da je Majkić bio osoba koja je uživala potporu Slobodana Miloševića, i paravojnih grupa koje su delovale u Srbiji. Uprkos spornim detaljima o Majkiću, stav Ministarstva spoljnih poslova BiH bio je da nema pravnih prepreka za njegovo imenovanje na dužnost počasnog konzula Konga. 256. Slobodan Živojinović, predsednik Teniskog saveza Srbije 257. Branislav Stojaković, direktor „Eurosalona“ 258. Živorad Mihajlović, vlasnik Korporacije „Stankom“ Na sednici Glavnog odbora SPS, 19.10.2000. godine prošao predlog tvrdog krila da se Milomir Minić predloži za predsednika prelazne republičke vlade. Sastanak je vodio predsednik stranke Slobodan Milošević. Sednica je prošla tzv. "uzavreloj atmosferi" sa dosta ružnih reči članovima IO GO koji su došli iz pobunjenih odbora. Naime, u sedište stranke je stiglo veliki broj žalbi i zahteva opštinskih odbora koji su zahtevali smenu rukovodstva. Nije tražena decidirana ostavka



predsednika Miloševića, ali jeste da svi koji su se nalazili u njegovom okruženju budu izbačeni iz stranke, pre svega Tomić, Marjanović, Minić... Službenici u novom sedištu SPS u zgradi JUMBES banke saopštavali su da nema sastanaka, ali su iz zgrade izašli visoki funkcioneri SPS Živorad Mihajlović zvani Žika muštikla, Dragan Tomić, Milomir Minić, Zoran Anñelković i Željko Simić. Oktobra 2005. reorganizovana Naftna industrija Srbije počela da radi pod rukovodstvom "osveženog" kadrovskog tima. NIS je podeljen na dva javna preduzeća i jedno akcionarsko društvo. U NIS-u a. d. formirana je još jedna celina da bi se pronašlo mesto za jednog bivšeg direktora. Premijer Vojislav Koštunica u ovom mešanju karata nije zaobišao ni poslanike iz Draškovićevog SPO, pa je poslanik Sanja Čeković (koja je stavljala, pa vadila karticu na glasanju o NIS-u) zamenila Milana Božića na dužnosti člana UO JP za istraživanje, proizvodnju, preradu i promet nafte i prirodnog gasa NIS-a. Osim "fotelja" za bivše poslanike SPO-a na čelu sa Verkom Stevanovićem, u najnovijoj raspodeli solidno su prošli i SPS-ovci, koji podržavaju manjinsku vladu Vojislava Koštunice. Tako je... vlasnik "Stankoma" Živadin Mihajlović, poznatiji kao Žika Muštikla, čija se firma bavi gasifikacijom, našao mesto u Akcionarskom društvu za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa. Vlasnik kompanije „Stankom“ Živadin Mihailović zvani Žika Muštikla ispitivan je polovinom avgusta 2006. zbog sumnji da je ta kompanija finansijski pomagala skrivanje Ratka Mladića, saznaje „Blic“ od izvora bliskih vlastima u Srbiji koji su uključeni u potragu za najtraženijim haškim optuženikom. Veruje se da je njegova kompanija „Stankom“ glavni partner firme „Impakt“, čiji je vlasnik Mladićev sin Darko. Inače, firma Darka Mladića se sumnjiči da je bila finansijer mreže pomagača Ratka Mladića u njegovom bekstvu. Činjenica je da je najveći broj prevara registrovan u sistemu prodaje još neizgrañenih stanova. Nije redak slučaj da investitor oglasi prodaju samo na osnovu odobrenja za gradnju zgrade na odreñenoj lokaciji, dakle za objekat koji je tek u planu da se gradi ili kada su tek počeli da se kopaju temelji. Takvi stanovi na tržištu su znatno jeftiniji, pa nije mali broj grañana koji u tome vide šansu za rešavanje svog stambenog problema. Meñutim, dogaña se da investitor, pošto uspešno okonča fazu prodaje jednostavno nestane sa novcem. Sličan rizik je i kod kupovine stanova u „sivoj fazi“ koji su, takoñe, znatno jeftiniji jer se investitor obavezao da će završiti samo grube radove, dok kupac, prema svojim mogućnostima, kreira raspored i stepen opremljenosti. To ima svojih prednosti, ali veliki nedostatak u tako sklopljenom poslu je što su ugovori, po pravili nejasni, pa i kada se takav stan nañe u posedu kupca, teško je utvrditi da li je investitor završio sve ugovorene radove. Ipak, u poslednje vreme, prevareni kupci ugovorenih i uplaćenih stanova su kolateralna šteta navodnih sukoba izmeñu investitora i podizvoñača. Najsvežiji i najdrastičniji primer, koji je udružio oko hiljadu nesuñenih vlasnika stanova, jeste slučaj Stankomovih lamela u naselju Filmski grad u Beogradu. Stankom je 2004. godine počeo izgradnju blokova na pet lokacija, ukupne površine koja premašuje 40.000 kvadrata sa 1.105 jedinica meñu kojima dominiraju stanovi, ali ima i garaža i lokala. Za realizaciju tog posla uzeo je podinvestitora, firmu Delta legal (firma osnovana iste godine sa osnivačkim ulogom od 4.527 evra) a ugovorom izmeñu ta dva pravna lica precizirano je da će za izvedene radove Stankom podinvestitoru preneti utvrñeni broj kvadrata. Delta legal je izašao sa tim na tržište i prodato je više od 900 stanova i lokala, a ukupna vrednost naplaćenih kvadtrata kreće se oko 43 miliona evra. Meñutim, i pored toga što je većina kupaca izmirila svoje obaveze u celosti, stanovi koji je trebalo da budu završeni do kraja 2005. godine, još nisu primili svoje stanare, a krajem prošle godine Stankom je osporio prodaju tvrdeći da je nelegalna i da Delta legalu nisu preneti ugovoreni kvadrati. Zbog toga je raskinut ugovor o suinvestiranju, a Stankom uzima novog partnera za taj posao - Urban legal (vlasnik tog preduzeća je firma iz Vašingtona, Artcom LLC, sa osnivačkim ulogom od 2.032 evra), koji se, gle slučajnosti, nalazi na istoj adresi na kojoj je registrovan i Delta legal (ulica Vase Pelagića 54). Zbog te čudne koincidencije, kupci još nezavršenih stanova tvrde da su nesuglsice izmeñu Stankoma i Delta legala iskonstruisane i da te dve firme rade zapravo zajedno. Potvrdu za tu konstataciju nalaze i u tome, što se po istoj formuli, Stankom ogradio od prodaje stanova na drugim lokacijama, gde su mu partneri bili Kuming, Sumiks i Pionir invest, pa oštećeni smatraju da je mala verovatnoća da četiri suinvestitora „preveslaju“ tako iskusnog vlasnika Stankoma, Živadina Mihajlovića, poznatijeg kao „Žika muštikla“. U to zamešateljstvo uvlače se i brojni



podizvoñači, koji su takoñe svoje radove naplatili (prema ugovoru sa Stankomom) u kvadratima, ali koji „nekom slučajnošću“ nisu preneti tim preduzećima, pa se „ispostavilo“ da su i ona nelegalno prodavala stanove. Po istom principu, Stankom je optužio i suinvestirora zgrada u ulici Arčibalda Rajsa, pa kupce koji u svojim stanovima žive već dve godine, pokušava nasilno da iseli i ospori im pravo vlasništva. Reč je o sistemskoj prevari u koju su državne institucije umešane do guše. Ako želite da kupite stan na nekoj od lokacija u opštini Čukarica, to je moguće samo od Stankoma, jer jedino ta firma, bez tendera, dobija dozvole za gradnju na tom području. Zapanjujuća je i inertnost državnih institucija, koje bi trebalo da reaguju. Iako je reč o velikom broju prevarenih grañana, mi smo upućeni jedino na pojedinačne sudske sporove. Veliki broj kupaca obratio se sudu, ali je čudno kod tako iznosa ne reaguje tužilaštvo. U toku je spor i sa „Pionir invest“ zbog sličnih problema u izgradnji objekata u Ulici kneza Višeslava, a dugo traje spor i sa meštanima Žarkova, bivšim vlasnicima zemlje na čijim parcelama se grade ova naselja. Kada je Javno gradsko pravobranilaštvo pregledalo dokumentaciju ustanovilo je da postoji osnovana sumnja da se radi o prevari, i o tome je obavestilo i nadležno tužilaštvo. 259. Srdan Golubović, reditelj „Klopke“ čiji su scenario otkupili Amerikanci 260. Veselin Vesković, direktor „Tarketa“ iz Bačke Palanke 261. Slobodan Jolović, predsednik opštine Lučani i organizator Sabora u Guči 262. Branko Kovačević, rektor BU 263. Dejan Stojanović, direktor Poreske uprave 264. Jelena Drakulić, direktorka dnevnih izdanja „Blic Pressa“ 265. Aneta Ivanović, direktorka kuće „Adrenalin“ 266. Ljubiša Vuletić, direktor Zavoda za izradu novčanica i kovanog novca 267. Predrag Petronijević, direktor Uprave carine 268. Džon Dejvis, potpredsednik „Intela“ 269. Dragan Šolak, direktor SBB, najvećeg kablovskog operatera 270. Vladika Grigorije, episkop zahumskohercegovački i primorski 271. Jelica Minić, ekspert za pitanja EU 272. Sreten Mitrović, direktor očne klinike ABM 273. Gili Deker, direktor „Erport siti Beograd“ 274. Marina Abramović, svetski priznati multimedijalni umetnik 275. Zvonimir Đukić Đule, lider benda „Van Gog“, dobitnik MTV nagrade 276. Entoni Barnet, direktor „Bol pekidžing Jurop“ 277. Tadaši Nagai, ambasador Japana, jedan og najvećih donatora u Srbiji 278. Roksanda Ninčić, ambasadorka Srbije u EU 279. Vesna Džinić, direktorka Agencije za privatizaciju



280. Radmila Marinković-Nedučin, rektorka Univerziteta u Novom Sadu 281. Hans Ole Urstad, šef OEBS-a u Beogradu 282. Vuk Drašković, lider SPO, bivši šef diplomatije 283. Joakim Riker, šef Unmika na Kosovu 284. Nada Kolundžija, šef poslaničke grupe DS “Tvrdimo da je u državnom interesu da se formira evropska vlada i očekujemo da će tako biti”, rekla je nakon izbora Nada Kulundžija (DS), nagoveštavajući većinu na osnovi saradnje Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije. Nada Kulundžija, bivši matičar u mesnoj zajednici Palić i aktivista Saveza sindikata, bila je leva i desna ruka druga Čovića, sada je šef poslaničke grupe DS u Skupštini Srbije. Šta je onda prirodnije od saveza sa Dačićem i Palmom? 285. Mladen Radojević, olimpijski prvak u matematici 286. Đorñe Balašević, najpoznatiji domaći kantautor 287. Srñan Dragojević, uspešni režiser 288. Marijana Pajvančić, pravni ekspert 289. Hristos Panagopulos, ambasador Grčke 290. Damir Firšt, predsednik UO „Metro keš end keri“ 291. Mirjana Savić-Udovičić, zastupnik „Elita“ u Srbiji 292. Zlata Stepanov, vlasnica „M plasta“ 293. Svetlana Velmar-Janković, naša najuglednija književnica 294. Milan Ćalasan, srpski fudbalski menadžer 295. Bane Stojanović, direktor „Siti rekordsa“ 296. Nikola Pilić, savetnik teniske reprezentacije 297. Ana Pešikan, ministarka nauke 298. Dragoljub Žarković, urednik nedeljnika „Vreme“ 299. Milorad Vučelić, funkcioner SPS Izgubili svaku nadu da će se Milorad Vučelić ikada postideti i prestati da viče, dok ga Milan St. Protić nije na televiziji nagazio pitanjem na koje Vučela nije imao odgovor. Pitanje se odnosilo na 800.000 evra, investirane u školarinu Vučeline ćerke. Bačkopalanačka gimnazija obrazovala je krajem šezdesetih godina ekipu: Jovica Stanišić, Milorad Vučelić, Mihalj Kertes, Radovan Pankov, Mile Isakov... Jovica i Vučela idu u Beograd na studije. Obojica su doñoši crnogorskog porekla iz moralno-politički besprekornih porodica, ambiciozni, bistri i vredni. Jovica se odlučuje za karijeru u Službi državne bezbednosti. Vučela se odlučuje za javnu karijeru, i već 1973. pojavljuje se, misterioznim putevima, kao glavni urednik "Studenta". Odmah je stavio do znanja ogorčenim uvodnikom "Ne dam Jugoslaviju!", iz kojega nije jasno



kome i zašto ne da Jugoslaviju, da se nekome preporučuje za čuvara. Od 1973. po zanimanju je istomišljenik: sa šezdesetsetosmašima, sa disidentima, sa nacionalistima, sa komunistima, sa Francuskom 7, sa Patrijaršijom, sa NIN-om, sa umetnicima, sa novinarima, sa pesnicima i sa celokupnom političkom elitom sedamdesetih i osamdesetih u Beogradu. Vučela se nametnuo u razne ekipe: oko "Vidika" i književničko-intelektualno-umetničarski polusvet koji je parazitirao na komunističkim jaslama kao "crkva koja se još nije odvojila od države" (Duško Radović, 1973). Pratio je modu: malo "Praksis", malo Kardelj; malo Markuze, malo Dobrica. Eto ga uskoro u Studentskom kulturnom centru, bivšem Domu Udbe, u svojstvu sekretara. Tada ga je krenulo: sa troškovima, zapošljavanjima, projektima. Pokriven ugledom SKC kao avangardne institucije u real-socijalističkoj kulturi, Vučela je diskretno, vredno glodao. Bilo ga je svud, meñu "disidentima", nešto manje meñu pravim disidentima, ali "levičar" svakako čupav i glasan, u farmerkama i izbledeloj "vijetnamci", sa svojom američkom vojničkom torbicom o ramenu. Početkom osamdesetih Vučela je bio spreman, sa akreditivima liberala, demokrate, disidenta, svačijeg drugara i urednika koji im je svima nešto objavio, levičara i šarmera. Već je bio ljubimac intelektualno-političke Čaršije. Sredinom osamdesetih, Vučela je: umetnički direktor Zvezdara teatra, umetnički direktor Grada teatra u Budvi, glavni urednik "Književnih novina", urednik kulturne rubrike "NIN"-a; sve to u jednom trenutku zajedno i – sa četiri pune plate. I dalje se oblači "levičarski" opušteno i gaji imidž "radikalno šik", ali torbica mu je već ušla u legendu. Politički je liberalniji nego ikad: ima ga svuda, osim da potpiše neke peticije, što je tada bilo u modi i relativno bezopasno, ako čovek nije sklon da se preterano impresionira od informativnih razgovora u Državnoj bezbednosti. U jednom od tih slučajeva, vezanom za Dušana Bogavca, potpisnici su bili svečano najureni iz Saveza komunista; osim Milorada Vučelića. Na pitanje kako njega nisu izbacili iz SK, odgovorio je: "Ha, ha, ha!". Kao urednik kulturne rubrike NIN-a, što je bilo mesto od posebne bezbednosno-političke osetljivosti, Vučela se pokazao kao prorok. Neki ninovci to nisu razumeli, ali tadašnji glavni urednik, Teodor Anñelić, jeste, zato što su on i Vučela radili zajedno na istom projektu. Vučela je propovedao 1988. i 1989. da će se Jugoslavija raspasti u krvavom ratu; da će se Srbija otcepiti, ako treba, a oni nek' vide šta će; da Srbe svi mrze itd. Na pitanje šta se nas tiču njihove komunističke svañe izmeñu republičkih partija, Vučela se smejao: "Vi ćete da ginete u tom ratu, a ne mi." Na pitanje zašto svi "mrze Srbe", pa i saveznici iz dva svetska rata, Vučela bi na kraju odgovorio: "Zato što imamo dužu onu stvar!" Kad se sve obistinilo, Vučelića je krenulo: SPS, RTS itd. Iz Bačke Palanke dolazi Bracika Kertes, zanimanje Mañar; Jovica postaje Načelnik. Iz izbledele američke jakne M-65 Vučela prelazi u odela i kravate. Vikao je Vučela sa TV ekrana tih godina; bilo ga je svuda; vozao se u crnim limuzinama i leteo; ušao je čak i u estradu i tamo ostavio utisak. Izgleda da mu je opreznost popustila u jednom trenutku (ili je video dalje?): Milošević ga izbacuje iz SPS iz razloga neke političke svañe, čiji je predmet irelevantan, kao i sve za Vučelu ako nije novac. To je doba sankcija, kvota i kontingenata; doba šverca kao jedine grane koja donosi profit; lepe sankcije... Služba državne bezbednosti već je prešla na samofinansiranje: prvo su reketirali po principu "bespovratnog kredita"; onda su stavili na šverc cigareta, tečnih goriva i strateških roba svih vrsta. Po prirodi stvari, oružje i heroin bili su sledeći. Bracikina carina pleni i isporučuje heroin Stanišićevoj Službi; iznajmljeni avioni lete okolo sa lažnim tovarnim manifestima; bratske službe žmirkaju na jedno ili oba oka. Sve se plaća u gotovom. Vučela se tu ugrañuje kao pouzdani prijatelj iz detinjstva. Opredelio se za duvan. Kao trenutno marginalizovan iz politike, sa pokrićem suvlasnika producentske kuće Komuna, Vučelić se javlja kao poverljivo lice Jovice Stanišića s jedne i izvesnih meñunarodnih veletrgovaca duvanom, s druge strane. To stanje, "nema Boga, pa je sve dozvoljeno", opisao je Brana Crnčević, koji je i sam bio u toj priči. U jednom trenutku 1997, u Budvi, dva nepoznata počinioca izrešetali su iz automatskog oružja lep putnički automobil "audi". Vozilo je pripadalo Miloradu Vučeliću. Legenda koja kruži kaže da je došlo do nesporazuma izmeñu tri strane umešane u izvestan posao. Jedna strana trebalo je da drugoj strani posredstvom treće strane isplati znatnu sumu gotovog novca za pruženu uslugu - povlašćenu prodaju cigareta na teritoriji pod kontrolom prve strane. Treća strana je kasnila. Dva neprijatna telefonska razgovora rešila su taj mali problem, a kao "ukor" stradalo je motorno vozilo.



Vladimir Beba Popović optužio ga je da je od Službe ukrao četrdesetak miliona maraka. Čak se i Miloradu Vučeliću mogu začepiti usta, treba samo argumenata. 300. Dragoljub Marković, najveći proizvoñač jaja u Srbiji

PRST U OKO Jedini kriterijum na osnovu koga se može odmeriti vitalnost elite jeste uspešnost zajednice u ostvarivanju ciljeva. Nije potrebno objašnjavati da se u srpskom društvu, očigledno, jedino ostvaruju ciljevi i interesi pripadnika najmoćnijih i raznih apartčika33, dok su u milosti, a zajednica već treću deceniju, od kada je većina ovih ljudi postala elitni segment društva, vidno stagnira. Pitanje je ima li društvo snage za izlaznu strategiju, kada okonča “privatizacija” države i, sa njom povezana, partitokratija, ili će biti prepušteno spontanim istorijskim procesima, koji su neumitni. Ima li ko da brine? Ako se uzdamo samo u popis moćnih listova poput Blica, trebalo bi da se sećamo da je ista novina, ne samo u vlasništvu Igora Lupšića, bio i jedan od poligona za medijsko obrušavanje na Zorana Đinñića, koji je imao nezahvalan zadatak da se suprotstavi upravo najmoćnijima. Slučajno ili ne, lista koju ova novina plasira sadrži sportiste i umetnike, ali ne i neke ličnosti za koje svi znaju da su veoma moćne i čiji pipci nisu presečeni. RADMILO BOGDANOVIĆ roñen je 7. oktobra 1934. u Končarevu, kraj Svetozareva. Otac Jovan bio je poljoprivrednik, majka Desanka domaćica. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu. Potom je završio Učiteljsku školu. Vanredno je studirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu i diplomirao 1976. s tezom “Vaspitno-obrazovni rad u ustanovama za maloletnike”. Oženjen je Živkom, nastavnicom. Počeo je kao učitelj u pešterskim selima, onda su ga, kako kaže, drugovi pozvali da preñe u policiju: “Načelnik SUP Svetozarevo postao sam 4. februara 1966, kad je sklonjen Ranković. Vršene su promene svih načelnika SUP-a”. Bogdanović je pre toga bio sekretar u Opštinskom komitetu SK. Usledila je funkcija predsednika SO Svetozarevo, koju je obavljao 8 godina. Zatim je 7 godina bio sekretar republičke Uprave za unutrašnje poslove, pa načelnik Uprave za strance, gde je kontrolisao prelaske granice i kretanje stranaca. Onda je postao zamenik republičkog sekretara za ONO i DSZ, da bi 1988. došao za ministra policije. Zbog dogañaja od 9. marta 1991. s mesec dana zakašnjenja podneo je ostavku. Po penzionisaju dobija sijaset zaduženja - poslanik u republičkom i saveznom parlamentu, predsednik Odbora za saradnju sa Srbima van Srbije, pa Odbora za narodnu odbranu i bezbednost. Predsedavao je u UO “Jugoeksport”, “Jugoslavija komerc”, Fonda kapetan Dragan, član je uprave “Crvene zvezde”. Biran je i za člana Saveta Univerziteta u Kragujevcu, čemu se Savez studenata tog univerziteta usprotivio zbog uloge u nasilju marta 1991. “SK me često držao na nišanu, iako sam bio dobar član i nisam stigao da budem član CK”, žalio se. U Glavnom odboru je SPS-a. Za Slobodana Miloševića je tvrdio: “Mnogo je mekan. Znam koliko je često svima opraštao greške, ja bih ih, brate, smenjivao”. Govorio je da je “Vuk Drašković pre na rumunski način jurišao na “TV Bastilju, a danas je miran ko jagnje”... i da je “Šešelj bez bontona, stalno me napadao, ništa nije dokazao”. Upućeni tvrde da Bogdanovića na mesto ministra policije nije “lansirao” Milošević, već general Petar Gračanin. Jednom, govoreći o 9. martu, priznao je: “Druga je stvar da li je trebalo drugačije da reagujemo. Ako narod tri puta juriša na Televiziju, ako narod neće Mitevića, onda on, j... ga, ima da podnese ostavku, bio kriv ili ne... Deveti mart nije moja rana. To je cena službe”. Njegovo ime dovodilo se u vezu sa blokadom Banjaluke, izborom Milana Martića, s uzimanjem para od Dafine, optužbama inspektora Dragana Mladenovića (1996.) da je policija organizator kriminala, i Marka Nicovića, tada člana Direkcije JUL, da su kriminalci veći profesionalci od policije.

33 Na političkoj sceni Srbije instalirani su neki, praznih džepova, pohlepni, bezobzirni, bez znanja. Obuzeti samo željom da budu neko, pokrovitelji su srpskim tajkunima. Ima li nam nade s Draganom Đilasom, Vukom Jeremićem, Draganom Šutanovcem, Aleksandrom Popovićem, Draganom Jočićem...?



Oni koji ga ne vole tvrde da je njegova moć i dalje velika. Prijatelji ga znaju kao društvenog. I jedni i drugi sigurni su da Radmilo zna mnoge državne tajne. Na napade da ima ogromnu kuću u Jagodini odgovorio je: “Nisam imao sreće ni da školujem decu, ni da ispraćam u vojsku, ni da pravim svadbe, to mi je sve.” O Radmilu je snimljen je i dugometražni dokumentarni film za njegov 60 roñendan kad je postao počasni grañanin Jagodine kojom je dugo “vedrio i oblačio”. Jagodina nije darežljiva po pitanju počasnih grañana i dodeljene su tek četiri titule. Počasni grañani Jagodine su narodni heroj general Petar Gračanin, Radmilo Bogdanović, ambasador Ruske Federacije Aleksandar Aleksejev i direktor Beogradskog zoo-vrta Vuk Bojović. Kako su se menjale političke garniture u Srbiji, Vojvodini i na Kosmetu, tako su se menjali i ministri policija i načelnici tajnih službi. Poslednjih tridesetak godina, srpski ministri policije bili su Slavko Zečević, otac Žarka Zečevića, iz političke garniture Kragujevca, Viobran Stanojević, sekretar OK SK Zaječar, Svetislav Lalović, opštinski funkcioner iz Aranñelovca, Radmilo Bogdanović nastavnik i policajac iz Svetozareva i Zoran Sokolović, funkcioner iz Zaječara. Kada su odlazili Draža Marković i Petar Stambolić, povukli su se i Slavko Zečević i Viobran Stanojević. Kada su pali Ivan Stambolić i Dragisa Pavlović pomereni su i Svetislav Lalović i Branko Kostić. Kada je dolazio Slobodan Milošević, došli su i Radmilo Bogdanović i Zoran Janaćković. Prema rečima Bože Spasića, bivšeg šefa tima za borbu protiv emigracije SDB SSUP, tajna policija planirala je likvidaciju ustaškog teroriste Mire Barešića, koji je u Stokholmu ubio našeg ambasadora. Savezna policija angažovala je grupu beogradskih kriminalaca, a crnogorska policija poslala je na taj zadatak Ratka Đokića (nedavno ubijenog u Stokholmu). Sasvim slučajno, Đokić se sa likvidatorima iz Beograda sreo u jednom kafiću u Malmeu. Zadaci su otkriveni i akcija je propala. Zbog ovog slučaja nastali su veliki problemi meñu tajnim policijama, koje je imala svake republika bivše SFRJ. Nakon toga doneta je odluka da sve specijalne poslove u inostranstvu preuzme Savezna tajna policija. “Sve policije Zapada i dan-danas su sigurne da su likvidaciju Stjepana Đurekovića, direktora INA, koji je pobegao iz zemlje sa vojnim planovima, izvršili pripadnici beogradskog podzemlja, iako nikada nisu imali potvrdu za to. Pojedini kriminalci su na ovoj likvidaciji napravili slavu, a da nisu ni bili blizu mestu ubistva. U emigrantskoj štampi pisalo se da je tu likvidaciju izvršila grupa Đorña Božovića Giške i da je za to imala logističku pomoć nekog nemačkog kriminalca. Spekulisalo se i da je glavni „čistač“ u ubistvu Đurekovića bio kasnije poznati srpski slikar, Dragan Malešević Tapi, koji je 2003. godine umro u prostorijama beogradskog SUP-a”. navodi bivši šef specijalnog tima SDB SSUP. Željko Ražnatović Arkan, Đorñe Božović Giška i Dragan Malešević Tapi otvorili su, uz pomoć Službe, krajem osamdesetih godina, noćni klub „Amadeus“. Giška je tada bio u zatvoru, a Tapi je bio glavni menadžer. Ubrzo je ustanovljeno da se osim normalnih poslova kluba razvijaju i drugi poslovi, koje, kako tvrdi Spasić, Služba nije mogla da dozvoli. U Nemačkoj je tada uhapšen Žika Živac sa 10 kilograma heroina, za koji je izjavio da ga je dobio u „Amadeusu“ sa zadatkom da ga prebaci u Nemačku. Posle ove informacije, klub je zatvoren. Prema Spasićevim rečima, Služba je u to vreme počela da gubi kontrolu nad kriminalcima, koji počinju da se vraćaju u zemlju i da se po Beogradu organizuju u gangove. Stvaranjem kriminalnih organizacija započinju i prvi meñusobni obračuni. Solo-igrač Ranko Rubežić započeo je prvi vatreni obračun u Beogradu. On je ispalio nekoliko hitaca u noge dvojici mlañih kriminalaca, koji više nisu meñu živima, Jovi Simendi i Mirku Vasiljeviću. Nakon nekoliko spektakla Ranka Rubežića, održan je tajni sastanak bosova beogradskog podzemlja, gde je dogovorena njegova likvidacija. To je bila prva od kriminalnih likvidacija, koje su kasnije zapljusnule beogradski asfalt. Ubistvo Andrije Lakonića u kafiću „Nana“ na Senjaku, 23. marta 1990. godine, za koje je bio optužen pa osloboñen Darko Ašanin sa svojom grupom, prvi put je javnosti otvorila pitanje veze tajne policije i kriminalaca. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Radmilo Bogdanović iskoristio je ovo ubistvo kako bi se obračunao sa tajnom policijom, na čijem čelu se nalazio Hrvat Zdravko Mustać. Bogdanović je za nekoliko meseci i sam stupio u kontakt sa podzemljem za stvaranje parapolicijskih snaga. On i Arkan u to vreme viñani su zajedno u loži Crvene zvezde. Arkan je ubrzo dobio Erdut za obuku dobrovoljaca. Jovan Rašković, predsednik krajiškog SDS, u želji da izbegne sukob, predlaže Babiću da narod legne pred vozila hrvatske policije. “Nemamo vremena za mirne proteste”, odgovorio je Babić, “došlo je vrijeme da se Srbi sami brane”. Babić je proglasio ratno stanje. Područja pod kontrolom SDS u kninskom regionu odvojena su od ostalih delova Hrvatske i stvorena je granica koju je trebalo braniti. Rat u Hrvatskoj započeo je bez opaljenog metka. Radmilo Bogdanović, srpski



ministar policije, prepričao je novinarima kako je na to reagovao hrvatski ministar policije Josip Boljkovac. “Ja, Radmilo, neću krv! Da sam htio, mogao sam lako da izvršim Tuñmanovu naredbu i sa hiljadu ljudi zauzmem milicijsku stanicu u Kninu. Ali, tu bi pala krv. A ja sam ratovao u partizanima protiv ustaša i dobro znam šta znači kada počne da se gine i na jednoj i na drugoj strani”. U Hrvatskoj će se ginuti tek u proljeće naredne godine. U Bosni iste jeseni. Zašto je za dan Jedinice izabran baš 4. maj, a ne neki datum vezan za Knindže ili Golubić? Da li zbog toga što su u sukobu u Borovom Selu, dva dana ranije, učestvovali i saradnici DB-a koji će kasnije činiti jezgro Jedinice? Ili je Stanišić tada i formalno potpisao odluku o njenom formiranju? U svakom slučaju, oko Miloševića se u ovom periodu okuplja grupa saradnika od najvećeg poverenja. Oni će uz pomoć Jedinice razraditi mehanizam za finansiranje krajiških oružanih sastava i režima u Srbiji pomoću državnog šverca oružja, nafte, cigareta i slične robe. Ta grupa nezvanično je nazvana vojna linija i činili su je, pored Stanišića i Frenkija, predsednik Odbora Skupštine za Srbe van Srbije Radmilo Bogdanović, ministar bez portfelja Mihalj Kertes i komandant Specijalne antitreorističke Jedinice MUP Srbije Radovan Stojičić Badža. Vojnoj liniji34 je bilo jasno da u istočnoj Slavoniji rukovodstvo SDS nema ni autoritet ni sposobnost da organizuje srpsku vojsku, niti da Jedinica može biti formirana kao u Kninu. Zato je na to područje morao biti upućen neko s mnogo većim ovlašćenjima od onih koje je imao Frenki. Energičan, opsedenut borilačkim veštinama i cenjen posle slamanja štrajka albanskih rudara u Starom Trgu, Badža se nametnuo kao izbor. 9.04. 1994. Božidar Andrejić piše: “Da li je započeo srpsko-albanski dijalog o Kosovu? Iako ima “pozdanih vesti” da su kontakti davno započeli i da je ovih dana bilo i prvih pregovora - pominju se i imena ljudi iz srpskog rukovodstva koji u njima učestvuju (Radmilo Bogdanović), provere “na terenu” to uglavnom ne potvrdjuju, ali nema ni demantija. Analitičari se slažu da srpsko-albanski dijalog neće biti ekskluzivno pravo dveju strana. Za njega su sve zainteresovanije velike sile. Operiše se sa tzv. “planom 2K” koji predstavlja vrstu vezanog ugovora u širim pregovorima i uprošćeno znači “Kosovo kao Krajina” ili “Kosovo za Krajinu”.” Advokat Borivoje Borović izjavio je da je ubistvo Željka Ražnatovića “izvedeno na visoko profesionalan način” i izrazio sumnju u pogledu mogućnosti da će MUP “doći do pravih tragova o naručiocu i organizatoru ubistva”. Reč je o ubistvu šefa političke partije, rekao je Borović. Treće opštinsko tužilaštvo u Beogradu odustalo je od krivičnog gonjenja Ražnatovića koji je bio pod istragom “zbog ometanja službenog lica u vršenju dužnosti” za vreme tuče navijača Obilića i OFK Beograda. “Činjenica da je tom prilikom izabrao mene za advokata navodi na zaključak da Arkan nije uživao naklonost vlasti u Srbiji”, kazao je Borović i dodao da su Arkanovi odnosi sa crnogorskom vlašću bili izvanredni. Visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije, Radmilo Bogdanović, negirao je tvrdnje da je ubistvo Željka Ražnatovića Arkana dokaz da se u Srbiji “sprovodi državni terorizam”. On je ocenio da je opoziciji “najlakše da to proglasi državnim terorizmom”, te da “ne vidi da to uopšte može da se dovede u vezu”. “Nikome nije palo na pamet da tako nešto ustvrdi kada su ubijeni zamenik ministra policije (Radovan) Stojčić, Zoran (Todorović), ni kad je ubijen pukovnik policije (Milorad) Vlahović i mnogi drugi. Po mom mišljenju nema te cene za koju čovek treba da izgubi glavu. Ako je učinio i neku grešku čak i stvari koje su protivzakonite, onda tu postoje normalni uslovi izvoñenja na sud i izricanja kazne… Na to pitanje mora da se odgovori ozbiljnom analizom, ozbiljnom policijskom i sudskom istragom. Mnogobrojna ubistva uznemiravaju grañane i neko treba da dâ odgovor šta se dešava u našem društvu”. Radmilo Bogdanović je, o izboru Dušana Mihajlovića za republičkog ministra unutrašnjih poslova, 12. januara 2001. rekao: “Duško je imao vezu sa policijom, nije čovek koji prvi put tu dolazi. Radio je pet godina kao operativac u Državnoj bezbednosti, zna onoliko koliko mu treba. Mislim da je dobro da u trenutku kada su previranja u toku, bude na tom mestu čovek kome nije nepoznata ta oblast. To oročavanje mi se ne dopada, tu treba da bude čovek koji će četiri godine da radi. Ministar policije je čovek koji treba da primeni zakon, za njega su filter tužioci i sud. On treba da bude pošten, stručan i organizator da može da mobiliše pripadnike MUP da rade svoj posao”.

34 Naoružavanje dobrovoljaca SRS i Teritorijalne odbrane u zapadnoj Slavoniji pomogao je general JNA u penziji, narodni heroj, Dušan Pekić, a ne Radmilo Bogdanović, kako je Vojislav Šešelj tvrdio 1995. godine.



2001. godine u podrumima Narodne banke Srbije pronañena je arhiva, koja ukazuje da su Stanić, Šainović, Mrkonjić.., “kreirali” “Dafiment banku”. Komisija Narodne banke Jugoslavije otkrila je u podrumima Narodne banke Srbije arhivu sa oznakom „strogo poverljivo“. Ovi papiri sadrže beleške sa sastanaka Dafine Milanović, formalne vlasnice „Dafiment banke“, sa važnim ljudima iz tadašnjeg državno-političkog establišmenta Srbije. Ove beleške potpisivao je zapisničar koji je prošlog četvrtka Mlañanu Dinkiću, guverneru NBJ, potvrdio autentičnost dokumenata. Sastancima su često prisustvovali Radmilo Bogdanović, Miodrag Zečević, Mihalj Kertes i Nikola Šainović, a svi zapisnici su obavezno nošeni tadašnjem predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću. Redovni učesnici ovih stanaka, pored Dafine Milanović, bili su Milutin Mrkonjić, Milomir Minić, Nikola Stanić, a često i Dragomir Tomić, direktor „Simpa“ iz Vranja. Kada se 1989. polako javlja politički pluralizam, Arkan se, navodno “po zvezdaškoj liniji”, upoznaje sa ministrom unutrašnjih poslova Srbije Radmilom Bogdanovićem. Zna se čiji je klub Zvezda bila i koliko je značilo biti blizak njenoj upravi. Pošto su Zvezdini navijači, “Delije”, počeli da skreću politički ka SPO i radikalstvu, Radmilo moli Arkana da uvede red. On to postiže veoma efikasno, u svojstvu voñe “Delija”. U to vreme Arkan i Radmilo su najbolji prijatelji: ljube se i grle javno, na utakmicama, Arkanova zvezda raste. Otvara poslastičarnicu u okviru svog imanja, na uglu Ljutice Bogdana i Sokobanjske, uz pomoć zvezdaša. Prava prilika otvara se 1990. kada Miloševićev režim donosi odluku da organizuje oružanu pobunu Srba u Hrvatskoj. Tada nastaje Srpska dobrovoljačka garda, formacija koju Arkan osniva u najužoj saradnji sa MUP Srbije i onim što će kasnije postati poznato kao “vojna linija” Miloševićevog režima. JNA je 3. novembra 1991. zajedno sa Arkanovim „Tigrovima“, Šešeljevim dobrovoljcima i drugim srpskim fašistima krenula u ofanzivu na Vukovar, od koga su napravili Staljingrad. Najodgovorniji iz JNA za stradanje Vukovara, Života Panić i Blagoje Adžić, bezbedno uživaju generalske penzije. Čelnici Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije koje je regrutovalo dobrovoljce za Vukovar, Radmilo Bogdanović i Zoran Sokolović, takoñe nisu kažnjeni. Radmilo Bogdanović izjavio je 15. maja 2003. da je razgovarao sa istražiteljima Haškog tribunala, ali da im nije “interesantan” jer je otišao u penziju 31. maja 1991. i nije bio akter dogadjaji koji njih zanimaju. On je istakao da zbog toga ne može biti ni svedok u Hagu protiv Miloševića, dodavši da se u Tribunalu sigurno ne bi pojavio kao svedok da je “u nečemu učestovao”. Bogdanovića Tužilastvu Haškog suda pominje kao člana grupe, u kojoj su Jovica Stanišić i Franko Simatović, osumnjičene “za udruživanje radi zajedničkog zločinačkog poduhvata u Hrvatskoj i BiH”. On je rekao da je već bio u penziji kada je Stanišić došao ne čelo Državne bezbednosti, kada je sa Simatovićem formirana specijalna jedinica i kada je počeo rat. Bogdanović je ocenio je da je Slobodan Milošević mogao da spreči prekomernu upotrebu sile tokom sukoba u bivšoj SFRJ. “Njemu nije imao ko da se usprotivi, on je iz okruženja pomerio one koji su imali stav i onda je sam sebe doveo u situaciju u kojoj je. Milošević nije prihvatao ničije savete, a sve što je zamislio moralo je da se sprovede”, rekao je Bogdanović. Za rezultate istrage atentata na Zorana Đinñića, kazao je da nije očekivao da se “tako daleko išlo” i da ga je iznenadila sudbina bivšeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića. Jugoslovenska i srpska štampa, početkom devedesetih godina, dovodila je Stanišića u vezu: za dovoñenje kapetana Dragana iz Australije u Srbiju i Krajinu, za aktiviranje Sime Dubajića, generala Dušana Pekića, Željka Ražnatovića, za naoružavanje Srba u Bosni, za voñenje rata preko generala Božidara Stevanovića u RV i PVO JNA, kao i za držanje na vezi komunista i socijalista u Banjaluci. Sam Stanišić govorio je haškim istražiteljima da je kapetana Dragana ili Dragana Vasiljkovića poslao u Knin po nareñenju Radmila Bogdanovića, ministra srpske policije: “Posle mesec-dva, gospodin Vasiljković je napravio neki politički problem u tom kampu, može se reći neku pobunu protiv političkog rukovodstva i ja sam dobio zadatak da ga vratim. Ja sam boravio u Kninu 1. avgusta 1991. i povukao sam gospodina Vasiljkovića”. Rekao im je da ga je Radmilo Bogdanović kao ministar prisluškivao jer se 1990. sumnjalo da je on doušnik CIA. Osloboñen je tih sumnji i Zoran Sokolović ga je predložio za šefa Resora državne bezbednosti. Radmilo Bogdanović deceniju i po se držao “zakona ćutanja”, jer je verovao da se samo tako može “nanosati glave”, kako od protivnika, tako i od svojih, pa i Slobodana Miloševića... Bogdanović je bio ministar policije iz najmoćnijeg perioda vladavine Slobodana Miloševića. Posle nereda 9. marta ‘91. Radmilo Bogdanović je izjavio da nereda ne bi bilo da je Arkan bio u



Beogradu. Arkan je tada bio voña navijača Zvezde. Na konferenciji za novinare u vladi Srbije 10. marta 1991, ministar policije Radmilo Bogdanović izjavljuje: “Ne osećam se krivim i ne mislim o ostavci”, a ostao je upamćen kao ministar koji je podneo ostavku posle demonstracija 9. marta 1991. godine, zbog čega ga je aplauzom ispratila ondašnja skupštinska opozicija. Milošević ga je, koju godinu kasnije, izbacio iz Izvršnog odbora SPS, posle čega se Bogdanović povukao iz partije, bez obzira što je bio jedan od osnivača, i približio JUL-u. Razgovor za Kurir, jula 2007. godine, Bogdanović je prihvatio pod uslovom da govori o Kosovu, navodeći da kao policajac “tačno zna genezu ovog pred čim smo danas kao narod i država… u čemu smo grešili, u vreme Tita, pa Milošević, i ovi danas”. Kriza na Kosovu otvorena je krizom službi bezbednosti? Dve godine posle pada Aleksandra Rankovića, 1968, na Kosovu je to iskorišćeno za jednu vrstu obračuna sa Službom državne bezbednosti, na koju su bili ogorčeni zbog njenih stalnih akcija na prikupljanju zaostalog i tajno sakrivenog oružja. Tada su održane demonstracije koje u odnosu na one iz 1981. godine nisu bile toliko nasilne, ali su ukazivale na jedan bes koji su na taj način ispoljavali. Onda je to bio jedan od glavnih razloga smeni Aleksandra Rankovića? Ja to sada čitam u novinama. To su pričali i Titu o rigoroznim merama koje je navodno Ranković sprovodio na Kosovu. Oni nisu držali vezu sa rukovodstvom u Beogradu, ali su mnogim potezima nastojali da dobiju i na kraju su dobili lokalnu samoupravu, jer oni mogu najbolje da razumeju probleme sugrañana. Sećate se kada su bile organizovane mešovite patrole u kojima je išao jedan Albanac i jedan Srbin... U mestima gde ima više Muslimana išli su Srbin i Turčin... Sve u cilju da se izbegne preterana intervencija... Da li je tada bilo incidenata na nacionalnoj osnovi koji su možda skrivani od javnosti? Bilo je, ali verovatno ni javnost nije pravovremeno obaveštavana, mada ih nije bilo u nekoj većoj meri. Možda kasnije... Govorimo o prvim masovnim demonstracijama na Kosovu i Metohiji. Kasnije je sve to kulminiralo! 1968. godine niko nije ni spominjao samostalnost, ali je već 1981. godine na mnogo masovnijim demonstracijama glavna parola bila “Kosovo - republika”! Pozivajući se na onaj nakaradni Ustav iz 1974. godine, oni su tražili otcepljenje od Srbije. Da li je policija u periodu 1968-1981. imala kontrolu i na teritoriji Kosova i Metohije? Tamo su bili lokalni organi vlasti koji su bili dužni da poštuju kontrolu zakonitosti koju su radili republički organi vlasti. Tada smo mogli da doñemo sa ekipom i da pružimo pomoć u sprovoñenju zakonitosti. Postojala je vertikalna hijerarhija. Ali samoorganizovanje i suzbijanje kriminaliteta i druge aktivnosti na terenu je sprovodila lokalna policija! Da li je Državna bezbednost i dalje nesmetano radila i na tom terenu? Ona je radila do 1968. godine. Kasnije su ti kadrovi zamenjeni, posle smene Rankovića. Njihova vertikalna hijerarhija je jača od javne bezbednosti, ali su i oni imali pokrajinske sekretarijate Državne bezbednosti koji su dole radili na terenu. I bez njihove saglasnosti oni gore nisu mogli da rade, recimo, na nekom krupnijem predmetu... Oni su obezbedili pobunom iz 1968. godine, posebno posle 1981. godine, da se i ova služba organizuje na pokrajinskom nivou. Moj pomoćnik Boro Tomić je 1989/90. godine bio tamo kad su prvi put na demonstracijama pucali na policiju u Uroševcu. On me pita: “Šta da radimo?” Ja mu odgovaram, gledajte da onog ko puca na policiju odgovorite, ubijte njega, a ne nekoga ko ne puca... Čim je uzvraćena vatra, oni su prestali. Mi smo njihove mnogo lakše razbijali nego ove naše demonstrante! Nisu oni nikad bili mnogo hrabri. Nije li to legalno razvlašćivanje službi bezbednosti? Da. Kad se vidi Ustav iz 1974. godine, mi nismo mogli mnogo više ni da uradimo dole. Jer, i kad su dolazile delegacije u Beograd, u srpsko i jugoslovensko rukovodstvo, da se žale na stanje na Kosovu, mi smo više dole išli savetodavno nego što smo mogli operativno da nešto uradimo. Sve se ostavljalo lokalnim organima. Ispada da su to, u stvari, legalni začeci rada na “njihovoj stvari”, institucionalno i vaninstitucionalno, gde su sredstva za formiranje ilegalnih vojnih formacija obezbeñivana trgovinom narkoticima i drugim kriminalnim aktivnostima... Sve do 1981. godine nije bilo tih organizovanih kriminalnih grupa. OVK se pojavio tek krajem osamdesetih godina, kada mi praktično nismo više ni imali prave ingerencije. Ali, osećalo se šta se sprema. Godine 1981, kada sam ja bio na Kosovu, njihov pokrajinski sekretar bio je Mehmed Malići. Kasnije je bio Karakuši. Da li ste imali prave informacije o tome šta se dole dešava u tom periodu...



Normalno je bilo da neku dublju operativu ima SDB. Što se tiče javne, sve je bilo na lokalnim organima vlasti, koji su mogli da traže samo pomoć od nas. Kad su tražili našu pomoć, dobijali su je, ali su sve manje to od nas tražili. Mi smo 1981. godine imali po skoro svim mestima zamenika komandira i glavnog inspektora, koji su bili naša veza dole na terenu. To je bila naša pomoć, ali smo time imali i uvid na terenu. Taj period osamdesetih obeležili su teški incidenti na nacionalnoj osnovi (“slučaj Martinović”) i Miloševićeva poseta Srbima u Kosovu Polju i njegova čuvena rečenica: “Vas niko ne sme da bije”! Imate li utisak da nas je to mnogo koštalo? Ne znam koliko nas je koštala ta rečenica, ali je to podbunilo Srbe malo više nego što je bilo normalno. I za najmanji incident odmah su se skupljali i dolazili u Beograd. Mi smo vodili jedan normalan postupak protiv Vlasija, Kavaje i drugih što su materijalno ugrozili živote rudara i proizvodnju u rudniku. Gonili smo ministra prosvete koji je uneo ilegalno program iz Albanije na prištinski univerzitet. Mi smo sve to potkovali dokazima u krivičnim prijavama... A oni dolaze ispred savezne skupštine, Milošević dolazi u pola noći i kaže da će on uhapsiti Vlasija? Ko njemu daje pravo da ikoga uhapsi? On je nama time naneo veliku štetu. Nama koji smo radili na tom slučaju. Kako se desilo da je baš Milošević otišao meñu Srbe u Kosovo Polje? Taj detalj ne znam, jer tada još nisam bio u rukovodstvu partije. Znam da je sve do tada Slobodan govorio da je bilo “mlako”. Naravno, jer mi smo imali jedan broj ljudi sa Kosova u Beogradu koji su bili i na platnom spisku, koji su stalno dolivali na postojeće informacije i podigli su atmosferu. Ne kažem da nije bilo incidenata... Bilo je teških slučajeva. Koliko je bilo dobro zaštiti Srbe, toliko je sve to iritiralo Šiptare. I posle, koliko se dalje išlo... Ali, do 1989. godine nije bilo pucnjave. Kako-tako, ali smo držali red. Šta zamerate Miloševiću? Milošević je nastojao da u Beogradu drži vezu sa odreñenim brojem Šiptara. Meñutim, kad sad analiziramo, shvatam da su to bili probrani Šiptari, koji nisu bili predstavnici svojih nezadovoljnih sunarodnika sa Kosova. To su bili Memet Ajeti, Lugići, Ilijaz Kurteši, koji je bio više u Beogradu nego tamo, pa Ali Šukrija takoñe. Sad vidim da je to bila velika greška, prvo Slobodanova i kompletnog srpskog rukovodstva, što nismo ušli u njihove porodice i što im nismo omogućili da oni odaberu svoje rukovodstvo, nego da im ih iz Beograda namećemo. I ti koji su ovde bili, oni nisu imali uporište tamo. Neki nisu smeli na Kosovo ni da idu. Trebalo je prvo da vidimo koji Šiptari tamo imaju ugled a hoće da podrže Beograd i vezu sa njim. To Slobodan nije uspeo. Mi smo se zadovoljili onima koji su dolazili vičući “Mi smo za vas!”, a nisu imali uporište na terenu. U Prvom opštinskom sudu 1998. sudilo se predsedniku Helsinškog odbora za ljudska prava u Sandžaku, Šefku Alomeroviću, po privatnoj tužbi za klevetu bivšeg predsednika SRJ Dobrice Ćosića i njegovog savetnika Vladimira Matovića. Alomerović je izjavio da je otmica planirana u Ćosićevom kabinetu i na suñenjima je obrazlagao kako je u Sandžaku za vreme Ćosićevog mandata bilo najviše nerasvetljenih ubistava, otmica, diverzija, paljenja kuća. Posle otkazivanja suñenja Alomerović je izjavio kako već peti put izlazi na sud “koji bi, da je bio tako revnostan u vreme dok je Ćosić bio na vlasti, već odavno osudio naredbodavce i izvršioce otmice u Štrpcima umesto da sudi meni zbog klevete”. Ovu tvrdnju argumentovao je odnosom suda prema Nebojši Ranisavljeviću, jednom od optuženih za učešće u otmici. Njemu se suñenje umesto u Bijelom Polju, gde je sprovedena istraga i podignuta optužnica, zakazuje u njegovom rodnom Svetozarevu. “Indikativno je da iz jagodinskog kraja potiče nekoliko učesnika otmice i da je siva eminencija režima Radmilo Bogdanović takoñe iz Jagodine, a zna se Bogdanovićev doprinos u zataškavanju istrage o slucaju Štrpci. Poznato je da je prilikom ekstradicije Milana Lukića, jednog od prvooptuzenih u ovom slučaju, Radimilo Bogdanović častio flašom viskija sudiju Okružnog suda u Beogradu za uspešno obavljen posao. O tome je pisao nedeljnik ‘Vreme’”. Agencija “Bina” je 30. januara 1993. godine objavila studiju, prema kojoj “SPS vlast funkcioniše kao korporativna struktura koja koristi naciju kao ideologiju, a novac i crno tržište kao sredstvo vlasti... Lobistima srpskog jada o dovršavanju pljačke nije nimalo važno kojih će dimenzija Srbija na kraju biti. Dimenzije vlastitog finansijskog kraljevstva nadoknadiće im gubitak teritorije i propast otadžbine... Unutrašnja organizacija nomenklature je korporativistička, definisana kao sistem spojenih sudova oligarhije. Novac, mediji i delegiranje autoriteta političkog vrha odreñuje



distribuciju uticaja u strukturi vlasti”. Prema ovoj analizi, vrh srpskog političkog lobija tada činili su Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković i akademik Ljubiša Rakić, za koga je navedeno da je mason. Složenim sistemom, za taj vrh su bile vezane SPS, meñu čijim tadašnjim bitnim članovima je naveden kao mason Radmilo Bogdanović, DEPOS, meñu čijim značajnim članovima je kao mason označen Dušan Mihajlović, a iz Demokratske stranke akademik Ljubomir Tadić, takoñe imenovan kao mason. Od uticajnih pojedinaca izvan političkih stranaka u strukturi srpskog političkog lobija povezani sa vrhom nomenklature Srbije, kao masoni tada su navedeni princ Aleksandar Karañorñević, Zoran Nenezić, Milan Panić i Željko Ražnatović Arkan. U strukturi finansijskog lobija, na čijem se vrhu pominje Slobodan Milošević, prema istoj analizi, kao masoni se navode Đorñe Zečević, Dušan Mihajlović, braća Karić, Zoran Đinñić, Desimir Tošić, Jovica Stanišić, Vladislav Jovanović i Vladimir Cvetković. U istrazi u kojoj se Džajić, Cvetković i Marinković sumnjiče za malverzacije prilikom transfera Zorana Njeguša u Atletiko iz Madrida saslušani su svedoci, a meñu njima i Radmilo Bogdanović, koji je bio član UO Crvene zvezde. Većina svedoka izjavila je da se ne seća pojedinosti vezanih za transfer Zorana Njeguša u Španiju. Bivši čelnici crveno-belih osumnjičeni su da su zloupotrebom položaja prisvojili tri i po miliona maraka. Da li je Naser Orić bio pripadnik specijalne jedinice Saveznog ili Republičkog MUP-a? Biće Republičkog. Da li je Naser Orić napustio zemlju i otišao u BiH preko tadašnjeg muftije beogradskog, Hamdije Jusufspahića? Da li je Hamdija Jusufspahić prijatelj Radmila Bogdanovića, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Srbije (istovremeno i zamenik ministra odbrane Srbije)? Da li je Naser Orić održavao vezu sa Markom Miloševićem? Da li je tačna tvrdnja Sretena Jocića da je Naseru Oriću isplaćeno, preko Pala, 5 miliona DEM u Tursku Republiku Severni Kipar od strane “duvanske mafije”, za Srebrnicu? Zar nije i pokojni Arkan deo iste mreže savezne SDB (saradnik Dolanca), kojoj pripada i Radmilo Bogdanović? Danica Drašković bila je siromašna grañanka, sve dok nisu počeli da se bave politikom. Ona je radila najprljavije poslove stranke. Tajno se sastajala sa Mirom Marković, sa Stanišićem, sa Legijom, sa Radmilom Bogdanovićem. Njen pokojni brat Veselin, rekatirao je vlasnike kioska, prodavnica, pumpi, kontrolisao je bespravnu gradnju i rasprodao hiljade stanova i poslovnih prostora. Kada je postao načelnik opštinske službe u SO Savski venac, nije imao ni pristojno odelo. Za samo nekoliko godina postao je bogat. Na sramostu Srpske pravoslavne crkve, od opljačkanog novca podigao je crkvu, u koju su, suprotno kanonu, preneti njegovi posmrtni ostaci. Vojislav Šešelj je 9. avgusta 2002. optužio policiju da se ne trudi da pronañe ubicu Boška Buhe iako ministar i ključni policijski generali znaju da je to Željko Maksimović Maka. Lider radikala optužuje i “Marka Nicovića da se stavlja u zaštitu ubice”: “Otvorićemo Nicovićev dosije, pa ćemo javnosti ukazati šta je sve radio i šta radi. Nicović je svojevremeno bio visoki funkcioner beogradske policije. Bio je zadužen da se bori protiv trgovaca drogom, ali je prerastao u najvećeg trgovca. On zapleni drogu, pa je preko svojih doušnika u podzemlju ponovo pušta na tržište. Zbog toga je pre petnaestak godina eliminisan iz policije. Nastavio je da obavlja svoj prljavi posao. Radmilo Bogdanović, bivši ministar MUP-a, lično mi je pričao da je nakon odlaska u penziju policija osam puta spremala klopku da na djelu uhvati Nicovića. Ali je on to tako vešto radio da nisu uspeli da ga uhvate. Eliminisali su ga bez dokazivanja krivice. Pre nekoliko godina bio je visoki funkcioner JUL-a pokušavajući da se domogne funkcije ministra MUP-a. Miloševiću je neko skrenuo pažnju na njegovu prošlost i kriminalni dosije, pa je od toga odustao. Nakon toga Nicović napušta funkciju”, podseća Šešelj upozoravajući da će rasvijetliti Nicovićevu ulogu u privatizaciji preduzeća “Zetatrans”, trgovini cigaretama i njihovom prevozu za Vanju Bokana. ŽIVORAD KOVAČEVIĆ roñen u Jagodini 30. maja 1930. Novinarska i diplomatska visoka škola, Univerzitet u Beogradu, 1952. Magistratura, Političke nauke, Kalifornijski univerzitet, Berkli, 1960. Specijalizacija, Meñuodnosi, Harvardski univerzitet, 1963. Generalni sekretar Stalne konferencije gradova i opština Jugoslavije, 1967.-1972. Potpredsednik Skupštine grada Beograda, 1973.-1974. Predsednik Skupštine grada Beograda, 1974.-1982.



Član Saveznog izvršnog veća, predsednik Komisije za odnose sa inostranstvom, 1982.-1986. Ambasador SFRJ u Sjedinjenim Američkim Državama, 1987-1989. - povučen na pritisak Slobodana Miloševića i Predsedništva SR Srbije Predsednik konsultantske firme “Proman”, 1989-1991. Otišao u prevremenu penziju 1991. Potpredsednik Meñunarodnog saveza gradova i lokalnih vlasti, 1975.-1982. Predsednik Društva za saradnju sa susednim narodima, 1993-1995. Predsednik Foruma za meñunarodne odnose, 1996-1999. Predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, 1999.- Član Saveta Igmanske inicijative, 2000.- Predsednik Diplomatske akademije, Beograd, 2000.- 7. septembar 2007. Osnovan Spoljnopolitički savet Ministarstva spoljnih poslova. Prvi predsednik je Živorad Kovačević. Koordinator kursa meñunarodno pregovaranje Diplomatske akademije MSP, iako bez relevantnog akademskog zvanja Živorad Kovačević, srpskim diplomatama predaje: Uvod u predmet; Polarne strukture i krize i njihov uticaj na proces pregovaranja Preventivna diplomatija; Multilateralna diplomatija Samitska diplomatija; Mirovne konferencije Struktura pregovaranja; Posrednici Metodi pregovaranja; Pregovaračko umeće Pregovarački proces Jezik pregovarača i diplomate Tajna diplomatija Shuttle diplomatija; Alibi diplomatija Rešavanje graničnih sporova; Pregovori o disoluciji, sukcesiji i ponovnom Pregovori o životnoj sredini; Trgovinski i dugovni pregovori Pregovori o evropskoj integraciji; Pregovori sa teroristima “Raspad Jugoslavije se verovatno nije mogao izbeći, ali definitivno nije morao biti krvav. Ne samo „plišani razvod“ Češke i Slovačke, već još ubedljivije, primer mirnog i kontrolisanog raspada neuporedivo složenijeg Sovjetskog Saveza, uverljivo ukazuje da je to bilo moguće i u Jugoslaviji – sa više pameti i drugačijim liderima, i uz veñu pažnju i delotvorniju podršku meñunarodne zajednice. Smrt Jugoslavije ipak je primer samoubistva, a ne ubistva koje je izvršio neko drugi”, piše na koricama knjige „Amerika i raspad Jugoslavije“, Živorada Kovačevića. Istu ocenu ponovio je obraćajući se članovima Rotari kluba Zrenjanin. Objašnjavajući svoj pokušaj naučnog osvetljavanja ove teme, bivši gradonačelnik Beograda i bivši ambasador Jugoslavije u Vašingtonu, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji i prvi čovek Spoljnopolitičkog saveta i Diplomatske akademije, rekao je da je knjigu posvetio „deci naše dece, da vide koliko je neodgovorna bila politika njihovih predaka, koja je uspela, za istorijski vrlo kratko vreme, da od jedne lepe i mirne zemlje načini razbojište i groblje”. Predsedništvo Nacionalnog konventa o EU čine eminentni predstavnici nevladinog sektora i državne uprave koji su u svom dosadašnjem radu ostvarili zavidne rezultate i uspehe u evropskim integrativnim procesima Srbije u Evropsku uniju. Oni, pored nesumnjivog liderstva u voñenju društva teškim i trnovitim evropskim putem, predstavljaju i promotere evropskih ideja i vrednosti: Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Republike Srbije Slavica Đukić Dejanović, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije Milica Delević, direktorka Kancelarije za evropske integracije Vlade Republike Srbije Živorad Kovačević, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji Sonja Licht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Nenad Milenković, predsednik Stalne konferencije gradova i opština Predsedništvo učestvuje u radu NK EU u toku godine jer se redovno obaveštava o radu Radnih grupa i dostavljaju mu se preporuke.



LJUBOMIR MIHAJLOVIĆ roñen je 1941. u selu Bube kod Kosovske Mitrovice. Završio je Ekonomski fakultet u Prištini. Bio je direktor Jugobanke u Kosovskoj Mitrovici. Zatim je postavljen za direktora predstavništva Jugobanke u Frankfurtu. Od 1985. do 1987. godine bio je direktor filijale Jugobanke u ulici Radivoja Koraća u Beogradu, iz koje je nastala Komercijalna banka. Predsednik Komercijalne banke postao je 1992. Ljubomir Mihajlović jedna je od najkontroverznijih finansijsko-političkih figura protekle decenije. 11.02.2008. Bankar Ljubomir Mihajlović, poznatiji kao Ljuba Šiptar, već duže vreme je u inostranstvu. Ispostavlja se da je to mudra odluka, jer se našao na udaru istražnih organa i MUP Srbije posle hapšenja čelnika „Crvene zvezde”. Senka sumnje na „bankara svih bankara” pala je zbog otvaranja lažnog računa na ime fudbalera Gorana Drulića u Komercijalnoj banci na čijem se čelu Mihajlović tada nalazio. Vest da je obuhvaćen istragom zatekla ga je u Skoplju, gde živi i radi više od godinu dana. Dok u policiji nezvanično najavljuju mogućnost podizanja krivične prijave, Mihajlović im preko novina poručuje da ko god želi da ga nañe može to da uradi vrlo lako. „Ne krijem se i spreman sam da se odazovem na svaki zvanični poziv koji budem dobio od policije ili tužilaštva”, istakao je i dodao da će čim ga nadležni pozovu prvim avionom poleteti za Beograd. Priznao je novinarima da je imao ulogu u realizaciji ugovora sa španskom „Saragosom”. Kaže da je iskoristio svoj uticaj u Dojče banci, i novac je, umesto za nekoliko godina, legao na račun za nekoliko meseci, meñutim poriče da se našao s druge strane zakona. Pretpostavlja da je neko iz „Crvene zvezde” lažnim potpisom obmanuo šalterskog službenika: „Da sam znao za to, isterao bih i njega i sebe”. Mihajlović se iz javnosti povukao u maju 2004. godine, kada je izgubio direktorsko mesto u Komercijalnoj banci. Posle 12 godina provedenih na čelu ove banke podneo je ostavku. Dobro obavešteni izvori tvrdili su da je Mihajloviću ponuñeno da se sam povuče, a u suprotnom mu je poslata poruka da će biti smenjen. Iako je tada tvrdio da se „umorio od bankarstva” nastavio je karijeru u branši, ali van Srbije. Služba ga je prvo odvela u Banjaluku, a potom i u Makedoniju, gde i sada boravi. Njegova izjava kada je u sefu, posle 5. oktobra, policija pronašla 600 kilograma heroina koje je Državna bezbednost tu ostavila, bila je: „Policija donela, policija odnela”. Bio je i predsednik UO BK „Telekom” i UO „Politike”. Bio je blizak režimu Slobodana Miloševića i, u vreme sankcija, na listi osoba kojima je zabranjen ulazak u zemlje EU. DUŠAN MIHAJLOVIĆ roñen je 27. septembra 1948. Prve političke lekcije Mihajlović je savladao u rodnom Valjevu. Partijsku knjižicu zaslužio je u trećem razredu gimnazije, zahvaljujući ozbiljnoj dozi iskazanog aktivizma (u prvom razredu gimnazije napravio je Društvo prirodnjaka koje se bavilo arheologijom, u drugom razredu je bio izviñač, pa istraživač) i uprkos lošoj oceni iz vladanja i velikom poštovanju prema vladici Nikolaju Velimiroviću i Crkvi. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Nekoliko godina radio je u Službi državne bezbednosti u Valjevu. Prve ozbiljne političke funkcije Mihajlović je zabeležio u takoñe u Valjevu, gde je bio potpredsednik, pa predsednik gradske vlade, a onda i gradonačelnik. U vreme završetka Mihajlovićevog gradonačelničkog mandata, Slobodan Milošević, tada (1989) na vrhuncu svoje popularnosti, je došao na ideju da mu ponudi funkciju potpredsednika “prve nepartijske, tranzicione vlade koja je trebalo da obezbedi reformu i prelazak iz komunističkog u višepartijski sistem parlamentarne demokratije”. Početkom 1990. imenovan je za potpredsednika Republičkog izvršnog veća, u vreme kad je istu funkciju obavljao i Miroslav Mišković. Prva saradnja sa Miloševićem završila se relativno brzo, zbog stvaranja Socijalističke parije Srbije i preuzimanje imovine i Saveza komunista i Socijalističkog saveza, suprotno Mihajlovićevom (Dobrice Ćosića) zalaganju da se SK transformiše u socijaldemokratsku partiju, a da se imovina Socijalističkog saveza dâ opoziciji. Mihajlović je osnovao jednu od prvih političkih partija osnovanih u Srbiji po uvoñenju političkog pluralizma. U stvari, deo bivše omladinske organizacije SK osnovao je Socijaldemokratski savez mladih Srbije, koji se, potom, 10. jula 1990, udružio sa nekoliko gradskih pokreta, od kojih je najveći nastao u Valjevu). Ime stranci dao je Mihajlovićev lični prijatelj Dobrica Ćosić. Program je, najvećim delom, napisao takoñe prijatelj Ljuba Tadić, a na osnivačkoj skupštini govorio je Mihajlovićev prijatelj – Matija Bećković. Niko od njih, kao ni drugi Mihajlovićevi prijatelji zvučnih imena, kao što su Ljuba Popović, Desanka Maksimović ili Brana Crnčević, nije se učlanio u ND. Saradnju sa Miloševićem obnovio je u februaru 1994. U skupštinu Srbije ND je tada ušla kao članica opozicionog DEPOS, a meñu 4 poslanička glasa koji su obezbedili SPS-u većinu za izbor predsednika Skupštine bili su glasovi minorne ND. Sa opozicione liste, ND je ušla u vladu.



Mihajlović je bio prinuñen da uñe u koaliciju sa socijalistima kako bi njegova firma Lutra (vidra) izašla iz nevolja (pominjao se kredit od oko 500.000 DEM, dobijen od Karić banke, koji je valjalo vratiti). Tih godina, Lutra (formirana 1991.) nije imala preteranog uspeha u poslovima sa malinama i bikovima, a profitirala je samo na cementu. Sloga je trajala do sledećih izbora, na kojima je ND izašla u koaliciji sa SPS i JUL, tako što je Miloševićev ulazak u savez sa radikalima, najavio novu ratnu fazu, označila kraj participacije ND u vlasti. Govori se o bogatstvu Dušana Mihajlovića, i drugih članova stranke, za koju se veruje da je pre interesna organizacija. Broj Mihajlovićevih firmi koji se otkriva mogao bi porasti sa pominjanih 16 na čak 36 ili više. Kao ministar unutrašnjih poslova, Mihajlović je prikrio pismo Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala mañarske policije, kojim se traži provera nekih transakcija sa računa Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića, i tako je pokušao da zataška pranje novca. Zloupotrebljavajući službeni položaj, omogućio je firmi Arius, pod njegovom vlasničkom kontrolom, da na tenderu za nabavku informatičke opreme za MUP dobije posao u vrednosti od oko dva i po miliona evra. Mihajlović je u aprilu 2001, po stupanju na dužnost ministra, otuñio svojih 6% u firmi Arius, tvrdio je njegov advokat Aleksandar Lojpur. Prebacivano mu je da koristi položaj u vladi, da bi u stranim privrednim delegacijama pronalazio kupce za 3500 junadi i bikova koje uslužno tovi sedam srpskih farmi. Sa svojim najbližim saradnicima Radovanom Tufegdžićem i Rašom Lazarevićem, prevario je za više miliona evra španskog državljanina Pedra Huana Martineza, u čiju je čast ND priredila novogodišnju žurku (pod sloganom “Čist kapitalizam”) na kojoj su kubanske plesačice zabavljale više od 1500 gostiju u Klubu poslanika na Dedinju. Oglasio se i Samostalni sindikat kompanije IMPA iz Zemuna, koji podseća na tender za nabavku i opremanje policije s početka 2002, u čijem je delu, vezanom za nabavku 23.000 džepnih višenamenskih peroreza, i ta kompanija učestvovala. Posao je dobila Lutra iz Valjeva, iako je imala ponudu skuplju za četiri marke po komadu. Tezu o Mihajlovićevom poslovnom “umeću” potvrñuju i “naduvavanje” faktura sa 140.000 na 287.000 evra prilikom sprovoñenja tendera za izgradnju magistralnog vodovoda Makiš –Mladenovac, pri čemu je posao išao preko firme “Kolubara doo”, Mionica, čiji je većinski vlasnik Miroslav Stefanović, funkcioner LS, a manjinski – Dušan Mihajlović. Vojislav Šešelj je tvrdio da se “u Beogradu sukobljavaju, poslednjih godina, dve masonske lože”, od kojih je jednu okarakterisao kao “Tapijevu, čisto kriminalnu, gde je bio i odreñen krug političara”, dok je opisujući drugu naveo imena niz poznatih političara, meñu kojima i Mihajlovićevo. Sam Mihajlović rekao je da “u masoneriji nije bilo nečasnih radnji u smislu da je neko pratio vaš rad ili bio doušnik”, kao i da su za njega “masoni udruženje grañana, kao i društvo golubara”. Otvoreno se spekuliše da je preko, Mileta Tomića, direktora republičke direkcije za imovinu iz DSS, obezbedio sebi novčanu nadoknadu za lansiranje priče o Vladimiru Popoviću kao učesniku atentata na Zorana Đinñića. Malo je poznato da je, nakon što je predlog Vojislava Koštunice da ministar policije bude Gradimir Nalić odbijen, Mihajlović bio predlog DSS. SLOBODAN VUČETIĆ roñen je 10. oktobra 1941. godine u Vilusima, u Crnoj Gori. Gimnaziju je završio u Vrbasu, a Pravni fakultet u Beogradu. Bio je u novembru 1989. godine protivkandidat Slobodanu Miloševiću za predsednika Predsedništva Srbije, na predreferendumskom izjašnjavanju o kandidatima u okviru ovog tela. Bio je kandidat SPS na prvim višestranačkim izborima, ali nije izabran, pa je napustio 1991. godine. Sudija Ustavnog suda postao je 1991, iako nema položen čak ni pravosudni ispit. Krajem 1999. razrešen je sudijske funkcije zbog članstva u Društvu sudija Srbije i kao jedan od osnivača i član Upravnog odbora ekspertske grupe G17 plus, koja je nastala 1999. godine kao udruženje stručnjaka u cilju izrade projekata reforme društva, prošlo je više od godinu dana nakon uspostavljanja nove vlasti da 2000. bude vraćen. U tom periodu Vojislav Koštunica je izjavio da mu se ne dopada ‘Vučetićevo slaganje sa independitizmom koje zastupa crnogorski predsednik Milo Đukanović.’. U oktobru 2005. godine lider DHSS Vladan Batić najavio je podnošenje krivične prijave protiv Slobodana Vučetića: “U nameri da pomogne grupi iz Vlade Srbije, Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal i UBPOK, koja je organizovala hapšenje predsednika DHSS, Vučetić je svesno obmanuo javnost tvrdnjom da je rešenje USS, kojim je odreñeno ukidanje policijskog pritvora, stupilo na snagu ne 5. juna 2003. kad je doneto, već 10. juna 2003. kad je objavljeno u “Službenom glasniku Srbije” Rešenje USS o neustavnosti policijskog pritvora do 90 dana dostavljeno je MUP-u Srbije odmah po donošenju, 5. juna 2003. i istog dana počelo je puštanje iz pritvora.” Problem je što čovek koji



je stekao uslov za penziju još predsedava ovom institucijom i nikad na dnevni red ne stavlja teme vezane za opstanak aktuelne vlasti. Oduzimanje mandata poslanika, TV pretplata i drugi zakonski faulovi kada su mediji u pitanju, protivustavno ovlašćenje ministra pravde da predlaže razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija samo su neki od primera. Kao sudija USS, dok još nije postao penzioner, postao je član UO JO “Službeni glasnik” i piše kolumne za dnevni list “Blic”. Vučetić ušao u pravnu istoriju kada je odluku o uvoñenju vanrednog stanja, nakon indicija o političkoj pozadini atentata na predsednika vlade Srbije, Ustavni sud, pod njegovim predsedništvom, proglasio kao protivustavnu. DRAGAN KOJADINOVIĆ, čiji je zet visoki oficir vojne obaveštajne službe, ministar informisanja u vladi Vojislava Koštunice nakon atentata na Đinñića, odgovoran je za programski, finansijski i kadrovski raspad Studija B od 1993. do 1996. godine... On je iz Studija B oterao više od sto ljudi. Odgovoran je za promociju ratnog lobija, pretvarajući Studio B u Šešeljevu, Arkanovu i Karadžićevu televiziju. U njegovoj kancelariji osnovano je Gazda Jezdino carstvo, jer je Jezda Vasiljević prvi telefon, prostor i promociju dobio u Studiju B... Privatizujući program i kasu doveo je zaposlene na ivicu bede, a Studio B do finansijskog kraha, pa je postao lak plen za tadašnju Čovićevu gradsku skupštinu..., napisala je novinarka Lila Radonjić u otvorenom pismu Vuku Draškoviću još 1997. godine postavila nekoliko veoma neugodnih pitanja u vezi sa Kojadinovićem. Ova novinarka tada je tvrdila da je Kojadinović na mesto urednika Studija B 1990. godine došao "voljom i potpisom" bivšeg generalnog sekretara JUL-a, pokojnog Zorana Todorovića Kundaka. Njen kolega i najbliži saradnik sa Studija B Zoran Ostojić je izdeklamovao broj krivične prijave "KI-1192/01 Okružni sud Beograd", ne želeći da objašnjava o čemu je reč. Nekadašnji urednik Studija B i današnji urednik dopisništva "Radija Slobodna Evropa" u Beogradu Slobodan Arežina otkrio je aprila 2004. godine da su ga u junu 2001. godine ispitivala dvojica policajaca iz saveznog MUP-a o novcu sa računa Studija B u Segedinu: “Interesovalo ih je da li je Studio B dobio nekakve pare sa tog računa. Koliko je meni poznato, vodila se istraga o tome, a šta je sada s njom, nije mi poznato”. BRANKO RADUJKO, doskora generalni sekretar predsednika Republike a odskora direktor JP Telekom Srbija, roñen je 1974. godine u Kninu. Pravni fakultet u Beogradu studirao je skoro deset godina, a diplomu je dobio na Pravnom fakultetu u Podgorici. Bez završene visoke škole, zahvaljujući svojoj sestri Renati koja se udala za Bojana Milića, sa nepunih 26 godina, Branko savetuje predsednika vlade, doktora nauka Zorana Đinñića! Branko je, kada je pala vlada premijera Živkovića, kome je on bio šef kabineta, prešao kod Borisa Tadića u kabinet, kao savetnik za Kosovo. Često je dolazio u Komesarijat za izbeglice. Roditelji Branka Radujka i dobili su stan, kao izbeglice. Posle godinu dana predsednikovanja, Boris Tadić dovodi nesvršenog studenta Branka Radujka, kao prvog čoveka njegove administracije! Kada je Boris Tadić odlučio da Branka Radujka postavi za generalnog direktora Telekoma Srbije, svi su bili šokirani. O kakvom je stručnjaku reč, svedoče njegove izjave, poput one na pitanje, da li će JP Telekom Srbija postati lider u regionu, Radujko je genijalno odgovorio: "Posmatramo situaciju". Porodica Radujko jedna je od najuticajnijih porodica: - Supruga Branka Radujka postavljena je za glavnog urednika informativnog programa TV Avala. Aleksandra Radujko je pre promene režima bila portparol omladine Jugoslovenske udružene levice (JUL-a). Bila je jako uspešna, svi su je u JUL-u voleli. - Sestra gospodina Branka, Renata Radujko-Milić, postavljena je za gradskog sekretara za finansije u Beogradu! Pre toga radila je u poreskoj službi, odakle su je najurili, ali kao loš poreznik ona, kada to DS odluči, može da bude dobar gradski sekretar za finansije! - Suprug gospoñe Renate, Bojan Milić, predsednik je trenutno najkorumpiranije beogradske opštine Rakovica. NOSIOCI SRPSTVA IZ AVNOJEVSKOG JUGOSLOVENSTVA U monolitnoj SANU pojavio se novembra 1991. rascep, kada je 18 članova SANU uputilo apel za mirno rešavanje sukoba u Jugoslaviji: “Ne verujemo u svrsishodnost ovog rata. Ne verujemo u



one koji ga vode. Ne verujemo u one koji ga, svesno ili nesvesno, potpiruju. Ne verujemo u pobede koje vode u nove ratove.” Apel su potpisali R. Anñus, I. Antić, M. Garašanin, M. Gašić, M. Pavlović, P. Palavestra, M. Pantić, B. Pekić, B. Popović, S. Rajčić, B. Reljić, S. Selenić, M. Simić, Lj. Simović, M. Srbinović, D. Srejović, D. Stefanović i N. Tasić. Na redovnoj sednici, meñutim, Akademija se ogradila od ovog antiratnog apela, a generalni sekretar SANU, Dejan Medaković, naglasio je tada da “apel ne predstavlja stav institucije, već samo potpisnika”. Godinama su poznati akademici podržavali Slobodana Miloševića i, kao portparoli političkog establišmenta, dokazivali su: da je donošenje novog ustava preče od prvih višestranačkih izbora; SANU je duvao u ratne trube i pozivao "u boj za narod svoj"; Dobrica Ćosić i Milorad Ekmečić još početkom 1992. predlažu deobu BiH da bi "Srbi suvereno stali na svoje meñe"... Na Skupštini 4. juna 1992. dolazi do političkog rascepa u SANU, kada je pročitan zahtev 65 akademika kojim traže ostavku Slobodana Miloševića. Predsednik SANU, Dušan Kanazir, bezuspešno je tražio, "zbog delikatnosti tematike", da se diskusija zatvori za javnost. Ovaj apel akademika za smenu Slobodana Miloševića potpisala su mnoga poznata imena, a svojevrsnu senzaciju izazvala je vest da se ovom krilu pridružio i književnik Antonije Isaković, jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije, koji je u dva mandata bio potpredsednik SPS i poslanik u skupštini Srbije. Akademik Mihailo Marković minimizirao je. ne samo značaj peticije koju je potpisalo 50 akademika (za njega je trećina SANU-a izgleda "šačica"), već nedelikatno je u banjalučkim "Nezavisnim novinama" prokomentarisao da je Antonije Isaković "mnogo bolestan i da su ga možda nagovorili da im se pridruži". Peticija je ponuñena na potpis i Dobrici Ćosiću. Odbio je da potpiše jer mu se intonacija kojom se traži Miloševićeva ostavka čini - suviše blaga. PRVOSLAV DAVINIĆ, član G17 i bivši ministar odbrane Srbije i Crne Gore, roñen je 1938. godine u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1963. godine. Na istom Fakultetu doktorirao je 1976. godine na temu meñunarodno-pravna pitanja nuklearnog naoružanja. Univerzitet države Pensilvanije (SAD) dodelio mu je 1994. titulu doktora nauka iz oblasti meñunarodnih odnosa. Naučnim radom počinje da se bavi u Institutu za meñunarodnu politiku i privredu u Beogradu, a nastavlja ga u Stokholmskom meñunarodnom institutu za istraživanje mira (SIPRI). Od 1976. do 1999. godine radi u Ujedinjenim nacijama, u okviru Departmana za razoružanje, na čije čelo ga 1991. godine postavlja generalni sekretar UN. Od 1999. godine radio je kao ambasador u Ministarstvu inostranih poslova. Objavio je veliki broj naučnih radova u domaćim i stranim publikacijama iz oblasti razoružanja i meñunarodne bezbednosti. Učestvovao je na meñunarodnim konferencijama iz oblasti razoružanja i meñunarodne bezbednosti u periodu od 1976. do 1998. godine. 2006. godine optužen je za učešće u aferama ‘Pancir’ i ‘Satelit’. MIRKO CVETKOVIĆ je roñen 16. avgusta 1950. godine u Zaječaru, od oca koji je bio ekonomista i majke apotekarke. Dobio je ime po svom dedi, kragujevačkom nastavniku koga su Nemci streljali 20. oktobra 1941. tokom „Krvave bajke“.Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd, gde upisuje Ekonomski fakultet. Diplomirao je, magistrirao, i doktorirao (doktorska teza: "Doprinos modeliranju energetskog sektora Jugoslavije") na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. U toku 1985. godine kao istraživač je proveo jedan semestar na Ekonomskom fakultetu Univerziteta Mančester u Velikoj Britaniji. Jedan je od naših eksperata konsultanata srednje generacije koji je osamdesetih godina radio kao eksterni konsultant za Svetsku banku na većem broju projekata u Pakistanu, Indiji i Turskoj, kao i za UNDP u Somaliji, na projektima firmi RCG (Vašington) i IDEA (Madrid) i na projektima u Ukrajini (Zaporožje) i Adigeji (Maikop). Radni staž započeo je u Rudarskom institutu, gde je radio deset godina. Potom prelazi u Ekonomski institut, gde radi šest godina, da bi karijeru konsultanta u narednih sedam godina nastavio u konsultantskoj kući „CES Mecon“. U poslovnim krugovima, od tada, ima nadimak „patrijarh konsultantskih poslova“. Od 1998. do 2001. godine radi kao savetnik za ekonomska pitanja u Rudarskom institutu. Od januara 2001. radi na mestu zamenika ministra u Ministarstvu za privredu i privatizaciju. U periodu od 2003. do 2004. godine bio je direktor Agencije za privatizaciju RS. Nakon toga vodi agenciju za konsalting „Intercon“, Na dužnost ministra finansija, sa kvote Demokratske stranke (formalno nije član), izabran je 15. maja 2007. godine. Član je resornog odbora Demokratske stranke za privredu, a po pozivu prisustvuje sednicama Glavnog i Izvršnog odbora DS, iako nije član. 2008. godine predsednik Republike Boris Tadić poverio je Mirku Cvetkoviću mandat za sastav Vlade Srbije.



PETAR ŠKUNDRIĆ je ministar rudarstva i energetike u trenutnoj Vladi Republike Srbije čiji je predsednik dr Mirko Cvetković. Roñen je 21. februara 1947. godine. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Tehnološko-metalurškom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Redovni je profesor tog fakulteta i počasni profesor sanktpeterburškog Tehnološkog univerziteta, najstarijeg tehnološkog instituta i univerziteta u Rusiji. Objavio je više od 200 naučnih i stručnih radova, studija, elaborata i projekata. Član je više strukovnih udruženja i redakcija stručno-naučnih časopisa. Bio je jedan je od osnivača i prvi generalni sekretar SPS, upamćen po govoru na Kontramitingu na Ušću 1991. DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ roñen je 1930. godine u Topolici, na jugu Srbije. Rano detinstvo proveo je u Skoplju, gde mu je otac bio u državnoj službi. Nakon bugarske okupacije Makedonije, njegova porodica je proterana u Srbiju. Kao prognanici nastanjuju se u mestu Merdare, gde je pohañao gimnaziju. Po zavrešetku Drugog svetskog rata školovanje nastavlja u Kuršumliji i Prokuplju. U mladosti je robijao na Golom otoku, zato što je 1948. godine odbio preporuku nekog starešine iz Okružnog komiteta da bojkotuje dalju roñaku čiji je muž podržao rezoluciju Informbiroa. Mićunović, inače član KPJ, opsovao je majku starešini. Prvotno je izbačen iz komunističke partije, a zatim osuñen na 20 meseci zatvora. S Golog Otoka vraća se 1950. godine, polaže maturu u Prokuplju i upisuje studije filozofije na beogradskom Filozofskom fakultetu. Kao student objavljuje književne kritike i filozofske tekstove. Diplomirao je 1954. godine i odlazi u Kruševac gde tri godine predaje filozofiju i psihologiju u Učiteljskoj školi i gimnaziji. S grupom intelekturalaca pokreće list Bagdala, piše pozorišne kritike i režira predstave u lokalnom pozorištu. Istovremeno studira pravo na beogradskom Pravnom fakultetu. Nakon isteka tri godine vraća se u Beograd i radi u Zavodu za školstvo i Pedagoškom institutu. Na poziv svojih bivših profesora prijavljuje se za asistenta na katedri za filozofiju. Na beogradskom Filozofskom fakultetu brani doktorsku tezu iz oblasti logike društvenih istraživanja i predaje istoriju socijalnih i političkih teorija na Odeljenju za filozofiju i sociologiju. Aktivan je u redakciji časopisa Filozofija, savetu časopisa Praxis i u odboru korčulanske filozofske škole. U političke vode ušao je 1968. godine kao jedan od voña studentskog pokreta kada je bio predsednik Akcionog odbora. Uhapšen je i oduzet mu je pasoš. Januara 1975. godine Skupština SR Srbije donosi odluku kojom proglašava Dragoljuba Mićunovića, i još sedam profesora, politički nepodobnim za profesorski rad. Nakon toga Mićunović odlazi u Nemačku na Univerzitet u Konstancu. Nakon povratka u Beograd 1983. godine bavi se naukom na Institutu za filozofiju i socijalnu teoriju na mestu direktora. Godine 1988. postaje član državnog Jugoslovenskog foruma za ljudska prava. Prvi od 8 izbačenih profesora bio je vraćen, po dolasku Miloševića, na rad na fakultetu sa trećinom radnog vremena. LJUBOMIR TADIĆ roñen 1925. u Smriječnu, u Crnoj Gori. Sa šesnaest godina priključio se partizanskom pokretu. Nakon rata, studirao je u Sarajevu i Beogradu, jedno vreme radio je u Sarajevu i bio prvi sekretar Univerzitetskog komiteta i po partijskoj liniji urednik "Osloboñenja". Doktorirao je filozofiju prava u Ljubljani. Kao naučni saradnik, bio je član Ustavne komisije koja je pripremila Ustav iz 1963. Kritičko pisanje za časopis "Praxis" i odluka da, kao profesor Beogradskog univerziteta, podrži studentski protest 1968. (po sopstvenom priznanju, on, a ne Dragoljub Mićunović, autor je naziva "Crveni univerzitet Karl Marks") razlozi su zbog kojih je svrstan u grupu prvih disidenata komunističkog režima i jedan od osam profesora koji su 1975. godine izbačeni sa Filozofskog fakulteta. Zajedno sa nekolicinom istomišljenika potom pokreće u Engleskoj "Praxis International", a u zemlji sa Dobricom Ćosićem pokušava da pokrene časopis "Javnost". Učestvuje u "komešanjima" osamdesetih godina: pokreće inicijativu za kritičko preispitivanje uloge Josipa Broza Tita, kritikuje "konfederalistički karakter Ustava iz 1974, koji izražava tendenciju raspada Jugoslavije" i "u jugoslovensko društvo unosi nepravdu po kojoj je Srbija bila diskriminisana u odnosu na ostale republike", potpisuje peticije za odbranu Vojislava Šešelja, Alije Izetbegovića i Dobroslava Parage, pokrenute u uverenju da je razlog njihovog progona bio verbalni delikt. Za "teorijski zasnovanu kritiku svih oblika otuñene i postvarene dominacije" autor koga je, nakon 26-godišnjeg članstva u tada jedinoj partiji, komunistički režim držao na spisku “nepodobnih” dobio je – Sedmojulsku nagradu.Kad je došlo vreme za višestranačje u Srbiji, 1989. godine, učestvuje u obnavljanju Demokratske stranke (kaže da je gnev Nikole Miloševića navukao na osnivačkoj skupštini DS zbog toga što je podržao kandidaturu Dragoljuba Mićunovića za predsednika DS, ocenivši da Kosta Čavoški, koga je Milošević želeo da vidi na tom mestu, "ima višak strasti i višak ambicija"). Iako je imao primedbe na način na koji je



Zoran Đinñić došao na mesto predsednika DS, ipak ne odlazi iz stranke sa svojim bliskim prijateljem Mićunovićem, zato što je video da kod Mićunovića "nacionalni momenat ne igra nikakvu ulogu i da se približava anacionalnoj politici Grañanskog saveza". Uprkos činjenici da je jedan od osnivača DS, kaže da je sve vreme svesno zadržao poziciju marginalnog člana Glavnog odbora. Takva pozicija mu je, osim učešća u brojnim političkim polemikama, omogućila i da nastavi i spisateljski rad. Ljubomir Tadić, savetnik je predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića, sa mesečnom zaradom od 2.500 evra, a istovremeno je njegov sin predsednik Srbije?

NAKNADA ČAUŠIMA Imajući u vidu, učešće javnih preduzeća i agencija u BDP i u novčanom toku, pitanje da li se apartčici, postavljaju tamo samo zarad lične blagodeti ili i zarad nečeg drugog? AERODROM NIKOLA TESLA Direktor aerodroma - 4.390 evra. Prema zvaničnom sajtu beogradskom aerodroma, pošteni a nemoralni Bojan Krišto je i dalje direktor. O Upravnom odboru, njegovom predsedniku i broju članova nema ni reči. Možda je državna tajna? Predsednik UO Miodrag Trikajlo – 2.300 evra, devet članova UO po 1.760 evra. Anamarija Matić, menadžerka za odnose sa javnošću, preporučuje: „pogledajte Službeni glasnik, poslednji ili pretposlednji broj“ i to je sve što Aerodrom Nikola Tesla ima da poruči javnosti. Na godišnjem nivou direktor aerodroma zaradi 52.680 evra, za pet godina 263.400 evra, a predsednik Upravnog odbora 27.600 evra za godinu dana, a za mandat 110.400 evra. Članovi i saradnici prime za 12 meseci 168.960 evra, u toku mandata 675.840 evra. Ukupno: 1.049.640 EUR. JAVNI SERVIS RADIO-TELEVIZIJA SRBIJE Direktor Aleksandar Saša Tijanić, bivši predsednik Akcione konferencije Saveza komunista Politike, ima 2.930 evra mesečno. Predsednik UO Nikša Stipčević – 1.550 evra, devet članova UO po 1.000 evra. Na zvaničnom sajtu RTV Srbija ne postoji nijedan podatak o poslovodstvu. Šef je Tijanić, ostalo su sitnice, pa naše pravo da znamo sve ne podrazumeva i informacije o Upravnom odboru, broju članova i sastavu. Ni u Poslovniku o radu UO radiodifuzne ustanove Srbije – RTS nema podatka o broju članova UO. To ne ometa Nikšu Stipčevića da operiše pojmovima: većina, dvotrećinska većina, jedna trećina članova, dovoljan broj članova, kvorum, ukupan broj članova. Ipak, posle tridesetak klikova saznajem da ima devet članova meñu kojima je i nacionalni radnik Dušan Savić, bivši fudbaler, aktuelni desničarski aktivista koji ne odbija 1000 evra u borbi za srpsku stvar. Tijaniću dajemo godišnje 35.160 evra, odnosno 175.800 evra dok ne proceni da je vreme za novi prelet, a Stipčević nas godišnje košta 18.600 evra, što je 74.400 evra za 4 godine. Na Upravni odbor ode 96.000 evra i 384.000 evra tokom mandata. Ukupno: 634.200 EUR. SLUŽBENI GLASNIK Direktor i glavni urednik Slobodan Gavrilović ima mesečnu platu od 2.839 evra. Ovaj kolekcionar funkcija, bivši marksista, svoje parče slave stekao je podrškom Slobodanu Vuksanoviću i „Grupi 37“ u borbi protiv Zorana Đinñića. Kada su se stekli koalicioni uslovi (2003 - 2008) da se jedini demokratski premijer pokopa dublje od dva metra, Gavrilović se iskazao, izbacujući mrtvog Đinñića sa spiska najznačajnih Srba. „Službeni glsnik“, zato, štampa knjige Slaviše Lekića, čime se zabavljaju istražni organi. Predsednik UO dr Vukašin Pavlović prima – 1.023 evra, a 7 članova UO po 764 evra. Gavrilović godišnje košta državu 34.068 evra i dok ga ne zamene ceh će dostići 170.340 evra. Predsednik UO će primiti 12.276 evra za godinu dana ili 49.104 evra tokom mandata. Upravni odbor staje 55.008 evra godišnje i 220.032 evra dok ne doñe nova kožna garnitura. Ukupno: 439.476 EUR.



AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU Direktorka Vesna Džinić, bliska saradnica Mlañana Dinkića prima 3.470 evra. Vesna Džinić je u vreme kada je Dinkić bio guverner Narodne banke Srbije bila direktorka Agencije za osiguranje, sanaciju stečaja i banaka, a zatim direktorka Trezora za vreme njegovog mandata kao ministra finansija. Na zvaničnom sajtu Agencije za privatizaciju postoji broj telefona ali jedina informacija koju možete dobiti je: „tutu...“. Žena od Dinkićevog poverenja, svoje usluge naplaćuje 41.640 evra za godinu i naplatiće 208.200 evra ukoliko patrona Mlañana ne oteraju pre vremena. Ako predsednik/ca UO ili zamenik direktorice zarañuje dvostruko manje od večne pratilje, to je godišnje 20.820 evra, do neke nove funkcije 104.100 evra. Ukupno: 312.300 EUR. AGENCIJA ZA PRIVREDNE REGISTRE Direktor Zvonko Obradović– 2.736 evra. Na zvaničnom sajtu Agencije piše da da „u okviru registra koji vodi, APR omogućava besplatnu pretragu javno dostupnih podataka“, ali nigde nema ko je direktor/ka agencije, niti podataka o Upravnom odboru. U okviru pretrage privrednih subjekata, na upite možete dobiti samo: „Nijedan podatak ne odgovara kriterijumima pretrage“. U izveštaju za poslovnu 2007, opet nećete saznati ko upravlja agencijom, tj. pomoćnim poslovima za funkcionisanje države. Osim ukoliko se direktor ne zove Zakonski Zastupnik (potpis nečitak). Napokon, u jednoj vesti iz Ibarskih novosti,može se pročitati sledeće: „Stranka G 17 plus saopštila je nedavno na konferenciji za novinare da je njen kandidat na predstojećim izborima za predsednika opštine Kraljevo Zvonko Obradović, diplomirani pravnik iz Kraljeva“. Zvonko Obradović je roñen 1966. a Pravni fakultet je završio u Kragujevcu. Pet godina je bio advokatski pripravnik i advokat, tri godine predsednik Izvršnog odbora SO Kraljevo, potom još tri godine stručni konsultant nečega što se zove STW Fondacije-Nemačka. Od 2003. savezni je poslanik u Skupštini Srbije i Crne Gore. Svestrani Obradović bio je i državni sekretar za odbranu u Vladi Vojislava Koštunice. Član je najužeg rukovodstva G17+. Legalno je da direktor Obradović17+ prihoduje 32.832 evra godišnje i 164.160 evra za mandata, ali koliko je to legitimno u zemlji gde je 600.000 ljudi na ivici siromaštva? Ukupno: 164.160 EUR. AGENCIJA ZA KONTROLU LETENJA Predsednik UO Nikola Stankov obavlja ujedno i direktorske poslove i za to prima – 5.368 evra, dok članovi UO dobijaju po 1.908 evra. U slučaju tajne organizacije AKL čak i internet posustaje. Podatka o broju članova Upravnog odbora nema nigde, a koliko novca primaju, je misterija i pored Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Stankov godišnje zaradi 64.416 evra, što na petogodišnjem nivou iznosi 322.080 evra. Ni članstvo u UO nije za bacanje. Za godinu dana nadoknada UO, kada bi imao samo 5 članova bila bi 91.584 evra, za četiri godine 366.336 evra. Ukupno: 688.416 EUR. REPUBLIČKA AGENCIJA ZA TELEKOMUNIKACIJE Direktor agencije i predsednik UO funkcije su spojene u ličnost dr Jovana Radunovića čija je plata 2.300 evra. Tu su još i izvršni direktor i 4 člana Upravnog odbora. Ako pretpostavimo da Izvršni prima dvostruko manje a članovi UO četiri puta manje od, računica je sledeća: Na direktora i predsednika UO. poreski obveznici izdvoje godišnje 27.600 evra a za njegov petogodišnji rad – 138.000 evra. Izvršni direktor vredi godišnje 13.800 evra, što se za četiri godine penje do 55.200 evra. Za članove UO godišnje treba spremiti 27.600 evra a dok ne doñu neki drugi, još 138.000 evra. Ukupno: 331.200 EUR.



ZAVOD ZA UDŽBENIKE I NASTAVNA SREDSTVA Direktor Miloljub Albijanić nasledio je decembra 2007. Radoša Ljušića. Sa radom Zavoda bio je upoznat u svojstvu predsednika UO ove firme. Nije moguće doći do podatka koliko prima na ime naknade za rad u UO a kao direktor prima 2.563 evra. Upravni odbor u punom sastavu broji 5 članova i njime predsedava zamenik. Na upit o podacima koji se tiču primanja članova UO, na adresu e-novina stigao je mail koji niko ne potpisuje u kome direktor i zamenik predsednika, može se utvrditi da za Zavod vreme počinje da teče od 1. decembra 2008. Za Albijanića je počela nova era. Odjednom je prosečna neto zarada postala Albijanićeva biblija sa tri sveta slova RZS (Republički zavod za statistiku). O ekstremnim vrednostima u oktobru i pre toga, nema nijedne reči. Bar da su nam udžbenici dobri. Još kad iz njih, po uzoru na Gavrilovića, izbace da je Zoran Đinñić ubijen u nerazjašnjenom atentatu... Zanimljiv je stid i bes službenika Zavoda, koji se čitaju izmeñu redova ograde: „napominjemo da članovi Upravnog i Nadzornog odbora iz redova zaposlenih ne primaju naknadu. Polazeći od pretpostavke predsednik UO prima makar polovinu Albijanićevih prihoda a naknade članova UO iz redova partijskih četvrtinu, izvedena računica pokazuje da se na Albijanića godišnje baci 30.756 evra, odnosno u petogodišnjem mandatu 153.780 evra. Predstavnicima stranaka je do 1. decembra, razume se, pripadalo 30.756 evra godišnje i 123.024 evra za pun mandat. Ukupno: 276.804 EUR. PROSVETNI PREGLED Direktorka Vesna Antelj – 1.897 evra. Prosvetni pregled nema Upravni odbor. Za godinu dana rada direktorka Antelj zaradi 22.764 što za pet godina iznosi: 113.820 EUR. ŽELEZNICE SRBIJE Direktor Milovan Marković zarañuje 3.586 evra. Marković je poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, zamenik predsednika Odbora za saobraćaj i veze, član skupštinskog Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije, i šef Opštinskog odbora DS u Valjevu. Ranije je bio direktor Direkcije za izgradnju u Valjevu, iz čega proizilazi “osposobljenost” za upravljanje poslovima u železničkom saobraćaju. Predsednik UO Zoran Anñelković – 1.380 evra, 11 članova UO po – 1.070 evra. Direktor derutne železnice godišnje zaradi 43.032 evra. Za četiri godine unapreñivanja železničkog saobraćaja suma je 172.128 evra. Reanimirani Anñelković štrpne 16.560 evra godišnje, ili, 66.240 evra dok ne ode u neki novi UO. Članovima UO se za godinu dana nadoknadi 128.400 evra. Za četiri godine 513.600 evra. Ukupno: 751.968 EUR. REPUBLIČKA DIREKCIJA ZA IMOVINU Direktor zarañuje 1.724 evra, zamenik direktora – 1.264 evra a predsednik UO – 1.260 evra. Pretpostavka je da članovi UO primaju dvostruko manju nadoknadu od predsedavajućeg i da ih ima ne manje od pet. Godišnja zarada direktora iznosi 20.688 evra a za pet godina sumica dostiže 103.440 evra. Zamenik direktora primi 15.168 evra tokom godine i 75.840 za vreme trajanja mandata. Predsedniku UO se nadoknadi 15.120 evra za jednu, i 60.480 evra za četiri godine. Članovima UO sleduje 30.240 evra za godinu i 120.960 za ceo mandat. Ukupno: 360.720 EUR. CENTRALNI REGISTAR HARTIJA OD VREDNOSTI Direktorka Vida Uzelac kao direktorka Centralnog registra hartija od vrednosti mesečno zarañuje do 14.000 evra, istovremeno kao predsednica UO prima – 4.080 evra.



VIDA UZELAC bila je programer u službi automatske obrade podataka Službe društvenog knjigovodstva (kasnije Zavod za obračun i plaćanja). Do 1996. radila je četiri sata dnevno, navodno zbog problema sa srcem. Kada je te godine usvojen rigorozniji zakon o radu, naprasno je ozdravila. Dva dana nakon što je počela da radi u SDK, bivši diplomata SFRJ Budimir Lončar, kao prijatelj njenih roditelja, zvao je da se raspita kako se snašla na radnom mestu. Uzelčeva nikada nije bila rukovodilac, ali je uvek bila protežirana. Njeno devojačko prezime je Zec. Roditelji su joj bili čuveni crnogorski komunisti. Sama se hvalila da je kao mala letovala u mondenskim letovalištima blizu Dubrovnika i da ju je Koča Popović učio da skače na glavu. Poznata je po dobrim vezama sa strankom Vojislava Koštunice, i druženju s Dinkićevom suprugom Tanjom. Na veliki četvrtak, kad su svi već počeli da spajaju praznike, sa sajta Centralnog registra uklonjena je zabrana trgovanja akcijama „Novosti“ AD, pošto je prethodno sporni deo od 37% državnog vlasništva preknjižen sa SCG na Srbiju, Navodno po nalogu Direkcije za imovinu Republike Srbije iako bi u ovom slučaju jedino merodavna mogla da bude odluka suda. Tad još o „incidentu“ na sajtu Centralnog registra neobaveštena Komisija za hartije od vrednosti imala je samo da kaže da će sačekati zvanično obaveštenje, pa obaviti kontrolu akcionarskog vlasništva sa novim stanjem i onda, šta joj drugo, nego da razmotri ponudu za preuzimanje akcija „Novosti“. Dok traje razjašnjavanje, na sajt Centralnog registra volšebno se, kako je i nestala, vraća zabrana trgovanja akcijama „Novosti“ (sad je navodno sporno vlasništvo 10% PIO fonda). Samo je pao sistem, rekla je Vida Uzelac. A kad padne sistem ispada da to selektivno potkači samo „Novosti“. TANJUG Direktor – 1.530 evra. Predsednik UO – 356 evra, članovi UO ne primaju nadoknadu za rad. Državna informativna služba naizgled je najskromnija od svih pomenutih preduzeća. Meñutim, kada se ima u vidu doprinos Telegrafske agencije bivše Jugoslavije, svaki cent je bačen novac. Da je pameti pa da je istinita informacija kad kliknete na rubriku „O Tanjugu“: The page you are looking for might have been removed. Do tada, direktor će zarañivati 18.360 evra godišnje i 91.800 evra za ceo mandat. Godišnja nadoknada predsednika UO je 4.272 evra i 17.088 evra u četvorogodišnjem mandatu. Ukupno: 108.888 EUR. Plate direktora i nadoknade članova Upravnih odbora državnih firmi nisu jedino zbog čega bi poreski obveznici trebalo da brinu35. Probrani o istom trošku raspolažu i „reprezentacijom“: NAFTNA INDUSTRIJA SRBIJE – 2.091.954 evra. TELEKOM SRBIJE – 850.600 evra. SRBIJAŠUME – 550.000 evra PTT SRBIJE – 483.000 evra RTS – 287.000 evra EPS – 253.000 evra JAT – 195.000 evra SRBIJAGAS – 184.000 evra ELEKTROMREŽA – 150.000 evra AERODROM NT – 126.000 evra AGENCIJA ZA KONTROLU LETENJA – 95.000 evra SLUŽBENI GLASNIK – 76.000 evra ZAVOD ZA UDŽBENIKE – 69.000 evra AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU – 69.000 evra AGENCIJA ZA TELEKOMUNIKACIJE – 50.000 evra TANJUG – 17.000 evra. Ovih 16 firmi potrošile su samo na jelo i piće 2.604.000 evra - 6.602 prosečne plate36.

35 Tu su službeni stanovi, kompanijske kartice kojima plaćaju „reprezentaciju“, specijalni dodaci, dnevnice za putovanja, naknade za odvojen život, besplatni mobilni telefoni, vozači, luksuzni automobili, telohranitelji... 36 Sa tim novcem firma sa 100 zaposlenih mogla bi skoro 4 godine da isplaćuje zarade, poreze i doprinose.



Spisak lica kojima je kao bliskim režimu i čije aktivnosti podržavaju režim Slobodana Miloševića, zabranjen ulaz u zemlje Evropske Unije37: Pomoćnik direktora Beogradske banke Slobodan Aćimović Gradonačelnik Suve Reke Stanislav Anñelković Generalni direktor “Politika” a.d. Hadži Dragan Antić Direktor “Zastave” Milan Beko Direktor pres-centra hotela “Metropol” Aleksandar Bogdanović Gradonačelnik Lipljana Ljubinko Božić Visoki funkcioner JUL Bratislava Buba Morina Predsednik “Srbijašume” Dobrivoje Budimirović Zvaničnik Jugoimport SPDR Jovan Čeković Gradonačelnik Kline Sveta Dabišljević Portparol SPS Ivica Dačić Glavni urednik “Ilustrovane politike” Jevrem Damjanović Sudija Vrhovnog suda Srbije Blagoje Danilović Direktor za inostrane poslove Narodne banke Jugoslavije Gavrilo Đedović Direktor “Takova” Ivko Đonović Direktor Komercijalne banke Ljubiša Đorñević Glavni urednik “Borbe” Živorad Đorñević Gradonačelnik Dečana Milivoje Đurković Zvaničnik Beogradske banke Aleksandar Dobrić Gradonačelnik Vučitrna Slobodan Doknić Predsednik Izvršnog odbora Beogradske banke Drago Dragaš Funkcioner SRS Stevo Dragišić Član Glavnog odbora SPS Oskar Fodor Generalni sekretar SPS Gorica Gajević Predsednik Vrhovnog suda Srbije Balša Govedarica Direktor marketinga PGP RTS Slañana Ivančević Potpredsednik SPS Živorad Igić Direktor “Ist Point Holding” Zoran Ivković Gradonačelnik Leposavića Dragan Jablanović Direktor kreditne linije Beogradske banke Dušica Jakovljević Generalni direktor PTT Srbija Milorad Jakšić Predsednik Regionalnog odbora SRS Šumadije Nataša Jovanović Šef JUL Jagodine Životije Jovanović Vlasnik srpske firme u Libanu Zoran Jovanović Šef SPS za Kosovsku Mitrovicu Selimir Kaljčanin Članovi porodice Karić: Dragomir, Milanka, Sreten i Zoran Karić Direktor Savezne uprave carina Mihalj Kertes Viceguverner NBJ Ljubiša Krgović Državni tužilac Srbije Dragiša Krsmanović Direktor “Galenike” Marija Krstajić Zvaničnik Beogradske banke Ivan Lazarević Funkcioner JUL Tatjana Lenard Funkcioner NBJ Dragan Liješević Zvaničnik Beogradske banke Vladimir Linčevski Direktor “Geneks” hotela Vladimir Ljubičić Direktor “Slobode” iz Čačka Radomir Ljujić Član Direkcije JUL Nebojša Maljković Predsednik Osiguravajuće kompanije “Dunav” Nebojša Maljković Portparol JUL Ivan Marković Izvršni direktor Beogradske banke Zoran Marković Zvaničnik Beogradske banke Suzana Martinov Zvaničnik Beogradske banke Olivera Matić

37 Spisak od 13.05.1999. godine, ažuriran imenima za koja je EU donela odluku 4. juna.



Direktor Železare Smederevo Dušan Matković Izvršni direktor Komercijalne banke Ljubomir Mihajlović Menadžer u EPS Radoslav Mihajlović Direktor “Pekabete” Nena Mihaljević Urednik TV BK-Telekom Dejan Mileković Član Glavnog odbora SPS Milivoje Miletić Predsednik Privredne komore SRJ Mihajlo Milojević Gradonačelnik Obilića Zoran Milošević Član Glavnog odbora SPS Dragoljub-Minja Milovanović Član Glavnog odbora SPS Milomir Minić Direktor Delta banke Miroslav Mišković Vlasnik TV “Pink” Željko Mitrović Direktor CIP Milutin Mrkonjić Direktor B-92 Aleksandar Nikačević Gradonačelnik Kosovske Mitrovice Vojislav Nojić Član Glavnog odbora SPS Radovan Pankov Urednik “Srpske reči” Bogoljub Pejčić Član Glavnog odbora SPS Goran Perčević Gradonačelnik Gnjilana Bogdan Perić Predsednik Beogradske banke Zlatan Peručić Zvaničnik Beogradske banke Gordana Popović Šef Pećkog okruga Jovo Popović Spiker Televizije “Politika” Sanja Purić Šef Patriotskog saveza Beograda Milorad Radević Član Glavnog odbora SPS Dejan Radenković Direktor “C-marketa” Slobodan Radulović Član Glavnog odbora SPS Tomica Raičević Član Glavnog odbora SPS Aleksandar Raičević Predsednik JUL Ljubiša Ristić Vlasnik “Rodić MB” Milan Rodić Član Glavnog odbora SPS Gordana Roza Despotović Član Glavnog odbora SPS Hajrije Rugova Gradonačelnik Prištine Dušan Simić Gradonačelnik Srbice Sima Simić Član Direkcije JUL Živko Šoklovački Član Direkcije JUL Vladimir Štambuk Viceguverner NBJ Nikola Stanić Član Direkcije JUL Srboljub Stanković Gradonačelnik Đakovice Momčilo Stanojević Zvaničnik Beogradske banke Vesna Stevović Direktor “C-marketa” Tihomir Todorović Izvršni direktor Beogradske banke Ljiljana Tomašević Gradonačelnik Podujeva Milovan Tomić Šef Okruga Kosovske Mitrovice Zdravko Trajković Prvi viceguverner NBJ Žarko Trbojević Direktor “Grmeča” Rajko Unčanin Šef Saveta za informisanje SPS Slavko Veselinović Guverner NBJ Dušan Vlatković Direktor Beogradske banke Borka Vučić Bankar Milija Zečević Bankar Miodrag Zečević Direktor “GSB” Milan Živanović Član Glavnog odbora SPS Života Živković Član SPS Života Cvetković direktor “Geneksa”, Radoman Božović savetnik direktora Beogradske banke, Zoran Čičak



privatni bankar, Đorñe Nicović predsednik SPS u Nišu, Dušan Radovanović biznismen iz Ženeve, suvlasnik “Nivade”, Božidar Vučurević Zbog nelegalnog držanja para Srbije, traje sudski spor protiv Laiki (Popular) banke. Čelni ljudi kiparske bivše Popular banke pokušavaju da zatru trag tom “poslu” i spojili su se sa finansijskom grupom “Marfin”, pod izgovorom stvaranja velike bankarske grupe. Glavni cilj Laiki banke jeste da se kroz nastanak nove finansijske grupacije pravno oslobode plaćanja štete koja je Srbiji, njihovim posredstvom, naneta do 2000. Po objavljivanju planova Laiki banke niko od srpskih zvaničnika nije reagovao38. Milijarde dolara iznete su iz Srbije preko Beogradske banke koja je na Kipru nelegalno osnovala of-šor firme Anteksol, Braunkort... koje su imale preko 250 takoñe nelegalnih računa u Popular banci. Te firme osnovala je Borka Vučić preko advokatske kancelarije Tasosa Papadopulosa, sada predsednika Kipra39. U spajanju sa “Marfinom” učestvuje Kikis Lazarides, predsednik Laiki banke, koja menja naziv zbog narušene reputacije u Evropskoj uniji (pranje Miloševićevih para). Popular banka pokušala je da stvori privid da se radi o drugoj banci. Meñutim, to nije bilo dovoljno jer se njena reputacija srozava u uticajnim medijima, poput Fajnenšel tajmsa i Forbsa, koji objavljuju dokumenata iz sudskih sporova protiv Popular, a sada Laiki banke, koji dokazuju osnivanje osam “Miloševićevih” of-šor kompanija. Ideju Lazaridesa, i ćutanje finansijskih vlasti Srbije, ugrožavaju i sudski sporovi protiv Popular banke na Kipru. U sporu koji vodi srpski državljanin protiv ove banke i firme Anteksol svedočio je i bivši srpski ministar pravde Vladan Batić, koji je od Karle del Ponte dobio dokaze o nestanku srpskih milijardi kroz osam “paravan” of-šor kompanija, od kojih je najznačajnija bila - Anteksol. Taj sudski spor sprečava da “legne prašina” na istinu o nestanku milijardi dolara iz Srbije, i dokazuje se da je Popular banka neautorizovano otvarala račune, prepuštajući njihovu kontrolu osobama koje na to nisu imale pravo. Velika odgovornost za sav novac Srbije, deponovan pa skinut sa računa, jeste na Laiki banci, koja pokušava da skine odgovornost sa sebe. Laiki Popular banka, ponudom za preuzimanje, kupila je 90,4% akcija srpske Centrobanke za 33,5 miliona evra. Za ovu transakciju dobila je saglasnost Narodne banke Srbije. Na sajtu Laiki grupe, advokatska kancelarija Papadopulos još je njihov pravni zastupnik. Mihalj Kertes je u istrazi potpisao stenogram, koji daje osnov za obelodanjivanje gomile mahinacija, a meñu njima i Radomira Markovića, bivšeg šefa RDB: “Novac sam usmeravao po usmenim nalozima Miloševića, Zebića ili Šainovića. Javili bi mi: ‘dolazi taj i taj čovek daj mu iznos koji traži’. Mi bi pare davali na priznanicu u dva primerka, jedan onome koje novac uzeo, a drugi primerak je ostajao nama....Ubrzo je u SUC došao još jedan nalogodavac. Bio je to Rade Marković, novopostavljeni šef Državne bezbednosti. Marković mi je rekao kako je Milošević naredio da, pored potreba vojske i policije, carina i za potrebe DB treba da nabavlja pare”. Kertes je rekao da je nalog proverio kod Miloševića i od tada mu je “kad god je DB ostajala bez novca, otprilike jednom nedeljno, dolazio saradnik Radeta Markovića, Marijan Zović”.

NOKTOM PO DUBINI Svedoci smo da Srbija nikako ne uspeva da napravi pomak ka funkcionalnoj državi, uprkos redovnim promenama vlasti? Kao objašnjenje pominju se argumenti vezani za ličnosti koje vrše vlast, za političke organizacije u okviru kojih su organizovani oni koji politički deluju, kao i postojanje establišmenta koji, iz sopstvenih interesa, onemogućava normalno funkcionisanje države. Tačni ili ne, pomenuti argumenti ne bave se suštinskim pitanjem: kako to da postoji

38 Velimir Ilić je 28. maja 2002. godine potvrdio da je za vreme Miloševićevog režima na Kipru “okrenuto” 11,5 milijardi dolara. Ilić je tada rekao da je na “bizaran način nestalo četiri milijarde dolara” i optužio guvernera Mlañana Dinkića da ne čini ništa da se novac iz kiparskih banaka vrati. Neko vrti naše pare. Dinkić je izjavio da je za njega završen “slučaj Kipar” jer Karla del Ponte pokreće istragu i poziva za svedoke Aksentiua Aksentiua bivšeg guvernera kiparske Centralne banke i Tasosa Papadopulosa, osnivača of-šor firmi”. 39 Sve to potvrdio је Mlañan Dinkić, koji je kao guverner NBJ istraživao gde su nestale srpske devizne rezerve.



sistem koji permanentno propada skoro četiri decenije, a da se vodeća elita regrutuje iz istog kruga, na koji propadanje države i nacije ne ostavlja vidljive posledice? Teoretičari i praktičari zanemaruju neke pojave koje se ispostavljaju kao obrasci, bez obzira na lica i partije, i izostavljaju takvo stanje stvari iz analiza. Bilo da se prati Nova srpska politička misao ili Evropski pokret, bez obzira na suštinska neslaganja, upadljivo zanemaruju suštinski ilegalan nastanak Republike Jugoslavije, tokom i nakon II Svetskog rata, i suštinski prestanak kontinuiteta države Srbije. Očigledno je da i sve partije u Srbiji nastoje da očuvaju pravni kontinuitet sa tako nastalom državnom tvorevinom. Posledica toga je da i sistem koji je ustanovljen na zasedanju Anti-fašističkog veća u Jajcu, 1943. godine, na kome iz Srbije, za razliku od drugih, od tada federalnih elemenata, nisu učestvovali civilni predstavnici, uspeva da se održi. Vremenom, taj sistem prerastao je u konzervativni društveni establišment u Srbiji, kojoj ne dozvoljava da razvija i unapreñuje društvene odnose. Sveti apostol Pavle, u svojoj poslenici Rimljanima, bavi se i odnosom hrišćana prema svetovnoj vlasti. On, u suštini, uči da svaka vlast ima pozitivnu ulogu, jer suzbija pojave zla, i da je svaka vlast data od Boga narodu, te bi hrišćani trebalo da poštuju svetovnu vlast, ali da je ne pomešaju sa božanskom. U Starom zavetu, pitanjem svetovne vlasti sam Gospod Bog bavi se tek od svog formalnog odnosa sa ljudima, koji nije imao od izgona Adama iz Rajskog vrta. Bog je, tokom istorije, stvorio tri zasebna Zaveta sa čovekom - ali tek posle Velikog potopa. Prvi Zavet bio je sa Nojom, drugi sa Avramom, Mojsijem i ostalim Jevrejima, a treći sa celim čovečanstvom, preko Gospoda Isusa Hrista. U kontekstu shvatanja vlasti, važne su Božije reči Noji, jer, po tumačenju svih jevrejskih učitelja, zakoni (zapovesti) koje je dao Noji važe za celo čovečanstvo, dok zakoni dati Mojsiju važe samo za Jevreje. Pavle, koji je obrezivao Jevreje i kada su postojali hrišćani i nije to zahtevao od drugih naroda, smatrao je da zakoni dati Mojsiju važe i za Jevreje, bili oni hrišćani ili ne, dok drugi narodi moraju da poštuju samo sedam zapovesti koje je Bog dao Noji i koje važe za celo čovečanstvo. U šestoj zapovesti Noji, Bog definiše svetovnu vlast: “Ustanovi sistem vlasti zasnovan na vladavini prava”. Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije vlast. Bog takvu vlast ne poznaje, jer je u suprotnosti sa prirodnim zakonima (tj. sa voljom Tvorca). U antičkoj Grčkoj pojavio se izraz “tiranija”, koji ne označava da je neka vlast loša ili nedemokratska, već da je nezakonita, odnosno da nije utemeljena na vladavini prava. Tiranija zapravo nije vlast, nego samovlašće pojedinca ili grupe nad nekim narodom ili teritorijom. Takva vlast ne može da se tretira kao data od Boga, jer Bog ne poznaje samovlašće kao kategoriju vlasti. Diktatura, i kad je najgora, poštuje zakone, makar oni bili loši i nepravedni, i može se posmatrati kao vlast koju je Bog dao narodu da ga kazni. Zakon je dat od Boga, a ne vlast. Vlast je tu da bi sprovodila zakone. Car Irod bio je tiranin, ne zato što je bio loš ili dobar, nego zato što nije poštovao zakone, čak ni one koje je sam doneo. Stavljajući se tako iznad svakog čoveka, pa i samog Boga, izgubio je zaštitu svakog zakona, svetovnog i svetog. “Tiranicid” se čak nije tretirao kao kažnjivo delo, jer tiranin, kao neko ko sebe i svoju vlast stavlja iznad zakona, ne uživa pravnu zaštitu nepovredivosti ličnosti. Ono što je važilo tada, verovao neko u Boga ili ne, važiće za sva vremena. Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije anarhija (anarhija je nepostojanje vlasti), nego tiranija. Takva vlast ne mora se trpeti, ni po domaćem, niti po meñunarodnom pravu. Za primer današnje Srbije, korisno je prisetiti se vladavine porodice Mediči u Đenovi, koja je opisana kao „kartel porodica“, jer vladajuća kuća bez interesne podrške drugih familija nije mogla da ostvaruje vlast. U interesnoj simbiozi, koja je ostvarena meñu grupom porodica, pojavljuje se progon, u nelegitimnom i nelegalnom vidu, zbog same činjenice da neka kuća ne pripada nekoj interesnoj grupi. Slučaj lorda Kromvela i „kabale“ u Engleskoj, drugi je istorijski primer organizovanog progona, interesantan za današnju situaciju u Srbiji. Progon, kao metod, uvek se svodi na upotrebu raspoloživih sredstava jedne grupe protiv druge grupe, bez zakonskog osnova koji bi opravdao upotrebu sredstava, a kamoli legitimisao progonjenu grupu kao takvu. U Srbiji, progon ne vrši vlast, na legalan način, koji bi rezultirao otklon ili represiju prema društveno patološkim pojavama ili grupama. Vlast u Srbiji formirana je u ideološki neprofilisanoj (dakle nepolitičkoj), interesnoj grupi, koju povezuje korist koju crpi iz jednopartijskog monopola i interes da se društvena moć uspostavljena na goloj prinudi transponuje u društvenu moć izraženu u finansijskoj moći.



Tako uspostavljena grupa ima dve odlike koje čine neophodnim progon svih koji mogu ili žele da uzdrmaju tako uspostavljen monopol, a to su izolacionizam, prema spolja, i ekskluzivitet, iznutra. U situaciji jednopartijske države, ova grupa je bila prinuñena da nešto stvara, čime je imala dodirnih tačaka sa radnim i stvaralačkim delom stanovništva. Rasporeñivanjem u više partija, koje listom počivaju na tzv. policentričkom etatizmu i tzv. demokratskom centralizmu, predstavnici nomenklature, koja je 1981. započela pomenuti istorijski proces pretvaranja javnog u privatno posredstvom državne prinude i nacionalizacije, predstavljaju svojevrsnu aristokratiju, koja praktično koči, iako zagovara prelazak u kapitalizam. Kome ovo nije jasno, neka pogleda ima li ideoloških razlika izmeñu partija i neka potraži državu u kojoj je jedini osnov za upravljanje državnim i društvenim procesima pripadnost partiji, ali i poreklo vodećeg nevladinog sektora. U smislu navedenog, progon predstavlja racionalan pokušaj plutokratije, u partijskoj državi, da odstrani i pacifikuje sve koji bi mogli biti smetnja vršenju vlasti, ne kao javne funkcije, već kao kanalisanja koristi. Društveni sukob iz takvog isključivanja stanovništva, izuzev privilegovane grupe, dovodi preduzetne ljude i radništvo da lični napredak ne mogu da ostvare bez da razbiju barijere koje ih isključuju iz preraspodele društvenog blagostanja. Pitanje je samo da li će taj scenari biti voñen jasnom ideološkom alternativom ili, po Hobsu, protiv svakog. Bavljenje pojedinačnim slučajevima progona samo maskira suštinu sukoba, koji je posledica horizontalne entropije u koje je društvo zapalo početkom sedamdesetih, a čega su bili svesni oni koji su iz promena nameravali da svoj položaj pretvore u dominaciju sebe i svojih potomaka, zauvek.

TRAGOM ŽIVCA – PA DALJE Srpsku tajnu organizaciju ‘Ujedinjenje ili smrt’ neki smatraju revolucionarnu i patriotsku, drugi anarhističku, terorističku, pretorijansku. Najnovija istraživanja ukazuju da je to, izgleda, bio državni projekat, koji počinje ubistvom srpskog kraljevskog bračnog para Obrenović, a seže do čistki srpskih kadrova u Komunističkoj partiji, i pitanje je da li i dalje. Posle austro-ugarske aneksije Bosne i Hercegovine, 6. oktobra 1908, počelo se govoriti o potrebi organizovanog otpora crno-žutoj monarhiji. U Srbiji, snage željne da se suprotstave osvajačkoj politici Beča, uz saglasnost vlasti40, formiraju organizaciju ‘Narodna odbrana’. Širom zemlje, i u inostranstvu, u krajevima gde žive Srbi, nastaju komiteti ove organizacije čiji je osnovni zadatak bio da prikupljaju dobrovoljce, da neguju borbenost, patriotizam i spremnost za borbu s Austrougarima41. Organizacija ‘Narodna odbrana’ nije uspela da pokrene borbu protiv aneksije Bosne i Hercegovine42. Nasuprot tome, kada su komitske voñe iz Makedonije zatražili pomoć Beograda od tursko-bugarskog zuluma, srpski vicekonzul u Skoplju, Bogdan Radenković, preneo je ideju o formiranju organizacije koja bi revolucionarno delovala vojvodi Vojislavu Tankosiću, kapetanu Velimiru Vemiću i poznatom nacionalisti Ljubomiru Jovanoviću. 9. maja 1911. godine u Beogradu je formirana organizacija ‘Ujedinjenje ili smrt’ (‘Crna ruka’)43. Ustav organizacije potpisalo je 10 ljudi: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomir Popović, Velimir Vemić, Ljubomir Jovanović Čupa, Dragutin Dimitrijević Apis, Voja Tankosić, Ilija Ivanović, Milan Vasić, i

40 List "Politika" objavljuje proglas Jovana Dučića: "Beograñani, Otadžbina je u opasnosti. Sve je u Srbiji spremno da ustane i prolije i poslednju kap svoje patriotske krvi i da spreči Austriju da otkine Bosnu i Hercegovinu". Izlazi i "Optužnica" velikim silama, u kojoj stoji: "... Kad ste vi u vašim evropskim zakonima mogli naći stranu na kojoj piše da je sila jača od pravde, onda upamtite - naći će i srpski narod u toj knjizi jedan list na kome će krvavom rukom zapisati: Zub za zub, oko za oko." 41 Iz srpskih oblasti, iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore pristižu mladi dobrovoljci sa željom da počnu obuku. Nastaju komitske grupe, iz kojih će, kasnije, Vladimir Gaćinović hercegovačku omladinu uvoditi u ‘Mladu Bosnu’, dok će Bogdan Žerajić izvršiti atentat na austrijskog predstavnika Varešanina i postati idol mladobosanaca koji će se zaklinjati na njegovom grobu. 42 Dragutin Dimitrijević Apis, u to vreme bio načelnik štaba Drinske divizije, rekao je: "Narodna odbrana nije uradila dovoljno, niti pak ono što su smatrali da je potrebno da se uradi..." 43 Tekst zakletve je glasio: "Ja, ---, stupajući u organizaciju, zaklinjem se suncem što me greje, zemljom što me hrani, Bogom, krvlju svojih otaca, čašću i životom, da ću od ovoga časa pa do smrti verno služiti zadatku ove organizacije i uvek biti gotov da za nju podnesem sve žrtve."



Milan Gr. Milovanović. Simboli organizacije bili su lobanja, ukrštene kosti, nož, bomba i otrov44. Kasnije je unet i otrov zbog toga što su ga komite uvek nosile sa sobom da bi, ako budu zarobljeni, mogli da se ubiju. Pojedini članovi Uprave otpočeli su s regrutovanjem i za godinu dana broj pripadnika se znatno uvećao. Uvidom u lični notes Aleksandra Karañorñevića, koji su istoričari, Željko Zirojević i Miodrag Janković prvi put objavili u srpskoj javnosti45, pronañen je kompletan spisak članova organizacije. Imajući u vidu prisnost koju je imao s većim brojem pripadnika ‘Crne ruke’, i regent Aleksandar je, po svemu sudeći, bio pripadnik ove tajne organizacije. To potvrñuju stranice iz njegovog bloka u koji su upisani pripadnici organizacije s 1912. godinom. Na spisku članova koje je popisao Aleksandar, izmeñu ostalih su: vojvoda Vojin Popović Vuk, major Vladimir Tucović (brat lidera socijaldemokrata Dimitrija Tucovića, major Dragutin Gavrilović (upamćen po zapovesti braniocima Beograda)... Na jednom spisku iz arhive akademika Vladimira Dedijera46, kao glavni organizatori iz Stare Hercegovine navode se: - Spasoje Tadić47, čuveni komita iz sela Smriječna (Piva), kasnije četnički komandant u Drugom svetskom ratu koga su ubili partizani. Tadić je imao zadatak da dotura oružje mladobosancima, koji su kasnije ubili Franca Ferdinanda, i da finansira štampanje prosrpskog lista "Pijemont". - Dragutin Dimitrijević Apis, generalštabni pukovnik Vojske Kraljevine Srbije, osmislio je i organizovao oficirski puč 1903. godine. Ubistvo kraljevskog para Obrenović, nije bila njegova ideja, ali je u noći 29. maja 1903. godine poveo zaverenike iz Oficirskog doma na dvor, gde je teško ranjen. Preboleo je rane i njegov uticaj na oficire i poslove u vojsci stalno je rastao. Imao je jak uticaj na političare i pokušao je da stvori vojnu diktaturu. Pokušao je da pridobije i Nikolu Pašića, ali mu to, uprkos pritiscima, nije uspelo. U Prvom svetskom ratu rukovodio je vojnom obaveštajnom službom, zatim je bio načelnik štaba Užičke i Timočke vojske, a potom pomoćnik načelnika štaba Treće armije. Decembra 1916. je uhapšen je kao član organizacije Ujedinjenje ili smrt. Optužnica ga je teretila za "prevratničko delovanje". Osuñen je na smrt i streljan 14. juna 1917. u Solunskom polju zajedno s majorom Ljubom Vulovićem i Radetom Malobabićem. - Jefto Dedijer, glavni za reon Crne Gore i Stare Hercegovine, otac Vladimira Dedijera. - Mehmed Mehmedbašić, rodom iz Stoca (Hercegovina), član Mlade Bosne i jedan od atentatora na prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914. - Mustafa Golubić, rodom iz Stoca, general NKVD, šef špijunske mreže, atentator, Staljinov kadar, po naredbi Tita i dojavom Milovana Đilasa, juna 1941. godine izdan Gestapou i streljan. Radomir Putnik i Stepa Stepanović simpatisali su organizaciju Crna ruka48. Nisu bili članovi, ali njihov odnos prema oficirima, a posebno prema Apisu, govore za sebe49. Aleksandar je kovao plan o likvidaciji organizacije Crna ruka. ‘Belu ruku’, ili Odbor desetorice za likvidaciju Apisa i "Crne ruke", predvodio je pukovnik Petar Živković (1879-1947) iz Negotina (umro u Parizu). U majskom prevratu imao je minornu ulogu, da otključa kapiju dvora, ali je ipak 44 dr Slobodan Jovanović, profesor Beogradskog univerziteta, na početku rada organizacije došao je na sastanak Vrhovne centralne Uprave i izneo da se Srpstvo može spasti "bombom, nožem i puškom", što je prihvaćeno kao simbol. 45 Dnevni list ‘Press’ od 18.01.2009. godine “Tadićev deda bio zadužen za ubistvo Ferdinanda” 46 Izveštaj žandarmerijske postave Gacko-Bileća, pronañen u kući vojvode Maja Vujovića, komitskog voñe iz ovih krajeva. 47 Spasoje Tadić bio je roñeni stric akademika Ljube Tadića, oca predsednika Srbije Borisa Tadića. 48 To se može zaključiti iz reči Apisa na sastanku Vrhovne centralne uprave avgusta 1912. godine: "Predstoji nam rat s Turcima. S nama su Bugari, Grci i Crnogorci. U Beogradu ovih dana treba da se donese konačna odluka o ratu. Nažalost, ni naši ni bugarski vladajući krugovi nisu dovoljno hrabri. Čim jedni prikupe malo hrabrosti da zarate, drugi se predomisle, i obrnuto. Ja sam u stalnom kontaktu s Putnikom i Stepom, koji se dobro drže. Ali ne može se reći isto za političare i neke druge oficire." 49 Kada je 1911. godine odnos regenta Aleksandra, Petra Živkovića i Josifa Kostića (pripadnici Bele ruke i Apisovi smrtni neprijatelji) postao više nego blizak, ova dva oficira su Aleksandru izneli niz optužbi protiv Dimitrijevića. Za prirodu kakva je bila Aleksandrova ovo je bilo više nego dovoljno. Uleteo je u Apisovu kancelariju i otpočeo da ga vreña. Dimitrijević ga je mirno saslušao i rekao mu: "Da, a šta vi mislite da smo mi stavili glave u torbu da se vi dvojica (Aleksandar i Đorñe) svañate i otimate oko prestola kao oko kakve igračke. Varate se jer smo u stanju da i po drugi put stavimo glave u torbu..." Ljut, Aleksandar je, kao Vrhovni inspektor vojske, otišao kod ministra vojnog Stepe Stepanovića i zatražio da se Apis i Milan Milovanović premeste iz Beograda. Stepanović je odgovorio da to ne spada u domen prestolonaslednika i da će o tome referisati lično kralju Petru. Aleksandar je nezadovoljan otišao kod kralja Petra i ponudio pismenu ostavku, koju je Kralj ostavio da prenoći znajući da će bes proći Aleksandra.



prihvaćen kao zaverenik kraljeubica. Posedovao je kompromitujuća dokumenta o budućem kralju, Aleksandru, i tako je postao voña Aleksandrove kamarile. Pred kraj srpsko-bugarskog rata protiv Turske, major Živković bio je odreñen da komanduje konjicom Timočke divizije. Njegova jedinica poslata je da, s Drugom armijom, pomogne Bugarima da osvoje Jedrene. Kako je konjica neupotrebljiva u opsadi, Živković i njegovi oficiri provodili su vreme u bahanalijama. Jedan konjanik požalio se svom pretpostavljenom da ga je major Živković naterao na homoseksualni odnos s njim. Komandant Druge armije Stepa Stepanović zatražio je da Živković bude izveden pred vojni sud, a spasao ga je Apis "kako se ne bi ukaljala čast srpske vojske". Živković mu se odužio tako što je, na zahtev regenta Aleksandra, "namestio" Solunski proces. Kada je, 6. januara 1929. godine, kralj Aleksandar suspendovao Vidovdanski ustav, postavio je Petra Živkovića za predsednika vlade. Živković je, na zahtev kralja, 1931. osnovao dvorsku opozicionu Jugoslovensku narodnu stranku, u kojoj mu je pomagao Svetislav Hoñera. Čim je postao regent, 1914. godine, Aleksandar je počeo da sprovodi plan uklanjanja Apisa i njegovog uticaja iz Vrhovne komande. Smenio je vojvodu Putnika, sklonio Dimitrijevića iz Vrhovne komande, a dobro mu je došla i pogibija vojvode Tankosića, koga su se mnogi plašili. U egzilu, središte zavere protiv Apisa i Crne ruke postao je Solun. Dalji sled dogañaja bio je: izmišljeni atentat na prestolonaslednika Aleksandra u Ostrovu, lažni svedoci, suñenje i streljanje Apisa, Ljube Vulovića i Radeta Malobabića. Ostali optuženi osuñeni su na kazne zatvopra. Imajući u vidu neke izjave o organizaciji i o Apisu50, pitanje je da li je sistem ‘Crne ruke’ uništen Solunskim procesom? Solunski proces je politički sudski proces i označio je odrešene ruke regentu Aleksandru za stvaranje Jugoslavije i samovlašće. Od stvaranja države Srba, Hrvata i Slovenaca, kralj Aleksandar bio je politički i na druge načine vezan za Petra Živkovića, koji je u organizovao svoje obaveštajne centre svim strankama. Aleksandar je imao i svoje dva paralelna obaveštajna kanala, preko upravnika Beograda i preko vojnog komandanta Beograda, da bi proveravao podatke koje dobija od Živkovića. Crnorukaši su, do pogibije kralja Aleksandra u Marseju (u čemu su im se interesi poklopili sa VMRO i Ustašama), bili u ilegali ili, poput Save Popovića, Mustafe Golubića i Božina Simića, u službi sovjetske obaveštajne službe. Po direktivi Kominterne oni su radili na razbijanju Jugoslavije i čekali trenutak da se osvete kralju Aleksandru i onome što je on stvorio51. Major Ljubomir Vulović napisao je, pred streljanje, dva pisma o tome šta se dogañalo u Solunu i poverio ih proti Zdravku Paunoviću zamolivši ga da ih, kada zemlja bude slobodna, preda nekome ko će time moći da se pozabavi. Prota ih je predao Todoru Mihailoviću u Beogradu, a ovaj Aleksandru Rankoviću, potpredsedniku Vlade i ministru unutrašnjih poslova. Ranković je naložio da UDB-a prikupi informacije o Solunskom procesu. Akademik Vladimir Dedijer piše da Broz nije hteo da se meša jer se radilo isključivo o srpskoj stvari. Pronañen je član Crne ruke, pukovnik u penziji Radoje Lazić, i dva svedoka koji su lažno svedočili na Solunskom procesu: Temeljko Veljanović (Temeljko Veljanovski) i Đorñe Konstantinović (Konstantinovski Georgi). Pred većem Vrhovnog suda Narodne Republike Srbije, kojim je predsedavao Svetolik Lazarević (prijatelj Slobodana Penezića Krcuna), dokazano je da je Solunski proces bio montiran, da nije bilo atentata na regenta Aleksandra, pa su svi osuñeni rehabilitovani 1953. godine. U to doba UDB, predvoñena Rankovićevim saradnicima, Penezićem, Stefanovićem i Lukićem, radila je intenzivno na sprečavanju diverzantsko-špijunskih i terorističkih akcija, a posebno na Kosovu i Metohiji. U

50 Vladimir Lebedev, ministar mornarice u ruskoj vladi 1917. godine: "Poslednjih dana mog boravka u Solunu, počeli su da hapse najbolje srpske oficire kao što su Dimitrijević, Vemić itd. A pokojni ruski ambasador Hartvig je opisao Crnu ruku kao najomiljeniju, najnesebičniju, idealističku i rodoljubivu čiji je cilj isključivo bio osloboñenje i ujedinjenje svih srpsko-hrvatsko-slovenačkih naroda. Najčasniji, najidealističkiji i najpožrtvovaniji južnoslovenski elementi okupili su se oko Apisa..." Slobodan Jovanović: "Taj Apis koga sam upoznao u Vrhovnoj komandi nije ličio na onu sliku koja se bila o njemu stvorila u publici. On nije bio plahovit, ni osion - bio je više nego što se zove dobar drug. Ali imao se utisak da on nije samo to..." Odgovor prestolonaslednika Aleksandra na molbu ledi Pedžet za pomilovanje Apisa: "Ti ljudi su zlo za ovu zemlju. Dugo su onemogućavali državne poslove svojim prevratničkim namerama. Osim toga, bili su spremni da ubiju Pašića i mene. Ali oni su osuñeni više zbog onih prvih, državnih razloga i zato ne mogu biti pomilovani..." 51 Jedan od istaknutih članova Crne ruke Slobodan Jovanović, kao predsednik Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti, 1937. godine, po ugledu na Crnu ruku, osniva zavereničku organizaciju Konspiracija. U puču protiv namesničkog režima kneza Pavla Karañorñevića 27. marta 1941. godine učestvovali su bivši crnorukaši, ali i belorukaši.



najvišem rukovodstvu pokrajine otkrili su špijune: Fadilja Hodžu, Dževdeta Hamzu, Mehmeta Hodžu, Avdija Bakalija, Mazluma Nimanija i Imera Pulju. Ovoj grupi i njihovim pomagačima suñeno je u Prizrenu 12.7.1956. godine, i dokazano je da su ova šestorica primala zadatke od albanskog rukovodstva i albanske obaveštajne službe Sigurimi. Dokazano je da je Fadilj Hodža od januara 1944. godine radio i za britansku obaveštajnu službu, na vezi majora Kempa. Niko od njih nije bio osuñen. To su sprečili neki iz vrha KPJ52. Bio je to uvod u fizičko-političke likvidacije tzv. “rankovićevaca”. Prvo su, 1965. godine, u "saobraćajnoj nesreći" poginuli Svetolik Lazarević i Slobodan Penezić. Na Brionskom plenumu, 1966. godine, navodno zbog prisluškivanja Broza, politički je uklonjen Aleksandar Ranković. Po njihovom odlasku, Prizrenski proces podveden je pod "srpsko nasilje protiv Šiptara" i 1967/68. revizija Prizrenskog procesa u Prištini oslobodila je sve osuñene i svima su bile isplaćene odštete. Rad službe bezbednosti do 1966. godine okvalifikovan je kao “teška zlodela i deformacija nekih organa bezbednosti”. Ovo će omogućiti da se 1974. godine donese Ustav konfederalnih tendencija. IMA LI SLIČNOSTI SA BELOM ILI SA CRNOM RUKOM Svaka ozbiljna država unutar obaveštajnih službi stvara i snage za prikrivene operacije. Osnova Jedinice za specijalne operacije bila je specijalna jedinica obaveštajne uprave RDB Srbije, "Vukovi", pod komandom načelnika FRANKA SIMATOVIĆA. Interesantno je da Srbija nije imala spoljne obaveštajne poslove u svojoj ustavnoj nadležnosti. Radi se o jedinici čiji su pripadnici, novembra 2001, pod punom ratnom opremom, blokirali hamerima autoput kroz Beograd. Da bi ublažili utisak o pobuni, pokušali su da se prikažu kao "patriote" i novinarima je omogućeno da uñu u bazu JSO, do 1996. regrutni prihvatni centar za izbeglice, u koji je smeštena Jedinice za antiteroristička dejstva Druge uprave RDB MUPRS. JSO dobija ovaj naziv na smotri u Kuli 4. maja 1996. Dokument o osnivanju JSO navodi: „Ova jedinica bila je angažovana od početka rata na prostorima RSK i RS. U njoj se nalazi jedan broj vrlo problematičnih lica, ubica, pljačkaša i sklonih terorizmu.“ Opremanje JSO predviñeno je na principu vojne organizacije: „Biće obuhvaćena sva tri vida, kao i VJ, i pojedini rodovi (KOV – pešadija, artiljerija, veza, padobranci, alpinisti, RV i PVO – avio i helikopterska eskadrila, RM – ronilačka jedinica i službe – sanitetska, tehnička služba). U izboru modela uniformi, opredelili su se da osnovni model bude uniforma RM. Planiraju nabavku 1000 komada tih uniformi. Naručena je izrada dugmadi za uniforme (6000 komada) i šapke (2000 komada), kopče za ešarpu kao i VJ; amblem "vuk" za šapku (1000 komada) i oznake činova na reverima i rukavima (pešadiju – 1000 komada, artiljerija 500, veza 100, padobranci – 100, vazduhoplovci – 200, ronioci – 100, alpinisti 100, tehnička služba 300 i sanitetska služba – 60)“53. U drugom dokumentu piše da je od početka rata 1991. bio angažovan „jedan broj paravojnih jedinica koje su bile na neposrednoj vezi RDB i MUP Srbije ili su bile angažovane pod maskom specijalnih jedinica RDB odnosno MUP. To se posebno odnosi na SDG Željka Ražnatovića Arkana54, specijalnu jedinicu MUP pod komandom samozvanog pukovnika Vasilija Mijovića, specijalnu jedinicu "Crvene beretke" pod komandom Žike Ivanovića, zv. Crnogorac, i paravojnu jedinicu Medić Slobodana, zv. Boca. Navedene jedinice su sa kompletnim naoružanjem i opremom prebačene na teritoriju R.Srbije ili je ta akcija u toku“. Ove jedinice nisu ušle u JSO kompletno, već su pojedinci bili angažovani po drugim "specijalnim zadacima": „U prilog tome je i činjenica da je sastav ovih jedinica najvećim delom na okupu i da su već ugrañeni u "biznis", razne privatne agencije (za obezbeñenje, detektivske agencije, telohranitelji i slično). Kao bitno, istaknuto je da je reč o "profesionalnim ubicama, teroristima, legionarima okorelim u zločinima i da su spremni za novac za izvršenje i najokorelijih terorističkih akcija. U prilog tome ističe se činjenica većeg broja nerazjašnjenih ubistava kao rezultat meñusobnih obračuna mafije i

52 Akademik Dedijer navodi da je Tito, u jednom razgovoru sa Rankovićem, kome je Dedijer prisustvovao, navodno u šali rekao: "Ćuj Leka, onaj tvoj Krcun htel bi biti kao Apis". 53 Prema dokumentu, za uniforme i oznake potrebno je oko 500.000 DEM, a biće plaćeno u gotovom – bez poreza. 54 U "Legitimaciji" člana Stranke srpskog jedinstva stoji: "Imalac ove legitimacije ovlašćen je da u slučajevima predviñenim zakonom legitimiše grañanina i da ga privede nadležnom organu, da uñe u tuñi stan i druge prostorije, da se zadrži u njima i da izvrši pretresanje bez naredbe nadležnog organa, da nosi vatreno oružje i da ga upotrebi, da se služi tuñim saobraćajnim sredstvom i sredstvom veze radi hvatanja izvršioca krivičnog dela".



neizmirenih dugova po osnovu "biznisa"“. Meñu označenima da radi u "ilegali" bio je i atentator na Zorana Đinñića - Zvezdan Jovanović. Treći dokument svedoči da je Obaveštajna uprava RDB sačinila listu od 170 najuspešnijih direktora društvenih i privatnih firmi u SR Jugoslaviji koje raspolažu najvećim kapitalom: „Cilj je da se preko ovih direktora – milom ili silom obezbede sredstva za finansiranje specijalne jedinice i njihovih specijalnih operacija“. Centri RDB zaduženi su da na svojoj teritoriji "pokrivaju", "prate i brinu" o uspešnim firmama i rukovodećem kadru. Po direktivama Jovice Stanišića i Franka Simatovića, uz logističku pomoć Mihalja Kertesa, je „zaokružen proces meñusobnog povezivanja mafije, ratnih profitera, nokomponovanih "biznismena"55 i klasičnih kriminalaca većeg "ugleda"“. Slobodan Milošević se 1996. nije pojavio u Kuli. Sledeće godine, jeste. Video snimak proslave dana JSO u Kuli juna 1997. zabeležio je reči Franka Simatovića Frenkija, pred predsednikom Jugoslavije Slobodanom Miloševićem: „Maja 1991. formirana je avio-helikopterska eskadrila, koja je sa improvizovanih letilišta Medeno Polje, Petrovac, Velika Popina, Srb i Udbina prenela tone specijalnih pošiljki, opreme, ljudstva, tehnike i izvršila brojne složene zadatke u uslovima ratnih operacija. (...) Takoñe 1992. godine na teritoriji Bosne i Hercegovine pristupili su izgradnji i obezbeñenju mreže malih aerodroma, kao i formiranju borbene eskadrile. Sa aerodroma u Bratuncu, (nerazumljivo), Sokocu, Rogatici i drugim, izvršeno je oko hiljadu borbenih, izviñačkih, transportnih i humanitarnih letova. Sredinom proleća 1996. godine povukla se iz ovih krajeva sa kompletnom opremom i tehnikom, helikopterima i avionima. U tom periodu njeno delovanje ostaje neotkriveno i pored opreme NATO, i intenzivnog istraživanja stranih obaveštajnih službi." Početkom sukoba u Hrvatskoj i u BiH stvoreno je jezgro vazduhoplovstva "crvenih beretki". Tajna vazduhoplovna jedinica specijalnih snaga pod kontrolom obaveštajne uprave nije presedan u svetu, ali jeste većina njene logistike. Prvi helikopteri "Gazela" stigli su 1991, u luku Bar, brodovima iz Libana. Flota je kasnije dopunjena, neobičnim putevima, iz bivše JNA. "Crvene beretke" uzimale bi svaku letilicu na koju naiñu: poljoprivredni avion "Antonov" An-2, adaptiran za bacanje ručnih i improvizovanih avio-bombi, penzionisani pilot RV i PVO, Mamucovski, uvezao je, sa još nekoliko, pred ratove 1991. i otišao je u Skoplje i ostavio ga na plaćenom čuvanju aeodromu Pančevo, nestao je i sledeći put viñen je sa natpisom "Starac Vujadin", iznad Bosne. Sarajevsko 'Osloboñenje' objavilo je da su 2 helikoptera MUP BiH ukrali njihovi piloti i da "lete u četničkoj avijaciji". U leto 1992. ta 2 helikoptera, Bel 206 "džet rendžer" i Bel 206L "long rendžer" pojavila su se kod Beograda, a zatim zapadno od Drine u maskirnim bojama srpskih paravojnih formacija, sa istim registracijama kao i kod vlasnika: YU-NCO i YU-HCN. Iz Sarajeva su nestala i 2 poslovna mlaznjaka "Cesna Sitejšn", koji su 2000. vraćeni, jedan Republici Srpskoj, a drugi Federaciji BiH. Za vezu, laki trasport i izvidanje korišćeni su "Cesna 172", oduzeta iz Tuzle, i "Pajper Super Kab" neutvrdenog porekla. Preuzimanje Saveznog od republičkog MUP, 1992, omogućilo je prepisivanje helikoptera SMUP u RDB Srbije: 1 laki helikopter Soko "Gazela" i 1 srednji transportni helikopter "Agusta-Bel 212" koji je tada bio na remontu van Jugoslavije gde je prinudno ostao zbog embarga, a po vraćanju u Beograd, septembra 1996, uključen je u JSO. Na raspolaganju JSO bila je i SA 341 "Gazela" koja se po potrebi pojavljivala sa natpisom "Carina". U sklopu priprema za sukob na Kosovu, za potrebe vazduhoplovstva JSO krajem 1997. i početkom 1998. u zemaljama bivšeg Sovjetskog Saveza nabavljena su 4 borbena helikoptera: 2 nova Mi-17 i 2 polovne "leteće topovnjače" Mi-24V. U to vreme nabavljen je luksuzni američki helikopter "Sikorski-76" za prevoz važnih ličnosti. Prema svedočenju Radomira Markovića „predsednik Milošević ga je koristio samo jednom ili dvaput“. Tu letelicu strani izvori pominju pod fiktivnom oznakom YU-SAB, a u jugoslovenskom registru zavedena je kao YU-HEG. Većina helikoptera JSO, neki čak opremljeni topovima i raketama, upisani su u registar civilnih vazduhoplova i nose civilne registracije. Mi-17 i Mi-24 nisu uspeli da dobiju civilni status, pa su se kontroli leta i nadležnim službama predstavljali lažnim oznakama. Radomir Marković svedočio je u Hagu da je novac za tehničko održavanje, opremu i naoružanje helikopterske jedinice dobijao od direktora Savezne uprave carina Mihalja Kertesa po nalogu Slobodana Miloševića. U Haškom sudu saznalo se da je posrednik u nabavci borbenih helikoptera bio Borisav Milošević, ambasador SRJ u Moskvi, a u nabavci luksuznog "sikorskog" Slobodan Rajh, prijatelj Franka Simatovića.

55 Kao "biznisi" označeni su šverc droge, iznošenje deviza iz zemlje itd.



Prateći tokove novca, Haški istražitelj Morten Torkildsen ustanovio je da je na račune firme Aviatrend, Valerija Černija i Aleksandra Čegoljeva, sa sedištem u Gibraltaru, uplaćeno 3.418.026 dolara. Novac je uplaćivan od firmi Neokom, Anteksol, Lamoral i Braunkort na račune Aviatrend u Mañarskoj, Švajcarskoj, Bugarskoj i preusmeravan na račune Aviatrend, u Gibraltar, Nauru i of-šor i države trećeg sveta. Prema Torkildsenu, bar jedna od tih uplata može se dovesti u vezu sa ugovorom za nabavku 2 helikoptera Mi-17V. Druga uprava RDB Srbije uspostavila je sredinom 90-tih upliv u sportsko vazduhoplovstvo Beograda. Aero klub "Savski venac" (potom "Radojica Nikčević", pa "Krila Beograda") preuzeo je lake avione i jedrilice od Aviogeneksa. Sponzori Aero-kluba "Krila Beograda" bili su Koka-kola, Delta i Astra Banka. Da li je saradnja bila komercijalna ili po spisku 170 najuspešnijih firmi da se "milom ili silom obezbede sredstva za finansiranje specijalne jedinice", nije poznato, ali jeste da su "utve" i "pajper" leteli vikendom iznad Beograda i Novog Sada obojeni u crvenu boju Koka-kole (kasnije i Delte i Astra Banke). Isti avioni izbacivali su predizborne letke SPS i JUL. Iz tajne baze kod Bratunca, lakim borbenim avionima obeleženim sa "Milicija" i srpskim grbom, uz zapadnu granicu Srbije dejstvovala je eskadrila koja nije bila pod komandom ni RV i PVO Vojske Republike Srpske niti Ministarstva unutrašnjih poslova. Oznake na letelicama skrivale su učešće "crvenih beretki". Na snimku iz Kule Franko je istakao da UNPROFOR na tlu i NATO u vazduhu nikada nisu došli do preciznih podataka o tajnim akcijama. Leta 1998, strane TV kamere zabeležile su beg albanskih pobunjenika na Kosovu pred dva Mi-24V koji su tukli nevoñenim raketama. Krajem 1998, "NIN" je objavio reči očevica „nisu poljoprivredni avioni, nego pravi, borbeni...“ "Crvene beretke" i Jovica Stanišić predstavili su se javno tek maja 1995, kada su posle NATO bombardovanja položaja Vojske Republike Srpske, "plavi šlemovi" uzeti za taoce, a Stanišić, kao izaslanik Miloševića, helikopterom sleteo na Pale i dogovorio njihovo oslobañanje. Na izviñačkim snimcima NATO hangara MUP na Aerodromu "Beograd", pred napad na Jugoslaviju, vide se helikopteri Mi-17 i Mi-24. Oni su evakuisani, a hangar je, pogotkom u polovinu koju je koristio DB, uništen aprila 1999. Sportski aerodrom kod Padinske Skele, gde su takoñe bili helikopteri JSO, gañan je ali bez posledica po tehniku. Po završetku NATO bombardovanja, Mi-24 i Mi-17, smešteni su u veliki hangar JAT. Posle naizgled pasivne uloge dogañajima iz oktobra 2000. JSO polako izlazi u javnost. Borbeni helikopteri JSO predstavljeni su javnosti već oktobra 2001. na policijsko-vojnoj vežbi "Štit 2001” i na policijskoj priredbi na Makišu. "Sikorski S-76" postao je omiljeno leteće prevozno sredstvo funkcionera nove vlasti a posebno izmeñu saveznih i republičkih izbora 2000. Najčešći putnik bio je koministar Sead Spahović, koji je smirivao pobunu u zatvorima. Najupamćenija akcija helikoptera DB bila je 28. juna 2001, kada su 2 "Agusta-Bel 212" i maskirna "Gazela" u pratnji poleteli sa heliodroma RDB na Banjici da prevezu službenika Haškog suda i pritvorenika Slobodana Miloševića do baze SFOR u Tuzli56. Nakon reorganizacije 2002. godine avijacije Resora javne i državne bezbednosti postaju vazduhoplovna jedinica pod kontrolom MUP Srbije. PIPCI “SLI ČNOSTI” Po policijskim saopštenjima, Dušan Spasojević i Mile Luković lišeni su života, sa oružjem u ruci, u pokušaju proboja iz opkoljene kuće u Meljaku. Policija ih je našla preko Dejana Milenkovića Bagzija, koji je slao policiji poruke iz Barajeva u pokušaju nagodbe i tako otkrio skrovište dvojice ubijenih, ali je nekako pobegao. Šteta što su poginuli za istragu je neizmerna, i ostaje pitanje: da li su njih dvojica mogli da budu uhvaćeni živi. Pogibijom, posebno Spasojevića, izgubljen je insajder mafije pod sistemom bezbednosti, koja je ubila bivšeg predsednika i premijera Srbije. Spasojević je, kao i još neki, imao legitimaciju RDB MUP Srbije; a bio je i sa Legijom i nekim važnim likovima državne bezbednosti... Informativna služba Demokratske stranke Srbije iskoristila je vakuum i pokušala da banalizuje pobunu JSO, plasiranjem kako su prepisi telefonskih razgovora Dušana Spasojevića "navodni", i

56 Isti helikopter, tada SMUP-a, prevezao je Miloševića, kao predsednika Srbije, na Vidovdan 1989. na Gazimestan.



"navodno voñeni", iako je MUP Srbije potvrdio autentičnost prepisa. Pismo DSS bilo je nastavak otvorene simpatija te stranke i njenog predsednika za oružanu pobunu JSO, novembra 2001. Akcija "Sablja" pokazala koliko su srasli organizovani kriminal i strukture Državne i Javne bezbednosti, pravosuña i nekih političkih stranaka. To su pokazala privoñenja: Uroša Šuvakovića, bivšeg visokog funkcionera RDB Srbije; Gorana Matića i Ivana Markovića, iz JUL; generala Nebojše Pavkovića, bivšeg načelnika Generalštaba; Svetozara Simovića, bivšeg pomoćnika ministra SMUP iz JUL; Milorada Bracanovića, bivšeg zamenika načelnika RDB/BIA i organa bezbednosti JSO. Na informativne razgovore pozvani su: Milan Radonjić, načelnik Centra RDB Beograd u vreme ubistva Ćuruvije i zločina na Ibarskoj magistrali, Branko Đurić, bivši načelnik SUP Beograd; general Dragan Ilić, bivši načelnik Uprave za administrativno-upravne poslove MUP Srbije, i još visokih oficira policije i RDB/BIA. Tek tada, Srpski pokret obnove uspeo je da izdejstvuje saslušanja radnika RDB, Stevana Baste, Ratka Romića i Milana Radonjića o Ibarskoj magistrali i o atentatu u Budvi. Oni, Stevan Nikčević i još neki mogli su da pruže saznanja i o ubistvima Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića, koja su izvedena uz saradnju beogradskog Centra RDB, u čijem su vrhu tada bili57. Načelnik krim-uprave MUP Srbije Gvozden Gagić, avgusta 2002, rekao je da se taj i još neki slučajevi „neće rešiti dok se ne konsoliduju državna bezbednost i KOS“. Milorad Ulemek/Luković Legija utajio je deo para za ubistvo Stambolića, potkradao je fond za pomoć udovicama i siročadi poginulih pripadnika JSO itd. Imao je diplomatski pasoš Jugoslavije, i falsifikovane hrvatske pasoše za sebe i ženu. U skretanja pažnje izgleda spada i kada su dva lica prešla na Batrovcu i kada ih je dočekao neko iz JSO: jedno od tih lica slično je objavljenom foto-robotu, koji je sličan fotografiji, dugo nedostupnog istrazi, Legije s naočarima sa falsifikovanog hrvatskog pasoša. Kada je otvoren slučaj Stambolić, pet osumnjičenih pripadnika JSO, uključujući i komandanta jedinice Dušana Maričića Gumara, označili su Radomira Markovića kao naredbodavca. Policija je zatražila pomoć i Mire Marković, ali ona je 23. februara, kad joj je istekao poslanički imunitet, otputovala u Rusiju navodno da "drži predavanja na univerzitetu Lomonosov". Univerzitet Lomonosov odmah je demantovao njenu priču, koja je neugodna za niz naših i ruskih diplomata (bivši i sadašnji ambasadori i konzuli; prethodna crnogorska kadrovska lista SMIP; ekipa koja je u novembru 2000. sredila boravak i pasoš Marku Miloševiću u Moskvi), "biznismena" (crnogorskih i beogradskih). Dok se to razjasni preko poslovično sporog Interpola, žena koju traže biće u Alma Ati, Kazahstan, kod svog sina koji tamo drži kafanu s nekim fudbalskim trenerom iz Beograda. Profesorka je, u skladu sa arogancijom koju je uvek ispoljavala prema državi Srbiji, rekla da će "razmisliti" da se odazove pozivu MUP Srbije na informativni razgovor u vezi izjava Radeta Markovića i još nekih, u vezi ubistava Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije. Privedeni su Bogoljub Bjelica, predsednik nevladine organizacije "Sloboda za Miloševića", Goran Matić, Ivan Marković i Nebojša Pavković. Matić i Marković, bili su vrh agitpropa JUL u najgore doba. Posle nestanka Ivana Stambolića, Ivan Marković istakao se bestidnim i ciničnim izjavama. Nakon ubistva Slavka Ćuruvije, Goran Matić je, na vanrednoj konferenciji za štampu 14. maja 2000, kao savezni sekretar za informacije, izjavio: „Na jednom sastanku u Laktašima, početkom aprila, Robert Frovik se dogovarao sa predstavnicima pokreta Otpor o aktivnostima na destabilizaciji Jugoslavije.“ Na tom sastanku su, tvrdio je Matić, „dogovorene aktivnosti Otpora poput postavljanja pitanja ko je ubio Ćuruviju“ i druge. Ako je pitati "ko je ubio Ćuruviju" - "aktivnost na destabilizaciji Jugoslavije", pitanje je motiva zbog koga on kriminalizuje raspitivanje o počiniocima krivičnog dela, proglašavanjem za "destabilizaciju Jugoslavije"? Po tome, organi koji istražuju ko je ubio Slavka Ćuruviju rade na "destabilizaciji Jugoslavije"? Na taj način Goran Matić je štitio naručioce, podstrekače, organizatore i izvršioce ubistva. To nije njegovo privatno mišljenje58. Pokušaj Matića da kriminalizuje raspitivanje o tome ko je ubio Slavka Ćuruviju pobudio je sumnju da on pokušava da pomogne i zaštiti od istrage podstrekače, organizatore i izvršioce, svejedno da li mu je bilo nareñeno, i da li je bio svestan posledica.

57 CRDB Beograd pratio je i prisluškivao i Slavka Ćuruviju do pred samo ubistvo i Ivana Stambolića do pred samo hapšenje, a zna se da ko je od koga primao naloge! 58 Na suñenju gen. Krstiću u Hagu, izjave Gorana Matića navoñene su u okviru odbrane, uz objašnjenje da je on bio visoki funkcioner vlade, odgovoran za svoje izjave.



Nakon pokušaja ubistva Vuka Draškovića u Budvi saznalo se da su atentatori izvučeni iz Crne Gore vojnim helikopterom, čiju je upotrebu odobrio Slobodan Milošević. To odobrenje moralo je ići preko načelnika GŠ Nebojše Pavkovića. Vuk Drašković je odmah ukazao da su osumnjičeni odvezeni iz Budve kolima vojne hitne pomoći do Berana u bazu 7. bataljona vojne policije gde su ukrcani u helikopter. Ta istraga bila je sabotirana. Pravosuñe Srbije nije htelo ili smelo da udari na Dušana Spasojevića59. Slučaj 660 kilograma heroina RDB MUP Srbije, nañenog u martu 2001, nije istražen. Ta količina nije upotrebljiva ni za šta drugo osim za prodaju. Zaplenjeni narkotici po pravilu se, po identifikaciji i veštačenju, komisijski uništavaju. Zaplenjeni heroin utajen je od pravosudnih organa, dok nije otkriven u sefu Komercijalne banke. Heroin jeste javno uništen ali niko nije gonjen, iako su organima gonjenja bili dostupni: 1. Mihalj Kertes, kao direktor Savezne uprave carinaustupio je u leto 1997. preko 550 kilograma heroina, zaplenjenog u dve akcije na graničnom prelazu Gradina, Stanišić Jovici, umesto nadležnim pravosudnim organima, čime je učinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja, i krivično delo posedovanja i trgovine opojnim drogama itd. 2. Jovica Stanišić, kao načelnik Resora državne bezbednosti MUP Srbije, primio je od Kertes Mihalja najmanje 550 kg čistog heroina i, umesto da ga preda pravosudnim organima na komisijsko uništenje, prikrio ga je u sef MUP-a u Kneza Miloša 102, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja opojne droge, zloupotrebu službenog položaja itd. 3. Radomir Marković, kao naslednik Stanišić Jovice na mestu načelnika RDB MUP Srbije, od njega je preuzeo rečenu količinu opojne droge, i čuvao je, umesto da je preda pravosudnim organima na uništenje, i prebacio uz još neke količine heroina u sef Komercijalne banke krajem 1998, da ne propadnu u očekivanom bombardovanju NATO 1999, čime je počinio krivično delo nabavljanja i držanja opojnih droga, zloupotrebu službenog položaja itd. 4. Branko Crni, kao visoki funkcioner RDB MUP Srbije, smestio je najmanje 600 kilograma čistog heroina u sef Komercijalne banke u Svetogorskoj ulici i zadužio ključ i ovlašćenje za sef i sadržaj, ne prijavivši to nadležnom pravosudnom organu, čime je počinio krivično delo držanja veće količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja radi sticanja materijalne koristi sebi ili drugome. 5. Nepoznata službena lica RDB MUP Srbije i Savezne uprave carina, su predali veliku količinu heroina neovlašćenim licima, rukovali velikom količinom heroina mimo i protiv pravila carinske i službe unutrašnjih poslova, nisu prijavili nadležnom pravosudnom organu te transakcije, prikrivali postojanje velike količine opojnih droga i tako počinili krivična dela zloupotrebe službenog položaja, udruživanja radi nabavke i prikrivanja opojnih droga itd. Kome je pao kamen sa srca kada je Spasojević poginuo? Može se reći da je akcija "Sablja" zasekla trulo tkivo sistema državne bezbednosti i postavilo se pitanje je šta bi od organizma ostalo kad se zaraženi organi odstrane. Nametao se odgovor da "treba praviti novu". Suprotno razumu, došlo je do kobno pogrešne odluke da se to ne radi, ni odmah, niti prilikom formiranja BIA. RDB je samo prepakovan i održana je konfuzija, te je zamenik Andreje Savića, Milorad Bracanović, bio organ bezbednosti JSO u vreme ozbiljnih zločina. Napori da se očuva kadrovska struktura bili su očigledni: načelnik RDB Goran Petrović naglašavao je u proleće 2001. da nova vlast ima da prihvati RDB kakav je nasleñen, i da JSO ostaje "za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala". JSO je oružanom pobunom oterao Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, a na čelo RDB dovedeni su Savić i Bracanović, za koje su bili JSO i frakcije koje će ubiti Zorana Đinñića. Oktobra 2000. shvatili su da mogu da smeštaju intrige. Kadrovski, ekipa se naučila taktici raspršivanja i ponovnog pregrupisanja. Oni imaju šta da čuvaju - same sebe. Ko je ubio koga, ko je krao, ko je trgovao heroinom i naftom, ko je koga štitio i gurao u napredovanju... MILORAD BRACANOVIĆ je početkom 80-tih konkurisao u SUP Beograd i bio odbijen zbog "emocionalne nezrelosti". Onda je primljen u SDB. Do 1995. bio je operativac. Onda ga je uzeo Franko Simatović i on je postao oficir bezbednosti JSO u vreme najgadnijih radnji te "patriotske"

59 Svi sa liste putnika bili su na poternici MUP Srbije nakon atentata na Zorana Đinñića, osim nekog „Japanca“.



grupacije (u vreme dva atentata na Vuka Draškovića, ubistva Ivana Stambolića, i u vreme oružane pobune JSO). Bracanović je bio neposredno odgovoran za "zakonito postupanje" Jedinice i za njenu zaštitu od kriminalnih veza. Trulim kompromisom, Bracanović novembra 2001. postaje zamenik načelnika RDB Andreje Savića. ZORAN MANGOTIĆ, bivši načelnik odeljenja u X upravi RDB/BIA, bio je prijatelj i saradnik Gorana Matića, koji je uz pomoć Mangotića, počeo 1999. da pravi službu bezbednosti pod kontrolom JUL, mimo legalnih, RDB i Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije. "Agencija", kako su to zvali, bila je u vili na Dedinju, blizu Belog dvora (gde je inače beogradski centar obavestajne uprave Vojske, u koju će pred bombardovanje NATO Aco Tomić regrutovati Radeta Bulatovića i Gradimira Nalića), sa mnogo najsavremenije tehnike. Matićevo objašnjenje, u vrbovanju pripadnika bilo je: Slobodan Milošević je pao pod uticaj Rada Markovića i njegovih, a jedini glas razuma Slobi stiže od Mire Marković, koja stoji iza Gorana Matića. Pravimo paralelnu "Agenciju" koja će Miloševiću, preko Mire Marković, doturati prave informacije. Unutar RDB Mangotić je izašao na glas kao kanal Mire Marković, "čija čestitost je duga priča", i ko se obrukao u operaciji "Pauk" u jesen 1999, kada su on i trust mozgova iz JUL, SPS i SRS pokušali da impresioniraju Slobu i Miru navodnom zaverom za atentat. U akciji “Sablja” pali su, izmeñu ostalih, i: Dragoljub Milanović, bivši direktor RTS; Andreja Savić smenjen je "radi odlaska na novu dužnost" koja se ne navodi. Pali su i Aco Tomić i Rade Bulatović, savetnik za bezbednost predsednika SRJ Vojislava Koštunice - Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala otkrila je da su se, pre atentata na Zorana Đinñića, sretali sa Lukovićem i Spasojevićem, a prethodno su o tome u istrazi dali neistinite izjave. BORISLAV MIKELIĆ, bivši premijer Republike Srpske Krajine, lišen je slobode pod sumnjom za posredovanje u uspostavljanju veza zemunske mafije sa nekim državnim organima, i sa Republikom Srpskom. Mikelić je roñen u opštini Bosanska Kostajnica. Njegov uspon vezuje se za Petrinju, gde je osamdesetih bio predsednik opštine i direktor mesne industrije "Gavrilović". Zet je generala Druge uprave SSNO Ljube Domazetovića, koga je ugurao za savetnika za strateška pitanja u RSK. Kad je Tuñman došao na vlast u Hrvatskoj, pokrenuta je inicijativa za njegovu smenu sa mesta direktora "Gavrilovića", ali je opstao neko vreme, zahvaljujući vezama sa JNA, čiji je "Gavrilović" bio važan snabdevač. Mikelić odlazi iz Petrinje pred izbijanje rata, u januaru 1991, nakon nerazjašnjene saobraćajke, i udomljuje se u Beogradu, kod Mirka Marjanovića, u Progresu. Istovremeno bio je u upravi FK Partizan. Od MUP Srbije odmah dobija stan kod stadiona Partizana, koji je posle prodao i kupio drugi u Molerovoj ulici. U Beogradu se politički angažuje kroz vojnu partiju SK Pokret za Jugoslaviju i sarañuje sa Mirom Marković i Slobodanom Miloševićem, koga je zvao "šef" i kod koga je odlazio kad god je hteo. Tokom 1993. godine uspeo je, kao jedan od retkih, da podigne veliki štedni ulog kod Dafiment banke. Mikelić krajem 1993. dolazi u RSK kao šef izbornog štaba Milana Martića. U njegovoj pratnji došli su mnogi iz SPS i šverceri iz Krajine. Kada su nakon više izbornih krugova za predsednika RSK postavili Martića, ovaj je predložio Mikelića za premijera. Više od 4 meseca Skupština RSK odbijala je da ga izabere, a onda je Jovica Stanišić doveo Milana Babića u Beograd. Nakon toga, Mikelić je postao premijer. Razrešen je nakon 14 meseci, juna 1995, a dva meseca pre razrešenja nije dolazio u Krajinu. Pripremne razgovore o Planu Z-4 sa ambasadorom SAD u Hrvatskoj Piterom Galbrajtom, Mikelić je po nareñenju Miloševića izbegavao, ali ga je, po završetku razgovora Galbrajta sa Milanom Babićem, presreo i posvañao se oko nekog naftnog aranžmana. Slom RSK dočekao je u Beogradu, i angažovao se kroz "Komitet za zaštitu prava i interesa raseljenih lica i povratak u zavičaj". U jesen 1995, uz podršku DB Srbije, poreuzeo je bivši Biro RSK u Beogradu. Glumio je nevladinu organizaciju uz medijsku podršku Dragoljuba Milanovića (RTS), Radeta Brajovića ("Novosti") i Dragana Antića ("Politika"). Nakon 5. oktobra 2000, njegovim parama, opranim u Bijeljini, pokrenut je list "Nacional", sa Predragom Popovićem, preko koga je još 1995. objavljivao svoje stavove u "Svetu". U Srpskoj je imao je dobre pozicije, naročito u banjalučkoj regiji. Mikelićevi poslovi u Srbiji su raznoliki: probao je da uspostavi lanac (svojih) radnji "Gavrilović" u Beogradu; bavio se krañom nafte iz Jadranskog naftovoda kod Siska i švercom u Srbiju, trgovinom mesnih proizvoda kroz firmu Galames, koja nije uspela iako je dobio podršku



Miloševića i Zorana Lilića i Goricu Gajević u upravnom odboru. Najslañi posao izveo je sa Draganom Čičićem iz JUL, vlasnikom „Drvoplast“ iz Kraljeva. Sa Arkanom i Goranom Hadžićem pokrali su ogromne količine kvalitetne hrastovine iz Istočne Slavonije, Banije, Korduna i Like. Čičić je to izvozio u Italiju, a ostali su se ozbiljno ugrañivali, jer je drvo bilo besplatno. To je išlo do 1998, kada su se posvañali, pa je Mikelić bio istisnut uz pomoć Mire Marković i Bube Morine koja ga je napadala za "humanitarno profiterstvo". Kad je presušio s gotovinom, Arkan i Legija su dolazili da uteruju dugove, pa se sklonio u Srpsku. Sa Jovicom Stanišićem, i sa ekipom iz JSO koja je radila Zapadnu Bosnu, bio je drugar, pa je veštačko ñubrivo iz Kutine Mikelićevim vezama išlo u Kladušu. Ugurao je u Kladušu i 80 šlepera roba, i oružje koje je Gadafi platio Slobi za Abdića 1994, ugradivši se za 50%. Imao je 1996–7. ambicije da postane predsednik Srpske, ali je odustao uvidevši da nema šanse. Ima interese u operaciji "Bobar osiguranje" iz Bijeljine. Ima indicija da se Mikelić, kao savetnik u Progresu, bavio pranjem novca za Mirka Marjanovića. Osnovano se sumnja da je ekipu Dušana Spasojevića koristio za uterivanje dugova, čime je i pao u oči policiji u akciji "Sablja". Jedan od odvratnih poslova bio je sa generalom policije Draganom Ilićem. Njih dvojica prisvojili su matične i zemljišne knjige iznete iz Krajine, i pljačkali su izbeglice izdajući im potvrde za pasoše, krštenice, venčanice, umrlice itd., u ime fiktivnog Biroa RSK u Beogradu, koje u Hrvatskoj nisu važile. Mikelićevi i Ilićevi ortaci iz MUP RSK i RDB Srbije, Tošo Rajić i Đuro Škaljac, bili su zaduženi za lažne saobraćajne i vozačke dozvole koje su u Srbiji izdavali izbeglicama, za odreñene tarife. Njegov telohranitelj Dragan Vujičić Bego iz Gline, bivši Martićev čovek, blizak Arkanu, koji je preko Dragana Garića iz SMUP (ubijenog sa Arkanom) pravio je državljanstva za izbeglice – uz proviziju. Mikelićev "Komitet za zaštitu interesa raseljenih lica..." (ne koristi termin "izbeglice") je bezdušna pumpa za bogaćenje od narodne muke: Mikelić je punio budžet Komiteta, ali invalidnine i pomoć isplaćivao je samo kad je morao. 1995. sačinio je "Spisak pokretne imovine sa područja RSK", kojim je popisao i vozni park i grañevinske mašine: 28 cisterni "Slavijatrans", 40 kamiona-hladnjača "Gavrilovića", stotine kamiona i autobusa, stotine putničkih vozila Vlade i opština RSK. Dragoljubu Milanoviću dao je VMW, davao je vozila Kertesu, RDB Srbije, Arkanovoj SDG itd. Od autobusa i kamiona osnivao je firme po Srbiji, pokušavajući da sarañuje sa "Lastom", "Kulatrans", "Sombortrans" itd. Od novembra 2001. neki mediji i stranke, naizgled nevezano, veličaju JSO; Vojislav Šešelj plasira "poverljive informacije" izvora "Laufer" u javnost; DSS blokira pokušaje razobličavanja bivšeg režima zarad "kontinutiteta" i "legalizma"; neke stranke izmiču se iz važnih političkih poteza Vlade Srbije; neko sastavlja i dotura "Reporteru" lažne "spiskove Haškog tribunala" ne bi li pojačao već postojeći strah "crvenih beretki"; agresivnom reklamnom kampanjom na ulici i u nekim medijima nameće se JSO. Ovi koincidirajući potezi ocrtavaju osnov sumnje koji je trebalo istražiti. Tu konturu, meñutim, neke agencije i mediji eksploatišu i na brzinu površno prave scenario "državnog udara" samo zemunskog klana i JSO. "Nedeljni telegraf" je čak, bez ograde, lansirao priču kako će "Duća postati premijer, Legija ministar unutrašnjih poslova, a Ceca ministar kulture". Ovi napori da se atentat na Zorana Đinñića olako proglasi za pokušaj državnog udara nisu bezazleni. Kampanja bagatelisanja "državnog udara" pre ozbiljnih dokaza kako bi bila preuzeta vlast, dezavuiše istragu, koja je već otvorila neke teme u tom pravcu: - Izvestan broj Crnogoraca u meñuvremenu ubijenih u Beogradu imali su legitimacije Državne bezbednosti MUP Crne Gore, što je ostalo bez objašnjenja iako ova lica prolaze kroz krivičnu evidenciju. Dva visoka oficira JSO, Radojica Rajo Božović i Vasilije Vaso Mijović, smestili su se u MUP Crne Gore kao savetnici. Poslovni kontakti crnogorskih bizmismena na veliko i njihove srbijanske braće u Hristu poznati su, a u Crnoj Gori nema istraga. Kroz istu Miloševićevu i Bulatovićevu infrastrukturu u spoljnim poslovima "kraljevi kocke" i koječega stekli su pozicije u Moskvi i mestima bivšeg SSSR, a ni u to se ne ulazi. - Pokloni Mihalja Kertesa ilustruju model ponašanja. Zašto su neki biznismeni, medijski radnici i stručnjaci osećali potrebu da do kraja investiraju u JSO? Ako je iznuda to je investicija u sigurnost; ako je dobrovoljni prilog to je investicija u budućnost. Firma Gemaks prvo je opremila sanitarijama centar JSO u Kuli, a do bekstva Legije ureñivala mu je kuću. Razne televizije, emitovale su reklamne spotove JSO, a niz novina ih je štampao. Ne umeju da kažu ko je platio, a MUP tvrdi da nije... Tokom oružane pobune JSO, u novembru 2001, "legalisti iz Kule" hvalisali su se da njima ne treba Mihajlovićeva plata, jer "imaju sponzore koji će ih plaćati i hraniti". Važnije je



naći one koji su plaćali i obećavali plate, nego ko je kritikovao Đinñića. U sponzorstvo spada i pitanje: ko je 2000. godine potpisao lekarsko opravdanje Spasojeviću, po kome je tada ležao od teške koronarne insuficijencije, i dao mu alibi za budvanski atentat na Vuka Draškovića? Spasojević je uvek imao lekarska opravdanja za alibi. Pominje se Miroljub Savić, hirurg iz Sremske Kamenice, poznat sa snimka JSO u Kuli 1997, kada se rukovao sa Slobom. SVEDOČENJE VLADIMIRA BEBE POPOVI ĆA “ Saznao sam od Dušana Mihajlovića da postoji Goran Petrović, i da treba da obavimo razgovor sa njim, da je prethodno sa njim razgovor obavila šef kabineta Vojislava Koštunice, Ljiljana Nedeljković, i da oni nemaju ništa protiv. Ja sam ga video zbog toga što je izmeñu Zorana Đinñića i Vojislava Koštunice već izbio sukob oko Gradimira Nalića, jer i pored toga što je Zoran Đinñić objasnio Vojislavu Koštunici zbog čega ne može da ga postavi na mesto ministra policije i dao mu dokaze za to, Koštunica je rekao: “kakve veze ima, sklonićemo to”. Postavljenje Gorana Petrovića je iznerviralo Milorada Lukovića. Tada me je drugi put u životu pozvao telefonom, pre toga me je pozvao 6. ili 7. oktobra, da me pita da li znam ko je Goran Petrović, da je on brat Munje, lopova sa Novog Beograda, da je uključen u to; pa je, posle pola sata, kada se utvrdilo da nije to on, bila priča da je on izdajnik, da radi za Amerikance. Njegova nervoza je smirena time što je postavljen Milorad Bracanović za šefa Sedme uprave. Zoran mi je dao papirić na kome je pisalo to ime, i rekao: “pitaj Gorana, da li može ovaj čovek da postane neki načelnik, oni se ljute, kao nismo ih konsultovali, što da zaoštravamo. Ako to nije neki problem i ako je čist, neka ga postave. Nije prošlo 15–20 dana, Rade Marković je bio uhapšen i tad počinju problemi. Najveći udarac koji su oni doživeli, u smislu da je bilo jasno da tu neće da završi, je rešenje Ibarske magistrale, koje je rešeno policijski - ljudi iz državne bezbednosti utvrdili su da je taj kamion korišćen, našli čoveka koji je sve priznao i pokazao gde to vodi. Tada je bilo jasno, da iza svega što se u Srbiji dešavalo prethodnih deset godina stoje oni. Negodovali su zbog hapšenja Radeta Markovića. Tada je Ljiljana Nedeljković koja je kućni prijatelj sa Radetom Markovićem i njegovom ženom, negodovala zbog toga. Od tog trenutka počinju savetnici Vojislava Koštunice da ga upozoravaju da je ovo što su Zoran Đinñić i Dušan Mihajlović uradili, uz pomoć Gorana Petrovića, znak da se neće libiti da uhapse i Vojislava Koštunicu. Tog trenutka počinje potreba kabineta Vojislava Koštunice, iz političkih struktura uz Koštunicu iz Miloševićeve strukture vlasti, koji su u meñuvremenu bilo postali članovi DOS, bilo ostali funkcioneri u svojim strankama, svih koji su se plašili otkrivanja istine... kad Radeta Markovića stave u zatvor, da li će propevati. Najveći problem bili su Petrović i Mijatović, zato što su dobili u ruke kutiju na kojoj, kako koju fioku otvorite, ispadaju leševi, a svaki drugi će dovesti do JSO, ili povezanosti sa JSO, i zlato koje je nañeno, i krivične prijave koje su ti ljudi podneli, više od 50, protiv funkcionera državne bezbednosti. Od tog trenutka počinje rušenje Službe i diskreditacija Zorana Đinñića pričom da je kriminalac. Hapšenje i izručenje Miloševića je bila kap koja ih je uspaničila. Prilikom izručenja Miloševića, komandant Jedinice za specijalne operacije je bio u penziji ili suspendovan. Ali ljudi kakav je Jovica Stanišić i struktura oko njega, čovek koji je bio načelnik te Službe u vreme kada se u Beogradu dogodilo najviše ubistava. Za vreme Radeta Markovića su se odigrala neka od najspektakularnijih ubistava: Ćuruvija, Ibarska, Stambolić. Ali, u njegovo vreme je bilo preko 700 ubistava na ulicama Beograda. Deset godina živeli smo u zemlji gde su oni stvarali mit o sebi kao nacionalnim herojima. Ja sam prisustvovao sastanku Zorana Đinñića i Jovice Stanišića, kada je on tražio posle neke od operacija (hirurških) da se sa Zoranom vidi. Ja sam sa Zoranom došao kod njega i onda je on počeo da se raspituje – Hag, Karadžić, Martić i tako dalje. Ponudio je Martića, rekao je: “Pa, ja bih mogao možda da ubedim Martića, ako biste se vi pobrinuli za njegovu porodicu i eventualno za neke stvari da on dobije, žena – penziju, kćerka – stipendiju, on malo, i tako, možda bih ja mogao njega da ubedim da se on preda, a je li bi to bilo dovoljno da se ne traži Karadžić”? I šta Zoran misli o Karadžiću. A Zoran je njemu odgovorio: “super bi bilo da se predaju i jedan i drugi. Onda je ovaj oko Frenkija: “Je li može Frenki da ostane”? U maju 2001. advokat Toma Fila izašao je javno da je na stolu Vojislava Koštunice video dopis Haškog tribunala kojim se traži da se izruče Jovica Stanišić, Franko Simatović, Zoran Mijatović zamenik načelnika državne bezbednosti, Milorad Luković (i spisak sa imenima koji je kasnije objavljen u “Reporteru”), Zoran je bio u Parizu. To je bila udarna vest u svim medijima, a savetnik Vojislava Koštunice, Gradimir Nalić je seirio: “evo, zamenik načelnika državne bezbednosti Zoran



Mijatović”. Zoran je zvao Karlu del Ponte. Prisustvovao sam tom razgovoru kada je pitao da li je to tačno, i kada je rekao da je to vrlo loše za tu nestabilnu vladu, u zemlji gde Milošević još uvek može da postane neki predsednik i da oni sada traže čoveka koga je Zoran Đinñić postavio na mesto zamenika načelnika – nije on, ali svejedno, Zoranov je kadar. Zoran je pitao Karlu del Ponte da li je to tačno i da joj kaže da ako nemaju nikoga drugoga protiv koga bi podigli optužnice nego traže baš ove ljude, to znači rušenje države i Zorana Đinñića. On je te večeri pozvao, znam zato što mi je pričao svedok tog sastanka koji je bio na toj večeri, i sa grupom svojih najbližih saradnika otišao u Ub u kuću jednog od ljudi koji su bili na tom sastanku, Branu Crnčevića, Miću Stanišića, bivšeg načelnika policije Republike Srpske, i nekoliko najintimnijih prijatelja, i tu su ostali do zore i dogovarali se da se okrenu Koštunici. Hapšenje Miloševića bila je kap koja je trebalo da bude dokaz Vojislavu Koštunici da Zoran Đinñić i njegova vlada, uz pomoć ovakve policije i privatne Službe državne bezbednosti, koju navodno vode njegovi ljudi, da je sledeći korak hapšenje Koštunice, čim su i pored toga što je vojska pretila da će “migovi” srušiti helikopter... Vojislav Koštunica izjavio je te večeri, da je to državni puč, pod utiskom priča svojih saradnika i struktura koje su 10 godina vladale, da je sledeći potez Zorana Đinñića hapšenje Vojislava Koštunice. Zaoštravanje te atmosfere, napuštanje vlade, rasturanje DOS, medijski linč koji je započeo – to je već treći mesec kako divlja duvanska afera “Nacional” proizvedena u Zagrebu, gde je glavni akter Zoran Đinñić i njegov poznanik koga je upoznao četiri meseca pre toga. U tom cilju pokušavaju da iskoriste hapšenje Miloševića, i traže smenu Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića zato što se fotografija pojavila u „Nedeljnom telegrafu“. Čak je i njegova stranka bežala od sukoba, izuzev Gorana Vesića, Čedomira Jovanovića i eventualno Zorana Živkovića, ali su brzo stavljeni u isti koš. Savetnici Vojislava Koštunice, Rade Bulatović, Gradimir Nalić, Aco Tomić šefa državne bezbednosti, su direktni pokrovitelji JSO, Milorada Bracanovića i Andrije Savića. U januaru 2002. je skup državne bezbednosti na Kolarčevom univerzitetu, koji organizuje Dušan Mihajlović, na koji poziva Zorana Đinñića. Tu je, prvi put od početka Zoranove vlade, i Vojislav Koštunica, da bi iskazao poštovanje novopostavljenim Andriji Saviću i Bracanoviću. Tu su i Tomić, i Bulatović, i Nalić. To su ljudi koji od tog trenutka, s obzirom da se bave bezbednošću predsednika države, održavaju kontakte sa Bracanovićem i Savićem i Zoranu je jasno da uz ministra policije kakav je Dušan Mihajlović, koji je političar i mora da vodi računa i o sebi i o stranci, uz institucije kakve u državi imate, uz javnu scenu koja je okrenuta protiv Zorana Đinñića, on mora da se okreće nekome drugome. Taj neko drugi ne može da bude niko drugi nego Zapad, zato što svaka tajna stvar koja od strane vlasti bude napravljena ili urañena, sutradan izañe kao informacija. Na jednom od sastanaka koje je Zoran Đinñić organizovao za borbu protiv trgovine drogom, na kome su bili prisutni ministar policije, načelnik Knežević, šef BIA Goran Petrović, okružni tužilac Rade Terzić, mislim da je bio Vladan Batić i bio sam prisutan ja, Zoran Đinñić je izmeñu ostalog rekao, pošto je već postojala ta priča koja je izašla iz policije, kao “nije to u redu, kao Zoran se bori protiv organizovanog kriminala, a štiti Čumeta”, sa kojim je imao kontakata koliko i pre 5. oktobra. Posle 5. oktobra ih je bilo tri ili četiri. Kontakte sam održavao ja i bilo ih je možda desetak, do trenutka početka priče o njemu kao zaštićenom svedoku. Na tom sastanku, pošto je Zoran znao da se to priča i pošto je video oni se kao gurkaju, tako se funkcioniše poslednih 50 godina u ovoj zemlji, vi posle terate po svome, ali je zadovoljena forma, a da se to ne bi na njega Zorana slučajno odnosilo, on je na tom sastanku rekao: “Ej, Čumeta, Dragoljuba, Bebu, koga god, ko god da ima veze, sve ih bre, pohapsite, ne interesuje me, to je sve ološ!”. Sutradan je Dragoljub, Zoranu preneo, kao, šta je to sada, šta njemu treba da priča na sastanku da je Čume kriminalac, znači sa tog sastanka gde je bilo petoro ili šestoro ljudi. Odlučnost su 100 odsto pokazivali ministar policije Dušan Mihajlović, njegov zamenik Nenad Milić, Milan Obradović, šef beogradske policije, Boro Banjac koji je smenio Kneževića, Mile Novaković glavni operativac koji je to radio i oni su sužavali obruč oko te grupe. Materijalni dokaz koji sam dobio i predao policiji je magnetofonska traka snimljenog razgovora izmeñu Nebojše Pavkovića, Predraga Popovića, glavnog urednika Nacionala, Gorana Bojića pobratima Nebojše Pavkovića iz Banjaluke i ortaka Jovice Petkovića, formalnog vlasnika lista Nacional, čiji je vlasnik bio Momo Mandić; magnetofonska traka koju je Nebojša Pavković snimao tajno, sa Popovićem, na koji sastanak je otišao uz posredovanje tog Gorana Bojića zbog toga što su u vreme Koštuničine predsedničke kampanje svakodnevno u listu Nacional izlazila pisma Ljilje Buhe i svi smo mi, i Pavković, optuživani da štitimo Čumeta, jer je sa Čumetom, već uveliko počela ta



saradnja, oni su znali, sa UBPOK. Aca Tomić ih je upozoravao gde da sklanjaju Ljilju Buhu, jer vojna služba bezbednosti je prisluškivala državu Srbiju neovlašćeno, kao i danas, Zorana Đinñića, ljude koji su sprovodili i pripremali tu akciju koja je kasnije nazvana “Svedok”. Tom prilikom, Nebojša Pavković je preko tog svog pobratima došao do Popovića, na sastanak. Tu kasetu, koju mi je Nebojša Pavković predao, dao sam policiji i Karleuši. Ništa nije urañeno. Na toj kaseti Predrag Popović kaže da to nije dečija igra i da zbog toga Pavković ne treba da brine, da im je zasmetao jer im je politički protivnik, jer oduzima glasove od Koštunice, da to radi njegov štab, da to radi Aca Tomić, Dušan Spasojević, da su to ljudi, nije ni svestan kakav je to mrak, da je to veza Republika Srpska – Momo Mandić i tako dalje, znači, materijalni dokaz. Od stranih službi koje su radile, od kojih sam spomenuo Engleze, to nije bila jedina služba koja je radila na praćenju, analizi, kako god da se to zove, i mi smo dobijali podatke da su oni jako, jako aktivni. Mislim na bandu Dušana Spasojevića, mislim na vrh Jedinice za specijalne operacije, pre svega na njihovog komandanta koji svoju nervozu i osećaj napetosti trenutka i ne skriva. Vlast direktno štiti optužene za ubistvo Zorana Đinñića. Vladimir Milosavljević, lociran je u Beču. O tome su obavešteni državni organi Srbije, i predsednik Boris Tadić, koji je prilikom posete Austriji imao zadatak da razgovara sa Austrijancima kako će se to dogovoriti. Naravno, da je o tome obavešten MUP, državna bezbednost, SID, svi o tome imaju podatak već 2 meseca. Do juče, od strane ove države nije obavljen ni telefonski razgovor sa nekim u Austriji da se kaže, “ tamo je”. Ali je zato stigla informacija do njega da je izgleda provaljen i da promeni adresu i verovatno je to znao od pre nedelju dana, tražio novu adresu, gde će da se skloni i da mu zamene auto koji vozi, BMV M5. Šta to drugo dokazuje? Tamo dolaze i ovi drugi i, ako hoćete da znate gde su Simovići ili ne znam još ko, dovoljno je da odete u Beograd četiri dana u neki kafić u Zemunu ili u Stahinjića Bana ili u inostranstvo, Beč, Minhen, posle 3 dana ćete stupiti u kontakt sa njim, ako želite. Svako to može da uradi, ali ne može naša policija i vlast. Poslednja priča koju je pokušavao, mislim preko Veruovića, ili nekog od telohranitelja Zoranovih, znam da je došla do Nenada Milića, o nekom zlatu, milionima, u Kotoru – neki irački dinari, za vreme sankcija. Kada je bilo hapšenje Šešelja, ne mogu da se setim tačno kome, Zoranu Janjuševiću ili nekom drugom, ali mislim da sam bio i prisutan, on je rekao: “ hajde da uradimo akciju, znam da Šešelj drži četrdeset ili šezdeset miliona maraka u nekom stanu u Šumicama kod sestre. To znam zato što su mu ovi moji menjali marke u evro. Jedan od spiskova je pred pobunu “Crvenih beretki”, u novembru 2001, a dopis je stigao početkom novembra, ili početkom oktobra 2001, koji je potpisala Karla del Ponte, kojim traži od rukovodstva države – Vojislava Koštunice, Zorana Đinñića, Vladana Batića, Dušana Mihajlovića, Gorana Petrovića, tužioca Terzića, da joj dostave u najkraćem roku podatke koji se odnose na te i te periode, i spisak od jedno 140 imena meñu kojima su Milorad Luković, Zvezdan Jovanović, sve ono što je ona imala priliku da čuje ili što je neko ko je svedočio rekao. Pismo je na engleskom, dovoljno da ga pošaljete do Legije, da on okupi ljude, da im pokaže i kaže: “potpis Karla del Ponte, Hag, i evo, tvoje ime”. Oni su našli povod izmišljen i zahtev potpuno netačan. Oni su dobili nalog da uhapse dva čoveka. Ne ulazim u to da li su to bili ratni zločinci ili nisu. Oni su rekli da nisu i ispostavilo se da je jedan priznao da jeste i ispričao o zločinima koje je učinio i dobio je 15 godina, pa nisu doveli majora Batića da se izvini javnosti što je lagao da su to obični grañani. Dobili su nalog od načelnika Službe i mogli su da odbiju taj zadatak. Oni su ga sproveli. Onda su našli povod da to može da bude prilika, dok Zoran Đinñić nije u zemlji. Siguran sam da to njima nije palo na pamet, nego su nalog dobili od savetnika Vojislava Koštunice i uz pomoć vojske i vojne obaveštajne Službe. Čovek, koji je držao pres–konferencije u Kuli, pod izmišljenim imenom Major Batić, doveden je osoba, dve nedelje pre pobune, iz vojne obaveštajne Službe, bez znanja načelnika RDB i bez znanja ministra policije. Oni nisu imali potrebe da pitaju koga zapošljavaju, i nije slučajno baš ta osoba koja je dovedena, osoba koja je izmislila čin i ime, držao pres–konferenciju i objašnjavao i čitao političke zahteve. Ti politički zahtevi nisu pisani u Kuli. Prorokovićevo pismo izmeñu pobune “Crvenih beretki” i ubistva Gavrilovića, i izručenja Slobodana Miloševića, je, po principu pisma Dejana Mihajlova, pisao isti čovek koji je pisao i pismo Dejana Mihajlova, koje je počinjalo sa “Kako se krsti.... “, pa u deset tačaka. Nama su slane poruke “Nemojte da se igrate”, “Nemojte da ostavljate ljude”. da nije dobro što smo prekinuli kontakt sa Jovicom posle Gavrilovića, jer “Jovica drži sve”. Te noći i tokom sutrašnjeg dana, video sam se sa Ljubišom Buhom. Meni je jasno rečeno “igrali ste se sa vatrom, slali smo vam poruke, rekli smo vam nemojte, vi ne znate šta znači vlast. Vlast znači da morate da imate ulicu na svojoj strani,



znači Dušana Spasojevića, a sa druge strane, jedinicu kao JSO, DB, Jovicu Stanišića, jer, “nije Goran Petrović DB, on je jedan načelnik i njegov zamenik načelnika”. U DB radi 3000 ljudi, Od tih 3000, 2880 poštuje naredbe Jovice Stanišića, a ne Gorana Petrovića. Da li su to bile značke vojske, da li su bile prave, da li su bile one što smo tokom “Sablje” videli da su štampali onaj bivši policajac i Milovan Brkić, ali je bilo jasno šta je namera optužbe na Zorana, vladu, MUP; pošto je posle akcija sledio medijski napad, kao posle paljenja Vuksanovićevog automobila, što je tog dana bila glavna tema na BK televiziji, koju u to vreme ureñuje savetnik predsednika Koštunice za medije. On je u isto vreme savetnik predsednika Koštunice za medije, ali je slučajno, predsednik televizijske akademije na BK univerzitetu, i operativno ureñuje dnevnik BK televizije. I, pošto je to bila nedelja, kada nema vesti, vi ste u svim vestima imali tri i po minuta kako se desio “Vuksanovićev automobil” i njegovu izjavu, da ga ne čudi u zemlji gde je vlast ogrezla u kriminal... Ko bi zapalio Vuksanovićev automobil star 20 godina? Imali ste list vojne obaveštajne Službe. Imaju oni mnogo listova kroz prikriveni kapital, gde podmetnu neke, kao vlasnika “Nacionala”, pa ne možete lako da dokažete da je to vojno, Dnevni list “Dan” je list vojne obaveštajne Službe i oni to ne kriju. U knjizi “Vojna tajna” i u intervjuu Nebojše Pavkovića imate izjave da je list “Dan” osnovan, kao i “Ju–info”, tako što je vojna služba bezbednosti dobila nalog od Slobodana Miloševića da pomogne “časni deo crnogorske javnosti”, SNP, protiv “lopova”, i “izdajnika” Mila. Pošto su ovde imali medijski monopol, rekli su: “osnujte i tamo dnevni list” i – osnovan je “Dan”. Onda se deo rukovodstva SNP posvañao pa su najurili Momira, a ostao je militantniji deo ali su se posvañali i sa Bulatovićem, ali to je list vojne Službe bezbednosti. Najčešće, novinari koji rade u tom listu su ranije radili u vojnoj službi bezbednosti. Oni imaju, kao i “Reporter” u Banjaluci, koji je takoñe osnovala vojna služba bezbednosti i novinari koji su tamo radili, rade u “Kuriru” i “Nacionalu”, jesu ljudi koji su radili, kao Željko Cvijanović za vojsku Republike Srpske, ili za kabinet Biljane Plavšić, ili za kabinet Radovana Karadžića u informativnoj službi Vojske Republike Srpske ili u Birou vlade Republike Srpske u Beogradu. Kada se završio rat, kada je došlo do blokade na Drini, oni su prekomandovani u medije, napadali su Miloševića, ne zato što je tukao “Otpor”, nego zato što je uveo blokadu na Drini, a onda su neke neobaveštene nevladine organizacije sa Zapada u njima prepoznale snagu koja treba da ruši Miloševića, pa je tako “Reporter” u 5. oktobar 2000. godine ušao kao “osvedočeno nezavisno glasilo nezavisnih novinara,” što nije tačno, naprotiv, bio je i ostao list vojne obaveštajne službe. U “Danu” ste tokom 2001. mogli da čitate informacije koje su se bazirale na presretnutim razgovorima Zorana Đinñića, pri čemu, da su pitali on bi to sam objavio. Ova takozvana BIA je ekspozitura vojne Službe bezbednosti, gde su postavili svoje ljude, gde ovaj što se zove direktor, što nosi podatke stranim obaveštajnim službama, predstavlja njihovog zaposlenika. Za šefa tehnike dobili su čoveka iz vojske i na sva ključna mesta postavili su ljude iz vojske. Kupili su opremu za prisluškivanje u vreme ministra Borisa Tadića. Nije on to ni gledao niti se razume šta su mu podmetnuli - mogućnost da se aktiviranjem mobilnih telefona koji imate u džepu on aktivira i pobudi da radi kao mikrofon. Za to je postojao poseban softver i specijalne mašine, to su kupili i to su uveli posle dolaska Koštunice na vlast i to će vam reći svaki službenik strane ambasade u Beogradu. Oni su, navodno, ispred kuće u Šilerovoj opservirali grupu Dušana Spasojevića i onda videli Čedu kada izlazi, a posle toga pojavila se informacija da je Čeda na Kopaoniku sa Legijom. Kao, viñeni su, to mi je rekao zamenik ministra policije Nenad Milić. Onda sam poslao poruku Čedi: “više nemoj da mi se javlja”, i četiri meseca sa njim nisam razgovarao i Zoran me je pitao i ja sam mu rekao: “Zato što me laže, zato što se druži i dalje sa Dućom i Legijom”. Bio sam ubeñen da je tako, da bi mesec dana pre ubistva Nenad Milić došao sa Čedom u moju kancelariju.... ja sam se sa Čedom pre ubistva pomirio. U kampanju su se uključili savetnici Vojislava Koštunice, tako što su, koristeći svoje pozicije i funkcije, davali intervjue (mislim na savetnika za medije, Aleksandra Tijanića, mislim na savetnika za ljudska prava, Gradimira Nalića, mislim na članove stranke Vojislava Koštunice koji su u to vreme imali priliku i obraćali se javnosti: na Dušana Prorokovića, Dragana Jočića, Jovaševića, ne znam mu ime, i tako dalje). Njima su listovi, kakav je “Dan”, bili mediji gde su svaki dan, u periodu od 10 meseci, razrañivali temu Zorana Đinñića, Stanka Subotića – ko se vozio avionom, koliko je cigareta Zoran Đinñić prošvercovao, šta je rekao Ivo Pukanić, šta je rekao Ratko Knežević, bivši savetnik Mila Đukanovića, kakvo mišljenje ima Ratko Knežević, njegovi napadi na Zorana Đinñića... U isto vreme se taj Ratko Knežević svakodnevno čuje sa savetnikom za medije predsednika Jugoslavije, Aleksandrom Tijanićem. Ja sam imao priliku da budem na razgovoru



kada sam se prvi put upoznao sa ministrom koji se zove Velimir Ilić. Tražio je da se vidimo i upoznamo i upoznao sam se u kabinetu Zorana Đinñića, i na tom sastanku je bio i tada ministar pravde Vladan Batić. Ilić je tražio da se sa mnom vidi zbog toga što su do njega dolazile informacije da se protiv njega u novinama vodi hajka, naročito da je povezan sa meñunarodnim švercerima cigareta. Sećate se otvaranja one njegove fabrike, ljudi sa Kipra kada je trebalo da otvore tu fabriku i onda se u novinama pojavila priča da ti ljudi sa Kipra nisu proizvoñači, nego šverceri cigareta, i onda se to pojavilo u nekoliko novina za koje se vezivalo da ja imam veze sa njima i da “pišem” tekstove da Velja Ilić to radi, a on je tražio je da se sa mnom vidi. Ja sam taj susret izbegavao više od 2 meseca, jer nisam želeo sa njim da se vidim; ali, na kraju ipak se taj sastanak desio i postoji živ svedok, Vladan Batić. Na tom sastanku, koji je trajao 15 minuta, on je mene pitao i ja sam mu rekao šta imam da mu kažem oko toga i članaka, i tako dalje; ali sam ga onda pitao i rekao mu, da li je normalno da on objasni tu i Zoranu Đinñiću i Batiću, zbog čega on daje svaki drugi–treći dan izjave oko toga da je Zoran Đinñić švercer cigareta i da je vlada švercerska, na šta mi je on odgovorio: “Nemam ja sa tim nikakve veze. Mene Ratko Knežević zovne iz Londona i kaže: Veljo, sutra si na naslovnoj strani ‘Dana’, to ti je super za stranku, za tebe, napao sam ove iz vlade, ti samo ćuti ako te zovu, ti kaži – to je u redu’”. To je rekao meni, Zoranu Đinñiću, i Vladanu Batiću. Urednik je bio Slavoljub Kačarević; videli smo u novinama informaciju, ili me je zvao Ivan Đorñević iz MUP i pitao: “odakle ovaj podatak”? Jedan mali tekst, vrlo prikriven, ali to nosi Kosta Čavoški i pokazuje u javnosti kao krunski dokaz da su oni uhapšeni tog dana, gde otprilike piše “prema nepotvrñenim informacijama”, ili, “iz izvora bliskih istrazi”, ili, “jedan od izvora nam je rekao da su najverovatnije juče u nekoj akciji uhapšeni Luković i Spasojević..”. Tih 7–8 dana bilo puno policijskih akcija, gde je po 30, 40 ili 50 naoružanih policajaca u punoj ratnoj opremi upadalo u zgrade i ljudi su to mogli da vide. Dešavalo se da su dinamitom razvaljivali vrata nekih stanova i da je po 20, 30 i 40 porodica koje su u toj zgradi živele to znalo i sutra ujutru javili: “noćas izgleda da su nekog pokupili” i tako dalje, pa je u tom smislu intonirana ta izjava. Pozvali smo Kačarevića: “Odakle ti to, ko ti je rekao ”? “Aajoj, pa ne znam, proveriću, izvinjavam se”, i on je to iz drugog izdanja izbacio na našu intervenciju. Mi to nismo demantovali, ali smo dan ili dva posle toga imali jedan od tih brifinga gde je neko primetio da je to bilo u prvom izdanju, da nije bilo u drugom, i mi smo rekli šta je bilo. Mislim da je tada Kačarević rekao: “Izvinjavam se, to je naša greška”, kao što se i urednik “Politike” izvinjavao kolegama što je objavio za Tijanića i rekao da je bio 100 odsto uveren da je ta informacija tačna. Dobio je od jednog člana vlade, pa nije imao razlog da mu ne veruje. To je sve što se toga tiče i jedna od desetine grešaka koja postoji i nikada niko o njoj više nije pričao dok se nije jednog trenutka nije pojavila jedna od tih ubačenih lažnih tema, da je vlada ubila, odnosno da je policija dala nalog da se ubiju Spasojević i Luković da ne bi živi ispričali kako su, ustvari, prodavali sa nama tona droge, pa iz straha da oni to ne urade, mi smo ih ubili. Pa nisu imali dokaz, sem tog jednog stupca. To je sve što znam o podmetanju za ubistvo Spasojevića i Lukovića.” Advokat Božo Prelević: Nakon atentata na premijera Đinñića, da li se u zgradi vlade obavio razgovor šefom obezbeñenja zgrade, Koprivicom i šta ste tom prilikom saznali? Predsednik veća: ZABRANjUJE SE pitanje advokata Bože Prelevića zato što je pravno nedozvoljeno, jer je svedok Danilo Koprivica saslušan na glavnom pretresu i obaveštenja i podaci koji su prikupljeni van Zakonika o krivičnom postupku ne mogu biti pravno relevantni. Vladimir Popović: Zašto vam Veruović i Vrzić sa kojima sedite nisu rekli da postavite pitanje za Acu Lupšića, vlasnika “Blica”, koga je takoñe išao da čeka na aerodrom, ili za strane delegacije koje smo u tom periodu čekali na aerodromu. Pošto sam išao u Zoranovo ime da sačekujem te ljude, Zoran je slao svoje obezbeñenje. Zbog čega je to pitanje postavljeno, sem ako ne treba da služi da vaš partner Vrzić to u “Ninu” treba da objavi u narednom broju. Božo Prelević: Rekli ste da su Englezi koji su trebali da obučavaju ljude iz UBPOK bili upoznati sa dogañajima oko Ljiljane Buhe. Na šta mislite kada kažete “i šta spremaju”? Vladimir Popović: Sa atentatom. Taj razgovor se desio posle hale “Limes”, izmeñu predstavnika engleske Službe u mojoj kancelariji. Na tom sastanku su bili, pored mene, i Nenad Milić i Čeda Jovanović. Na tom razgovoru nedelju dana posle “Limesa”, a deset dana pre Zoranovog ubistva, znali smo da je tokom “Limesa” bio praćen, i na Kopaoniku, uz pomoć tih specijala.



Božo Prelević: Da li ste 21. 10. 2003. godine u agenciji “Spektra” dali svedoku Milanu Veruoviću pisani tekst šta on treba da kaže u sudu? Vladimir Popović: Ne. Milan Veruović jeste bio u agenciji “Spektra”. Ja sam zvao Milana Veruovića da ga pitam, pošto sam pročitao u novinama njegovu izjavu, gde je rekao da je čuo treći metak, a s obzirom da sam se sa Milanom Veruovićem video prvi put 13. marta tako što sam došao meñu prvih 5–7 ljudi kada je bio u fazi da prima posete, pošto je 12. bio operisan i u komi, ja sam 13. došao u njegovu sobu, sa Čedomirom Jovanovićem i sedeo sa njim jedno pola sata i razgovarao i, od tog dana pa do dana kada sam pročitao to u “Blicu” imao sam najmanje 15 ili 20 razgovora sa Milanom Veruovićem na temu atentata. Od prvog razgovora, što je 13. meni i Čedi rekao, ne da ne zna za tri metka, nego nije znao ništa. Zna samo, da se okrenuo čuo Zorana kada je rekao: “Jaoj”, i da se on okrenuo i rekao: “Šefe... “ Posle toga sam ga video posle mesec dana, kada se pojavio sa štakama, možda 40 dana nakon Zoranove smrti, već se ne sećam, i tada sam sa njim razgovarao. Razgovarao sam sa njegovim bratom puno puta. Razgovarao sam sa Vladimirom Vukosavljevićem koji im je bio šef i koji je sedeo u BIA, i sa svima. Sa vozačem Sašom Bijelićem. Sate i sate sam proveo u razgovorima na tu temu. Nikada niko od njih nije postavio ne priču da postoji treći metak, nego bilo šta slično. I onda kada sam to pročitao u novinama pozvao sam Čedu Jovanovića za koga sam znao da su bliski, i pitao ga: “Šta ovo Milanče priča u novinama”? On je rekao: “nemam pojma, otkud znam šta je, stranka, ovo, ono”. Onda sam ja pozvao Milana Veruovića, i pitao ga: “Milane, šta je ovo”? I onda je on meni počeo da objašnjava nemušto. Ja sam rekao: “Što ne doñeš u “Spektru” da mi kažeš šta je bilo”? Došao je do “Spektre”, mi nismo bili sami, tako da to, da li sam mu davao izjavu, ili mu nisam davao izjavu, mogu da potvrde još tri osobe koje su bile u kancelariji. On je došao sa objašnjenjem zašto je rekao treći metak. Pošto u novinama, gde je bila izjava Milana Veruovića da postoji treći metak, su advokati optuženih jedva dočekali i počeli da razrañuju kako iza ubistva Zorana Đinñića nema nikakvog klana, a ne daj Bože JSO i Legije, kako sada to počinje da se para, kako su, ustvari, Zorana ubili neki drugi, i tako dalje, ja sam ga pitao pred tim ljudima: “Da li ti znaš da ovo sada omogućava ovoj drugoj strani, da ta druga strana sada može tebe da uzme kao svedoka da dokazuje da to nije tako”? Na šta je on meni rekao: “Ne, ma kakvi, oni su klošari, oni su ubice, ali ne bih želeo da se izvuku i neki drugi. Nije sporno da su ovi u tome učestvovali, ali sam siguran da su bili i neki drugi”. – “Koji, Milane, drugi, odakle ti ti drugi, kako si saznao da su ti drugi, kako to da si se posle 8 meseci setio da si čuo treći metak”? On je rekao: “Pa, dobro, navukli su me ovi, kako da izvučem štetu”. A onda sam mu ja rekao: “Štetu možeš da izvučeš tako što ćeš da okreneš medije i da kažeš da te nisu dobro preneli” i pomogao sam mu u sastavljanju izjave koju je on dao naknadno. Momčilo Bulatović: Govorite da je Gradimir Nalić trebalo da bude ministar policije, da mu pokojni Zoran Đinñić nije dozvolio da bude ministar iz poznatih razloga. Koji su to razlozi? Vladimir Popović: On je lečeni narkoman. Ne znam da li je izlečen, ali je bio lečen. Momčilo Bulatović: Govorite o odlasku nekih lidera DOS u Kulu na sastanak sa ljudima iz JSO. Ko su ti ljudi? Kažete da pokojni predsednik vlade, iako je bio menadžer kampanje nije odlazio, ali su odlazili savetnici Vojislava Koštunice i drugi lideri DOS? Vladimir Popović: Gradimir Nalić. Momčilo Bulatović: To je jedan. Vladimir Popović: Odlazio je na proslavu novembra 2000. godine, dva meseca posle 5. oktobra Gradimir Nalić, kao izaslanik Vojislava Koštunice odlazio je u tu Jedinicu u prisustvu Radeta Markovića. On, Rade Marković, Branko Crni i cela ta ekipa. Predstavljen je Jedinici kao budući ministar policije, a on je njima održao patriotski govor da oni treba da se okrenu Koštunici, da, ako budu sa Koštunicom nema Haga, i tako dalje. To se odnosi na to. Momčilo Bulatović: Kažete da je Ulemek Milorad direktno postavio Boška Buhu? Vladimir Popović: Da. Jeste. Ja sam bio prisutan. Predsednik veća: Po vašoj oceni, i po oceni pokojnog predsednika vlade dr Zorana Đinñića, kakva je motivacija Jovice Stanišića da se on raspituje o tim stvarima, čiju on stranu zastupa, kako se on tu pojavljuje u formalno–pravnom smislu, kakve on to savete deli, na osnovu čega, na osnovu čega ga primate i da li vi imate informacije da li on ima bilo kakvu vlast u resoru državne bezbednosti?



Vladimir Popović: Do tog prvog kontakta je došlo zbog toga što vam neko, za koga pouzdano znate da je neko ko ima jako puno informacija, ko je bio alfa i omega režima i parajedinica u prethodnih sedam ili osam godina, ko i dalje ima strahovit uticaj na kadrovske strukture, ko je stvorio tu Jedinicu, bez obzira što je penzioner, što je navodno u sukobu sa Slobodanom Miloševićem i dalje čuvaju pripadnici JSO, ne posle 5. oktobra, nego i u onom periodu kada je smenjen. On je smenjen 1998. godine i navodno je u strahovitom sukobu sa Miloševićem. On svima priča kako mu preti glava. Ali imate činjenice koje pokazuju da to nije tako. Čuva ga JSO, sina mu izvode Amerikanci i šalju ga usred tog perioda ide na školovanje u Ameriku za pilota. Vraća se nazad. Radi ovde kao pilot. Jasno je da u tim režimima istročnoevropskim kao što je bio i naš, ljudi koji su bili na takvim mestima jesu ključni za sve što se njima dešavalo i za ono što se tog trenutka bude dogañalo. Zoran nije sa njima imao nikakve kontakte pre dogañaja 5. oktobra. Nismo ni znali gde je. On se pojavljuje posle 5. oktobra i na tom sastanku i na narednim sastancima sebe predstavlja kao jednog od ključnih ljudi koji je pomogao pozadinski, ono što mi ustvari nismo videli, to rušenje Miloševića i to da jedinice nisu izašle na ulice, jer ste, kao i posle svake bitke kada se pobedi, imali hiljadu onih koji su bili “roditelji” te pobede i on je sebe... Ali ste mogli da verujete da je Jovica Stanišić za tako nešto zadužen i umešan pre nego neko drugi. Zoran se viña sa njim tada, da bi video zbog čega ga ovaj zove i šta ovaj traži. Shvati da ovaj nema šta da mu kaže. On je sebe veličao time što nas nije ubio, on ima zasluge za to što se desilo 5. oktobra zbog toga što nije podlegao uticaju Slobodana Miloševića i njegove žene i JUL i vrha vlasti koji je 1996–1997. godine, naročito u vreme protesta, jer on posle toga više nije bio tu, dobijao direktno od Miloševića da on raščisti opoziciju i da, za razliku od Badže koji je bio radikalan, je bio “umeren, i sada vi ne znate da li je to tačno ili nije tačno, ali možete da kažete: “Hvala što me nisi ubio”. I to je na tome ostalo. Posle slučaja Gavrilović bilo je jasno da nikakve... i neposredno pre toga, kada smo saznali da se dva puta tajno viñao sa Koštunicom, rekao mi je da je ta njegova igra, igra za očuvanje sopstvene glave i očuvanje jedinice, Frenkija i svih koji su tamo bili, pa u konkretnom slučaju i JSO. Formalno, komandant JSO je bio Legija, ali je Jovica Stanišić bio neko pred kim su stajali mirno. Na pominjanje njegovog imena stajali su mirno i na ime Franka Simatovića. To su razlozi zbog kojih se Zoran viñao sa njima. Momčilo Bulatović: Govorite o jednom sastanku sa Jovicom Stanišićem, to je hitno viñenje sa pokojnim predsednikom vlade, Stanišić traži, pa kažete da se Zoran sa njim video u njegovoj kući: Doveli su nas neki ljudi koji su nas negde sačekali. Tu je pored Jovice bio jedan čovek koji se pratično zvao neki njegov prijatelj i saradnik. Možemo li da dobijemo ime tog čoveka? Vladimir Popović: Samo znam nadimak – Mrgud. Momčilo Bulatović: Govorite o izlasku advokata Tome File iz kabineta Vojislava Koštunice maja 2001. godine sa informacijom da je nešto video, da se izruče Jovica Stanišić Haškom tribunalu i o razgovoru kojem ste vi prisustvovali kada pokojni dr Zoran Đinñić zove Karlu del Ponte, pa je pita da li je to tačno ili nije tačno. Kakav je odgovor dobijen, da li znate? Vladimir Popović: To nije tačno. Glavni razlog je bio, ja sam to rekao, što je ta informacija Tome File servirana u javnosti na način koji je upravo trebalo da prikaže ono što je bio nastavak kampanje protiv Zorana Đinñića; da je to koristoljubiv, loš čovek, koji samo gleda kako da doñe do vlasti i kada doñe na vlast svoje ljude je u stanju da izda. Toma Fila je rekao da je na sastanku koji je u kabinetu Vojislava Koštunice gde je on bio, video dopis na stolu Vojislava Koštunice gde Karla del Ponte kaže, ili najavljuje, da će protiv Jovice Stanišića, Franka Simatovića, Milorada Legije ali i Zorana Mijatovića... Momčilo Bulatović: Govorite o večeri, u nekoj kući u Ubu, jednog od ljudi. Pozvani su Brana Crnčević, Mića Stanišić, i tako dalje. Čija je to kuća? Vladimir Popović: Tog gospodina Mrguda. TAKTIKA ODBRANE Dva dana pre predaje Milorada Ulemeka, smenjen je upravnik Okružnog zatvora u Beogradu, i postavljen vojni bezbednjak Miroslav Micić. Pretres je nastavljen 17. februara 2004. godine, ali je ponovo prekinut, jer je advokat Miroslav Todorović Šera izjavio da ne može da brani klijenta, jer je izložen pretnjama smrću, a da iza tih



pretnji stoji svedok saradnik Ljubiša Buha Čume. Sudija Kljajević je doneo odluku da se advokatu Todoroviću dodeli obezbeñenje MUP Srbije. Veće je usvojilo zahtev tužilaštva i odbrane i donelo odluku o razdvajanju postupka za atentat na Zorana Đinñića. Nedelju dana pre nastavaka pretresa, 1. marta 2004. godine, ubijen je svedok tužilaštva Kujo Kriještorac. Kriještorac je pred istražnim sudijom svedočio da je nekoliko dana pre i na sam dan atentata u ulici Admirala Geprata viñao okrivljenog, Vladimira Milisavljevića. Posle ubistva Kriještorca, Milan Veruović je izjavio da je “posle svega postao paranoik” i da je “ozbiljno zabrinut za život ostalih svedoka”. Martovski pretres trajao je samo 8. i 9. i ponovo je prekinut, pošto su advokati Miroslav Šera Todorović i Mirko Tripković demonstrativno napustili sudnicu dok je pretres trajao. Beogradski nedeljnik NIN objavio je 6. maja 2004. godine pismo Radomira Markovića, bivšeg načelnika DB, optuženog za ubistvo funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Marković je pismo uputio redakciji NIN iz Okružnog zatvora u Beogradu. U tom pismu je rekao da je Legijina predaja “gest hrabrog čoveka” i da očekuje da će Legija potvrditi navode njegove odbrane, kako bi se “saznala istina”. Milorad Ulemek je optužio Čedomira Jovanovića, Vladimira Bebu Popovića, Dragoljuba Markovića da su ga “vrbovali” da im pomogne da prenesu 600 kg heroina koji je nañen u trezoru Komercijalne banke u inostranstvo, preko susednih zemalja: Hrvatske, BiH i Rumunije. U celu akciju transfera i prodaje heroina bio je uključen i Dušan Spasojević. Prilikom prebacivanja dela droge u Republiku Srpsku, pošiljku je preuzeo Zoran Janjušević. Milorad Ulemek je napomenuo da je Dragoljub Marković pokušao da ga “vrbuje” da radi za englesku tajnu službu. Čedomir Jovanović je prema Ulemekovim rečima, insistirao da dobije zaštitu Crvenih beretke iako one nisu obezbeñivale telesnu zaštitu licima. To je bio razlog što je Čedomir Jovanović sa Spasojevićem i Ljubišom Buhom Čumetom organizovao da njegov džip bude miniran kako bi mogao ubediti nadležne da mu je zbog ugroženosti neophodna zaštita Crvenih beretki. Milorad Ulemek je izjavio da je Čedomir Jovanović preko Vladana Batića izdejstvovao puštanje Dušana Spasojevića iz pritvora i da mu je Spasojević rekao da je za tu uslugu Batić od njega tražio da uloži pare u renoviranje fudbalskog stadiona u Obrenovcu. Preko ministra policije Dušana Mihajlovića, prema rečima Ulemeka, Dušan Spasojević je dobio zaštitu Crvenih beretki. Zanimljiv je deo iskaza Ulemeka o njegovoj ulozi u hapšenju Slobodana Miloševića. Kada je Ulemek ušao u kuću, Milošević je od njega zahtevao da prenese poruku Banetu Ivkoviću. Ulemek je pristao da prenese poruku, preko jednog pripadnika Crvenih Beretki, ali, prema Ulemekovim rečima Ivković se “prodao” DOS i odneo pismo u Vladu Srbije. Dva dana nakon prekida julskog pretresa, prema tvrdnjama advokata Biljane Kajganić, dobrovoljno se grčkoj policiji, u Solunu, predao jedan od okrivljenih, Dejan Milenković – Bagzi. Grčka policija je, pak, saopštila da je on uhapšen ispred srpsko – crnogorskog Konzulata u Solunu, u kasnim večernjim časovima 16. jula 2004. godine. Povodom špekulacija oko toga, Ministratsvo unutrašnjih poslova Srbije saopštilo je da je UBPOK 13. maja poslalo molbu Interpolu Grčke za informacije o Dejanu Milenkoviću, za kojim je raspisana meñunarodna poternica. Dana 19. juna poslata je zamolnica grčkom Interpolu za pružanje meñunarodne pravne pomoći u cilju pronalaženja i hapšenja Milenkovića. MUP Srbije je 16. jula poslao obaveštenje grčkim kolegama da postoje indicije da odreñena lica tog dana treba da iz Srbije preñu u Grčku, kako bi se istog dana sa Milenkovićem, iz Grčke vratili u Srbiju. Tom prilikom je MUP Srbije uputio molbu da se sva ova lica, zajedno sa Milenkovićem liše slobode. Grčka policija je postupila po zahtevu MUP Srbije, pa je Milenković, 16. juna 2004. godine pola sata pred ponoć, uhapšen ispred srpsko – crnogorskog Konzulata u Solunu. Na pretresu, 6. septembra, advokat Biljana Kajganić zatražila je odlaganje pretresa, jer je njen klijent Dejan Milenković hapšenjem u Solunu, postao dostupan srpskim pravosudnim organima i nema uslova da mu se sudi u odsustvu. Veće je donelo odluku da se nastavi sa saslušanjem prvookrivljenog Milorada Ulemeka jer hapšenje i pritvaranje u drugoj državi ne znači da je



okrivljeni dostupan sudskim organima u Srbiji. Iako je Milorad Ulemek još sredinom juna u iskazu govorio o prodaji 600 kg droge iz trezora Komercijalne banke, MUP Republike Srbije je izveštaj Specijalnom tužilaštvu o navodima Ulemeka, jedan o drogi, a drugi o oružiju nañenom u magacinima Jedinice za specijalne operacije u Kuli, dostavio tek u septembru. U izveštaju je potvrñeno da ta droga jeste spaljena u termoelektrani Nikola Tesla, 9. marta 2001. “SLU ČAJNI” IZVO ĐAČI ODBRANE U nastupu advokata u sudnici i van nje, postojala je očigledna strategija da se postupak opstruira i obesmisli, kroz procesne radnje koje su advokati praktikovali. Časopis Reporter objavio je u martu 2004. godine biografije advokata odbrane u postupku za atentat na Zorana Đinñića. Advokati Slobodan i Marko Milivojević brane okrivljenog Milorada Ulemeka i u postupku koji se vodi za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Milorad Ulemek u postupku koji se vodi za atentat na Zorana Đinñića, pored pomenute dvojice, ima još jednog branioca advokata Momčila Bulatovića. Momčilo Bulatović, je u advokaturu otišao iz suda. Bio je angažovan zajedno sa Goranom Petronijevićem u procesu, koji se vodi protiv Veselina Šljivančanina pred Haškim tribunalom. Tribunal nije prihvatio angažovanje ovih branilaca, zato što “nije proverena profesionalna stručnost advokata i njihovo poznavanje jednog od dva službena jezika suda”. Nakon provere, Goran Petronijević je otpao, a Momčilo Bulatović je ostao jedan od branilaca Veselina Šljivančanina, iako je “Veselin Šljivančanin želeo da uzme drugog advokata, ali mu je nareñeno da uzme Momčila Bulatovića”. Goran Petronijević, bivši sudija, krivičar, u tandemu sa advokatom Krstom Bobotom brani Sašu Pejakovića u postupku za atentat na premijera Đinñića, dok u postupku za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi, brani okrivljenog Radeta Markovića. Goran Petronijević je bio član sudskog veća u postupku, koji je voñen u beogradskom Okružnom sudu protiv lidera NATO zbog bombardovanja 1999. godine. Pored ovog postupka u kome je sudio, Goran Petronijević je kao sudija poznat po tome što je radio na ispomoći u sudu u Peći i da je tzv. Đakovačkoj grupi, koja je brojala 143 pripadnika (Albanci) dosudio ukupno 1632 godine zatvora. Ostaće upamćen i po procesu koji je vodio kao sudija na ispomoći, protiv Ismeta Berbatija, koga je osudio na 12 godina zatvora. Vrhovni sud je presudu ukinuo zbog toga što je ustanovio, samo na osnovu spisa, da Berbati to delo nije mogao učiniti. Krsto Bobot, takoñe bivši sudija, ostao je upamćen po tome što je trojicu novinara Dnevnog telegrafa Slavka Ćuruviju, Zorana Lukovića i Srñana Jankovića osudio na po pet meseci zatvora bezuslovno, zbog teksta “Ubijeni kritikovao Milovana Bojića”. Krsto Bobot je kao dežurni istražni sudija obavio uviñaj posle ubistva na Ibraskoj magistrali, iako je za uviñaj bio nadležan istražni sudija iz Lazarevca. Posle uviñaja, sudija Bobot je zapisnik dostavio lazarevačkom tužilaštvu. Miroslava Šeru Todorovića. bivšeg sudiju razrešio je dužnosti 2000. godine predsednik Vrhovnog suda Srbije. Poznat je po spisateljskim afinitetima, pa se jednog trenutka u medijima pojavila informacija da je izdavanje njegove knjige “Sudija smrti” finasirao Ljubiša Buha – Čume, što je advokat Todorović demantovao. Advokat Todorović je bio žrtva ljudi iz “zemunskog klana”. Po njegovim rečima, Todorovića su oteli pripadnici “zemunskog klana” nakon jednog njegovog nastupa na televiziji oktobra 2000. godine. “Slučajno mi je izletelo da u Zemunu postoje privatni zatvori. Posle toga su me uhvatili i odveli u taj zatvor u Šilerovoj ulici. Bio je decembar, a oni su me skinuli golog, bacili u prazan bazen i satima se iživljavali nada mnom. Rastezali su me nekim spravama... To je trajalo satima, a oni su primenjivali klasične policijske metode. Mile Luković Kum me je kao branio, a Dušan Spasojević napadao i šutirao...” Nenad Vukasović, branilac Zvezdana Jovanovića je, pre advokatske karijere radio kao inspektor saveznog SUP. U tekstu Reportera piše da je Vukasovića kao branioca Zvezdanu Jovanoviću preporučio Jovica Stanišić. Nenad Vuksović je jedan od medijski najeksponiranijih branilaca u postupku za atentat na Zorana Đinñića i jedan od najoštrijih kritičara sudija iz Veća i tužilačke



strane i predstavnika bivše vlasti. Nakon predaje Milorada Ulemeka u maju 2004. godine, Vukasović je izjavio: “Dobrovoljna predaja uvek podrazumeva predhodni razgovor sa nekim, i te stvari moraju da funkcionišu kao švajcarski sat. To ukazuje da bi neko o tome morao da ima podatke, i naslućuje da će Legijina predaja doneti veliki obrt na suñenju. Očekujem da će sada biti rasvetljena i uloga bivše vlasti u organizovanom kriminalu, a obrt se nazire u paničnim izjavama bivših državnih funkcionera. Oni ne mogu da ostanu netaknuti, a neki od njih moraće da sednu na optuženičku klupu. Gospodin Zoran Đinñić je pao zbog svog okruženja, i sada se očekuje probijanje brana ka vrhu bivše vlasti uključujući i Demokratsku stranku”. Nenad Vukasović umeo je i ovako da prokomentariše optužnicu: “Ako je Dejan Milenković Bagzi išao da ubije kamionom, šta će im onda ona glupost o zoljama? Molim vas, napišite da sam rekao da je Prijićeva optužnica za obdanište”. Advokati Slobodan Boban Milivojević i njegov sin Marko Milivojević predstvaljaju deo advokatskog tima Milorada Ulemeka. Slobodan Milivojević je u policijskoj akciji Sablja bio uhapšen zbog sumnje da je bio saradnik “zemunskog klana”. Postojale su naznake da je advokat Slobodan Milivojević naplatio 250.000 eura od Dušana Spasojevića za nekoliko sitnijih usluga. Utisku da su se advokati odbrane identfikovali sa svojim klijentima, doprinelo je i pitanje, koje je Marko Milivojević uputio jednom od svedoka na sledeći način: “Koliko dugo poznajete NAJVEĆEG PUKOVNIKA OD SVIH PUKOVNIKA i kako se odnosio prema svojim ljudima”? Na isti način advokat Marko Milivojević oslovio je Milorada Ulemeka i na suñenju za ubistvo Ivana Stambolića i za pokušaj atentata na Vuka Draškovića, ali ga je tom prilikom predsednik Veća Dragoljub Albijanić upozorio da okrivljenog oslovljava isključivo sa “okrivljeni Milorad Ulemek”. Biljana Kajganić radila je kao sekretar Skupštine grada, pa kao sekretar saveznog MUP, odakle je otišla u advokaturu. U postupku za atentat na Zorana Đinñića istakla se po velikom broju prigovora, žalbi, zahteva, podnošenju krivičnih prijava protiv sudije predsednika Veća Marka Kljajevića, protiv svih lica koja su u istražnom postupku uzeli izjavu od Zvezdana Jovanovića. Posebno medijski interesantna postala je nakon objavljivanja teksta Miloša Vasića pod nazivom “Saradnici, advokati i stari drugari..”. u nedeljniku Vreme u septembru 2004. godine. U tom tekstu Miloš Vasić je napisao da je UBPOK, zahvaljujući tehnici koju su dobili neposredno pre ubistva Zorana Đinñića, locirala Dejana Milenkovića u Grčkoj, u aprilu 2004. godine. U maju, “presreli” su jedan od razgovora koji je Dejan Milenković vodio sa advokatom Biljanom Kajganić. U tom razgovoru Biljana je obavestila Milenkovića da je ona sa “starim drugarima” (Jočićem i Bulatovićem) dogovorila da on dobije status svedoka saradnika i da kaže da je on po nalogu Ljubiše Buhe Čumeta, organizovao ubistvo Momira Gavrilovića koga je ubio Teča. Kada je Bagzi rekao :”Kako da kažem kad to nije istina”?, ona je odgovrila: “Ma, ko te pita šta je istina? Istina je ono što sam se ja dogovorila. Ej, ova dvojica su najmoćniji ljudi u državi, budalo!” Tadašnji načelnik UBPOK Boro Banjac je transkript razgovra, sa Službenom beleškom poslao Vojislavu Koštunici, Draganu Jočiću, Zoranu Stojkoviću i načelniku Javne bezbednosti generalu Miroslavu Miloševiću. Nakon ovoga Boro Banjac je smenjen sa mesta načelnika UBPOK. Opstrukcija je prestala kada je na vlast došla vlada koja je najavila ukidanje specijalnih odeljenja, na šta su advokati odbrane reagovali oduševljeno, a da je to stav većine advokata nagovestio je predsednik Advokatske komore Beograda, Vojslav Nedić. Advokatska komora Beograda i njen predsednik nisu reagovali na ponašanje branilaca tokom pretresa. Jedino saopštenje koje je Advokatska komora Beograda sročila je protest zbog odluke Haškog tribunala da Slobodanu Miloševiću postave barnioca u postupku. SUOČENJE BEBE I LEGIJE Vladimir Popović: Na ministra policije Jočića i na Bulatovića, sa kojim ste ostali nasamo u kabinetu one noći kada ste dovedeni, neobrijan i izujedan i kada su zvali frizerku. Frizerka je došla iz beogradske policije da vas šiša i brije. Milorad Ulemek: Loši su vam informatori. Vladimir Popović: Tačne su mi informacije i, onda ste jednog trenutka tražili da iz kancelarije izañu Guri i Milošević i ostali ste u kabinetu sami sa Jočićem i sa Bulatovićem, najmanje sat i po



vremena i dogovorili se da doñete sutra ili prekosutra ovde, da vaši advokati sutra izmišljenu priču sa, i te gluposti, da odmah krenete da optužujete mene i bivšu vladu za prodaju droge... Milorad Ulemek: Loše su vam informacije gospodine Popoviću. Vladimir Popović: Nisu mi loše informacije. Napravili ste sa glupim ljudima glup pakt i zbog toga danas ispaštate. Potpuno bez potrebe ste ubacili jednu stvar koja je netačna, pri tome ste našli vrlo jaku kariku, a to sam ja, koji nikada sa vama u Surčinu nije bio, koji se nikada nije video sa Dušanom Spasojevićem i koji nikada nije bio u Šilerovoj. Verovatno ste pretpostavili da jesam, možda, pa ste zato to rekli, ali, da ste se bolje raspitali, saznali biste da je ta stvar nemoguća i nikada ne biste imali potrebu da pričate. To sa drogom, da je tačno, to nema nikakve veze sa ovim za šta ste vi ovde optuženi i zašto bi vi u svoju odbranu iznosili nešto što vas dodatno uvaljuje u neko kriminalno delo. Milorad Ulemek: Ja se toga ne sećam. Vladimir Popović: Sada ću vas podsetiti šta je vaša izjava? Da ste prvi put sa mnom razgovarali o drogi, u Surčinu na večeri, a da ste drugi put sa mnom razgovarali u mom stanu gde vas je premijer zvao. Došli ste, razgovarali ste sa njim, a onda je premijer Đinñić izašao, a vi ostali sa mnom još 5 minuta i tada pričali sa mnom o drogi. Nemam šta više da razgovaram. MEDIJSKA ORALNA ISTORIJA U tekstu „Đinñić–Srbin pred smrt“, bivši savetnik Predsednika SRJ Vojislava Koštunice za medije, Aleksandar Tijanić napisao je: ”Srbin pred smrt. Odmaknut od kriminala. Pred smrt. Odmaknut od stranaca. Pred smrt. Odmaknut od Bebe i Čede. Pred smrt. Odmaknut iz Zemuna. Pred smrt. Preseljen iz Berlina u Vašington. Pred smrt. Mudar. Ali, već mrtav. U povorci, iza kovčega, u DS koji se odrekao njegovih ljudi a njega beatifikuje, svako naslućuje da Đinñić nije bio samo ono što se videlo. Da nije streljan zbog onog što se znalo... Oroz snajpera vuku dva prsta. Šalju dve poruke. Jedan pripada anñelu pakla. Nije se složio da Zoran menja njihov dogovor. To je rekao na srpskom. Drugi prst? Taj je bio protiv da Đinñić postane Srbin. To nije rekao na srpskom”. U moru tekstova u tabloidima, koji su se bavili ulogom bivših Đinñićevih saradnika i stranih službi u atentatu, našao se i intervju Milana Vidojevića u listu Svedok 18. maja 2004. godine, objavljen nekoliko nedelja pre nego što je Milorad Ulemek trebalo da da iskaz u postupku. Vidojević, predstavljen kao “poznavalac rada obaveštajnih službi”, na pitanje novinara Borisa Aleksića: “da li je moguće da je premijer Đinñić stradao jer se svesno ili nesvesno suprotstavio projektu koji je tek nazirao, stvaranju nove Habsburške monarhije u kojoj Hrvati treba da preuzmu ulogu Srba na Balkanu?”, odgovara: “To je veoma opširna tema. Novo Habsburško carstvo se obnavlja kroz EU. Nema sumnje da je Josip Broz Tito pripremio nezavisnost Hrvatske kako ne bi odgovarali za zločine počinjene u Drugom svetskom ratu... Možda će neko pomisliti da je sve ovo bilo previše za premijera jedne male i napaćene Srbije, ali upravo jedna takva mala zemlja, jeste srušila moćnu prvu Habsburšku monarhiju”. Dok su čekani rezultati iz Visbadena, pojedini mediji, predvoñeni nedeljnikom NIN, objavljuju priču o fotorobotu i kako je premijera Đinñića ubio pripadnik hrvatske tajne Službe, moguće bivši pripadnik Legije stranaca, a ne okrivljeni Zvezdan Jovanović. Novinar NIN objavljuje imena dvojice hrvatskih državljana koji su u vreme atentata boravili u Srbiji. Veoma brzo ispostavilo se da su obojica detaljno provereni odmah nakon atentata i da se ustanovilo da nemaju nikakve veze sa atentatom. Ovaj podatak ne sprečava novinare NIN da nastave svoju „istragu“ koja je trebalo da dokaže neosnovanost optužnice Jovana Prijića. Kome je i zbog čega odgovaralo da istragu i optužnicu usmerava u pogrešnom pravcu. ČEMU VEROVATI Registar saradničke mreže državne bezbednosti od 1945. godine uništen je ili sklonjen, a 2001. napravljen je novi, sa izmišljenim doušnicima, tvrdi RTV B92. Prilikom pravljenja novog registra, mnogi saradnici izmišljeni su kako bi bili kompromitovani. Zbog važnosti tih podataka i mogućnosti da se njima manipuliše, postoji osnovana sumnja da su pravi registri saradničkih mreža sačuvani po nalogu šefa Resora državne bezbednosti Srbije Radomira Markovića. Moguće je da se registri nalaze u posedu neovlašćenog lica. RTV B92 objavila je dokaz o uništavanju dokumentacije. U



tom dokumentu navedeno je da su čelni ljudi RDB posle 5. oktobra 2000. sistematski uništili deo dokumentacije od 1998. godine. Uništeni su delovi koji su se ticali operativnih obrada lica iz DOS-a i Otpora, mikrofilmovi, pomoćni dosijei, izveštaji o radu za te dve godine, i dokumenti u vezi sa finansijskim poslovanjem. To je utvrñeno istragom operativaca službe, a informacija da je došlo do zloupotreba i nezakonitog ponašanja radnika RDB: Nikole Ćurčića, Branka Crnog, Miloša Teodorovića i Milana Đurovića dostavljena je 2001. godine MUP-u i Vladi Srbije. Pokrenuta je istraga samo protiv Radomira Markovića. Nikola Ćurčić je na sopstveni zahtev otišao u penziju, a Miloš Teodorović i Milan Đurović ostali su rukovodioci u BIA. Državni tužilac nije reagovao. ŠLAG NA TORTU – NEKO ZATVARA KRUG U akciji "Sablja" Rade Bulatović je uhapšen zbog susreta sa Miloradom Lukovićem Legijom i Dušanom Spasojevićem Šiptarom pre ubistva premijera Zorana Đinñića i osumnjičen je za udruživanje radi neprijateljske delatnosti, a krivične odgovornosti osloboñen je, kako je obrazloženo, „na osnovu odgovarajućih zakonskih razloga“. Imenovan je za direktora Bezbednosno-informativne agencije, iako nije ispunjavao osnovne uslove. Prethodna vlast uložila je napor da pokrene proces profesionalizacije službe, ali njegovim imenovanjem sve je vraćeno u političke vode gde se ljudi dovode za šefa civilne obaveštajne službe po političkoj podobnosti. Bulatović nije radio u obaveštajnim službama, nego u Saveznom ministarstvu inostranih poslova, i tako BIA je data amateru. Nisu stvoreni kontrolni mehanizmi, i kontrola službe je kao u vreme jednopartijske države, a otimanje za kontrolu kapaciteta za prisluškivanje, ko će kome prikazivati snimke poseta ili intimnog života stvarnih ili zamišljenih političkih protivnika trebalo bi iskoreniti. Šef Agencije trebalo bi da poseduje neke profesionalne kvalitete, jer je reč o specifičnom zanatu. Ako je bilo razloga da se na čelu agencije nañe neko ko nije iz bezbednosne strukture, onda je pitanje da li je ličnost na mestu direktora BIA sposobna da obavlja tu funkciju i bude nosilac reforme. Hapšenje Bulatovića u vreme akcije "Sablja" smestilo je tragove atentata meñu ljude bliske predsedniku DSS. Činjenica da je Bulatović bio pritvaran u akciji "Sablja" zbog kontakata sa voñama zemunskog klana povlači sumnju. Advokat Božo Prelević smatra da privoñenje Bulatovića u akciji "Sablja" nema formalnog značaja u slučaju njegovog imenovanja za šefa BIA, jer protiv njega tužilac nije podigao optužnicu, što jeste problem prethodnih vlasti. Generalni sekretar, za divno čudo, navodno “nepatriotske” nevladine organizacije Atlantski savet, Veljko Kadijević, rekao je, na opšte čuñenje, da je Bulatović čovek koji je obezbedio kvalifikacije za direktora BIA. On je naglasio da Bulatović nije laik već čovek koji se bavi tom oblašću i dobro je upućen u bezbednosnu problematiku. Činjenica da je radio u Ministarstvu spoljnih poslova, prema Kadijeviću je još jedan plus, jer Bulatović uživa ugled u inostranstvu, a funkcija direktora BIA delimično je i politička: „Bulatović se visoko kotira u ovoj političkoj garnituri i njegovo imenovanje nije iznenañenje. Predstoji mu ozbiljan rad, jer je taj segment bezbednosti zapušten i trebaće mu umešnost da agenciju reformiše prema standardima demokratskih zemalja i napravi diskontinuitet sa dosadašnjim načinom rada. Njegovi prethodnici nisu uradili ništa na tom polju“, ocenio je Kadijević. KO JE MUTIO ŠLAG Premijer Srbije Vojislav Koštunica kao da je pokušavao da izvrši državni udar. Preuzimanje tajne službe, bilo mu je neophodno, samo da nastavi "neomiloševićizam". Danica Drašković tvrdila je da joj je direktor BIA Rade Bulatović obećao da će podržati njen izbor na mesto direktora Instituta bezbednosti BIA: „Razgovarala sam sa Bulatovićem o prislušnim ureñajima koji se još nalaze u mojoj kući. Tada smo se dotakli Instituta za bezbednost. Rekla sam mu da, po koalicionom dogovoru, SPO-u pripada to mesto. Bulatović je rekao da nema ništa protiv mog izbora. Rekao je: 'Dajte kandidaturu i završićemo to.'“ SPO je na sednici kadrovske komisije Vlade Srbije predložio Danicu Drašković za šefa Instituta bezbednosti, ali odgovora na ovu kandidaturu nije bilo: „Ne znam u čemu je problem... Očigledno postoji problem kada on čeka toliko...“, rekla je Danica Drašković. Ona je odbacila tvrdnje portparola DSS Andreja Mladenovića, da je "SPO dobio sve što je trebalo da dobije, pošto je njihov kadar Vladimir Božović postavljen za



generalnog inspektora srpske policije": „SPO je tražio mesto ministra policije, pa smo odbijeni. Tražili smo zamenika ministra policije, ali koalicioni partneri nisu pristali. Na kraju smo dobili obećanje da će nam pripasti Institut za bezbednost BIA i mesto generalnog inspektora MUP-a Srbije. Božović je odmah postavljen, dok smo sa Institutom čekali…“ Direktor BIA Rade Bulatović nije odgovarao na pozive. Šef vladine kancelarije za saradnju sa medijima Srñan Đurić tvrdio je da imenovanja Danice Drašković na čelo Instituta za bezbednost nije u domenu Vlade Srbije. Ministar Bojan Dimitrijević rekao je da se to pitanje rešava izmeñu lidera DSS i SPO. Član kadrovske komisije iz SPO, ministar za dijasporu, Vojislav Vukčević rekao je da je njegova stranka iznela svoj predlog i sada čeka: „Direktora Instituta za bezbednost predlaže direktor BIA. Kako je Bulatović kadar DSS, iz razgovora sa ministrima iz ove stranke stekao sam utisak da oni imaju dovoljno razumevanja za naš predlog.“ Portparol DSS Andreja Mladenović objasnio je da mu nije poznato da li je Koštunica predložio Radetu Bulatoviću imenovanje Danice Drašković u Institut za bezbednost: „Koliko ja znam, BIA će ovih dana objaviti koji su zakonski uslovi potrebni za mesto direktora“. Kada je dogovor propao, list SPO, “Srpska reč” opisao je početAk rada Bulatovića: “Direktor BIA, sastaje se sa bivšim Legijinim najbližim saradnikom, i bivšim zamenikom načelnika Državne bezbednosti Srbije Andreje Savića, Miloradom Bracanović koji je bio alfa i omega Jedinice za specijalne operacije, i operativni organizator političkih zločina počinjenih za vreme Slobodana Miloševića, i posle njegovog pada. O čemu pričaju može se zaključiti iz toka postupaka za ubistva na Ibarskoj magistrali, za ubistva Zorana Đinñića i Ivana Stambolića. Očigledni su napori izvršne i sudske vlasti, potpomognute državnom bezbednošću, da se optuženi odbrane i da se ponište njihova priznanja u istražnom postupku, a procesi dovedu u sumnju. Jasno je zašto to radi Bracanović, ali zašto i u čije ime to radi Rade Bulatović? Rade Bulatović je, kao novi direktor BIA, promivisao i novi dan bezbednosti - 17. oktobar (namerno ili slučajno iz doba kralja Aleksandra). Na toj svečanosti bilo je upadljivo da je uspeo da vaskrsne Miloševićevu pretorijansku gardu, sačuva sve saborce Milorada Lukovića i Milorada Bracanovića, i da toliko zamuti nerešena ubistva da to sud neće dugo rešiti. Do njega su, kako piše “Srpska reč” na toj proslavi stajali Radiša Roksić - član JUL-a i tajni policajac Mire Marković, Miša Vilotić - oslonac Radeta Markovića u borbi protiv domaćih izdajnika, Cviko Milinković - pijani kum Milorada Bracanovića, Mića Jovanović - glavno uvo u strankama koje ne slede Slobodana Miloševića, julovac Mile Jovanović - ekspert za privatne zabave direktora, Vojislav Mraković - pobednik na takmičenju "ko će pre doneti tortu za roñendan direktoru BIA", Slobodan Mirković i Nikola Milenković - zalutali tandem uplašenih momaka sa nazovi titulom rukovodilaca Beogradskog centra BIA, Slaviša Milošević - najbogatiji tajni policajac u Srbiji, i tako redom. Posebnu pažnju na proslavi Bulatović je poklonio svojoj ekipi iz Carine, iz vremena kada je, kao Mirin dipolomata, švercovao iz Turske i Italije. Tu je predvodnik Predrag Petronijević, svršeni student Više škole unuštrašnjih poslova, koji je kredit kod Bulatovića stekao promovisanjem verzije ubistva Momira Gavrilovića, kojom je, zarad naklonosti tadašnjeg savetnika za bezbednost predsednika SRJ, lažno optužio svog šefa - Gorana Petrovića. Do njega su bili Radetov kum Miloš Vulić, alfa i omega za (ne)carinjenje kineske robe, i Đoka Antić iz Niša, "Radetov carinik" iz vremena "krmača" iz Turske i Italije, nagrañen mestom načelnika niškog centra BIA. Za medijsko pokrivanje svečanosti bili su zaduženi listovi "Kurir" i "Balkan", uz trabunjanja o reformi i depolitizaciji. Za ovu svečanost preureñen je kabinet Radeta Bulatovića, postavljen mermer na ulaznim stepenicama, a hrana i piće pristigli su od "sponzora" koje je obezbedio šef kabineta Nikola Bajić, lečeni alkoholičar nakon krize posle sloma Treće linije 5. oktobra 2000. Na proslavu treba dovući i politički krem, ako je moguće i Borisa Tadića, pa je preko Stevana Nikčevića, direktora "Jugoimport SDPR", Bulatović bio u komunikaciji sa predsednikom.60 UGAO GLEDANJA ILI LAGANJE?

60 “Srpska reč” je konstatovala da na proslavi nije bilo onih koji su 2001. godine krenuli u istragu Ibarske magistrale, oterali Legiju iz službe, isporučili Miloševića...



Posle hapšenja nekadašnjeg savetnika za bezbednost predsednika Jugoslavije Radeta Bulatovića i bivšeg šefa vojne obaveštajne službe Ace Tomića, otvoreno je pitanje, ko se i kojim povodom viñao sa osumnjičenima za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinñića. Savetnik za ljudska prava Vojislava Koštunice, Gradimir Nalić, rekao je da su njegovi jedini kontakti sa JSO bili u mesecima nakon oktobra 2000. godine, i da je tada kao advokat i izvršni direktor Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava bio veza izmeñu države, oficira Unmik i Albanaca koji su dolazili u posetu svojim najbližima u zatvorima u Srbiji. Direktor Jugoslovenskog komiteta za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo demantovala je da je advokat Gradimir Nalić, nekadašnji savetnik bivšeg predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice od oktobra 2000. predstavljao JUKOM: "Od oktobra meseca 2000. godine Gradimir Nalić nije izvršni direktor JUKOM-a, i da je u to vreme na mestu izvršnog direktora bio Dušan Ignjatović, a od ove godine izvršni direktor JUKOM-a je Mirna Kosanović. Znači, Gradimir Nalić u funkciji izvršnog direktora JUKOM-a nije mogao da izvršava neke radnje o kojima je govorio, neko spajanje sa Unmikom, pre svega zato što nije bio izvršni direktor, a i zbog toga što nikakvo spajanje sa oficirima Unmika nije u nadležnosti JUKOM-a… U to vreme, JUKOM se bavio intenzivnom kampanjom za amnestiju svih političkih osuñenika i nije radio nikakve poslove na oslobañanju zatvorenika, pre svega zato što to nije u nadležnosti JUKOM-a". Gradimir Nalić je ponovio da je od oktobra 2000. do janura naredne godine bio na mestu izvršnog direktora JUKOM, i da je u ime JUKOM-a izveo iz zatvora novinara Zorana Lukovića, Fljoru Brovinu i maloletnog Vučetića iz zatvora u Kosovskoj Mitrovici. Čedomir Jovanović u svojoj knjizi "Moj sukob sa prošlošću" piše: “Kampanja protiv nas se pojačava. Stalno je tema bila Hag. Legiju sve vreme toksira Koštuničin kabinet da će biti izručen Tribunalu. I pre republičkih izbora u decembru 2000. godine, na slavi JSO, na Aranñelovdan, Gradimir Nalić, savetnik za ljudska prava Vojislava Koštunice, vršio je smotru specijalne jedinice Državne bezbednosti u Kuli. Tada im je rekao da JSO treba da služi Koštunici jer je patriota, a ne Đinñiću jer će ih sve prodati Hagu. "Svi zajedno treba da radimo za našu stvar", poručio im je Nalić. Zbog te smotre, a ne zbog sklonosti krizama, nismo prihvatili Koštuničin predlog da on bude ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije. Tek naknadno smo saznali da Nalić ima zdravstvene probleme koji su duboko kompromitujući za svakoga ko ima profesionalne ambicije. To su problemi prema kojima su Jočičevi "gresi iz mladosti" zaista sitnica. Zoran se spremao za odlazak u Vašington i za susret sa Bušom u novembru 2001. godine.“ Na suñenju optuženim pripadnicima tzv. Zemunskog klana u Specijalnom sudu pravni zastupnik DSS, Gradimir Nalić, ispričao je: “Posle bacanja dve bombe na sedište DSS, 28. februara 2002, policija je saopštavala da “prevrće nebo i zemlju” ne bi li uhvatila počinioce, ali Vojislava Koštunicu ili bilo koga iz ove partije MUP nikada nije obavestio do kakvih su saznanja došli. U to vreme nismo imali indicije ko je ovo učinio. U javnosti se mislilo da je to protest zbog navodnog nedavnog pokušaja hapšenja Radovana Karadžića u Beogradu. Liga za Vojvodinu saopštila je da je to bilo neadekvatno upozorenje DSS-u zbog navodne ratnohuškačke politike. DHSS je saopštila, što je krunisano kasnije u “Sablji”, da napadači žele da izazovu razdor u demokratskom bloku. DSS se pridružuje krivičnom gonjenju protiv ovde optuženih, jer novih dokaza nemamo“. Predsednik sudskog veća Marko Kljajević pitao je: “Da li je Vojislav Koštunica dobio pismo Ljiljane Buhe o tome ko je bacio bombe na sedište stranke?” “Ne znam, to može da kaže samo Vojislav Koštunica”, odgovorio je Nalić. U istrazi ste, 8. jula 2003, rekli da je Ljiljana, supruga Ljubiše Buhe, u pismu Vojislavu Koštunici navela druga imena u odnosu na ovde optužene Dušana Krsmanovića i Milana Jurišića, da je to uradio “surčinski”, a ne “zemunski klan”. Kako objašnjavate razliku u vašem iskazu tada i danas? – pitao je sudija Kljajević. “Osvežili ste mi sećanje. Dobijena su njena pisma, pretpostavljam da ih imate”, vadio se Nalić. Kad je sudija Kljajević rekao da sud nema pisma Ljiljane Buhe, Nalić se obavezao da ih nañe u stranačkoj arhivi i dostavi sudu.



„Napad na prostorije DSS dogodio se u vreme kad su postojale ozbiljne nesuglasice izmeñu DSS i DS, i unutar celog DOS, oko daljeg toka reformi i politike države. DSS je uvek sve radio u granicama dobrih odnosa sa ostalim političkim faktorima. U stranci smo bacanje bombi shvatili kao akt nasilja prema nama, ali nismo išli u revanšizam“, dodao je Nalić Na pitanje advokata Slobodana Milivojevića, branioca prvooptuženog Legije, Nalić je bio izričit da bacanje bombi na sedište DSS nije dovelo do još većeg razdora u DOS. ŽIVOT TEČE Vlada Srbije raspisala je krajem 2005. tender po kome je ministarstva privrede, za ekonomske odnose sa inostranstvom, i kulture trebalo da čuvaju privatna obezbeñenja. Početkom decembra došli su iz "Strakon sekjuriti", čiji je suvlasnik Gradimir Nalić, da preuzmu obezbeñenje nekih vladinih zgrada, ali posle intervencije ministara "privatni biznis" je propao. Neuspelo angažovanje Nalićevog obezbeñenja u ministarstvima potvrdio je pripadnik policije: „5. decembra ujutru došao je jedan čovek i rekao: "Ja sam iz 'Strakon sekjuritija' sa Zvezdare. Poslali su me da u 11 sati preuzmem obezbeñenje ovog ministarstva". Ja ga pitam gde si radio ranije, a on slegne ramenima i kaže mi da mu je ovo prvi posao u životu. Ministri Milan Parivodić, Dragan Kojadinović i Predrag Bubalo čuli su za angažovanje privatnog obezbeñenja nekoliko dana pre preuzimanja i dali su nalog da im odmah bude javljeno ako neko doñe da nas zameni. Kako smo kasnije saznali, Predrag Bubalo, ministar privrede, pogrešno je razumeo da hoće da zamene i njegovo lično obezbeñenje, pa je otišao kod ministra policije Dragana Jočića. Bubalo mu je rekao: "Lako je tebi kad imaš dvadesetoro ljudi koji te stalno prate, a nama hoćeš da ukineš i ovih nekoliko policajaca." Posle toga, Jočić je odustao od promene i mi smo ostali ovde. “ Angažovanje privatnih obezbeñenja u vladinim institucijama nije novost. Već drugu godinu u zgradi Poreske uprave u Beogradu je ljudstvo firme "Gordon". Oni su na tim poslovima bili rasporeñeni u vreme vlasti Slobodana Miloševića, ali ih je nova vlast zamenila policijom. Informacije o nastavku trenda iz Miloševićevog režima potvrdio je Gradimir Nalić: „Taj tender je postojao, ali... nije prošao. Plan je promenjen i ostalo je policijsko obezbeñenje. Trebalo je da se promeni izmeñu četiri i osam ljudi u svakom od ta tri ministarstva, ljudi koji rade na portirnici ili neke slične poslove. Nije bilo predviñeno da se zamene policajci koji obezbeñuju ministre... Moja firma je konkurisala na još dvadesetak tendera, ali da do sada nijedan od njih nije realizovan“. DA LI JE SVE SLU ČAJNO I BEZ POČETKA I KRAJA Pred Anketnom komisijom Skupštine Srbije bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković je potvrdio da je u noći izmeñu 4. i 5. jula 2001. godine u kabinetu predsednika SRJ Vojislava Koštunice održan sastanak na kojem je planiran upad u Biro za komunikacije Vlade Srbije zbog navodnog prisluškivanja predsednika Jugoslavije. Pavković je izjavio da nareñenje za upad u Vladu Srbije nije dobio pismeno od predsednika SRJ, već da mu je to naložio savetnik predsednika SRJ, Gradimir Nalić. Oko jedan posle ponoći u kabinet ga je pozvala „sekretarica Mirela“ i, prema njegovim rečima, tamo zatiče: „Koštunicu, šefa kabineta Ljiljanu Nedeljković, generala Acu Tomića i savetnika za ljudska prava Gradimira Nalića... Nalić me je, pod uticajem alkohola, dočekao rečima da sam čovek od akcije i da konačno za mene ima zadatak. Rekao je da neko prisluškuje predsednika Koštunicu, da je utvrñeno da postoji agencija koja je nabavila aparate za prisluškivanje i da u tu agenciju treba upasti, rasturiti je i videti šta ona radi - rekao je Pavković, i dodao da je Nalić rekao da se „upad mora izvršiti iste večeri jer će u suprotnom biti kasno i da je u pitanju opstanak savezne države“. Pavković je svedočio da je na tom sastanku Nalić istakao da je potrebno „upasti u tu agenciju, zapleniti aparate“, a da Tomić predložio i hapšenje Vladimira Popovića Bebe, koji je navodno stajao iza operacije prisluškivanja. On je naglasio da se u tom trenutku nije znalo da se radi o Birou za komunikacije Vlade Republike Srbije, već se govorilo o „nekakvim kablovima, zgradi kod ‘Beograñanke’, agenciji sa savremenom opremom za prisluškivanje“, Pavković je rekao da je pozvao generale Aleksandra Vasiljevića, Milena Simića i Milana Đakovića, a jedna jedinica je stavljena u pripravnost. „Kasnije je na sastanku u Upravi vojne bezbednosti razjašnjeno da je u



pitanju Biro za komunikacije, zaključili smo da bi upad bio neovlašćen jer VJ nema nadležnost i da to nije naš posao“, rekao je Pavković i dodao da je istog dana izvestio Koštunicu da zadatak nije izvršen i savetovao mu da taj problem ili iznese pred VSO, reši ga preko MUP-a Srbije ili izlaskom u javnost. On je naglasio da se od tada, pa do smene s mesta načelnika GŠ, njegovi kontakti sa Koštunicom svode na telefonske razgovore ili sastanke kojima je obavezno prisustvovao i Rade Bulatović, savetnik za bezbednost predsednika SRJ: „Kod Koštunice je navedene noći, sem Ljiljane Nedeljković, neovlašćeno prisustvovao i Gradimir Nalić, koji je vodio glavnu reč“. On je naglasio da je „postojala tendencija da se upadom napravi pometnja i destabilizuje Vlada Srbije i da se VJ uvuče u sukob unutar DOS i na taj način napravi neka vrsta udara u zemlji61. Posle tih sastanka više niko nikada nije insistirao na priči o prisluškivanju, niti je bilo priče o istrazi, što bi bilo logično. Izgovor Tomića za obustavljanje akcije protiv Vlade Srbije bio je to što je „Vasiljević otišao i sve ispričao premijeru Đinñiću i tako onemogućio akciju“. Pored Pavkovića, iskaz je dao i general VJ u penziji Milan Đaković, bivši načelnik Uprave vojne bezbednosti, koga je na tom mestu kasnije nasledio Aco Tomić. On je istakao da je posle sastanka u kabinetu predsednika SRJ jedan broj članova specijalne jedinice „Kobra“ bio stavljen u pripravnost: „Odlučili smo na sastanku u Upravi vojne bezbednosti da se akcija odloži dok se ne prikupi više dokaza. Meñutim, kada sam video da Tomić ne samo da ne zna gde se zgrada nalazi, već i šta je u njoj, koliko je ljudi obezbeñuje, dao sam znak glavom generalu Pavkoviću da od akcije nema ništa”. On je rekao da je Nalić zahtevao da napiše izjavu jer je odbio da sprovede u delo ideju o upadu u Vladu Srbije, što je Pavković odbio rečima: Ko si ti da ja tebi pišem izveštaj? O svemu ću izvestiti samo predsednika Koštunicu.“ U postupku protiv novinara Milovana Brkića, istražni sudija Prvog opštinskog suda saslušao je načelnika SUP Beograda Milana Obradovića, i šefa odseka za suzbijanje narkotika Slobodana Pešića. Zamenica državnog tužioca optužila je Brkića da je u kolumni u listu Nacional oklevetao Milana Obradovića tvrdnjama da je učestvovao u likividaciji slikara Dragana Maleševića Tapija, da je montirao proces ubicama generala Boška Buhe, i prikrivao ubistva grañana u prostorijama SUP, u kojima su učestvovali radnici policije. U višečasovnom ispitivanju pred istražnim sudijom, odgovarajući na pitanja sudije, okrivljenog Brkića i njegovog advokata Gradimira Nalića, general Obradović je negirao svoje učešće u navedenim dogañajima. I inspektor Slobodan Pešić nije priznao da je učestvovao u ubistvu privedenog mladića Milana Jezdovića. Oba svedoka navela su da ih novinar Brkić neopravdano proganja, da im na službene telefone šalje iritirajuće poruke, da od policajaca prikuplja informacije i nudi novčane naknade. Pridružili su se zahtevu za gonjenjem novinara i zatražili novčano obeštećenje. Nakon četvoročasovnog ispitivanja, advokat Nalić predložio je sudu da izvede dokaze u korist Brkićeve odbrane, a novinar Brkić ostao je pri navodima iz svojih tekstova. Brkićeve tvrdnje nisu se ispostavile kao tačne, ali nije osuñen. Kada je stupio na vlast, 2000. godine kao predsednik SRJ, Koštunica okupio je ekipu ljudi koji su ostali njegovi bliski saradnici. Vojislava Koštunicu prati oreol da se nerado pojavljuje u javnosti. Zato su u njegovo ime istupali njegovi savetnici. U prvom timu našli su se Slobodan Samardžić, Aleksandar Tijanić, Gradimir Nalić, Petar Lañević, Rade Bulatović, a šef kabineta bila je Ljiljana Nedeljković. Ovi ljudi i dalje imaju značajnu poziciju i često su mnogo uticajniji nego oni koji se formalno nalaze na savetničkim mestima. Činjenica da su nakon odlaska iz savetničke fotelje završili na direktorskim mestima uticajnih institucija dovoljno govori koliko je Koštunica imao poverenja u njih. Nekadašnji savetnik za bezbednost Rade Bulatović postavljen je na mesto direktora BIA, a Aleksandar Tijanić je imenovan za direktora državne televizije. Iz prve Koštuničine savetničke garniture zanimljivu biografiju ima i Gradimir Nalić. Koštunica je nameravao da Nalića, koji mu je bio savetnik za ljudska prava, proizvede u ministra policije, ali mu ta ideja nije prošla – suprotstavio se DS. Čedomir Jovanović je, dok je bio šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije, optužio Nalića za nastojanje da izgradi paralelnu službu Državne bezbednosti, lojalnu Koštunici, što je ovaj negirao. Nalić je bio advokat Radeta Bulatovića kada je

61 Pavković je izrazio spremnost da se suoči s predsednikom Koštunicom, njegovim savetnicima, šefom kabineta i Acom Tomićem, uz „sve tehničke sprave kojima se utvrñuje istinitost iskaza“.



ovaj uhapšen u policijskoj akciji „Sablja” posle ubistva premijera Zorana Đinñića, a kasnije je osnovao firmu za obezbeñenje. Savetnik za medije Srñan Đurić postaje direktor i glavni i odgovorni urednik TV „Avala”. Odlazak Đurića usledio je nakon što je RRA odobrila vlasniku „Pinka”, Željku Mitroviću, da kupi 4,95% „Avale” što je predsednik Upravnog odbora ove televizije objasnio kao „pomoć u podizanju kvaliteta programa i kreiranju uspešne poslovne politike ”. Posle skupštinskih izbora 2007. godine, premijer ga je prebacio u svoj tim nakon što je Đurić izgubio mesto direktora vladine Kancelarije za saradnju a medijima. Đurić je Koštunicu upoznao 1990. godine kao član DS. Po profesiji je novinar. Bio je urednik spoljnopolitičke rubrike na Studiju B, a onda je glavni i odgovorni urednik informativnog programa na BK televiziji. Napustio je Karića 2001. godine i postao suvlasnik agencije „Olaf i Mekatir” koja i danas uspešno radi. Njegovo mesto nezvanično je zauzeo pravnik, Branislav Ristivojević, koji je ponovo postao savetnik premijera (kao i u prvoj Koštuničinoj vladi). Pred prošle parlamentarne izbore bio je drugi portparol DSS. Ristivojević je i predsednik Upravnog odbora „Železnica Srbije” iako po Zakonu o sprečavanju sukoba interesa ove dve funkcije ne bi smeo da obavlja istovremeno. U Koštuničinom kabinetu sede i bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić, bivši ministar za rad i zapošljavanje Slobodan Lalović, filozof Mile Savić, karijerni diplomata Miroslav Šestović i pravnik Aleksandar Simić. Koštunica se ne odriče lako ljudi u koje ima poverenja. Oni koji su odlazili, mahom su to činili svojom voljom, izuzev savetnika Vladimira Galića, koji je nekada bio direktor Agencije za privatizaciju, čiji odlazak iz kabineta nije bio u ljubavi. Koliko premijer drži do lojalnosti i poverenja svedoči i podatak da je njegov lični sekretar već godinama Mirela Vasić, koja ima reputaciju izuzetno diskretne osobe od koje niko nije uspeo da iscedi neku informaciju. Meñu onima koji imaju najviše uticaja na Koštunicu, pre svega o kosovskom pitanju, izdvaja se Slobodan Samardžić. Dugo uz Koštunicu i čovek koji ima uticaja na premijera je i Aleksandar Simić. Ovaj pravnik je u drugom mandatu savetnik za politička pitanja. Svojim izjavama uzburkavao je javnost, pa je Crnu Goru nakon razdruživanja državne zajednice nazvao „kvazidržavom”. Iako zvanično nisu ni na jednom položaju, premijer uvažava savete nekadašnjeg savetnika predsednika Srbije Borisa Tadića, Leona Kojena i književnika Matije Bećkovića. Leon Kojen je i dok je bio na savetnik optuživan da je blizak stavovima DSS. Kada se sredinom februara 2008. pojavio na slavi Srpske radikalne stranke, potpredsednik SRS, rekao je da su radikali uvek dobro sarañivali s njim. Osim savetnika, u javnosti su se pojavljivali i Koštuničini šefovi kabineta. Dok je bio predsednik SRJ na tom mestu nalazila se Ljiljana Nedeljković. Njoj je pripisivan uticaj na Koštunicu. U jednom od retkih intervjua rekla je: „Voju je najlakše napasti tako što će biti napadnut neko ko mu je blizak”. Kada je napustila Koštunicu mediji su objavili da je razlog to što je bila nezadovoljna tretmanom u stranci i rastom uticaja Zorana Drakulića za koga je tvrdila da je štetan za stranku. Kada je 2004. godine Koštunica postao premijer na njeno mesto je došao Aleksandar Nikitović koji je bio njen zamenik dok je Koštunica bio predsednik SRJ. Nikitović je roñen u Baru, diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je i magistrirao. U kabinet je došao na predlog Koštunice s kojim se upoznao tokom rada u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Navodno je bio vrlo uticajan kada je reč o odnosima s Crnom Gorom, a kažu da je imao značajnu ulogu i pri dobrovoljnim predajama haških optuženika. On je zadužen i za odnose s poslovnim krugovima. Njegovo kumstvo s Vojinom Lazarevićem ostalo je u domenu nagañanja. Vojislav Koštunica ima i tim koji se mogao naći u svakoj “mućki”, počev protiv Crne Gore, preko sandžačkih kombinacija, do političkih igara koje se nekad otkriju, nekad ne. NEBOJŠA VUJOVIĆ je kum Radeta Bulatovića, aktuelnog šefa BIA, nekadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice, u vreme dok je bio predsednik SRJ. Bulatović je bio meñu prvim uhapšenima u akciji “Sablja”, pod sumnjom da je održavao veze sa zemunskim klanom, da bi svoju “rehabilitaciju” doživeo stupanjem Koštunice na mesto srpskog premijera. Njegov kum Nebojša Vujović je nominalno zastupnik vršačkog “Hemofarma” u Vašingtonu, ali je “spektar” njegovih poslova i duži i čudniji od funkcije koju ima. Tako je bio pregovarač sa Karlom del Ponte oko izručenja Ratka Mladića, i to na preporuku kuma Bulatovića i Gradimira Nalića, nekadašnjeg Koštuničinog savetnika za ljudska prava, koji je postao poznat po tome što je u



svojstvu Koštuničinog kandidata za ministra policije u Đinñićevoj Vladi, otišao u Kulu, susreo se sa Legijom, izvršio smotru Jedinica za specijalne operacije i pritom rekao “kako su u Srbiji na vlasti izdajnici, ali da to neće dugo trajati, jer će državom brzo upravljati patriotske snage”. Vujović je bio JUL-ovac, kao i kum, u vreme Slobodana Miloševića, kada je, u svojstvu medijskog “eksperta”, za strane novinare objašnjavao kako “smo uništili NATO i kako im bombardovanje nije donelo pobjedu nad Srbima”! Bio je “grlatiji” od Gorana Matića i Ivana Markovića… Vujovića u srpskoj politici zovu “Koštuničin ambasador u Americi”, obzirom da se aktuelni ambasador Ivan Vujačić malo što i pita na mestu koje pokriva. OBRAD KESIĆ je čovek za koga je teško reći šta u stvari radi. On je za srpsku opoziciju, pre 5.oktobra 2000, organizovao učešće u Molitvenom doručku, doveo u Vašington tadašnje srpske opozicionare, Slavka Ćuruviju, Branku Prpu, Srñana Darmanovića i ostale, a onda je lično Miri Marković ispričao šta su tamo oni govorili. U savetodavnim uslugama je nenadoknadiv, pa je tako savetovao i Radovana Karadžića. BERT BRAUN je svakako najinteresantniji. Naravno da radi za velike pare koje mu obezbeñuju srpski tajkuni. Braun je vrlo “mutan” i sa vrlo jakim vezama u srpskom političkom krugu. Beogradski sagovornici tvrde da je on indirektno srušio Vladu Zorana Živkovića62. Montgomeri ga je kaznio što se mešao u unutrašnje stvari Srbije ali to nije mnogo uticalo na kasnija dešavanja koja su Srbiji donijela novog premijera - Vojislava Koštunicu… Nakon Infotopa RTV Pink, o čemu je tadašnja urednica Tamara Nikčević progovorila, u kojem je bilo reči o tome ko je Bert Braun i zašto ima toliko uticaja u Srbiji i Crnoj Gori, Nebojša Medojević ga je pozvao u Vašington, i “informisao” o tome da je ovde vest dana, Braun je odmah zvao Željka Mitrovića, vlasnika PINK, a ovaj Tamaru Nikčević. Rezultat je bio micanje Infotop i glavne urednice sa TV. “ANTI-HAŠTVO” - ZAVERA ILI POLITIKA Problem zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, bio je, pre svega, unutrašnjopolitički, ali i problem koji, značajno, odreñuje našu sudbinu u svetu. Budući da je DSS zastupao “legalizam” iznenañujuće je bilo insistiranje da taj zakon donese republička skupština, iako je, shodno Ustavu SRJ, ta materija bila u isključivoj nadležnosti saveznog parlamenta, i nije mogla biti delegirana republičkom, pošto je prenos nadležnosti postoji samo u obrnutom smeru, od izvorne (republičke) ka delegiranoj (savezni). Dejan Mihajlov, šef poslaničke grupe DSS u skupštini Srbije pokušao je da objasni ovu pravnu nemogućnost rekavši: „DSS je podržao Predlog zakona o saradnji s Haškim tribunalom tadašnjeg saveznog ministra pravde profesora Grubača. Koliko se sećam, taj predlog zakona koji je trebalo da bude donet samo na saveznom nivou, sadržavao je i odredbu o izručenju, ali o kojem bi odlučivala republička vlada. Tada je taj zakon podržao ceo DOS. Taj zakon nikada nije ušao u proceduru zato što ga koalicioni partneri iz Crne Gore nisu prihvatili i na tom je pala savezna vlada. DSS je insistirao na ova dva zakona zato što je to politička realnost.“ Mihajlov je izneo političku primedbu da je insistiranje na donošenju zakona na saveznom nivou pokušaj da se pokvare odnosi u koalicionoj vladi i da se produbi kriza savezne vlade, i kombinujući pravne i partijske interese, zaključio je: "Komisija koju je Predsedništvo DOS formiralo, zaključila je da saradnja sa Hagom mora da bude utvrñena zakonom. Kada se sve ove činjenice uzmu u obzir, ne preostaje nam ništa drugo nego da učinimo ono što je jedino realno a to je da se donese okvirni zakon na saveznom nivou i zakon na republičkom nivou. Sve ostalo vodi ka hajdučiji kakvu sada imamo. Moć je u rukama Vlade Srbije koja sprovodi hajdučiju, hapsi grañane po pijacama... To je za DSS apsolutno neprihvatljivo." Lider crnogorske SNP Predrag Bulatović saopštio je da će SNP podržati zakon o saradnji sa Haškim tribunalom koji je predložila DSS, priznajući kao motiv "kako se problem ne bi prebacivao na nas".

62 Na koktelu koji je priredio Nenad Čanak bio je pozvan i Braun, koji je tada radio u ambasadi SAD-a u Beogradu, kada je njom upravljao Vilijam Montgomeri. U neformalnom razgovoru sa jednim od zvanica dobio je informaciju da Neda Arnerić, poslanica DS-a nije glasala u parlamentu, a da je njen glas upisan kao validan, iako ona nije bila tu. Sutradan je “otperjao” do Mlañana Dinkića, koji je potom otvorio aferu koja je srušila Vladu Zorana Živkovića.



Bila su tri predloga zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Predlog DSS-a podrazumevao je postojanje dva zakona - saveznog i republičkog. Savezni daje samo okvir a republički ureñuje izručenje i ostalu konkretnu saradnju sa Haškim tribunalom. Zakon Vlade Republike Srbije zasniva se na principima da Haški sud nije sud strane države i da predaja Haškom sudu nije ekstradicija. Haški tribunal je meñunarodni sud a s obzirom da je Jugoslavija član UN, onda je automatski i naš sud. Treći predlog je profesora Grubača u kome je sadržano izručenje, s tim što predviña odreñene ingerencije naših pravosudnih organa u toj proceduri. Da bi se sačinio nacrt zakona, DOS je formirao stručni tim: Momčilo Grubač (on nije mogao da se prihvati te obaveze jer je sudija Ustavnog suda), Gradimir Nalić, savetnik predsednika Koštunice, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Sead Spahović, republički javni pravobranilac i Igor Jovičić, zamenik generalnog sekretara savezne vlade. Na prvom sastanku Gradimir Nalić se deklarisao da on nastupa u ime DSS, da treba imati u vidu za šta će da glasa SNP. Stav ostalih iz grupe bio suprotan jer bi stručni tim trebalo da napravi ekspertski zakon bez obzira na političko opredeljenje članova. Zauzet je stav da to mora da bude savezni zakon i da mora imati minimalnu sadržinu koja podrazumeva predaju, odnosno izručenje. Nalić je onda zatražio da se sastanak odloži. Dan kasnije, pošto je obavio konsultacije, Nalić je na sastanku ponovio stav o SNP i tražio je da se u tim umesto Grubača uvrsti ekspert iz SNP. Kada to nije prihvaćeno, rekao je da se izuzima iz rada ali da hoće bude prisutan tokom daljeg rada što je prihvaćeno. Na taj sastanak, Nalić je došao sa Aleksandrom Lojpurom koji nije član tima. Stav da naši sudovi ne treba da učestvuju, je preglasan rad grupe je nastavljen, da bi na kraju ekspertska grupa izvršila prilagoñavanje Grubačeve verzije, što je bio kompromis koji nije zadovoljio nikoga. Nepristajanje SNP na zakon o saradnji sa Haškim sudom koji podrazumeva izručivanje tumači se kao podrivanje Jugoslavije u trenutku kada se vode pregovori o redefinisanju odnosa u federaciji. Čedomir Jovanović, šef poslaničke grupe DOS-a u republičkom parlamentu, rekao je: „To je praktično rušenje Srbije i meni se čini da je to istovremeno politički manevar kojem je bio sklon Milošević, kojim se u suštini teži obmani, jer dok se, s jedne strane, u potpunosti podržava politika Evropske unije u procesu definisanja odnosa unutar federacije, s druge strane SNP se konfrontira sa meñunarodnom zajednicom u procesu koji će za finalnu cenu dobiti iznos koji neće plaćati ni predstavnici SNP ni grañani Crne Gore već pre svega Srbija." Partija koja nema vlast ni u Crnoj Gori ni u Srbiji blokirala je zemlju. To je paradoks političkog trenutka u kojem se pristalo na kompromis ne zbog samog SNP već zbog toga što se smatralo nije potreban konflikt sa Koštunicom jer je on jesen 2000. godine, garantovao da će on u potpunosti moći da kontroliše tu stranku u svim onim kriznim situacijama u kojima bi sudbina grañana Srbije i demokratskih tokova u našem društvu mogla da zavisi od jedne retrogradne političke snage. Taj paradoks trebalo je da ima svoj kraj jer Koštuničin projekat je imao cenu koju nije trebalo skrivati od grañana Srbije. Dejan Mihajlov je izneo suprotan stav: „Ne mislim da oni na taj način dovode Jugoslaviju u novu opasnost jer je taj njihov stav poznat. Ako imamo u vidu kako je formirana Vlada Jugoslavije posle 5. oktobra, i koji su napori činjeni da se održi, moramo da uvažavamo tu realnost ako hoćemo da budemo i praktični i reformisti i legalisti.“ Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom Vlade Srbije ogolio dve stvari: ko je za saradnju, a ko je protiv saradnje sa svetom. Vlada Republike Srbije naučila je lekciju da u interesu naših grañana moramo biti kooperativni sa meñunarodnom zajednicom. Nekolicina ljudi koji pripadaju prošlosti, bili su kočnica budućnosti cele nacije. Dejan Mihajlov zastupao je uporno stav da je to je još jedno guranje prsta u oko koalicionom partneru iz Crne Gore što će delu DOS-a poslužiti kao alibi da optužuje koalicione partnere iz Crne Gore da destabilizuje saveznu vladu, i da „taj zakon neće proći u Skupštini Jugoslavije. Onda mi moramo stvarno da se zapitamo da li je njima zaista stalo do zajedničke države tj. da se zapitamo šta je njima interes. Da li je njima interes jedna pravno ureñena država koja će imati pravnu i zakonom ureñenu saradnju sa Tribunalom gde će postojati pravila i procedura ili će oni tu saradnju vršiti tako što će se direktno primenjivati Statut Haškog



tribunala po odluci Vlade Republike Srbije i gde će se tajne ili javne optužnice koristiti kao sredstvo pritisaka na neke ljude kako bi im oni činili odreñene usluge. DSS će podržati svaki predlog zakona koji ide u pravcu saradnje sa Haškim tribunalom, to je nesporno. Ali je, jednostavno, način na koji to vidi Vlada Republike Srbije sporan utoliko što taj zakon ne može da bude donet i on će samo izazvati nove sukobe.“ Saradnja sa Haškim tribunalom i odvijala se po Uredbi Vlade Srbije. Politički rizik takve odluke Čedomir Jovanović je objasnio: „U trenutku u kojem moramo da štitimo interese države, mi primenjujemo Uredbu svesni svih njenih nedostataka ali istovremeno svesni cene koju bi društvo platilo ukoliko bismo se mi distancirali od odgovornosti i političkog rizika koji taj posao prati. Niža je cena raditi po Uredbi nego nikako ne raditi. Nama je potreban zakon ali ne zakon koji bi degradirao status Haškog tribunala i doveo nas u poziciju da se za tako nešto pravdamo pred svetom. Uredba jeste izraz našeg poslednjeg nastojanja da se zaštite opšti u odnosu na pojedinačne interese. Ne sme se zaboraviti da je ovde reč o nekolicini Miloševićevih najbližih saradnika, koji ni po čemu nisu zaslužili da se narod žrtvuje za njih.“ O pravnoj i političkoj konfuziji oko donošenja zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, svedoči i sledeća rasparava na ekspertskoj grupi DOS-a: Vesna Rakić-Vodinelić: Ponavljam što sam prošli put rekla. Ako ćemo praviti ekspertski zakon, onda ćemo praviti zakon koji može da izdrži test ulaska Jugoslavije u Savet Evrope. Sead Spahović: Kažite kako da glasi. Vesna Rakić-Vodinelić: Mislim da o tome treba da odlučuje Okružni sud Srbije, odnosno Viši sud u Crnoj Gori i da se da pravo na žalbu u roku od tri dana Vrhovnom sudu i odlučivanje od strane Vrhovnog suda. Sead Spahović: Dobro. Na osnovu čega tako mislite? Vesna Rakić-Vodinelić: Na osnovu toga što po Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima o lišenju slobode mora da odluči organ koji ima svojstvo suda. Sead Spahović: Ovde je sud odlučio o lišenju slobode. Tribunal je sud. Vesna Rakić-Vodinelić: Ne. Tribunal je odlučio, ali nije odlučio o lišenju slobode. On podnosi zahtev državi da se privede odreñeno lice. Da bi se neko priveo, mora ta naredba o privoñenju da bude implementirana, što znači da državni organ mora da kaže, Pera Perić na osnovu ovog rešenja ide, i da privede ovo lice, da ga isporuči. Sead Spahović: Slažem se. Zašto to mora da bude sud? Vesna Rakić-Vodinelić: Zato što to stoji u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. Sead Spahović: Sud je Tribunal. Vesna Rakić-Vodinelić: Čak u našem krljavom ustavu stoji da o lišenju slobode odlučuje sud. Sead Spahović: Ovde Vam govorim sve vreme da je sud odlučio. To je Haški sud. Vesna Rakić-Vodinelić: Nije odlučio o lišenju slobode. Haški sud se obraća organu zemlje u kojoj pretpostavlja da se nalazi okrivljeni i traži od organa te zemlje da predaju to lice. Sead Spahović: Da ga uhapse i da ga predaju. Aleksandar Lojpur: Naš ustav podrazumeva domaći sud, ne podrazumeva bilo koji. Sead Spahović: To je sad drugo pitanje. Vesna Rakić-Vodinelić: Čak ni to nije bitno. I to da ostavimo. Ali, traži da ga uhapse i da ga predaju. Tim pre, da bi se on uhapsio, mora neko o tome da odlučuje. Sead Spahović: O tome odlučuje Tribunal. Za pomaganje Ratku Mladiću u skrivanju optuženi su Jovo Đogo, Stanko i Predrag Ristić, Saša Badnjar, Ratko Vučetić, Marko Lugonja63, Blagoje Govedarica, Borislav Ivanović i Tatjana, Bojan i Ljiljana Vasković. Suñenje pomagačima haškog optuženika Ratka Mladića u Drugom opštinskom sudu odjednom je zatvoreno za javnost. Đogo je optužio premijera Srbije Vojislava Koštunicu, direktora BIA Radeta Bulatovića, ministre policije i odbrane Dragana Jočića i Zorana Stankovića, za direktan uticaj izvršne vlasti na Tužilaštvo u tom predmetu. Sudsko veće kojim predsedava

63 Pripadnici BIA, u saradnji sa Tužilaštvom za ratne zločine, uhapsili su Marka Lugonju, bivšeg oficira Vojske Republike Srpske, kada je pokušao da sa beogradskog aerodroma pobegne u Moskvu. On je bio pušten da se brani sa slobode, ali je sud nakon pokušaja bekstva odlučio da on ponovo bude pritvoren.



Dejan Dobrosavljević odredilo je nakon toga pauzu, a u nastavku suñenja odlučilo je da postupak zatvori za javnost, na predlog zamenika javnog tužioca Branka Stamenkovića, zato što traje istraga protiv osumnjičenog Blagoja Govedarice, pa bi javnim suñenjem bila ugrožena istraga. Novinarima nije omogućeno da prisustvuju nastavku glavnog pretresa, a advokati optuženih koji su napustili sudnicu nakon saopštavanja odluke sudskog veća. Optuženi Jovo Đogo rekao je u obraćanju sudskom veću da "živ neće prisustvovati tajnom suñenju". Advokati su kazali da su optuženi Jovo Đogo, Saša Badnjar, Ljiljana Vasković i Stanko Ristić rekli da "neće da učestvuju u farsi", kako su nazvali suñenje zatvoreno za javnost. Novinar lista Politika i autor knjige o Ratku Mladiću Ljubodrag Stojadinović objasnio je zašto nema razloga da suñenje bude zatvoreno za javnost: „To suñenje neće imati puno značaja na sudbinu Ratka Mladića i pregovaračku sudbinu Srbije. Dok se ne uhvati 'hajduk', jataci nemaju u ovom trenutku mnogo značaja, osim stvaranja ambijenta da Srbija ozbiljno radi na tom poslu. Ništa što se dogodilo u prošlosti nema značaja kada je u pitanju potraga za Mladićem, važno je ono što se sada dogaña, a to Vlada Srbije ne zna. Proces može da bude neka opomena ljudima koji imaju ideju da i dalje skrivaju Ratka Mladića, i da tako Akcioni plan, koji je potpuno nejasan, bude upotpunjen jednim konkretnim elementom“. U ČIJEM INTERESU? U postupku za ubistvo Zorana Đinñića pred Specijalnim sudom, Čedomir Jovanović izjavio je kao svedok da je Radomir Marković „preko jednog čoveka poručio da će dati ostavku, ako mu se garantuje bezbednost za porodicu i njega i da je to prihvaćeno, ali da je posle razgovora sa Koštunicom dogovoreno da ostane koliko god može na funkciji“. Dodao je da se Koštunica usprotivio i smeni Pavkovića i da zna da je Gradimir Nalić, obraćajući se pripadnicima JSO na slavi jedinice, rekao da treba da podrže Koštunicu a ne izdajnike64. Čedomir Jovanović je rekao da se Rusija "čudno" ponašala u svim dogañajima od promena. Naveo je da su predlagali da Milošević bude premijer, ali da je Koštunica rekao da to ne može da prihvati zbog ekstremista iz DOS (dodao je da se u Rusiji sakrila Mirjana Marković). 2001. nije postojala država, već je država bio JSO, i Vlada je bila u otvorenom neprijateljstvu sa vojnom bezbednošću. Ispred stana Mihajlovića uhapšena su dva pripadnika zemunskog klana, koji su pokazali legitimacije vojne bezbednosti i zatim se izvesni pukovnik Živaljević zalagao za njih. Mi nismo hteli da pravimo nagle promene u DB, jer bismo izgubili kontrolu, već smo to radili kompromisima - rekao je Jovanović i dodao da je Ulemek predložio u februaru da Andreja Savić i Milorad Bracanović budu novi čelnici DB i da je to odbijeno, ali da je Bracanović imenovan za načelnika uprave za prisluškivanje. Prema njegovim rečima Koštunica je predlagao da Branko Crni, zamenik Markovića bude šef DB, a da dotadašnji šef bude direktor Instituta bezbednosti. Dodao je da se premijer Đinñić nije interesovao za pitanja bezbednosti i da nisu razmatrali ko će biti ministar policije, a da je Koštunica predlagao da to bude Nalić, što je odbijeno. Vladimir Beba Popović izneo je na TV B92, svoja saznanja o pozadini ubistva Zorana Đinñića: „U septembru 2002, sedam ili osam meseci pre ubistva Đinñića, na ručak me je pozvao ambasador jedne velike zapadnoevropske države. Posle završenog ručka zamolio me je da izañemo na ulicu. Dok smo stajali na ulici, zbog buke automobila i autobusa da nas ne bi prisluškivali, jer je on pretpostavljao da je i restoran u kojem smo bili ozvučen i da su ozvučeni mobilni telefoni, pitao me je šta ja znam o tome da se priprema atentat na Đinñića. Ja sam rekao da ne znam ništa: "Koji atentat, na šta mislite?"... On je rekao da se to priprema i da je u to umešana vojska, ali ne tako da je u to umešana zvanično, da to rade neki nezadovoljnici tzv. Miloševićeve patriote, frakcije, struje... Rekao je da Rusi i ruska obaveštajna služba, a kada to kažem ne mislim na zvaničnu, nego na neke delove ruske obaveštajne službe, oko toga vrlo aktivno učestvuju i rade. To je bilo sedam-osam meseci pre ubistva Đinñića...“ Popović je prozvao i bivšeg načelnika Uprave

64 Saradnici Vojislava Koštunice, Gradimir Nalić i Ljiljana Nedeljković interesovali su se u CZ-u posebno za: Nedeljkovićeva za bivšeg načelnika RDB Radomira Markovića, a Nalić za Slobodana Miloševića. Direktor zatvora Dragiša Blanuša žalio se da je od njega „Nalić zahtevao da se pridruži optužbama o kidnapovanju bivšeg predsednika SRJ”.



bezbednosti VJ Aca Tomića i direktora BIA Radeta Bulatovića, da je "istraga u vreme 'Sablje' dovela do njih kao direktno umešanih u pripremu atentata", a da je Koštunica "organizovanom političkom akcijom u medijima i diplomatskim krugovima sprečio da oni budu optuženi". KAKVA DRŽAVA TAKVI I DRŽAVNICI Ovo su neki transkripti telefonskih razgovora predsednika Srbije iz Karañorñeva, koje je sačinila hrvatska obaveštajna služba: 27. 12. 1995. Mira Marković urgirala je kod Bogoljuba Karića da pokuša da otvori račun u Nacionalnoj banci Grčke, na koji će sa računa Mire Marković u kiparskoj banci prebaciti 100.000 apoena nepoznate valute. Naime, sin Marko nalazi se u hotelu "Hilton" u Atini, gde nema novca da plati neke račune. Marko ima kreditnu karticu neke kiparske banke, ali Grci ne priznaju tu karticu. 30. 12. 1996. Razgovor Mire Marković i sina Marka. Marko: Evo me u Požarevcu. Tu sam kod Zokija, jedem prase ovde. Mira: Da i mama večera na miru. Jedem se, strašno, sekiram se za tebe, shvati. Marko: Što si poludela, bre? Mira: Pa kako šta sam poludela, jesi se prošle godine smandrljao tu! Marko: Mama, neću 10 puta isto, bre! Mira: Ne mogu. Ja se od onda plašim i plašim i plašim! Ti si mi dete, moje slatko! Marko: Ej, gde je tata? Mira: Tata šeta. Marko: Slušaj, vidi o čemu se radi. Pre tri dana su ovde počeli sa restrikcijama struje. Ja sam to tati javio, on je nekoga zvao i rečeno mu je da nisu restrikcije, nego neke sanacije. 31. 12. 1996. Razgovor Slobodana Miloševića sa sinom Markom Miloševićem. Milošević: Zdravo, lepi! Marko: Šta radite? Milošević: Evo, nešto ovde razgovaramo. Mama je gore, a mi pričamo ovde. Marko: Ja da te obavestim da sam uneo sebi krevet u novu kuću. Krevet i muziku sam uneo. Povodom Nove godine i povodom toga što mi je preneo Boban. A drugo, u njoj ima topla voda, grejanje, sve. I uopšte više neću da se zajebavam. Milošević: E, svaka čast, lepi! Marko: Milica je unela jelku, okitila i tako. Milošević: E, divno! Divno, lepi moj. 'Ajde, neka je sa srećom. Marko: Ovde opet pola grada nema struju. Milošević: Ma, nije moguće! Pa ne mogu da verujem! Marko: Ovi odavde, kad ih pozovemo, kažu: "Mi smo distributeri, nama se to iz Beograda odlučuje." Milošević: Sad ću da vidim. Veruj mi, to nisam znao. Evo, sad će u Dnevniku da bude da nema ograničenja. 3. 1. 1997: Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa Markom o useljenju u novi stan. Marko: Šta radite, tajkice? Milošević: Evo leškarimo u krevetu, gledamo zabavnu emisiju na televiziji. Marko: Da li znaš da mi je voda u bazenu 38 stepeni? Milošević: Ti si budala, bre! To je nezdravo! Marko: Pa da, bez veze. Treba da bude 18, to je prava stvar. Milošević: Pa ne, ali ne sme preko 30, bre, šta se zezaš?! Marko: Što da ne sme, kupam se na 40. Milošević: Pa nemoj, bre, na 38 stepeni, to je iznad normalne temperature čoveka, bre! Kako može u vrućoj vodi, to može čovek šok da dobije. Ne može da se vrši razmena toplote. Marko: Dobro šta me plašiš sada. Kako doñem u ñakuzi, pa se kupam 42,3... Milošević: Pa znam, ali ne plivaš u ñakuziju. Nemoj, Marko! Nemoj nikako iznad 31,2, na 30 je već vrućina, bre. Drugo je tuširanje, izañeš... I to je nezdravo, a ovo da je potpuno čovek potopljen u vrelu vodu, to je nedopustivo. Marko: Dobro, evo čekaću da padne na 32. Milošević: Na 32 najviše. Reguliši to i nemoj da se zezaš. Je l’ ti sve OK?



Marko: Jeste... pada neko čudo, ledena kiša pada napolju, ovoliko leda nisam vid’o u životu. Milošević: Pa znam, ne može da se proñe, ja nisam mogao jedan korak da napravim, može samo čovek da padne. Marko: Pazi, kad je celo dvorište ne pod snegom nego pod ledom i to onaj debeo sjajni led, ima jedno pet santimetara. Milošević: Šta klopaš? Marko: Šta klopam? Pa klopam svašta sad. Svi živi donose klopu. Sad ima klope na sve strane. Ima raznorazne sarme, prasići, jagnjići i ostalo. Milošević: Da. Šta sad imate kod kuće za jelo? Marko: U, kako ću ja da se ugojim u ovoj kući. Milošević: Evo ti da čuješ mamu. Mira: Mili! Marko: Znaš, mama, tuširamo se i kupamo u kadi na 40-44. Tu smo negde. Pusti te brojeve, pa seti se prošle godine u Karañorñevu. Bila je temperatura 28. To da ti neko kaže rekao bi da je temperatura kao u džezvi, a nije ko u džezvi nego smo se smrzavali. Sećaš se da niko nije mogao da uñe u vodu, dok se ne istušira hladnom, da smo sve na foru ulazili. Mira: Šta ćemo, kuco, da pitamo. Kaži mamici šta radiš? Marko: Mama 72 sata nisam izašao iz kuće. Mira: Jao, divno mili, divno! Je l’ da je čarobno tu? Marko: Uradio sam jednu jako pametnu stvar. Pošto ja ne nosim papuče, Ljubiša me pitao dva dana pred Novu godinu šta hoću da mi kupi za Novu godinu, i ja sam mu rekao samo da mi kupi neke mnogo lepe patike, koje će mi i onako trebati za po kući i kad izlazim napolje i sad imam ovde patike nove, nisam etiketu skinuo sa njih i onda kad uñem u kuću odmah se izujem, pa uñem u patike, i po kući sam u čistim patikama. Mira: Ali, nosi papuče, molim te! Pa uveče kad legneš onda moraš da imaš papuče pored sebe, kad ideš da piškiš. Marko: A pa onda ne moram, jer imam podno grejanje pa mogu bos. Mira: Nemoj, to je nepristojno. To je seljački. To je k’o Marinko Rokvić. 3. 1. 1997: Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa sinom Markom. Marko: Pa, imam ideju, tata. Milošević: Kaži. Marko: Ali pošto si ti konzervativan tip, neću tebe da pitam, hoću da pitam mamu. Za zadužbinu ti bi rekao nemoj, a kamoli da je nešto inteligentnije. Šta misliš o tome da napravim porodilište? Milošević: Kakvo, bre, porodilište? Marko: Porodilište, znaš kako izgleda porodilište? Milošević: Znam. Marko: Pošto ovde samo što ne pocrkaju ovi, samo ne od srca nego od kuge. Zamisli, zaposlim renomirane požarevačke ginekologe, sa kompletnim komoditetom. Milošević: Nemoj da se zajebavaš, bolje ti je drži “Madonu”, pravi... Marko: Ma, nisam ja mislio tata u “Madoni” da napravim porodilište. Milošević: Nego gde si mislio da napraviš? Marko: Napravio bih ga obaška, bre, nezavisno od diskoteke, jednostavno da razmišljam o delatnostima koje su unosne, a istovremeno društveno korisne. A ja mislim da bi Požarevljani bili jako srećni da oni dobiju nešto tako. Tata, je l’ znaš koliko košta kod privatnika po šupama kakve ne bi video ni kod Dikensa, ovde po Požarevcu. Kiretaža košta 150 maraka. Milošević: Marko, ali u porodilištima nema kiretaže, nego se rañaju deca. Marko: Ima i kiretarnica pored, ali to hoću da ti kažem; zamisli kad za kiretažu, ej, koja traje 3,5 minuta, u svinjcima, privatnim ordinacijama koje se samo odazivaju na ime ordinacije, ništa više, uzimaju ljudima 150 maraka i konstantno delju. Milošević: Dobro, to je zato što idu na kiretažu..., da idu u bolnicu, ne bi ih koštalo ništa. Hoćeš da ti dam ipak mamu? Marko: Slušaj, muž ti je jedan muškarac, onako tipičan konzervativan, pasivan. Da pitam tebe je l’ si ti uvek pominjala te teme; šta misliš, mama, o porodilištu? Jedno divno porodilište, ograñeno travnjakom. Mira: Super! Marko: Ti si moja mama, ti si moja mama, rekla je super, pa naravno, zar to nije divno?



15. 1. 1997. Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa sinom Markom, koji je na jednom od svojih mnogobrojnih putovanja po Evropi. Milošević: Pa, naravno, čuj, lepi, biće Dojčilo kod nas večeras. Ali, on se vraća u ponedeljak ujutro tamo. Hteo sam tebi da predložim, da ti odsedneš kod njega. Marko: Je l’ ti mene zajebavaš? Milošević: Ne zajebavam te, što te zajebavam? Marko: Pa dobro, bre, bar me ti razumeš na tu temu. Milošević: Razumem te ja, sine, nego voleo bih da... dobro ajde, kako ti kažeš. Mislim, tamo je izvanredno, a da ne budeš baš, što se kaže, u centru pažnje. Ej, nemoj da planiraš, molim te, nemoj ni da kročiš ni u Austriju, ni u Francusku. Nego se istim putem vrati. Marko: Šta, je l’ ima opet frka neka? Milošević: Marko! Prošli put su tako strašno zloupotrebljavali da je to bilo strašno. Ko sekirama da me biju po glavi. Medijski su zloupotrebljavali, u svakom pogledu su zloupotrebljavali. Marko: Ko? „žabari“ ili Austrijanci? Milošević: Ne „žabari“, nego Francuzi, bre. Marko: A Francuzi? Milošević: Pre svega oni, to je katastrofa! „Žabari“ najmanje. Austrijanci su pisali svašta. Marko: Da, da, da. Dobro, bre, ništa, nema frke, razumeo sam sve. Milošević: Pa sam mislio, ti ako se tu nañeš koliko se nañeš nije bitno, al’ se vrati istim putem... Pa, i večeras ćemo se čuti. Evo da ti dam mamu da je čuješ. Pošto si još u sobi, sad nisi u kolima, ne voziš. Ona se „stresira“ kad razgovara s tobom kad si u kolima, jer se boji da negde ne skreneš, a evo sad si u krevetu. Evo daću ti je sad. Ajd, ćao lepi! Marko: Halo! Mira: Šta radiš? Marko: Evo ništa. Blejim, uživam, sad sam se probudio i čekam. Sinoć bila buka, kafane, diskoteke, crkla baterija i jebi ga. Evo sad sam se sredio, sad ću da pokušam. Slušaj, mama, ti znaš da si ti jedino žensko stvorenje na planeti koje je rezistentno na mene, odnosno na moj šarm. To ti nije baš neka pozitivna strana, da ti kažem. Slušaj, zvaću Milicu kad-tad. Tvoja reč je za mene zapoved, šta ti je... poslaću joj faks, pa onda telegram, razglednicu, i to, pa ću da je nazovem. Slušaj, ne daj bože da doñemo na jednu komemorativnu sednicu ti i ja, znaš. To je ozbiljna tema, i mora da zvuči tragično. Mama, ne zajebavaj me više. U redu, skratio sam ti, zvaću Milicu i biću sve kul. I nemoj da se nerviraš i uživaj tu. I eto tako. 15. 3. 1997. Razgovor Slobodana Miloševića sa sinom Markom o kćerki Mariji. Marko: Pa šta si rekao Mariji, majke ti? Pa, jesam te zamolio da, da joj javiš, a da ne praviš sranje?! Pa mene baš boli k.... da li sam umešan ili nisam. Ne, bolje nek budem ja umešan, da se ne pomirimo još narednih godinu dana, nego ti kažem stvar... imaće posledice za taj njen popizditis? Milošević: Ona, Marko, rekao sam lepo da si joj poručio da ćeš ti da joj rešiš problem džipa. Marko: Dobro, i šta ti je ona rekla? Milošević: Da ne ulazi u sumnjive rabote, jer je reč o prljavoj stvari, jer je reč o stvari i tako sve ono što si ti rekao. Ona je rekla: „Jao, kako ću ja, večeras čovek treba da putuje za Nemačku, treba da mu dam danas pare.“ Marko: Ni slučajno! Milošević: Ja sam rekao: „Nemoj da daš ni dinar!“ a ona je rekla: „Pa, kako svi mogu?“ Ja kažem: „Pa mogu svi preko Belog Manastira, a ti nisi ni krimos, nego si Marija Milošević. Prema tome baš sve legalno, čisto, normalno!“ Ej, Marko, je l’ se sećaš ti naše babe Jele? Marko: Sećam se, ona je imala mačke. Milošević: E, sad Marija, počinje da je hvata sindrom usedelice, samo to nemoj da joj kažeš. Počela je da skuplja kučiće. 26. 4. 1997: Razgovor Marka Miloševića s Nenadom Batočaninom Nešom (ubijen je 26. 11. 2002. godine u Beogradu), čovekom iz ličnog obezbeñenja Slobodana Miloševića i pripadnika MUP Srbije, i Markovim instruktorom za vatreno oružje. Marko mu prepričava svoje doživljaje s vežbi na streljačkom poligonu, na kome je očigledno bio s nekim ljudima iz srpske policije i Službe državne bezbednosti (Aca i Gavra) i, pred kraj razgovora, o nekim ubistvima iz kriminalnog miljea, u šta su obojica dobro upućeni. Marko Milošević se žali Neši: "Ja stvarno ne zamišljam svoju svetlu budućnost sa pet tipova oko mene i da se vozim u ovom tenku do kraja života."



Marko: Dva tipa koje sam provalio, da im idem na ku..., što sam stalno naoružan do zuba, jer u glavi im je verovatno ona varijanta, kad me vide svako jutro naoružanog sa 15 pištolja i tri "heklera", ono u varijanti "šta će mu sve to, kad bi bilo nešto ne bi ni znao iz čega prvo da puca". Znaš kako idu ta pljuvanja, interna, znaš? I ta dva tipa koje sam video da ih iritiram zbog obilja i čestog menjanja oružja, to su Aca i Gavra. I zbog njih dvojice mi je strašno stalo da bude sve kako treba, s tim što Aca, naravno, nije prokomentarisao ništa, jer to mu sujeta ne dozvoljava, a Gavro je rekao: "Ajde, malo ti da nas pratiš." Razumeš? Ja nemam te napade prepotencije, razumeš, ja kažem: "Drugovi, ja pucam od pre nego što ste vi primljeni u tu službu." Mnogo sam dobro pucao i onako pun sebe izlazim iz streljane, mirno mi srce, čistim pištolj i dolaze neki indijanci. Ne znam ko to sve ima dozvoljen ulaz u onu streljanu tamo, to treba zabraniti! Nešo: Da, da. Marko: Dolazi neka konjina koji, pazi niti me pita, bre, je l' umem, je l' ne umem, ko sam, šta sam. Ne, nego veliki instruktor je stigao i onako merodavno, kao da, j.... li ga, ko kaže da, da taj "glok" mali, dobar je, ali samo sa dve ruke, sa jednom nije baš nešto. Nešo: Pa, ne znam o čemu je reč? MARKO: Slušaj, bre, seljačino, opali. I da, znaš šta mi je večeras bio vrhunac. Kad sam ukapirao da me kenja, jer ja sam se plašio, pošto sam često menjao oružje, pucao sam iz uzija, iz pumpe, iz "heklera", i čeko sam da me ne zajebe negde, da ne počnem negde da promašujem, jer vidim da me jedva čekaju. I kad sam provalio da me sere, onda je krenulo klasično uterivanje kompleksa i onda sam tražio da mi daju da na signal pucam jedan metak "četrdesetpeticom", ali da ga repetiram jednom rukom. Nešo: Da, da. Marko: I to je, znaš, to je onda bilo "ajmo kući". Zaista, mislim, bez ikakve prepotencije, da sam malo merodavniji od Sente za to. Ja sam rekao, ako ću već da se čuvam, daj da se čuvam. Vozilo ispred, vozilo iza, po dva čoveka unutra, dugo naoružanje, interna veza. Javljam se kad izlazim, kad ulazim, svi vi pancire, to je nareñenje. I gotovo! Mrtvi mi ne trebate. Sinoć, jebeš mi mater kad te nisam zvao u tri ujutro. Hteo sam da doñem u Karañorñevo da pričam s tobom i sa šefom. Pa da li znaš od koga sam ja sinoć čuo, na primer, celu kompletnu varijantu koju mi smatramo kao strogo poverljivu? Verovali ili ne, od Lile (zapravo - Jelke). Pazi, ti znaš koji je Jelke idiot. On nije kalibar, on nije tigar koji je upućen. Kao potpuno javnu stvar mi je ispričao: "Evo, jebo te bog, ovaj, gadan tip, mnogo ljudi pobio onaj Vojo Amerikanac. Al', roknula ga murija." Ja njega gledam belo, reko: "Da izvineš, o čemu pričaš? Nisam čuo za čoveka nikad u životu". Ispriča mi brate, i da su sinoć našli leš u Savi i da je najverovatnije on, i da je nestao, i da je roknuo Popa, i ovo i ono. Da je ubio nekog važnog tipa u Americi. Nasra se. Ja muvam Ljubišu, reko: "Je l' čuješ ti ovoga šta priča?" Ko kad je poginuo onaj Oliver Denis, "s njim je sve strogo poverljivo", meni kaže Bojana Tref, Bojana Vladina i Fiškal. Posle tri dana, ja došao iz Londona, kaže: "Tref, ovaj Oliver Denis, što ga roknula murija prošle nedelje...", a ja kao znam pouzdanu informaciju. Nešo: Ha, ha! Marko: Pa, sine, u ovoj zemlji ne može da se sakrije ništa, bre! Nešo: Nije on ubio njih. On je samo Popa. Sećaš se kako? Popa je ubio tako što je bio u ovim, bermudama, i imao je dečje rifle. Imao je dečje rifle zato što je imao facu dečju, imao je masku dečju koju je kupio u Americi. Neću ti pričati, kad se budemo videli, onda ću ti ispričati! Marko: Čekaj, pa je l' onda taj tip opalio Popa? Ja nikad nisam čuo za tog čoveka. Nešo: Vojo Raičević, zvani Vojo Amerikanac. Marko: Vojo Amerikanac, da. I čuo sam samo... To mi Mirela kaže da je sa Bojanom Petrovićem držao "Stupicu". Pa slušaj, ako te nešto greje, mogu samo da ti kažem da mi je Jelke Simić u Kabareu "Rouz" pred 20 ljudi reko da je radio za Maraša! Pa, naravno, da znam da je tačno, ali hoću da ti kažem da je to neverovatno nešto. Mi kao baratamo nekim podacima. Idioti, bre, po ulici ispiraju usta time. Nešo: On je prvo radio za Boška Bojovića. Marko: Pa, dobro, to je isti k...! Hoću da ti kažem generalno, ne znam je l' počimamo da otkrivamo rupu na saksiji. Jesi li čuo za pejdžer RAM? I par dana posle Badžinog ubistva učukaju, tim programom mogu za svaki pejdžer da dobiju godinu dana unazad sve poruke. I ukucaju, zezanja radi, da vide da l' se negde pominje Badža. 20 sati posle Badžinog ubistva, na pejdžer taj i taj stigne poruka. Provalili su da Badža beži iz grada. Ja prvo ne mogu da verujem da je to neko tako poruku dao, "Bel padžet"... ne mogu da verujem da je operater takvu poruku primio, prosledio i



nikom nije prijavio. Mislim, to je morbidno, to je neverovatno! Ja kažem, da nije neki drugi Badža. Pošto ne mogu, što se kaže, previše je lepo da bi bilo istinito. Ne mogu, Nešo, možeš da veruješ takva poruka 20 sati posle ubistva šefa policije, koji jedini u zemlji ima takav nadimak, neko mrtav ladan nekom šalje takvu poruku. Nešo: Kažem... rokne nekog, pa i Vojo i naš Amerikanac... Marko: Izginulo je mnogo važnih ljudi u Beogradu, ali koji je lik bio Pop, keve ti? Ako je taj Voja bio neki tigar, koja je potreba nekog tigra da ubije budalu? Pop je nebitan lik. Onda me ne bi iznenadilo da je on ubio i Debelog. Ne bi me iznenadilo da je Vladu Trefa ubio. Ja stvarno ne zamišljam svoju budućnost sa pet tipova oko mene i da se vozim u ovom tenku do kraja života. Ja bih da prebrinemo te probleme što imamo, pa da se vratimo normalnom životu. Nešo: Bio jedan... kod mene... Marko: Pa, znam, brate, al' mi ovde ne treba da se branimo već da se odbranimo, razumeš? Pita me Piper večeras: "Je li, brate, a dokle će ovo ovako da traje?" Ja kažem: "Dok ne budemo nekom skinuli glavu. E, onda ću sve da vas pustim da idete da čuvate diskoteke." Pazi, kad me dečko pita večeras da li bi treb'o da ide u XL, i pazi kad jedna pičkurina Mesić, razumeš, rek'o da mora da pita Sentu dokle će da traje ovo sa mnom. Je l' treba Višnjić da ode u diskoteku? Je l' on normalan, bre, strašno! Sve komarac do komarca. Meni malo neprijatno, počinjem da razmišljam, daj da ih uzmem ja da ih plaćam onda. I nek se zovu privatno obezbeñenje i ja, u p.... materinu! Zamisli budalu, Piper me lepo, pazi Piper: " kad mi možemo da palimo večeras?" Kažem: "Pa gde radiš večeras?" Piper: "Pa, u XL-u!" "Pa, idi onda odma' da ne zakasniš na pos'o." Znaš zašto ja držim tog Pipera? Iz dva razloga: prvo dovoljno blesavo vozi, a drugo previše je glup da bi ga neko vrbov'o da mi... namesti i puca na mene. On je nepouzdana budala. Pa, da li znaš šta je uradio neku noć? Na mesto gde sam ja bio, a oni obezbeñivali ispred, pošto sam se ja malo duže zadržao, pozvao je Marinu da doñe da mu pravi društvo. I sad jedna intelektualka zna gde sam ja proveo noć. Nešo: Da. Marko: Al', dobro ona nije pričljiva, to ko u crnu zemlju zakopano, to nikada da procuri neće, budi siguran. Znaš kad potegnemo Ljupče i ja valjda će i oni da opale neki metak bar da drže govna glavu dole, razumeš? A drugo, znaš, plaše ljude. Ipak, kad vidiš tri dizelaša u crnim jaknama, e j... ga, da li će da te ubiju ili neće. BOŠKO RADONJIĆ roñen je u Užicu. Otac Dragomir, učitelj, za vreme okupacije bio je član Ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića, zbog čega je streljan. 1970. godine pobegao je preko Austrije65 i Italije u Ameriku i nastanio se na Menhetnu, u Hol Skičneju, u kojoj se godišnje dogañalo po 500 ubistava. Odmah je stupio u SOPO, terorističku organizaciju koju je osnovao njegov kum Nikola Kavaja (venčao ga s prvom ženom u Njujorku) i grupa srpskih nacionalista. Boško Radonjić je govorio o tom vremenu za "Ilustrovanu politiku". Tako smo saznali da je upoznao tadašnjeg šefa irske mafije Tedija Kaminskog. Brzo su se sprijateljili. Kada su italijanski mafijaši ubili Edija Bučera (kasapina) 1977, na čelo "Vestijes" došao je Mark Splen, koga je brzo zadesila ista sudbina. Tada je došao red na Džona Kupina, koji je izbegao smrt, ali ne i 75 godina robije. Kada je krenuo u zatvor, postavio je Radonjića za šefa irske mafije u Njujorku. Po dolasku 1990. godine, otvorio je na Zlatiboru kockarnicu, u hotelu "Palisad", a kasnije je u centru Kraljevih Voda sagradio kazino klub "Bos". U Ameriku nije smeo, ali je voleo da odlazi u zemlje Južne Amerike. U američkom zatvoru Boško Radonjić se našao 31. decembra 1999. godine. Sa Nikolom Kavajom je bio na odmoru na Kubi, odakle je produžio u Kankun. Registrovan je meñu putnicima, i avion se zbog njega prizemljio u Majamiju. FBI je skrenuo let aviona sa Kube u Majami kako bi ga uhapsio za podmićivanje porote na suñenju mafijaškom bosu Džonu Gotiju. Radonjić je iz zatvora angažovao petoricu skupih advokata koji su mu brzo izdejstvovali da se brani sa slobode. Američka štampa špekulisala je da su kod njega pronañene fotografije iračke ambasade u Havani, i da je verovatno tamo bio u nekoj misiji. Posle godinu i po, izašao je kao slobodan čovek. Jedini svedok protiv njega, Salvatore Gravano, izgubio je status zaštićenog svedoka. intervju Marka Lopušine

65 Družeći se s Milovanom Đorićem, fudbalerom Crvene zvezde, prošvercovao se u autobusu crveno-belih u Grac.



Emir Kusturica se pojavio na vratima zlatiborskog kasina Boss. Dočekao ga je Boško Radonjić... „Ubeñuju me da uradim knjigu ili igrani film 'Don Boško' i opišem moje prijateljstvo sa Džonom Gotijem, šefom Koza Nostre.“ - Imamo zajedničkog prijatelja. Bio sam sa Džonom 1989, u Maloj Italiji u Njujorku, otkrio je Emir Kusturica. „Ja sam ga upoznao početkom sedamdesetih, dok je bio mladi oficir u porodici Gambino. Pomogao sam mu da se prikrije. Tako sam stekao poverenje, koje mi je kada je postao Bos vratio tako što me je imenovao za kapetana Koza nostre za Njujork. Bio sam kum irskog klana. Ja sam jedini stranac, koji je bio šef u Koza Nostri, i jedini Srbin koji je bio visoki oficir u američkom podzemlju. Posle smrti Džona, i hapšenja njegovog brata Pitera, koji je jedno vreme bio kum Koza nostre, organizaciju vodi moj stari poznanik Džon Nois“ rekao je prvi put javno Boško Radonjić. Boška Radonjića i Emira Kusturicu poslužili su sokom – vodnjik, kojim Boško Radonjić nudi svoje goste, bilo da su to Velja Ilić, Vladan Batić, Milovan Đorić, Dragan Kićanović, Seka Aleksić, Džej, Petar Panić Pana, Emir Kusturica ili Boškov kum.66 „Napraviću testament u kome ću reći ko je bio i šta je radio Boško Radonjić u Americi. Moja supruga Sabrina je sakupila moje video zapise iz Amerike i namerava da napravi dokumentarni film o mom životu. Ima snimke mojih susreta sa Džonom Gotijem i članovima porodice Gambino, o mom antikomunističkom radu u Srpskom oslobodilačkom pokretu Otadžbina, mojih patriotskih aktivnosti u srpskoj koloniji u Americi, i dokumenta koje je FBI i CIA imala o meni. Iz tih dokumenata i snimaka se vidi da ja nisam mafijaš, jer u Americi nikada nisam bio osuñivan zbog kriminala i zbog mog druženja sa članovima porodice Gambino. Ja sam samo čovek sa jakim vezama u Koza Nostri. A Koza Nostra u Americi je elitni društveni sloj, koji živi i radi po svojim specifičnim pravilima.” “Kao član Koza Nostre nisam se bavio kriminalom već organizovanjem sindikata i borbom protiv sindikata, koji su bili pod uticajem komunista. FBI i Edgar Huver nisu za Koza Nostru rekli da je mafija, jer su je koristili za obračun sa komunistima u Americi i na jugu Italije. U meñuvremenu klan Gambino, kome sam pripadao, je proširio poslove na organizovanje sindikata vozača i sindikata glumaca i filmskih radnika. U tim poslovima Koza Nostri je najviše pomagao jevrejski lobi. Koza Nostra nikada nije u SAD i Italiji delovala protiv svoje države i protiv svog naroda.“ „Goti je pao kada su američki političari odlučili da ga ruše. Amerika je dala 100 miliona dolara gradonačelniku Njujorka Đulijaniju da iskoreni Koza Nostru. Reganu je stalo da ga Đulijani nasledi na mestu predsednika SAD. FBI je početkom devedesetih uhvatio šestoricu kumova i Džonu Gotiju poturio krticu. Ja sam prvi došao do poverljive informacije iz FBI i Džonu Gotiju rekao da imamo krticu u porodici i da će biti uhapšen. Đulijano nije uspeo odmah da sruši Gotija, jer je ovaj imao jake advokate i saradnike. Zato se Ronald Regan odrekao Đulijanija. Ja sam u to vreme, krajem 1990. već bio u Beogradu. Kada su me 2000. godine agenti FBI skinuli sa avionskog leta za Kubu, i odveli u Njujork, tražili su da priznam ko je me je obavestio da je u Koza Nostru ubačen Sami Bono, jer su tu informaciju mogli da imaju samo direktor FBI, državni tužilac i američki predsednik. FBI mi je nudila status zaštićenog svedoka i vilu na Floridi. Ništa nisam priznao, i Amerikanci su me oslobodili, pa sam se vratio u Beograd.“ - Tu te dočekala srpska policija. Kako da u Sablji uhapsi i tebe? pitao je Emir Kusturica. „U Srbiji mnogi misle da sam ja mafijaš, jer su neki novinari tako pisali i jer me mnogi poistovećuju sa ovdašnjim kriminalcima. Srbija ima banditizam, koji je opasan, jer srpska mafija ima cilj da uništi srpsku državu i srpski narod. Najžalosnije je što je država, umesto da hvata te bandite, od mene u operaciji Sablja pokušala da napravi mafijaša. Uhapšen sam dan posle ubistva Zorana Đinñića, sa kojim sam mnogo puta ćaskao u bašti Lotos bara. Đinñić bi svratio na kafu. Jednom je naišao Legija, da valjda vidi šta radi Đinñić sa mnom, pa sam ga ja oterao. Uhapšen sam sa izgovorom da ugrožavam bezbednost zemlje, a islednici su me optuživali da sam prijatelj Željka Maksimovića Make i da imam informacije o ubistvu policijskog generala Boška Buhe. Navodno su imali dokaze da je Maka, kog sam znao petnaestak godina, sedeo u Lotos baru dan pre ubistva generala Buhe i valjda tu planirao to ubistvo, u vreme dok sam ja boravio u SAD. Tu suludu ideju je islednicima dao Vojislav Šešelj, koji je tvrdio da sam ja čovek Velje Ilića, koji mu pomaže da zajedno sa Vojom Koštunicom doñe na vlast. Tako je Šešelj preko mene hteo da ruši Velju Ilića.

66 Bošku Radonjiću praznike je čestitalo oko 200 ljudi, dobio je toliko SMS poruka, a telefonom su se javljali prijatelji iz čitavog sveta, i radikal Aleksandar Vučić, kome se požalio kako njegov saradnik Pana slabo igra tablić.



Samo su ponavljali pitanja da li sam ja sa Makom planirao ubistvo Boška Buhe, pa su proširili na generala Badžu, ministra Pavla Bulatovića i načelnika policije Vlahovića. To me iznerviralo pa sam pitao da li su oni kao komunistički izrodi ubili mog oca, roñake, prijatelje antikomuniste u emigraciji i prijatelje iz srpskog podezmlja, Gišku i Arkana? Tada su islednici ućutali. Pustili su me iz CZ, s potvrdom u kojoj je falsifikovan datum hapšenja da nisam kriv.“ „Prošlo je 16 godina od kako sam se iz Amerike vratio u Srbiju. Ne želim da se svetim zbog zločina koji su počinjeni mojoj porodici, jer sam se kao pravoslavac i član SOPO zavetovao da neću dozvoliti da udari Srbin na Srbina. To je moj način nacionalnog pomirenja potomaka četnika i partizana… Nisam se pokajao što sam se vratio kući, mada sam zatekao užasno loše stanje. Crna Gora će se odvojiti, ali se nadam bez novog rata. U Srbiji se podstiče anarhija, jer jedino preko nje naši političari mogu da vladaju. U SAD je Savet za nacionalnu bezbednost vrhovni vladar, a u Srbiji se s tom institucijom poigravaju jer ne postoji nacionalni interes. Imamo velike probleme sa otcepljenjem Crne Gore, sa odvajanjem Kosmeta i Vojvodine, koji mogu da nas uvedu u rat, a naša vlast se bavi progonom porodice Karić.“ „Razočaran sam u Ameriku, jer mi je kada sam pobegao iz Jugoslavije dala slobodu, a potom mi je, kada sam se vratio u Srbiju, oduzela. Bombardovala je moju zemlju i moj narod samo da bi dokazala da je neprikosnoveni vladar sveta.“ „Sa Brozom sam se sreo kao dečak, jer smo se deca četnika i deca ibeovaca igrala rata.“ „Mi antikomunisti, okupljeni oko Srpskog oslobodilačkog pokreta Otadžbina, obučavali smo se u tajnim kampovima za atentat na Josipa Broza. Moj pobratim Nikola Kavaja i ja smo vežbali snajpersko gañanje. Napravili smo paklenu mašinu, ali smo odustali od upotrebe. FBI nije imao dokaze da sam ja rukovao tim eksplozivom i sud me za to nije teretio. Da sam hteo mogao sam Tita da ubijem u Vašingtonu 1976. Ali, to nije bio interes Amerike, tako da je srpskoj emigraciji CIA preko jednog prijatelja bivšeg direktora Donovana poručila: Možete da ubijete Kardelja ili ambasadora Stanovnika, ali maršala Tita i generala Žeželja ne smete! Kako nisam pokazivao spremnost da poslušam savet CIA, ja sam uhapšen sa mojim kumom Nikolom Kavajom. Osuñen sam početkom sedamdesetih za terorizam i pripremu atentata na Tita, i to je jedina robija koju sam imao u Americi.” “Amerika se sedamdesetih godina poigravala sa srpskim političkim emigrantima. Prvo nas je iza rata držala pod strogom kontrolom, a kada su umrli naši velikani u emigraciji Pupin, Tesla, Drašković, Jovanović, razvodnila je naš antikomunizam dovoñenjem ekonomskih migranata iz Jugoslavije, koji nisu bili antikomunisti.“ „Kad je najveći američki prijatelj Tito 1980. godine umro, Amerika i CIA su se okrenuli Hrvatima, i sa njima izveli operaciju Oluja. Imam podatke da su neki naši iz Beograda dali tajno saglasnost Amerikancima da CIA i Pentagon izvedu tu operaciju. Naši su obećali Amerikancima 1995. godine da će u Srbiji da zbrinu sve srpske izbeglice iz Hrvatske i da će da podrže novu zagrebačku vlast. Vrh CIA danas štiti Radovana Karadžića, koji je bio lojalan Amerikancima i ispunio sva svoja obećanja, dok ga niži šefovi CIA traže.“ „U CZ-u sam boravio sa Radetom Bulatovićem, Acom Tomićem, Jovicom Stanišićem, Nebojšom Pavkovićem, Predragom Rankovićem Peconijem, Frenkijem Simatovićem, i Cecom. Svi smo se držali hrabro i dostojanstveno.“ Boško Radonjić se u Srbiju vratio 15. decembra 1990. Dočekali su ga Đorñe Božović Giška, Dana i Vuk Drašković, Milovan Đorić i Momo Kapor. Iako je u Službi državne bezbednosti bio zaveden kao politički emigrant i državni neprijatelj, služba ga nije dirala, jer je kako Boško Radonjić otkriva, od Jovice Stanišića dobila takvo nareñenje. „Nisam član nijedne stranke, ali sam nekako najbliži Novoj Srbiji i Velji Iliću.“ Milomir Marić - Profil br. 48 Kao najznačajnijeg čoveka koga je upoznao, Boško Radonjić izdvaja profesora Džeralda Vinsenta Bula, koji je gradio najveći top na svetu za Sadama Huseina, zbog čega ga je 23. marta 1990. izraelski Mosad ubio u Briselu. Ostalo je nepoznato kakva je veza profesora Bula sa Boškom Radonjićem i SFR Jugoslavijom, gde je u fabrici "Vitez", u Bosni, rañen top, koji je trebalo da pogaña ciljeve na 3.500 milja. Bošku Radonjiću, dok je bio jedan od ključnih ljudi njujorške mafije, je američki general Trudo, koji je sa Mak Arturom ratovao u Koreji, a posle bio jedan od šefova vojnog intelidžensa, skrenuo pažnju da pripazi na bezbednost profesora Bula. Posle nekoliko godina, usred unosnih poslova u



proizvodnji, izvozu oružja i izgradnji odbrambenih sistema za Sadama Huseina, irački predstavnici su obavestili jugoslovenski Generalštab da se na čelu američke korporacije profesora Bula nalazi Srbin, Boško Radonjić. Boška Radonjića je amnestirao načelnik Generalštaba Petar Gračanin. Boško se još više zbližio sa svojim nesuñenim ubicama, i sa njihovim nalogodavcima iz Beograda. Početkom devedesetih, ugledni "Čikago tribjun" objavio je vest da je mafijaška porodica Gambino, preko Boška Radonjića, uložila u Slobodana Miloševića blizu milijardu dolara. Boško Radonjić negira da se ikada sastao sa Miloševićem, iako su ga svedoci viñali u njegovom kabinetu, ali niko nije saznao o čemu su pričali. Boško ne priznaje da je on Miloševiću odao tajnu da mafija zapravo vlada svetom. Boško Radonjić je kancelariju u Njujorku imao u prestižnom Republikanskom klubu. U to vreme, ni džak cementa, niti kilogram gvožña za armaturu, nije mogao da stigne na Menheten izvan kontrole mafije, koju je u tom poslu zastupao Boško Radonjić. Bošku Radonjiću je poveren poverljivi posao sa profesorom Bulom, kad su na snagu stupali sporazumi sa Rusima iz programa SALT o kontroli trke u naoružavanju i embargu na izvoz oružja u krizna područja, što ne bi moglo da kompromituje SAD, njene sporazume i ravnotežu snaga u svetu. Izrael je od početka bio u toku sa otkrićima profesora Bula. Nekoliko puta je profesor Bul boravio tajno u Jugoslaviji, lečeći se od udara dotle nepoznatog oružja kojim tajne službe deluju na genijalne naučnike na pragu epohalnih otkrića u naoružanju. Od Krcuna je prvi put čuo da Tita neizostavno treba ubiti. On je pijan govorio: "Druže Tito, mnogo te volim! Ali, voleo bih te još više - da si Srbin!" Prijatelj iz detinjstva Milovan Đorić, poveo ga je u Maribor na pripreme za utakmicu Crvene zvezde u Gracu protiv "Austrije". Dragan Džajić je Arnejčića zamolio da Boška Radonjića preveze preko granice. Nije morao da ilegalno beži, jer je i tada imao legalni pasoš. Pre nego što je upoznao Džona Gotija, Boško Radonjić je prvo postao šef irske mafije "Vesties". Nametnuo se kao vrstan pomiritelj i diplomata. „Igrom slučaja, upoznao sam šefa irske mafije Edija Kaminskog. Zvali su ga Edi Bučer, jer je svoje protivnike kasapio nožem. Ubrzo smo se sprijateljili. Edi je ubijen u obračunu izmeñu irske i italijanske mafije. Ista sudbina je ubrzo zadesila i njegovog naslednika Mark Splejna. A novi kum Džon Kunin, inače jedan od mojih najboljih prijatelja, osuñen je na 75 godina robije. Pred odlazak u zatvor, pozvao me je i postavio za šefa irske mafije u Njujorku. A kako je za Kuma italijanske mafije došao Džon Goti, predložio sam mu da bratski sarañujemo… „Umeli smo, u slučaju potrebe, i da otmemo čoveka na sred otmene Pete avenije, ispred luksuzne robne kuće. Razvijemo tepih, brzo ga smotamo, i pred prolaznicima ubacimo u gepek… „Za vreme jednog suñenja Gotiju, ženi - državnom tužiocu smo namestili tipa, koji je izdržavao višegodišnju kaznu, tobože da bi joj ocinkario Džana. A ona je upala u zamku. Tražio je da mu ona pokloni svoje gaćice, da ga u zatvoru želja mine, a on se posle na sudu pojavio kao svedok optužbe i pred porotom pokazao gaćice tužioca.“ Đulijano je okrivio Boška Radonjića da je svog venčanog kuma Džordža Pejpa, koji je bio član Porote, potplatio sa 60.000 dolara. Boško Radonjić je u Americi imao tokom 20 godina boravka i svoju paralelnu priču. On nikad nije hapšen kao mafijaš, mada je bilo sumnjivo što su ubice Pola Kastelana nosili na glavi karakteristične ruske kape. Žao mu je što Nikolu Kavaju nije uspeo da nagovori da otetim avionom produži prema Moskvi, pa da Amerikanci od Rusa moraju da traže da ga izruče: „Tako bi srpska stvar postala i predmet spora izmeñu Istoka i Zapada!“ FBI je tada konstruisao priču da Nikola Kavaja (iako je kao komandos učestvovao u američkom iskcravanju u Zalivu svinja, na Kubi, i u poteri za Če Gevarom u Boliviji), u stvari pripada SMERŠ ("Smrt špijunima"), specijalnoj sovjetskoj jedinici za likvidacije po svetu, formiranoj u vreme Staljina. Činjenica je da je Kavaja, pre bekstva na Zapad, u Jugoslaviji bio uhapšen kao ibeovac. Članovi srpske emigrantske organizacije "Sopo", i Boško Radonjić, proglašeni su za "crnorukaše", od kojih su neki, kao Mustafa Golubić, stvarno i bili Staljinovi egzekutori. „Znao sam da bivši predsednik Karter izveštaj lično podnosi predsedniku Klintonu i da je to prilika da se čuju srpski argumenti bez posredništva administracije, koja nam nije bila naklonjena.“ Poseta Kartera Karadžiću uplašila je Slobodana Miloševića nagodbe bosanskih Srba mimo njega,



pa se sa Ričardom Holbrukom izborio da zastupa sve Srbe, a da Karadžić bude isključen iz političkog života. Boško nikada nije krio da mu je Radovan Karadžić idol67. Velimir Ilić u emisiji "Kažiprst", 3. aprila 2003. (Brankica Stanković) Ilić: „Ja nemam nikakve veze sa Boškom, nikakav posao nikada nismo radili, niti u bilo kakvom poslu bili. Boško Radonjić je čovek koga smo mi ovde znali.“ „Restoran gde je ručao Legija, gde je ručao Jovica Stanišić kad je dolazio, ko je sve sedeo. Taj moj roñak je valjda sedeo u restoranu u kom je bio Jovica Stanišić, slučajno, jer je Emir Kusturica snimao film i Stanišić je navratio da poseti Kusturicu. Ja sam čuo za tu posetu ali nisam nikada uživo video Jovicu Stanišića, ni Milorada Lukovića Legiju.” B92: U istrazi ubistva Zorana Đinñića meñu prvima je uhapšen Vaš savetnik za bezbednost, Boško Radonjić. Ilić: „Nikad nisam imao savetnika za bezbednost, niti je Boško Radonjić bio moj savetnik. Boško Radonjić je u Čačku završio školu. Popili smo piće i to je bio jedini kontakt.” B92: Nije bio u vašoj stranci? Ilić: „Dok smo bili opozicija… Boško se pojavljivao na mitinzima... Inače on je kum Kavaje…” B92: Koji je takoñe šef irske mafije u Americi i jedan od ključnih ljudi… Ilić: „Ko, Boško? Pa nisam se samo ja družio sa njim, družili su se svi.” B92: A otkud priča da je on Vaš savetnik za bezbednost? Ilić: „Jedino što su Boškovi momci čuvali parking, pošto ispred naše stranke nema parkirališta.” B92: A jesu li Vam skrenuli pažnju da je Sredoje Šljukić Šljuka bio kriminalac? Ilić: „Ja sam Šljukića samo jednom u životu video. Našli su snimak da je bio na jednom mitingu. Jednom sam ga video u prostorijama Demokratskog centra posle 5. oktobra, kada je došao u društvu Boška Buhe, kome je doneo trenerku da se presvuče, i tad sam se samo pozdravio sa njim jer je u njegovom društvu bio jedan moj zemljak iz Čačka.” B92: Kada je pokrenuto pitanje da li je Sredoje Šljukić Šljuka bio član Vaše stranke, na Televiziji Čačak, Vi ste se uključili u program, i tada ste novinare i urednike Televizije nazvali šusterima i babicama koje ćete lično oterati da čuvaju ovce? Ilić: „Informacija da je Sredoje Šljukić član Nove Srbije objavljena je, mislim, u 'Nacionalu'.“ NIKOLA KAVAJA pušten je 1995. iz zatvora u Luizijani, a ubrzo je deportovan. Posle toga, proglašen je za američkog neprijatelja broj jedan. U Srbiju se vratio krajem 1997. godine. Suprotno očekivanjima, od čoveka koji se celog svog života borio protiv komunista, Kavaja je ubrzo postao obožavalac “lika i dela” Slobodana Miloševića. Možda i zato svega godinu dana posle povratka u Srbiju, od tadašnjeg režima je dobio stan u beogradskom naselju Medaković. U proleće 1998. godine, u Pivi, u Crnoj Gori, formirao je kamp “Bataljon smrti” za obuku srpskih dobrovoljaca i komandosa za borbu protiv albanskih terorista na Kosovu, i za suprotstavljanje kopnenim snagama NATO. Koliko je poznato, ovaj “bataljon” nije dobio dozvolu od Miloševićeve vlasti za učešće u operacijama u južnoj pokrajini. Ostala je tajna koliko je srpskih dobrovoljaca prošlo kroz ovaj kamp, po čijem je odobrenju radio i da li su neki od polaznika izvodili i samostalne terorističko-mafijaške akcije. Masoni tražili da ubijem Tita (Predrag Stojković - Broj 616) - Šest jugoslovenskih diplomatskih misija je dignuto u vazduh u roku od nekoliko sekundi. Od Los Anñelesa do Vankuvera i Njujorka, a da se ne otkrije. * Jesu li Srbi vama bili zahvalni tamo u Americi? - Da li se pitate kako sam ja oteo avion? Boško Radonjić mi je predložio da pobegnem u Rusiju i nasamarim Ameriku. Nisam pristao jer sam se decenijama po svetu borio za interese Amerike. *Koje smislio plan akcije? - Pop Kajević. Prvo smo hteli da tražimo da se iz jugoslovenskog zatvora puste Đuro Đurović, Milovan Đilas i još jedan. Posle je 1978. Stoiljko Kajević hteo da uzmemo avion i da pikiramo u zgradu CK SKJ u Beogradu kao simbol Titove moći. Nije hteo da izañe iz zatvora i da mi se

67 „Radovana Karadžića ne bih izdao ni za pet miliona dolara. Neprestano po Bosni jure Karadžića, da ga ne uhvate i ne prekrše tajni sporazum, koji on ima sa Amerikancima.“



pridruži. Akcija je propala, jer je on trebalo da mi pokaže gde je CK, koji je izgrañen posle mog bekstva iz zemlje. Komunista se nisam bojao. Ja potičem iz partizanske porodice, bio sam u vojnoj akademiji, od 1941. do 1944. bio sam u zatvoru u Albaniji (interniran od Italijana), sa osam godina. Otac mi je bio žandarmerijski narednik u Metohiji. Sva braća su mi otišla u partizane, i sestra. TrojIca su poginula. Neću da napadam Kajevića što je ispao kukavica. Bili smo 7-8 puta zajedno. Dizali smo u vazduh jugoslovenska diplomatska predstavništva. - Došao sam po dekretu predsednika Kenedija u Ameriku 1961. godine. Radio sam i u obezbeñenju Kenedija, ubijen je na 120 metara od mene, ali sam se radovao. To je prvi predsednik SAD koji je u Beloj kući primio Josipa Broza Tita! * Od bekstva u Austriju, do odlaska u Ameriku šta ste sve radili? - Uglavnom za CIA. * Kako ste dokazali da niste ubačeni ruski agent? - Samo akcijama u Nemačkoj, Austriji, prva je bila napad na jugoslovenske turiste. Mlad sam upao u osinjak špijuna - Predrag Radojković, Dražin komandant, general Kovačević, pukovnik Dragiša Bojović, Jakov Dragović... Čuvao sam kralja Petra po nareñenju Amerikanaca. U Evropi, svuda gde je išao službeno, kada je posećivao izbegličke kampove. Samo sam ja 11 meseci vukao CIA za nos. Kljukao je lažnim podacima o Istočnom bloku. Bio sam zadužen za Austriju, Nemačku i Italiju. * Gde ste se sve borili protiv komunizma? - U Zapadnoj Evropi, u Africi kao legionar, posle u Južnoj Americi i SAD. Ja sam rusofil, kao i svaki Srbin iz Crne Gore. Da je komunizam bio u Nemačkoj, Engleskoj ili Americi nijedan Srbin ne bi otišao u komuniste! * Ko je vama bio neposredno šef? - Amerikanac u SAD i u Evropi. Za CIA su uglavnom radili stranci. Do 1961. bio sam u Čadu, Kongu, Južnoafričkoj republici... Onda je JFK tražio 24 legionara i otišli smo u “Zaliv svinja”. * Da li vam je bilo žao što ste nekoga likvidirali? - Ne. Izveo sam 28 akcija po nareñenju. Poslednju 29. akciju sam svojevoljno izveo – otmicu dva američka aviona. * Kakav je sada vaš odnos prema Titu, da li ste promenili mišljenje? - Ne. Kavaje su dale 27 boraca u partizanima, nijednog u četnicima, a 1948. godine sam uhapšen sa tri roñena brata i poslat na Goli otok. Tri brata su mi poginula u ratu. Prvo su nam svakog dana komesari na političkoj nastavi u vojnoj školi pričali, da će Staljin da živi 300 godina, te kukuruz je u Rusiji ovoliki. Kada je doneta Rezolucija Informbiroa, sve je odjedamput bilo obrnuto. Do 1949. nisam bio protiv Tita, bio sam pitomac u vojnoj školi, do trenutka kada sam došao kući i zatekao majku kako plače, jer su mi udbaši odveli brata. * Ko vas je povezao sa Boškom Radonjićem, tada jednim od šefova njujorške mafije? - Ivo Lazarević. Da ga nisam upoznao, nikada on ne bi pao u zatvor. Zbog federalnog prekršaja, a sa federalnim sudovima nema šale, nemoguće ih je potkupiti. Sa Ivom sam sarañivao i ranije. Jednom me je zamolio da ubijemo Mladena Mlañenovića (bivši šef jugoslovenske obaveštajne službe, prešao iz Grčke u SAD), ali sam to odbio. Odmah bi ga ja skinuo, ali morao sam da pitam “pretpostavljene” (CIA). Ivo nije govorio kada je Mladen bio na položaju, već kada je dobio azil od SAD i ispričao sve šta je imao! Ako ga ubiješ - radiš posao koji UDB ne može. Ivo Lazarević je bio je šofer čoveku koji je doveo Lenjina na vlast u Rusiju – Rotšildu. U početku Boško Radonjić je radio na parkingu na Osmoj aveniji, čiji je vlasnik bio generalštabni kapetan prve klase Aco Obradović. Uspeo je preko žene Karin, čiji je otac držao “odnošenje smeća” na Menhetenu, na šta je mafija imala tapiju. Boška sam ja ubacio u CIA, a Boško ih je odmah sve potkupio. * Ko je stajao iza Nikole Kavaje? - Par ludaka, SOPO i neki organi unutar CIA. Za Amerikance sam radio od 1957. do 1971. Posle za Kubance, u okviru organizacije “Omega 7”, protiv Kastra, Aljendea,... Najmanje 100 puta sam stavio svoj život “u torbu” za Amerikance! Ja sam bio zadužen za oružje, za snabdevanje SOPO na teritoriji Kanade i Južne Amerike. Mileta Miljanić, zvani Majk, najveći diler droge u Evropi, uhapšen je 10. januara 2004. godine u Švajcarskoj. Za Miljanićem je raspisana poternica Interpol zbog sumnje da je organizovao



prebacivanje 114 kg kokaina iz Južne Amerike u Atinu. Ima dvojno državljanstvo - američko i naše. Bio je blizak Voji Raičeviću Amerikancu, Bošku Radonjiću i Željku Maksimoviću Maki. Na konferenciji za novinare lider SRS, Vojislav Šešelj, tvrdio je da su Jovica Stanišić i ljudi iz državne bezbednosti početkom 90-ih formirali grupu ljudi koji su došli iz Amerike, meñu kojima su Boško Radonjić i Voja Raičević. Prema Šešeljevoj tvrdnji, ova grupa je formirala odrede smrti. Šešelj je obelodanio i da su u Radonjićevom restoranu "Lotos bar", Miljanićev prijatelj, Željko Maksimović Maka i Nikola Maljković planirali ubijistvo generala policije Boška Buhe. 21. marta 2003. MUP Srbije je saopštio da su, tokom istrage ubistva srpskog premijera Zorana Đinñića, kod jednog broja članova organizovanih kriminalnih grupa pronañene legitimacije Nezavisnog sindikata policije, koji je registrovan kao udruženje grañana. Dodaje Te legitimacije bile su istog oblika kao službene legitimacije ovlašćenih službenih lica MUP. “Pojedini članovi kriminalnih grupa su legitimacije Nezavisnog sindikata policije zloupotrebljavali za legitimisanje grañana, ulaženje u stanove i vršenje krivičnih dela, dovodeći grañane u zabludu da se radi o pripadnicima MUP”, navodi se saopštenju MUP, kao i da su članovi i donatori Nezavisnog sindikata policije Novak Buha, Boško Radonjić, Dejan Pitulić... i drugi68. 17.04.2003. (Srboljub Bogdanović – NIN) Sadržaji prisluškivanog razgovora Aleksandra Tijanića, savetnika predsednika SRJ Vojislava Koštunice, sa Boškom Radonjićem, čovekom “bogate prošlosti”, zbog koje je bio prisluškivan, sadrži neke političke instrukcije Radonjiću, a, u istom razgovoru, i Velimiru Iliću, s obzirom da se razgovor vodi u jesen 2002. godine69. Veze Legije i Čačka ("Kažiprst" Radija B92, 23. maja 2003. Daniel Bukumirović) Dok su širom Srbije lokalne policije pronalazile kilograme heriona, oružje i hapsile kriminalce, u Čačku je akcija imala i drugu dimenziju: Zvezdan Jovanović, koji optužen za ubistvo Zorana Đinñića, iz Čačka je, u njegovoj kući pronañeno je oružje. U selu nadomak ovog grada pronañen je automobil Ljiljane Buhe. Nedelju dana pre atentata na srpskog premijera u gradu su viñeni Legija, Jovica Stanišić i Boško Radonjić, što je bio razlog da u Čačak doñu inspektori iz Beograda. Glavna su hapšenja četvorice lokalnih biznismena – vlasnika preduzeća ''Auto Čačak'' Milenka Kostića, suvlasnika benzinske pupme ''Leonardo'' Zorana Bojovića, vlasnika ''Laki auto trade'' Miladina Lazovića, i Strahinje Ilića (Bane Svinjar). Bane Svinjar je jedan od osnivača SPO, a kasnije i Nove Srbije, prijatelj pokojnog Giške, Zvonka Osmajlića i mnogih boraca za “srpsku stvar”… Otkud to da je Legija dolazio baš u Čačak, večeravao tamo gde je večeravao, sa ljudima sa kojima je bio, otkud to da su roditelji ubice premijera Čačani, otkud auto gospoñe Čume tu na periferiji, i otkud to da je u Čačak morala da doñe specijalna jedinica da bi neku istragu sprovodila, nije mogao to da radi čačanski SUP. Otkud svi ti ljudi i kako se predsednik Opštine slučajno viña sa Radonjićem, general Pavković nije silazio s lokalne televizije, poklanjao mu je trofejno oružje, prethodno je pričao da ga proganja ta ista vojska. General Lazarević je dolazio na promociju knjige novinara Drecuna, gde su se ljudi zaklinjali da će vratiti Kosovo… Strahinja Ilić: „Ja sam uhapšen jer sam večerao sa Emirom Kusturicom. Jovicu Stanišića nikada nisam video s njim, ni Legiju nisam video, nisam video ni Puza, koji je bio general policije. To su priče, pitali su me gde se krije Karadžić, kad sam video Legiju, gde je Veljo, s kim od njih se viñao… Oko ubistva gospodina Đinñića, ja sam im rekao da vide meñu onima koji su ga nosili.”

68 Boško Radonjić uhapšen je u Užicu, posle ubistva srpskog premijera Zorana Đinñića. Siniša Vučinić je predsednik Radikalne stranke levice Nikola Pašić, "branio" je bivšeg predsedenika SRJ Slobodana Miloševića prilikom hapšenja, a Dejan Pitulić, zvani Pegla, optužen je za saučesništvo u ubistvu voñe paravojne jedinice Srpska dobrovoljačka garda Željka Ražnatovića Arkana. Pitulić je tokom istražnog postupka preminuo u beogradskom Okružnom zatvoru. 69 Beba Popović magazin Status 10.05.2007. „Nedeljni telegraf je objavio ragovor koji je sa Boškom Radonjićem obavio Aleksandar Tijanić. Boško Radonjić je, s obzirom o kakvoj se ličnosti radi, bio predmet obrade državne bezbednosti, njegovi telefonski razgovori su se slušali i to za njega nije bila nepoznanica. Jedan od snimljenih razgovora je sa Tijanićem koji ga je zvao, zahvaljujući mu na veličanstveno organizovanom mitingu Koštunice u Čačku, tokom predizborne kampanje.” Otkud taj dokument Nedeljnom telegrafu? „Ta službena beleška je, naravno, mogla da doñe samo iz DB-a!“



Velimir Ilić o Spasojeviću: „Dušana Spasojevića nisam poznavao. Znam da su na bini bili funkcioneri Demokratske stranke Srbije. Van politike, stajala je na bini Olivera Katarina, moja prijateljica, i ja sam je zamolio da bude sa nama na bini.” O Bošku Radonjiću, koji je uhapšen tokom vanrednog stanja, Velimir Ilić je rekao: „Normalno da smo se pozdravili sto puta i sedeli u Lotos baru. Sa Boškom su se svi družili kad su odlazili u Ameriku pošto je on vodio emigraciju. Ja sam ga viñao kao i svi ostali.” B92: On se sada povezuje sa ozbiljnim meñunarodnim kriminalom? Ilić: „Ja ne znam šta je on radio napolju, ali znam da se on dobro poznavao sa ministrom policije i sa prethodnim ministrima policije, i sa čelnicima državne bezbednosti i prethodne i današnje. Boško je sa mnom bio na ‘zdravo – zdravo’. Mi nikada nismo imali nikakav poslovni kontakt…” Petar Milatović, urednik ISTINE, Beč, 15. jun 2007. „Nikola, izvukao sam te iz anonimnosti 1991. godine i lansirao te kao mit kod Srba sa publicističkim delom “Lov na Tita'' u izdanju beogradskog izdavača ''Dosije'' koje sam priredio za štampu sa podnaslovom ''Ispovest srpskog komandosa Kavaje''. Pojavu knjige ''Lov na Tita'' pokušavao je da spreči Vuk Drašković šest meseci posle početka štampanja, da bi kasnije pokušao na tvom primeru da politički profitira. Draškovićev pokušaj zabrane štampanja bio je bezuspešan, kao i sve čega se dohvatio Vuk Drašković, partizanski sin i bivši komunistički pisar kod Špiljka. Knjiga o tebi, koju sam pripremio, pojavila se 1991. godine i štampana je u požarevačkoj štampariji ''Prosveta'', izdavač je ''Dosije'' iz Beograda, glavni i odgovorni urednik je Veljko Topalović, a ja sam prireñivač. Izdavač mi je uručio odreñen broj primeraka po Zakonu o izdavaštvu i ja sam dobijene primerke redovno poklanjao Srbima koji su iz Otadžbine dolazili kod mene da mi se zahvale što sam javnosti otkrio Nikolu Kavaju. Pokrenuo sam 1991. godine peticiju za oslobañanje Nikole Kavaje iz američkog zatvora. Tu peticiju je potpisalo 450.000 Srba, dok su režimski mediji obmanjivali javnost da je tu peticiju potpisalo 3,5 miliona Srba, što je laž! Posle pojave LOV NA TITA stvoren je mit o tebi kod Srba. Posle nekoliko godina, ti si pušten iz američkog zatvora, došao si u Srbiju i već 10 godina nisi našao za shodno da okreneš moj telefonski broj. Iz Novog Alaktraza pisao si mi zahvalne panegirike, nazivajuće me serdarom, vojvodom, junakom i tako dalje, što sam ja i tada prezirao! Posle tvog dolaska u otadžbinu ti si se osilio i zaboravio si na svog dobrotvora koga si počeo sramno da ogovaraš! Nisam serdar, ni vojvoda, ali jesam principijelan čovek da ti saopštin istinu oči: prevrtljivi ljigavče, ne izlazi mi na oči kad si potrošio 10 godina da izbegneš susret sa mnom koji sam od tebe stvorio mit i kako sam stvorio mit o ništačoveku čvrsto sam rešen da ga srušim i zatražim od srpskog naroda da mi javno sudi zbog moje nepromišljenosti koju si ti materijalistički zloupotrebio meni iza leña, šepureći se nepostojećim! Došavši u Beograd dobio si stan od Draškovićevog SPO, da bi taj stan prodao i sada ogovaraš ljigavog Vuka Draškovića, koga si hvalio kada te kupio sa jednim bednim stanom, što dovoljno govori o tebi samom. Osnovni razlog što ti pišem jeste tvoja laž da ti dugujem knjige. Tu laž podlo širiš meni iza leña po srpskim zemljama gde te pozovu da ti daju besplatan ručak. O kakvim knjigama, besramniče, govoriš? Je li o primercima koje je izdavač ''Dosije'' meni dao po Zakonu o izdavaštvu kao prireñivaču dela Lov na Tita, a te primerke poklanjao sam Srbima koji su kod mene dolazili da mi se zahvale što sam otkrio Nikolu Kavaju i stvorio mit od njega? Ako je tako trebaš da se stidiš! Poslao si kod mene u Beč jednu zamlatu pre 8 godina i tom komadu budale sam poklonio komplet mojih knjiga da ti odnese. Kasnije si poslao kod mene bivšeg Brozovog policajca Vlastimira Cekića koji je zloupotrebio gostoprimstvo. Došao si iz američkog zatvora Novi Alkatraz kao novostvoreni mit kod Srba. Umesto da si me poslušao odao si se vašarskom srbovanju, i služiš kao klovn za uveseljavanje od jedne do druge besplatne trpeze jer si nesposoban da za sebe zaradiš osnovnu egzisteniciju! Izneverio si plan da staneš na čelo srpskih patriota. Nisi imao kuraži, niti potencijala jer si najobičnija puna praznina! Umesto toga dočekao si da zavisiš ko će ti udeliti milostinju. Da si slušao onoga ko je od tebe stvorio mit, ti bi danas imao svoju vilu, svoje šofere, svoje añutante, bio bi na čelu srpske nacionalne armije. Nisi ti za to! Ti si samo za ono što danas jesi. Umesto lovca na Tita ti si postao najobičniji ulovljeni lovac koji se sam ulovio u vlastitim lovačkim pričama! Da nije tako ti bi danas umesto Broza, čiji si pilot bio, ulovio nekoga od belosvetskih protuva koje



su bombardovale srpske zemlje 1995. i 1999. godine i koji sada pohode Beograd kao svoje spavaće sobe zahvaljujući nacionalnom štetočinstvu i političkom diletantizmu haških janičara koji vode američku, nemačku, vatikansku i Bog te pita koju sve politiku umesto srpske. Ti si se odlično uklopio u tu tragikomediju. Srbuješ na piknicima u dubokoj pozadini, a zlotovori ti pred tvojim očima otimaju zavičaj – Kosovo i Metohiju, najsvetiju srpsku tapiju! Istovremeno, okrivljuješ mene što sam kao prireñivač knjige o tebi pod naslovom LOV NA TITA dobio od izdavača odreñen broj primeraka po Zakonu o izdavačkoj delatnosti. Zaista je duboka tvoja plitkoća Nikola, pa imajući u vidu činjenicu da je tako, nemam nameru da gubim vreme sa intelektualnim pigmejcem i moralnim liliputancem, ali ti viteški unapred kažem: kako sam stvorio mit o tebi, tako ću ga i raskrinkati! Ti znaš da ja imam snage i odlučnosti za to, jer to se dokazalo na stazi moje dosledne borbe protiv antisrpskog kontinuiteta titoizma, slobizma, dosizma i aktuelnog grabizma!“ Kao i u ekonomskoj, i u sferi paralelne bezbednosti mora da postoji kanal prohodnosti. SAŠA VUJKO, je nepoznat javnosti ali se pojavljuje u sferama u kojima ga nije za očekivati. U potrazi za članovima grupe koja je organizovala ubistvo srpskog premijera Zorana Đinñića i opsežnoj akciji “Sablja” protiv organizovanog kriminala policija je u pritvoru zadržala više od 50 voña i članova sedam najvećih mafijaških klanova, saopšteno je u srpskoj vladi. Iz "Grupe Amerika" u pritvoru su Veselin Raičević zvani Meda, Mileta Miljanić i Saša Vujko, Agropromet AD Kruševac, Delatnost: prodaja delova, pribora za motorna vozila Zavisna društva: Agroineks DOO Kruševac Broj akcionara na dan 31.12.2006.godine - 625, a najveći akcionar je: Bujković Nenad Upravni odbor Bujković Nenad, Budva Diplomirani pravnik 132179 Petković Zoran, Niš Ekonomista, direktor ''M-C group'' Petrović Milorad, Kruševac Diplomirani inženjer mašinstva, penzioner Marinković Jugoslav, Kruševac, Ekonomski tehničar, direktor Agroineks doo Kruševac 86 Saša Vujko, Beograd doktor nauka Sekretarijat za antiterorizam Revizor finansijskog izveštaj: SRBO AUDIT, d.o.o Beograd,Balkanska 40/15 U Kruševcu, 13.08.2007.godine Generalni direktor, Tatjana Cerović,dipl.ing.maš. Član IBSSA Centar za anti-terorizam i mir u svetu (CCTWP), Nikole Đurkovića 24, Beograd Direktor : Vojislav Milošević Izvršni direktor: Predrag Martinović Stručnjaci Centra : prof. Dragan Simeunović; Mr.Filip Milošević Analitičar Centra: Tomislav Kresović “Red vitezova” koji postoji u našoj zemlji zove se „ Pro Concordatia Populorum” („Za slogu meñu narodima”), na prvi pogled podseća na grañansku verziju Malteških vitezova. Ustanovljen je 1961. u SAD, navodno, od strane jednog veterana vijetnamskog rata koga su spasili Vijetnamci uprkos tome što su se borili na suprotnim stranama. Prof. dr Fronz, prenosi red iz Amerike u Evropu, u Austriju, odakle red širi delatnost. Od tada, sa crvenim malteškim krstom na grudima, koji je znak ovog reda, potpomažu zbližavanju naroda bez obzira na verske, rasne i nacionalne razlike, jer su upravo one uzrokovale silna stradanja. Viteški redovi funkcionišu kao „udruženja grañana” sa autonomnom upravom u svojim zemljama koju čini rukovodstvo reda i skupština. Kao takvi nalaze se u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Mañarskoj, Srbiji i dr. Unutar zemlje red ima svoje rukovodstvo, koje se sastoji od „Generalnog Prefekta”, „Prefekata”, „Majora”, „Juristicijara” i „Rizničara”. Generalnog Prefekta”, koji je najviši čin na nivou bratstva zemlje, biraju članovi u skupštini. „Generalna Prefektura” u našoj zemlji, osnovana 2003. na Fruškoj Gori, podeljena je na tri „Prefekture”: Beograd (2002.), Vojvodina (2004.) i Niš (2005.). Sve funkcioniše po načelima drevnih viteških bratstava. Mogućnost prijema



u red dobijaju ugledne, visokomoralne osobe sa profesijom i ličnim težnjama koje se ne kose sa osnovnim načelima reda. Na inauguracijama i na ostalim ceremonijama neposredno učestvuje „Veliki Majstor”. Pristupnicu potpisuju dve osobe koje su članovi reda, a od novog člana se očekuje, po pravilu, da u roku od šest meseci predloži nekog za pristupanje redu. „Generalni Prefekt” SCG, je Aleksandar Vojnović. Po zanimanju saobraćajni inženjer, projektant aerodroma sa zavidnim brojem projekata iza sebe, redu pristupa 2001. godine u Segedinu. Danas nosi najviši čin na nivou reda naše zemlje, pa je bio i „domaćin” beogradskog okupljanja. Na beogradskom skupu potpisana je konvencija o formiranju Meñunarodne asocijacije redova, koja će se registrovati u Strazburu, a izmeñu vitezova Srbije, Rusije, Mañarske, Bugarske i Rumunije. Asocijacija je otvorena za prefekture drugih zemalja, a otvoreno pismo je već poslato Austriji, koja, zajedno sa Nemačkom, treba da bude sledeća, dok Slovaci i Ukrajinci formiraju svoje prefekture. Ovom konvencijom se preko zajedničkog statuta regulišu i meñusobni odnosi bratstava, uzajamno pomaganje, podrška, te se utvrñuju diplomatski i kulturni odnosi. Nedeljko Gardašević je postavljen za „Velikog Majstora”, a Ursula Fronz za „Prvu Damu”. Oni, sa „Velikim Kancelarom” Andrejom Šlajningom, „Juristicijarom” Albertom Almošem, „Rizničarom” iz Bugarske (koji nije imenovan) čine vrhovno rukovodstvo Meñunarodne asocijacije Viteških redova Srbije i Crne Gore, Mañarske, Rumunije, Bugarske i Rusije. Red „Pro Concordatia Populorum” bio je organizator ceremonije u Segedinu 2002. kada sam primljen u članstvo. Sledeće godine organizovali smo Udruženje grañana koje je postalo prefektura Beograda prema terminologiji koju koristimo u viteškom redu. Naredne godine smo dobili status Generalne prefekture Srbije i Crne Gore. Kasnije su formirane još dve prefekture, Vojvodina i Niš. Kada sam izabran za Predsednika Udruženja grañana, registrovanog u Ministarstvu Pravde Srbije i Crne Gore, stekli su se uslovi da budem unapreñen, od strane tadašnjeg Velikog Majstora, u Prefekta Beograda, a zatim 2004 godine i u Glavnog Prefekta Srbije i Crne Gore. Ovu terminologiju smo uneli u izmene i dopune našeg Statuta. Vitezovi SCG primili su Ljiljanu Mihajlović, koja se vratila posle četrdeset godina provedenih u Parizu. Voñena očevim idejama da sve čega imaju previše treba podeliti s drugima, svoj humanitarni rad započinje 1992. godine. Tada, od apoteke predviñene za rušenje, otkupljuje lekove u vrednosti od 264.000 franaka, s namerom da ih prosledi kao pomoć Srbiji. S obzirom na sankcije, koje su tada bile na snazi, bila je prinuñena da direktno od Ujedinjenih Nacija zatraži odobrenje za prenos medikamenata u Srbiju. Dokument je stigao posle tri dana, a veliku podršku imala je u francuskim vozačima koji su vozili o svom trošku kao humanitarci. Odeljenju gerijatrije, gradske bolnice na Zvezdari, tada, odlazi 90% ukupne pomoći, a porodilištu u Narodnog Fronta je doniran jedan klima ureñaj. Ukupna vrednost njenih donacija Srbiji, od 1992. do danas, iznosi preko pola miliona fracuskih franaka. U Francuskoj je 1995. donirala tamošnje vitezove, a dvadeset godina unazad je darodavac fonda „Mala sirota braća” koji vodi brigu o deci poginulih policajaca i napuštenoj. Zalaganjem njenog sina Patrika, umetnici iz Srbije prisutni su na Božićnoj izložbi u Luvru. Ovaj dogañaj ima tradiciju od 146 godina, pod pokroviteljstvom predsednika Francuske i ministra za kulturu. Svake godine učestvuje preko tri stotine umetnika uz raznih zemalja. Naši predstavnici voñeni su šefom delegacije Patrikom Mihajlovićem i Zoricom Đorñević („Comandeur” reda „Pro Concordatia...”), 2004. i 2005. i 2006. godine. Jedna od najspektakularnijih kraña se desila početkom 98. godine kada su ukradene litografija Marka Šagla (Revolucija), dve litografije Pabla Pikasa (Majka s detetom i Golub mira), serigrafija Salvadora Dalija i ulje na platnu Renata Gutuza. Posle mesec dana slike su pronañene, a za krañu su optuženi Duško Mijanović radnik obezbeñenja Narodnog muzeja i Nedeljko Gardašević. Kraña ovih slika nije bila naručena, već su Mijanović i Gardašević došli na ideju da slike prodaju van Jugoslavije. Oba su osuñena na po tri i po godine zatvora. Aprila 2008. članovi mañarske sekcije IBSSA, koji su takoñe vitezovi Reda Svetog Đorña primili su svoja pisma o imenovanju u Veće Reda Svetog Đorña. meñunarodni nivo dogañaja bio je kroz prisustvo viteza Saše Vujka i njegove supruge, Velikog priora Srbije Meñunarodnog viteškog reda Svetog Đorña, koji je takoñe član IBSSA



U ILI VAN MREŽE – OTPOR Ispred Pravnog i Elektrotehničkog fakulteta aktivisti studentske organizacije "Otpor" delili su fotokopije zaplenjenog broja DT. Na zboru studenata Pravnog fakulteta, studenti su čitali tekstove iz DT koji se odnose na Univerzitet i akcije "Otpor". Organizacija "Otpor" nastaviće sa deljenjem DT dok list ne počne ponovo da izlazi. Komentar Tirketa povodom hapšenja 4 aktivista grupe "Otpor" zbog ispisivanja parola: „Jedna od studentkinja koje robijaju zbog pisanja grafita cerka je mog prijatelja, inace svetski poznatog umetnika. Znaci: dete je iz bolje kuce. A zna se sta sleduje kada devojke iz dobrih kuca stanu u red za bukagije. Mislim da se to sto sleduje zove revolucija.“ A kako se zove to kada nečiji sin odluči da napravi najveću diskoteku na Balkanu i to od narodnih para? Tirke misli da zato što je u pitanju kćerka jednog njegovog prijatelja, pretpostavljam imućnijeg, da to znači da je revolucija na pomolu. Neće biti! Revolucija počinje onda kada bunt zahvati široke narodne mase. Prema izjavama članova "Otpor"-a jedino se nešto dešava na ETF. Početak rada grupe obećava ali je konačni cilj daleko. „Tako mi je, ovih dana, dopao u ruke jedan nemački dokumentarni film snimljen pre tri decenije. Tema filma je avangardna jugoslovenska umetnost. U filmu se pojavljuju Kiš, Pekić, Šejka, Mira Trailović, Prele, Žilnik, Milja Vujanović i moja malenkost. Postoji tu i čuvena scena kad Stevo Žigon govori Robespjerov tekst iz drame "Dantonova smrt", u dvoristu Kapetan-Mišinog zdanja.“ Stevo Žigon se naročito istakao izjavama podrške Slobodanu Miloševiću. Sve su to ljudske nule koje su umišljale da su buntovnici a ustvari su branili Tita i njegovu diktatoru. Svi su se obogatili preko svake mere, najeli i napili. „Nemački autor je umetničku avangardu tadašnje Jugoslavije povezao sa studentskom revolucijom iz 1968. godine. Bio je to trenutak kada sam, poput mnogih drugih, propustio da odem u zatvor.“ Bolje je bilo godinama visiti na RTB i ureñivati "Politiku" nego ići u zatvor. „Prava je istina da nisu hteli da nas prime.“ Ondašnji režim nije davao ni pet para za tobožnje revolucionare. Kakvi revolucionari takva reakcija vlasti. Režim koji je škrtario sa zatvorom nestao je na ñubrištu istorije. Zemlja se raspala u krvi i plamenu. To su godine koje su pojeli skakavci. Zato je prirodno da današnja deca, posebno bivših "revolucionara" odlaze u Padinjak. Bila je to žešća revolucija. Ljudi su se bunili da bi zauzeli položaje crvenih funkcionera i nastavili sa istom praksom. Pravi revolucionari su završili sa zatvorskim presudama, sa metkom u potiljku, kao azilanti. Ološ je ostao i obukao crveno odelo i stavio Titovku na glavu. Ovaj će im režim po tom pitanju rado izlaziti u susret. Samo što od toga neće biti nove avangardne umetnosti. Oni koji su osuñeni da se bore grafitima znaju da je sve prokockano. Oni moraju da počnu od nule. Za takav početak zatvor je dobra škola. Vreme je da naučimo da ćerka prijatelja i njene drugarice vade krompir zarad naših grehova. To znači da oni dobro rade i da nerviraju režim, i da mogu nešto da urade. Oni se ne bune da kao Tirke i Stevo Žigon zauzmu pozicije drugova protiv kojih se bune nego da promene stanje, svesni da im u komunističkom, prosovjetskom, staljinističkom, genocidnom, nacionalističkom, nepotističkom, prostačkom režimu Slobodana Miloševića nema mesta. Kasno se kaje Tirke. U ILI VAN MREŽE – SINDIKAT Aprila 2003. godine, Meñunarodna organizacija rada uputila je ministarstvu za rad i zapošljavanje Srbije zvaničan zahtev da se što pre okonča podela sindikalne imovine. Sindikalni kvadrati mogli su biti podeljeni po osnovu utvrñivanja reprezentativnosti. Problem je bio to što je reprezentativnost teško utvrditi, iz razloga što se sindikati "osipaju" zbog privatizacije, gašenja firmi, i zbog prelaska nekih sindikata u druge centrale. Još jedan problem je bio to što SSS poseduje i imovinu za koju nisu regulisani vlasnički odnosi. Podelu sindikalne imovine, koja je isključivo u posedu Saveza sindikata Srbije i SSSSCG, zahtevali su ASNS i UGS "Nezavisnost". To pitanje nije rešeno još samo u Srbiji, dok su ostale zemlje u okruženju već podelile svoju sindikalnu imovinu. Rešavanje tog problema počelo je sastankom u Vladi Srbije, na kome su učestvovali predstavnici tri sindikalne centrale, SSS, ASNS i UGS "Nezavisnost". Mile Isakov, potpredsednik Vlade bio je zadužen za unapreñenje socijalnog dijaloga a Dragan Milovanović, osnivač ASNS, bio je ministar za rad i zapošljavanje. Postignut je načelni dogovor da se deli



celokupna imovina u vlasništvu Saveza sindikata Srbije i Saveza samostalnih sindikata Srbije i Crne Gore. Ova druga sindikalna centrala je pravni naslednik Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije - kvaziorganizacija koja nije registrovana i koja je opstala samo zahvaljujući rentiranju ogromne imovine koju poseduje. Očekivao se popis sindikalnih kvadrata, ali je bilo poznato da se ubiru ogromne sume novca od iznajmljivanja sindikalne imovine. Samo Dom sindikata u Beogradu ima 18.000 kvadrata, od čega je u posedu SSS oko 3.000m2. Osim dela koji otpada na bioskopske sale i hol, sve ostalo izdaje Savez samostalnih sindikata Srbije i Crne Gore. Ukoliko se sindikati ne dogovore o podeli, Vlada polaže pravo da podeli imovinu sindikata, ali deo ne bi bio vraćen sindikatima. Do kraja 2006, Srbija je ostala jedina zemlja u Evropi u kojoj sindikalna imovina nije podeljena. Evropska konfederacija sindikata nedavno je upozorila da će iskoristiti svoj uticaj u Evropskoj uniji i usloviti ulazak naše zemlje u EU rešenjem ovog problema. Savez samostalnih sindikata Srbije ima više od 40.000 metara kvadratnih prostora. Njima toliki prostor nije potreban, i čak 90% iznajmljuju. Vlade Vojislava Koštunice nisu se upustile u rešavanje ovog problema samo zbog političkih razloga - da se ne zameraju Savezu sindikata Srbije, iako je sve to vezano za približavanje Evropskoj uniji, jer je to princip koji važi za čitavu EU. Pitanje centralne imovine nije pokretano. Vrednost 19.800 kvadratnih metara Doma sindikata u Beogradu, i brojnih odmarališta širom bivše zajedničke države, nije mala. O njenoj raspodeli najpre treba da se dogovore oni koji su ove objekte gradili, a onda bi se, na nacionalnom nivou, tražila rešenja. Neprihvatljivo je da sva imovina pripada jednoj centrali, iako su je stvarali svi radnici. Najveća ironija je u tome što velikim delom te imovine sada raspolaže Sindikat nepostojeće države Srbije i Crne Gore - u Savezu sindikata Srbije tvrde da oni prostor ne izdaju, već to radi Savez sindikata Srbije i Crne Gore. Slobodan Lalović, ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Srbije najavio je da će država konačno sindikalnim centralama dati prostorije u zgradi u Nušićevoj, koje oni i sada koriste, bez utvrñivanja reprezentativnosti sindikalnih organizacija. Sudski spor o reprezentativnosti vuče se na sudu tri i po godine. U korišćenju te imovine bilo je zloupotreba i mnogo kriminalnih radnji koje bi isplivale kada bi započela podela imovine. Kad se sve što se ima stavi na sto da bi se videlo šta se to deli. Ako nešto fali, mora se pitati gde je to. Oni kažu, to je Mika, Zika ili Laza, dao JUL ili SPS, ili prodao, ili neovlašćeno iznajamio. Zgrada Doma sindikata u Beogradu izdata je na 40 godina, iako predsednik sindikata ima pravo da potpisuje ugovore sa rokom dokle mu traje mandat, a sve preko toga - ne važi. Do februara 2007, predmet razmatranja dve najveće meñunarodne sindikalne organizacije, Evropske konfederacije sindikata i Svetske konfederacije sindikata postalo je razvlašćivanje imovine sindikata bivše Jugoslavije odlukom razdruženog Saveza samostalnih sindikata Srbije i Crne Gore, bez prethodne sukcesije. Niko nije opovrgao dokumentovanu informaciju premijera Srbije Zorana Živkovića da je 94% sindikalne imovine u državnom, a ostatak u sindikalnom vlasništvu. Ukoliko je to tačno, država je morala da se umeša u rešavanje ovog problema, jer nerešena imovina sindikata remeti odnose i na mnogo širem polju. Kao članica MOR, Srbija ima i neke obaveze. Nedefinisana imovina sindikata prepreka je i ulaska Srbije u EU. Savezi samostalnih sindikata Srbije i Crne Gore, bez saglasnosti drugih zainteresovanih strana, dogovorili su se, privatno, da se oko 5% poslovnog prostora u centru Beograda da u vlasništvo crnogorskom sindikatu, uprkos postojanju mehanizama da se stvar reši na pravni način. Nije fer da neki sindikati imaju imovinu, a neki ne. Jedna organizacija ne bi smela da ima monopol. Kada radnici odluče u koji sindikat žele da odu sredstva treba da budu rasporeñena pravedno i proporcionalno članstvu. Zamenik predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije, Ljubisav Orbović, smatrao je, da u nije potrebno uključivati meñunarodne organizacije, i objasnio da je crnogorska strana dobila deo zajedničke imovine zbog toga što je jedina od svih republika bivše Jugoslavije zvanično potraživala deo imovine nekadašnjeg zajedničkog sindikata, iako nije sporno da se u procesu sukcesije imovine bivše SFRJ utvrdi šta kojoj od bivših republika pripada od imovine. Na odluku da se crnogorskom sindikatu da u vlasništvo 714 kvadratnih metara prostora zgrade na Trgu Nikole Pašića, reagovali su i sindikati bivših republika SFRJ, smatrajući takav potez nedopustivim, najavljenaa je zajednička inicijativa sindikata Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije i Makedonije da se sindikalna imovina podeli nezavisno od sukcesije. U imovinu nekadašnjeg "velikog sindikata" ulazi više od 60.000 kvadratnih metara prostora. Procenjuje se da samo zgrada Doma sindikata u Beogradu, od 4.000 kvadratnih metara, vredi oko 7,5 miliona evra.



U užem centru Beograda SSS Srbije, kao samoproglašeni sukcesor, ima na raspolaganju oko 13.000 kvadratnih metara. Sindikati Crne Gore i Srbije su okončali deobu zajedničke imovine, meñutim, o sindikalnoj imovini iz vremena SFRJ ne samo da se ne mogu dobiti nikakvi konkretni odgovori, nego ne postoji ni najgrublja procena vrednosti te imovine. Nema ni odgovora na pitanje: da li je moguća podela sindikalne imovine pre okončanja sukcesije bivše Jugoslavije. Nije sasvim jasan ni status sindikalne imovine iz vremena šestočlane Jugoslavije, da je sindikalna imovina pod sukcesijom. Ima za državnu imovinu, za ambasade, zlato... jedino ako se ne smatra da je sindikalna imovina državna. Ne postoji ni precizan popis te imovine. Ima nešto imovine u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Bilo je naznaka da postoji dio imovine i u Sloveniji. Sindikati Crne Gore i Srbije su okončali podelu zajedničke imovine, kojom je crnogorskom Sindikatu pripalo 714 m2 poslovnog prostora u strogom centru Beograda, koji će najvjerovatnije biti iskorišćeni za formiranje Agencije koja će se baviti rešavanjem odnosa na relaciji Srbija i Crna Gora, u vezi: zapošljavanja radnika iz Srbije u Crnoj Gori, radnog staža, penzionisanja, prenošenja penzija, a posredovaće i u delu zdravstvenih usluga i potreba crnogorskih grañana u Srbiji, ali i kao jezgro buduće saradnje sa sindikalnim organizacijama iz regiona. Potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović izjavio je da ova organizacija još uvek nije razmatrala problem sukcesije nekadašnjeg federalnog sindikata, da li je to moguća pre sukcesije država, odnosno da li ova imovina podleže nekom drugom principu. Predmet te sukcesije, u tom trenutku, mogli su da budu zgrada na Trgu Nikole Pašića, Dom sidikata, jedna zgrada u Ulici Miloša Pocerca, jedan hotel na Hvaru, vlasništvo nekadašnjeg Sindikata Jugoslavije, odnosno Sindikata Srbije i Crne Gore. Dom sindikata u Sarajevu, imovina u Hrvatskoj, i u Sloveniji jedan deo, dok u Crnoj Gori, navodno, nema ništa, oni su zato i dobili procent, i nije poznato za Makedoniju. Svi imaju apetite prema zgradi na Trgu Nikole Pašića. Oko imovine nekadašnjeg Saveznog sindikata ima dva problema: prvi je raspodela izmeñu nekadašnjih republičkih sindikata, a drugi je udeo novonastalih organizacija. Večernje Novosti: feljton o SDB (autor Marko Lopušina) „Čim je, 1988, postao prvi čovek Srbije, Slobodan Milošević je od šefa državne bezbednosti, Dragana Mitrovića, zahtevao da mu dostavi imena agenata. Iznenadio se kada je dobio odgovor da ne može dobiti imena, jer ih Mitrović ne zna, a i da ih zna, ne sme da ih da, jer je to najveća tajna službe. Baš spoljni saradnici saznali su da KOS JNA prisluškuje Slobodana Miloševića u njegovom stanu, i da armija ima Miloševićev dosije. Tu akciju prisluškivanja vojni obaveštajci obavili su u februaru 1987, kada su po nareñenju generala KOS, Ilije Ćeranića, i admirala Branka Mamule, pratili razgovore novog srpskog partijskog voñe Slobodana Miloševića. Kako je zapisano u izveštaju saradnika SDB Srbije, Slobodan Milošević se žalio prijateljima i saradnicima da je u stanu pronašao bežični prisluškivač na zidu, kod garnišne iznad prozora. U aferi "Vojko i Savle" Služba državne bezbednosti Srbije videla je priliku da se obračuna sa projugoslovenskom strujom u tajnoj službi Beograda, pa je zato formirala komisiju za utvrñivanje odgovornosti načelnika Dušana Stupara, koga je najviše prozivao Zoran Čičak, sin Ranke Čičak. U komisiji su bili Milo Savković, predsednik, Milan Tepčević i Miodrag Pavlović, članovi. Oni su utvrdili da je predsednik GK SK Beograda Buca Pavlović još 1986. godine preko Dušana Stupara dobio dosijea mnogih akademika, tvoraca Memoranduma SANU. Šef beogradske policije Branko Kostić imao je Odsek za politički kriminal, odnosno tajnu službu koja je radila za Ivana Stambolića. Odobrenje za podizanje dosijea dao je Dragan Mitrović, a ni Stupar, ni Mitrović nisu videli dosije. Mnogi su uvereni da je politička zvezda Miloševića počela na Kosmetu. Prema podacima Zdravka Mustaća, koliko je bujanje srpskog nacionalizma podsticao Milošević, pomagala je i sovjetska tajna služba KGB, koja je u vreme Gorbačova želela da i Srbija doživi svoju "perestrojku". Prema podacima Mustaća, simpatizeri Moskve, i KGB, bili su dvojica srpskih političara, za koje se govorilo da su i sami "stvorili" Slobodana Miloševića. Posebna pažnja vodila se o dr Vojislavu Šešelju koga je politički progonilo kompletno Predsednistvo SFRJ. Vojislav Šešelj imao je dosije u SDB Srbije od kada je iz Sarajeva došao u Beograd. Za njim je stigla i kopija njegove dokumentacije iz SDB BiH i iz KP Doma u Zenici. Taj dosije bio je pasivan dok Šešelj 1985. godine nije počeo javno i u knjigama da napada Josipa Broza, Branka Mikulića, Staneta Dolanca i generala Nikolu Ljubičića. Oni nisu službeno tražili



hapšenje dr Šešelja, jer su se bojali da bi time izgradili njegov kult disidenta. Tajno, Dolanc i Mikulić, preko GSUP Beograd, gde je SSUP imao dobre veze, vršena su česta Šešeljeva hapšenja, mimo RSUP Srbije. Time je Beograd optuživan za represiju nad disidentima. Zbog toga su se oštro raspravljali Svetislav Lalović, ministar srpske policije, i Nikola Ćurčić, šef gradske policije. Čak je Slobodan Milošević 1987. godine morao da interveniše kod Dragana Mitrovića, načelnika SDB Srbije, da se dr Vojislav Šešelj pusti iz zatvora gde su ga tajno odveli radnici GSUP, po nareñenju Staneta Dolanca. Šešelj je od početka bio miloševićevac koga je lično Milošević pomogao na svakom koraku. Otvoreno se stvarala sumnja da je načelnik Dragan Mitrović, kao Jugosloven, blizak vojnoj kontraobaveštajnoj službi i armijskom vrhu. Ta sumnja izazvala je pozornost Slobodana Miloševića prema načelniku njegove tajne službe. Mnogi unutar Srbije, Beograda i Jugoslavije očekivali su kako će se Dragutin Mitrović, načelnik SDB Srbije izjasniti - za meku ili tvrdu srpsku stranu ili za SFRJ i za JNA. Svaka od strana želela je da pridobije ili da sruši Mitrovića. Najaktivniji je bio KOS JNA, koji je tajno pratio i prisluškivao Mitrovića, a istovremeno širio glasine da to Mitrović radi Slobodanu Miloševiću. Takva političko-policijska igra oko načelnika SDB Srbije dovela je srpsko rukovodstvo, pre svih ministra policije Radmila Bogdanovića i profesora Radoša Smiljkovića, u situaciju da ramišlja o novom čoveku. Njihovi kandidati za šefa tajne službe bili su profesor Budimir Košutić, dr Dragan Simeunović, Ratko Marković, čak i predsednik Privredne komore Vlajko Stoiljković, bivši direktor kazneno-popravnog doma. Kako su svi oni tu ponudu odbili, a kako je dr Borislav Jović podržavao rad Dragana Mitrovića, ovaj je, i pored ponuñene ostavke Slobodanu Miloševiću, ostao u svojoj kancelariji do daljnjeg. Dobrosav Ćulafić Toro, ministar policije Jugoslavije tražio je od Miloševića da mu ustupi Dragana Mitrovića za načelnika Službe državne bezbednosti SSUP. Bilo je ideja i da Mitrović postane načelnik SID u Saveznom sekretarijatu za spoljne poslove umesto Branka Tintora, ali nije se slagalo hrvatsko i slovenačko rukovodstvo. Na mesto Mitrovića došao je 1990. godine političar, borac za srpstvo sa juga Srbije, tek oporavljen od teške bolesti, Zoran Janaćković. Bio je to izbor Slobodana Miloševića i Radmila Bogdanovića, kome se žurilo da uzme policiju. Posle nekoliko meseci Janaćković je prešao u Ministarstvo spoljnih poslova, za šefa SDB došao je Jovica Stanišić. Prilikom reorganizacije MUP Srbije 1991. godine, Jovica Stanišić je Službu državne bezbednosti preimenovao u Resor državne bezbednosti. Time je hteo da se oslobodi zaostavštine SDB koja je funkcionisala kao politička policija, a da afirmiše RDB kao službu za borbu protiv terorista i naoružanih državnih neprijatelja Srbije. U RDB je 1995. radilo oko dve stotine inspektora, koji pokrivaju Srbiju Jugoslaviju, Balkan, Evropu i svet. Stanišićevi najbliži saradnici bili su Dragiša Ristivojević, bivši v. d. načelnik tajne službe SFRJ, i reaktivirani penzioner SSUP-a, Branislav Nešić, specijalac, karate majstor, nezvanično telohranitelj načelnika RDB Srbije, Vlada Dragićević, stručnjak za elektroniku i poliglota, Mile Gajić i Dragan Filipović Fića, organizatori specijalnih akcija. U RDB rade ljudi iz Hrvatske, Bosne, Jugoslavije, jer Stanišić ceni profesionalnost, a ne nacionalnost. Kad je sam procenio, Stanišić se oslobodio starih kadrova jer, po njemu, nisu dovoljno razumeli srpsko pitanje.“ Marko Lopušina, namerno ili slučajno, nije primetio: - U ovom paragrafu vide se koncepcija i ciljevi RDB, pod Jovicom Stanišićem. Koncepcija je komunistička (nacionalnost nije važna) a cilj (“srpsko pitanje”) su imperijalistički interesi Rusije. Kadrovi koji nisu razumeli srpsko pitanje (svaki Srbin to zna) bili su uklanjani radi izvršavanja nareñenja iz Moskve i usporavanja širenja NATO na istok. Prema tom planu Srbi sebe žrtvuju zarad ruskih imperijalističkih interesa na Balkanu i Evropi. Iako je RDB navodno promenila svoj karakter iz političkog u antiteroristički, vidi se da je odbrana jugoslovenske nezavisnosti zamenjena za odbranu ruskih imperijalnih interesa. NE iz 1948. prešlo je u odlučno DA! - Očevidac ubistva Slavka Ćuruvije prepoznao je kao ubicu Luku Pejovića, pripadnika rezervnog sastava Jedinice za specijalne operacije. Sumnja se da je Pejović angažovan za ubistvo Ćuruvije, jer u vreme bombardovanja većina pripadnika JSO bila je na drugim zadacima, a da je njega i pripadnika RDB, Miroslava Mikija Kurka, do i sa mesta ubistva vozio pripadnik RDB, Ratko Romić. Bivši zamenik načelnika RDB i osnivač JSO Franko Simatović odbio je da svedoči o



okolnostima da je ubistvo Ćuruvije izvedeno pod okriljem DB, tvrdeći da ne može da stigne zbog obaveza prema Haškom tribunalu. Prisustvo Romića i Kurka, u vreme ubistva Ćuruvije, utvrñeno je preko baznih podstanica za mobilne telefone. Romić je koristio svoj telefon, a Kurak telefon koji je dobio od Milorada Vučelića. Simatović je poslao Kurka da bude u obezbeñenju Vučelića. Vučelić je saslušan u istrazi kao svedok. Romić i Kurak nisu saslušavani u istrazi koju je Specijalno tužilaštvo pokrenulo zbog sumnji da su saizvršioci ubistva Ćuruvije. Dejan Milenković Bagzi, svedok saradnik na suñenju za ubistvo premijera Zorana Đinñića, svedočio je o nameri zemunskog klana da ubiju Romića i Kuraka, ali su od toga odustali posle njihovog dogovora sa Miloradom Ulemekom Legijom i Dušanom Spasojevićem. Razlog za Pejovićevu likvidaciju u decembru 2000. bio je uklanjanje svih koji bi mogli da progovore o ubistvu Ćuruvije. Pejović je u važio za pripadnika crnogorskog klana, a u policiji je imao dosije narko-dilera. Pre njegove likvidacije, počela je policijska istraga ubistva Ćuruvije i objavljen je dosije „Ćuran“. Način na koji su pripadnici DB pratili Ćuruviju na dan ubistva i javljali centrali svakih nekoliko minuta gde se nalazi ranije je korišćen jedino kada se neko hapsi. Takvu pratnju organizovao je Milan Radonjić, koga je pred ubistvo Ćuruvije na mesto načelnika beogradskog centra RDB postavila Mirjana Marković, koja je pod sumnjom da je naredbodavac. Vreme, 01.03.2007 Dragan Jočić predvodio je delegaciju Demokratske stranke Srbije u pregovorima o sastavu Vlade. Jočić je vodio i delegaciju koja je nakon izbora predsedniku Borisu Tadiću po principu "uzmi ili ostavi" podnela Platformu o Kosovu kao uslov svih uslova. Jočić se učvrstio kao čovek broj dva u DSS, pogotovo kad se zna da je njegova ministarska fotelja (osim premijerske) jedina na kojoj ta stranka insistira. Nije jasno čime je ovaj mlad političar (1960.) kod premijera stekao toliki kredit i preskočio iskusnije, podjednako odane, partijske kolege. Postavši ministar policije u martu 2004, Jočić je odmah upao u nepriliku. U javnost je procurilo da je u mladosti osuñivan kao obijač trafika. Ministar je tada izgovorio čuvenu rečenicu „Kako možete da me pitate za trafiku dok gori Hilandar“. Kasnije se pravdao: „svako ima prava na prošlost. Znate kako, svako od nas je imao dečačke nestašluke. To je bilo pre 25 godina i to je jedino što sam u životu loše uradio. Sve drugo je Dragan Jočić, za koga kažu da je pošten čovek“, a Koštunica ga je podržao, optuživši štampu za senzacionalizam. Nije reč o trafici, već o montažnoj samoposluzi, a Jočić i društvo nisu odneli samo cigarete već i veću količinu robe široke potrošnje. Sa nepunom dvadeset jednom godinom, bio je već punoletan. Dobio je uslovnu kaznu. Kako nije ponovio delo, kazna je u zakonskom roku brisana iz sudske evidencije, ali ne i iz policijske. Greh koji se Jočiću može pripisati je i susret sa Miloradom Ulemekom Legijom, u noći u kojoj se prvooptuženi za ubistvo Đinñića predao. Jočić je, umesto da naredi da se Ulemek sprovede u zatvor i o tome obavesti sud, izabrao da uz Radeta Bulatovića provede par sati sa Ulemekom u zgradi Ministarstva. Suočen sa time da je prekršio zakon, koji zabranjuje kontakt sa optuženim bez odobrenja nadležnog suda, Jočić je odgovorio da se sa Legijom sreo "da predaja tog čoveka ne bi izazvala nešto što može da poremeti bezbednost države" i da se te večeri razgovaralo "samo o tome da Ulemek što brže ode u zatvor". Kada je dve godine kasnije, nakon višekratnog odbijanja, javnosti dostavljena službena beleška sa pomenutog susreta za koju se osnovano sumnja da je falsifikat, Jočić je novinare pitao: "Da li je vama važnija službena beleška ili to što je prvooptuženi za ubistvo prvog demokratskog premijera u zatvoru?" Ministrovi pokušaji da opravda ćaskanje sa Legijom bili bi uverljiviji da prethodnih godina nije u više navrata izražavao blagonaklonost prema Jedinici za specijalne operacije i njenom komandantu. Kada se u novembru 2001. JSO pobunila i blokirala autoputa kod Centra "Sava", Jočić je u svojstvu predsednika skupštinskog Odbora za bezbednost izjavio da je njihov gest "glas vapijućeg od koga se traži da izvršava najopasnije zadatke bez pokrića u proceduri". A nakon što je Ulemek napisao otvoreno pismo javnosti i pretio vladajućem DOS-u, Jočić je rekao da je to pismo "napisano dosta ozbiljno" i "nije vojničko, nije kriminogeno, nije pismo nekog ko je s druge strane zakona. To je politička analiza rada Vlade i svega onoga što je bilo od 5. oktobra do danas" te da "predstavlja kritiku vlasti iza koje bi mogla da stane većina". Nedugo pošto je postao ministar, Jočić je najavio da će policija ponovo pokrenuti istragu o atentatu na Đinñića, što bi pravno bilo moguće jedino ako bi sud utvrdio da su osobe kojima se trenutno sudi za atentat nevine. Kada su u sudnici počeli da se pojavljuju mladići u majicama sa oznakama JSO, od kojih su neki bili u Žandarmeriji, Jočić je našao za shodno da objasni: „To je



ipak ratna jedinica, a njihov odnos bih shvatio kao odnos prema jedinici koja je nosila pijetet nesalomive jedinice, to je odnos potpune vezanosti i oduševljenja.“ Jočić je pomenut u čuvenom transkriptu izmeñu Dejana Milenkovića Bagzija i advokata Biljane Kajganić kao učesnik u pokušaju da se Milenković nagovori da lažno optuži nevine ljude za ubistvo bivšeg radnika državne bezbednosti Momira Gavrilovića. VOJISLAV ŠEŠELJ je tokom ispitivanja svedoka optužbe, u sudnici Haškog tribunala, izjavio: „Ja verujem da je Zvezdan Jovanović lažno optužen, a da nije - uživao bi slavu Gavrila Principa u srpskoj istoriji.“ U istrazi za atentat na Đinñića, Vojislav Šešelj je izjavio Specijalnom tužilaštvu: „Lično sam bio srećan kada sam čuo o Đinñićevoj smrti“70. Ovo su neki od komentara sa foruma, a slučajno ili ne, dotakli su se i Apisa: - Njihovi partneri iz DSS i NS ne ograñuju se od takvih izjava, niti se odreñuju da li prihvataju i ubijanje kao legitiman način političke borbe. Izjava Vojislava Šešelja ukazuje na metode Srpske radikalne stranke. Vojislav Šešelj je oduvek iznosio političke stavove koji su neprihvatljivi za većinu grañana Srbije. Kako narodnjačka koalicija nije sporila Šešeljevu ideologiju, potvrñen je dogovor dva Vojislava. - Čedomir Jovanović kaže: „Šešelj je uporište zločinačke politike koja se ostvaruje kroz koaliciju SRS-DSS. On je sada u Hagu pošteñen svega sa čim će morati da se suoči kada bude dostupan sudovima ove zemlje, a to je odgovornost za politiku mržnje i netrpeljivosti i zločin prema svima koji su se takvim idejama suprotstavljali. Najmanje što je sudija morao da uradi je da opomene i kazni Šešelja za takvu izjavu. Zoran Đinñić je simbol evropske Srbije i to je razlog zbog koga se Šešelj slavi zločin. Pre ili kasnije Šešelj će odgovarati pred sudom ove zemlje zbog učešća u atentatu na Zorana Đinñića.“ - Šešelj je bio nosilac liste Srpske radikalne stranke, i Vojislav Koštunica trebalo je da se izjasni o Vojislavu Šešelju, koji je i ranije izjavljivao da Đinñića treba ubiti. On ovom izjavom slavi i podržava ubistvo. Da li pakt Šešelj - Koštunica podrazumevao i puštanje na slobodu ubica premijera, kako je nagovestio Tomislav Nikolić? Na internet forumu voñena je rasprava o tome, i mogli su se videti sledeći stavovi71: - Zavisi koje oči gledaju na to. Ako su patriotske gledaju na heroja, ako su kukavičke gledaju na krivca. Pošto kukavica time opravdava sebe. Podržavam svaku Šešeljevu reč. On je istinski borac ne za Srpstvo i za istinu i pravdu. Ne misli samo Voja tako - 70% stanovnika države misli tako. Ostaće nepoznanica zašto se pojedini 'kvaliteti' opredeljuju protiv dobra svog naroda i očuvanje države. Srbi su poznati na zapadu po blaćenju - ogovaranju i cinkarenju svojih neistomisljenika u svom narodu i zbog toga se i oni koji rade uz mentorstvo zapada nipodaštavaju i ne shvataju ozbiljno od strane vlastodržaca. - Stvari su tragične utoliko što je sudski postupak protiv Z. Jovanovića i dr. bio farsa, a sada Šešelj kao antidemokratska politička ličnost brani nezavisno sudstvo od tzv. demokrata. Zašto bi se Koštunica ograñivao od Šešelja? U čemu se to Koštunica ne slaže sa Šešeljem? Samo u tome što onaj psihopata kaže ono što misli. Bajatovićevu izjavu da je "jedan već platio glavom" ,svi zaboravljalju jer je SPS postao poželjan partner. Šta je odvratnije, Šešeljeva izjava ili upotrba te izjave u svrhu dnevne politike (formiranja vlade). Neki bi ovde da vrate verbalni delikt, kao u komunistička vremena. Gavrilo Princip nas je s tim atentatom unazadio, ali Austrougarska je svejedno bila rešena da napadne Srbiju, pa istorijski - da nije bilo atentata našli bi drugi povod. Na stranu to što je Šešelj u osnovi lakrdijaš, kada je u pitanju ubistvo Đinñića, kako je moguće da je gospodin Janjušević koji je bio u kolima sa Zoranom nestao i zašto je telohranitelj Veruović ostao pri stavu da su bila tri pucnja? - Gavrilo Princip unazadio Srbiju za 100 godina? ... Atentat u Sarajevu je bio povod za Prvi svetski rat, a ne uzrok tog rata. To bi bilo isto kada bi rekli da je rat u BiH u periodu 1992-95. godina počeo, jer je neko ubio srpskog svata na Baščaršiji. To je povod za početak rata, a uzrok je raspad SFRJ i politike elita u republikama SFRJ. A Šešeljeva izjava je odvratna... - Treba da se stide njegovi glasači! Vojislav Šešelj ne zna ni za stid ni za sram. On je političku scenu u Srbiji toliko zagadio da da će proći decenije da se to očisti. A pitanje je da li će ikad, jer u

70 Njegov stav delio je i njegov zamenik, Tomislav Nikolić, upamćen po svojevrsnoj najavi atentata na premijera: „I Tito je pred smrt imao problema s nogom“,konstatovavši „Zaslužio je to što mu se dogodilo.“ 71 Posebno je interesantno što se u okviru ove teme povela i debata o istorijskoj ulozi Gavrila Principa.



SRS ima naslednike koji se služe istom retorikom i razmišljaju isto kao on. Još davno je Nenad Čanak rekao da treba zabraniti rad SRS. - Jasno da je Šešelju i Koštunici smetao Zoran, on im je bio realna opasnost. Da Zoran nije isporučio Miloševića, ovaj bi i danas vladao, a Marko bi bio „premijer“. Šta je bilo ne povratilo se. Setimo se advokata Barovića, isti Šešelj pričao je da se okliznuo na bananu iako su svi znali da su ga pretukli jurišnici SRS. Setimo se izjava Šešelja kako ima dobre veze u policiji i DB, a skoro sva politička ubistva odigrala su se pod patronatom DB. Danas DSS kontroliše te službe, koje nisu lustrirane, pa zato i nema reakcije na ovu Šešeljevu izjavu. S kim si onakav si. Politička pozadina ubistva Zorana Đinñića nije rasvetljena. Eto Legije ponovo na ulici bude li SRS napravila vladu. Onda će ono da svaka država ima mafiju, samo u Srbiji mafija ima državu biti 100% tačno. To treba da shvate i socijalisti. - Nema Koštunjavi šta da se ograñuje od tog stava kada je on učestvovao u tom poduhvatu sa Zvekijem. Bolje da se Šutanovac izvini narodu zašto su postavili takvog čoveka za premijera. Ono „nismo imali izbora“... pošto ga ni sad nemaju, jer žele vlast po svaku cenu... Proći će i te četiri godine a narod je video da nisu sposobni za velike odluke.. - Šešelj je sramota i štetočina za srpski narod i Srbiju. Iskompleksirani novo Srbin, svežeg hrvatskog porekla, da bi se dokazao kao najveći i najpravoverniji Srbin. Oni koji nose bedž sa njegovim likom vreñaju i sramote Srbiju. Učinak Šešelja i njegove politike je takav da su imali razloga oni koji su verovali i veruju da je on planski radio protiv interesa Srbije. Šešelj ustvari razbija tvrñavu nacionalizma svojim rasistickim, nemoralnim i nenormalnim izjavama. Ako politički preživi, biće to raspad srpske države, kulminacija nasilja koja će sem nevinih značiti i krvav kraj svih čelnika sadašnje srpske državne bezbednosti. Povratak u 90-te. Ko uñe sa radikalima u koaliciju snosi odgovornost za sve što oni kažu ili urade. Svojevremeno to se odnosilo na SPS, a sada na Koštunicu. Šešelja ne može kontrolisati nikakva koalicija. 2.500.000 grañana boluje od iste bolesti kao Šešelj! Za takvu naciju teško da ima leka! Koštunica igra Ruski rulet sa Srbijom, i siluje DSS. Neka izañe iz te partije i napravi svoju. Adolf Hitler je bio devijantno genijalan i zbog onoga što je uradio Nemci ga još malo pa slave. Šešelj je jednako devijantno genijalan i stvorio je, zajedno sa Koštunicom, atmosferu i masu koja će slaviti šta god on da kaže. Ne očekujte da se iko iz DSS-NS izvini zbog ispada Šešelja. Od crvenih bandita kao što su Šešelj i Koštunica ništa bolje se nije moglo očekivati. - Mora da se reši taj slučaj! To je sramota za Srbiju! - Žalosno da za njegove naslednike glasa još uvek pola Srbije. Slaviti smrt jednog čoveka, a ubicu nagrañivati je umobolno. Šešelj i njegovi su najveća sramota Srbije. Za njega je vreme stalo. 2003, taj isti čovek izjavio jje da će samo da svrati do Haga i eto ga nazad kroz koji dan. Za Šešelja i za sve koje podržavaju ovakve izjave nije zatvor već LUDNICA! Strašno je što u ovoj zemlji još uvek ima milion i po ljudi kojima je on idol. Ko su ti ljudi? Ne mislite valjda da je radikalima milo da on izañe. Da hoće da ga stvarno puste, ukinuli bi stranku, onda nikome na zapadu ne bi stalo da troši vreme na njega. Ovako, im je bolje, tu su, a nisu nigde. A on iz zatvora glumi predsednika, a zna da je samo haški zatvorenik. - Čitava njegova politika i život se svode na laži, uvrede i klevete. Treba da se stidi svojih glupih izjava. Šta ljudi koji glasaju za njega vide u njemu. Šešelja, koji je po prezimenu Hrvat, biraju izbeglice koji ne mogu da shvate da nemaju više svoju državu. Kamo sreće da smo svi 89. podržali Antu Markovića, zato što je bio veliki Jugosloven. Radi se o ljudima koji su izgubili identitet nestankom države Jugoslavije, a najgore je kada čovek izgubi idetitet. - Da li je moguće da se Koštunica nije oglasio o ovoj izjavi, kao neko ko se 5. oktobra borio protiv ovakvog načina razmišljanja? Da se ogradi, pa da izgubi ministarsko mesto koje mu je obećao Toma! Milija mu je takva fotelja nego da se izjašnjava o čoveku protiv koga je 5.Oktobra ustala Srbija! Još ćemo Miloševića da pravimo od blata. - Da se Srbija ovakvih Šešelja, Miloševića, Karadžića, Arkana, Legija rešila 1992 godine kad su pljačkali i silovali po Zvorniku, Bijeljini itd, danas bi i zemlja bila veća, i ponos neoštećen. Mi se pravismo ludi. Ide vojvoda do predsedničke fotelje jer ga Srbija još nije upoznala. - Zoran se zalagao za opštu dobrobit. Nije krao, nije galamio. Šešelj se zalagao prvo za svoju promociju, a posle sve ostalo. Ne vidim gde je unapredio Srbe. Šešelj će ući u istoriju, ali je neće pisati pa neće ući "Šešeljevi heroji". Sigurno da će jedan deo sugrañana apladuirati. Ako nisi u stanju protivnika da pobediš argumentima i istinom onda oni koji tu snagu nemaju upotrebljavaju ili opravdavaju takav način. Ako se njegova partija i njihovi koalicioni partneri od te izjave ne



distanciraju, onda će se dosta njih pokajati što su im glas dali. Ovo nije pitanje Evrope, nego civilizacija DA ili NE. Ovaj vid razmišljanja kojim je zaražen i Šešelj ne da Srbiji i srpskom narodu da napreduje, već ga drži mentalno prikovanog kao da je 1800. godina. - Čim radikali zaoštravaju retoriku znači da ne žele da preuzmu odgovornost za vlast. Toma i Vučić se zaleću da uzmu vlast, ali ih gazda opominje. Oni znaju da nemaju ljude da vode državu, a glupo je da sva ključna mesta uzmu DSS i SPS, PUPS i JS. Lako je lupati po televizijama, ali kad se vodi država nema zezanja. - Svi što glasaju za ovakve kao što je Šešelj treba da se zapitaju kome daju glas i dokle može to da ih odvede, jer za ovih 15 godina dosta su i oni sami istrpili dok je on pozivao na linč svakoga ko je pametniji od njega? Džaba mu knjige što je pisao po zatvorima, jer jedino što je u životu uradio bio je u zatvoru, a izgleda da ih je on jedini i čitao. Zbogom Srbijo! Kada se vrati iz Haga, za godinu dana (i ako ga osude ne može da dobije više od 5 godina koje je već odležao pa će ga pustiti odmah) on će biti predsednik Srbije. - Da živimo u pravnoj državi, veliki patriota-pravnik Koštunica morao bi da pokrene inicijativu za zabranu SRS jer se ovakvim izjavama poziva na kršenje pravnog poretka. Slavljenje čina ubistva premijera mora biti uništeno u korenu! Zar ovaj čovek da nam ponovo kroji budućnost? Ovakva izjava je plod bolesnog uma. Šta čovek kao on govori ne bi trebalo objavljivati. Valjda ljudi u Srbiji shvataju da postoji srpski nacizam i da je opasan za Srbiju (kao što je nemački bio opasan za Nemačku i za svet). Kad vam pobesneli komunisti "kroje život", tada zamena teza, demagogija i primitivizam vladaju. Ništa nije sveto. Vreme je da se kaže ko je ko u ovoj Srbiji. Ova izjava govori kakva bi bila vlada Koštunica - Šešelj, i predstavlja najavu obračuna sa svim neistomisljenicima, a posebno sa poštovaocima ideja Zorana Đinñića. Šešelj je čovek pun nekog ponosa, nema griže savesti, ali više brinu ovi što vide idola u njemu. Pogledajte Vučića kakve nebuloze priča sa konstantnim cinizmom. Teško nama, ako nam ovakve kvazi-patriote državu vode. Radikali bi, ako hoće da postanu mudra partija, trebalo da se distanciraju od takvog pogleda na svet. - Gavrilo nije znamenita ličnost u srpskoj istoriji nego poznata ličnost što su dva različita pojma. Jedan loš ñak uvek upropasti ceo razred. Ja razumem njih, ali nikako ne razumem one ljude koji za njih glasaju! 1914, Gavrilo ubio a posle nisu ispaštali "Bosanci" nego su se u Mačvi kotrljale srpske glave od strane nemačke vojske. 1941, Crveni digli bunu a Nemci u Kragujevcu 1 za 100 i ode 5000 dece. 1991: Bošnjaci Karadžić i Mladić napravili sranje, Srbi otale došli u Srbiju (i još su besni i drčni), a gde će Srbi iz Srbije. Dokle više Srba sa strane koji nam kroje kapu i crvenih vampira? Šeki nikad nije bio četnik i rojalista... Gavrilo Princip je bio terorista koji je izvršio atentat na prestolonaslednika Ferninanda i njegovu ženu uz podršku tajne organizacije iz susedne Srbije sa bazom u vojnom vrhu. Princip je žrtvovao svoj život za ciljeve tajne organizacije i zbog posledica atentata samo Srbi ga veličaju i slave. Gavrilo Princip je svojim "herojskim činom" unazadio Srbiju 100 godina. Usput, izginulo je 2/3 muških glava i o posledicama ne treba govoriti. "Obožavam" patriote koji se raduju kad milioni ljudi skončaju zbog jedne nepromišljene osobe što je bio Gavrilo Princip. Ne bi trebalo da se mnogo hvalimo ovakvim "herojstvima". To je zabluda srpskog naroda koja nam je donela mnogo krvoprolića. Gavrilo Princip nije smeo da ubije Ferdinanda, jer prvo, nije lepo ubiti čoveka, a drugo, ne bismo prošli Golgotu prvog svetskog rata, i to sve zarad interesa Engleza i Francuza. Čin ubistva vlastitog Premijera, ne treba ni komentarisati. Što se tiče odnosa lažnog vojvode prema ubici legalno izabranog premijera Srbije - što gore narodu, to bolje monstrumima koje nikad ne bi trebalo pustiti na slobodu. One koji traže njihovo oslobañanje treba poslati na psihijatrijsko posmatranje ukoliko to ne rade za pare. Da li je scenario sa ubistvom gospodina Đinñića isti? Sve više sam uveren da jeste. Da li su Karadžić i Mladić deo iste priče? Uveren sam da jesu. Posebno odeljenje Okružnog suda odobrilo je, na zahtev SRS, članovima SRS posetu Miloradu Ulemeku Legiji u Centralnom zatvoru u vezi odbrane Vojislava Šešelja pred Haškim tribunalom. U poseti su bili funkcioneri SRS Vjerica Radeta i Petar Jojić. Aleksandar Vučić potvrdio je susret, ali je naveo da Legija neće biti svedok odbrane, nego da je dao radikalima informacije o nekim navodima optužnice. Ulemek je, posle posete, napisao izjavu i biće prosleñena u Hag. Potrebno je istražiti koje su stranke, pojedinci, grupe i centri moći stajali iza pobune i podsticali deo MUP-a da ruši Vladu Zorana Đinñića što je rezultiralo ubistvom premijera, kao i ulogu obaveštajnih službi. Šešelj je u Tribunalu izjavio da Zvezdan Jovanović, osuñen za ubistvo premijera Đinñića,



zaslužuje „slavu Gavrila Principa u srpskoj istoriji“, a radikali su u skupštini Zorana Đinñića nazivali „mafijaškim premijerom“. Juna 2007. specijalni tužilac Slobodan Radovanović najavio je da je počela istraga o pozadini atentata, ali do avgusta 2008. nisu objavljeni nikakvi rezultati te istrage. List Kurir objavio je da je 8. januara Vojin Lazarević došao u Vladu Srbije, uznemiren pisanjem štampe i istragom u Evroaksis banci u Moskvi. Lazarević se sastao sa svojim kumom Aleksandrom Nikitovićem, šefom kabineta premijera Vojislava Koštunice, a zatim je došlo do svañe Lazarevića i Nikitovića s jedne i Mihajlova s druge strane. Ruski izvor potvrdio je da su iz „Gasprom“ insistirali da sva dokumenta u vezi sa sporazumom o energetici zaobilaze Nikitovića. BRANKO KRGA – drugar generala Rondo; drugar Vojisla va Koštunice – Žak Širak Francuski pisac i publicista Žerard de Vilijer, u intervjuu sarajevskom listu Slobodna Bosna, tvrdi: „Deo knjige u kojem govorim o požaru u Hilandaru u vreme kada se Karadžić u njemu nalazio apsolutno je istinit. Taj požar su izazvali ljudi iz britanske tajne službe koji su želeli na taj način da nateraju Radovana Karadžića da izañe iz manastira. Bio sam na Svetoj Gori godinu dana kasnije, u leto 2005. i video koliko je manastir oštećen. U knjizi pišem da su to uradili Amerikanci, a u stvarnosti su to bili Englezi. U to sam sasvim siguran“. Svoja saznanja o jednom od najtraženijih haških optuženika Vilijer opisuje u knjizi „Dosije K“. - Jedna od smernica koju mi je dao general Rondo odvela me je na Svetu Goru, gde se Karadžić krio neko vreme. Karadžić je tamo boravio više puta. Imam pouzdane informacije da je prošle zime opet bio u Grčkoj, ali ne na Svetoj Gori. Postoji srpska zajednica na Peloponezu, ali nije sigurno gde je on sada. Karadžić se uvek puno kretao, za razliku od Mladića koji nije imao potrebe za tim, jer je imao zaštitu. Karadžić je stalno menjao mesto boravka, uvek se oslanjao na Pravoslavnu crkvu. Bio je, pored ostalog, i u manastiru Ostrog - rekao je Vilijer. Prema Vilijerovom saznanju, veliku ulogu u Karadžićevom životu igra ćerka lekara iz Foče, koji je bio njegov najbolji prijatelj. Umro je od srčanog udara pre godinu i po dana. - Upoznao sam i njenu majku i nju. Njen otac je bio u Beogradu, a on u Foči. On nije viñao Karadžića u Beogradu jer nikada nije išao u Beograd. Ali, njegova ćerka je putovala u Foču da ga vidi. Tako je kao vrlo mlada upoznala Karadžića i sagledala njihovo prijateljstvo. Ona je vrlo privržena Karadžiću - tvrdi Vilijer. U papirima koje su istražne sudije pronašle kod generala Filipa Rondoa, bivšeg čelnika francuske obaveštajne službe, glasine o tajnom računu bivšeg francuskog predsednika Žak Širaka u japanskoj banci i 30 miliona funti na njemu dobile su potvrdu. General Rondo je svedok u političko-korupcijskoj aferi "Klirstrim" koja je 2006. godine potresala Francusku. U vreme njegovog saslušanja, procurila je vest o tajnom Širakovom računu koju je tadašnji predsednik odbacio kao izmišljotinu. Prilikom pretresa kuće generala Rondoa u vreme afere "Klirstrim" istražne sudije zaplenile su dokumentaciju na osnovu koje govore o dokazima. Sudija blizak listu "Kanar Anšene", rekao je da je zaplenjena dokumentacija dovoljna da se podigne nova istraga o prekršenom poverenju ili o novcu dobijenom od korupcije, i da će istražne sudije na osnovu ovih papira doći na trag svim kolovoñama. Otkad su papiri zaplenjeni, marta 2006. godine, sudije rade na istraživanju diskretno. Bivšeg predsednika Širaka moći će da ispitaju posle 16. juna kada mu istekne imunitet. Papiri, koje pomenuti sudija naziva dokumentima, pokazuju da je Širak otvorio račun u japanskoj banci sredinom devedesetih godina. Kada je Rondo otkrio ovaj račun 1996. godine, naloženo mu je da uništi sve fajlove, ali ih je general Rondo, koji čuva sve svoje beleške, preneo svojoj kući, gde su zaplenjeni. Za sada se ne zna poreklo novca sa Širakovog računa, niti za šta je upotrebljen, pa će se istraga fokusirati na ta dva pitanja. Bivšem francuskom predsedniku pripisuje se i umešanost u nekoliko korupcijskih skandala kada je bio gradonačelnik Pariza, od 1977. do 1995. godine, kao i u skandal oko izborne krañe u istom periodu. Dr. MILA ALEČKOVIĆ NIKOLIĆ (24. jul 2008.)



Od optužnice protiv Radovana Karadžića, prošle su tri godine. Mnogi tvrde da je Holbruk Karadžiću nešto obećao, ali ne znaju tačno šta. O tome su svi ćutali jer za one koji su dali obećanje bilo bi kompromitujuće, ako su ga dali, a drugi o tome ne znaju. Francuski general Žan Hajnrih koji je u Bosni komandovao do decembra 1996. godine kaže da svi znaju gde je Radovan K. Francuzi u to vreme kontrolišu zonu Pala. Drugi francuski funkcioner izjavljuje da Žak Širak neće sukobe sa Srbima. Ne želi da francuski vojnici budu taoci ili da budu ubijani u gudurama Balkana. 1997. Francuzi i Amerikanci dogovaraju se da Radovana K. zajednički uhapse vojno. Specijalne snage iz Floride sleću na vojni aerodrom u Tuzli. Tajni kod operacije: «Amber Star». Par dana kasnije Pentagon saopštava da je francuski kapetan Erve Gurmelon odao plan napada Srbima i da je Vašington, pred izdajom vojnika koji je hteo da pribavi slavu samo za svoju zemlju, morao da opozove operaciju. Vest se pronosi da Francuzi štite Radovana i ne daju Amerikancima da ga uhapse. Ovo ponavlja i tužiteljka Luiz Arbur. Tri godine kasnije kapetan Gurmelon je unapreñen, a Amerikanci se razilaze sa Francizima i od tada svako radi za sebe. Amerikanci zatim pronalaze Karadžićevog druga sa studija dr Dragana Hajdukovića koji je estetski hirurg u Americi, pokušavajući da ga vrbuju. Koriste i jednog tzv. biznismena bliskog Radovanu, čija je kći u Parizu. Francuski general Filip Rondo, proslavljen hvatanjem teroriste „Karlosa“, zadužen je da nadgleda pregovore i manevre. Francuski ministar odbrane Alan Rišar daje mu sva ovlašćenja i u svemu slobodne ruke. Rondo uzaludno pokušava da ponudi mnogo novca i da obezbedi zaštitu za Radovanovu familiju. U meñuvremenu, sud u Hagu uspeva da kontaktira Karadžića, ali ne pristaje da mu umanji optužnicu, kako Karadžić to traži. 1998. američki izaslanik u Bosni tvrdi da će on brzo biti uhvaćen i da će mu biti suñeno. Meñutim, 10. aprila K. menja stav i poručuje Amerikancima da se nikada neće predati. Iste godine 1998. K. definitivno nestaje. Zapad govori i piše da ga štite srpske službe, tajna mreža zvana «Preventiva» i vojska Republike Srpske. U meñuvremenu, on stvara priče za decu, pozorišnu predstavu i roman. Zapadna štampa tvrdi i piše da ga prate i čuvaju brojni prijatelji od kojih se većina nalazi u Parizu, meñu samim Francuzima. Francuzi i Amerikanci (zajedno sa perfidnim Albionom) u stalnoj su kompeticiji. Karla del Ponte ih moli da rade zajedno. Zajednički uspevaju jedino da naprave mrežu čiji je skriveni kod: «Fervant Arčer», sa sedištem u Frankfurtu, ali ništa drugo ne funkcioniše saborno, zbog velike borbe i kompeticije za uspehom službi. Krajem leta 2000. Amerikanci u akciju ulaze sami, ne verujući Francuzima, u zoni koju kontrolišu Francuzi. Francuzi to otkrivaju i, u inat, nameravaju da spreče Amerikance, praveći plan kako da dojave K. da se spasava dok mornaričke „Foke“ kreće u napad. Francuzi spasavaju Radovana. 2001. francuski DGSE sam preuzima operacije hapšenja. Radovan ide da sretne svoju ženu u selu pored Foče na crnogorskoj granici. Francuzi su ubeñeni da su «kupili» Radovanovu telesnu gardu, ključna dva čoveka su njima na vezi. Ali, sve propada, još jedna loša psihološka procena. Dva momka iz obezbeñenja ipak pucaju, a K. opet nestaje. 28. februara 2002. Amerikanci kreću bez Francuza u Čelebiće. Tu je, imaju pouzdane informacije. Žuri im se i zato jer su u Avganistanu promašili Bin Ladena. Rezultat: enciklopedijski neuspeh. Obaveštajni planovi SFOR-a za hapšenje Radovana Karadžića pretpostavljali su da će se najtraženiji „ratni zločinac“ pojaviti na području Foče i sela Čelebići. 10 dana kasnije Amerikanci i Francuzi, opet zajedno, kreću na Radovana i Mladića. Opet promašaj! Ni Radovana, ni Mladića nema na mestu koje su «obeležili» dugotrajnim radom i skupljanjem brojnih «tajnih podataka». Početkom 2004. iznova udruženi pokušaj NATO da se uhapsi voña bosanskih Srba. I, ništa. U februaru iste godine pukovnik žandarmerije Rejmond Karter telefonira SFOR-u u Bosni, i uz pomoć informacija izvesnog M. Alibabića, bivšeg funkcionera jugoslovenskih službi, tvrdi da sigurno zna gde treba hvatati psihijatra. Meñutim, drugi deo bivših obaveštajnih drugova Alibabića je protiv njega, odnosno na drugoj zaraćenoj strani, i operacija u selu Zaovine, zbog ljudskog faktora, ponovo trijumfalno propada. April 2004. SFOR saznaje da će K. biti u kući popa sa Pala. 200 specijalaca razbijaju vrata srpskog sveštenika, pucaju i razbijaju po kući. Pop i sin su povreñeni, a od K. nigde ni traga.



Udruženi tragaoci pitaju se: Ko je i ovog puta dao lažnu informaciju? Novine u Evropi pišu: Rusi i Srbi infiltrirani u zapadne službe onemogućavaju hapšenje! Krajem 2004. NATO napušta Bosnu. Evropske snage više neće da rizikuju. Njihova strategija sada je: zamrzavati račune u banci i kupovati ljude oko begunca. Drugo ništa ne mogu, neće ni da pokušavaju... Najzad su se kapitalisti dosetili kako se uspeva. Sami Srbi će to bolje odraditi. Kvislinzi to uvek rade bolje. Borba za trofej, oportunizam, profit i osvetu, bili su toliko jaka, da je olovnim vojnicima potpuno oduzela moć tokom više od jedne decenije... 23. jul 2008. Francuski obaveštajac, general Rondo, koji je već deset godina u timu za "nalaženje" dr.Radovana... kaže za francuski Figaro da je hapšenje pomogla CIA, koja ima baze na Igmanu i obaveštajce po Beogradu... (2000. godine su ga locirali na Trebinju, npr.) Tanjug je preneo: ''Njegovo hapšenje je verovatno omogućila neka strana zapadna služba, najverovatnije CIA, koja ima centar za telefonska prisluškivanja na planini Igman i više pripadnika koji rade u bezbednosnoj službi u Beogradu'', piše ''Figaro'' na osnovu informacija koje je dobio od francuskog špijuna, generala Filipa Rondoa, koji je 10 godina bio na tragu Karadžića u okviru ekipe bivšeg glavnog haškog tužioca Karle del Ponte.” Bivši general francuske obaveštajne službe Filip Rondo izjavio je da je Radovan Karadžić dva puta u Bosni „za dlaku“ izbegao hapšenje. Francuska obaveštajna služba i CIA pridobile su 1999. godine njegovog telohranitelja kao agenta, ali se ovaj u poslednjem trenutku predomislio. Drugom prilikom, u januaru 2000. godine, prisluškivanjem telefonskog razgovora otkriveno je Karadžićevo prebivalište, ali on je već nestao kada su stigli pripadnici SFOR-a. Rondo je rekao da je hapšenje olakšano zahvaljujući Američkoj obaveštajnoj agenciji, CIA, koja iz prislušne stanice u Bosni prati telefonske razgovore i ima agente u službama bezbednosti u Beogradu. “TEORIJA” ZAVERE Banjalučki "Reporter" objavio je 30. avgusta 2001. tekst pod naslovom “Vojni udar”, a Nenad Čanak raspirio je sukob u DOS, danima držan na "slučaju Gavrilović", izvukavši vest da je predsednik Koštunica s vojskama Jugoslavije i Republike Srpske spremao manevre i - državni udar! Koštunica je demantovao vest posredno, opaskom da su izjave Čanka “spoj diletantizma i neodgovornosti”, a da nedeljnik koji je Čankovom opažanju posvetio prostor, “u sprezi s pojedinim frakcijama DB”, zapravo priželjkuje puč. Ostala je sumnja. Dragan Vukšić, poslanik Pokreta za demokratsku Srbiju (DOS) u skupštini Srbije ocenio je: “Ovom vojnom rukovodstvu ne verujem. Meñutim, nerealno zvuči Čankova pretpostavka da je trebalo održati zajedničke manevre i tom prilikom izvršiti državni udar. To ne bi moglo da proñe nezapaženo, a i koji je cilj”. Miroslav Hadžić, direktor Centra za civilno-vojne odnose, takoñe je smatrao da priča o vojnom udaru nije realna, ali zato što je Vojska Republike Srpske pod kontrolom Sfor. Koren priče upućuje na skrivenost civilno-vojnih odnosa od 5. oktobra. Prvi takav momenat bilo je hapšenje Miloševića, kada je pretila opasnost sukoba vojska i policija, zatim javna polemika načelnika Generalštaba VJ i ministra unutrašnjih poslova Srbije oko otkrivanja masovnih grobnica, a ovo je bilo upozorenje da DOS od 5. oktobra nije uradio ništa da promeni nasleñene civilno-vojne odnose, odnosno da se vojska sama transformiše. Posle obaranja Miloševića, dva centra moći DOS prigrabila su instrumente sile - vojsku i policiju, sa zatečenim aparatom. Dok se strana koja je držala policiju trudila da stvori utisak da su se desile promene, neverovatna je bila upornost s kojom je predsednik Koštunica čuvao armijske strukture. Pokazatelj je bilo tvrdoglavo zadržavanje generala Nebojše Pavkovića na mestu načelnika Generalštaba VJ. Dve stvari su ključne: želja predsednika Koštunice da drži kontrolu nad vojskom po svaku cenu i nezainteresovanost DOS da se otvori problem reforme sektora odbrane i bezbednosti. Ta nezainteresovanost narušena je na Predsedništvu DOS kada je od Koštunice traženo da smeni Pavkovića, čime je potvrñeno da je on jedini nadležan da odluči šta će raditi s vojskom. Koštunica je tražio da mu se da vremena da to uradi, što je potvrdilo internu raspodelu moći, a smene starih i postavljenja novih načelnika uprava koje su usledile, otkrile su da će promene ići teško. Pavković je ostao, a novi načelnici bili su bliski saradnici bivših načelnika. Tvrdnje Pavkovića da nije učestvovao u izboru kadra nemaju osnova: zna se postupak izbora i ko odlučuje - načelnik



Generalštaba, ljudi iz Uprave za bezbednost, Personalne uprave, Uprave za moral. A imenovani su Pavkovićevi ljudi. Izostao je bilo kakav uvid i kontrola. Nisu aktivirani čak ni postojeći mehanizmi parlamentarne kontrole. Personalne promene u vojsci bile su bez javnosti razumljivih obrazloženja. Jedan od Koštuničinih argumenata za zadržavanje ključnih ljudi koje je Milošević izabrao bio je da ne želi da ugrozi moral vojske. Pitanje je da li ostanak Pavkovića i njegovog tima više ugrožavao moral vojske? Promena Pavkovića, koji je personifikovao poslednji ostatak Miloševićevog režima, bila je osnova za sve dalje promene. Pavkovićeva moć u vreme Slobodana Miloševića bila je ograničena. Posle 5. oktobra, a posebno tokom 2001, on se ponašao potpuno samostalno, i sve što je donosio predsedniku Koštunici prolazilo je bez hijerarhijskih zadrški. Njegovom smenom trebalo je pomeriti klan iz Treće armije, kojim se Pavković okružio i tek tada mogle su da se očekuju suštinske promene, koje podrazumevaju i mehanizme demokratske kontrole vojske, za šta DOS nije ponudio nikakav koncept. Nacrt preureñenja odnosa izmedu Srbije i Crne Gore pominjao je samo parlamentarnu kontrolu vojske, što jeste element, ali demokratska kontrola podrazumeva i javnost i izvršnu vlast (ministarstvo odbrane kao centralni kontrolor) i nevladin sektor, koji je mogao da izvrši javni pritisak na Koštunicu i DOS. Jedan od problema bio je što nije bilo Saveta za nacionalnu bezbednost, koji bi bio kontrola postavljenja i unapreñenja i ograničenje za zloupotrebe. To se posebno odnosi na kontrolu rada vojne službe bezbednosti, koja je poslednja linija odbrane vojnog vrha. Vojna služba bezbednosti bila je tajna i za grañane i za najveći deo pripadnika VJ. Zato je zadatak DOS, odnosno predsednika Vrhovnog saveta odbrane Vojislava Koštunice, trebalo bude da se napravi plan transformacije vojske, koji bi definisao kontrolu ove službe. Dragan Vukšić je tvrdio: “I pored toga što je ova služba pod komandom načelnika Generalštaba, postoje informacije da se skoro potpuno stavila na raspolaganje predsedniku Koštunici. Posledice su devijacije u VSB i VOS, a naročito u prvoj. Umesto da se bavi svojim zadacima, Vojna služba bezbednosti, i pojedinci naročito, stavljaju se u funkciju jedne strane i direktno utiču na političke odnose u zemlji.” Zabrinjavalo je i nepostojanje kontrole nad elitnim jedinicama vojske - 63. padobranskom i 72. specijalnom brigadom, koje su podreñene načelniku Generalštaba i namenjene su za izvršavanje specijalnih zadataka. Pored toga, nesrazmerno je velik broj pripadnika vojne policije, koji su, u nekoj situaciji, mogli da budu zloupotrebljeni. U tom kontekstu, uz krizu u politici i ekonomiji, (demantovana) informacija trebalo je da bude znak upozorenja. Sukob u DOS bio je prilog tome i nije trebalo načelno isključiti mogućnost da je nepromenjeni vojni vrh u uslovima krize mogao da se pojavi kao samostalan politički činilac, koji može na silu da bitno odredi način razrešenja krize. Akt uvoñenja vanrednog stanja može se opravdati sprečavanjem unutrašnjih sukoba. Javnost i DOS trebalo je to da imaju na umu kao potencijalnu opasnost. “Kadrovske promene u Vojnoj službi bezbednosti su u skladu s dotadašnjim promenama u vojsci - da se prikaže da se nešto menja a da se ništa ne promeni. General Milan Ðaković (bivši načelnik Uprave bezbednosti) i general Aca Tomić su Pavkovićevi ljudi. Oni su radili po njegovim direktivama. Da nije tako, odavno je trebalo da se bave kriminalom u materijalno-finansijskom poslovanju i stambenoj problematici VJ, a to znači, Pavkovićem lično”, upozorio je Dragan Vukšić. Slično je bilo i sa promena na čelu Vojnoobaveštajne službe, s tim što je bivši načelnik general-potpukovnik Branko Krga unapreñen u zamenika načelnika Generalštaba. “Krga nije smeo da služi Miloševiću u vezi s kosovskom tragedijom i sramotom. Ako ne pre, morao je da se distancira kada je počela sramna proslava pobede nad NATO, podela činova, položaja, odlikovanja, stanova i privilegija. Novi načelnik Vojnoobaveštajne službe pukovnik Radoslav Škorić nije trebalo da se nañe na tom mestu. Bio je pomoćnik Krgi kada je bio vojni izaslanik u Moskvi. Druge značajne dužnosti nije obavljao. VOS je već duže vreme okrenut prema istoku, što nije dobro i ne može da proñe neopaženo. Naša realnost u Evropi mnogo je složenija i osetljivija.” objasnio je Vukšić Početkom avgusta 2001. stručnom savetovanju Vojne službe bezbednosti na Topčideru prisustvovao je i skup pozdravio u ime "vrhovnog komandanta" Vojislava Koštunice njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Rade Bulatović. On je upozorio bezbednjake da zadatke mogu da primaju samo od vrhovnog komandanta. Drugi skup, u užem krugu, bio je delikatniji i trajao je do jutra. Razmatralo se navodno prisluškivanje vrhovnog komandanta i mere koje bi trebalo preduzeti. Rukovodio je Pavković, a prisustvovali su bivši i sadašnji načelnik službe bezbednosti i bivši "asovi". Od sulude namere prisutne je odvratio jedan od učesnika.



Za Radeta Bulatovića, savetnika za nacionalnu bezbednost, Vukšić je tada primetio: “Savetnik za nacionalnu bezbednost trebalo bi da je dokazan poznavalac spoljne politike i meñunarodnih odnosa, odbrane i bezbednosti i autoritet - teorijski i praktički. Javnosti bi trebalo da budu poznata njegova biografija i kvaliteti. S obzirom da je Rade Bulatović potpuno anoniman, pitanje je da li je on adekvatna ličnost za taj posao.” KOJI JE KRUG ZATVORIO RADE BULATOVI Ć? 20. marta 2002. savetnik jugoslovenskog predsednika Rade Bulatović saopštio je da je podneo krivične prijave zbog klevete protiv republičkog ministra pravde Vladana Batića, saveznog ministra unutrašnjih poslova Zorana Živkovića i nepoznatih lica iz Demokratske stranke i DOS. Naime, posle hapšenja Momčila Perišića, Vladan Batić i Zoran Živković izjavili su da je Rade Bulatović organizovao akciju praćenja i hapšenja, a Demokratska stranka optužila ga je da je zajedno sa šefom Vojne službe bezbednosti Acom Tomićem odgovoran za mogući sukob Jugoslavije sa svetom. U Bulatovićevoj izjavi za javnost navodi se: “Povodom postupka koji se vodi protiv Momčila Perišića, u javnom reagovanju pojedinih nosilaca političkih funkcija, uz moje ime su izrečene brojne neistine i insinuacije. Ovo će meni, kao i grañanima Jugoslavije, koji su zabrinuti za sudbinu države, omogućiti upoznavanje sa stvarnim činjeničnim stanjem koje će utvrditi nadležni državni organi. To će, kao i sprovedena akcija, učvrstiti poverenje grañana u jedinstven sistem bezbednosti Jugoslavije i veru u bolju budućnost nañe zemlje i svih grañana”. Vladan Batić je izjavio: “Ono što sam rekao, a što se tiče uloge Bulatovića u akciji hapšenja Momčila Perišića, to sam čuo iz usta generala Pavkovića, u prisustvu saveznog premijera, potpredsednika savezne vlade, republičkog premijera i više lica, a druga stvar koju sam pomenuo da je Rade Bulatović bio kadrovik u SMIP i upleten u neke diplomatske afere, to je takoñe istina...” Savezni ministar za unutrašnje poslove Zoran Živković ocenio je da je to “još jedna prijava iz JUL-ovske kuhinje”. Večernje novosti objavile su 04.07.2003. da je Rade Bulatović, savetnik za bezbednost bivšeg jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice, uhapšen u policijskoj akciji “Sablja”, izašao na slobodu, i da će se u nastavku krivičnog postupka braniti od krivične prijave koja ga sumnjiči za krivično delo “udruživanje radi neprijateljske delatnosti”. Bio je u pritvoru od 8. aprila, u okviru istrage protiv organizovanog kriminala. Uoči hapšenja, Bulatović je preko agencije BETA poslao saopštenje povodom informacije iz istrage ubistva Zorana Đinñića, da je Borislav Mikelić posredovao u organizovanju sastanka Bulatovića i generala Ace Tomića sa voñama zemunskog klana, kojim je najavio tužbe za satisfakciju pred srpskim sudovima, do suda Saveta Evrope, zbog “lične, moralne i materijalne štete” nanete njemu i njegovoj porodici. MUP Srbije saopštio je 8. aprila da je, u okviru istrage ubistva premijera Zorana Đinñića, uhapšen Bulatović zato što su “pripadnici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije utvrdili da je bio povezan sa voñama zemunskog klana Miloradom Lukovićem Legijom i Dušanom Spasojevićem Šiptarom... Utvrñeno je da je izjava koju je Bulatović prethodno dao policiji tokom istrage neistinita”. Za hapšenje Bulatovića, zainteresovao se, polovinom maja, Amnesti internešenel, zato što su njegovi branioci tvrdili su da je on “politički zatvorenik. Prema informacijama objavljenim u emisi „Insajder“ B92, registar saradnika tajne službe bezbednosti od 1945. godine je ili uništen ili sklonjen, a novi registar saradnka sačinjen je 2001. godine, pri čemu su mnogi saradnici izmišljeni, kako bi bili iskompromitovani. Postoji osnovana sumnja da su pravi dosijei saradnika po nalogu Radomira Markovića sačuvani i da su u posedu neovlašćenog lica. Istraga je pokrenuta samo protiv Radomira Markovića, a ostali akteri ove protivzakonite radnje su ili na sopstveni zahtev otišli u penziju, kao Nikola Ćurčić, ili su na visokoj funkciji u BIA kao Miloš Teodorović. Ako postoji dokaz da je dokumentacija DB uništena, pitanje je čemu insistiranje na zakonu o otvaranju dosijea. Vladimir Božović, generalni inspektor MUP-a je reagovao: “Naravno da je državni tužilac čim je dopro do njega glas bio dužan da pokrene istragu kao što je onda onda besmisleno govoriti o otvaranju dosijea... To je sad izašlo na videlo. Ukoliko od nas zahteva državni tužilac, ili ukoliko nam naloži Vlada ili ministar mi čemo se u to uključiti.” Reakcija ministra pravde Zorana Stojkovića: “Nemojte tražiti od Vlade da obavlja posao drugih nezavisnih organa. Vlada nema ovlašćenja. Ako ima nešto, neka izvole organi i neka postupe”.



Na konstataciju da je ministar policije Dragan Jočić razgovarao sa Ulemekom, Stojković je pitao: “Je l’ vi znate, ja ne znam. Nadležni organ neka radi svoj posao. Ako ima nečega on je dužan da pokrene postupak.” Moglo se videti da su koreni Miloševićevog režima ostali. Zašto je Koštunica zadržao ljude poput Rada Bulatovića i mnoge druge, koji su nastavili da prikrivaju tragove zločina? Prisetimo se izjave Vladimira Popovića: “Rade Bulatović je čovek koji ne da se ne razume u taj posao, nego jedino što je uradio i po čemu će ostati upamćen to je - po činu veleizdaje, koji je takoñe još jedan od nezabeleženih slučajeva u istoriji službe, da je načelnik službe bezbednosti jedne države napravio kopiju arhive te službe, celokupnu, i odneo i predao drugoj državi i drugoj službi. To je uradio Rade Bulatović kad je odlazio u Ameriku, tražio je od svojih da mu nasnime kompletnu arhivu državne bezbednosti da on sa sobom ponese u CIA. Kad su ga ovi pitali o čemu se radi, ako mu nešto bude zatrebalo, da on može to sa diskova da skine i da im kaže.” Ukoliko postoji CD sa Arhivom, bilo bi zanimljivo ući mu u trag. Reakcije vlasti nije bilo. Tabloid je objavio tekst Mileta Ješanova, u kome stoji da je anonima grupa iz Bezbedonosno - informativne agencije poslala pismo ovom listu, u kome navodi: “Pošto je Srbija zemlja čuda, nije čudno da Rade Bulatović, Crnogorac iz Berana, bivši JUL-ovac, vodi Bezbednosno - informativnu agenciju u vreme kada Srbija bije bitku za deo svoje teritorije i svoju evropsku budućnost. Izigravši svoje dojučerašnje najbliže saradnike i prijatelje, Bulatović je, zarad svog opstanka i pranja prethodne biografije, krenuo u uništavanje svakog operativnog rada srpske službe bezbednosti, dobijajući pohvale za takav 'reformatorski poduhvat'. Tajna Bulatovićevog uspeha leži u staroj kumovskoj vezi sa Crnogorcem Nebojšom Vujovićem, takoñe JUL-ovskim diplomatom, sada predstavnikom "Hemofarma'' u SAD, koji se tokom diplomatske službe u Vašingtonu otvoreno stavio u službu američkih obaveštajnih službi. I to preko Bert Brauna, obaveštajca koji kasnije otvoreno radi na podrivanju Vlade Srbije na čijem je čelu bio Zoran Živković. Gospodin Braun je ključni diplomata na čiju se urgenciju Bulatović izuzima iz istrage za ubistvo premijera Zorana Đinñića. Nakon toga dobio je pristojnu novčanu odštetu, koju Aco Tomić nikada nije uspeo da naplati. Držeći se ove stare obaveštajne veze, Rade Bulatović okreće leña svom saborcu Aci Tomiću i svim svojim drugovima, da bi sa Aleksandrom Nikitovićem, Vojinom Lazarevićem, Stevanom Nikčevićem i kumom Nebojšom Vujovićem (svi su Crnogorci i državljani Crne Gore) pretvorio Koštuničinu vladu u pukog izvršioca crnogorskih, hrvatskih, američkih i ko zna čijih interesa.” Sastavljači pisma navode Bulatovićeve učinke u Agenciji. “U samoj Agenciji Rade Bulatović zabranjuje svaki rad vezan za Kosovo, zaustavlja započete akcije otkrivanja terorističke mreže na jugu Srbije, zabranjuje uključivanje tehnike Agencije u potragu za odbeglim pripadnicima zemunskog klana, a u potragu za Ratkom Mladićem uvodi svoj tim, za koji niko osim Amerikanaca ne zna. Da li oni kriju ili traže Ratka Mladića i kome to ide u prilog? Usput, Bulatović Amerikancima predaje kompletnu arhivu Agencije, tražeći samo jednu protivuslugu - podršku za njegovo buduće ambasadorsko imenovanje. Da bi izbrisao sećanja u Agenciji - ko je on i odakle dolazi - Bulatović zapošljava preko hiljadu novih radnika, iako i ovi koje je zatekao ne rade ništa. Lukavi Bulatović je meñu tih hiljadu novoprimljenih uvrstio i oko 200 koji su članovi DSS i bar još toliko "Nove Srbije" i G-17, tako da priča o depolitizaciji Agencije čeka novi početak.” Oni opisuju i način na koji rukovodi direktor Bulatović. “Manirom Titovog omladinskog funkcionera (bio je sekretar UK SSO Beograda), Bulatović nareñuje korišćenje rezidencija isključivo za njegove lične potrebe, ureñuje prostor oko kabineta najskupljim eksponatima "Garden centra", večera isključivo na "Žabaru" (brod-restoran na Savi, pored hotela Jugoslavija, prim. redakcije), po cenama većim od prosečne plate u Srbiji. Ne mrda bez 6 - 7 telohranitelja, koji terorišu pola grada jurcajući Legijinim džipovima. Bulatović spopada sekretarice i okružen je poltronima koji veličaju njegov ogroman uspeh. Tako je vlasnik butika iz Smederevske Palanke i bivši pripadnik JSO postao načelnik analitike (Uprava za analitiku i informatiku), a operativac poznat po obradi novinara Slavka Ćuruvije u vreme atentata na njega - načelnik za kontakte sa stranim službama.



Poput šefova službi klasičnih banana država, Bulatović obilazi strane ambasade otkrivajući im gde su "zlikovci iz Službe'' postavili prislušne ureñaje, misleći da tako obezbedi svoj reformski imidž. Takoñe,omogućuje američkoj obaveštajnoj službi direktan pristup srcu prislušnog centra u Beogradu, tako da je većina naših političara konačno u pravu kada paranoično tvrde da su prisluškivani, s tim da to sada ne radi srpska, već američka obaveštajna služba”. U pismu se navode i drugi detalji. “Uz posredovanje Vojina Lazarevića, zajedno sa trećim Crnogorcem, Stevanom Nikčevićem, direktorom SDPR (rukovodio akcijom službe u likvidaciji Slavka Ćuruvije), Rade Bulatović za potrebe Amerikanaca obezbeñuje izvoz oružja Gruziji, uprkos oštrom upozorenju Ruske Federacije koja na to gleda kao na otvoreno neprijateljstvo Srbije, koja, pak, očekuje rusku pomoć oko rešavanja statusa Kosova. U dilu sa školskim drugom Srbom Panićem, zamenikom direktora za imovinu Srbije, Bulatović započinje projekat izgradnje stanova na Banjičkom visu, a koje bi gradile firme njihovih partijskih finansijera, uz debelu proviziju za njih dvojicu. Jedino čega se Bulatović plaši u ovom trenutku je novi Legijin iskaz, jer je napravio dogovor sa njim, pa ukoliko ne ispuniti obećano, garantovan mu je nemiran san. Dobro obavešteni izvori iz CZ-a tvrde da je Legija uputio poruku Bulatoviću kojom ga je podsetio na druženja tokom 2002. godine, kao i na dogovor prilikom predaje.” Direktor BIA gospodin Bulatović je, odmah po postavljenju, otputovao u zvaničnu posetu CIA u Lengliju. Sa njim su u delegaciji putovali i načelnik Pete uprave BIA Rajko Savić, koji je danas šef specijalnog tima za hvatanje Ratka Mladića i gospoña Senka Jovanović, glavni inspektor u Devetoj upravi (Uprava za saradnju sa stranim službama), koja je bila prevodilac. Gospoña Jovanović je ljubavnica i gospodina Savića i gospodina Bulatovića. Šta je sve Bulatović predao od arhivskih fondova kolegama iz Lenglija može se rekonstruisati, što su službenici ove službe na vreme uradili. Direktor BIA je službeno posetio i Federalnu obaveštajnu službu Ruske Federacije. U Jasenovu je primljen na visokom nivou. Upućeni tvrde da je i general-pukovniku Sergeju Lebedevu takoñe nešto nudio, ali njegova pratnja u to nije upućena. Grañani mogu zaključiti da je Bulatović potpuno razbio operativnost i sposobnost srpske tajne službe da se bavi aktivnostima za koje je ustavno i zakonski nadležna i obavezna da ih sprovodi u cilju zaštite bezbednosnih interesa Srbije. Bulatoviću je to pošlo za rukom. U vreme kada su se Crna Gora i njeno rukovodstvo spremali za otcepljenje od Državne Zajednice, Srbijom su vladali, poput organizovane kriminalne grupe, Crnogorci. Predsednik Srbije Boris Tadić - Crnogorac, državljanin BiH. (mada on pouzdano nije član ove organizovane kriminalne grupe). Premijer Koštunica, po ocu Damjanović, Crnogorac. Ministar unutrašnjih poslova Srbije Dragan Jočić - Crnogorac iz Berana. Direktor tajne službe Rade Bulatović iz Berana. Šef kabineta premijera Srbije Aleksandar Nikitović iz Bara. Glavni finansijer Vojin Lazarević iz Kotora. Svi državljani Crne Gore i novopečeni državljani Srbije. Ne čudi što se Crna Gora lako otcepila i što banda iz Crne Gore na vlasti u Srbiji, pljačka, razara, teroriše... Direktor BIA Rade Bulatović, od oca Mila, roñen je 19. marta 1958. godine u Beranama (Ivangrad) u Crnoj Gori. Zvanično prebivalište mu je u Beogradu, u Zmaj Jovinoj broj 39. Biografija Radeta Bulatovića nikada nije objavljena, ali su novinari došli do podataka da je službovao kao diplomata u Rimu i Istanbulu. U aprilu 2003, bio je osumnjičen da je umešan u pripremu atentata na Zorana Đinñića, a na osnovu razgovora koje je vodio sa Dušanom Spasojevićem i Miloradom Ulemekom Legijom. Kad je Bulatović postavljen na funkciju direktora BIA, "Politika" je u martu 2004. godine pisala da, kada je ušao u politiku, kao savetnik predsednika SRJ, protivnici su mu pripisivali izvesne afere iz prošlosti ali ništa od toga nije potkrepljeno dokazima. Štampa se bavila onim što je Bulatović radio kao savetnik predsednika SRJ Vojislava Koštunice i onim što je radio pre 2000. godine. Kako zvanična biografija ovog državnog službenika nije dostupna javnosti, mediji su morali da se služe anonimnim izvorima, pa zato nije potvrñeno niti demantovano da je bio predsednik komisije za stanove u opštini Savski venac i da je od te komisije dobio stan, da je bio član JUL, da mu je nestalo oko 50.000 dolara dok je službovao u Rimu pa je vraćen za Beograd, da je 2002. boravio na jugu Srbije s Lukom Karadžićem i delio pripadnicima VJ knjige Radovana Karadžića, da je na stručni vojni skup na Topčideru došao u ime "vrhovnog komandanta", Koštunice.



Nakon "Sablje", iz zatvora je pušten u julu 2003. godine, tek kada je tadašnji direktor DSS Mile Tomić uspešno završio pregovore sa posrednikom ministra policije Dušana Mihajlovića. Gospodin Tomić je obećao Dušanu Mihajloviću da će DSS apsolutno zaštiti Mihajlovića nakon promene vlasti. Bilo je reči i o novčanoj naknadi za Mihajlovića. Njegovi branioci izjavili su tada da je postupak protiv Bulatovića odlukom suda proglašen za službenu tajnu. Mediji su često citirali njegov tekst objavljen u NIN-u, marta 2002. godine, u kome piše da je u RDB Srbije postignut naročito “pozitivan napredak” postavljenjem Andrije Savića, čijim dolaskom “počinje proces depolitizacije” ove službe. Savić je postavljen na zahtev Crvenih beretki, nakon njihovog protesta. Iz njegovog teksta upečatljive su konstatacije da je presecanje tzv. afere Perišić “uspeh jedinstvenog sistema bezbednosti zemlje”, i da će se “ova akcija izučavati u budućim udžbenicima bezbednosti”. intervju Dejana Lučića Pukovnik Jovan Đogo, ako je verovati optužnici u postupku protiv jataka Ratka Mladića, odlično je radio posao jataka. Mladić je na slobodi. Iako se pretpostavljalo da je on prvi sa optužnice Haškom tribunalu koje će Srbija izručiti, uhapšen je Radovan Karadžić. Kako je došlo do hapšenja bivšeg predsednika Republike Srpske? - Stvari nikada nisu proste, kao što ponekad izgledaju. Da bi se ovo dogodilo bilo je potrebno da se sklopi niz negativnih dogañaja koji, napominjem, uopšte nisu slučajni. Spadam u one koji ne priznaju slučajnosti, već da svi dogañaji imaju svoje uzroke. Koji su to uzroci? - Da bi se ovo desilo, u Srbiji je moralo da se na svim nivoima vlasti, od zakonodavne i izvršne do sudske, nañu ljudi bez ikakvih moralnih skrupula kojima ništa ne znače država, grañani, nacija, državni i nacionalni interesi, itd. Njima je bitan samo lični interes, njihova fotelja i neograničeno podaništvo prema onima koji, po njihovom mišljenju, predstavljaju centre moći. Nikada u istoriji Srbije nije se skupilo više takvog ološa na svim nivoima vlasti. Istakao bih trojicu ključnih - Borisa Tadića, Vladimira Vukčevića i Radeta Bulatovića. Zašto baš njih? - Srbija je dočekala da na njeno čelo doñe čovek za koga se, ako se malo više udubite, vidi da je bolestan. Iz njegovih očiju i pogleda vidi se ludilo, njegovi pokreti i tikovi odaju krajnje nepredvidivu i nervoznu ličnost. Nije mi jasno da se na bilo koju državnu funkciju može doći bez lekarskog pregleda, a za bilo koje radno mesto treba lekarsko uverenje. Tvrdim da on ne bi prošao ni jedan ozbiljan lekarski pregled. Hapšenje dr Karadžića nije jedini negativan potez Borisa Tadića. Samo poslednjih meseci bio je niz negativnih poteza po interes Srbije. Na šta mislite? - Od njegovog nelegalnog potpisivanja SSP, bez odobrenja Vlade i Skupštine Srbije, od njegovog obraćanja u noći izbora da neće dozvoliti formiranje vlade i skupštinske većine u skladu sa voljom grañana, već po njegovom ukusu, do naredbodavnog odnosa prema predsedniku Skupštine. Samo sa takvim predsednikom Srbije moguće je da na mesto tužioca za ratne zločine doñe ličnost kao što je Vladimir Vukčević. Taj ima potrebu da uništi Srbiju i sve što je srpsko. Setite se konferencije za štampu od prošlog utorka. Iz njegovih očiju izbija samo mržnja i zlo. On Ljajiću otima reč da bi on bio prvi koji donosi lošu vest. On trlja nogu o nogu kada govori, on se na taj način prosto samozadovoljava. Kako objasniti da je lično prikrivao dokaze o trgovini ljudskim organima od otetih Srba, na što mu je, po njenoj ličnoj izjavi, ukazala Karla del Ponte? Kako objasniti činjenicu da je lično prikrivao dokaze o zločinima Ramuša Haradinaja i Nasera Orića i za to dobio novac od Šiptara i muslimana koji troši sa švalerkom, koju mu je nabacila jedna zapadna obaveštajna služba, a od tih para kupio joj je i stan u Beogradu? Kako objasniti da ni jednom nije postavio pitanje ubistva hiljada Srba od dolaska tzv. mirovnih snaga na KiM, pa čak ni za zločine kao što su miniranje autobusa sa Srbima, ubistvo žetelaca ili ubistvo dece na kupanju? U Hagu se vode procesi desetinama Srba koji su bili na najvišim državnim funkcijama u Srbiji i Republici Srpskoj. U toku tih procesa optuženi i njihove odbrane izneli su niz dokaza koji idu u prilog srpskoj strani i koji su raskrinkali niz lažnih optužbi. Da li ste ikada nešto od toga videli ili pročitali iz bilo kog medija u Srbiji? Vest je kada neko nešto iznese suprotno srpskim interesima. Takav odnos mogli su da narede jedino Boris Tadić i Vladimir Vukčević. Kako komentarišete medijsko izveštavanje o svim ovim dogañajima?



- Jad i beda. Samo me interesuje da li ovi teledirigovani urednici misle da je ovaj narod stoka i da su imbecili? U ovom slučaju napravljena je klasična zamena teza - umesto da se bave istraživanjem značaja ovog dogañaja i njegovim posledicama, umesto da su doveli kompetentne ljude koji bi narod podsetili na stvarne uzroke i kreatore raspada bivše SFRJ, da objektivno govore o dešavanjima na svim stranama koje su učestvovale u sukobima, i o zločinima, oni istražuju šta je dr Karadžić jeo, šta je čitao, oblačio i slične gluposti. Ostalo je još da istraže kada je vršio veliku i nuždu. Verovatno bi to učinili da su Veran Matić i Aleksandar Tijanić mogli zbog veličine glave da istu gurnu u šolju. Za šta optužujete Bulatovića? - Rade Bulatović je zavrbovan od strane američkih službi još dok je radio u ambasadi u Italiji. Kao takav, ugrañen je na mesto savetnika za bezbednost kod Vojislava Koštunice, a kasnije i za direktora BIA. Ne treba misliti da Koštunica to nije znao. To samo potvrñuje da je i on bio ucenjen i da je izvršavao naloge Zapada. Kada je u pitanju saradnja sa Haškim tribunalom, on je naneo više zla od Tadića, samo što će posledice Tadićeve saradnje imati daleko tragičniji značaj za srpski narod. Kako to mislite? - Hapšenje dr Karadžića je upravo ona karika koja je nedostajala da bi se i zvanično zatražilo ukidanje Republike Srpske, ali i ono što će poslužiti da se dokaže „učešće Srbije u agresiji na BiH" i da se Srbija osudi za genocid na ponovljenom postupku pred stalnim sudom u Hagu, o čemu je već izvestila Nataša Kandić. Boris Tadić je to odlično znao i zato je povukao ovaj potez koji je ključni za dalju sudbinu srpskog naroda u Republici Srpskoj, ali u velikoj meri i po sudbinu svih grañana u Srbiji, a posebno srpskog naroda. Šta mislite, kako je došlo do hapšenja Radovana Karadžića? - Rade Bulatović i njegov glavni operativac za pronalaženje lica optuženih pred Haškim tribunalom, Rajko Savić, već izvesno vreme su znali podatke o dr Karadžiću. Tu se treba vratiti malo unazad. Zapadne sile, a prvenstveno SAD, definitivno su se odrekle Vojislava Koštunice kao svog čoveka i njegovih usluga posle poznatog paljenja američke ambasade. Preko njihovih drugih saradnika, sugerisano mu je da raspusti Vladu i raspiše izbore uz ubeñivanje da će podići svoj rejting i biti u poziciji da on ponovo formira vladu. Rade Bulatović, s obzirom na činjenicu da je znao kompletan scenario, definitivno mu je otkazao poslušnost i prešao na drugu stranu. Usput je povukao nekoliko poteza koji su dodatno kompromitovali Koštunicu, a nije ništa učinio na kompromitaciji suprotne strane, iako mu je to obećao. U završnoj fazi pravljenja nove vlade, čak mu se nije javljao na telefon. Pored toga, uhapsio je Stojana Župljanina, kako bi Koštunici izbio adut da on nije nikoga hapsio, već da su se svi „dobrovoljno predali". Sve poteze Bulatović je vukao u dogovoru sa Tadićem. Kada se uverio da je nova vlada formirana, kao ulog za svoj dalji status, servirao je Borisu Tadiću informaciju o dr Karadžiću. Ostalo je poznato - način i vreme hapšenja, prekid rada Skupštine, priprema medijske propagande itd. Ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, tvrdi da ništa nije znao o akciji. Da li mu verujete? - Tačno je da on ništa nije znao o samoj akciji i da pripadnici policije u tome nisu učestvovali jer za to nije bilo potrebe. I u drugim strukturama ima dovoljno onih koji su za novac spremni da urade sve prljave poslove. Dačić pokušava da sakrije nešto drugo - svoju političku odgovornost. Upravo njegov pristanak da obezbedi legitimitet jednoj, nasilnim putem, formiranoj vladi, bio je ključni momenat da se ovo desi. Kako vidite tok i ishod suñenja dr Karadžiću? - Ubeñen sam da će dr Karadžić doživeti sudbinu Slobodana Miloševića. S obzirom da Haški tribunal mora da završi svoj rad do 2010. godine, jasno je da nema vremena za neko objektivno i fer suñenje. Njima će biti dovoljno da pročitaju optužnicu i izvedu nekoliko tzv. eksperata i svedoka. I tu će biti kraj. Isto to očekujem i za Vojislava Šešelja. A sporazum Karadžić - Holbruk? - Srbi nikada neće shvatiti da Amerika nastupa sa pozicija sile i da njih ne obavezuje nikakav sporazum. Oni prosto mogu da kažu - pa to je bilo za vreme bivše administracije i to nas ne obavezuje. Oni su Gorbačovu obećali da neće rasporeñivati vojne snage na prostoru zemalja bivših članica Varšavskog ugovora, niti da će ih primati u vojne asocijacije. Svima je poznato koliko je taj sporazum ispoštovan, a poznato je i šta se sada dešava. VREME 688 (Dejan Anastasijević)



Iako zvanična biografija nikada nije objavljena, zna se da se Bulatović krajem osamdesetih godina zaposlio u beogradskoj opštini Savski venac, da se pred raspad bivše Jugoslavije zaposlio u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove. Službovao je u konzulatima u Istanbulu i Rimu, a kolege koje su službovale s njim tvrde da je još tada imao odlične odnose s policijom. "Rade je uspevao da od MUP-a za samo par dana dobije odgovore na zahteve na koje smo mi ostali čekali mesecima", kaže jedan njegov bivši nadreñeni. Za službovanje u Rimu vezana je afera s krañom tašne sa oko pedeset hiljada dolara iz automobila u kome se pored šofera i računopolagača nalazio i Bulatović. Svi su vraćeni za Beograd, ali niko nije pozvan na odgovornost zbog nestanka novca. Otpušten je iz SMIP nakon petooktobarskih promena. Demokratska stranka je tvrdila da je Bulatović bio član JUL-a, što on nije demantovao. Od novembra 2000. do marta 2003. bio je savetnik za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice u predsedničkom kabinetu. Taj period obeležili su: - afera Gavrilović: Bivši operativac Državne bezbednosti Momir Gavrilović ubijen je 3. avgusta 2001. na parkingu u novobeogradskoj Ulici Džona Kenedija, nedugo posle razgovora sa Radetom Bulatovićem i savetnikom Gradimirom Nalićem. Koštunica je nakon toga izjavio da je Gavrilović u njegovom kabinetu, na dan ubistva, razgovarao s njegovim saradnicima o prodoru organizovanog kriminala u privredni život, o snazi i razgranatosti pojedinih klanova i korupciji. - afera Perišić: Spektakularno hapšenje potpredsednika Vlade Srbije Momčila Perišića u restoranu motela "Šarić", 15. marta 2002. General Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba, posle je tvrdio da je Bulatović samostalno koordinirao hapšenje, mimoilazeći službene vojne kanale. Sam Bulatović je u nedeljniku NIN ocenio hapšenje Perišića kao "uspeh jedinstvenog sistema bezbednosti zemlje". - afera "četvorožilni kabl": Rade Bulatović je uz kolegu savetnika Gradimira Nalića i šeficu Koštuničinog kabineta Ljiljanu Nedeljković optuživan kao inicijator pokušaja da se u junu 2002. specijalne jedinice Vojske Jugoslavije upotrebe za upad u Biro za komunikacije Vlade Srbije zbog navodnog prisluškivanja Koštunice iz tog biroa. Slučaj nikada nije do kraja rasvetljen, iako je u Skupštini Srbije formiran anketni odbor. Nakon ubistva Zorana Đinñića, Rade Bulatović i šef Uprave za bezbednost VJ Aca Tomić uhapšeni su na osnovu člana 122. a u vezi sa članom 125. KZJ (udruživanje radi neprijateljske delatnosti). Vlada Srbije je u to vreme tvrdila da su se Tomić i Bulatović tajno sastajali sa Dušanom Spasojevićem i Miloradom Lukovićem Legijom, te da su bili deo zavere da se ubije Đinñić. Tim povodom Koštunica je izjavio: "Rade Bulatović je politički zatvorenik." Bulatović je posle nepuna tri meseca pušten, bez istrage optužbe protiv njega su povučene. Vlada Vojislava Koštunice očekuje da će Bulatović razotkriti vezu izmeñu vlasti i neformalnih centara moći koje su Službu koristile za progon, ucenu i eliminaciju političkih protivnika. „BIA je predata amateru“ (Žarko Korać), a Bulatović je udarna pesnica Koštunice u stvaranju „najcrnjeg mraka u kome samo budale ili pokvareni mogu da vide išta dobro“ (Nenad Čanak). Grañani samo žele da BIA prestane da bude izvor manipulacija i oruñe za obračun s političkim protivnicima i da se posveti zaštiti nacionalne bezbednosti u okviru zakona. Jula 2008. Rade Bulatović podneo je ostavku novom premijeru Srbije. Posle sednice Vlade Srbije, premijer Mirko Cvetković rekao je da na sednici nije bilo reči o eventualnoj smeni šefa BIA i da će javnost blagovremeno biti obaveštena ukoliko na tom mestu bude promena. Dnevnik "Blic" piše da će Bulatović na funkciji najverovatnije ostati do 17. jula, kada se očekuje da vlada na mesto prvog "bezbednjaka" Srbije postavi dosadašnjeg direktora Uprave za izvršenje zavodskih sankcija Sašu Vukadinovića. Bulatović se na funkciji direktora BIA nalazio više od četiri godine, tokom dve vlade koje je vodio lider Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica. Bulatović, koji je najveći deo karijere proveo u diplomatiji, trebalo bi da dobije mesto ambasadora Srbije u Turskoj, ali se špekuliše i o Švajcarskoj. Bulatović je rekao da je ostavku podneo dan posle formiranja nove Vlade, ne zato što ga je neko naterao, već zato što je želeo da doprinese normalnim i prirodnim odnosima u državi. Analizirajući četvorogodišnje rukovoñenje srpskom "tajnom policijom", Bulatović je rekao da su najveći rezultati „profesionalizam i zakonitost u radu, kao i kadrovska obnova agencije, jer su joj se priključili mladi ljudi sa najboljih državnih fakulteta… Takoñe, demistifikacija službe je značajno relaksirala odnose sa grañanima, otvorili smo kapije Agencije i za javnost, od nevladinih organizacija, škola, do kulturnih ustanova. Predali smo arhivsku grañu zaključno sa 1980.



godinom, u kojoj se, izmeñu ostalog, nalaze i dosijei takozvanih političkih neprijatelja. Uspeli smo i da vratimo ugled BIA kako kod drugih službi sa kojima sarañujemo, i kod grañana Srbije. Uz to, služba se integrisala u evropske obaveštajne sisteme”. Na kritike da BIA nije reformisana i osloboñena kadrova Slobodana Miloševića, Bulatović odgovara da se „oslonio na najbolje kadrove u agenciji” i nikoga nije doveo sa strane. „Smatram da je to bio dobar pristup koji je dao rezultate. U sadašnjem rukovodstvu nema nikog ko je zloupotrebljen u ranijem periodu. U periodu u kojem sam bio na čelu agencije, oko 700 ljudi je napustilo BIA. Dakle, trećina ljudi je otišla. Nastavak kadrovske obnove jedini je put da se doñe do savremene, efikasne službe kakva je potrebna Srbiji”, rekao je. Bulatović je demantovao da je BIA prisluškivala i snimala razgovore srpskih političara, a jedne dnevne novine su objavile delove razgovora. „Apsolutno nismo učestvovali u tome. Nemamo čak ni saznanja o autentičnosti razgovora”, tvrdi Bulatović. BIA, prema Bulatoviću, nije učestvovala u predizbornim kampanjama. „Nijednom svojom aktivnošću BIA nije uticala na izbornu volju grañana. Za razliku od prethodnog perioda, u dane glasanja u BIA se čak i ne dežura. Bile su to nedelje, kao i svake druge. Taj pristup je naišao na odobravanje svih pripadnika, a siguran sam da je to najveći doprinos koji smo mogli da damo jačanju demokratije u Srbiji”, kaže Bulatović. On je priznao da su pojedini pripadnici BIA zloupotrebljavali značku: „Bilo je zloupotreba, ali i ozbiljnih krivičnih dela. Flagrantan primer je nehat jednog službenika BIA koji je doveo do toga da mi otpadne točak sa automobila u toku vožnje, čime mi je život bio ugrožen. Stav rukovodstva u kom sam bio je da se te stvari ne zataškavaju”. Bulatović kaže da je situacija u Sandžaku, odnosno Raškoj, stabilna i pored pojave vehabija. Dosadašnji šef BIA priznao je da je čitao knjigu bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte, u kojoj ga je ona optuživala: „Čitao sam delove objavljene u štampi. Najveći deo navoda koje je iznela je autentičan. Sama knjiga dosta realno opisuje odnose u Srbiji, odnose sa Hagom i naše suprotstavljene stavove. BIA je na osnovu utvrñene bezbednosne politike Vlade aktivno sarañivala sa Tribunalom. Mi nismo bili potražna jedinica Haškog suda što je, pretpostavljam, izazvalo nezadovoljstvo Karle del Ponte prema BIA i prema meni. Ne vidim ništa sporno u tome”. On tvrdi da nikada nije pregovarao sa haškim beguncem Ratkom Mladićem, ne želeći da otkrije ništa u vezi sa akcijama u tom slučaju, kako ne bi ugrozio istragu. Za dojavu haškom beguncu, Goranu Hadžiću, da izbegne hapšenje, Bulatović tvrdi: „Zna se ko je to uradio. Nije niko iz BIA ili MUP. Interesantno je da je jedan službenik Haškog tribunala rekao meni i ministru unutrašnjih poslova Draganu Jočiću da je stigla jedna zapečaćena optužnica. Pozivajući se na pravila tribunala, nije želeo da nam kaže ko je optužen. To smo saznali tek posle nekoliko dana. U meñuvremenu, Hadžić je pobegao. Kasnije im je njegovo bekstvo poslužilo da optuže državu da ga je namerno sakrila”. O ubistvu nekadašnjeg radnika DB, Momira Gavrilovića, Bulatović je rekao da je „istraga pokazala da BIA nije povezana sa likvidacijom, ali da je došla do dokaza o indikativnom ponašanju dela pripadnika tadašnjeg RDB i nekih rukovodilaca”. Novi direktor Agencije zatekao je BIA u gorem stanju nego Rade Bulatović 2004. Rade Bulatović vodio je čudnu kadrovsku politiku: nije imenovao ključno operativno mesto, zamenika, ali ga je držao neformalno, znajući šta o tom licu misle zaposleni. Vraćao je iz penzije, a primao je "mlade i obrazovane" po roñačkoj i partijskoj liniji. Novi direktor mora da potroši vreme da tu kadrovsku politiku neutrališe, zbog jasne linije subordinacije, odgovornosti i zaštite od političke zloupotrebe. Portparol je neophodan zbog nove zakonske uloge Službe, i još više zbog demistifikacije. Inteligentna, poštena i komunikativna osoba na takvom mestu biće od koristi. Takvih tamo ima. Posao je kreativan i rizičan, jer, u meñuvremenu birokratizovana i opuštena Agencija rizike ne voli. Takve službe po svojoj prirodi teže da proizvode veštački i apstraktni proizvod, sakrivene iza zaštite "službene" i "državne" tajne. Ono za šta su plaćeni smandrljavali su u obliku uopštenih geopolitičkih budalaština i podgrevanja uzajamnog nepoverenja meñu vladajućim strankama. Svoj posao su doživljavali kao spletkarenje. Najdragoceniji proizvod tog posla bili su "pročitaj pa vrati" izveštaji, rañeni s one strane zakona i pristojnosti. Naravno da je Službi bilo najlakše i najkorisnije da političare snabdeva onim što bi oni najviše vole da čuju, plašeći ih i nudeći se kao prijatelj i zaštitnik. Političari su onda od Službe tražili još. Saša Vukadinović od Rada Bulatovića sigurno neće dobiti snimak razgovora Jočića, Bulatovića i Stojkovića sa Legijom u noći predaje, ni bilo šta drugo što bi rasvetlilo ulogu Agencije u izbornim



kampanjama DSS od 2004. do maja 2008. O Radetovim igrama oko haških optuženika dobiće manje nego što je pročitao kod Karle del Ponte. Dočekaće ga front solidarnih rutinera, naviknutih da malo rade, a mnogo moćnih. Sve što Saša Vukadinović bude radio biće predmet političkih nagodbi i stranačkih cenjkanja. S druge strane, protokom vremena i u novoj zakonskoj ulozi, Agencija se neizbežno menjala. Stvarni prioritet sve više je borba protiv organizovanog kriminala, šverca narkotika i ljudi i slične aktivnosti. Zloupotreba BIA u političke svrhe postajala je sve teža i rizičnija: prvo, ljudi su naučili da je to opasno i nezdravo za karijeru; drugo, za takve poslove neizbežno su bili dostupni ljudi slabog profesionalnog i moralnog kvaliteta, a to je mala i zbijena sredina u kojoj se svi znaju, meñusobno ogovaraju i zavide jedni drugima. Te okolnosti mogu da olakšaju "tranziciju" - pod uslovom da novi direktor bude imao političku podršku da napravi Agenciju na nivou službe bezbednosti demokratske zemlje. Upravo s političke strane preti mu najveća opasnost72. Saša Vukadinović je u Agenciju ušao bez hipoteke. Okolnost da u državnu bezbednost dolazi iz javne više nije toliko bitna koliko je bilo kad se Sloba prevario da dovede Rada Markovića 1998. Niti je Bulatović Stanišić, niti je Služba ista kao tada. Kao načelnik SUP Kruševac, Vukadinović je bio uspešan, ali treba reći da je ujeo pravosudni establišment raskrinkavši jednog sudiju Vrhovnog suda, a ni Jočićev MUP nije bio najsrećniji, jer je viñen kako sedi u kafani sa izvesnim sudijom Specijalnog suda za organizovani kriminal, pa je morao da im piše "izjavu na okolnost", jer se taj sud kod njih loše kotirao. U Ministarstvu pravde Dušana Petrovića, Saša Vukadinović bio je na čelu Uprave za izvršenje zatvorskih sankcija, što je mesto koje je postalo veoma značajno: najopasnija ekipa zlikovaca sedi i sedeće sledećih 40 godina u zatvorima, a ta ekipa ima jaku spoljnu političku, obaveštajnu i logističku podršku. Nezavisne 24. septembar 2006. Goran Petrović, bivši šef Državne bezbjednosti Srbije, našao se kao kolateralna šteta obračuna Vladimira Popovića, šefa Biroa za informisanje u Đinñićevoj vladi, i Radeta Bulatovića, direktora Bezbjednosno-informativne agencije. Popović je optužio Bulatovića da je izvještaj BIA za 2003. godinu isporučio CIA, a Bulatovićeva odbrana bila je: nisam ja, nego moj prethodnik. Pošto su Popovićeve tvrdnje bile ubitačnije nego što je direktor BIA planirao, agencija, na čijem je čelu, saopštila je da on nikada nije ni pominjao Petrovića. “Verujem da je on to izjavio, misleći da se ništa neće desiti. A onda je, pod pritiskom javnosti, ta priča dobila veliki publicitet, pa su oni to demantovali. Stvara se neka pogrešna slika da ja ratujem protiv Bulatovića i on protiv mene", kaže Petrović u intervjuu za "Nezavisne", naglašavajući da je za njega sadašnji šef BIA potpuno beznačajna figura i da se njime ne bi ni bavio da nije one narodne: "Pustio bih ja njega, ali neće on mene".” NN: Koliko je za vas uvjerljiva priča vladimira Bebe Popovića? PETROVIĆ: Neki sada govore da li Vladimir - Beba Popović jeste ili nije dao dokaze. On je ukazao na jednu stvar i otvorio jednu temu i nije na njemu da to dokazuje. Ključno je da li Vlada želi time da se pozabavi s obzirom da je direktor BIA državni funkcioner. I samo Vlada je ta koja, zavisno od svoje volje i spremnosti, može da da nalog da se ta priča proveri i dovede do kraja. Popović ne može da pruži neke dokaze jer se ti dokazi nalaze u BIA - i čovek koji je nosio lap top i sam lap top i ljudi koji su to snimali se nalaze u BIA. NN: S obzirom na sastav Vlade i odnos snaga u Skupštini Srbije, i na činjenicu da su i radikali kao najbrojnija opoziciona partija protivnici Bebe Popovića, da li bilo kakva državna komisija ima interesa da riješi tu stvar? PETROVIĆ: Pa, ovo je jedan politički test za Vladu. Neko moje lično ubeñenje je zato potpuno nebitno. Ipak, čisto sumnjam jer je ova vlada prelazila i preko mnogo važnijih i većih stvari. Ali, ako se sve ovo slegne, to će značiti da Vlada grañanima šalje jasnu poruku. NN: Da li bi to bilo obznanjivanje diktature? PETROVIĆ: Pa, bilo bi jasno da ulazimo u jedan totalitarni sistem i da postoje interesi odreñenih grupa i stranaka i da nema nikakvog državnog interesa u svemu tome. Nema nikakve kontrole. Jer, ako jedan državni funkcioner može da bude optužen za veleizdaju, a Vlada na to ne reaguje,

72 Sve i da Saši Vukadinoviću sve uspe, ostaju neke dileme, a pre svih treba li BIA da drži monopol na mere kontrole telefona i digitalne komunikacije?



to znači da svi drugi članovi vladajuće koalicije i funkcioneri mogu da rade šta hoće, jer će Vlada uvek stati iza njih. NN: Često se tvrdi da Rade Bulatović nema kompetencije da obavlja dužnost šefa BIA. PETROVIĆ: Partijski aparatčik je pravi izraz za njega, vaš izraz je preblag. NN: Ali, ako je već takav amater, kako se usudio da arhivu BIA preda Americi? PETROVIĆ: Ne treba zato biti veliki maher. On je šef BIA, i nema tog činovnika koji će odbiti nalog svog direktora osim ako direktor traži da nekoga ubije. Znači, ako direktor traži izveštaj ili bilo kakvu informaciju - on je dobija odmah. NN: Ako je Bulatović iznio i predao arhivu BIA uz asistenciju i znanje tolikog broja ljudi, zar to nije ludilo? PETROVIĆ: Dobro, to su vaše reči. Mi sada imamo političku kombinatoriku i mi ne možemo da znamo kojim se motivima on rukovodio. NN: Kojim motivima se ljudi u takvim situacijama najčešće rukovode? PETROVIĆ: U Bulatovićevom slučaju, to je verovatno želja da se on moćnim zapadnim krugovima, obaveštajnim pre svega, nametne kao neki iskreni prijatelj i saradnik. NN: Hoćete reći - da im se dodvori? PETROVIĆ: Narodski rečeno - da im se uvuče. Nije tajna da je čovek želeo da bude ambasador u Atini, pa je to otpalo, isto kao i epizoda sa snom o ambasadorskoj dužnosti u Rimu, pa je i to otpalo. Sada se zavrtela priča da Bulatović želi da bude predstavnik BIA u Vašingtonu. NN: Kako mislite da će se završiti ova priča koja bi u svakoj drugoj zemlji bila skandal? PETROVIĆ: Videli ste da se ministar policije Dragan Jočić, kome je očigledno skinuta zabrana javnih nastupa koju ima od premijera, usudio da iznese svoje mišljenje. I on je rekao: Ja mislim da on nije! To je privatno mišljenje i mogao je da ga da na konferenciji DSS. NN: Kako komentarišete Jočićevu odbranu Bulatovića tezom da Beba Popović talasa kako bi zaljuljao jednu novu političku opciju u Srbiji? PETROVIĆ: To je Popovićevo legitimno pravo. Pravo svakog grañanina i političkog subjekta je da talasa. Nespretna Jočićeva priča govori o odsustvu želje Vlade, koja se ne oglašava, da reši taj slučaj. Priča se završava u medijima. To je oprobani trik Vlade da se ni o čemu ne izjašnjava, računajući da će stvari pasti u zaborav. NN: Da li Jočićev trapavi nastup, zavjera ćutanja u Vladi i provladinim krugovima i medijima osnažuje Popovićeve optužbe? PETROVIĆ: To je već analiza političke scene u Srbiji - na političkoj sceni Srbije ne postoji opozicija. Imate Demokratsku stranku koja je nazovi opozicija. NN: Šta je Demokratska stranka ako nije opozicija? PETROVIĆ: Demokratska stranka je statista. Postoje pokušaji pojedinaca i stranaka vladajuće koalicije da se i DS uvuče u Vladu čime bi se samo betonirala ova priča. Onda bi svi u Vladi mogli da rade šta god im padne pamet, jer tada ni formalno-pravno ne bi bilo nikoga ko bi to posmatrao sa strane i mogao da kaže: moje ruke su čiste - nisam u Vladi. NN: Da li to znači da je Srbija u diktaturi, ali da se još čeka objava? PETROVIĆ: Miroslav Lazanski je u nekom svom nastupu rekao da je ovo neka partiokratija. Mi živimo u vremenu apsolutne dominacije partija i ja se kao grañanin protiv toga bunim. Ne verujem da u Srbiji postoji više od 200.000 do 300.000 članova svih mogućih partija, a na drugoj strani je 10 miliona grañana Srbije koji nemaju ama baš nikakva prava. Jedino ako ste član partije vi možete nešto da postignete. Bulatović i Jočić su partijski aparatčici, potpuno bezvredni ljudi koji nikada ništa u životu ne bi mogli da budu da nisu članovi partije. To je naša tragedija i naša stvarnost, oni, i gomila u svim drugim strankama. NN: Da li vam je poznato ime Berta Brauna, bivšeg službenika američke ambasade, za kojeg Popović tvrdi da je organizovao Bulatovićevu posjetu SAD kada je sadašnji šef BIA dokumente te službe predao CIA? Popović tvrdi i da je Braun bio kažnjen zbog bliskih veza sa licima uhapšenim u akciji "Sablja"? PETROVIĆ: Tu nema dileme. Braun je američki diplomata koji je radio u Ambasadi SAD u Beogradu i jeste na visokom mestu u Savetu za nacionalnu bezbednost, odnosno direktor je odseka za jugoistočnu Evropu. NN: Ovih dana ste ustvrdili da bi aferu "Bulatović" riješili za 24 časa. Da to nije bez pokrića? PETROVIĆ: Pa, nije. Treba da postoji neka politička volja i da dobijem nalog i ovlašćenje da to uradim. I tada, prosto odete u BIA i krenete da razgovarate sa ljudima. Za početak imate četiri



imena, imate upravu informatike, čoveka koji je nosio lap top, ljude koji su snimali, nasnimavali. Vrlo jednostavno, obavite razgovor sa 10 do 15 ljudi i na bazi tih izjava imate kompletnu priču. Mada postoje indicije da Rade Bulatović sada silom svog autoriteta vrši pritisak da se ta stvar zataška, ne verujem da bi neko bio toliko lud da to radi. Ne verujem da bi bilo ko bio lud da kaže da nije snimao, ako je to radio. Jer, svako ko svedoči zna da su se za tri-četiri godine promenila tri-četiri direktora i da u policiji, sudstvu i službama bezbednosti postoji potpuna apatija u radu. Te institucije ne funkcionišu jer profesionalci u tim službama shvataju da im se ne isplati da bilo šta ozbiljno rade. Neko će sutra to da tretira na drugačiji način, tako da mislim da bi se vrlo lako ustanovila istina jer ne verujem da je bilo ko toliko zaljubljen u Bulatovića da bi ga štitio. Taj, koga bi pitali, rekao bi: "Da, snimao sam, jer sam dobio nalog od načelnika uprave", a ovaj bi rekao: "Da, jesam dao nalog", pošto sam dobio nalog od direktora Bulatovića. I tu je kraj! NN: Kako je moguće da Bulatović u to uključi tolike ljude i na čemu njegov mozak radi? PETROVIĆ: Kratko i jasno: Slobodan Milošević je godinama pred bombardovanje dobijao informacije da će ova zemlja biti bombardovana. Znači, svi obaveštajni izvori, politički, javni, tajni, svi su govorili isto: bićeš bombardovan i Rusija neće moći da pomogne. Nije dobio nijednu informaciju: biće treći svetski rat ako ovu zemlju bombarduju. Onda se postavlja pitanje na bazi čega je taj ludak procenio da Rusi neće moći da ostanu neutralni i da će izazvati treći svetski rat. Znači, to je potpuno imaginarno i to je psiha jednog pojedinca. NN: Šta očekujete od suñenja za ubistvo Zorana Đinñića? PETROVIĆ: Lomljenje kopalja oko tužioca Prijića je samo jedan poligon na kome se vodi rat dva načina mišljenja u Srbiji - evropskog i antievropskog, antihačkog i anticivilizacijskog. Tako da naravno da oni koji su čuvali Ratka Mladića kao što su Vojislav Koštunica i Rade Bulatović, oni koji su čuvali Šljivančanina, a njegovu zaštitu je organizovao takoñe Rade Bulatović po nalogu svog vrhovnog komandanta Vojislava Koštunice - oni koji su takve stvari radili, njima nije problem da se umešaju i u suñenje. I ova ministarstva sile su zato stavili pod svoje: Jočić i Bulatović su tu gde jesu iz dva razloga - da slučajno neko ne bi uhapsio nekog haškog optuženika i da slučajno neko nešto ne bi radio na rasvetljavanju ubistva Zorana Đinñića. To je Rade Bulatović u svom obraćanju za Novu godinu potvrdio kada je rekao da su prioriteti u radu Službe rasvetljavanje ubistava novinara Ćuruvije i Pantića, gde nema mesta za Đinñića. NN: Da li vjerujete da je Bulatović iznio arhivu BIA? Ili možda znate da je to uradio? PETROVIĆ: Da ne postoje jake indicije, neke činjenice i neki detalji, ne verujem da bi se ta priča otvarala. Jer, kada sam ja razgovarao sa gospodinom Popovićem pred njegov intervju u emisiji TVB92 "Insajder", davno pre njegove ideje da da taj intervju, kratko sam mu rekao: ti ne smeš da imaš procenat šuta 99 odsto. S obzirom da znaš kako si medijski tretiran, ti moraš da imaš procenat šuta 100 odsto. Naglasio sam mu da ne sme da dozvoli sebi da kaže 99 stvari koje su prave i tačne i onda da saopšti jednu koja nije proverena jer će se svi uhvatiti za tu jednu i po starom sistemu lakirane bubašvabe osporiti tu celu priču. Znajući sa koliko se entuzijazma pripremao za celu priču i znajući mnoge druge stvari koje su apsolutno tačne, duboko sam uveren da je i ova priča tačna . Meñutim, jedino Vlada može da reši slučaj jer se svi dokazi nalaze u BIA. To, očigledno, ne može da funkcioniše bez skupštinske komisije ili nekog anketnog odbora ili, pak, komisije Vlade koja bi došla sa strane, obavila razgovor sa tim ljudima i saopštila istinu. NN: Svojevremeno ste izjavili da su političari u Srbiji beznadežno fascinirani tajnim službama i dosijeima u kojima, kako ste tvrdili, nema ni približno materijala o liderima DOS-a koliko su oni mislili. Ko je prednjačio? PETROVIĆ: Svi do jednog su bili fascinirani. I Đinñić, i svi ostali, a o Koštunici i njegovoj fascinaciji Vojskom i ministarstvima sile da ne govorimo. Svi iz DOS su želeli da imaju šest tomova svaki, iako je jasno da su kamione dosijea imali Dobrica Ćosić kojeg je tadašnji režim označio kao glavnog neprijatelja i Vuk Drašković zbog fascinacije jednog bračnog para drugim bračnim parom, iako sam ja rekao da se u životu ne bih bavio Vukom Draškovićem. Njime treba da se bavi neuropsihijatar, a ne ozbiljna državna služba. ORHAN DRAGAŠ, direktor Meñunarodnog instituta za bezbednost SCG, dao je 2006. godine intervju. Vreme je vrlo brzo pokazalo koliku vrednost imaju njegove misli. Osnivač ste Akademije za diplomatiju i bezbednost. Neki državni fakulteti izdali su dopis u kojem se potencijalni kandidati upozoravaju da je vaš Fakultet za diplomatiju i bezbednost "fantomska



akademija koja na najsramniji način obmanjuje javnost". - Dopis je poslat sa Fakulteta političkih nauka, ali bez potpisa. Mi imamo sva potrebna rešenja. Zainteresovani mogu da našu validnost provere u Ministarstvu prosvete i sporta. Drago mi je da se jedna važna institucija, koja postoji 50 godina, uplašila akademije koja je tek osnovana. Kod njih je školovanje besplatno, a kod nas je 5.000 evra i do sada se prijavilo više od 70 studenata. Ko može da zabrani tim ljudima da se školuju, ukoliko je država izdala sertifikat? Na FPN su nedavno probali da uvedu katedru za bezbednost, ali nisu uspeli jer smo mi matični fakultet za to. Kako ocenjujete bezbednosnu situaciju u Srbiji? Bezbednosne pretnje Srbiji su iste kao i pre godinu dana, kada smo bili deo državne zajednice. One potiču od ekstremističkih grupa iznutra. Ne vidim da se povećala opasnost od terorizma spolja zbog naše saradnje s NATO. Terorizam postoji kao globalni problem, a zahvaljujući svojim kadrovima Srbija može da bude bezbednosni lider u regionu. Nedavno je vojni analitičar britanskog Tajmsa rekao da su srpske specijalne snage treće u svetu po obučenosti za borbu protiv terorizma. Ispred nas su Britanci i Amerikanci. To je trebalo marketinški iskoristiti. Ako mesto lidera ne zauzmemo mi, vrlo brzo će ga zauzeti neko drugi. Stranci će svojom opremljenošću pomoći u skidanju omče oko naše zemlje koja se zove Ratko Mladić. Ovaj Akcioni plan mogu da uporedim s kolumbijskim, kojim je legalizovana saradnja izmeñu te zemlje i američkih obaveštajnih službi. Strane službe su, preko legalnih predstavnika u ambasadama i preko svojih mreža na Balkanu sigurno i dosad učestvovale u u lociranju haških optuženika. Ovo je formalizovanje odnosa sa stranim službama, njeno stavljanje u zakonske okvire i mogućnost da naše bezbednosne službe udruže svoje snage, tehnologiju, tehniku i iskustvo s njima. To nije narušavanje suvereniteta zemlje, jer onog trenutka kada smo potpisali povelju UN, deo svog suvereniteta smo izgubili. Akcioni plan će nam samo koristiti, jer ćemo dobiti i finansijska sredstva od država čiji će predstavnici učestvovati u programu. Ne verujem da će se plan ograničiti samo na hvatanje Mladića, već će on biti primenjen i u slučaju svih optuženika za koje je, prema meñunarodnoj zajednici, odgovorna naša zemlja. Koliko bi, prema vašim procenama, to moglo da traje? - Srbija je za hapšenje optuženika mnogo pristupačnija od Iraka jer, kada je svrgnut Sadam Husein, za to nije postojala politička volja koje u Srbiji ima. Sadam je tada imao veliki broj pristalica, ali je zajedničkim snagama on za nekoliko meseci uhapšen. Kod nas je problem tehničko pitanje. Hrvati su optuživani da je Ante Gotovina u Hrvatskoj, i verovatno je bio, ali su oni, da bi opravdali trogodišnju nesaradnju sa Tribunalom, izveli njegovo hapšenje u Španiji. Meñunarodna zajednica ne bi imala ništa protiv da se to desi u ovom slučaju. Njima je svejedno da li ćemo i mi uspeti da se opravdamo. Bitno im je samo da Mladić ode u Hag. Da li je to najrealniji scenario u slučaju "Mladić"? - Prema mom mišljenju, to je najrealniji završetak celog slučaja. Pravljenje akcionog plana je ubrzavanje tehničkog pitanja i mislim da će, ukoliko se Mladić nalazi u Srbiji, on u narednih nekoliko meseci biti uhvaćen. Srbija nije tolika da jedan čovek ne bi mogao da se pronañe. Hvalite rad direktora BIA Bulatovića. Kako BIA dobro radi a ne može da pronañe Mladića? - Zadovoljan sam radom Bulatovića, ali on sam ne može da uhapsi Mladića. Tvrdim da BIA, otkad je na njeno čelo došao Bulatović, radi veoma dobro. Videći šta radi i na koji način pokušava da reformiše službu, imam visoko mišljenje o njemu kao profesionalcu koji nije iz te struke, a dobro je shvatio proces reforme bezbednosnih službi. On je prvi koji je skinuo anatemu sa BIA kao zločinačke organizacije. Ostali su mnogi kompromitovani kadrovi. Da bi se služba očistila, potrebno je primeniti "češki model". Česi su otpustili sve ljude koji su imali veze s Komunističkom partijom i izgubili su veliki broj vrsnih profesionalaca. Češki model uspeo je u nekim zemljama jer su kadrovi selektivno odstranjivani, odnosno služba je odbacivala samo one koji su činili greške. Mi smo zakasnili za primenu ovog modela jer je to trebalo učiniti najviše pola godine posle smene prethodnog režima. Bulatović se opredelio za "čišćenje" po nivoima, što je dobar način. Naša služba je loše tehnički opremljena i to je njen najveći problem. Da li niste zadovoljni radom BIA zato što nisu želeli da opremu nabave preko vaše firme? - Mi nemamo mehanizam prisile da prodajemo opremu. Naša firma "Komora sistem" je najozbiljnija firma za promet i razvoj kontraobaveštajne tehnike i naravno da nam je interes da plasiramo svoje ureñaje. To što BIA neće da opremu kupi od nas njihova je stvar. Ali je činjenica da nisu dobro opremljeni. To je posledica loše finansijske situacije u kojoj su bili. Tek od ove godine BIA ima dobar budžet i nadam se da će se kvalitetno opremiti.



Kako, prema vašem mišljenju, funkcionišu ostale bezbednosne službe u zemlji? - BIA od svih šest bezbednosnih službi, najbolje funkcioniše. Osim BIA, tu su kriminalističko-obaveštajna služba u MUP-u, dve vojne, VOA i VBA, u Ministarstvu spoljnih poslova imamo dve - SID, koja deluje u inostranstvu, i Službu bezbednosti, u zemlji. Sve te službe su, osim BIA, izgubile i smisao i značaj. U novom odnosu snaga jedino rešenje je da se formira obaveštajno-bezbednosna zajednica, koja će ih sve objediniti. Kako ocenjujete rad vojnih obaveštajnih službi? - Sadašnji načelnik VBA Svetko Kovač nije imao mnogo vremena da razmišlja o promenama u agenciji jer je morao da brine da li će ostati na funkciji. On je na sednici VSO penzionisan, ali je ponovo postavljen kao civilno lice. VBA ima ozbiljne terete iz prošlosti i veze s ratovima na prostoru bivše SFRJ. Obe službe imaju obavezu da sarañuju u hapšenju Mladića, ali, prema mojim saznanjima, u poslednjih godinu dana ništa ne čine na tom planu. Da li imaju podatke ili ne, ne znam, ali ih ne prosleñuju. Pošto je Mladić bio vojno lice te, informacije mogu biti dragocene. Osnovni razlog je lični strah pripadnika VBA da bi i oni mogli biti predmet istrage. Pružanje podrške Mladiću je i to što ništa ne rade na njegovom lociranju i hapšenju. Ministar Stanković je uradio odličnu stvar, obe vojne službe stavio je pod svoju kontrolu i to je hrabar potez jer će on biti odgovoran za njihovo činjenje. Direktor BIA Rade Bulatović izjavio je da ekstremisti u Vojvodini iz nacionalnih manjina zloupotrebljavaju aktuelne političke procese kako bi prikriveno ostvarili separatističke zahteve. Na koga je mislio? - Ako me pitate kao grañanina, nemam nikakva saznanja o tome. Kao direktor Meñunarodnog instituta za bezbednost mogu da kažem da se Institut ne bavi operativnim, već naučnim radom. Ovo što me pitate bio bi rezultat obaveštajnog rada, a to zakonu ne bismo smeli da radimo. Ali, kao neko ko je u sektoru bezbednosti želim da verujem da je Bulatović to rekao na osnovu operativnih podataka koje BIA ima. To je zabrinjavajuće, ali nije nikakva novost. Zaista ne znam na koga je konkretno mislio.

ZAVRŠNA REČ SRĐE POPOVIĆA NA SUĐENJU ZA ATENTAT NA ZORANA ĐINĐIĆA

„Poštovani Sude, Pridružujem se u potpunosti završnoj reči zamenika specijalnog tužioca... Moja reč će se odnositi na ispitivanje Vaše odluke o odbijanju svih dokaznih predloga koje sam stavio na glavnom pretresu 14. februara o. g. Vi se sećate da sam pokušao da stavim primedbu na tu Vašu odluku, a da sam bio upozoren da to mogu da učinim "u žalbi", što je svakako bila omaška, jer znamo da oštećeni nemaju pravo na žalbu, te da se verovatno želelo reći "u završnoj reči". U narednih par minuta ja ću ispitati osnovanost odluke kojom su moji dokazni predlozi odbijeni, kao i obrazloženje te odluke. Smatram da su predloženi dokazi odbijeni sa neodrživim obrazloženjem. Razlozi dati za odluku na glavnom pretresu 20. marta zasnovani su: - na netačnim činjeničnim konstatacijama koje su u protivrečnosti sa sadržinom spisa; - na pogrešnom tumačenju odredaba Zakonika o krivičnom postupku; - na meñusobno protivrečnim razlozima; i - povredom načela kontradiktomosti postupka. Pokušaću da ovo svoje stanovište obrazložim i dokažem. Predlozi koji se odnose na oružanu pobunu Meñu predlozima za dopunu dokaznog postupka koje sam stavio 14. februara 2007. godine, nalazi se i izvestan broj predloga koji se odnose na dogañaj koji specijalni tužilac u optužnici naziva oružanom pobunom. Sud je odbio sve te predloge, izuzuzev onaj za saslušanje svedoka ACE TOMIĆA. Netačne konstatacije Prvo, moram da kažem da je, obrazlažući odbijanje ovih predloga na glavnom pretresu 20. marta, predsednik Veća iznela dve konstatacije koje su suprotne sadržini spisa: Prvo, u obrazloženju odluke Suda se tvrdi:



Da ja svojim predlogom: ,,netačno interpretiram da je tužilac u optužnici stavio na teret (okrivljenima) u opisu krivičnog dela delovanje oružane formacije JSO kroz pobunu". naravno da to nije istina, naravno da je meni poznato da se oružana pobuna okrivljenima ne stavlja na teret...Upravo zato sam specijalnom tužiocu i predložio proširenje optužnice na krivično delo oružane pobune. Kada bih smatrao da im se to stavlja na teret, ne bih predlagao proširenje optužnice na ovo delo. Potpuno mi je nejasno na osnovu čega Sud ovo tvrdi. Drugo, Sud takoñe tvrdi da je "punomoćnik oštećenih" "U predlogu za dopunu dokaznog postupka ponovio predloge koje je izneo u predlogu za proširenje optužnice". Ne samo da je ova konstatacija netačna (u predlogu za proširenje optužnice ne nudim ni jedan jedini dokaz), nego se proširenje optužnice PO ZAKONU (član 342, st.l. ZKP) može predložiti i optužnica može proširiti samo na osnovu već izvedenih dokaza na glavnom pretresu. Niti sam predlagao ikakve dokaze u predlogu za proširenje optužnice, niti sam ih onda mogao tobože PONOVITI u predlogu za dopunu dokaznog postupka 14. februara. Zašto se nešto ovako tvrdi? Meni to nije jasno. Bilo je vrlo lako iz spisa utvrditi da ja niti ponavljam dokazne predloge iz predloga za proširenje, niti da "pogrešno smatram" da se oružana pobuna optuženima stavlja na teret. Ja sam siguran da Sud poznaje spis - kako su se ove dve neistinite konstatacije našle u obrazloženju odluke Suda? Nemam odgovor. Budući da su ove konstatacije date u kontekstu obrazlaganja odluke Suda o odbijanju mojih dokaznih predloga, obrazloženje Suda u ovom delu protivreči sadržini spisa i utoliko je, naravno, pravno manjkavo. Svaka odluka zasnovana na neistinitim premisama je manjkava. Ostali razlozi To je ozbiljno, ali to je najmanji problem. Mnogo veći problem jesu dalji razlozi koje Sud navodi odbijajući ove predloge koji se odnose na oružanu pobunu. Citiraću: "Javnosti radi, ja kao predsednik Veća a u ime Veća moram reći da je optužnicom... optuženima stavljeno na teret da su delovali samo u jednom kraćem vremenskom periodu i to kako se navodi pod tačkom 1 optužnice krajem 2002. i početkom 2003. godine... Prema tome, ni u jednom segmentu dispozitiva... ne pominje se niti se optuženima stavlja na teret da su svoju delatnost počinili organizovano i započeli organizovanjem oružane pobune Jedinice za specijalne operacije. Nesporno je da se na strani 32. obrazloženja ove optužnice u jednoj jedinoj rečenici nakon opisa radnji pominje da je priprema tog dela počela sa pobunom Jedinice za specijalne operacije, ali kao što svi znamo Veće je vezano i Sud je vezan dispozitivom optužnice" (gl. pretres, 20. mart 2007). Nije Sud u pravu ni kada je obrazlažući svoju odluku o odbijanju dokaza predloženih na činjenice vezane za pobunu, ustvrdio da se pobuna pominje samo u jednoj jedinoj rečenici na str. 32 optužnice. Sud tvrdi nešto suprotno sadržini spisa. Evo te “jedne jedine rečenice”, sa strane 32 optužnice: "Cela ta organizacija (Lukovića - Legije i Dušana Spasojevića) bila je koncipirana tako da nakon sticanja odredene finansijske i društvene moći... uz korišćenje pozicija koje bi banda ostvarila u odredenim društvenim, političkim, pravosudnim i drugim činiocima, svoju aktivnost usmeri u pravcu osvajanja vlasti. To je podrazumevalo najpre... promenu personalne strukture u bitnim segmentima vlasti... U celoj toj ideji iskorišćena je i činjenica postojanja haških optužnica protiv odredenih lica da bi front delatnosti... imao podršku većeg broja ljudi... S obzirom da se legalnim putem vlast nije moga osvojiti, pogotovo ne od kriminalne organizacije Spasojevića i Lukovića, Legija dolazi na ideju da u realizaciju tog plana bude uključena i JSO kao oružana formacija koja je dobro utrenirana i poslušna u odnosu na Legiju. Prvi test tih ambicija bila je pobuna JSO koja je imala političku pozadinu kroz svoje zahteve za smenu ministra policije i drugih lica. Ova akcja je imala ograničen domet, jer su iznudene samo neke personalne promene u MUP Srbije, ali su i takvi dometi ohrabrili Spasojevića i Legiju da osnovnu ideju osvajanje vlasti - forsiraju, ali sada na drugi način, drugim sredstvima." U celom pasusu govori se o oružanoj pobuni kao delu ukupnog plana po kome postupaju optuženi Ulemek i Dušan Spasojević: - i onda kada se govori o tome da cilj osvajanja vlasti "najpre podrazumeva promenu personalne strukture vlasti u bitnim segmentima vlasti";



- i onda kada se govori da se u realizaciju toga plana uključi JSO; - i onda kada se govori da je u toj ideji iskorišćena činjenica postojanja haških optužica; - i onda kada se govori kako je uspeh pobune ohrabrio optuženog Ulemeka i Spasojevića da nastave svoju delatnost i drugim sredstvima, kao što su ubistva. Sofizam je tvrditi da se u svim citiranim iskazima same reči "oružana pobuna" pominju samo jednom, kada se na čitavoj toj strani govori o važnom mestu i ulozi oružane pobune u ukupnom planu osvajanja vlasti i pripremanju ubistva premijera. Koliko puta treba da bude pomenuta neka činjenica da bi bila smatrana važnom i vrednom dokazivanja. Kakvo je to pravilo? Ili je bitan smisao, značaj i kontekst u kome se ona pominje? Pripremne radnje Dakle, cilj prvookrivljenog i Spasojevića (dok još funkcionišu kao kriminalna organizacija, kako je optužnice i naziva) jeste osvajanje vlasti, a sredstva koja planiraju (po optužnici) jesu sledeća: - Sticanje finansijske moći; - Sticanje pozicija u političkim, pravosudnim i dr. strukturama; - Promena personalne strkture u bitnim segmentima vlasti (MUP, Služba); - U tom cilju uključivanje JSO; - Korišćenje priče o haškim optužnicama; - I tek onda (budući ohrabreni uspehom pobune) organizovanje zavere za osvajanje vlasti i "drugim sredstvima", tj. ubistvom premijera. Ja mislim da se radi o oružanoj pobuni kao samostalnom krivičnom delu za koje bi (bar) prvookrivljeni trebalo da odgovara u realnom sticaju sa delom koje mu se stavlja na teret. Ali to je sada potpuno nevažno. To je nešto o čemu treba razgovarati s Tužilaštvom. To sada nije tema. Sud nasuprot meni smatra, kao i optužnica da se u toj pobuni-protestu radi o "pripremi" osnovnog dela, tj. atentata, drugim rečima, o pripremnim radnjima koje se, po principu supsidijariteta, ne stavljaju na teret prvookrivljenom, budući da je ta "priprema" konzumirana višom fazom izvršenja. Drugim rečima, ono što ja smatram samostalnim krivičnim delom oružane pobune, Sud, pozivajući se u tome na optužnicu, smatra nekažnjivom pripremnom radnjom. "Sud je vezan dispozitivom optužnice" Meñutim, čak i usvajajući stav optužnice i Suda da se radi samo o pripremnim radnjama, pripremne radnje uvek predstavljaju važne činjenice u smislu člana 326~ st. 2. ZKP. Nema osnova u Zakonu za razlog koji iznosi Sud, prilikom odbijanja predloga koje sam stavio u odnosu na pobunu, kada kaže na glavnom pretresu 20. marta da je, citiram, “kao što znamo, Veće vezano i Sud je vezan dispozitivom optužnice". Naravno, Sud nije vezan dispozitivom optužnice u smislu da ne sme ispitivati činjenice koje se pominju van dispozitiva optužnice, u njenom obrazloženju. Pa u najvećem delu postupka upravo se te činjenice i dokazuju. Pa isti ovaj Sud je ovde izveo brojne dokaze na takve činjenice i okolnosti o kojima nema ni pomena u dispozitivu optužnice. Ova tvrdnja je formalno tačna, ali ona znači: Sud je vezan dispozitivom optužnice jedino odredbom člana 351. ZKP, koji odreñuje da Sud može optuženog osuditi samo za ono delo za koje je optužen tj. može ga osuditi samo za ono delo koje se opisuje u dispozitivu optužnice. Sud je, dakle, vezan optužnicom u pogledu identiteta optužbe i presude, a nipošto time da bi tobož bio ograničen na dokazivanje samo onih činjenica koje se pominju u dispozitivu. Ono što posebno zabrinjava jeste što ovo potpuno pogrešno tumačenje ZKP Sud, sa svim svojim autoritetom, izričito upućuje laičkoj javnosti. "Javnosti radi, ja kao predsednik Veća a u ime Veća moram reći..." - tako Sud počinje ovo svoje neobično tumačenje vezanosti Suda optužnicom. Za odnose sa javnošću Sud ima svog portparola. Suñenje je javno, ali Sud ne čini nikada i ništa ,javnosti radi". Važne činjenice Pogotovo je neshvatljivo da Sud prihvata stav optužnice da se pobuna Jedinice tretira kao priprema kasnijeg atentata, ali uprkos tome smatra da činjenice koje se odnose na pripremne radnje ne mogu ili ne treba da budu predmet dokazivanja? Zakon razlikuje dve vrste činjenica: "odlučne činjenice" i "važne činjenice". Odlučne činjenice moraju biti obuhvaćene dispozitivom optužnice. "Odlučne činjenice" se, recimo, pominju u članu 370, stav 1. ZKP, gde se govori o razlozima za pobijanje presude ("kad je sud neku odlučnu činjenicu pogrešno utvrdio").



Meñutim, predmet dokazivanja u postupku NIKADA NISU samo odlučne činjenice, kako Sud sugeriše kada kaže da je "vezan dispozitivom optužnice". U delu ZKP koji je naslovljen sa "Dokazni postupak", zakonodavac u čl. 326" st. 2. odreñuje ovako predmet dokazivanja "dokazivanje obuhvata sve činjenice... važne za pravilno presudenje". O tome razlikovanju postoji ogromna literatura. Bitno je da sud nije vezan za dokazivanje samo onih činjenica koje se kao odlučne činjenice navode u dispozitivu optužnice. Sud NIJE NA TAJ NAČIN VEZAN DISPOZITIVOM OPTUŽNICE, kako Veće netačno tvrdi i pogrešno podučava javnost. Predlog za utvrñivanje činjenica vezanih za radnje kojima se priprema delo uvek je umestan i te činjenice su važne činjenice. Uostalom kako bi Sud objasnio zašto je u ovom postupku utvrñivao more činjenica koje se ne pominju u dispozitivu optužnice? Zašto smo danima ispitivali sve one peripetije oko kupovine raznih kamiona upotrebljenih za pokušaj atentata kod "Limesa"? Ili porekla puške? Ili grañevinskih radova u zgradi Vlade 12. marta? Ili spaljivanja droge? Da ne nabrajam dalje. Protivrečnost razloga Protivrečna je ova odluka i njeni razlozi drugim dokaznim rešenjima Suda. Recimo, odluka o ispitivanju ACE TOMIĆA, koji je ispitan isključivo na činjenice i okolnosti vezane za pobunu (a odbijaju se svedoci BULATOVIĆ i MIKELIĆ, iako treba da svedoče o istom konkretnom dogañaju! ). Isto se odnosi na saslušanje MIHAJLOVIĆA, PETROVIĆA, JOVANOVIĆA, MIJATOVIĆA, POPOVIĆA, JANjUŠEVIĆA, pa i samih okrivljenih. Svi su oni danima ispitivani s obzirom na činjenice i okolnosti vezane za pobunu. Zar za njih ne bi morali važiti isti razlozi koji važe za svedoka KOŠTUNICU I BULATOVIĆA? Sud odbija moje dokazne predloge koji se odnose na dogañaje pre "kraja 2002. i početka 2003. godine". Tako, Sud navodi, na primer, da pobuna, prema optužnici, ne može biti plod delovanja organizovanog zločinačkog udruženja, jer navodno zločinačko udruženje još nije ni stvoreno u doba pobune, novembra 2001. godine. Ovakva interpretacija optužnice je netačna. Ja upućujem na završnu reč zamenika specijalog tužioca, koji je juče detaljno razmotrio i obrazložio datum nastanka zločinačkog udruženja. "Važno pitanje jeste kada kriminalni klan prerasta u neprijateljsko zločinačko udruženje", rekao je juče u svojoj reči zamenik specijalog tužioca. Tužilac onda opširno analizira dokaze i zaključuje: Zemunska banda, kao zločinačko udruženje nastala je na osnovu dokaza izvedenih na glavnom pretresu početkom 2000. godine. Ovo tužilac utvrñuje na osnovu iskaza svedoka Šare Nenada, Vukašinovića, optuženog Krsmanovića i Pejakovića. Prema tome, Sud netačno tvrdi da se optuženima stavlja na teret samo delatnost u vremenskom periodu izmedu "kraja 2002. i početka 2003. godine", samim tim što im se stavlja na teret zločinačko udruživanje, koje, videli smo, postoji od 2000. godine. Tužilac čak eksplicitno i uspešno dokazuje da je pobuna nastala i odvijala se zajedničkim organizovanim delovanjem dvojice voña zločinačkog udruženja. Prema tome, ne stoji razlog Suda da se moji predlozi koji se odnose na činjenice vezane za pobunu odnose na vremenski period kada zločinačko udruženje nije ni postojalo. Kolizioni dokazi Nezavisno od prednjeg, podsećam da meñu predlozima koje sam stavio 14. februara postoji jedan broj predloga, a to je saslušanje svedoka i čitanje javno objavljenih izjava GRADIMIRA NALIĆA, MIROSLAVA MILOŠEVIĆA i ALEKSANDRA TIJANIĆA, koji su tvrdili da imaju posebno važna i bitna saznanja o odlučujučnim činjenicama za ovaj postupak. Na primer: - da u optužnici postoji mnogo propusta, "i [da svedok poseduje] nova saznanja [o činjenicama] kojih nema u optužnici i drugim zvaničnim spisima" (Milošević); - da je "zvanična verzija optužnice... isprobavana šest meseci pre atentata..." i da su ista lica "pripremila ubistvo, svedoke i krivce", dok je "verzija data u optužnici, daleko od istine" (Nalić); - da predloženi svedok Tijanić ima saznanja o tome da je neko platio pripadnicima jedinice koja je ubila Kuma i Šiptara u Meljaku sumu od 50.000 evra i da on "zna ko je to platio".



Ne može biti nikakve sumnje da bi sva tri predložena svedoka, po svojoj funkciji, vrlo verovatno mogla raspolagati saznanjima o činjenicama o kojima govore, budući da se radi o: - načelniku Resora javne bezbednosti; - savetniku za bezbednost predsednika Koštunice i kandidatu DSS za položaj ministra unutrašnjih poslova; i - generalnom direktoru RTS, tzv. javnog servisa. Pretpostavka je, takoñe, da se radi o odgovonim licima koja vrše važne javne funkcije i čije se izjave O VRLO VAŽNIM ČINjENICAMA moraju uzimati ozbiljno. Sud je, meñutim, odbio ove predloge sa paušalnim obrazloženjem da je njihovo izvoñenje suvišno. Tu je napravljena vrlo ozbiljna greška. Zašto? Ova tri predložena svedoka, a to je bitno za odluku o njima, svojim javno iznetim tvrdnjama protivreče i dispozitivu i obrazloženju optužnice, kao i svim drugim izvedenim dokazima. Dakle, predloženi dokaz njihovog saslušanja je takozvani kolizioni dokaz. Funkcija kolizionog dokaza jeste da se njime osporava do tada utvrdeno činjenično stanje, on je u koliziji sa do tada izvedenim dokazima. Tipičan kolizioni dokaz je dokaz alibija. Kolizioni dokaz nikada ne može biti odbijen kao suvišan. To je teška povreda postupka. Sud nikada ne može uzeti bilo koju važnu činjenicu za utvrñenu, ako je odbio izvoñenje kolizionog dokaza, tj. protivdokaza. Time se narušava sama ideja i načelo kontradiktornosti krivičnog postupka. Apsolutno je nezakonito da kolizioni dokazi budu odbijeni kao suvišni. Po toj logici Sud je mogao odbiti i sve dokazne predloge odbrane, jer je izvedenim dokazima iz optužnice "dovoljno razjasnio činjenično stanje". "Politička pozadina" Sud je odbio da izvede dokaze ponuñene na činjenice tzv. političke pozadine, odn. motiva koje sam predložio 14. februara 2007. sa obrazloženjem da je već ranije saslušao veliki broj svedoka iz javnog i političkog života Srbije upravo na okolnosti sa kojih političkih pozicija se delovalo preko JSO, u kojim političkim uslovima, kakva je klima prethodila itd., Sud navodi svedoke Mihajlovića, Petrovića, Mijatovića, Janjuševića, Jovanovića, i zaključuje: "smatramo da su motivi i politička pozadina delovanja ove kriminalne grupe za sada dovoljno rasvetljeni". Drugim rečima, odbija predloge za saslušanje Koštunice, Jočića, Bulatovića, Nalića itd., kao suvišne. Smatram da je Sud doneo pogrešnu odluku. A evo zašto: Atentat na premijera Đinñića dogodio se, što je notorno, u ambijentu žestoke političke borbe dve politički strasno sukobljene strane" sa oprečnim političkim ciljevima" oprečnim političkim pogledima" dve strane koje se javno uzajamno optužuju i proglašavaju uzajamno odgovornim za ubistvo. Saslušali ste jednu stranu, njena saznanja i njene argumente - mi smo predložili drugu. Ispravno je Sud pozvao svedoka Mihajlova, koji je javno optuživao Đinñićeve saradnike za atentat, ali je, iz istih razloga, morao pozvati i predložene svedoke Koštunicu, Jočića i Bulatovića. U odsustvu ovih dokaza Sud sada mora prihvatiti sliku političke pozadine atentata koju su dali svedoci Mihajlović, Petrović, Jovanović, Mijatović, Popović, i sve optužbe koje su izrekli, na račun Vojislava Koštunice, Ace Tomića, vojske i civilnih i vojnih organa bezbednosti: VLADIMIR POPOVIĆ: Vojislav Koštunica je proglašen za predsednika. Postao je predsednik. Otišao je u kabinet, okružio se ljudima Slobodana Miloševića koji su bili u toj zgradi, od obezbeñenja, pa do ostalih saradnika po kabinetima. Počeo je da dovodi u svoj kabinet ljude kojima je jedina zajednička crta bila mržnja prema Zoranu Đinñiću, koja je bila lična, iz razloga što nisu uspeli da ostvare neke funkcije koje su želeli da ostvare... (str. 29-30, 13. 04. 05) Znači, dva meseca posle 5. oktobra Gradimir N alić, kao izaslanik Vojislava Koštunice, odlazio je u tu Jedinicu u prisustvu Radeta Markovića. Znači on, Rade Marković, Branko Crni i cela ta ekipa. Predstavljen je toj Jedinici kao budući ministar policije, a on je održao njima patriotski govor da oni treba da se okrenu Koštunici, Koštuničinoj strani, da, ako budu sa Koštunicom, nema Haga, nema ovoga, nema onoga, i tako dalje. (str. 82-83, 16. 05. 05) ...[Deo] političkih struktura koji su uz Vojislava Koštunicu, mislim na Miloševićeve strukture vlasti, koji su postali članovi DSS u meñuvremenu... svi oni... su se plašili saznanja istine i otkrivanja šta će se desiti kad se otvori... kad Radeta Markovića stave u zatvor, da li će Rade propevati ili neće,



šta će reći ili neće reći, i tako dalje. Znači, mislim na pripadnike JSO, mislim i na pripadnike SAJ i na druge delove policije. (str. 46, 13. 04. 05) Vi se sećate izjave Vojislava Koštunice te večeri [kada je Milošević predat Haškom tribunalu], da je to državni puč. Nije on rekao da je to državni puč zbog toga što je njemu bilo žao Miloševića, nego što je upravo pod utiskom priča svojih saradnika iz struktura koje su ranije 10 godina vladale... verovao... da sledeći potez Zorana Đinñića jeste hapšenje Vojislava Koštunice. (str. 54, 13. 04. 05) ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Zbog neuspeha, kako je to definisano, odnosno nesposobnosti vojske da spreči ekstradiciju, smenjen je general Đaković i na to mesto protivzakonito postavljen general Tomić i ja sam u razgovoru sa Miloradom Ulemekom u jesen 2001. godine, razgovoru koji je organizovan na njegov zahtev, po povratku iz Grčke, od njega čuo da su uspostavljeni kontakti i sa generalom Tomićem i sa vojnom službom bezbednosti i da će ono što mi nismo bili spremni da uradimo, i JSO i njemu lično uraditi sada neki drugi. Nemam dilemu koji su ti drugi i nemam nikakvu sumnju u pozadinu kontakata koji su razvijani od tog trenutka pa praktično sve do 12. marta. (str. 27, 11. 04. 05) VLADIMIR POPOVIĆ: U toj atmosferi Koštunica ruši vladu, napušta vladu... Tog trenutka postoji samo jedan cilj, a to je: što pre rasturiti vrh državne bezbednosti... pokušavaju da iskoriste onu fotografiju objavljenu u "Nedeljnom telegrafu"... tada je traženo da mora da se smene Petrović i Mijatović zbog toga što se ta fotografija pojavila... To je dva meseca bila tema u Srbiji... i to je kulminiralo onda ubistvom Gavrilovića... I Gavrilović je bio potreban da bi se dokazalo, znači, ja sam siguran da su oni ubili Gavrlovića... da je Zoran Đinñič mafijaš, da je kriminalac. (str. 54, 13. 04. 05) ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Onda oni (JSO) prave paralelne strukture moći. Pokušano je pošto ne može da se uradi to sa Đinñićem, ajde da uradimo to sa Koštunicom. Koštunica je očajnički želeo da smeni rukovodstvo Ministarstva unutrašnjih poslova zbog toga što je to definisao kao jedan od svojih političkih pri-oriteta, a ostavke koje traži godinama su ostavke ministra Mihajlovića, ministra pravde Vladana Batića i istovremeno smenu Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića. To su njegovi politički zahtevi. Pošto je nemoćan da te zahteve ostvari, tu se pojavljuju oni (JSO) koji će mu u tome pomoći. (str. 71-72, 11. 04. 05) VLADIMIR POPOVIĆ: Iz tog razloga kažem da je pobuna "Crvenih beretki" bio samo krajnji, poslednji čin jedne sinhronizovane akcije koja je trajala od 5. oktobra... [Legija je smatrao] da je Đinñić taj koji je jednog trenutka njih izdao, a da su se onda oni prirodno okrenuli tamo gde i treba da se okrenu, gde su prepoznali prave vrednosti, gde su prepoznali tradicionalnu Srbiju i srpstvo i junaštvo i čojstvo, kabinet Vojislava Koštunice i te političke strukture, i da je onda ta pobuna zbog toga takva i bila... (str. 59, 13. 04. 05) DUŠAN MIHAJLOVIĆ: Shvatio sam da je stvar izmakla kontroli, da nam je neko iza leña pripremio pobunu jedne, elitne jedinice u službi Državne bezbednosti i da je stvar ozbiljna ... (str. 19, 15. 03. 05) ČEDOMIR JOVANOVIĆ: ...Tada smo znali na osnovu informacija koje su pristizale da se razrañuju planovi koji su se vezivali za zauzimanje beogradskog aerodroma. Planovi koji su se vezivali za zauzimanje televizije, planovi koji su se vezivali za nasilan ulazak u republičku vladu. (str. 10, 11. 04. 05) GORAN PETROVIĆ: ...Bilo je dosta tih nekih sitnih detalja koji su ukazivali da cela ta priča, da sa tom pobunom - ja ne mogu da tvrdim da je nju organizovao Vojislav Koštunica ili njegovo okruženje - ali da sa tom pobunom koketiraju mnogi, da mnogi vode nekakve prljave političke igre i to na bazi tih činjenica, i da se ni Vojska Jugoslavije, odnosno njene službe bezbednosti ili, da ne uvredim nikoga od poštenih pripadnika tih formacija, neki ljudi iz tih službi, iz te vojske, bave i takvim stvarima. Znači, to nisu neke puke izmišljotine, to nisu neke formulacije bez neke specifične težine, nego se upravo zasnivaju na tim i takvim informacijama i podacima do kojih smo mi dolazili i tako se došlo do toga da su Jedinicu organizovali Ulemek i Spasojević i Buha, kao što sam rekao da ni Vojislav Koštunica ni Demokratska stranka nisu nevini u svemu tome, da je u svemu tome Jedinica imala



podršku i Vojske Jugoslavije odnosno pojedinaca ili pojedinih delova službi bezbednosti... (str. 35, 18. 05. 05) ČEDOMIR JOVANOVIĆ: ...Nismo imali mogućnosti da se suprotstavimo tom protestu. Nije postojala nikakva spremnost nijednog državnog organa da nam u tome pomogne. Znači, otvoreno Vojska Jugoslavije sa svojim specijalizovanim institucijama podržavala je taj protest, apsolutno su ga podržavali. Održavani su konstantni kontakti sa komandom JSO. Pružana su uveravanja da se vojska neće mešati, da neće pokušati da utiče putem sile na prekid tog protesta, niti će se suprotstaviti eventualno novim pokretima Jedinice za specijalne operacije. (str. 15, 11. 04. 05) GORAN PETROVIĆ: Ako je pokojni premijer pitao ministra i načelnika Resora javne bezbednosti: ,,Ako oni krenu iz Kule i doñu u ministarstvo, šta ćete vi uraditi?" a oni odgovorili: "Ništa", ako je posle toga pitao: "Šta ako doñu u Vladu i izbace me na ulicu, šta ćete Vi uraditi?" – “Ništa", onda je jasno da postoji i te kakva realna ili osnovana pretpostavka da se u svakom trenutku može izvesti državni udar, puč, da se može počiniti nekažnjeno bilo kakvo krivično delo, a o preuzimanju vlasti da i ne govorimo. (str. 49, 18. 05. 05) GORAN PETROVIĆ: Ono što je možda interesantno kada govorim o tom političkom kontekstu, pored onoga koji je javno poznat, dakle, da je predsednik Savezne Republike Jugoslavije podržao tu oružanu pobunu, da je to učinila Demokratska stranka Srbije, da je u nekim medijima objavljeno kako je Maričić, tadašnji komandant, zvao generala Pavkovića i pitao ga da li će vojska da se meša. On je rekao: "Ne pada nam na pamet." (str. 34, 18. 05. 05) ČEDOMIR JOVANOVIĆ: ...U tom trenutku Vojska Jugoslavije, sa svim svojim bezbednosnim strukturama i praktično načelnikom Genralštaba i prvim čovekom vojne bezbednosti, otvoreno je podržavala i logistički na otvoren način koordinirala takoñe taj protest. Održavani su redovni kontakti izmeñu vrha vojske i komande Jedinice za specijalne operacije, kontakti koji su bili u funkciji davanja garancija i čvrstih uveravanja da se vojska neće umešati u taj sukob. (str. 7, 11. 04. 05) ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Č. Jovanović (citirajući Dušana Spasojevića): Rekao je da će protest ići do kraja, da će Mihajlović i Petrović biti smenjeni, da imaju podršku svih drugih i tu, pri tome, nije pravio, ostavljao prostor ni za kakve nedoumice. Rekao je da postoji jasan dogovor sa vojskom. Rekao je da ih podržavaju Pavković i Tomić, da će sigurno dobiti podršku Srpske radikalne stranke, Socijalističke partije Srbije i da protest može da prekine isključivo Vojislav Koštunica. (str. 9, 11. 04. 05) GORAN PETROVIĆ: ...Znači, bilo je nekoliko serija tih razgovora pripadnika Jedinice sa Cumetom ili sa Spasojevićem, koji su bili u tonu: "To, sad ih imamo, izdržite još malo, nema prekidanja, nema popuštanja." I u jednom od tih razgovora koji sam ja izneo u javnost (neko od tih pripadnika, da li Gumar, da li neko ko je razgovarao recimo sa Čumetom i Spasojevićem, i ovaj mu je rekao doslovce: "To sada nema prekidanja dok ne kaže Koštunica.") možete da izvučete taj zaključak koji je više nego jasan da se organizatori pobune i te kako uzdaju u Vojislava Koštunicu i da njega doživljavaju kao taj neki autoritet koji bi jedini mogao, ako bi hteo, da utiče na njih da se ta pobuna završi. Ja sam to otprilike shvatio da bi oni jedino Koštunicu poslušali kada bi im rekao da tu pobunu prekinu. (str. 50, 18. 05. 05) Adv. Srda Popović: Da, tako sam i ja to shvatio, ali da li je bilo tada, s obzirom na ovo što sada kažete, da bi po Vašem mišljenju oni jedino poslušali Koštunicu? Da li je postojala ideja da se, recimo, premijeru javi: "Gospodine predsedniče", ili "Vojo", ne znam kako se oni oslovljavaju, "molim Vas, zaustavite ovo", a ako ne, zašto ne? Svedok Goran Petrović: Ne. Ja nisam čuo za takvu ideju jer je bilo svima jasno da je tokom te, 2001. godine, kao što sam rekao, došlo do polarizacije na političkoj sceni na one koji su znali i bili svesni da moraju da menjaju, kao što sam rekao, i mnogo i brzo, i na one koji ne samo da to nisu shvatali ili da to nisu hteli, već su se aktivno uključili na sve moguće načine u onemogućavanje ovih koji su nešto hteli da rade, da u tome imaju što manje uspeha. Koštunica i DSS ne samo da ništa nisu radili, nego su aktivno sprečavali Đinñića i vladu Srbije da bilo šta rade. Adv. Srda Popović: Onda bi takav apel bio...



Svedok Goran Petrović: Taj apel bi bio kontraproduktivan, ali to su sada spekulacije. Jasno je [stavljeno] do znanja da je, uslovno rečeno, postojao sukob, medijski rat, politička borba, nazovite to kako god hoćete, i da su te strane bile direktno suprotstavljene jedna drugoj. (str. 51, 18. 05. 05) GORAN PETROVIĆ: Zbog sramnog ponašanja Vojislava Koštunice i Demokratske stranke Srbije i podrške koju su dali pobuni te Jedinice, zbog podrške, ne javne, doduše, nego tajne, pojedinih lidera DOS i pojedinih članova vlade Srbije, zbog podrške Vojske Jugoslavije, pojedinih medija, nezavisnih intelektualaca ili ne znam sve koga, ta pobuna je uspela. (str. 23, 18. 05. 05) VLADIMIR POPOVIĆ: Znači, od tada, od 2001. godine, praktično od pobune "Crvenih beretki", to sam već rekao malopre, tu postoji jedna meñusobna igra izmeñu nas i njih. Kada kažem "nas", mislim na onaj deo vlasti oko Zorana Đinñića, kada kažem “njih”, mislim na sve njih ostale i na prvooptuženog, a mislim i na Vojislava Koštunicu, pošto ako sam do sada bio dovoljno jasan, jasno vam je da je to jedan isti front. (str. 72, 13. 04. 05) Pobuna "Crvenih beretki" je poraz Zorana Đinñića (i on je toga bio svestan) i njegove Vlade, ne zbog toga što je morao da smeni Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, što je bio prinuñen da ih smeni, zbog toga što je bio prinuñen da postavi Bracanovića na to mesto, znajući da tako predaje Službu njima i zbog toga što je znao da je javnost tog trenutka bila apsolutno na strani Vojislava Koštunice i Jedinice koja je izašla naoružana i zapretila celoj državi. (str. 59, 13. 04. 05) ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Taj protest Jedinice za specijalne operacije u novembru mesecu 2001. godine najjasnija je slika naših meñusobnih odnosa. Nakon toga su u potpunosti bile prekinute sve komunikacije [sa JSO]. ...U novembru mesecu 2001. godine nama je postalo jasno da se moramo sa tim ljudima obračunati i započeta je priprema, znači organizovanje države, za tu vrstu obračuna. Nismo imali podršku drugih institucija u društvu, tako da smo morali sami, u meri u kojoj je to bilo moguće, tako nešto da sprovedemo. (str. 26, 11. 04. 05) ZORAN JANjUŠEVIĆ Predsednik Veća: Kakav je odnos bio u profesionalnom smislu i saradnja sa Miloradom Bracanovićem tokom Vašeg rada? Svedok Zoran Janjušević: ja sam se gore pojavio kao čovek koji će da kontaktira sa njima, pošto premijer nije imao vremena, kao član Saveta za državnu bezbednost. Ja sam se pojavio da dobijem neke informacije, da prenesem premijeru eventualno šta se dešava i tako. Nisam toliko kontaktirao, povremeno sam kontaktirao sa gospodinom Savićem, a sa gospodinom Bracanovićem češće sam se viñao, pošto je on imao običaj da nas pozove na sastanak, gore kod sebe, da nam na nešto ukaže, objasni i tako dalje. Znači, moj, ovako da kažem, profesionalni odnos je bio čisto profesionalan. Jedno vreme smo bili na "Vi", kasnije smo bili na "Ti", dok nisam shvatio da on mene neke stvari laže i da on pravi budalu od mene, pošto je on mislio verovatno da ja sam baš toliko nepismen u tome svemu. Kada sam shvatio da u stvari on mnoge stvari mene laže..., ja sam odlučio da poptuno prestanem da dolazim gore, osim kada sam dolazio kao član Saveta za državnu bezbednost na sastanke, pošto su se svi sastanci održavali na Institutu za bezbednost. Predsednik Veća: Na osnovu čega ste utvrdili da Vas Milorad Bracanović laže dok je radio u Resoru državne bezbednosti kao zamenik načelnika? Svedok Zoran Janjušević: Pa, znate šta, mnoge stvari koje je on pokušao na neki način meni da kaže, da ispriča, nisu se poklapale sa onim što je u stvarnosti. Ja sam kasnije bio u vezi sa gospodinom Nenadom Milićem, koji je bio zamenik ministra unutrašnjih poslova. Javna bezbednost je imala druge podatke o nekim stvarima, gospodin Bracanović je prezentirao druge podatke i ja sam tada video da to nešto nije u redu. (str. 8-9, 14. 03. 05) Sudija Milimir Lukić: Kako su Vam saopštavane te činjenice od strane Bracanovića? Svedok Zoran Janjušević: Pa, jednim delom kroz, znači, dobijem ekstemo informisanje, a jednim delom usmeno, dok sedim tu, tako da i premijer, u stvari, ključno u tome je bilo što premijer više to nije ni čitao i što je to dao meni zato što on to više nije mogao da proguta te papire i laži. (str. 20, 14. 03. 05) VLADIMIR POPOVIĆ



Znači, dobijali smo informacije, tada tokom cele te 2002. godine, da ta je veza izmeñu te grupe i Koštuničinog kabineta, koji je i dalje funkcionisao i dalje postojao, posebno vojne službe bezbednosti, više nego aktivna. (str. 76, 13. 04. 05) ČEDOMIR JOVANOVIĆ Oni su pronašli u Vojislavu Koštunici, odnosno u vojsci, ona utočišta koja nisu mogli da imaju u Demokratskoj stranci, DOS ili republičkoj vladi. Bukvalno tako. Kao izbor druge strane i to nije na osnovu ne znam nekog mog političkog stava prema Demokratskoj stranci Srbije, nego na osnovu tih realnih interesa koji su postali kompatibilni. Znači, Demokratska stranka Srbije [je] protiv Zakona o organizovanom kriminalu, a i oni su protiv tog zakona jer taj zakon ih žulja. Demokratska stranka Srbije je protiv Specijalnog suda, pa su i oni protiv Specijalnog suda. Prirodno je da se onda dogovaraju Bulatović, Jočić i Ulemek oko strategije daljeg rušenja ove institucije. Prirodno je da se tako nešto radi. Da se osporava Prijić, tako što se koriste izjave onih koji su optuženi za najteža krivična dela, mislim tu na ubistvo generala Boška Buhe i sve ono što je posle toga usledilo. (str. 69, 11. 04. 05) VLADIMIR POPOVIĆ: Vraćam se na ono što sam malopre rekao da ću se vratiti. Kada je Zoran Đinñić rešio i doneo definitivno odluku da sa njima mora da se obračuna, u isto vreme je znao da nema mehanizme vlasti da to može da uradi. Takoñe je bio svestan da u toj državi ne postoji nijedan mehanizam, institucija ili grupa ljudi na koju može da se osloni i sa kojom može njima da se suprotstavi, naročito i posebno iz razloga jer u to vreme više to nije tajna i više se to ne radi krišom, savetnici Vojislava Koštunice, mislim na Radeta Bulatovića, na Gradimira Nalića, Acu Tomića, šefa državne bezbednosti, jesu ljudi koji su direktni ji pokrovitelji JSO, Milorada Bracanovića i Andrije Savića. (str. 70, 13. 04. 05) Novembar je konačan rastanak. Znači, prirodno, ako se 20. novembra okončala pobuna JSO, sledeći datum u tom kalendaru je 12. mart. (str. 69, 11. 04. 05) Ovako tzv. političku pozadinu opisuju jedini svedoci koje je Sud na ove okolnosti saslušao i čijim iskazima je, po oceni Suda, "dovoljno rasvetljena" politička pozadina atentata, a dalji dokazi postaju suvišni. Odluka koju je Sud doneo po mojim predlozima može biti formalno ispravna jedino ako Sud smatra da je iskazima ovih svedoka tačno i istinito opisana politička pozadina, ali je ona i u tom slučaju materijalno manjkava kada je Sud, odbijajući moje predloge, ustvari odbio da ove iskaze proveri. Sud je, mislim, bio pod utiskom povike da se time "politizuje suñenje", a, naprotiv, odbijanjem ovih predloga suñenje je politizovano. Naime: - Ako Sud pokloni punu veru ovim svedocima i njihovom prikazu političke pozadine ovog dela, kako će u presudi objasniti da je odbio da proveri njihove iskaze? - Ako, s druge strane, Sud tim iskazima ne pokloni veru koje će dokaze suprotstaviti saslušanim svedocima? Takvih dokaza u spisu nema... O čemu se onda ovde, u stvari, radi? Po mom mišljenju, Sud je izbegao da visoke predstavnike izvršne vlasti dovede u situaciju u koju je bio doveden svedok Dejan Mihajlov, da poreknu svoje izjave i da moraju da objašnjavaju zašto su takve izjave davali i zašto su radili ono što su radili. Da li zato što sa optuženima predstavljaju “jedinstven front", kako tvrdi svedok Goran Petrović, ili iz nekog drugog razloga. Ne smemo da zaboravimo da je prethodni predsednik Veća Marko Kljajević u ovom predmetu demisionirao sa javno datim obrazloženjem da je na njega vršen pritisak. Svojevremeno sam, priznajem, to profesionalno zamerio sudiji Kljajeviću. Meñutim, danas moram da priznam da je možda bio u pravu. Ako ne može da se sudi, i ne mora da se sudi. Da rezimiram: S obzirom da je Sud odbio predloge koje sam stavio na glavnom pretresu 14. februara 1. zasnivajući svoju odluku na netačnim tvrdnjama o sadržini spisa; 2. zasnivajući svoju odluku na pogrešnom pravnom tumačenju ZKP; 3. zasnivajući svoju odluku na protivrečnim i nerazumljivim razlozima; 4. i da je svojom odlukom povredio načelo kontradiktornosti krivičnog postupka – ponavljam svoj predlog da se u ponovo otvorenom glavnom pretresu ispitaju kao svedoci: VOJISLAV KOŠTUNICA, RADE BULATOVIĆ, BORISLAV MIKELIĆ, MIROSLAV MILOŠEVIĆ, DRAGAN JOČIĆ, GRADIMIR NALIĆ, ALEKSANDAR TIJANIĆ, sa podacima i na okolnosti kao iz



predloga za dopunu dokaznog postupka podnetog na glavnom pretresu 14. februara 2007. godine. Podsećam Sud da nije nikada odlučio po mom predlogu da se izvede dokaz čitanjem Informacije UBPOK koja protivreči razlozima Suda iznetim u odluci o odbijanju moga predloga za čitanje transkripta presretnutog razgovora izmeñu svedoka Dejana Milenkovića i Biljane Kajganić. Ovaj dopis UBPOK je čitan na glavnom pretresu ali nije izveden kao dokaz jer Sud nije doneo rešenje ni o čitanju, ni o odbijanju ovog predloga. Sud mora odlučiti o svim predlozima koji stranke daju tokom postupka pre nego što okonča dokazni postupak. U odnosu na ostale izvedene dokaze, tu nema šta mnogo da se priča. Da su optuženi izvršioci krivičnog dela koje im se stavlja na teret u potpunosti je dokazano. Odbrana optuženih prilično je očajnička i može se sažeti u tri reči: "sve je montirano": * materijalni dokazi su podmetnuti, * priznanja su iznuñena, * svedoci su naučeni da lažu, * dokazi o njihovoj nevinosti su uništeni, * veštaci su pristrasni. Šta o tome reći? To je nekakva zavera u kojoj učestvuju stotine i stotine ljudi, samo da bi se ovim nevinim ljudima, koji su oduvek poštovali zakon, kako reče prvooptuženi, nešto napakovalo. Očekujem da ćemo sada čuti i ko je "u stvari" ubio premijera. Tokom postupka je nagoveštavano da su to "u stvari" trećim metkom učinili: * narkodileri, * strane obaveštajne službe, * Albanci, * foto-robot, * Čeda Jovanović. Da li optuženi i oni koji im pomažu da lansiraju ovakve teorije stvarno misle da to neko može poverovati? Pa naravno da ne. Oni se time samo izruguju: - oštećenoj porodici Đinñić, - pravdi, - poštovaocima premijera Đinñića, i - ovom Sudu. Ta laž je izgubila časnu svrhu obmanjivanja. Ona je i sama postala sredstvo nasilja. Dozvolite da u jednoj jedinoj rečenici iznesem svoje viñenje ovog dela. Upoznao sam Zorana Đinñića, kao klijenta, pre 39 godina, zastupao sam ga u više navrata, znam da ga je celog života UDBA proganjala i vidim: UDBA ga je na kraju i ubila. Drugačije sam zamišljao svoju završnu reč kada sam ulazio u ovaj postupak. Ali vidim da za tu drugačiju reč nema potrebe. Krivica ovih ljudi koje sede na optužničkoj klupi je banalna. Kao i uvek, uradili su ono što im je rečeno da urade. Za drugačiju završnu reč možda ću imati priliku na nekom sledećem sudenju za ubistvo premijera Đinñića. Kada se bude sudilo onima koji su ovo organizovali i naredili. Ukoliko bi Sud odlučio da, ipak, ne otvara ponovo postupak, Predlažem Da optužene proglasi krivim i osudi po zakonu, kao i da ih obaveže da svi solidarno oštećenoj naknade troškove postupka po troškovniku koji prilažem, dok u odnosu na imovinskopravni zahtev zadržavamo pravo da isti ostvarujemo u parnici.”

ŠTA REĆI ZA KRAJ? Demokratija je umrla kada su ljudi na vlasti shvatili da državna sredstva mogu da koriste nekažnjeno u privatne svrhe. Na sceni je “nomenklatura” - ne mnogo sposobni ali veoma lojalni, koji servisiraju interese plutokratije, u partitokratskoj državi, koja samo simulira demokratske procese. Ne tako davno, kada je u Jugoslaviji (i u Srbiji) uspostavljena vlast Komunističke partije (a još perfidnije kada je partija postala Savez komunista), nametnuta je partijska kontrola nad svakim aspektom života,



kroz mehanizma poput političke policije, kroz partijski sistem nomenklature koji je lokalnim partijskim šefovima omogućio kontrolu nad svim važnim nameštenjima i zaposlenjima, kao i kroz masovne organizacije poput sindikata, omladine i socijalisti;kog saveza. U okviru tog poretka, i tim mehanizmima, uspostavljen je u Srbiji stalež koji je održao tu kontrolu nad društvenim procesima. Problem je što danas taj stalež više nema snažnu partijsku državu iznad sebe. Stvaralačkom, radničkom i preduzetničkom sloju preostaje samo da nude društvu alternativu sa stanovišta svojih potreba i da shvate činjenicu: preduzetnici – da nisu i neće biti deo staleža vladajuće “aristokratije”; a radnici – da nisu više jedno u zajedničkoj, socijalnoj, državi sa “aristokratijom”. Samo tako progon bi postao društveni sukob, koji bi “aristokratiju”, zbog malobrojnosti, primorao da se prikloni realnim društvenim grupama ili da trpi posledice svojih izbora i dela. Bez nametanja alternativa, prepušteni politici i “eliti”, nastalim na pranju novca i pratećoj korupciji73, stvaralački, radnički i preduzetnički sloj sebe prepušta na milost i nemilost odlukama zatvorenog kruga, koji je nastao i počiva na ličnom i grupnom interesu “prepirača” novca i njihovih saučesnika. U okvir alternativa spada i razlučivanje nomenklature i njihovih meñupovezanosti od grañana i njihove. Bez uspostavljanja stvarne elite, i realnih kriterijuma u društvu, neće biti ni tranzicije, a još tragičnije, ni napretka u Srbiji.

73 Za više informacija o “eliti”, nastaloj na pranju novca i pratećoj korupciji: - Centar za izučavanje javne politike, “Institucionalna perceptivnost Srbije na posledice globalnih promena u nastanku”, 2008., http://paralaks.edu.rs/download/2617-4/Kraj%20imperije%20i%20perspektive.pdf - Centar za izučavanje javne politike, "Kontekst dilema grañanske Srbije maja 2008.", 2008.,http://paralaks.edu.rs/download/2155-4/Kontekst%20predizbornih%20dilema%20maja%202008.%20godine.pdf - O organizovanoj grupi Vojina Lazarevića - Centar za izučavanje javne politike, "Nedodirljiva organizovana grupa", 2008., http://paralaks.edu.rs/download/2568-4/Nedodirljiva%20organizovana%20grupa.pdf - O uzurpaciji države kao bezbednosnom riziku - Grañanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks, “Javna ili privatna politika u Srbiji”, 2007., http://paralaks.edu.rs/download/2008-4/Prilozi_o_uzurpaciji_drzave_kao_bezbednosnom_riziku.pdf - O sistemu bezbednosti koji je uspostavljen pod Radetom Bulatovićem u odeljku Prilozi, “Komentar zakona o osnovama ureñenja službi bezbednosti”, Grañanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks, 2008. http://paralaks.edu.rs/download/1865-/Komentar_Zakona_o_osnovama_uredenja_sluzbi_bezbednosti_Republike_Srbije.pdf - Njegovan Slijepčević, “Kratke priče o globalizaciji, bivšoj Jugoslaviji i Srbiji”, Grañanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks, 2006. - Njegovan Slijepčević, “Meñunarodni odnosi pred našim vratima”, Grañanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks, .2007.

NOMENKLATURA SRBIJE - KOLIKO SE VIDI GOLIM OKOM Gradjanski institut za demokratiju i bezbednost...

Documents

Transcript of NOMENKLATURA SRBIJE - KOLIKO SE VIDI GOLIM OKOM Gradjanski institut za demokratiju i bezbednost...