NEBOJŠA OZIMIĆ

DOM

Napomena: Imena ličnosti u ovom delu onoliko su plod piščeve mašte koliko događaji i

istorijske činjenice to nisu.

1

Pokaži mi, Gospode, puteve svoje, nauči me hoditi stazama tvojim.

Psalmi

Davidovi 25,4

PRVI DEO

2

RUŽIČNjAK

Ovaj maj je počeo prilično pakleno za sve pa i za gospodina Mošu Avrama, starog,

pogrbljenog Jevrejina, trgovca ovime čime živ čovek može da trguje. Maše širokom kineokom

lepezom sebi ispred nosa udobno zavaljen u jednoj stolici kakve se već mogu sresti u ovim

nadleštvima širom Kraljevine Jugoslavije. Ovde ga, napokon, niko ne uznemirava, i to je

činjenica koja mu godi i ugodno ga opušta; najzad sam. Već je peta godina (a njemu se čini kao

da je pedeseta!) kako živi životom udovca potpuno sam, jer su mu deca otišla u prestonicu na

studije. Zbog njih neprestano brine ali ne zbog učenja: zna on da su na tom polju dobri da neće

izneveriti dobar glas Avramovih kao umešnih pravnika i trgovaca.

Sedog trgovca na veliko i vlasnika nekoliko desetina radnji u Beogradu, Bitolju, Zagrebu,

Kruševcu i još mnogim mestima, plaši da njegovu decu - Mirjanu, Isaka i Pavla - ne povuče u

svoje ralje politika, oduvek pokvarena; ako popuste veze izmeću njih propali su, zna to gospodin

Moša Avram vrlo dobro. Nažalost, oba njegova sina krasi nešto što njemu nikada nije bilo

svojstveno - prgavost - i to im se može osvetiti kad - tad a najverovatnije uskoro, sudeći po

vestima koja stižu iz Prestonice. Nije primetio kada je topla kiša počela da rosi po ružičnjaku i na

novine pred njim, pažljivo sklopljene na baštenskom stolu.

Politiku nikada nije voleo, čak bi se moglo slobodno reći da se plašio te preokretljivice i

njene ćudi; imao je dosta poznanika, što poslovnih što privatnih, inače dobrostojećih ljudi koji su

se, na samom izdisaju, hvatali za "sveti posao usrećenja naroda svoga" time silno izgubivši u

njegovim očima. Sa takvima je gospodin Moša Avram momentalno prekidao poslovnu saradnju

pravdajući se slabim zdravljem, koje je odista takvo i bilo, željom za povlačenjem u mirnu

starost, što već nije odgovaralo istini, naprotiv, osećao se znatno mlađim nego što je zaista

izgledalo. A koliko je tačno imao to niko nije znao, čak ni njegova deca, sudeći po tom što mu je

jedino Mirjana čestitala rođendan, ali je i ona to učinila dva puta!

I kada mu je gospodin Bogićević iz Ministarstva unutrašnjih dela, preko svog ličnog kurira,

pismom javio da mu se sinovi viđaju sve češće na skupovima koji su zabranjeni i da učestvuju u

štrajkovima zajedno sa radnicima, stari Moša Avram je dugo zurio kroz nove naočare

pozlaćenog okvira a kada je otpustio kurira, sredovečnog čoveka uslužno povijenog, kao da

slabo čuje, odlučno je podigao slušalicu i zatražio Ministarstvo. Biranim rečima se zahvalio

3

gospodinu Bogićeviću na pokazanoj brizi, mada to nije morao: ovaj je već bio njegov dužnik.

Ali, gospodin Moša Avram je tačno znao šta radi. Uvek biti u prednosti bio je njegov životni

moto i on ga se i u najtežim trenucima pridržavao jer je rečeno: ,,Učini mu po volji kao da je po

tvojoj volji, kako bi on učinio po tvojoj volji kao da je po njegovoj volji, odreci se tvoje volje radi

njegove volje kako bi se on odrekao volje drugih radi tvoje volje". A kada je obostranoj

ljubaznosti došao kraj i spustile se slušalice, gospodin Moša Avram se nije bacio u tugu i očaj

jednostavno zato što nije bio takav čovek, naprotiv, voleo je da teško zarađeno a lako izgubljeno

povrati još težim i istrajnijim radom. Otuda vila na levoj obali Nišave; otuda i čitav kompleks

skladišta kod Tutunovićevog podruma; otuda čuvene "Bakalnice" širom zemlje; otuda još mnogo

toga.

Umesto da uradi bilo šta od onoga što se, inače, čini u ovakvim prilikama, Moša Avram je

poslao telesgram svojoj deci, svakom ponaosob, sa kratkom i baš zbog toga jasnom porukom:

"Otac teško bolestan. Stop. Hitno dođite. Stop. Sara". Debeljuškasta domaćica kuće uživala je

puno poverenje njegove dece što mu nimalo nije smetalo. Sara je odisala prostosrdačnom

iskrenošću koja se ničim nije mogla pomutiti kao ni njena nepresušna ljubav prema deci, čija god

bila. Kada joj je rekao da je poslao telegrame u njeno ime i zbog čega, prećutavši da su upetljani

u političke smicalice dalekih Rusa i još daljih Nemaca, domaćica kuće je samo potvrdno

klimnula glavom u znak slaganja sa njegovim činom, istina, pomalo neobičnim ali gospodinu

Moši Avramu itekako svojstvenim. A onda je gospodin Moša Avram rasterećene savesti izašao

iz kuće u baštu da bi se, tek na stepenicama vile, nečega setio i naglo se okrenuvši vratio do vrata

i pozvao Saru:

Molim vas, Sara, ako me kogod traži — nisam tu...

Sara načini polunaklon:

U redu, gospodine.

Zabrinuto je uvukao sedu glavu u ramena i zamišljeno seo u stolicu: kako odagnati zlo koje

se nadvilo nad kuću Avramovih? Otkako su prohodali, učio ih je lepoti stvaralaštva; najstarijoj,

Mirjani, kupio je violinu i ona je, na njegovu veliku radost, pre tri godine završila

konzervatorijum u Pragu; Isak i Pavle su slikali, za Mošu Avrama jednako dobro, sve do majčine

smrti kada je stariji i prgaviji Isak ostavio ovaj hobi. Kada su upisali Pravni fakultet u Beogradu,

namerno preskačući Trgovačku akademiju u rodnom Nišu a željni da vide nova lica, gospodin

Moša Avram je shvatio da njegovi naslednici treba da vide i naličje medalje, i da je to ljudski.

4

Zbog toga im nikada nije pravio probleme. Naprotiv, kada mu je Mirjana rekla, posle završenog

konzervatorijuma, da želi da upiše psihologiju u Beogradu, ni trenutka se nije dvoumio: odrešio

je kesu krijući roditeljsku radost što se nije zaustavila na istom. Za razliku od svoje braće, često

je navraćala u dom pored Nišave. To su bili trenuci kojih se sva- ki otac, pa i Moša Avram, rado

seća: sedeo bi u salonu, slušao muziciranje svoje kćeri dok su se ispred njega prostirali pažljivo

čuvani Isakovi pejzaži i Pavlove skice budućih slika. Tada nije bio tu ni za koga, čak ni za

gospodina doktora Radmila Panajotovića, niti za gospodina Isidora Georgenbergera; ni za koga.

Jednostavno, to su bili samo njegovi trenuci i svi prijatelji su mu praštali ovakve, najblaže rečeno

čudne, običaje. Tih dana mogli su se videti otac i kćer kako, ruku pod ruku, šetaju niz Đenerala

Lešjanina ulicu, kao strela pravu, usput pozdravljani i zaustavljani od brojnih poznanika,

prijatelja, saradnika koje je, sa druge strane, dočekivao mladićki nasmešeni brk gospodina Moše

Avrama i tamne, lepe oči gospođice Mirjane.

Sada je sve to dovedeno u pitanje i pitanje je hoće li, ikad više, njegova deca i on biti bar

približno bliski kao što su, donedavno, bili. A neće, budale jedne, da razmisle: otkud to da su taj

pokret, usredsređen na rušenje postojećih država, osnovala gospoda koja potiču iz odlično-

stojećih porodica a nikako oni kojima je "svega dosta"? I zašto ovaj, po svaku državu opasan

pokret, ne vode baš ti — ugnjeteni, prezreni — jer se o njima radi, nego u njihovo ime to čine

sinovi bogatih očeva, oni koji odlično znaju šta će i za doručak i za večeru? Čuo je već gospodin

Moša Avram od svojih poznanika, koji, poput njega, muku muče sa buntovnim naslednicima, da

je otrov koji im je dat prejak i da se malo ko opameti od njega, ali on misli drugačije:

niko, baš niko ne bi uspeo da ga nagovori da se odrekne izvesnosti — bar ne u ovim godinama.

Ali, šga bi rekao doktor Panajotović, danas je vrlo zanimljivo nemati ništa; a biti proleter znači

upravo to. Nije nezanimljivo gledište da su njegova deca sada u godinama i prilici da se

predstave kao mučenici a, to je barem ovima poznato, ova vrsta ljudi je u svakom društvu imala

podršku. To je taj novac kojim su kupljeni — ako su dotle došli. Tako barem on misli.

Smeta mu što, čak ne može da se u čudu zapita šta je ovo, a ne može jer vidi odlično, kao

na dlanu, šta je u pitanju. Zar nije ovaj grad sam sebi izabrao komunističku vlast na izborima

1920. godine i samim tim se uvrstio u red onih naselja koja ispred svog imena ponosito nose, kao

kakvu zastavu, odrednicu "crveni"? Zar nisu pocrveneli mnogi gradovi, naročito u Srbiji i Crnoj

Gori, time izazivajući onu drugu stranu da reaguje; zar nisu, koliko juče, vraćena njegova dva

vagona krzna od vizona, poslata inženjeru Berhardtu Nojbergeru, crnoberzijancu i preprodavcu

5

iz Berlina, sa naznakom "NEUPOTREBLjIVO"? Zar mu major Isailovič, pred kraj života, nije

na ulici opsovao mater jevrejsku i zar ga nije spaslo robije njegovo ludilo? Zar su mu malo puta,

samo u Nišu, opsovali mater gospodsku, i komunisti i mladi ljotićevci, oba tabora iz Prve realne

gimnazije? I ne gađaju li ga ti isti balavci koji imaju neke svoje sastanke, tajne, ledenim

grudvama dok ide u sinagogu ili se vraća iz nje, pažljivo nabadajući štapom po snegu i ledu

ispred sebe, ne čine li to sa očitom željom da ga jednom ledenjačom obore i izvrgnu poruzi? Zar

su mu jednom, zaštićeni šipražjem i mrakom, kamenicama polomili prozore, oštetili ceo

ružičnjak, pa čak, sve češće, i vrata na kući? Znao je poimenice ko je to mogao da učini, ali nije

želeo da sumnjiči, niti je njegovo da bude sudija: neka policija i žandarmi, mislio je, rade svoj

posao, a on će svoj.

To je rekao svom bliskom prijatelju gospodinu profesoru zemljopisa Nikodimu Zečeviću,

nosiocu medalje Beli orao i starom ratniku, na šta se ovaj samo zagonetno nasmešio.

A šta njima smeta? Šta gospodinu Moši Avramu, uglednom trgovcu, po njihovom

mišljenju, nedostaje?

Berdhartu Nojbergeru smeta što je Jevrejin.

Majoru Genadiju Isailoviču takođe.

Građanstvu "crvenog" Niša smeta što je, kako kažu posprdno, gospodin.

Mladim komunistima (stariji ga, istina, ne diraju) što je, kako sami pišu po zidovima vile

a zaštićeni mrakom, "klasni neprijatelj", "buržoazija" i "reakcija". Da je nazadnjak, saznao je od

samog Pavla Stojkovića, bivšeg predsednika Opštine.

Skautima iz novoosnovanog stega "Karađorđe", podržavanim iz dobrostojećih porodica,

smeta što svoju decu nije usmerio ka njihovom pokretu i što tvrdoglavo odbija da da novac za

pokret kojim gospodin Dimitrije Ljotić, naročito u zadnje vreme, upravlja preko mladih i

usijanih glava. A usijane glave su najopasnije.

Njegovim sunarodnicima, naročito gospodin Eliji Varonu i Isidoru Georgenbergeru,

smeta što se otuđuje od matice.

Svima ponešto smeta, pa će, najverovatnije, i njegovoj rođenoj deci kod njega nešto da

smeta. Ukoliko su duboko zagazili — ne daj, Bože! — smetaće im možda i najviše, što je bogat!

Verovatno je negde pogrešio, neraspoloženo pođe u kuću ne žureći da pobegne od sve

krupnijih kišnih kapi. Dobra Sara ga je čekala na stepeništu s otvorenim kišobranom, pored kojeg

on prođe kao pored nečega toliko nevrednog da je šteta trošiti reči na to.

6

7

DOLAZAK PRVI

Dolaskom u Niš gospodin Moša Avram je, odmah po završetku Prvog balkanskog rata,

započeo sa trgovinom na veliko koju je, od Mirjaninog rođenja, već bio prilično razvio ulažući

uvek na sigurno i dobro pazeći da ne uleti u bilo kakvu avanturu.

Jer po shvatanju gospodina Moše Avrama, ni neoženjen čovek ne sme da teži bilo čemu

što ima miris avanturizma i nesmotrenosti; a o oženjenim, porodičnim ljudima nije želeo ni da

priča. Zbog toga je podozrivo gledao stranačke korteše na sve načine se trudeći da ih izbegne a

na kasnije stranačke pozive izgovarao se, slabim poslom, stalnim poboljevanjem i decom koju

treba paziti tako da su ga, na kraju, jedna po jedna partija ostavljale na miru. Njegovu decu,

nažalost, eto, nisu.

Venčanje njegovo sa Monikom, do dvadesetog juna 1912. godine poznatijom pod

prezimenom Vitman, obavljeno je u tišini, bez pompe koja je, po nekom neizbežnom pravilu

trgovaca i ostalih imućnijih ljudi, bila neizbežna i bez koje se nije dalo zamisliti nikakvo veselje

u gradu. Od toga dana pa sve do svoje prerane smrti uzrokovane čestim napadima kašlja, vrlo

sličnim tuberkulozi, Monika Avram se posvetila sređivanju ružičnjaka ispred tek sagrađene vile

pored Nišave; cveće je ispunilo njen život što se, naročito, primetilo po završetku Prvog svetskog

rata. Za razliku od mnogih drugih porodica, u kući Avramovih se, umesto vaze sa cvećem,

nalazila velika zemljana posuda, nalik na elipsu, pretrpana biljžama opojnog mirisa koji se širio

po celoj kući stvarajući neku opuštenu atmosferu koja je izuzetno prijala gospodinu Moši

Avramu kada bi se, od poslova premoren, vratio kući. Tu su se mogli naći listovi čuvarkuće,

nežne stabljike bosiljka, nane, čiji su se mirisi mešali sa mirisima borove kore i omana. Za

Moniku i njenog supruga to je bila najlepša mešavina mirisa i svaki put kad bi se peo uz

stepenice vile Moša Avram je osećao pritajenu radost zbog onoga što ga, znao je pouzdano, čeka

na stolu. Možda otuda i potiče njegova velika privrženost domu. On sam nikada nije uspeo da

dođe do bilo kakvog saznanja koje bi sve ovo potvrdilo ili pak negiralo. A, činilo se, uzroke

svoje sreće nije ni tražio, jer je to gospodan Moša Avram shvatao kao svetogrđe, kao najgoru reč

upućenu Tvorcu i kao potvrdu ljudske nezahvalnosti.

I dolazak na svet, prvo Mirjane, zatim Isaka i na kraju Pavla, Moša Avram je doživeo kao

tihu, sladostrasnu jezu u kojoj su se, kao u bunilu, smenjivala lica, a njegovi osećaji bivali

8

neumoljivo jednaki; radost zbog Mirjane, njenog dolaska na svet, Isaka i Pavla, u njemu je uvek

bila jednaka i nikada ničim pomućena. Petica upisana njegovoj ćerki Mirjani imala je jednaku

vrednost kao i ona zabeležena Pavlu ili Isaku. Za razliku od mnogih svojih prijatelja, Moša

Avram nije pravio razliku izmeću muškaraca i žena, čak mu je neuporedivo lakše bilo da sklapa

poslove sa ženama nego sa njihovim tvrdoglavim i sujetnim muževima. Zanimljivo, jedina žena

koja je razumela te njegove stavove, pa ih, čak, i podržavala, bila je njegova supruga, gospođa

Monika Avram. Dobrodušna Sara, iako ga je pažljivo slušala i, sudeći po pogledu, razumevala

ono o čemu priča, kada bi završio, u znak neslaganja bi odmahnula glavom i otišla za poslom, a

kada je Moša Avram zahtevao da čuje njeno mišljenje, dobio bi odgovor:

Gospodine Avram, čim je Bog, slava mu budi, stvorio prvo čoveka pa ženu, imao je

valjan razlog za to.

Ovoj logici nije ničim mogao da se suprotstavi, niti je, s druge strane, Sara to i očekivala;

ubeđena da je stari gospodin uvideo svoju grešku, u mislima mu je opraštala i nalazeći razloge

zbog kojih tako razborit čsvek kao što je Moša Avram misli upravo ovako:

Monika se nalazila sve manje u ovom ružičnjaku a sve češće u snežnim Alpima gde je

lečila svoju grudobolju; tada se gospodin Moša Avram, duže nego inače, zakopavao u svoju

radnu sobu, u hrpu papira, i radio do kasno u noć. Međutim, ni visoki Alpi ni daleke banje nisu

pomogle gospođi Avram — klonula je u noći između sedmog i osmog decembra 1924. godine u

svom apartmanu u hotelu "Plaza" u Dubrovniku, i pokopana je u rodnom Nišu nedelju dana

kasnije na Goričkom groblju na Paliluli, nedaleko od svoje devojačke kuće.

A kada je poslao decu na studije, Moša Avram je ostao sam. Od posluge je zadržao

jedino Saru, starog prijatelja; za svaki slučaj.

Nekada je voleo da, nogu pred nogu, ne žureći nigde, odšeta do pijace, uživajući u vrevi

niške pazarne gungule; iako je tada ove bilo na prodaju on, Moša Avram, nikada nije ništa kupio.

Učio je od dovitljivih prodavaca i, kao mnogo godina ranije, uživao u njihovom cenkanju,

hvaljenju robe. Potom bi obišao Dušanovu ulicu, i tu svratio kod prijatelja Milete Dimića,

kafedžije Cincara, pa u Novopazarsku ulicu, da bi ušao u zavučenu kafanu "Car Dušan". Često je

znao da ovde, u društvu poslovnih prijatelja, popije svoj omiljeni čaj od žalfije koji je Olga

Dimić divno spravljala; ponekad bi Moša Avram, našavši se sa prijateljima, znao da posedi i

duže no što je bio njegov običaj.

Za njega je nekada subota bila dan odmora i bezbrige.

9

A sad?

10

DOLAZAK DRUGI

Sad je spreman očekivao decu, ali primetno nervozan; ovo će biti prvi put da razgovaraju

o politici; pa samim tim ono što namerava da im kaže nimalo ne odgovara njegovoj, pomalo

idealizovanoj, slici susreta oca i dece. Zna tačno šta će reći svojim potomcima, ali oseća nejasnu

nelagodnost od onoga šta će od njih čuti: ako su zabrazdili, što je sasvim moguće, mogu mu

svašta reći, a on je dužan da bude i na tako nešto pripravan. Ukoliko su otišli toliko daleko,

razmišlja Moša Avram šetajući po sobi pretrpanoj jednostavnim jasenovim policama prepunim

knjiga, onda je uzalud njegov rad, skladišta kod Tutunovićevog podruma i akcije za fabriku

tekstila "Ristić i sin", zaludu je ulaganje u deonice Srpske narodne banke i njegov lični sef u njoj,

jer u svom mlalalačkom bezumlju, njegova deca se lako mogu odreći svega što imaju, da bi bili

jednaki sa onima koji nemaju. A ne shvataju, budale njegove, da nikada neće moći da budu

jednaki sa 'proleterima' kako se, čuo je dobro, pomodno nazivaju ti balavci.

Ipak, krivica je, mislio je njegova, jer kazano je: “Priča se o čoveku koji je svom sinu

otvorio prodavnicu mirisa na trgu bludnica. Okolina je učinila svoje, obrt je učinio svoje, i

mladić, kao mladić, učini svoje — upusti se u opačine. Dođe jednom njegov otac i uhvati ga s

bludnicama. Poče otac vikati i reče: “Ubiću te!" nađe se tu neki njegov prijatelj, koji mu reče:

“Ti si dečaka upropastio, a još vičeš na njega. Pustio si sve obrte i ničemu ga drugom ne nauči

nego ministarstvu, pustio si sve ulice i ne otvori mu nigde prodavnice već na trgu bludnica!" Zar

nije on, Moša Avram, poslavši svoju decu na studije daleko od oka, učinio isto što i otac iz ove

talmudske priče, ostavivši ih i nehotice na trgu bludnica?

Iz razmišljanja ga trže lagano kucanje i on se brzo spusti u stolicu pa reče:

Uđite, Sara.

Otvorila je vrata i nečujno ušla, samo naizgled mirnog lica:

Gospodine Avram, gospoda Isak i Pavle su stigli sa gospođicom Mirjanom i ...

Namestio je ćebe da mu noge ne zebu:

Šta nije u redu, Saro?

Poćutala je:

Sa njima je i neki mladić, fin... Previše fin.

U redu, Saro, uvedite ih.

11

Bilo je očito da bi još nešto da kaže gospodin Moša Avram, ali je želja ostala neizrečena.

Treba prvo videti šta će ispasti od ovog razgovora. Seo je u stolicu preko puta vrata, da bi ih što

bolje osmotrio čim uđu u sobu;

Kada je Isak grunuo na vrata, crn i visok, sav od mišića sazdan, sa telegramom u ruci,

znao je gospodin Moša Avram da se ćutljivi Pavle gura iza brata da što pre uđe. Žuri nežni

ljubimac pokojne majke da bi prvi ušao u očev vidokrug. Za razliku od Isaka, Pavle je nizak,

temeljite građe poput svih muškaraca iz loze Vitmanovih; kao što je bio i njegov ujak. Od

Avramovih je nasledio crne, pametne oči i nežne, mačkaste pokrete, iz kojih je izbijao oprez

Moše Avrama. U svemu se razlikovao od svoga brata i to je bila jedina nada njegovog oca da će,

u ludim vremenima što dolaze, opstati makar jedan njegov pametan potomak.

Kada se u okviru vrata napokon pojavi i njegova mezimica, bleda od neizvesnosti, Moši

Avramu zaigra srce: možda će morati i protiv nje.

Sekund kasnije primeti naočitog mladića odevenog po poslednjoj modi; stao je odmah uz

vrata, ne želeći da se meša među Avramove. Tek sada Moša Avram primećuje kako je Mirjana,

skoro preko noći, stasala u zgodnu mladu ženu na kojoj sve puca od zdravlja i pitomine i da je,

očigledno, momak koji stoji iza nje neko do koga joj je veoma stalo. Gleda ih suzdržano

uzdišući, jer zna da ga čeka najmučniji dan otkako ima njih troje.

Dobar dan, oče, kako ste?

Eksplozija dolazi od Isaka što je i normalno za njegov temperament. Samo što je

pogledao starijeg sina sa željom da mu odgovori, nadovezuje se Mirjana:

Primili smo, oče, telegram od Sare... O čemu se radi? I kakva je to teška bolest?

Moša Avram se namršti:

Ne sećam se da ste mi predstavili prijatelja ...

Nije skidao oka sa neznanca, nastojeći da ga zbuni. Mećutim, ovaj se odvoji od vrata i

resko izgovori:

Čast mi je, gospodine Avram, predstaviti se: Jovan Hadži-Popović, naslednik firme

"Balkanijaekoport" koju drži moj otac a vaš poslovni prijatelj Sima Hadži-Popović, čije iskrene

želje za vaše brzo ozdravljenje i donosim.

Gospodin Moša Avram nije izdržao, iznenađenje je bilo preveliko:

12

Sima Hadži-Popović vam je otac? Zahvalite gospodinu ocu na lepim željama, a vas bih,

gospodine Haci-Popoviću, umolio da se odmorite u salonu. Sara će vas već odvesti. Znate, na

kratko bih ostao sa decom ...

Svakako, svakako. Ukoliko vam zdravlje bude dozvoljavalo, molio bih vas, kasnije,

normalno, na pet minuta ...

Razume se.

Gospodin Hadži-Popović mlađi je, uz lagani naklon, u pratnji svevideće Sare, napustio

sobu, ostavivši Mošu Avrama u prilično nezavidnom položaju: jer, koji roditelj voli razgovor

kakav očekuje Mošu Avrama?

Čim su se vrata zatvorila po drugi put, planuo je Isak:

Dobro, oče, šta sve ovo treba da znači?

Sa vrata kroz koja je izašao Hadži Ponović mlađi, Moša Avram premesti zamišljen

pogled na starijeg sina, pa se zagleda u plavetnilo neba koje je ulazilo u sobu. Dugo je tako

gledao kroz prozor, dok ga ne opomenu i vrati u stvarnost oprezan Pavlov kašalj.

Oče?...

Zna Moša da ne može više da izbegava razgovor, pa kaže otvoreno:

Slušajte me dobro. Kao što i sami vidite, nisam bolestan. Čuo sam da su neki među vama

možda među komunistima, pa sam vas zato i zvao. Ne mršti se, Pavle! Dakle, ima li istine u

svemu tome što sam čuo?

Na njihovim licima neverica pomešana sa zbunjenošću, pa Moša Avram sluša žuborenje

Nišave duže nego što je nameravao; tišina koju čuje deluje na njega uznemirujuće. Navlačeći

ćebe na noge, shvata da se niko neće javiti.

Takvi su od malena, uvek solidarni u nevolji. A nevolju sada eto, predstavlja on, njihov

otac. Napokon, posle dužeg ćutanja odlučuje da udari nisko:

Zar komunisti nemaju nimalo časti?

A onda naređuje:

Gledajte me u oči! Isače, jesi li komunista?

To je nevažno, oče.

Ovde sam ja da kažem da li je šta važno ili ne! A važno jeste, Isače, i te kako važno!

Dakle, na čemu smo: da ili ne?

13

Teši ga što ni Isaku nije lako, crveni u licu, premešta se pa stolici, po svemu je vidljivo da

mu je nelagodno; čak i ako glumi, to dobro čili. Naglo diže pogled u oca;

Pa kad je to toliko važno, oče, da Vam kažem: voleo bih da jesam, ali, nažalost, nisam

komunista. A, nadam se, biću.

Pavle?

Nisam. Niti želim.

Mirjana?

Jesam oče.

Gospodin Moša Avram mora da zažmuri, do bola da stisne očne kapke kako niko ne bi

primetio bol, koji je, ipak bio više nego očigledan. Nije se usuđivao da otvori oči, ali morao je to

da učini — ne toliko zbog njih koliko zbog sebe. Nenaviknut da pokazuje svoja osećanja,

najednom se osetio malenim pred svojom decom. Oči je otvorio lagano, s naporom, i dočekao ga

je zbuljen Pavlov pogled kao i uplašene Mirjanine reči:

Oče, jeste li dobro?

Ćuti Mirjana.

Ali oče...

Ćuti, rekao sam. Samo ćuti.

Ponovo steže očne kapke do bola, ne bi li ublažio osećaj prevarenosti koji raste u njemu,

nadima se u bes, slep za bilo koje drugo osećanje i trezveno razmišljanje. Stišava lavinu

razočarenja u sebi, vraća želudac koji mu je došao, čini mu se, u samo grlo, i posle nekoliko

trenutaka ispunjenih napetom tišinom, progovara, ne otvarajući oči:

Znači tako . . .

Ćutanje ga razdražuje i on nastavlja sa pntanjima:

A zašto, Mirjana?

Ne razumem...

Zašto si član te partije.

Gleda ga sa osmehom na licu:

To je pokret, oče. Svetski pokret.

Moraćeš da mi objasniš neke stvari.

Šta, zaboga, ima da ti objašnjava? — umeša se Isak.

Moša Avram se namršti:

14

Slušaj, Isače, ako ti se ne dopada razgovor, znaj da ni ja nisam oduševljen njime; ali

prekineš li nas još jednom u razgovoru, jemčim ti šamar kakav nikada ni od koga nisi dobio.

U redu je, oče; Isače, smiri se zaboga, nisi dete.

Umešao se Pavle u pravom trenutku i smirio strasti koje su i previše narasle. Ni oca ni

Isaka nikada nije video ovakve kakvi su sada. Moša Avram se usredsredi na kćer:

Dakle, Mirjana, objasni mi šta je to što te je nateralo da se uključiš u to?

Jednakost svih ljudi, oče, pre svega. Društvo u kome neće biti povlašćenih i onih drugih,

već će svi biti jednaki. To u prvom redu. Samim tim će nestati, netragom se izgubiti, ostaci

buržoaske klase kojoj, eto, i ti pripadaš. Shvataš?

Ćuti Moša Avram, sada već nem od iznenađenja, i tek sada ne znajući šta da čini. Gleda u

Isaka, namrštenog poput gradonosnog oblaka; pogled mu se seli na Pavla, naizgled mirnog a, zna

to Moša Avram dobro, pripravnog na sve što se može čuti i dogoditi. Pogled zabija u Mirjanu,

koja ga gleda svojim bademastim očima iz kojih se, vidi da ne zna ona ništa o tome što priča.

Bože, misli Moša Avram, samo fanaticima nepotkovanim znanjem ovako sjaje oči. Zna da ne bi

trebalo išta da kaže, ali on govori:

Znači — ja sam opasnost po, kako ti kažeš, ugnjetene.

Da, oče.

Imaš li šta da dodaš, Isače? Pavle?

Ne zna zašto ga Isak tako mrzi, ali mu to vidi u očima.

Nadam se da ste dobili, oče, pravi odgovor. To je sve što ja imam da kažem.

Pavle?

Lice mlađeg sina dok zamišljeno odgovara, odaje neku čudnu mirnoću, takođe nasleđenu

od Vitmanovih.

Nemam šta da kažem, izuzev da me ništa ne čudi.

U sobi nastade neprijatan tajac, koji prekide sanjalački miran glas Moše Avrama.

Dakle, ovako ćemo, deco moja.

Najedanput dunu vetar niz Nišavu grunuvši pritom u prozore. Lice Moše Avrama dobi

kameni izraz dok je govorio.

Svi oni koji su već članovi te partije — ili na bilo koji način rade za nju — samo još

danas imaju vremena da se odreknu te svoje pripadnosti. Ko ne namerava da me posluša, vratiće

15

se još podnevnim vozom u Beograd i biće, zauvek, razbaštinjen. Drugim rečima, živeće životom

koji je izabrao.

To je, oče, sa vaše strane vrlo podlo!

Isače!

Gleda u Pavla kome podrhtava brada od napetosti, pa prebacuje svoj pogled, težak od

razočarenja, na starijeg sina. Eto, rečene su i ružne reči. Nije verovao da će ikada do toga doći, a

sada kada je to doživeo, srećan je, na neki svoj način, što je prošlo.

Pavle, smiri se. A ti, Isače, očito ne znaš šta je podlost. Jer da znaš, ćutao bi i ne bi se

čuo.

A šta je to kod njega podlo, oče?

Samo je čekao da se Mirjana oglasi. Ustade sa stolice, baci ćebe Mirjani u krilo i priđe

prozoru;

Isto što i kod tebe! Otkako si ušao pričaš mi o bedi i siromaštvu a živiš lordovski. Čekaj,

da ti kažem sve što hoću. Štitite vaše partijske drugove koji me, zimi, gaćaju grudvama, stalno

me nazivajući reakcijom, buržoaskim elementom, krvnikom radnika ... i slično. Za mene se zna

kakav sam, a ako ste zaboravili — pod- setiće vas mnoge Nišlije: ko je baš tim radnicima, o

kojima pričate sve vreme, organizovao izložbe slika jednog Mitrofana Kosenka, pa Borisa

Obraskova i naročito gospodina Vasilija Rudanovskog? Ko je prilagao za balove papučara,

kalajdžija i ostalih? Sve sam to ja, fićfirići jedni, sa ljudima koje poznajete kao časne,

organizovao, i to mi još niko nije tako gadno prebacio kao što ste vi to sada učinili! I baš vi,

odgojeni i odrasli u najbogatijoj četvrti Niša; vi, koji ste išli u razne škole širom zemlje; vi, koji

ste dobijali sveže boje iz Pariza za svoje slike; vi, koji ste uvek imali dva jela na stolu — vi ste

našli da mene proglašavate onakvim kakav ja, u stvari, nisam! Ja sam vam rekao šta sam imao!

Vi meni takođe! Znate li, možda, šta hoće ovaj Hadži Popović?

Tajac.

Pa sa kime je došao?

Mirjana se javi.

Sa mnom, oče.

Moša Avram uvuče značajno glavu u ramena, malo poćuta pa upita kćer:

A — je li komunista i on?

Mirjana potvrdno klimnu glavom, na šta starac samo duboko uzdahnu.

16

17

DOŠLjAK

Stao je ispred Hadži-Popovića mlađeg i ponudio ga cigaretom iz tabakere koja je bila nje-

gov tajni adut pri važnijim razgovorima koje je, po samoj prirodi posla, vodio s vremena na

vreme. Inače, Moša Avram nije nikada pripalio cigaretu. Gospodin Hadži-Popović mlađi, lagano

se osmehnu, odbi ponuđenu cigaretu i baci brz pogled na ovog domaćina:

Čujem, zvali ste me?

Da. Oprostite što sam udaljio svoju decu — potrebno mi je vaše mišljenje.

Hadži-Popovnć se nesigurno nasmeši:

Stojim vam na raspolaganju, gospodine Avram. Izvolite.

Od kada ste vi komunista?

Moša Avram primeti grč na licu svoga go- sta koji odgovori sigurnim glasom:

Već dve godine.

A zašto, gospodnne Hadžn-Popoviću, ako se sme znati?

Svakako. Samo dozvolite da vas ispravim: prvo, kada već znate moje političko

opredeljenje, ja nisam gospodin već drug i, tek da znate, više se ne potpisujem sa “Hadži-

Popović" već jednostavno “Popović". Prezime kao i svako drugo. A komunista sam postao zato

što sam uveren da jedna- kost meću ljudima, pa samim tim i društvima, jeste izvodljiva; i zato

što su velike socijalne ra- zlike i zato što me truje ta buržoaska navika da se, kao sada vi i ja,

persiramo. U komunizmu ćemo svi biti jednaki, jedino će postojati one prirodne razlike između

muškaraca i žena. Na- dam se da sam, barem malo, zadovoljio vašu radoznalost, gospodine

Avram.

A gospodin Moša Avram je zbunjeno piljio u vrhove Popovićevih lakiranih cipela a onda,

svestan da mu ništa nije jasno, baca očajnički pogled u mladog čoveka pred sobom:

Vi ste Srbin?

Jesam.

Da vas još nešto pitam.

Popović se udobno zavali u stolici:

Samo izvolite, gospodine Avram.

18

Sedi starac se zagleda u Popivića ne znajući šta pre da pita ovog, čini mu se, na sve

spremnog mladića. Uvuče glavu u ramana i odluči se:

Kako sam načuo, ne volite religiju...

Religija je opijum naroda, gospodine Avram. Tačno ste obavešteni: vera u Boga, u

nekakvo izmišljeno biće, protivi se shvatanju savremenog čoveka, pa samim tim i komunista.

Jer, gospodine Avram, mi želimo da čoveka okrenemo sebi, da stvorimo zdravu jedinku još

zdravijeg društva.

Pa da vi postanete bogovi?!

Popović preču ovu upadicu i nastavi:

Vidite, u to ime ja sam se odrekao svog prvog prezimena i uzeo jednostavnije: Povović.

Zašto vam vera smeta? I zašto odbacujete deo prezimena kojim su se generacije vaših

predaka dičile? Sve to da biste bili isti — svi isti? Odričete se crkve u kojoj ste kršteni, svoje

slave? Zna li vaš gospodin otac za sve ovo?

Hadži-Popović mlađi, namršteno i bezvoljno odgovori:

Sve što je staro i trulo mora da se ruši i da se pravi iznova, bolje i lepše, to zna svako ko

zdravo razmišlja ... A što se tiče moga oca — on ne zna, danas sam potpisao prvi ugovor u ime

firme sa ovim, nazovimo ga tako, normalnim prezimenom. Zatrebaju li crkve — gradićemo ih,

ali nećemo lagati narod kao što to čine sada. I da vam kažem još nešto, gospodine Avram: nisam

došao da pričam o politici koju vi, opšte je poznato, i ne volite.

Moši Avramu se odsekoše noge od neke crne slutnje i on prekide svoje šetkanje duž sobe.

Skinu ruke zabačene na leđa, pozorno se zagleda u mladića pred sobom pa oprezno poče:

Znam, već da mi donesete pozdrave ...

Ni to, gospodine Avram. Izvinite što vam upadam u reč ...

Moša Avram skine cviker:

Nastavite...

Došao sam da, uz vaše odobrenje, isprosim ruku vaše kćeri Mirjane. Vidite ...

Oštrim pokretom ruke Moša Avram zaustavi lavinu reči koja je navirala iz pravca

beslovesnog mladića:

Samo polako, mladiću... Želite — šta?

19

Ne samo da ne veruje svojim ušima, već ga, čini se, oči počeše da izdaju; a novopečeni

Popović, zbunjen zapanjenim izrazom lica u starca zamuca kratko:

Vašu kćer, gospodine Avram.

Dobrom starcu tek sada sinu da su njegova deca, i ovaj fićfirić preko puta njega, i došli

zajedno da podmažu proševinu. Oseti zujanje u desnoj strani glave, jako lupanje srca i, udobno

se zavalivši, naredi Popoviću koji je netremice zurio u njega:

Pozovite decu, gospodine Hadži-Popoviću. I Saru. Nju obavezno.

Izvinite, ne razumem ...

Moši Avramu je već bio dodijao ovaj žutokljunac i on mu, ne pazeći na boju glasa, jetko

dobaci:

I ne možete da razumete! Niste vi iz loze Avrama.

Mislite, nisam Jevrej.

Pa, ako baš hoćete da znate, i to me sprečava da vam ne kažem sve što mislim o vama i

vašem postupku. A sada budite ljubazni, pozovite decu i Saru.

Kada Popović, uzdržavajući bes, izađe ipak zalupivši vrata, Moši Avramu samo prođe

kroz glavu: zar sam je za njega čuvao?

Stoje pred njim u polukrugu, s leva na desno: Pavle, bled i uspravan, Sara, zabrinuto

napregnuta da čuje lošu vest sa rukama ukrštenim na stomaku, širom otvorenih očiju, Isak,

zbunjeno namršten, a uz njega se nesiturno pripija Mirjana, lica mirnog i pribranog. Uz kamin

stoji, napregnut ali već i siguran u svoju pobedu, gospodin Hadži-Popović mlađi, ili drug

Popović, Moši Avramu je već svejedno. Još samo tren ostavi sebi za mogućnost da promani

odluku, pa potom poče:

Da skratim: ne odobravam; brak izmeću Mirjane i ovog ovde gospodina ...

Druga, gospodine Avram, druga. Zamolio sam vas.

U mojim godinama se, goopodine Popoviću, izuzetno teško menjaju navike, pa bih vas

umolio da se još samo malo pritrpite. A i inače vi i ja ne možemo biti drugovi.

Glas Moše Avrama, najednom čvrst i oštar, fijuknu salonom pri tome stvorivši tišinu

napetu do pucanja. Starac se zagleda kroz prozor: sada je trebalo reći ono što se jednom govori i

on je prikupljao zadnje mrvice preostalog autoriteta da bi ono što će reći par sekundi kasnije bilo

shvaćeno ozbiljno. Ljut više na Popovićevu tvrdoglavost nego na svoju decu, nastavi čudno

miran:

20

Dakle, taj brak ne odobravam, ali obzirom da imate iste ljubavi, i jedno drugo, biće vam

lakše. Mirjana će pre polaska dobiti nešto novca, za prvo vreme. I ništa više, kćeri. To će ti biti

jedino što nosiš iz ove kuće. Moje razočaranje tu ne ubrajam.

Sara oseti kako joj se usta, od silnog čuđenja, bez njene volje, otvaraju i kako joj obrve

idu nagore ...

Što se tiče sinova Isaka i Pavla nudim im sledeće: ili da se ovde prihvate posla, kojeg ima

napretek, pritom se odrekavši svojih političkih ubeđenja, ili da i oni odu trbuhom za kruhom -

kako im se više sviđa.

Oče, vi nudite ono što nam, u stvari, pripada, tražeći da se, zauzvrat, odreknemo svojih

ideala! To je, ponoviću još jednom, više nego podlo!

Ja sam trgovac, Isače. Vaša je nevolja što ste sada vi, moja deca, na drugoj strani; zato ti

sada i dozvoljavam da svašta pričaš.

Isak se namršti:

To ovde neko nekog plaši?

Stani, Isače, otac je u pravu, prozbori Pavle.

Isak se, ne verujući svojim ušima, upilji u brata:

Šta sad ti hoćeš?

Ja ostajem.

Pavle?!

Ostajem! Isače, Mirjana, sve one priče o boljem, lepšem životu, sve je laž. Isače?

Dovoljan je jedan Juda.

Sram vas bilo, gospodnne Isače Avram! Zar tako ocu, bratu? — uskoči Sara,

neprijateljski streljajući pogledom: bio je zadnji trenutak da ss Moša Avram umeša, prividno

strog:

Tiše, Sara. Drugarice i gospodo, to bi bilo sve.

Ustade i, skrivajući zamor, odmerenim korakom krenu ka vratima koja vode niz stepenice

u ružičnjak, odakle dopre zanosni miris trava. Još uvek osećajući poglede prikovane za potiljak,

gospodin Moša Avram se, u okviru vrata, zaustavi kao da se nečeg prisetio:

Sara, stavite čaj ili kafu za goste. I ne zaboravite da ih ispratite na voz u četiri i petnaest.

Ja idem malo u šetnju i ne znam kada ću doći. Ako gospodin Martinović nazove iz Kruševca,

21

zabeležite poruku. To bi bilo sve.

Da, gospodine.

Moša Avram se okrenu, svati polucilindar i, prvi put otkako je u ovoj kući, ćutke izađe,

stepenik po stepenik. Bilo je to šestog juna 1932 godine, kada je sunce uveliko pržilo.

22

PAPRIKAŠ

Laganim korakom, sporije no inače, odupirući se o drveni štap sa glavom od slonove

kosti, gospodin Moša Avram je prošao kaoo sneg belu zgradu Narodne banke, pritom uljudno

klimnuvši glavom starom poznaniku, kapetanu Mirasoviću koji je upravo ulazio u ovo zdanje.

Želeo je da bude sam i to mu je uspevalo jedino kada bi, sporim korakom, kao što je sada, posle

taksi stanice prešao ulicu i prošao, dostojanstveno otpozdravljajući, pored ruine zvane "Hotel la

Grande Serbie", ispod čega je pisalo štampanim slovnma "Hotel Velika Srbija"; tu je uvek bilo

pijanog žagora, potcikivanja polupijanih žena, ubeđivanja sitnih trgovaca sa žandarmima svesnih

svoje vlasti, male, ali ovde dovoljne... Ukratko, tu je bilo svega što je gospodinu Moši Avramu

sada trebalo, a čega se davno odrekao za dobrobit svoje porodice, i kada god bi ovde prsšao setio

se da on ne pripada svetu koji se tu veseli, razdvajao ih je njegov halbcilinder, luksuzan štap,

elegantno odelo i o džepčić na prsluku obsšen pozlaćeni sat marke "doha" dar direktora

švajcarske banke dr Alojza Fridmana. Najediom sve to mu nije smetalo: i retki poznanici koji

žure kućama i sa poštovanjem skidaju šešnre ne bi li ga što umiljatije pozdravili, i polupijani

nosači koji se teturaju ulicama, i vozači, istina retki, koji ulivaju u brzini, iz obesti, trube, i

žandari koji se, na dužnosti, bezobrazno okreću za devojčurcima što prolaze razmahanih sukanja,

sve oko njega što ga je moglo podsetiti na današnje razočarenje. Duboko uzdahnuvši, krete

gospodin Moša Avram niz pustu đenerala Lešjanina ulicu, duboko se zamislivši.

Uznemirava ga pomisao da sve ovo što se dešava njemu, n mnogim Srbima i Jevrejima,

nije ništa drugo do krajnje podla politička smicalica nekoga ko im dobro ne misli. Jer, zašto

većinu članstva literarne družine "Njegoš", pri Prvoj realnoj gimnaziji, čine upravo Jevreji i Srbi

— a javna je tajna da su u školi samo simpatizeri komuiista? I zašto se ti isti hvataju na mamac

zvan komunizam, kada im je, baš njima, najmanje potreban? Šta to postoji što on, iz svog ugla,

ne može da sagleda, ni da predvidi? I zašto je, već drugi put ove godine, obijena fotografska

radnja njegovog saplemenika Eduarda Fišera, beogradskog fotografa, a odneto je samo

šezdesetak fotografnja? Kad su počele da se kradu i fotografije, uvek verni svedoci vremena u

kojem su stvarane, znači da se nešto vrlo krupno valja iza brda; ne bi valjalo da ih poklopi.

Sve im je pružio, učeći ih da se ne zaleću u prazno, da cene svačiji rad, a svoj posebno.

Nastojao je da ih ne razmazi previše imaštinom, i tu je, tako sada ispada, najviše i najteže

23

pogrešio; jer, da je vaspitavao svoju decu kao što se inače čini u kućama imućnijih ljudi, oni bi

sada bili razmaženi udvarači otmenih dama i obrnuto, ćerka bi bila otmena dama koja šeta

fićfirića. Komunizam im sigurno ne bi bio ovoliko blizak, čak bi im postao neprijatelj broj jedan.

Glavnu krivicu, što su ovakvi kakvi jesu, mora sebi da pripiše, snosi on, njihov otac i, delimično,

Sara — od te činjenice Moša Avram nije mogao da pobegne. Skrenuvši desno pored sinagoge,

izbi na kej Nišave; sa druge strane reke ceri mu se zgrada Banovine. Pogleda na džepni sat i

uzdahnu — tačno je četiri sata i sedamnaest minuta. Hoće li iko ostati? — Pod naletom ovog

pitanja stesniše mu se pluća, a srce još brže zalupa. Sada više nije onaj čvrsti i odlučni čovek

kakvog ga znaju svi koji su imali prilike da sa njim sklapaju poslove; pre će biti da je sada

umoran, nemoćan starac, svestan da mu neko nepoznat nemilice uzima ono najdraže, prvo ono

što muškarca čini čovekom — ženu, a, evo, sada i decu; od njega razgranatog kao stablo ta sila

pravi suvo, drvo polomljenih grana, sasušenog lišća i na više mesta iskidane kore. Još samo mu

se korenje drži, ali je i ono prilično rasklimano — podsmehnu se gospodin Moša Avram sam

sebi, okrenuvši ka kući.

Vrata mu je, umesto Sare, otvorio Pavle, još uvek bled ali po pokretima miran i pribran.

Moša Avram dopusti da mu sin pridrži kaput, halbcilinder i štap:

A gde je Sara?

Otišla da isprati Mirjanu i Isaka ...

Prekide sina:

A Hadži-Popović?

I njega.

Vidi da Pavle postiđeno gleda u pod, i misli: to je moj sin — stidi se zbog drugih a zbog

sebe pati, nesposoban da mrzi. Hvala Bogu: jednog mi je sina uzeo, a drugog mi, evo, vraća. Da

skrene misli i prekine ćutanje lupnu Pavla po ramenu:

Hajde da vndimo šta je skuvala naša dobra Sara.

Ja sam skuvao, oče.

Ti?! Daj bože da znaš da kuvaš ...

Nasmejaše se.

Videćete oče, videćete.

Ama otkud znaš?

Ih, oče! Znate ono: Ne daj bože, šta sve čovek može!

24

Dobro, Pavle, dobro ... ne hvali se previše, jer probaćemo i to. A šta si kuvao?

Paprikaš, oče. Pravi mađarski paprikaš. Takav sigurno niste jeln.

Ručaju u tišini koja obojici prija, možda i više od samog jela, inače vrlo ukusnog. Dok

Pavle sklanja tanjire gospodin Moša Avram u trenutku shvata kako on uistinu i ne poznaje svog

sina koji, napokon, seda preko puta njega — čini mu se opet ih deli crta. Gledaju se i Moša

Avram se laća svoje tabakere:

Pušiš?

Da, oče. Ponekad.

Uzmi. Veliko se zlo sprema, moj Pavle.

Gleda oca začuđeno ali ne i sa nevericom; zna li on sve o njemu? Jer, njegov otac Moša

Avram pazi kada govori o budućnosti, ne da da se išta na ovom svetu zaboravi i zapostavi.

Očevu večitu diplomatsku opreznost u svemu poštuje iznad svega, pa mu, samo od sebe, izleće

pitanje:

Kakvo zlo, oče?

Ti kao da ne vidiš šta se oko nas zbiva! Pa jesu li neki tamo, bog te pita koji, odvojili vas

decu, od nas roditelja, bez ikakve prisile? Zar se ne napuštaju škole, fakulteti, crkve, pa i slave,

zbog tog monstruoznog pokreta radnika? Videćeši sam, ukoliko ostaneš u ovom poslu, kako nam

sa teritorija Drinske i Savske banovine vraćaju robu — sve što nosi žig Kraljevine. Dopisi i

ugovori otuda su katkad i na nemačkom, a sličnoje i u Sloveniji. A Srbi ne mrze nikoga, izuzev

što o Ciganima i nama, Jevrejima, pričaju sa podsmehom ... Glupe budale! A zlo se valja: hoće

naši mladi, bez obzira na to što gospodin Adolf Hitler očito želi rat, bratstvo među ljudnma,

proletersku jednakost!

Gospodin Moša Avram završi ljutito, trupnuvši petom o lakirani pod, i taj zvuk odjeknu

prostorijom. Pavle se nakašlja, otrese pepeo u pepeljaru:

Oče, da vam kažem ... Ja sam učestvovao u dva štrajka ...

Znam.

Znate? Odakle?

Moša Avram pogleda sina:

Javio mi je gospodin Bogićević, iz Ministarstva unutrašnjih dela, ako te baš zanima.

Ja bih, oče, da radim sa vama, ovde.

25

Stari Moša Avram nije msgao da sakrije osmejak:

Normalno, sine. Normalno. Ali onda me nemoj više persirati, to je za đake. A ti ćeš sutra

— prekosutra da zastupaš ovu firmu. Razumeš? Bićeš neko ko mora da ima svoje JA. Ne klimaj

glavom na prazno, pitao sam te i reci mi: da li me razumeš?

Razumem, oče. Potpuno.

Moša Avram ustade zadovoljno pa, setivši se nečega, povisi ton:

I da se oženiš. Čovek bez žene je nesrećan čovek; istina, čovek sa ženom je još nesrećniji,

ali bar ima za šta da živi, ima ko da ga jede. Okući se, odvoj se, ako hoćeš, pomoći ću ti, nisi više

dete i počni sa sređivanjem svog života. Mnogo ti je, sine, vremena uzalud prošlo, a nisi mačka

da imaš devet života. Ti si od Avramovih, razmišljaj brzo, delaj još brže. Više se ne čeka ni brzi

voz.

Pavlovim licem zaplovi bezazlen, skoro dečački osmeh:

Razumeo sam te, oče.

A u toj jurnjavi uvek imaj vremena za dobar ručak, kao što je bio ovaj, i za odmor. I

Tvorac se sedmog dana odmarao.

Dobro oče, dobro.

Tek tada primetiše Saru u okviru vrata, nasmešenu i vedru. Gleda oca pa sina, pa opet

tako sve, dok tiho ne reče:

Gospodine Avram, moje srce je radosno.

Stari gospodin joj drugarski stavi ruku na rame:

I moje je, Sara. I moje.

Posle tih reči, tiho se izgubi u vratima salona.

26

DVOUMLjENjE

I pored najbolje želje, gospodin Moša Avram nije nikako uspevao da shvati šta zapravo

želi Njegovo Visočanstvo Aleksandar Prvi Karađorđević svojim dekretom od 6. januara 1929.

godine: da li da zbilja zabrani ovo zlo — komunizam — ili je, na neki prećutan način, namera

Krune da zagreje mlade za ovaj đavolski pokret? Sve ovo vreme nikako mu se ne razjašnjava

situacija, ne vidi stari trgovac ni jedan razlog zašto je doneta ta odluka, ali zna pouzdano, a to se,

evo, i pokazuje kao tačno, da je upravo njome omasovljen komunistički pokret. Da nije tako

učinjeno, da je sve ostalo na mahanju zastavama, izbornom dernjanju i praznim obećanjima,

dalekim od stvarnosti, ovaj pokret bi se pretvorio u ustajalu vodu koja smrdi kao i svaka druga;

vrlo brzo bi se rashladile i najusijanije glave, pred naletom gladi zaboravilo bi se na štrajkove;

ovakvoj logici nije potrebna neka posebna pamet. A samim činom zabrane donosilac ove odluke

je dao veći značaj komunistima i samim tim sve ostale partije izbacio iz sedla: zabranjeno voće

je najslađe, svaka budala to zna. Na stranu to što je u bilo kom narodu, masi rasprostranjena želja

da ima svoje mučenike, ljude vredne pomena - a svako za sebe misli da je on upravo taj... Po

čemu onda taj zakon, ponavlja sebn, po ko zna koji put, pita se Moša Avram i, sve začuđeniji,

zaključuje da još uvek traži odgovor na to jedno te isto pitanje.

U leto 1934. godine gospodin Moša Avram je, sve češće osećajući teret godina koje

pristižu, svojevoljno rešio da se povuče iz sveta trgovine; možda Pavle načini nešto novo u

poslovanju. Od tada, gospodin Moša Avram će se sve češće nalaziti u svojoj biblioteci ili, za

velike sparine, u ružičnjaku kako, udobno zavaljen u naslonjaču, čita novine. Za Novu 1935.

godinu definitivno je prepustio rukovođenje firmom u Pavlove ruke, izuzetno zadovoljan

načinom na koji je ovaj obnovio i dizao firmu u još više sfere. Uz opreznost koja krasi sve

Avramove, Pavle je imao još jednu osobinu koja je u trgovini naročito došla do izražaja:

radoznalost koja je u poslu dobijala vid odlične obaveštenosti. Nijedna čaršijska priča, nijedna

zlobna misao nije mogla da prođe pored ušiju njegovog sina neregistrovana; pamtio je i ono što

niko na njegovom mestu ne bi, uveren da mu saznanje te vrste nikada neće zatrebati. Umeo je da

se ophodi sa ljudima, kameleonski spreman na brzu promenu raspoloženja, razmišljanja i

delanja. U načelu, Moša Avram je bio protiv ovakvog načina poslovanja, jer se kosio i sa

njegovim poimanjem života; mećutim, nikako nije smeo da prenebegne činjenicu da je sinovljev

27

način, u stvari, jedini primeren dobrom poslovanju na ovim prostorima. Gospodina Pavla

Avrama je to činilo neranjivim čovekom, sa sto lica, kakav je, svojevremeno, bio gospodin

Nikola Pašić, dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije. Zbog toga se moglo reći da je

Moša Avram bio te 1935. godine vrlo srećan čovek. Jedino ga je mučilo sećanje na Mirjanu i

Isaka. A o njima nije imao nikakvih vesti.

Pavle je 26. juna 1936. godine oženio gospođicu Hristinu Todorović, nastavnicu crtanja i

istog dana je svoju plavokosu, tankovijastu suprugu odmah po venčanju, prebacio u dom na

Nišavi; na taj način ostala je u centru zbivanja, a opet je mogla da nesmetano slika svoje

zapanjujuće lepe i žive pejzaže.

Tek dolaskom svoje lepe i nežne snaje, osetio je gospodin Moša Avram neodoljivu želju,

koja

je bujala iz sata u sat, da vidi Mirjanu i Isaka; da li zbog godina ili iz staračke sebičnosti, tek,

osećao je, svakim danom sve više, nelagodnost zbog toga što nije znao šta mu donosi dan a šta

noć.

28

POROĐAJ U ZVEZDANOJ NOĆI

Najednom se gospodinu Moši Avramu vila pored Nišave učinila lepšom nego ikad, življa

za mladost koja klizi niz njegovu kičmu poput trnaca čineći da se on i Sara osećaju mlađim nego

što odista jesu. Nije se mnogo petljao oko Hristine i Pavla, naprotiv, njihov brak, čvrst i stabilan,

zasnovan na nekom prećutnom razumevanju, njega se nije ticao. Voleo je da pregleda ugovore

koje mu je Pavle donosio u radnu sobu, da bi, potom, svratio do snaje u potkrovlje, preuređeno,

po Hristininoj zamisli, u atelje prepun sunca. Tu bi posedeo skupljajući snagu za sutrašnji dan, a

potom se zatvarao u svojoj radnoj sobi. Čak i kada je Hristina duboko zašla u osmi mesec

trudnoće — koju je, po rečima gospodina doktora Radmila Panajotovića odlično podnosila —

Moša Avram je nastavio da svraća u, sve češće, prazan atelje, jer se tu osećao najprijatnije.

A jedne hladne februarske noći, kada je led duž obala reke počeo da se steže do pucanja a

zvezde rasute po nebu kao večne iskre hladno krasile Vaseljenu, probudio ga je žamor u salonu,

uznemirujuće tih; ušla je Sara zategnutih crta lica:

Gospođa Hristina ima trudove, rodiće večeras.

Pobledeo je:

Jeste li zvali doktora?

Da, gospodine Avram. Gospodin doktor samo što nije stigao, ne brinite.

Ne da mu mira vlastiti jezik:

Sara, a Pavle?

Sada će doći gospodin Pavle. Javila sam mu.

Sara, a jeste li ?..

Gospodine Avrame, pobogu! Sve je, Bogu hvala, zasad u najboljem redu. Došla sam

samo da vam saopštim, da znate ...

Kao nikad dotad, uhvatila ga je panika:

Ako me budete trebali ...

Javiću vam, gospodine Avram, ne brinite, troje sam rodila.

Hvala Sara. I kada Pavle dođe, pošaljite ga ovamo, da zajedno čekamo.

U redu, gospodine Avram.

29

Udaljila se tiho, kako je i ušla, ostavivši gospodina Mošu Avrama da sedi za knjigama,

kao oduzet buljeći u belinu papira pred sobom. O ovom trenutku sanja otkako se rodila Mirjana,

njegova rana najveća; da mu je znati gde je sada kada zvezde šalju ledeni sjaj; da li joj je ona

uštva Hadži-Popović obezbedio ono najosnovnije, njoj, budućem profesoru psihologije, i vrlo

nadarenom muzičaru kako ju je, svojevremeno, nazvao učitelj violine gospodin Milivoje

Pokorni, inače profesor pevanja i orkestarskog sviranja u Prvoj realnoj gimnaziji. Svemu onome

čime ga je kćer počastila nije se nadao, još uvek iskreno misleći da je zaslužio štogod bolje od

života. Zato se, po ko zna koji put, zariče da neće misliti ni na nju ni na Isaka. Svako je svoj put

odabrao.

Prilazi prozoru i gleda u tamne obrise drveća pred kućom, pogled mu vezuje pun mesec

koji izranja iz oblaka, sedefasto beo, baca svoju senku na levu obalu Nišave, ružičnjak i vilu. Da

je živa, Monika bi se radovala na svoj tihi način, toliko sličan njegovom, pa i Sarinom,

iskazivanju osećanja; bila bi baka, a on deda, sa svojom pre vremena osedelom kosom. Nje,

Monike, ipak nema; preostaje mu jedino da bude dvostruko uplašen, pa onda, nada se, i srećan.

Lekar, gospodin Radmilo Panajotović, odličan poznanik kuće Avramovih, brzo je došao.

To je Moša Avram znao po škripanju parketa, tihom, nerazumljivom sašaptavanju sa Sarom, i po

čvrstom koraku koji se, ubrzano, gubio negde daleko u unutrašnjostn vile. Na trenutak prekinut u

razmišljanju, gospodin Moša Avram se okrenu prozoru i nastavi sa svojim prisećanjima.

Radmilo Panajotović i on su se upoznali još daleke 1903. godine, petnaestog januara, pod

vrlo neobičnim okolnostima. Bilo je zimsko veče prepuno belih komadića neba što se survavaju

sa visina na kuće naizgled usnulog grada. Mladi Moša Avram je, dobro utopljen, rešio da prošeta

Nišavskim kejom, ne bi li ga vetar produvao i isterao smrad duvanskog dima i alkohola iz njega.

Upravo su mu otišli gosti, Šiptari, trgovci jabukama i duvanom, ljudi koje nije mnogo voleo zato

što ih je odlično razumeo. Njihova gramzivost bila je više nego preterana, što je često dovodilo

do burnih prepirki među njima na grlenom jeziku Srbima dalekom; a Moša Avram nije voleo,

niti je hteo da se nadvikuje. Zbog toga su njihovi dogovori bili strogo određeni i uvek u prisustvu

nekog trećeg, a sastanci kragki, koliko da se naplate i prime novu narudžbinu, psujući ga na

svom maternjem jeziku. Na te psovke gospodin Moša Avram nije odgovarao, iako je odlično

znao šiptarski, rešen da im ne oda tu svoju tajnu koja mu pomaže da sazna njihove namere.

Kada je te večeri ogrtao kaput primetio je neznanca kako tetura kroz noć, a kada je

zaključao vrata i stupio na ulicu, više nije bilo nepoznate prilike u vidokrugu.

30

Životna priča gospodina Moše Avrama dobila bi, sasvim je sigurno, drugačiji tok da nije

te večeri čuo pljusak vode negde desno od sebe i to baš u trenutku kada je stupao na nišavski kej.

U prvi tren je pomislio da se radi o snegu koji je, otežao, pljusnuo sa žbuna u vodu; već u

narednoj sekundi sinulo mu je da je pljusak, ipak, preglasan i za stenu a kamo li za kilogram-dva

mokrog snega; u trećoj sekundi je zakovao pogled za grgoljavi mrak pred sobom, ubeđen da se

neki pijanac okliznuo ili da neki nesrećnik traži spas u smrti. Mokre pahulje mu je vetar lepio za

lice, pa zato okrenu leđa, pa

se razdra:

Ima li koga?

Još nije završio zadnji slog, a negde sa njegove desne strane mraka začu se uspaničeno:

U pomoć!

Trgao ga je taj razgovetni krik i Moša Avram instinktivno krenu ka mestu odakle ga je

čuo. Nije osećao vetar koji je sada već šibao kao hladan bnč, niti mu je smetalo blato do iznad

gležnjeva, ni šiblje koje ga je saplitalo. Stigao je do obale, pod nogama osetio besnu vodu,

nabujalu od snegova, pa se ponovo razdra:

Gde ste? Gde ste?

Čuo je krkljanje nešto nizvodnije od mesta gde je stajao. Nepoznati je, očito, pokušavao

da se javi, i Moša Avram na brzinu skide kaput, baci ga u mrak i okoči u vodu, prepustivši matici

da ga nosi; ruke ispruži ulevo, da mu nepoznati ne promakne. Natopljeno odelo vuklo ga je,

poput olova, ka dnu i on oseti neopisivu sreću kada nalete na nešto meko, oklembešeno o granu

koja je, slomljena na obali, pretila da se izdajnički otisne nizvodno. Nepoznati je bio izgubio

svest i to je Moši Avramu olakšavalo. Obuhvatio ga je oko struka i, odbivši se od dna, zaplivao

ka obali. Virovi su bili jaki, neprelazni, i tek nekih dvesta-trista metara nizvodno, sada već

polusvestan, Moša Avram uspeo je da napipa muljevito tle i izvuče Nepoznatog iz hladne vode

na sneg. Trljao ga je snegom, šamarao i ovaj je, napokon, došao sebi. Jedva čujno je procedio:

Gde sam?

To su bile prve reči njegovog, kasnije, kućnog prijatelja i lekara Radmila Panajotovića.

Kada ga je te sudbinske večeri Moša Avram odvukao kući i, uz pomoć šamara i grejane rakije,

povratio svesti, ovaj mu je cvokoćući ispričao da je bio kod prijatelja i malo više popio, pa je,

želeći da se rastrezni što pre i dovede pod libelu, krenuo na Kej ne bi li ga vetar produvao.

Najverovatnije je u mraku nagazio na klizavu strminu koja ga je, kao katapultom, izbacila kroz

31

šiblje pravo u Nišavu, čija ga je hladnoća presekla. Osetio je kako mu se srce od iznenadne

promene temperature ukočilo poput stisnute pesnice, slomljene grane se, kao ni svog krika, ne

seća.

Moša Avram je odležao, seća se odlično, celu sedmicu pod visokom temperaturom, a sve

to vreme ga je obilazio i donosio mu lekove novostečeni prijatelj. Kasnije su već bili stari da bi

zaboravili jedan drugog; tako je gospodin Moša Avram počeo da širi svoja poznanstva i meću

viđenijim Srbima u Nišu, i ne samo tu. A uz njega je uvek bio (samo naizgled dalek, pojavljujući

se kad mu je najpotrebniji) gospodin doktor Radmilo Panajotović.

Otišao u mislima daleko, ali ga, poput pucnja topa, preseče kucanje na vratima, posle

kojeg u sobu ulete Pavle, vidno uplašen:

Kad su počeli trudovi?

Sedi, Pavle. Gospodin Panajotović je gore, sve je, koliko ja znam u redu. Smiri se.

Znači — sedećemo?

Sedećemo. Jedino to i možemo.

Pavle se spusti u stolicu umorno uzdahnuvši pa, protrljavši oči, jedva čujno izusti:

Danas mi je baš naporan dan ...

Moša Avram se odlepi od prozora i priđe sinu, izvadi svoju čuvenu tabakeru, i

poluotvorenu pruži sinu:

Zapali.

Ne mogu, hvala; otrovao sam se na poslu.

Ostavi sada posao. Razumeš? Ostavi sada to. Zašto ovako radiš?

Pavle Avram uperi pogled u oca:

Kako ja to radim? Šta ja to radim?

Ne sviđa se gospodinu Moši Avramu način na koji je Pavle postavio pitanje jer u glasu

oseća potrebu da se brani, a čuđenje koje pokazuje deluje mu previše naglašeno, pa rešava da

pređe na stvar:

Nemoj da mi glumataš, Pavle. Dosad je još i mogao da ti se potkrade neki flert, više ne

može i ne sme. Na tvoj posao ja nemam primedbi, ali ... na tvoje ponašanje imam. I sa tim

cirkuzanerijama da se pod hitno prestane.

32

Gospodin Pavle Avram gleda svoga oca i pita sebe da li ovaj samo nagađa ili još nešto

zna. Da bi razrešio i taj mučni čvor, postavlja pitanje koje će njegovog oca dovesti do besa, čiji

izliv niko ne može da predvidi:

I sa kojom ženom bih ja, oče, trebalo da flertujem? Kada već sve znate ...

Ućuti, Pavle. Gore se sve čuje; izaći napolje odmah. Za mnom!

Prati oca kroz hodnik, odeva se trudeći se da što manju buku pravi; čim su izašli na

stepenište, otac ga zgrabi za revere i unese mu se u lice:

Hoćeš da znaš koja je ta žena, je li? Kao, ne znam šta pričam, a? Silazi!

Ophrvan besom Moša Avram odgura sina u ružičnjak; ne želeći da ih iko čuje. Sneg im

ruska pod nogama, a oblaci pare mešaju se dok Moša Avram šapuće:

Nikada nisi čuo za gospođicu Slađanu Majstorović, prodavačicu u "Bata" prodavnici, je

li? Ne poznaješ je možda?

Pavle Avram umorno udahnu hladnoću: U pravu si, oče. Izvini.

Ne primam izvinjenja! Ja ti ovo mogu oprostiti sada i više nikad, jasno? Zbog mene se ti

ne ustručavaj, samo pravi gluposti — deca su mene navikla na tako nešto — ali ti, budalo jedna,

zbog Hristine i deteta, zabranjujem sve ostale gluposti!

Moša Avram je bes izdušio, a opaža jednu suzu u Pavlovom oku, čini se kao da kori

svoga balavog sina a ne odraslog čoveka, i tiho ali strogo ga opominje:

Ne plači. Da te nikad više nisam video da plačeš; plač je odraz nepribranosti duha; onaj

koji plače najobičnija je marioneta. Samo izabrani smeju da plaču.

Ma, ne plačem ja. Samo je, oče, mnogo hladno.

Da uđemo?

Samo nešto da te pitam: otkad si znao? Mislim, evo obećavam ti nikada više neću — a

nije ni bilo nečega — samo mi reci kako si saznao? Ko ti je rekao?

Gospodin Moša Avram uzdahnu:

Niko mi nije rekao. Jednostavno, znao sam: dotična gospoćica bi bila po mom ukusu da

sam je sreo pre tvoje majke, razumeš ti mene. I dosta nagvaždanja o svemu tome: nemoj da ti se,

ikada, ovo ponovi. Jesi li me čuo, Pavle?

Jesam, oče.

Hajdemo unutra.

33

Dok su se peli uz stepenice vrata vile širom otvori Sara, pozorno se zagleda u mrak, pa

kada vide oca i sina zajedno, licem joj se razli u srećan osmeh:

Gospodine Pavle, čestitam, postali ste otac! Muško!

Moša Avram oprezno ubaci pitanje:

A Hristina?

I gospođa Avram je dobro. Čestitam i vama, gospodine Avram, prvo unuče. Kaže se da je

prvo najveća radost.

Hvala, Sara. Hoćemo li da uđemo ili ćemo da ovde izigravamo Deda Mrazeve?

Sara, mogu li do gospođe?

Taman je Sara htela nešto da objasni, kada se umeša gospodin Moša Avram:

Pođite gore vas dvoje, a gospodinu doktoru recite da svrati do mene. I pozdravite mi

Hristinu.

Sara se ukopa u mestu:

Zar nećete do gospođe?

Hoću, Sara, ali malo kasnije; bitno je da Pavle bude prvi gore.

Idemo, gospodine Avram.

Gleda za njima dok se penju uz stepenice opravdano radosni, i oseća kako negde duboko

u njemu počinje da tinja tračak nezadovoljstva. Zbog toga što je Pavlu oprostio nešto što bi, u

svakoj drugoj prilici, osudio jer je rečeno: A ja vam kažem da svako ko pogleda na ženu sa

željom već je učinio preljubu u srcu svojem. Zašto je popustio, još uvek mu nije jasno; jedino

čega je svestan jeste da je, dozvolivši da ga bes savlada, učinio nešto što nikako nije smeo.

Moraće da živi sa saznanjem da se ogrešio o Knjigu, a to je ogroman teret.

Ušavši u sobu, primećuje, ili mu se čini, nije baš siguran, da je zagušljivo u prostoriji i ne

ide mu u glavu da je tako samo zbog neprovetrenosti; biće da tu ima još nečega. Brzim korakom

zaobilazi sto, otvara širom prozor, željno udišući mrzlinu zimske noći. Zvezda više nema već se,

umesto njih, na nebu klatare paperjasti komadići oblaka. Umoran, seda u stolicu i zamišljeno

gleda kroz prozor.

Čestitam, Mošo. Biti deda, to nije mala stvar.

Gospodin doktor Radmilo Panajotović je, po svom starom običaju, banuo u sobu kao

nanet vetrom; njegova visoka, snažna pojava najednom je ispunila celu sobu, a brci, koji mu

krase dubokim brazdama prošarano lice, podigoše se:

34

Ne spavaj nego naspi; rodio se naslednik firme, ej!

Hvala, Radmilo. Malo sam, znaš, otišao...

Jedini čovek koga nije persirao, široko se nasmeja, praveći se da ne čuje podrhtavanje

Mošinog glasa, prihvati pobratimovu ruku i dobro je podrma:

Razumem te potpuno. Pa i ja sam deda.

Da ... Za šta si?

Orahovača, ako je ostalo od one vrste ...

Odgovara.

Moša Avram je dugo i nespretno punio čaše, drhtala mu je flaša u ruci i sve to nije

promaklo vičnom oku doktora Radmila Panajotovića. Namrštio je čelo, prošao rukom kroz kosu

kao da želi da je iščupa, i po staroj navici upitao direktno, netremice gledajući u svog sedog

pobratima:

Šta nije u redu?

Gospodin Moša Avram diže čašicu:

Za mog unuka!

Podiže se i čašica Radmila Panajotovića:

Za tvog unuka!

Ispiše do dna a onda doktor uoštri pogled:

Moša Avram zamišljeno spusti čašicu: Pa, zbilja, šta hoće taj gospodin Hitler?

Ko?

Doktor Radmilo Panajotović nije verovao svojim ušima, tim pre što je Mošu Avrama

znao kao izuzetno zatvorenog čoveka, koji je obavezno ćutao kada bi se poveo razgovor o

politici. Iako mu je bilo poznato da njegov prijatelj i pobratim svake večeri na svom radio-

aparatu sluša vesti Radio Londona, ipak je ostao nem pred ushodanim Mošom Avramom, koji

mu je pojasnio:

Gospodin Aldof Hitler, šef Nacional-socijalističke partije i kancelar Nemačke, za njega te

pitam. Šta taj čovek hoće?

Koliko ja znam — celu Evropu, plus još nešto pride.

Moša Avram stade, zagleda se u pobratima koji, očito, nema neki određen stav, ili ako ga

ima, on ga ne razume. Zna da Radmilo Panajotović nikada ne bi bio komunista, kao što ne bi bio

ni radikal, ni socijaldemokrata; s druge strane, zna da je njegov pobratim besplatno pregledavao

35

rudare u Alekoincu i Svrljigu, i najvažnije da mu je jedan od retkih prijatelja iz uglednog sveta

Niša. Nedoumica kod Moše Avrama traje kratko:

Ne valja, Radmilo, nikako ne valja.

Doktor se nasmeja u basu:

Nisi izmislio rupu na saksiji. Ali, nema se kud i, plašim se, biće i kod nas krvi kao u

prošlom ratu. Nijedan rat da nas zaobiđe.

Smeta mu pobratimov smeh:

Što se smeješ, nisi ni ti izmislio nešto novo.

Bože sačuvaj! Kada ja budem smišljao nešto, kako ti kažeš, novo, to sigurno neće biti iz

oblasti politike. Možda će biti knjiga fotografija ili nečeg sličnog, ali sigurno neće imati veze sa

politikom.

Prekide ga tiho kucanje na vratima i, odmah, ne čekajući odgsvor, uđe nasmešeni Pavle

sa lulom koja je purnjala:

Izvinite, gospodine Panajotoviću, na trenutak... Oče, Hristina i ja želimo da malom damo

tvoje ime Moša Avram mlađi.

Starac i njegov pobratim ukrstiše poglede:

Pa, sine, možda ste u pravu — red je da se rodi još jedan Moša.

Znači, prihvataš ?

Normalno, Pavle.

Ide da joj kažem. Izvinite...

Ne izvinjavaj se, Pavle, i ne zamaraj mnogo suprugu — prilično se namučila.

Kada je Pavle zatvorio vrata, Radmilo Panajotović ustade:

Meni je vreme da idem. Možda me još neko potraži.

Šta ti je najednom, zaboga?

Znaš šta mi je?! Ja sam, uz božju pomoć, doneo na svet zdravo i pravo dete kome si ti

deda, a, evo, sedimo ceo sat ovde i niko ga nije pomenuo! Zube istrošismo oko politike! Eto,

Mošo, to mi je.

To je, Radmilo, izgleda naš usud.

To je Mošo, najveća izmišljotina ljudskog uma. I najgora. Nego, da manemo mi ovaj

razgovor, ne priliči nam.

36

Stari trgovac stavi ruku na rame svoga pobratima pa zagledan negde u knjige na polici iza

doktora Radmila Panajotovića, zamišljeno procedi:

Sedi, Radmilo, sada mi je potrebna tvoja pomoć, više nego ikad.

Gospodin Panajotović se zabrinuto spusti u stolicu:

Šta je, bre, Mošo, u stvari?

Hoćeš još jednu rakiju?

Sipaj. Slušam te.

Gleda Radmilo Panajotović svog pobratima i ne prepoznaje ga, izobličenog od neke

unutrašnje borbe, a ruke mu drhte dok prinosi čašicu sa braonkastom tečnošću; u zadnji čas se

doktor priseća i pita:

Gde ti je telefon? Zašto?

Da javim kući da me za slučaj nužde zovu ovde. Ja sam, ipak, pre svega, lekar.

Sačekao je Moša Avram da njegov pobratim završi razgovor, doće u sobu i udobno se

zavali u naslonjači, pa tek onda poče:

Brine me Radmilo, taj Adolf Hitler. Javio mi se moj saplemenik i poslovni saradnik iz

Nemačke — kaže da su najviše na udaru Jevreji, da su jednako maltretirani ugledni Jevreji i

neupledni komunisti. Savetuje mi da bežim, a ja tek sada ne znam šta da radim.

Doktor otpi malo orahovače:

Hoćeš da čuješ moje mišljenje ili ...?

Upravo to očekujem od tebe. Imam neko svoje mišljenje o Jugoslaviji, Srbiji u njoj i, pre

ovih, o karakteru Srba, pa bih da čujem tebe. Ako ni zbog čega drugog, Srbin si, deo svega ovog.

Daleko sam ja, moj pobratime, od svega ovog. Ali, da ti kažem svoje mišljenje: beži! Što

dalje od Jugoslavije, to bolje.

U čudu Moša Avram otpi malo iz svoje čašice i oseti kako mu prijatna toplina obuzima

grudi. Prvi put u životu pije, pa žuri da pretekne piće i što više čuje:

Objasni mi to.

Sada se ushoda goopodin doktor:

Nema tu, Mošo, šta da se objašnjava. Jugoslavija je, zvanično, oslabila ubistvom

Aleksandra. Po mom mišljenju, ona nikada nije ni bila jaka, kao i svaka druta veštačka tvorevina.

Nju, kao takvu, održavaju samo srpska glupost, i umešanost nekog većeg, čiji je interes da ona

37

ovakva kakva jeste — nikakva — opstane. A sutra, kada gospodin Hitler objavi rat Evropi i

celom svetu, budi siguran da se neće mnogo mučiti sa ovom zemljom.

Ti misliš da bi, zaista, moglo biti rata?!

Pa, Mošo, taj čovek se ne naoružava uzalud ovoliko. A ima podršku naroda. Šta hoćeš

više? Savetujem ti da bežiš, pobratime, ne zato što sumnjam u svoje saplemenike, već zato što,

najverovatnije, ni oni sebe same neće umeti da zaštite — niti su to do sada znali — pa ne treba

očekivati od njih pomoć. Ali, ne boj se, neće ti ni odmagati. Zato ti i kažem: beži!

Gospodin Moša Avram stade pred pobratima:

Ne umeš ni da slažeš čoveka, Radmilo. Ja sve mislim da si me zadržao da čuješ moje

stvarno mišljenje. Ako ti je do laži, idi na političke skupove, čućeš sve i svašta; a ja, inače, ne

smem da lažem.

Gospodin Moša Avram pocrvene:

Izvini, ... glupo sam se našalio. Možda je i piće krivo ...

Gospodin Panajotović spusti svoju ručerdu na rame svoga sedog pobratima pa, duboko

uzdahnuvši, reče:

Da popijemo, pobratime, ovo piće za zdravlje Moše Avrama mlađeg, pa da ja idem. A i ti

bi morao da legneš, za razgovor nikad nije kasno.

Ti se, Radmilo, ne ljutiš? ...

Ma, pobratime, kakva ljutnja, aman! Nego, za Mošu Avrama mlađeg, živeli!

Živeli!

Napuštajući vilu, gospodin doktor Radmilo Panajotović reče Sari:

Pobrinite se, Sara, za gospodina Mošu Avrama. Znate, popio je više nego što bi mogao da

podnese. Prenesite, takoće, gospodinu Pavlu da ne uznemirava oca previše — ja ću već doći oko

podneva da obiđem gospođu Hristinu.

Sara se nakloni:

U redu, gospodine Panajotoviću.

Ovo mi je zaista bio težak dan. Nego, Sara, da vas ne zamaram. Doviđenja.

Doviđenja, gospodine Panajotoviću.

Gledala je za njim još dugo i stalno joj se činilo da je gošodin doktor, u stvari, tu uz nju,

da se nije, pre dobrih desetak minuta izgubio u mraku, postepeno zasipan snegom. Odbijanje sata

u salonu vratilo ju je u stvarnost i u novi dan.

38

39

SPOMENIK

Mali Moša Avram je rastao, čuvan budnim majčinim okom i čvrstom Sarinom rukom, i

ne sluteći šta se oko njega dešava. Svojim čistim, dečjim okom gledao je, sve češće, uzmuvanog

oca; dedu koji mu je, sve ređe, šaputao nešto nerazumljivo a prisno u uvo, skoro da uopšte i nije

viđao.

Ti dani su za Mošu Avrama starijeg, sve češće, predstavljali pravu moru: otkako je Adolf

Hitler započeo sa masovnim ali još uvek prikrivenim progonima Jevreja, starac nije imao mira.

Nije verovao da su podudarnosti slučajne, pa tako nije mogao da prihvati ni česte upade

terorističkih grupa iz Bugarske u Niš, u vreme kada je, na drugoj strani Evrope, Firer držao jedan

od svojih brojnih zapaljivih govora. Po Moši Avramu starijem, samo glup ili slep čovek ne bi

doveo u vezu jedno sa drugim. Kada su Nikolov i Panajotov, bugarski policajci, uhvaćeni u

Pirotu 1930. godine i optuženi za seriju atentata — od 1928. godine do 1930. god. — Moša

Avram je bio sklon mišljenju da se radi, jednostavno, o uobičajenom činu jedne države protiv

drute; kada se doda dugogodišnja mržnja, po Moši Avramu sasvim opravdana, stvari dobijaju

izgled kakav bi i želela bugarska strana. Sada, sedam godina posle hvatanja ove dvojice fašista,

kako su sami sebe nazivali, gospodin Moša Avram je svestan da se radi o mnogo krupnijoj zaveri

nego što je izgledalo i da su Bugari i Bugarska, po ko zna koji put u ovojoj povesti, samo jedan

običan vazal koji radi sve što mu se kaže, ne bi li spasao svoju glavu. Glavne strele dolaze iz

pravca Papske Stolice: gospoda Hitler, Musolini, pa i general Franko, sve češće svraćaju kod

Pape. Budući da Jevreji, koji su rasejani po celom svetu, predstavljaju trn u oku svima oko sebe,

pita se Moša Avram: šta da radi? Da li da diže uzbunu i svog sina natera da odu negde drugde, ili

da ćuti? Gospodin Moša Avram stariji je prinuđen da se suoči sa činjenicom, kao i uvek bolnom,

da će Jevreji, ma gde se nalazili, izvući u ovom ratu deblji kraj. To mu je, dok su šetali gradom

na svoj neposredan način, prvi put u lice rekao penzionisani profesor zemljopisa Nikodim

Zečević, nosilac medalje Beli orao iz zadnjeg rata i nepopravljivi liberal. Moši Avramu zaista

nije išlo u glavu:

Zašto baš Jevreji, gospodine Zečeviću?

40

Zato što ideologija nije ništa drugo do splačina, gospodine Avram, ukoliko je stomak

prazan. Jevreji imaju novaca, a banda pati od praznog stomaka, i u tome je sva nesreća vas i

vaših saplemenika.

Ja ovu vojsku ne bih nazvao bandom, gospodine Zečeviću. Vrlo su masovni i, što je

izuzetno važno, odani ciljevima za koje se njihov Vođa zalaže.

Gospodin Zečević se lako nakloni gospođama iz Nešića kuće, po navici ufitilji svoj levi

brk sav nagoreo od duvana, pa se utače u razmišljanja Moše Avrama:

A znate li zašto su takvi? Ne znate? Pričao je meni jedan prijatelj, čovek od poverenja,

skoro došao iz Berlina, kako su jednog lepog, sunčanog dana dva prijatelja, u vreme one velike

krize, krenula ulicama Berlina ne bi li, ikako došli do zaposlenja. Na sebi su imali odela

skromnog kvaliteta i u džepu sakoa po jednu marku.

Na ovom mestu gospodin Zečević zastade i kratko se pozdravi sa nekim svojim

poznanikom, Moši Avramu nepoznatim, da bi, pošavši ukorak sa svojim prijateljem, nastavio:

Gde sam stao? E, da: ta dvojica, dakle, dođu do jednog ugla — na njemu stoji čovek,

slično njima obučen, i poziva ljude da stupe u Komunističku partiju. Članirina — jedna marka.

Igrom slučaja, preko puta ovog komuniste, sa druge strane ulice, sedi uredno odeven oficir, sa

nekim papirom na stolu. Priđu naši prijatelji tom oficiru, koji im ljubazno objasni da se tu vrši

upis u radne brigade, koje se, za slučaj rata, pretvaraju u vojsku. Svejedno mir ili rat, njima je

obezbeđen obrok, smeštaj, i teče im plata. Nastavlja oficir ljubazno: sve piše u brošuri koja staje

jednu marku. Ako vam, dakle, gospodine Avram, kažem da su naši prijatelji potrošili svoj novac

šta mislite — gde su ga uložili? Da, moj dragi prijatelju, takva vojska je i narodna i plaćenička,

poput Cezarovih legija i nepobediva kada krene. A ja se nadam da neće nigde da kreće.

Hotel "Velika Srbija" našao se najednom ispred njih, velik, pun gostiju i žagora.

Gospodin Moša Avram pokaza rukom na sto u hladu:

Da sednemo?

Profesor Zečević ga nije čuo, ali je razumeo pokret rukom Moše Avrama: spuštajući se u

stolicu, Moša Avram upita svog brkatog prijatelja, koji je pogledom kružio po kafani, tražeći

između stolova konobara:

A odakle vi sve to znate, gospodine Zečeviću?

Gusti brkovi Nikodima Zečevića se razvukoše u suv osmeh:

Roda ... Roda mi rekla, gospodine Avram; vrlo pouzdana roda.

41

Na ove reči Moši Avramu prođoše hladni trnci duž kičme, kafana se stesni još više, a srce

poče da kuca brže nego obično; znao je da je gospodin Nikodim Zečević najmanje avanturista

koji želi da se predstavlja većim nego što jeste, da svaku rečenicu dva puta meri i da nije član

nikakve stranke ("Liberal sam po rođenju"). Ove to je bilo dovoljno da Moša Avram, bez

pogovora, sasluša i poveruje svom prijatelju. Doduše, šuškalo se o njemu kako je pružao

novčanu pomoć rudarima iz Misače kada su štrajkovali januara ove godine, ali Mošu Avrama ni

to nije moglo da pokoleba. Pa zar nije njegov pobratim i prijatelj doktor Radmilo Panajotović

besplatno lečio te iste rudare? I zar nije baš on, Moša Avram, pokušao da utiče na Direkciju

rudnika u Beogradu, a posebno na gospodina inženjera Belića, da se izađe rudarskim zahtevima

u susret? Za njega to nije bila politička smicalica, već, pre svega, shvatanje džentlmenstva:

posrnulom protivniku ne treba zariti mač u grudi — to je pobeda po svaku cenu — već mu

pružiti priliku da se dostojno brani. Jer rečeno je: I u mestu gde nema ljudi, nastoj biti čovek.

Tako je mislio i radio gospodin Moša Avram uvek, trudeći se da ne obraća pažnju na tuđe

postupke, a pažljivo odmeravajući svaki svoj. U ovom slučaju, nije ga zanimalo ko je, koliko i

čega radi poslao pomoć tim rudarima. Uvek se računalo samo učinjeno. Nagnu se preko stola:

I šta je još rekla roda, gospodine Zečeviću?

Samo da naručim ...

Tek kada su dve krigle piva spuštene pred njih, a ponovo ih poklopio žagor, profesor

Zečević je započeo, tmurno zagledan u taksi-stanicu preko puta:

Gospodine Avram, nemam dobrih vesti.

Starac se trgnu, zagleda sagovornika, pa protisnu:

Samo vi izvolite.

Radi se o mojim bivšim đacima a vašoj deci Mirjani Popović i Isaku Avramu. Na žalost,

opasnu su igru započeli i, bojim se, neće izaći na dobro — zet vam je u Španiji dva puta

ranjavan, dok Isak žari i pali po Beogradu, pod pseudonimom Crni. Glavni je u organizovanju

radničkih štrajkova, proslava, u štampanju biltena ... A studije je napustio.

Moša Avram se zagleda u penu u krigli:

To znam.

Sada je to mnogo gore nego kada su dolazili sa Xadži-Popovićem, gospodine Avram.

Kćer vam je noseća.

Trže se:

42

Molim?!

Mirjana je noseća, gospodine Avram, verujte mi. Moja roda je tačna.

Gospodin Moša Avram podiže glavu:

A da vi niste ... ?

Nisam, gospodine Avram, nisam ja od njihove fele, daleko joj lepa kuća. Ovo sam saznao

od svog zeta, gospodina Bogićevića iz Ministarstva unutrašnjih dela. Pa, znate ga već ...

Da. Odlično ga znam.

Rekavši to, gospodin Moša Avram ustade i nasloni se na štap, lako izdignu svoj

nerazdvojni letnji šešir:

Bila mi je čast, gospodine Zečeviću.

Nosilac medalje Belog orla zbunjeno podiže šešir, a odmah zatim i ustade:

Da vas nečim nisam uvredio, gospodine Avram?

Taman posla, gospodine Zečeviću. Jednostavno, nije ni malo prijatno čuti to što sam ja

sada čuo. Prenesite moje pozdrave i vašem gospodinu zetu.

Hvala, preneću. Ukoliko vam budem potreban? ...

U svakom slučaju vama ću se obratiti. A sada oprostite, cela nas kafana gleda. Doviđenja.

Sačekao je da mu Zečević otpozdravi, a onda staračkim korakom pođe ka vratima, leđima

okrenut žagoru, neispijenom pivu i gospodinu profesoru kome je roda donosila vesti.

Da je njegov sin Isak, u partijskim krugovima poznatiji kao drug Crni, zaista uhapšen i da

je trenutno u rukama Bećarevića, čoveka koji patološki mrzi komuniste a, s neomanjenom

žestinom, voli vlast i mrzi potčinjene, saznao je gospodin Moša Avram odmah po ulasku u kuću.

Sara mu je, bleda, saopštila da je zvao gospodin Bogićević i da je Pavle preuzeo vezu pa tako i

saznao šta se desilo sa bratom; po rečima nerazdvojne Sare, Pavle je nakon saznanja bio veoma

potresen. Pa, ipak, to što mu je sin u zatvoru nije nimalo izmenilo stav Moše Avrama prema

Isakovim političkim ubeđenjima, naprotiv, smatrao je, i dalje smatra, da niko ne voli kada ga

rušiš, pa bila to i ovako trula država kakva je Kraljevina Jugoslavija. Ali, nerviralo ga je što ovi

pre njega saznaju novosti. Nije li previše bio u biblioteci, pa su ga zaboravili, smetnuli sa uma? I

otkud gospodinu Bogićeviću ta hrabrost — može se nazvati i drskošću — da se naprasno

poverava kome stigne? A možda je takav red: čim se trgovac jednom povuče i stare veze

zapostavi ili ih, jednostavno, preda nekom drugom, svejedno, on za svoje poslovne partnere

postaje i ostaje mrtav. Možda je to neko nepisano pravilo i možda zaista treba tako, gospodin

43

Moša Avram zaista ne zna. Ovo mu je prvi put da se povlači i zato mu više od sopstvene

neobaveštenosti smeta pomisao da je sam prouzrokovao ovakvo stanje.

Ali — Mirjana noseća?! Još uvek ne veruje svojim ušima: onaj fićfirić je u Španiji!

Verovatno i ne sluti da sve ono što je gospodinu Moši njegovo suludo avanturističko srce učinilo

otevši mu kćer, oženivši je i smestivši je, verovatno, u neku baraku zarad tog njihovog boljeg

sutra; dovoljno je to da ga gospodin Moša Avram zanavek omrzne. Tu ne računa prekid poslovne

saradnje sa njegovim ocem, gospodinom Simom Hadži-Popovićem, ni iznenadnu smrt istog,

uzrokovanu saznanjem da je njegov sin, zarad nečeg što ni on a ni gospodin Moša Avram nisu

razumevali, odbacio prvi deo prezimena, i ugovor vredan njihove vile na Dedinju potpisao onim

kvazi prezimenom: Jovan Popović, s.r. Gospodin Moša Avram ga je potpuno razumeo, ali više

nije mogao da pristane na poslovno prijateljstvo koje, u stvari, nije ni bilo prijateljstvo. I kada je

ove sređeno, sasečeno u korenu, kada se život ponovo organizovao, stiže glas da je Mirjana

noseća! Kako sada biti i ostati otac, pitao se Moša Avram dovs je zamišljeno gledao u brzake

Nišave, skriven zavesom od tuđih pogleda. Šta sada?

Oprostiti, javlja se sam od sebe odgovor i najbolje je, jer rečeno je: Veliki je onaj koji

prašta. Zakrpiti san, pa nastaiiti dalje. Izgleda da gospodinu Moši Avramu još jedina to ostaje.

Šta će i kuda će sa Mirjaiom, još uvvk nije tačno znao, ali bilo mu je kristalno jasno da je u

Beogradu ne čeka, iiti joj miriše, cveće. Ne zato što je član Komunističke partije već,

najjednostavnije, zato što je Jevrejka. A zahvaljujući bukačima gospodina Dimitrija Ljotića,

shvatio je stari trgovac, više se ne pravi razlika izmeću ta dva, sasvim suprotna a toliko blioka,

staleža. Izvući je iz te ludnice što je moguće pre i preći preko svoje reči, zaboraviti sve koliko

god je to moguće, sažeo je tok ovojih misli goopodin Avram, i pozvao Saru:

Sara, vi ne znate gde se sada nalazi Mirjana?

Digla je obr:ve začuđeno:

Pa, gospodine Avram, valjda je u Beogradu, sa onim gospodinom, odakle bih ja znala ...

Sada je već bio siguran:

Normalno, Sara, da ne znate, normalno. Ali ukoliko načujete gde se nalazi, ako vam

stigne glas od nje, slučajno, poručite joj da je najhitije zovem da dođe. Znate, Sara, noseća je i

što pre dođe, to bolje za nju. To bi bilo ove, Sara. Možete ići.

U redu, gospodine Avram.

Kod vrata je zaustavi:

44

E, da, Sara, to ne važi i za Isaka.

Pogledala ga je prekorno:

U redu, gospodine Avram.

Učinio je sve što je mogao, ostalo zavisi od njegove dece.

45

BRAT

Gospodin Moša Avram je unuka, sa kojim se igrao, ostavio kada je Sara uvela u sobu

Pavla Avrama, namrštenog i, očigledno, nečim nezadovoljnog. Iz njegove pojave starac je

shvatio da će razgovor koji sledi, posle dužeg vremena, biti pun oporih i neprijatnih reči. Zbog

toga je Mošu Avrama mlađeg gurnuo ka Sari i dobacio joj:

Sara, odvedite dete kod majke. To bi bilo sve. I neka nae niko ne uznemirava, molim vas.

Shvatila je Sara odlično ono što gospodin Moša Avram nije rekao, i na brzinu izvela

malog Mošu. Tek tada se starac oglasi:

Sedi, Pavle. U čemu je problam?

Oče, bojim se da me ne razumeš pogrešno ...

Starac klima glavom:

Kaži, Pavle, sve što misliš da treba, slušam te.

Pavle pripali lulu i posle nekoliko ooilno povučenih dimova obrati se ocu:

Zar nisi, oče, razbaštinio Mirjacu i zabranio joj da ikad dođe?

Gleda sina: grize ga neki crv, čim ovako dušmanski grize lulu, poput luka napet, baca se

na oca kao besan pas. Zašto, pita se, a odgovara namerno otežući:

Jesam, Pavle. I šta s tim?

A sad je zoveš?

Gleda zapanjeno sina i ne veruje svojim ušima: on, brat, ne želi da oprosti sestri ono što

je Moša Avram, kao otac, već davno oprostio, sa daleko većom mukom nego što je bilo

opterećenje Pavla. Kakvo je to zlo koje mu stalno dahće za vratom i ne da mu ni tren odmora?

Zar je to zaslužio? Gleda u namrštenog Pavla pa se i sam mršti:

I šta tebi tu smeta?

Pavle nastavi mirnije, kao da je prethodnim pitanjima izbacio svu nervozu iz sebe. Naže

se ka ocu poverljivo:

Oče, mislim da ti je poznato da se na našu kuću motri, i to već duže vremena ...

Moša Avram prekide sina, nervozno ustavši i zalepivši se za prozor:

U pravu si, Pavle, ne razumemo se. Reci mi otvoreno, ne kao sin ocu već kao čovek

čoveku, šta tebi tu smeta? To mene zanima, Pavle.

46

Osetio je da je pogodio Pavla u bolnu tačku i da će, za nekoliko sekundi, saznati zašto

tako njegov sin razmišlja. Pavle se zatrcnu:

Meni, oče, Mirjana nimalo ne smeta, naprotiv; ali ako već popuštaš kćeri, zašto ne bi i

sinu, koji je, uzgred, u mnogo goroj situaciji od Mirjane? Zašto, oče, razdvajaš decu, kad to

nikada nisi radio?

Zadnju rečenicu Pavle Avram je rekao mirno, tek s vremena na vreme praveći široke

gestove rukama, koliko da potkrepi ono što priča. "Vindroz" lula opokojno je širila miris

prijatnog holandskog duvana i gospodin Moša Avram se našao u neprilici — reći ono što se

očekuje ili reći istinu. Ali, s obzirom da sinu priča o bratu, ne o nekom strancu, odlučuje se za

ovo drugo:

Pokušao sam, sine, da razgovaram sa tvojim bratom ...

Pokušao si? Kada? Kako? I?

Sada više nije ni Pavle bio onako miran kako je sve vreme izgledalo, ali ga otac preseče

oštrim pogledom:

Da me više nisi prekinuo u reči, Pavle ... Jeste, razgovarao sam sa njim, od gospodina

Arsenijevića sam dobio obaveštenje da je ovde, u Nišu...

U Nišu?!

Moša Avram pogleda prekorno sina pa nastavi:

Da, na sahrani partijskog druga Vukićevića. Ukratko, objasnio sam mu položaj naše

porodice u gradu i ponudio ortakluk — baš kao i, svojevremeno, tebi — ali on je žurio na voz.

Pavle se pozorno zagleda u oca kao da ga prvi put vidi:

Šta je?

Nije ni hteo da razgovara, eto šta. Samo je rekao: Doći ću ali na belom konju, sa svojim

drugovima. A, sine, i sam znaš, Mirjana je žensko, noseća je, ko zna šta ima ujutru, a šta je čeka

za večeru ...

Mirjana noseća? Nisam znao ...

Jeste, u blagoslovenom je stanju, a onaj njen je u Španiji, brani Republiku!

Pavle nervozno prošeta sobom pa stade pred

oca:

A šta ako i ona odbije?

Starac zamuca:

47

Ako odbije ... ako odbije, onda...

Da, ako odbije poput Isaka, šta će onda biti?

Moša Avram se, zagledan u prazninu pred sobom, zavali na kanabe i zamišljeno ponovi:

Ako odbije, onda je, zanavek, izbrisana iz kuće Avramovih. Mada, ne verujem u tako

nešto, ukoliko to učini, više neće imati šta da traži u ovoj kući — dok sam ja živ. A sad dosta o

tome.

48

SESTRA

Nije verovao svojim očima prerano ostareli gospodin Moša Avram kada se na vratima

vile, poružnela i sa priličnim stomakom, pojavila Mirjana Popović, njegova kćer. U trenutku

zaboravivši Mošu Avrama mlađeg, sa kojim se do tada igrao, nemo je prišao kapiji i još jednom,

kraće no prvi put, zagledao svoju kćer: mnogo se izmenila. Pored stomaka koji je otkrivao

poodmaklu trudnoću i skromne cicane haljine, pažnju su mu privukli njeni crni podočnjaci.

Nemo joj otvori vrata i ona uđe poklonivši ga svojim dugim, crnim trepavicama:

Dobar dan, oče.

Želeo je da joj ne otpozdravi, da i ona oseti kako je bilo njemu, ali usta se izdajnički

otvoriše i on progovori, istina suzdržano, jedva razumljivo:

Dobar dan. Uđi.

Pokazao je rukom na svog unuka, kuću i ružičnjak, sve ih obuhvatajući jednim jedinim

pokretom ruke, pa ponovi:

Uđi.

Dopusti da se svi pozdrave sa njom, uključujući i Hristinu koja samo što se vratila sa

posla, a onda pozva Pavla i Mirjanu u radnu sobu. Primeti da se sa teškoćom smešta u stolicu, da

joj je disanje preraslo u stenjanje slično šuštanju ljutitog guska, da nije izgubila ništa od ponosa,

naprotiv. Zato odmah pređe na stvar:

U dogovoru sa Pavlom, Mirjana, mogu ti reći da želim da, čak i pod tuđim prezimenom,

ostaneš sa nama — ako hoćeš. Ali mora da ti bude jasno da, u stvari, pružam sigurno utočište

tom još nerođenom detetu, nikako tebi kao komunisti. Na tebi je da odlučiš.

Mirna je i, to već zna, u takvim trenucima prepametna — toga se i boji. Hteo je nešto da

kaže, ali ga Pavle preteče diplomatski purnjajući lulom:

Svima nam je stalo da ostaneš.

Znam; da nisam to slutila, ne bih ni dolazila.

Onda?

Za razliku od oca, Pavle Avram nije gubio vreme, ni svoje ni tuđe. Mirjana ga pogleda

svojim mirnim, praštajućim pogledom:

Nisam više komunista, ostajem.

49

A suprug?

Pavle hoće da bude siguran, a Mirjana mu to velikodušno prašta:

Za njega neka se niko ne sekira, ta briga je moja.

Nemoj tako kćeri.

S naporom se podiže:

On neće doći, čim sam ja isterana iz Partije.

Ustade i Moša Avram:

A zašto si isterana iz tog pokreta?

Nikako nije mogao da se oslobodi otrova koji mu se nagomilao tokom vremena.

Zbog mnogih stvari, oče; molim te, ne dovodi me u priliku da se pravdam.

Glas joj je odlučno švićnuo radnom sobom Moše Avrama i on, na svoju veliku žalost, u

Pavlovim očima primećuje zadovoljstvo koje ovaj i ne skriva. Nije trebalo tako nisko da je baci,

pa još i nagazi odozgo, zna to Moša Avram odlično, ali njegov mlađi sin, naviknut da dobija

bitke, ništa nije primetio. Svejedno, povratka nema.

U redu je, Mirjana. Idi u svoju sobu, raspremljena je još juče.

Mirjana ustade, pa se lupi po čelu:

E, da, još nešto.

Saže se i, zbunivši sve u sobi, uključujući tu i Saru koja je ušla sa posluženjam, poljubi

brata:

Da ti čestitam sina. Gde je on sad?

Spava, verovatno.

Gospodin Moša Avram uspe da procedi:

Ne spava, napolju je. Ti si ga, Mirjana, videla.

Onaj dečko ... ?

Taj.

Ako smo završili, ja bih da vidim snaju.

Otac je pogleda zadivljeno; čvrsta je.

Pavle i ja imamo još nešto da radimo, ti možeš gore ... ili gde god hoćeš.

Smučio se život Moši Avramu u protekla dva dana, a tek kakav će biti, o tome nije smeo

ni da razmišlja. Osećao je dah približavajuće nemani, ali nije smeo da pokaže strah dok je gledao

Mošu Avrama mlađeg, Pavla, Hristinu, Mirjanu. Saru jedino nije ništa moglo da izbaci iz

50

ravnoteže, baš kao i njegovog pobratima doktora Radmila Panajotovića, koji je, trenutno, u Boru

— leči rudare od silikonske bolesti, krpi sve što se može zakrpiti... Pogledom je otpratio Mirjanu

i, sačekavši da zatvori vrata za sobom, zamišljeno počeo:

Pavle, sada me dobro slušaj. Bolje nego što si ikada i, molim te, bez prekidanja. O ovome

Hristini, Mirjani, Sari i bilo kome, osim svome sinu, ni reči. Inače si grob. Jesam li jasan?

Pavle samo klimnu glavom. Biće da je nešto izuzetno čim njegov stari preti smrću.

Usredsredi se na očeve cvikere, a ovaj poče:

Dakle, osim muških Avrama — tu izuzimam Isaka, i sam znaš zašto — niko ne sme da

sazna za moju malu arhivu. Da, Pavle, to je prava reč: arhiva. Tu su najviše dnevnici, ne samo

moji, fotografije, Pavle, naših ... Bogu hvala, stoka nismo, slušamo radio svako veče, rat će,

izgleda, opet. Kao i ovi ratovi, neće dugo, a ova dokumenta svedočiće o ovom vremenu. Nije ti

jasno za Isaka, je li? Pa, sine moj, on će, po svemu sudeći, biti jedan od onih koji će mnogima

ugasiti sveću; pored njega, ni Hitler nam neće biti potreban. Ne buni se, ja sam mu otac, ne voliš

ga više od mene, to upamti. Čuvaj se brata, Pavle. A sveske ćeš dobiti od poverljive osobe ako se

šta meni desi. Njih ti ostavljam na savest, sa željom da ih, kada budeš u mojim godinama, daš

svome sinu. Šta hoćeš?

Primetio je Pavlovo nemušto kolutanje očima:

Odakle ti, zaboga, oče, takve misli? I kakva te to slutnja obuzela?

Najcrnja moguća, moj Pavle. Da ti ne objašnjavam — sve je zapisano, pročitaćeš jednoga

dana, ne boj se. A sada idi. Imam još neke stvari da uradim.

Pavle se zagleda u oca:

Ti to ozbiljno?

Preseče ga plav pogled:

Ja najozbiljnije, Pavle. Još uvek nisam senilan...

Ne, samo sam mislio ...

Ne pravdaj se zalud, bolje idi i budi sa porodicom. Svojom porodicom.

Pavle uvređeno izađe, a gospodin Moša Avram naglas reče preturajući po knjigama:

Znala je Monika kada da umre.

Nikako nije mogao da oprosti svojoj od tuberkuloze prerano umrloj supruzi to što ga je

ostavila na milost i nemilost deci; da su zajedno, siguran je, lakše bi mu pala ova glupa situacija,

koja mu neprekidno vezuje ruke i kida živce. On tiranin? To, koliko mu je poznato, do sada još

51

nije bio, a i ne veruje da će; sasvim je druga stvar što ga je tako nazvao Isak, stariji sin, prezrivo

ga mereći od glave do pete; ali njemu, čak ni tada, nije bilo žao što ga, svojevremeno, nije tukao

— možda bi time samo pogoršao stvari. I zato sada uzima sebi za pravo da, u samoći radne sobe,

ponešto i prebaci svojoj pokojnoj supruzi. Ako neće on, ko će?

Znala si, Monika, kada da umreš.

Za to vreme Mirjana se igra sa malim Mošom Avramom, ispod oka zagleda zavesu na

očevoj sobi, koja se, s vremena na vreme, neopreznošću onoga iza zavese, pomera otkrivajući

nimalo zavidan položaj oca. Zar je moguće, pita se po stoti put gnječeći mekane ručice dečaka,

da joj tako teško otac prašta? Vidi i bratovljevo lice zavučeno u srdačan osmeh kako se, poput

maske, topi, i ne zna šta da preduzme. Možda im treba ovima dati još malo vremena, da se

priviknu i oni na nju, a i ona na njih.

Jedine dve osobe koje su je razumele bile su Hristina — koju očito ne zanima šta misle

drugi o njoj i Avramovima — i Moša Avram mlađi, koji je neprestano hrabri smeškom. Za

početak i ovo je previše, zaključuje ljubeći bratanca u obraz.

52

UDAJA I UJEDINITELj

Vreme je lagano prolazilo bez trzavica, dosadno, i gospodin Moša Avram je svaki novi

dan doživljavao kao još jedan delić ogromnog tereta namenjenog njemu. Jedina zabava koja mu

je preostala bila je nedeljna partija šaha sa pobratimom, doktorom Radmilom Panajotovićem, i to

zadovoljstvo stari trgovac niti je mogao, niti je želio da propusti. Ali, osim u figure na šahovskoj

tabli nedeljom popodne, gledao je Moša Avram kako protiču pored njega lica i događaji. Svoga

unuka Mošu Avrama mlađeg učio je jidišu, poučen iskustvom sa sopstvenom decom koja ne

znaju ni reč. Ono što ga je posebno činilo srećnim bila je ljubav malog Avrama prema njemu; na

to je gospodin Moša Avram bio posebno ponosan. Sve ostalo što je video nije bilo vredno

pomena: Pavlovi napori da se izbori za konkurentnije mesto u Lincu, gradu koji je, što se

Avramovih tiče, mogao da postane u dogledno vreme i sedište firme; Hristinine izložbe u

Banovini gde je, sve češće, izlagala i gde ou joj se svi divili, baš poput Moše Avrama, pitavši je

gde je dosad bila i šta je radila pre ove 1940. godine; Mirjanino postavljenje za nastavnicu

horskog pevanja u novoosnovanoj Trećoj realnoj gimnaziji.

Kada je sela do njega, Moša Avram je znao da nešto nije u redu i da treba odnekud i za

nešto pomoć; kada je tajanstveno opustila na sto pred njega sveže uzabran, crven pupoljak ruže,

osetio je kako mu je srce poskočilo, okupilo se i nastavilo da radi. Ćutke je pogledao Mirjanu

pustivši je da sama kaže to što ima, a ona je to učinila telegrafski:

Oče, zaprosio me je Tihomir Anđelković.

Upravo je to i očekivao:

Je li i on komunista?

Oče, ja nisam a, koliko znam, nije ni on. Zašto si takav?

Kakav?

Razbesnela se kao nikad dotad:

Molim te, ne vuci me za jezik! Čovek hoće i da porazgovara sa tobom.

Da li ti se on sviđa?

Da.

Gleda je i žao mu je što mora da kaže ono što misli:

53

Ja, Mirjana, imam samo jednu kćer i ona se udala. A gospodinu Anđelkoviću poruči da je

sve kao da smo se dogovorili — ionako ne bi smela da više odugovlačiš sa udajom. Dogovorite

se samo kada će biti venčanje, i gde nameravate da živite.

Obara pogled, očigledno nezadovoljna odgovorom, on najednom, počinje da žali svoju

rođenu kćer; ona diže pogled i, samo naizgled, hladno, kaže:

U redu, oče.

Nezadovoljan sobom, i samom sebi stran, gospodin Moša Avram rešava da izađe malo u

grad, ko zna, možda se nešto i promenilo. Ali, Mirjana mu je još uvek u glavi: da nije gubitak

majke uticao na nju i naterao je da postane labilna ličnost?

Jer rečeno je: Ovca za ovcom ide, a kćer za majkom.

Sara, molim vas, zapišite poruke za mene ukoliko ih bude bilo sa strane. I pazite na decu,

počeće da se ujedaju.

Samo trenutak, gospodine Avram ...

Prvi put u svojoj višedecenijskoj službi Sara ga je zaustavila na izlazu i gospodin Moša

Avram se okrenu sa dužnom pažnjom:

Izvolite, Sara.

Zar ne mislite da ste, tek sada, ovde potrebni?

Pogleda postiđeno u pod:

Zaista ne znam, Sara.

Međutim, njegova domaćica je ostala uporna u svome nastojanju:

Trebate im.

Brzo ću doći, Sara. Samo jedan krug...

Rekao je to glasom krivca, kao da se pravda, i Sara načini polunaklon:

U redu, gospodine Avram.

Prvi put je napuštajući kuću imao utisak da beži iz nje ne osvrćući se. Sa reke je duvao

topao vetar, smlačen u uzvodnim mrtvajama, oko kojih se Nišava uvijala pod teretom vode.

Laganim staračkim hodom stigao je do Arnaut-pazara i, presekavši ga upornim tukanjem

štapa ušao u ništa čišću Rabadži—malu, pažljivo zaobilazeći poveće lokve ustajale vode. Nije

gospodin Moša Avram čak ni znao kuda ide; jednostavno, van svog običaja, dopustio je nogama

da ga vode i nimalo se ne začudi što je, zadihan od šetnje, stao baš pred Spomenikom koji je

štrčao u nebo.

54

Sećanje mu je sveže: sve do 17. decembra 1939. godine ovaj trg se zvao upravo tako

kako ga i pamti Trg kneza Mihaila. Mećutim, od tog datuma, kada je otkriven ovaj grandiozni

spomenik, Trg je promenio ime u, za gospodina Mošu Avra ma ulizičko, Trg Kralja Aleksandra.

Tog dana stajao je u gužvi i gledao dvanaest i po metara visok spomenik koji je bio napravljen za

pedeset prvu godinu rođenja Ujedinitelja, ubijenog pre pet godina u Marselju. Nije mogao da se

načudi tako precizno izabranom datumu: pre bi neupućeni radoznalac mogao da zaključi,

gledajući u brojeve, da je spomenik podignut da bi se obeležila petogodišnjica smrti Aleksandra

Prvog Karađorđevića nego njegov pedeset prvi rođendan — da je živ. Gledao je Nišlije kako, sa

pobožnim strahom, gledaju u konja koji se propinje put nebesa, pa u vojnike 16. pešadijskot

puka, poređane poput kipova, spremne da izvrše počasnu paljbu, i, po prvi put u životu je

gospodin Moša osetio da više ne želi da sa strane posmatra sve te političke cirkuzarije. Bio je tog

trena ono što je profesor Nikodim Zečević nazivao "podsvesni Obrenovićevac".

Pa, ipak, nije mu bilo jasno zašto, zbog čega je poditnuto ovo bronzano obeležje

Ujedinitelju i to baš ovde, u Nišu, gradu koji je oduvek bio naklonjen dinastiji Obrenovića? Zar

nije, razmišljao je tada nevericom smućen gospodin Moša Avram, Ujedinitelj upravo ovima koji

mu podižu spomenik učinio najveće zlo, pripojivši ih onima koji su rat izgubili? Zar nisu Srbi

izgubili sve što su imali upravo pod velikim Ujediniteljem, neprestano je pitao sebe gospodin

Moša Avram, sve dok mu neko nije stao iza leđa, ritmički mu dišući za vrat.

Velika laž.

Prepoznao je glas profesora Zečevića, opor i hladan poput čelika, i začudio se tolikoj

hrabrosti: obojica su bili svesni posledica koje bi bile surove da je još neko čuo profesorov tenor.

Zato se i usudio da se okrene i pozdravi prijatelja upozorenjem:

Tiše, gospodine Zečeviću, tiše.

Što? Pa ja sam ratovao pod njegovim vođstvom i, ako neko sme da ga pljune, ja sam taj.

Osim toga — ko ima muda, da izvinete na izrazu, da uhapsi Bogićevićevog tasta?

Shvatio je da nema razgovora sa, očito, revoltiranim profesorom; okrenuo se i, povukavši

ga za rukav, izašao iz mase i, posle petnaestak metara ćutanja, obratio mu se prekorno:

Zar niste, gospodine Zečeviću, malo preterali?

U čemu, čoveče? Pa ovo je maslo onih njegovih frimasona, dajem glavu!

Zašto baš frimasona?

55

Zato što je on bio član Bratstva. Pa, ko bi, molim ja vas lepo, u ovom ludom vremenu

dizao spomenik mrtvom kralju?! Mada ako ćemo pošteno, činio je ovaj narod i veće gluposti, pa

zašto ne bi dizao spomenik Porobljivaču i Ujedinitelju! I to bez ičije pomoći! Vidite li,

gospodine Avrame, kako smo mi spretan narod!

Brkovi gospodina Zečevića se zagonetno raširiše u osmeh kao da žele da se narugaju

Moši Avramu koji nije uspeo da shvati kakvo je raspoloženje preovladalo — malopređašnji

sumanuti bes ili sadašnji lakonski osmeh. Najverovatnije je, pomislio je tada gospodin Moša

Avram, nešto treće.

U tih godinu dana, koliko deli taj događaj od njegovog prisećanja, ništa se nije izmenilo

sem što je grad, poznat kao Crveni, postao još crveniji, i u ubeđenju da se više nikada neće

povratiti stari sjaj i lepota, otisnuo se stari gospodin ka svojoj kući, svestan da će, vrlo skoro,

morati da porazgovara sa Pavlom o bekstvu ili, lepše, selidbi u neku državu gde ne progone

Jevreje. Kako sada stoje stvari, bivalo mu je sve jasnije, taj će posao ići vrlo teško ili nikako:

naime, do sada je gospodin Hitler uspeo da porobi više od pola Evrope (izuzimajući Rusiju sa

kojom je oklopljen pakt o nenapadanju) i samo čovek slabe moći rasuđivanja mogao bi da

pomisli da će se germanski besan pas najednom zaustaviti pred jednim papirom. Moraće da

porazgovara ozbiljno sa Pavlom o svemu.

56

PONUDA

Da, i pored najbolje želje i volje, nema gde da skloni decu, ni sebe od suludog naleta sa

svih strana, zna gospodin Moša Avram odlično, nisu mu potrebni listići skautske organizacije

"Karađorđe" da to shvati, da se nad pleme Izrailjevo nadvijaju krvavi oblaci i crne ptičurine

željne mesa. Ne zna, još uvek šta da radi. Najpametnije bi bilo ostaviti sve i pobeći. A gde? Ima

obaveštenja da se njegovi jednoplemenici okupljaju u Beogradu, Novom Sadu (ovde naročito),

Tuzli, Skopju, ali njemu nijedan od ovih gradova ne izgleda dovoljno čvrst da izdrži sve ono što

je ovoj zemlji namenio Veliki Osvajač sa kratkim brčićima, a, u velikoj meri, i Srbi sami sebi. U

zadnjih nekoliko meseci nije bilo dana bez hapšenja. Hapsilo se i zbog misli poluglasno

izgovorene u društvu — kafani, ulici, opštini... Ostrvili su se ljudi, svi: komunisti, i članovi

pokreta "Zbor" na čijem čelu je gospodin Dimitrije Ljotić, i vojska, i policija, u svakom društvu

lako potkupljiva.

Zbog svega toga je gospodina Mošu Avrama nemirom ispunila neočekivana poseta

profesora Nikodima Zečevića, koji ga nije dugo držao u neizvesnosti. Razlog svoje posete

istresao je pred domaćina čim je Sara otišla u kuhinju da pristavi kafu za brkatog nosioca

medalje Belog orla; nimalo se ne libeći što razgovara o stvari vrlo neprijatnoj za obojicu, pitao

je:

Gospodine Avram, jeste li rešili kuda ćete?

Molim?!

Gospodinu Moši Avramu su pretile oči da iskoče iz svojih duplji:

Bojim se da vas nisam baš najbolje razumeo, gospodine Zečeviću.

Ja se izvinjavam, ali mislim da ste me savršeno razumeli. I vi vidite da su ovi strvoderi,

ma kako se oni nazivali, spremni da rastrgnu Jevreje. Vi dobro znate, gospodine Avram, da moja

roda ne laže ...

Uto uđe Sara noseći na poslužavniku šoljice sa kafom. Gospodin Zečević sačeka da ona

izađe, pa nastavi:

Prijatelju, ja vam nudim pomoć. Poznajem vašu decu, ne samo vas, i zato vam kažem:

sklonite se, za boga miloga! Vidite da su ona dva prijatelja o kojima smo razgovarali u "Velikoj

57

Srbiji" postali oficiri. Želim da vam pomognem da odete odavde. Normalno, koliko je u mojoj

moći.

Odavde?

Glas Moše Avrama zvučao je kao eho; okrete se po prostoriji, pa, zakačivši pogledom sve

sitnice u svojoj radnoj sobi, ponovi sa nevericom buljeći u plafon, u slike, u nameštaj:

Odavde? Ne, gospodine Zečeviću, odavde me mogu samo izneti.

Tako sam i mislio. Gospodine Avram, uveravam vas da su moje namere najčasnije i da se

vama ništa ne bi dogodilo u mojoj kući ...

Laganim klimanjem glave Moša Avram stavi profesoru do znanja da je besmisleno i dalje

da priča:

To ja odlično znam, prijatelju. Ali čovek, po mom shvatanju, samo jednom, i to zanavek,

napušta dom. Ja na tom putu još nisam. Ali, mogli biste mi pomoći ...

Profesor Nikodim Zečević se usredsredi na plave oči Moše Avrama:

Kako? Na koji način?

Sakrijte Pavla i Mirjanu sa njihovim porodicama. Izvinite, možda previše tražim — ako

je tako, žao mi je ... Oni su seme koje tek treba da proklija; ja sam, i sa njima i bez njih, trulo

drvo. Ako možete, spasite njih, gospodine Zečeviću, a ja ću vam se već odužiti.

Profesor prestade da uvija brk:

Pobrinuću se da njima bude isto kao što će biti i mojima. A vas bih zamolio da mi se ne

odužujete, nikako. Neka za par dana budu spremni. Imam u jednom selu ispod Pasjače poštene

ljude...

Zar ... pa, zar tako brzo? Zašto?

Nikodim Zečević ga pogleda kao neko nedoraslo đače:

Zato što kada Nemci ili Bugari dođu niko neće moći neopažen da izađe iz grada,

gospodine Avram. Zato. A bilo bi dobro da se i vi predomislite — uz sve dužno poštovanje

prema vašem domu...

Ne, gospodine Zečeviću. Ne.

Profesor uze svoj šešir i ustade:

Bila mi je čast, gospodine Avram. Javiću se.

Čekajte!

Gospodin Zečević začuđeno pogleda u lice blago nasmešenog Moše Avrama:

58

Izvolite?

Nemojte se uvrediti, prijatelju, ali ja vas moram pitati zašto sve ovo radite. Mislim ...

Stari profesor umorno klimnu glavom:

Znam, znam; niko ne zna da ja to radim za inat Švabama i Bugarima. Pa i Srbima.

Zašto Srbima, pobogu?

Zato što su sami sebe doveli na ovakve pozicije. Ono za šta sam ja dobio Belog orla i čin

kapetana, oni degradiraju. Trude se i, na žalost, uspevaju da budu ono što nikada nisu bili:

mamine napudrovane maze. Eto zašto, gospodine Avram!

Mošu Avrama je još nešto kopkalo:

A ko jemči da ćete vi i moja deca stići srećno?

Gospodinu Zečeviću utekoše obrve pod šešir:

A zar neko jemči? Koja budala to može, recite mi, molim vas, goopodine Avram?

Činjenica je samo da tast gospodina Bogićevića može, još uvek da ide gde i sa kim hoće. I ja tu

činjenicu

koristim.

Stari trgovac klimnu glavom:

Hvala vam, gospodine Zečeviću.

I obema rukama obuhvati njegovu krupnu, mesnatu šaku, na šta ovaj promrmlja sa

očitom

nelagodnošću:

Ma, da Bog da da se vidimo u nekom boljem vremenu, gospodine Avram. Za sve ostalo

je lako.

59

BOLjE PAKT!

Neposredno po završetku obavezne partije šaha između Radmila Panajotovića i Moše

Avrama, ušao je u sobu Pavle, bez kucanja, bled:

Oče, došao je gospodin Anđelković. Traži da razgovara sa tobom.

Sedi trgovac ukrsti pogled sa ovojim pobratimom, malo poćuta pa reče sinu, trudeći se da

izgleda nezainteresovano:

Neka uđe, Pavle.

Gospodin Panajotović ustade:

Vreme je da pođem ...

Sedi, Radmilo. Potreban si mi.

Mošo, ovo je, ipak porodična stvar.

Svejedno. Sedi.

U to uđe mlad i visok čovek, fizički veoma sličan gospodinu doktoru, nemirnog pogleda i

visokog zabačenog čela; u desnoj ruci je držao šešir. Odisao je nekim čudnim mirom, toliko

suprotnim njegovom izgledu da gospodin Moša Avram oprezno razvuče usne u osmeh — ti

naizgled mirni tipovi su mu učinili život ovakvim. Ustade i pruži ruku svom zetu:

Dobar dan, gospodine Anđelkoviću. Izvolite, sedite. Sara, šešir.

Uzvratio mu je snažnim stiskom:

Dobar dan, gospodine Avram.

Nepoverljivo se zagleda u gospodina doktora, pozdravi se sa njim, pa se okrenu Moši

Avramu:

Goopodine Avram, ja se izvinjavam ali ne mogu da se duže zadržavam, u velikoj sam

žurbi. Oprostite, ali želeo sam da porazgovaram sa vama ...

Izvolite, samo izvolite, gospodine Anđelkoviću. Molim vas da se ne ustručavate pred

gospodinom Panajotovićem, koga, sasvim je izvesno, poznajete.

Tihomir Anđelković se obazre ka gospodinu doktoru, pa, naglo odlučivši, poče:

Dakle, gospodine Avram, evo kako stoje stvari. Vama je poznato da sam nameravao da,

za nedelju dana, dođem i isprosim vašu kćer, gospođicu Mirjanu. U međuvremenu se dogodilo

60

nešto vrlo neprijatno, o čemu bih da sada porazgovaram sa vama. Moram da vam napomenem da

o ovome Mirjana ništa ne zna.

Moša Avram se lagano spusti u stolicu ne skidajući pogled sa mladića pritisnutog, očito,

velikom mukom koju mora sa nekim da podeli. Pogledom prikova za stolicu svoga pobratima,

baci pogled i na brzake Nišave koji ou, zapenušani, jedni preko drutih jurili, pa se obrati

Anđelkoviću, gledajući ga pravac u oči:

Izvolite samo, gospodine Anđelkoviću. Slušam vas. U čemu je nevolja?

Danas sam primio rešenje da se javim u nižu školu u selu Pasjača.

Pasjača?!

Moša Avram je bio ubeđen da je ovo maslo gospodina Nikodima Zečevića, pa stoga i

upita:

Ko je to potpisao?

Ministar za kulturu.

Sada je bio siguran da je stari prijatelj direktno umešan u ovaj premeštaj, ali je i dalje

pažljivo slušao mladog čoveka pred sobom:

Ne znam otkud taj premeštaj, ali, to je što je! Pa mislim da bi bilo najpoštenije da

odustanem, bar za kratko, od ženidbe. Znate, gospodine Avram, posao seoskog učitelja i nije

idiličan, a ne znam da li bih — i u kojoj meri — mogao da svojoj supruzi pružim život kakav

želi.

A jeste li razmišljali o tome da je, možda, ono što ona želi upravo to?

Iskren da budem, voleo bih da je tako, ali sumnjam.

Jeste li je pitali?

Anđelković obori pogled:

Ne.

Učinite mi ljubav i pitajte je. Sada je u svojoj sobi. Sara će vas već odvesti.

Anđelković zausti da nešto kaže ali se umeša gospodin Panajotović.

Učitelju, poslušajte glas razuma.

Kada je zbunjeni učitelj izašao iz sobe sledeći Saru, gospodin Panajotović se zamišljeno

obrati svom pobratimu, koji se još uvek nije pomerao iz stolice:

Pošten neki čovek.

Moša Avram se trže:

61

Ko? Gospodin Aranđelović?

Anđelković, Mošo, Anđelković. Šta ti je?

Gospodin Moša Avram je taman zinuo da odgovori svom prijatelju kada u sobu upade,

bez ikakvog kucanja, njegov sin purnjajući lulom. Bio je izbezumljen; zalupivši vratima, nasloni

se na njih, ne obazirući se na zapanjene poglede dva pobratima. Ko zna dokle bi trajao taj muk

da se nije spolja začula galama. Gospodin Moša Avram priđe uznemireno prozoru:

Šta je ovo?!

Pitanje je postavio pobratimu koji je, takođe, prišao prozoru da bi bolje čuo odakle dolazi

galama; ali pravi odgovor dobi od sina:

Gospoda Cvetković i Maček su potpisali ulazak Jugoslavije u Trojni pakt! Pridružili su

nas Nemcima!

Šta?!

Gospodin doktor Radmilo Panajotović nije verovao svojim ušima; u par koraka se našao

pred Pavlom:

Ko ih je, bre, za to ovlastio? Kako smeju ...?

Sada su demonstracije u Beogradu, a i stanovništo Niša je prilično ... ima dosta ljudi u

Dušanovoj.

Dok su njih dvojica razgovarali, Moša Avram je, sa mirom svojstvenim samo ljudima

koji su toliko izgubili da ih više ništa ne može iznenaditi, sklapao kaleidoskop zbivanja u sliku

onoga što će biti; video je jasno kako se, napokon, od silnih želja, komada Kraljevina

Jugoslavija, razbija se poput porculanske vaze koju nikad više niko i ništa neće moći da zalepi.

Nije sumnjao da njegov sin Isak, ukoliko je na slobodi, sada predvodi neke demonstracije, slično

ovima koje čuje. Naglo okrenu Radmilu Panajotoviću:

Radmilo, ovo treba snimiti.

Tačno, pobratime. Idemo!

Gospodin Moša Avram stade pred Pavla:

Slušaj me dobro: ne daj da iko uđe ili izađe iz vile dok nas dvojica ne dođemo. Budi

miran i budi uz Hristinu i sestru. I čuvaj mi malog Mošu, mi ćemo brzo. Jasno?

Iz Prve i Druge gimnazije kuljala je, bez prekida, masa srednjoškolaca, sa već ranije

pripremljenim transparentima, na kojima je, različitim rukopisima, pisalo "Dole sramni pakt!",

"Živela Jugoslavija!" i, što je gospodinu Moši Avramu posebno palo u oči "Živela Rusija!". Zar i

62

u ovom času komunisti koriste ova moguća sredstva ne bi li omasovili taj svoj pokret, pitao je

glasno gospodina Radmila Panajotovića, koji je nameštao stativ: nakratko je zastao, pogledao u

svoga pobratima i načinio snimak. U zadnji čas, jer ih je gomila prosto ponela ka centru grada. I

dok je kod spomenika na Trgu oslobođenja nekoliko veoma uglednih ljudi govorilo narodu ono

što je ovaj hteo da čuje, Moša Avram se, po drugi put u svom životu, u ovakvoj gužvi našao

ispred profesora Nikodima Zečevića koji mu je, sav znojav, viknuo u uvo:

Svuda vas tražim. Danas posle podne polazimo.

Moša Avram se okrenu, pogleda oznojenog Zečevića, pa ponovi:

Danas?!

U glasu mu se osećala neverica i stari profesor oseti da će morati ponovo da galami:

Danas! Šta mislite, da će gospodin Hitler da čeka skrštenih ruku kada čuje za ovo što se

dešava u Jugoslaviji?

U koliko sati?

Za dva sata!

Razgovarajući nisu ni primetili da se nalaze ispred spomenika Kralju Aleksandru. Taman

je gospodin Moša Avram hteo da pođe kući, prethodno pokazujući ka Nišavi, dajući tako znak

udaljenom pobratimu da kasnije dođe do njega, kada se na balkonu zgrade Pete Armije pojavio

general Vladimir Cukavac, čovek koga je Moša Avram poznavao još dok je bio u činu kapetana,

i o kome nije imao najlepše mišljenje. Shvatio je da je sada ovaki izlazak, svako ograđivanje od

svetine, pogubno, ne samo po njega. Ljudi sada žele da čuju mišljenje jednog generala, i više

niko u tome nije mogao da ih spreči. Kada se huk svetine malo utišao, čule su se, trgovački

oprezno izgovorene, reči gospodina generala koji je, očito, nastojao da svojim govorom ne kaže

ništa što bi mu pretpostavljeni mogli zameriti. U ime vojske, reda i još nečega što Moša Avram

nije čuo, gospodin general Vladimir Cukavac je pozvao ljude da se raziđu i idu kućama. Od svih,

jedino je gospodin Moša Avram poslušao ovaj savet, primljen sa gađenjem. Još dugo je iza sebe

čuo zvižduke upućene davaocu pametnog saveta koji je ličio na geslo "Bolje pakt, nego rat!".

Svejedno, gospodin Moša Avram je, obazrivo, ušao u dvorište vile, tek sada rešen da učini ono

što je odavno morao.

Vrata mu je otvorio Pavle i otpratio ga u salon gde su ga već čekali Hristina, Moša

Avram mlađi, Mirjana i, odmah do nje, gospodin Tihomir Anđelković, vidno uznemiren. Prvi je

skočio na noge ugledavši starca:

63

Šta ovo znači, gospodine Avram?

Moša Avram ga odmeri od glave do pete pogledom koji je trebalo da umiri sve prisutne:

Reći ću vam, gospodine Anđelkoviću, samo tren. Gde je Sara?

Pitanje je bilo upućeno Pavlu koji je stajao uz njega, ali je Mirjana prva odgovorila:

Kuva kafu, oče.

Pozovi je, Pavle.

Tek kada je Sara sela do gospodina Anđelkovića, uprkos nervozi koja je izbijala iz

prisutnih, Moša Avram je mirno progovorio:

Dakle, ovako: napolju su demonstracije protiv stupanja Kraljevine Jugoslavije u redove

Osovine. Stvari se nimalo ne odvijaju kako bi trebalo, već, naprotiv rade protiv nas. Zato će za

sat i po doći gospodin Nikodim Zečević i odvesti vas sve u selo Pasjača — na najsigurnije mesto.

Stanite, ne pričajte dok ja ne završim. Ako vam je milo čuti, gospodine Anđelkoviću, vi ste

premeštani u selo Pasjaču da vaš nestanak, od vas neočekivai, ne bi pao u oči. Dakle, možete

početi sa spremanjem. Nadam se, Mirjana, da ste ti i gospodin Anđelković našli zajednički jezik.

Mirjana obori pogled:

Jesmo, oče. Zajednički jezik je nađen.

Pavle se umeša:

A ti, oče?

Ja ostajem. Isuviše sam vezan za ovo mesto da bih mogao da se bilo gde selim. Požurite,

zaboga, sa spremanjem!

Imao je muke Moša Avram da umiri decu i smesti ih, uz pomoć Sare i gospodina

Nikodima Zečevića, u novi "ford" gospodina Bogićevića. Uz obećanje, za koje su svi znali da je

laž i da nikada neće biti ostvareno, da će doći kada u gradu zagusti, uspeo je da, odvojivši ih u

stranu, kaže strogo Pavlu Avramu i budućem zetu:

Držite se zajedno. Pavle, na sve pazi, a posebno na mog unuka: umnožite se, ako možete.

Za slučaj da se više ne vidimo, daj ovo Moši Avramu mlađem. I potraži ono o čemu sam ti

pričao. Razumeš?

Pavle Avram nemo klimnu glavom. Otac mu pokaza na automobil i sin se udalji,

ostavivši same tasta i zeta:

E, sada se, gospodine Anđelkoviću, pokažite. Za mesec dana, kao što vam je poznato,

Mirjana treba da se porodi. Postoje dve osobe od kojih je morate sačuvati — od bivšeg muža,

64

španskog borca, Jovana Popovića, i od njenog brata, a mog sina Isaka Avrama, u komunističkim

krugovima poznatijeg po nadimku Crni. I javite mi se. Kada dođete na odredište, gospodin

Zečević će vam predati neke zavežljaje. Čuvajte ih kao oči u glavi.

O čemu se radi?

Porodične uspomene su u pitanju, gospodine Anđelkoviću, i to u vidu čistog zlata. Ako,

ne daj Bože, zatreba.

Začu se trubljenje automobilske sirene i Moša Avram otprati zeta do kola, izljubi se sa

svima, pa dobaci profesoru Zečeviću:

Srećno!

Ne brinite, prijatelju.

Posle ovih reči dade gas i kola se izgubiše u oblaku dima i prašine koja je lagano padala

na teget sako gospodina Moše Avrama i na, još uvek, crnu kosu dobre domaćice Sare Petrović.

A Nišava je skakutala preko kamenja, zaglušena drekom koja je dolazila negde iz pravca

Narodne banke; galama je bila tolika da je plašila vrapce koji su nemirno uzletali i doletali na

ogradu ružičnjaka.

65

POČETAK KRAJA

Gospodin Moša Avram je, ostavši sa Sarom sam u velikoj vili, noćima sedeo za debelom

sveskom i u nju nešto predano zapisivao. Sto je bio krcat knjigama o poslovanju firme, koje je

nameravao da skloni na sigurno mesto; želja da to i učini bila je probuđena tvrdnjom gospodina

Zečevića da će, sasvim je izvesno, biti rata. Iako ni sam nije mislio drugačije, ova najava ga je u

potpunosti skoncentrisala na samo jednu misao: ostaviti, kao i uvek, traga za sobom. Zato je pio

češće nego obično čaj od žalfije koji mu je obnavljao snagu.

Sara je na svoju ruku ostala uz njega. Kada joj je rekao da je bolje da malo više pažnje

posveti sebi, upućujući je da ode, samo je zabrinuto podiša obrve:

Nemoguće, gospodine Avram. Moji sinovi su se, kao što znate i sami, razvejali kud koji

— dvojica su u Americi, a jedan, ja mislim, u Australiji — tako da je, ako dozvolite, vremenom

ovo postao, da tako kažem, moj dom. Nemojte da me shvatite pogrešno ...

Nije shvatio pogrešno. Stvari su bile tako jednostavne da tumač nije bio potreban. A kada

je petog aprila 1941. godine od izliva krvi u mozak izdahnuo pobratim Moše Avrama, gospodin

doktor Radmilo Panajotović, starac je pao u postelju; odbijao je sve što bi mu svugde prisutna i

svevidljiva ruka Sarina prinela. Više nije video smisla životu.

Sledećeg dana, u vreme pokopa tela doktora Radmila Panajotovića, usred popovog

pojanja, začulo se brujanje, od kojeg se prvo uplašiše konji u zaprezi, da bi se, tren kasnije,

zacrnelo nebo, a mnogobrojne granate potom prekopale centar grada. Dva dana kasnije, 8. aprila,

poginuo je nosilac medalje Beli orao, gospodin Nikodim Zečević, kada je, videvši tenkove kako

ulaze u Niš kao na kakvoj paradi, dovezao svoj "ford" do jednog usamljenog topa koji je, iako

jedini kočoperno stajao na Tvrđavi. Pod sobom je imao tenkove, vojnike i oficire u koloni kao na

dlanu; odabrao je prvi tenk koji je prelazio Nišavu, stavio polako granatu u cev i sledećeg

trenutka su se desile dve stvari: tenk je, pogođen, stao nasred mosta, a mesto gde se nalazio

gospodin Nikodim Zečević, stari borac, bilo je pretvoreno u veliki krater. Pukim slučajem, Sara

Petrović je videla sve što se dogodilo.

66

KRAJ

Dva agenta Specijalne policije su dvadesetšestog maja 1941. godine zakucala na vrata

vile:

Moša Avram?

Ja sam.

Bio je odeven u čisto odelo, jer je znao da će doći po njega; mnogi njegovi saplemenici

su još ranije uhvaćeni i privedeni. I još se nisu vratili.

Pođi sa nama.

Pružio im je ruke i dobacio, u poluokretu, Sari:

Doviđenja, Sara.

Doviđenja, gospodine Avram.

Sve vam je na stolu ...

Više nije uspeo ništa da kaže. Onaj krupniji mu je udario šamar:

Polazi!

Zatim se obratio Sari:

A ti odmah kući. Marš!

Niko sem gospodina Moše Avrama se nije obazirao na kikotavo grgoljenje brzaka

Nišave, jer znao je ono što oni nisu, znao je da Rabi Jhuda beše rekao: "Deset je silnih stvari

stvoreno na svetu. Brdo je silno, ali ga železo seče. Železo je silno, ali ga ugalj tali. Oganj je

silan, ali ga voda gasi. Voda je silna, ali je oblaci nose. Oblaci su silni, ali ih vetar raznosi.

Vetar je silan, ali ga telo podnosi. Telo je silno, strah ga lomi. Strah je silan, vino ga razgoni.

Vino je silno, san ga rastrezni. A smrt je silnija od svih..."

Izašao je iz svog doma pogrbljen pod teretom straha za sudbinu svoje dece.

67

DRUGI DEO

68

ULjEZ

Udobno zavaljen u naslonjaču na terasi petog sprata nove niške višespratnice, zdravlja

oronulog pod naletima godina koje dolaze a naročito onih koje su prošle kao košava niz Nišavu,

sedi mršavi Pavle Avram setno zagledan u bezdan pod sobom. Sunce koje se bliži zapadu bije

mu pravo u oči, što on ne može da izdrži, pa sporom kretnjom ustaje, zaokreće stolicu i ponovo

seda na nju zadovoljan rešenjem. Pa, ipak, sa užasom primećuje da mu se, pri najmanjem naporu,

pluća počinju ubrzano da šire, a on se guši od nedostatka vazduha. Teši ga saznanje da je

proteklih osam i po decenija, toliko hoda ovim svetom, učinio, koliko je to bilo u njegovoj moći,

korisno upotrebljenim, da je ostavio nešto iza sebe, da nije uzalud postojao.

Sin Moša Avram mlađi sprema se, evo, za penziju. On je uspeo da se prilično dugo održi

kao direktor Duvanske industrije, što je Pavle Avram oduvek smatrao za jednu vretu umetnosti:

voditi uspešno živote drugih ljudi, po njemu, mogao je samo njegov otac, pokojni Moša Avram

stariji. Na njegovu radost. Pavla je rođeni sin izvukao iz te zablude, kao što ga unuk iz dana u

dan uverava da je dovoljno odrastao i obrazovan da s ponosom nosi svoje prezime. Ime, koje je

dobio po nikad viđenom dedi a Pavlovom bratu Isaku, nije bilo teško nositi. Isak Avram mlađi

uspešno je dovršavao studije prava, uporedo radeći kao novinar u nekom omladinskom časopisu

— Pavle Avram nikada nije upamtio kako se on zove. Časopisi su svugde isti, bar što se njega

tiče — više im ni televizijski programi nisu tačni. Pa, opet, i pored svega što su postigli,

gospodin Pavle Avram zbog nečega oseti blagu gorčinu u ustima kada pomisli na sina i unuka;

oseća da ni Moša Avram mlađi, ni njegov sin Isak mlađi, nisu spremni, a ni zainteresovani, da

nastave sa čuvanjem Avramovih knjiga, jedinog pravog bogatstva koje imaju. Oseća to Pavle

Avram svakim delom sebe i priseća se onoga što je davno rečeno: Kruna staraca su sinovi

sinova, a raskoš i dika sinova očevi njihovi. Sada, na zapadu svog života, sa osam i po decenija

za sobom i možda trenom pred sobom, biva mu jasno da je i njegov otac ovako zamišljeno sedeo

u velikoj nedoumici: hoće li njegovi sinovi biti dostojni svoga prezimena i neće li, možda, da

zaborave kako da čuvaju knjige Avramovih. Odmah se gospodinu Pavlu Avramu nudi odgovor:

zar nije sačuvao dostojanstvo Avramovih i njihove knjige? Zar sme da sumnja u decu?

Pod naletom slika prošlosti, Pavle Avram se zamišljeno zavali u naslonjaču i, potpuno se

prepustivši sećanjima, sklopi oči uživajući u povetarcu koji ga, dunuvši od Nišave, prijatno

69

rashladi. Odjednom se nađe u automobilu gospodina Bogićevića, kojim je upravljao lično

Nikodim Zečević; na mestu suvozača sedeo je on, a na zadnjem sedištu su se tiskali Hristina,

Anđelković i Mirjana sa malim Mošom u krilu (kasnije, kada su izašli iz grada, Pavle je uzeo

sina u krilo; tek tada se probudio iz nekog letargičnog raopoloženja koje ga više nikada nije tako

uhvatilo). I dok su ovi osluškivali ravnomerno brundanje motora, javio se gospodin Nikodim

Zečević, ne skidajući pogled sa džombastog, prašnjavog puta pred njima:

Vi, gospodine Anđelkoviću, pušite?

Čulo se meškoljenje na zadnjem sedištu:

Ne, gospodine Zečeviću.

Onda je dobro. Znate, poneo sam samo pet kutija cigareta, više nisam mogao da nađem.

Zaćutao je iznenada kao što je i započeo razgovor, ne dopustivši da mu zaigra nijedna

bora na pre vremena ostarelom licu. I taj neobičan razgovor je jedino čega se Pavle Avram svih

ovih godina seća, čak i u ovo pozno doba života kada se sećanja gube a činjenice počinju

vremenom da se krive. Sve ono što je usledilo u naredne četiri godine prolazi mu kroz svest

poput zvezde repatice, tek ponegde ostavljajući vidljiv i uvek prepoznatljiv trag. Tako je sledeće

čega se izvanredno seća streljanje, Zotovićevi četnici su, iznenadivši seljane, ušli u selo,

probirajući svoje žrtve. Zet i Mirjana su, zajedno sa Hristinom i Mošom Avramom mlađim,

uhvaćeni i svrstani u grupu seljana spremnih za streljanje; reč je bila o nekoj odmazdi, zbog dva

ranjena nemačka oficira, koju je Krajskomanda elegantno prepustila Zotovićevim četnicima.

Pavla Avrama je spasao samo slučaj: tog dana je tumarao pašnjakom, bez predaha tražeći način

da se nekako iščupaju iz ovog sela, jer je znao da, ukoliko ih uhvate četnici ili Nemci, još gore

Bugari, nema im spasa. Tek kada je video kolonu vezanih seljaka i među njima svoje najbliže,

shvatio je da je ovog puta proviđenje bilo na njegovoj strani. I kad su odjeknuli plotuni, prvo

jedan, pa drugi, skriven iza debla bukve, zagrizao je, do krvi, nadlanicu leve šake. Čim su četnici

zamakli za obližnju rečicu, skriven sumrakom, dobauljao je do tela svojih najdražih — ležali su

jedno pored drugog, sjedinjeni u smrti više nego što su bili u životu. Zaplakao je. Nije izdržao.

To nisu bile suze slabića, već, suze muškarca koji je ostao bez svega što je imao. I koji je toga

postao svestan tek kada je video prazan Hristinin pogled, mrtav za boje, i kada je, u mraku što je

sve brže padao, naslutio krhke prste svoje sestre violinistkinje. Ne zna koliko je bio uz tela; trglo

ga je ječanje koje kao da je dolazilo iz dubine zemlje. Osvrnuo se i, ne videvši nikog, sačekao

nekoliko trenutaka, da bi, ponovo, začuo sada mnogo razgovetniji jecaj. Glas je prepoznao

70

odmah: čim je podigao ukočeno sestrino telo video je dva bistra oka kako ga preplašeno gledaju.

U trenu mu je bilo jasno da je Mirjana podmetnula sebe sa još neroženom bebom da bi spasla

bratanca: Moša Avram mlađi je, usred smrti bio samo metkom ogreban, malo ugruvan i prilično

uplašen. Nije se vratio u selo jer više nije imao šta tamo da traži, krenuo je u suprotnom pravcu,

ka severu, tamo gde se pričalo da je Čičina pećina.

Nepunih mesec dana kasnije, krijući se u Prokuplju kod učitelja Petrovića, saznaće za

Isakovu smrt; vest je doneo učiteljev prijatelj, ugojen, stariji čovek koji je, seća se Pavle, radio u

policiji pa je pokazivao koliko je oduševljen bogatim lovom:

Isak Avram — Crni, Dragoljub Pavlović — Brka i još dvadeset dva partizana pobijeni su

kod Leskovca. Iz zasede, podvukao je policajac gledajući u Pavla.

To je Pavla porazilo i prestravilo: sa prvim petlovima napustio je grad, ne znajući —

takvo je vreme bilo — da li da brata žali ili da ga smatra — spašenim zala koja su nepredvidivo

nadolazila ...

Sada ga iz obnovljene tuge za bratom trgoše vrata treskom zatvorena: Isak mlađi. To zna

i da ga ne vidi kako se pojavljuje sa svojim večitim smeškom, građom mnogo sličan svome dedi

i imenjaku Isaku — sav utegnut u mišiće, elegantno odeven; trlja jaku bradu dok ga pita:

Deda, da li me je neko tražio?

Uzvraća mu polušaljivim pitanjem:

A da li bi trebalo?

Zvonjava telefona ga ostavlja bez odgovora. Isak se odlučnim, brzim i energičnim

pokretima začas nađe pored ove čudesne naprave kojoj, u zadnje vreme, sve više robuje:

razgovor je kratak, ocenjuje Pavle Avram, i za njegovog unuka očito beznačajan. Premešta se s

noge na nogu dok sluša sagovornika, koluta očima i, ne prekidajući svog sagovornika, svlači

majicu: napokon, da ove bude u stilu, preseca razgovor nepotrebnim izgovorom i spušta slušalicu

sa treskom (sve što radi je uz tresak, pada na pamet gospodinu Pavlu Avramu), pa se ustremi na

terasu, do dede:

Znaš li da će ponovo demonstracije?

Pavle Avram ćuti i pušta unuka da iskaže svoju muku:

Skupili se glumci, profesori, neuspeli političari i slabi umetnici da spasavaju svet.

A čije su to demonstracije?

Studentske, deda, studentske. Ovde više niko nije normalan.

71

Posmatra pažljivo Pavle Avram svoga unuka, koga, od uzbuđenja, sve češće izdaje glas, a

reči mu se u haosu sudaraju, pretrčavajući jedna preko druge bez ikakvog smisla, poput

uznemirenih riba u jatu, koje se ponekad kreću u nekom redu. Otkako ga zna, Isak Avram mlađi

je upravo ovakav kakav stoji pred njim u svojoj trećoj deceniji života — nervozan, prgav, kao da

je još uvek u pubertetu, pravdoljubiv i iskren, kao da je još uvek dečkić tek izašao iz zabavišta.

Da ga još malo iskuša, kaže sa maskom nevine iskrenosti:

Pa, učitelji i treba uvek da budu uz svoje učenike, Isače. To im je posao.

Ma, nemoj sad i ti, deda ... Nemoj bar ti ...

A gde će biti te demonstracije?

Kao i ove pre njih. Kod spomenika, u centru grada. Da se vidi i da se čuje, zaboga!

Isak Avram mlađi bučno ulazi u sobu, očigledio se sve teže obuzdavajući da ne kaže

svoje pravo mišljenje pred dedom, koga, na vrlo čudan i njemu nerazumljiv način, ne zanima

politika.

Ostavljen ponovo sam u naslonjači na terasi, gospodin Pavle Avram zatvorenih očiju i

ranjavog sećanja ponavlja u sebi reč spomenik, nesvestan koliko u njemu bruji taj zvon. Ali se

odlično seća godine 1944. kada je, posle silnog potucanja po vrletima oko Svrljiga, ušao u

oslobođeni Niš. Tada je i saznao od Sare (koju je našao kod kuće) da mu je otac ubijen u begu

12. februara 1942. godine iz logora na Crvenom krstu, i da je jedna bomba prilično oštetila kuću

pored Nišave. Malog Mošu Avrama je ostavio kod Sare, a on sam pošao da vidi kako izgleda

kuća i može li se išta spasiti. Iznenadilo ga je kada je usput video silne razrušene kuće, čiji su

vlasnici, pre rata, bili uglavnom imućniji ljudi; i baš na zidovima tih zgrada pisalo je: "Dole

buržoazija!"; “Dole krvopije radnog naroda!" i slične gluposti. Strepeo je da će naći svoju kuću u

istom stanju u kakvom su bile ostale trgovačke kuće. Ali, prevario se: spolja je sve bilo čisto.

Na ulaznim vratima je zastao zagledan u leđa nepoznatog čoveka koji je bio oslonjen na

stubište. Nove čizme, oficirske, čist šinjel i, videlo se i sa leđa, ugojen čovek; sve je odisalo

mirisom nove vlasti.

Pokušao je da neprimećeno kroči u unutrašnjost vile ali ga je polupolomljen parket

škripom odao. Neznanac se iznenađeno okrenu, ošinu ga pogledom, pa mu se nadmeno obrati:

Šta je, druže? Nikad nisi video buržoasku vilu, je li? Ajde, ajde napolje, šta čekaš ...

Tek na ponovljenu opomenu skamenjeni Pavle Avram pomače glavu u senku koju je

pravio probijeni krov, pa, kao ošamućen, resko uzvrati:

72

To je, gospodine, moja kuća.

Dočekao ga je podsmeh:

Ma nemoj! A ja sam Josif Viserjonovič lično!

Ne, goopodine, vi ste Viktor Isailovič. A ovo je moja kuća. Ili kuća moga oca, kako god

hoćete...

Neznanac se primetno trže i pozorno se zagleda u Pavla Avrama koji je, svestan da je na

svom pragu, povratio staru rečitost, ipak pazeći da ne rasrdi čoveka pred sobom. Osećao je da je

haos koji prati svaku novouspostavljenu vlast ostavio vidnog traga i na njegovom starom

poznaniku Viktoru Isailoviču koji mu priđe, sav besan, i neprijatno mu se zagleda u zenice:

Ko si ti? Govori!

Ja sam Pavle Avram, trgovac; ovu vilu je sagradio moj otac Moša Avram, takoće trgovac.

O njemu ne znam ništa drugo svm da je poginuo u proboju logora, 12. februara 1942. godine. To

biste vi, kao predstavnik novoustanovljene vlasti, morali bolje da znate od mene, Viktore

Isailoviču.

Opet ti! Odakle, druže, znaš moje ime?

Morao je da sačeka da Pavle opusti svoj pogled sa zida rodne kuće na njegovo užareno

lice da bi dobio zagonetan odgovor:

Sve ja znam, Viktore Isailoviču. Sve, verujte mi.

Viktor Isailovič je izgubio živce, pribio ga uza zid i stavio mu cev pištolja pod bradu,

rešen da istera na čistac to što ovaj neznanac o njemu zna. Dok je siktao, Pavle je osetio jak miris

crnog luka koji ga je ošamućivao:

Dakle, druže, da čujem šta ti to znaš. Prvo: odakle znaš moje ime i prezime, drugo: da

raščistimo nešto — više ne postoji gospoda, ona je pobegla sa fašistima, a ovde su ostali samo

drugovi, svidelo se to tebi ili ne. I treće — možeš li ti da mi daš ikakav dokaz da si taj za koga se

izdaješ, i da je ovo tvoja kuća. Kratko, što kraće možeš, nemoj da ponavljam.

Odmače se od Pavla, otrese sa šinjela prašinu i hladno reče:

Čekam!

Pavle Avram je pogledao zapanjeno u Viktora Isailoviča ne verujući svojim očima i

ušima; vidi zakrvavljene beonjače i "luger" u šaci razbesnelog samovoljnika. Najednom oseća

kako ga

73

plavi, i za njega samog iznenadna, navala besa, pa počinje, namerno ne skinuvši veštački osmeh

sa lica, dok odgovara ledeno:

Da sam ja taj za kojega se izdajem, možeš da proveriš kod svih ljudi koji su pre rata

živeli u Nišu. Da je kuća moja, to jest moga oca, možeš da proveriš u katastrima ...

Spaljeni su.

Onda možeš da pitaš ove one koji poznaju ovu porodicu, ne samo mene — za slučaj da

sam ti ja sumnjiv. Ali, znaš ti dobro šga hoćeš, Viktore Isailoviču: davno pre nego što ćete ući u

grad ti si bacio oko na ovu kuću, namerno si upućivao ljude na nju, znajući da je tako

najbezbednija — svačija i ničija. A kada nešto pripada svakome ili ne pripada nikome, zna se

postupak: Ko prvi devojci, njemu devojka.

Udariću te.

Pitaš me odakle ti znam ime, kad se ne znamo. Čini ti se druže Brzi; znamo se mi odlično

sa sastanaka SKOJ-a.

Odakle?!

Iz Miloša Obilića ulice, broj 32. Još me se ne sećaš?

Nikako.

A ja sam tebe odmah upamtio po hvalisanju.

Kakvom hvalisanju, čoveče?

Da ti je otac Rus. To si ponavljao svakih petnaest minuta.

Pa i jeste Rus.

BIO je. Što ne reče da je pobegao pred revolucionarima, jer je bio "beli"? I da je, još tada,

bio na lečenju u Toponici.

Viktor Isailovič koraknu ka njemu:

Govori od kojih si. Inače ubiću te kao psa.

To mi je jasno. Sećaš li se, bar Mirjane Avram? Udala se kasnije za Jovana Popovića...

Prekinuo ga je nestrpljivo:

Sećam se. I?

Ja sam njen brat.

Rođeni?

Da, mlađi.

Viktor Isailovič se prezrivo nasmeši:

74

A postoji i stariji brat?

Normalno, čim sam ja mlađi od njega. U partizanima je bio od četrdeset prve.

Iznenađenje promeni prezriv pogled druga Brzog:

Pa gde je sad?

Poginuo.

Viktor Isailovič se zamišljeno udalji od Pavla, svestan da je doteran do zida, i da tek sada

ne sme da popusti, već da mora da ostane pri ranijoj odluci: ne ustupiti ovom čoveku kuću,

makoliko ona bila razrušena. Možda bi se još mogli nagoditi, misle obojica dok se gledaju ispod

oka. Viktor Isailovič prekida tišinu:

Znači, ti si brat Crnog?

Setio si se, znači.

Pogleda ga preko oka:

Nisam to ni zaboravljao.

Energičnim korakom drug Brzi pređe u salon, kao da ne primećuje Pavla Avrama i

donese sam bog zna kako preživelu stolicu; nasloni je na zid i islednički pokaza prstom na nju:

Sedi.

Šta je sad ovo?

Ne viči i sedi da razgovaramo.

O čemu? Jedino što me trenutno zanima jeste moja kuća.

Ma, sedi, čoveče!!

Pavle Avram samo naizgled nerado prihvata ponuđenu stolicu; svestan je da mu ovaj

legalizovani lopov neće dozvoliti useljenje u kuću Avramovih. Dakle, ono što je hteo da sazna,

već je video i čuo, sada još jedino nije siguran kakva će biti ponuda Viktora Isailoviča.

Dakle?

Slušaj me dobro, Pavle, ne ponavljam dva puta. Danas sam dobio papir kojim je ova

kuća, vila — šta li je već! — moja. Pravno. Zato bi bilo najbolje da to prihvatiš kao svršenu

stvar. Moj ti je savet. Ne zato što je meni dodeljena ova kuća, već zbog onih koji su ovo

potpisali. Jer, koja vlast priznaje greške?! Nema takve, Pavle! To ne čini, druže, ni jedna vlast pa

zašto bi ova?

Imam li izbora?

75

Drug Viktor Isailovič uzdahnu duboko, kao da je očekivao ovo pitanje. Izvadi revolver iz

futrole i stavi ga u levu ruku:

Svakako. Izbor uvek postoji, Avrame.

Tako sam i mislio. Mogu li, bar, da pokupim neke stvari? Očeve stvari kao uspomenu?

Ako si lud, nisi slep. Vidiš da je ove odnešeno.

Moj otac je sakrio knjige jevrejske, i slično. Sve jevrejsko.

Ovde nema ničega. Ako nađeš, uzmi. Šta će mi jevrejske knjige, kad ne znam da ih

čitam. Daću ti i kamion ...

Ovu zlobnu strelu uspeo je da ukroti Pavle Avram strpljivošću, koja je krasila njegovog

oca i koja će njegovog sina da krasi. Jer je rečeno: "Bolji je onaj koji je spor na srdžbi od junaka,

i ko nad sobom vlada od osvajača grada".

Te reči je imao na umu Pavle Avram dok je nosio veliku kutiju popreko povezanu

kanapom, poput tuča tešku. U stanu Sare Petrović čekao ga je sin. Znao je da za njim gleda

podbuli Viktor Isailovič, pa se nije nijedanput okrenuo ka vili svoje mladosti. Možda je dobro što

je otac poginuo, pade mu na pamet; njemu bi se tek smučilo od ovakvih oslobodilaca. I ovakve

slobode.

A toga dana je Nišava žuborila življe nego obično.

Gospodina Pavla Avrama vraća u stvarnost hladan vetar koji struji između zgrada, sve

jači i sve hladniji. Oseća starac da su mu udovi ukočeni, odrveneli od hladnoće, kao nešto tuđe,

nepripadajuće njemu. Sporim pogledom obuhvata nebo koje stidljivo proviruje između vrhova

zgrada: do malopre čisto plavo, sada po njemu plove i zgušnjavaju se teški prljavosivi oblaci,

kojima, kako se čini gospodinu Pavlu Avramu, nema kraja ni početka. Bojeći se da ne nazebe

(još bi mi samo to trebalo!) polako ustaje da se ne bi zadihao nepotrebnim gestom i tako izazvao

ponovno gušenje; ulazi u sobu gde zatiče Isaka Avrama mlađeg za pisaćom mašinom.

Isače, unesi naslonjaču. Kiša će.

Unuk ćutke izvršava zapoved, ostavivši dedu da se udobno zavali u fotelju u dnevnoj

sobi. Napolju počinje da prska kiša.

76

OPET SPOMENIK

Nema mira Pavle Avram otkako je njegov unuk rano jutros otišao u redakciju lista, a

odatle, po zadatku, na demonstracije kod Spomenika, zakazane za jedanaest sati. Zna da Isak

Avram mlađi ne mari mnogo za politiku, ali brine najstariji Avram, jer naučio je da je čovekovo

mišljenje vrlo prevrtljivo, kao golub u letu, a da je samo uplitanje političke situacije oko čoveka

najčešće vrlo koban čin kojim se gubi zdrav razum, moć rasuđivanja; pa zar on sam nije bio u

takvoj situaciji pre rata? Nema spokoja Pavle Avram i iz jednog drugog, samo njemu znanog,

razloga: sećanja naviru kao iz odvrnute česme mlaz vode koji je teško zaustaviti. Prilazi prozoru

i sa uzdahom se priseća zadnjih dana te 1944. godine, godine koju pamti savršeno dobro.

Toga dana je ostavio Mošu Avrama mlađeg kod Sare (kod nje su spavali skoro mesec

dana, posle razgovora sa Viktorom Isailovičem Brzim) i zaputio se u grad da nađe kakav-takav

posao. Za prvo vreme. Idući niz Đenerala Lešjanina ulicu (još uvek se tako zvala) sretao je

poznanike od kojih ga je odvojio rat i, kao što je očekivao, niko mu nije pao u zagrljaj, naprotiv:

prolazili su pored njega dojučerašnji saradnici i prijatelji sa maskom ravnodušnosti na licu. Kao,

ne vide ga. Nije se ljutio na njnh — ko zna šta su proživeli pod okupacijom i oslobođenjem.

Nogu pred nogu, od kuće do kuće, stigao je do zgrade Komande i tu se skamenio od prizora koji

je zatekao: spomenik Kralju Aleksandru I Karađorđeviću, Ujedinitelju, visok 12,5 metara i

izliven u bronzi, ležao je na ulici, iz temelja iskopan. Sajle, jednim krajem stegnute za spomenik,

drugim svojim krajem behu vezane za dva sovjetska tenka. Čak su i polupijani vojnici, učinilo se

tada zanemelom Pavlu Avramu, bili zbog nečega postiđeni. Povrativši se od prvog šoka, Pavle

Avram se stušti do kuće Sare Petrović i, sav zadihan, uze fotoaparat Petra Petrovića, Sarinog

pokojnog muža; na brzinu proverivši da li je aparat u redu, bez reči objašnjenja upitno pogleda

svoju domaćicu, koja mu odgovori:

Nov film je unutra... Branko je slikao skoro...

U mislima se zahvalivši nezgrapnom deliji, svom vršnjaku i predstavniku nove vlasti,

starijem Sarinom sinu Branku, izašao je Pavle Avram kao gonjen vetrovima, pažljivo skrivajući

aparat ispod sakoa, žureći da upotpuni zbirku dokumenata Avramovih. Stigao je na vreme: sada

su dva tenka onim istim sajlama počeli da Pavlu neznano gde vuku Ujedinitelja. Zato je samo

77

klekao i, u hodu, počeo da fotografiše. Više se ne seća koliko je tačno snimaka načinio,

zaustavilo ga je potpuno zatamnjenje.

Podigao je glavu začuđeno. Pred njim je stajao oficir Crvene armije i strogo ga sekao

plavim pogledom:

Kto ti, tavariš?

Ja ... ja partizan, fotograf ... Panjimaeš? Ja partizan ... Tito ...

Osetio je da vojnik pred njim nije zadovoljan odgovorom, pa je nastavio, upirući prstom

u bronzu:

Tavariš oficjor, eta bil čort! Ja znaju! Da živee Krasnaja armija!

Da živee!

Oficir je nekoliko trenutaka gledao sa nevericom, čas u svoje tenkiste, čas u Pavla

Avrama, a onda se nešto u njemu prelomilo: skinuo je šapku i njome pokazao niz ulicu što se

pružala u nedogled, procedivši:

Idi.

Još jedan ...

Idi!

Nijedna bora mu se nije zategla kada je zarežao tu pretnju, nimalo svojstvenu

pobednicima. Pavle Avram je, iaizgled pokunjeno, krenuo niz ulicu, svestan da ovaj vojnik neće

još dugo da nosi uniformu — isuviše sluša srce. A voleo bi da se negde, neopterećeni prošlošću,

nađu i popričaju. Od tog čoveka bi imalo šta da se čuje i nauči.

Kada je razvio fototrafije u Brankovoj laboratoriji, dugo ih je gledao ne verujući svojim

očima: iztledale su kao da ih je napravio profesionalni fotograf a ne drhtavim rukama čovek koji

ne bi mogao da se ubroji čak ni u amatere. Stavio ih je uz sveske i osetio neopisivu sreću, koju

nije moglo da pomuti ni krčanje praznog stomaka. Najpreciznije ih je, zagledajući suve fotose,

opisala Sara:

Bože, da li će se deca ovih ljudi stideti zbog ovog!? Moj Bože!

Pavla Avrama u stvarnost vraća složna vika demonstranata, propraćena skandiranjem

"DO- LE, DO-LE!" Po koji glasan usamljeni zvižduk nadjačao bi vrevu na Trgu. Više se ne čuje

ni huk automobila, zabrinuto primećuje starac, nervozno osluškujući sve zvuke koji dolaze iz

pravca spomenika, žudno ih upijajući da bi priznao sebi: strah ga je. Masa, dugo ćuškana u

stranu kao nešto zaista nepoželjno, napokon je dočekala ovojih pet minuta — ili bar misli da je

78

delić vremena onaj koji je Stvoritelj, neka je slavljen, odvojio za nju. Posebna stvar je izuzetna

nadarenost mladih ljudi da svugde i u svakom društvu ispravljaju krive kifle; to je odlika

mladosti svakog živog stvorenja, svestan je toga gospodin Pavle Avram. Kako huk iz pravca

spomenika ne jenjava, Pavle Avram se obraća svom sinu, tek da skrene tok sve crnjih misli:

Kakvo je vreme napolju?

Sin mu odgovara ne dižući pogled sa novina koje zabrinuto lista:

Teško, oče. Mnogo teško.

Njihovi razgovori — razgovori oca i sina — postali su ovako šturi, i bezlični kao zimsko

ravničarsko jutro, otkad je Moša Avram mlađi stupio u jednu od bezbrojnih političkih partija

koje trenutno deluju u državi. Iako ima mnogo toga protiv političkih partija, otac je bio povređen

nečim sasvim drugim: činjenica da je Moša Avram mlađi ušao u politički život iz koristoljublja,

nikako iz ubeđenja, duboko ga je pogodila. Iako nije želeo nikakav razdor u porodici, Avram nije

mogao da oćuti, i rekao je ono što je mislio:

To ti je, Mošo, kao da si oženio devojku zbog miraza, a ne zbog lepote.

Sin je oćutao tada, i tako se stvorio mučan naboj, koji niko nije imao želje da isprazni,

niti da, poput Aleksandra Makedonskog, preseče čvor koji im je na putu. Da bi povukli crtu,

jedan je previše ponosan, drugi previše star. Zato Pavle Avram, u iščekivanju unuka, pažljivo

zagleda oštre crte na licu svoga sina-tvrdoglavka, i oseća se kao da gleda potpuno nepoznato lice.

Gleda pozorno u ćelu koju krasi venčić prosede kose, pa zapanjen pogled spušta na sinovljev

nabrekao stomak, kakav nikada nije imao nijedan iz loze Avramovih. Pita se šta će još otkriti na

sinu što je njemu strano.

Sa tom mišlju u glavi, ustaje i staračkim hodom odlazi u svoju sobu.

79

UNUK

Vrata se sa treskom otvaraju i Isak Avram mlađi — po staroj navici, sav usredsređen na

ono što je namislio da učini — ulazi u sobu svoga dede, pustivši vrata da se sa treskom iza njega

zalupe. Ne oseća, ili ignoriše, prekoran pogled Pavla Avrama; maše audio-kasetom koja mu se

crni u šaci i obraća se dedi sa nekim zaraznim oduševljenjem:

Deda, da čuješ samo ovo!

Pavle Avram preko volje skida naočare, sklapa knjigu i, trljajući očne kapke, pita:

A šta je to?

Unuk se spušta do njega:

Sa današnje konferencije za štampu, deda. Povodom onih demonstracija od pre neki dan.

Da samo čuješ šta se sve priča!

Pavle Avram se naže i uhvati Isaka za ruku, pozorno se zagledajući u unukovo visoko

čelo. Zašto on uvek mora sve da razjašnjava ljudima, trudeći se pritom da ne čuje ove gluposti

koje ljudski um može da isprojektuje? Zašto uvek on? Ne našavši odgovor, objašnjava Isaku

mlađem svoj postupak:

Ne zanima me, Isače, šta se priča. Jer, istina se, siguran sam, na tim konferencijama ne

govori. A mene samo ona zanima. Slab sam ti ja slušalac, moj sinko.

A kako ćeš, deda, onda znati istinu, kada se pojavi negde na horizontu, ako ne znaš — ili

nećeš da znaš, svejedno — šta je od svega toga laž?

Pavlu Avramu zaigra jabučica:

Hoćeš li da ti iskreno odgovorim?

Isak sleže ramenima:

Ja, deda, jedino to od tebe i očekujem. Jedino to.

Mora da odloži knjigu na policu, ali naočare zadržava iz navike da nešto uvek mora da se

provlači između prstiju.

Počinje tiho, biranim rečima:

Istinu, Isače, slep vidi, gluv čuje, mrtav oseća, a kljast se njome pomaže. Oii ne znaju da

je reč o Istini — izuzev kljastog: svi, sem kljastog, znaju da se radi o vrlo prijatnom osećaju —

toliko prijatnom da deluje nezemaljski. I po tome se prepoznaje Istina. Normalno, izuzev kljastog

80

koji sve vreme zna o čemu se, zapravo, radi. Ali, kada bi priznao šta je osetio, ne bi bio ono što

jeste.

Isak podiže obrve.

A radi se o...

Radi se o zlu. O zlu koje hoda.

Aha. A zašto je, deda, to zlo kljasto?

Pavle Avram nije stigao da ukroti osmeh koji mu je razvukao lice. Požurio je sa

odgovorom da ne bi nešto ostalo nerazjašnjeno:

Zato što nijedno zlo, ma koliko veliko bilo, nije jednako sa Istinom, niti mogu da budu

jednaki, hvala Svetom, blagosloven neka je!

Isak Avram mlađi ustade i prošeta po sobi zamišljeno gledajući u police pune knjiga.

Ćutke stade uz prozor. Ne prozboriše dugo ni reč. A kad je Pavle Avram pomislio da je njegov

unuk već zaboravio temu razgovora, ovaj se javi tiho, ne skidajući pogled sa nečega što je bilo sa

druge strane prozora:

Jesi li, deda, uvek razmišljao ovako?

Bio je iskren:

Nisam. Misao kod čoveka je kao vino u buretu — što duže odstoji, kvalitetnije je. Nekada

— dok sam, pre rata, bio trgovac — nisam ni pomišljao da ću ovako razmišljati. A pre toga sam

želeo da, kao student, rušim Kraljevinu i sa ovojim drugovima uspostavim nešto novo (a da i sam

nisam imao tačnu predstavu šta bi to bilo) ne razmišljajući mnogo o tome kako i šta izgraditi na

starim temeljima. Mnogo je načina razmišljanja u čoveku, ali mu je kratak vek da ih sve spozna,

moj Isače.

Unuk ga je sada gledao pravo u oči:

A, deda, šta misliš o mom sadašnjam razmišljanju?

Tvoje razmišljanje je zdravo, kao u svakog mladog čovaka, ali je lišeno svakog smisla za

realno, ma kako se ti trudio da bude i realno i logičko. Jednostavno, sa godinama postaješ mnogo

kritičniji, realniji i mudriji. Jedino što ne valja u tom periodu jeste što postaješ svakim trenom

ove bliži smrti.

Nasmejaše ee obojica, sa vidnim olakšanjem.

Odosmo, deda, u filosofe.

81

Pavle Avram pogleda unuka sažaljivo, kao što se gledaju nedovoljno odrasla deca kada

pričaju o stvarima koje su im strane:

Pa, Isače, ovo i jeste za mudre ljude. Čovek, ako se ne trudi, nikada neće ni postati

mudar. A dužnost nam je da uvek i svugde budemo mudri. Imaj to na umu.

Isak baci pogled na sat i prekide misao Pavla Avrama udobno zavaljenog u fotelju. Priđe

brzo kasetofonu, izvuče iz njega nedoslušanu kasetu i načini grimasu izvinjenja:

Izvini, deda, kasnim. Moram da napišem članak, pa u redakciju ...

Gospodin Pavle Avram obori pogled. Zar je moguće da sam ove vreme pričao gluvom, da

moja reč kratko zveči da je nemoguće upamtiti je bar pet minuta, pita se starac dok gleda leđa

odlazećem Isaku Avramu mlađem. Oseća se kao da ga je neko polio hladnom vodom.

Zapovednim tonom zaustavlja unuka u trenu kada se ovaj hvata za kvaku:

Isače, upamti ovo jer je rečeno:

Sedam je stvari u sirova čoveka, a sedam u mudraca:

Mudrac ne govori pre nekoga ko je veći od njega u mudrosti,

ne upada u reč svome drugu, Ne žuri sa odgovorom,

pita prema predmetu, a odgovara prema propisu,

kaže o pravome da je pravo, a o poslednjem da je poslednje, a

o onome o čemu nije čuo kaže: nisam čuo, i priznaje istinu.

Suprotno od toga vredi za sirovog čoveka.

Upija Isakov zamišljen pogled i dodaje:

Šta misliš, koliko smo mi mudri?

Shvatio sam, deda. Javiću u redakciju da neko drugi, dok još ima vremena, napiše taj

članak.

Nisi shvatio, Isače. Nećeš biti drugačiji ako odložiš to jedno i prvo iskušenje — ni

pametniji ni drugačiji, nažalost. Ali, ako se stalno budeš trudio, ko zna, možda ti i uspe. I idi.

Osluškuje unukove korake i zadovoljno uzima naočare sa nahtkasne — od ovog Isaka će

biti nešto. Udobno se zavalivši, Pavle Avram tone u lak, starački dremež.

DANI

82

Saznanje da su mu dani postali jednaki kao ovce u toru, teško brojivi i bezlični, podstiče

Pavla Avrama na sve češće sanjarenje u omiljenoj naslonjači i prisećanje na protekle i buduće

događaje koji ga, siguran je u to, čekaju na spavanju kada moždane vijuge počnu da se opuštaju i

istežu od čekanja dana od kojeg niko nije uspeo da pobegne. I možda baš zbog toga gospodin

Pavle Avram se priseća svega što mu je obeležilo život u zadnjih pola veka.

U novoosnovanoj državi, izgubivši sve svoje bližnje, sav kapital i vilu pored Nišave,

dobio je posao fotografa, a dozvolu za radnju, otvorenu u ulici maršala Feše, isposlovala mu je

već ozbiljno obolela Sara Petrović, čiji je sin Branko radio u Okružnom sudu. Znao je da mu

nova vlast neće dopustiti rad kao pre rata, ali je bio prilično razočaran kada je video sobičak koji

je trebalo pretvoriti u foto atelje. Radilo se o dve spojene prostorije čija mu je ranija namena i do

danas ostala nepoznata; zidovi su odisali memlom i vlagom u svaku njihovu poru zavučenom;

Pavle Avram je dugo vetrio prostorije, dok nije shvatio da će zidovi ostati isti i kada budu

stucani.

Posao mu je išao da ne može biti bolje. Posle mnogo godina, ljudi su opet imali novac i

želeli da ga troše na raznorazne stvari, najčešće nepotrebne. Pored izrade obaveznih fotografija

za pasoše i druge isprave, Pavle Avram je najviše zarađivao fotografišući po svadbama,

sahranama, krštenjima, na svemu onom po čemu se vidi da jedan narod želi da opstane. Stojeći

dugo iza foto aparata, nije primetio nikakvu promenu na sebi — tek kada mu je na sahrani Sare

Petrović pozlilo, a Branko ga uveo u kupatilo, primetio je da su mu se zubi proredili kao i kosa,

da su mu oči mutne od rada i neispavanosti i da se, poput svoga oca, pre vremena pogrbio, pre

ličeći na seoskog lekara nego na jednog od prvih fotografa Niša. To je bilo, datuma se odlično

seća, 16. marta 1967. godine kada je priroda oko njega počela da se budi, kada je sve oko njega

pupilo sem njega samog. Tada je odlučio da sebi posveti više pažnje nego što je to dotle činio. I

tako je i bilo.

Prvo što je učinio bilo je da primi dva momka na posao kao šegrte. I dok je on samo

ljubomorno čuvao deliće slobodnog vremena za Mošu Avrama mlađeg, koji je krčio sebi put ka

diplomi ekonomiste, njegovi radnici su pravili fotografije, tako da više zaista nije imao potrebe

da se bakće sa fiksirom i razvijačima. Ali to mu nije smetalo da od gospodina Dariela Šmoaha,

fotografa iz Sarajeva, nabavi novu laboratoriju za kolor filmove i na taj način potvrdi dobar glas

koji ga je odavno pratio. Kako se posao razvijao geometrijskom progresijom, u jednom trenutku

je imao čak pet radnika u radnji: tri su radila u samoj radnji a dvojica presretala tek venčane

83

parove i fotografisala ih. I opet je bilo dovoljno novaca za ove. Ali, želja da se dokaže i na

nekom drugom polju osim trgovačkog i potreba da pobegne jedanput zanavek od ovog zanata

bivala je svakim danom u Pavlu Avramu sve jača i sve zrelija. Znao je da je kasno da menja

zanat i u nekoj vrsti bunila je dočekao sinovljevo zaposlenje a kasnije i svadbu sa Jasminom

Janković, Mošinom koleginicom iz firme. A onda više nije mogao da čeka. Najednom mu je svet

postao mali i on je poželeo da obiđe što više mesta može, svestan da ni Moši a ni Jasmini neće

mnogo nedostajati, naprotiv.

Uspeo je da za kratko vreme — do snajinog porođaja — što vozom, što avionom,

proputuje Jugoslaviju, Mađarsku, Sovjetski Savez (Rusiju i Ukrajinu) i nešto malo Grčke. Dani

su prolazili, gospodin Pavle Avram je posle dužeg vremena uživao u lepotama koje mu je nudilo

osvajanje uvek novih gradova. Šetajući San Petersburgom, Novim Sadom, Solunom,

Dubrovnikom, Budimpeštom, Sarajevom, pa i Beogradom (u kojem je zadnji put bio kao student

prava) odmarao je oči i dušu, ali ni tada ne zaboravljajući jedinu stvar koja mu je preostala da bi

zatvorio krug i osmislio ostatak života: kuća pored Nišave još uvek je bila u vlasništvu Viktora

Isailoviča, što je, sve češće i sve ozbiljnije, shvatao kao pitanje časti. Kao nešto što nikada nije

smelo da se desi, ali se, eto, ipak dogodilo. Ako onda, odmah posle rata, nije mogao da se

suprotstavi Viktoru Isailoviču Brzom, jakom, zadriglom predstavniku nove vlasti, sada može i

sme — razmišljao je gospodin Pavle Avram — da na njega udari, jer je penzionisani udbaš i star

čovek, koji je, uz sve to, vrlo nesrećan — sin mu je teško bolestan, načuo je Pavle, najverovatnije

se radi o dijabetesu. Ne želi da uništi Isailoviče, ponavljao je u sebi. Hoće samo ono što mu

pripada. Sa tom mišlju se vratio u Niš.

Za plan koji mu je bio u glavi trebalo je imati petlju i gospodin Pavle Avram je to odlično

znao, zato je oprezno odmeravao argumente koji su išli njemu u prilog, i one druge, skrivene,

spremne da mu u svakom času podmetnu nogu. Znao je i da je uglavnom sve protiv njega u

direktnom sukobu, da jednog Viktora Isailoviča, ma ko on bio, može da omekša jedino novac —

barut mu je bio još uvek u krvi, pa ga je želeo i u džepu. Ali, zar David nije pošao praćkom na

Golijata?

Našli su se u kafani "Galija" jednog letnjeg popodneva kada se činovnici gladni vraćaju

kućama. Pavle Avram se nervozno vrteo na stolici, ove dok nije primetio Viktora Isailoviča kako

svojom telesinom krči put ka njemu. Namah se smirio, ustao, pogledao preko Viktorove ruke

spremne za rukovanje i galantno pokazao na stolicu:

84

Sedite, gospodine Isailoviču.

Odmah ga je pecnuo:

Šta je, nikako da se naviknete na "druže"?

Hladno ga je pogledao:

I ne trudim se da se naviknem.

Poćutali su malo, a onda je Viktor Isailovič prekinuo grobnu tišinu čudnim predlogom:

Hajdemo u baštu. Tamo se može lepo pričati.

Tek kada im je konobar doneo naručeno pivo, Pavle je progovorio:

Vidite, gospodine Isailoviču, pozvao sam vas da se dogovorimo ...

Šta?

Oko vile, gospodine. Ta vila, u kojoj vi živite, potiče od Avramovih ostalih u Nišu. I vi i

ja smo u godinama kada se sabiraju i oduzimaju porazi i pobede.

Viktor Isailovič ga je lukavo pogledao:

Ne znam ja o čemu vi to.

Hteo je da ga udari, ali je samo izbacio:

Želim da kupim vilu. Ne da je otmem, već da je kupim.

Nije na prodaju.

Primetio je neprijateljski sev Isailovičevih mačjih zenica i ponadao se da je uspeo da

starog lisca izbaci iz ravnoteže:

Slušajte, čoveče, šta će vam tri vile ...

Nije stigao da dovrši rečenncu. Maljava šaka Viktora Isailoviča ga je čvrsto stegla za

desni lakat.

Ma šta ti opet kopaš ... Upamti, nema tih kuća; nigde ih nema, ni u jednom katastru... Šta

hoćeš od mene?

Ono što mi pripada. A kuće postoje.

Nacerio se, Viktor Isailovič:

Gde?

Ovde.

Bacio je pred njega svoj jedini adut — fotografije i potpisane izjave bivših vlasnika, da

im je on, drug Brzi, dana tog i tog oteo kuću. Spajalicom su posebno bile povezane fotografije na

kojima su se videle kuće. Pažljivo je pratio reakciju Viktora Isailoviča, koji je zamišljeno listao

85

papire: ni bora na licu mu se nije pomerila. Samo je tišim glasom dodao, kao da dovršava neku

svoju misao:

... I vi ste mi ...

Ponadavši se da je bivši udbaš pred njim dovoljno uzdrman, Pavle Avram je krenuo u

ofanzivu, isto onako kako je to činio i njegov pokojni otac, korak po korak:

Oni, vlasnici tih dveju kuća, ne znaju za moj razgovor sa vama. Ja vam nudim novac i

ovaj materijal; to, nadam se može da vas prilično obešteti za kuću u kojoj sam ja rođen. Na vama

je da odlučite.

Prošlo je mnogo, možda čak i nekih pet minuta, dok se nije čuo rapav i dubok glas

Viktora Isailoviča, koji je kristalno jasno rekao:

I šta sad? Da te ubijem?

Pavle Avram je sedeo nepomično poput mumije, dok je njegov sagovornik besneo, ne

mareći mnogo za slučajne prolaznike:

Skupilo se društvo, pa bi da šije i kroji! Vi da mene u mojoj zemlji oterate u aps! Ej! Pa

ti, bre, zaboravljaš da sam ja sve ovo stvarao — pa ja mogu da pojedem njega, a ne ono mene!

Gubi mi se sa očiju! I, ako hoćeš, tuži. Ali, pazi!

Pavle Avram je ustao, uzdržavajući se da ne prasne, i kroz zube procedio da ni vrabac ne

čuje:

Upamti, Isailoviču, ja ću se vratiti u moju kuću, i tada će ti biti skupa kaldrma.

Okrenuo se i pošao niz ulicu Petog kongresa KPJ, jedva omirujući srce koje kao da je

htelo da iskoči.

86

SAN

Isak Avram mlađi sedi u sobi nad knjigom, s mukom se koncentrišući da čita. Čudni

snovi ga muče već duže vreme, i potpuno je rastrojen, zbog čega se oseća kao što nikad do sada

nije. Od svega mu je najčudnije što je motiv uglavnom isti samo događaj vidi uvek iz nekog

novog ugla — kao da je isti san snimljen iz stotinu uglova, pa svako novo veče sanja isti događaj

gledan iz drugog ugla. Zbunjuje ga i što mu u snove, svake večeri, zalazi plavooki sedi starac

blagih crta lica i usana večito razastrtih u prijatan osmeh; oko njega je uvek cveće, a iza glave

mu se nazire kuća vrlo slična onoj koja se nalazi na levoj obali Nišave, kuća pored koje je mnogo

puta prošao. Zašto mu taj neznanac zajedno sa kućom, o kojoj ne zna ništa pa mu ništa i ne znači,

dolazi skoro dve nedelje u snove? I zašto uvek sanja isti san? Ne može nikoga da pita, jer mu

niko neće ni verovati, zna dobro Isak, jer zna sa kim živi. Možda bi i mogao da kaže dedi svoje

nedoumice, ali kad bi ovaj ostavio, nakratko, talmudske citate. Ovako, postoji velika verovatnoća

da ga Pavle Avram poklopi nekim citatom i nenamerno ga povredi. Jer, koliko je poznato Isaku

mlađem, Talmud se bavi čisto praktičnim stvarima, što njegov san, siguran je, nije.

Kucanje na vratima vrati ga na tle; sačekavši da mu to bude dopušteno, ulazi Pavle

Avram, i kratko ga obaveštava:

Zove te Aleksandra.

Isak ustaje i oseća da se u njemu nešto upravo prelomilo, pa kaže molećivim glasom:

Deda, sačekaj me ovde, molim te. Brzo ću ja.

Namalo začućen ovom molbom, Pavle Avram zatvara za unukom vrata da ne čuje delove

telefonskog razgovora dvoje mladih, kruži pogledom po sobi. Malo je iznenađen redom u kojem

se nalazi soba( Kao da nije momačka, sinu mu na tren); jedina stvar koja mu para oči jesu

pantalone nemarno prebačene preko stolice. Ustaje i počinje da ih sklapa; u sobu ulazi Isak

mlađi, vidno uznemiren.

Ostavi te pantalone, deda. Molim te da me saslušaš.

Pavle Avram se spusti na stolicu, ništa ne govoreći. Samo su oči kazivale da je sva

njegova pažnja prikovana za unuka koji želi nešto da mu kaže, a više je nego očito, ne zna kako.

Isak stade pred dedu:

Deda, muči me jedan san.

87

San?

Da, deda; san.

Kada je Isak završio sa pričom u sobi se dugo moglo čuti dosadno zunzaranje neke muve.

Dugo Isak nije video dedu tako pometenog poput deteta izgubljenog u džungli; kao da je

iznenada zaboravio sve svoje talmudske savete ili da je naprasno omutaveo, tako je ćutao. Isak

nije znao šta je pomelo dedu, ali je osećao da se radi o nečemu vrednom i u očima Pavla Avrama

velikom. Zato ga i nisu iznenadile prve dedine reči, koje su zazvučale kao zaključak:

Kao što je rečeno, sine, čoveku se u snu priviđaju samo vlastite misli, i u tome nema

ničeg čudnog.

A u čemu ima, deda?

Pogledao ga je:

Dete, ti si sanjao svoga pradedu, a moga oca, Mošu Avrama. On te je svake večeri

pohodio u snovima. A kuća koju si mi u priči označio kao "kuću s leve strane Nišave" moja je

rodna kuća. Nju je podigao tvoj pradeda, a moj otac Moša Avram.

Sada je bio red da se Isak zaprepasti, a da mu Pavle Avram sećanjem ispuni sve crne rupe

u svesti. Da mu kaže sve ono što nikada ne bi rekao i da mu pokaže ono što inače ne bi. Dugo su

pričali i, kada je osetio da ga umor savlađuje a jezik mu postaje sve teži, Pavle Avram je

prekinuo:

Za danas bi to bilo sve, Isače. A neće ni Aleksandra večito da čeka. Pogledaj na sat —

samo što nisi zakasnio.

Isak odmahnu rukom:

Javiću joj da se kasnije nađemo.

Kada je završio telefonski razgovor, seo je do dede:

Reci mi, deda, ono što mi nikako ne ide u glavu — zašto je moj pradeda odabrao baš

mene i zašto samo meni dolazi u san? Neki razlog mora da postoji.

Itekako, Isače, postoji! Evo kako ja to shvatam: ja i tvoj otac smo ljudi stari — nama se

ove desilo u životu i sada čekamo mirnu starost i smrt kao siguran kraj. Bez perspektive i bez

mogućnosti da učinimo ono što moramo. Ti, za razliku od nas, nisi takav. Pred tobom je

budućnost, dani i godine su pred tobom da učiniš ono što smo mi propustili i da naše prezime

nastaviš, držeći do njegovog dostojanstva. Tvoj otac i ja smo stari da ikad više povratimo tu kuću

makar i njene ruševine; ti nisi. Ne moraš ni ti to da uradiš, ali bitno je da neko iz loze Avramovih

88

uvek bude pripravan da to uradi kada dođe vreme. Čak i ako sin tvog sina bude uspeo u tome,

opet će strela biti dalje dobačena nego da je rečeno tvome ocu ili meni. Jer, na kraju, ti ćeš da

naslediš ogromno blago dnevnika Avramovih, da bi i to produžio svome sinu, a on dalje. Zato ti

pradeda dolazi u snove.

Ako sam te dobro razumeo, deda, mi omo samo stanice za prihvat Avramovih dnevnika?

Da. Stanice, na kojima se listovi popunjavaju sadašnjošću, a onda šalju dalje. Sada i to

znaš.

Isak ustade i poče da navlači košulju, ne prestajući sa razgovorom:

Pa zašto mi, deda, nisi ranije rekao o toj ... kući pored Nišave?

Zato što je njen sadašnji vlasnik čovek prilično gadne naravi i čudnih shvatanja: znajući

to, nisam smeo da rizikujem da ti se išta desi.

A zašto misliš da sada neće?

Opominjujuće je pogledao ovo veliko dete pred njim:

Zato što sada više znaš nego pre tri sata. Zato što si pametan, eto zato. To tvoj san

označava.

Isak se nasmeja:

Imaš pravo, deda. Au, pa meni je krajnje vreme da pođem! Vidimo se, deda!

Izašao je tako furiozno da Pavle Avram nije stigao da kaže ono nepotrebno i suvišno, ali

ipak obavezno: Čuvaj se!

89

IZNENAĐENjE

Kada je po treći put te večeri detaljno Aleksandri ispričao sve što je toga dana saznao od

dede, Isak Avram mlađi je očekivao da njegova devojka pokaže bar malo čuđenja, ako ni zbog

čega drugog a ono zbog snova koji su bili, u najblažu ruku rečeno, nesvakidašnje zanimljivi; zato

se silno začudio videvši mir na njenom licu, kao da joj je ispričao sadržinu nekog petparačkog

romana. Sedeli su u bašti kafane “Sinđelić", poznatijoj po imenu kuća Stambolijskih, pili hladnu

kafu, kada je Aleksandra M. Andrijašević, devojka duge crne prave kose i vlasnica najlepšeg

osmeha na pravnom fakultetu, progovorila gledajući zamišljeno u gomilu stolova pred sobom:

Mislila sam da znaš ...

Uozbiljio se posle ovih reči i pogledao je sa zanimanjem:

Šta?

Taj Viktor Isailovič i moj deda su, odmah posle rata, radili zajedno u UDBI.

Srce mu je zaigralo od iznenađenja:

Ko ti je to rekao?

Deda. Kada sam pošla na fakultet. Ironično je rekao, na njemu svojstven način: Ako si

upisala prava, trudi se bar da ne budeš pravnik kao Viktor Isailovič. Tada nisam znala ko je on,

ali mi je kasnije deda sve pojasnio.

Gledao je Aleksandru kao da je prvi put vidi, ne verujući sopstvenim ušima. Za razliku

od njega, Aleksandra je nepromenjeno sedela i dalje piljeći u prolaznike. Isak je stekao utisak da

ova zgodna devojka zna mnogo više, i da bi bilo korisno da čuje njeno mišljenje o svemu.

Promeškoljio se na stolici, srknuo davno ohlađenu kafu i prekinuo mrtav čvor sasvim

jednostavnom molbom:

I? Reci mi, posavetuj me, molim te, nisam pametan šta da radim!

Začuđeno ga je premerila od glave do pete, a onda rekla glasom koji je sam po sebi

govorio o njenoj ubeđenosti u ispravnost onoga što predlaže:

Uzmi ovoje. Ja ću ti pomoći.

Za tren je ostao bez daha, a onda je počeo da se nekontrolisano smeje:

Pa da, kako se toga nisam ranije setio! Uđem čoveku u kuću, predstavim se i kažem

"Izlazi, to je moje"; pri tom ne obraćam pažnju na njega i njegov pištolj, ako ga ima ... To je to!

90

Prekinula ga je:

Hoćeš li kuću ili nećeš?

Nasmejao se kao da pristaje na dečiju igru čiji svršetak već unapred zna. Zavalio se u

stolicu, prekrstio noge i, okrenuvši na trenutak pogled u konobara, rekao:

Hoću!!!

On što mu je Aleksandra predložila zapanjilo je Isaka, ličilo je na drskost, ali, i, realno

gledano, na veliku mogućnost za uspeh. Bio je to jednostavan plan, jasan i bez ijedne sumnjive

crtice u sebi, odisao je drskošću mladosti i mudrošću starosti i, što je Isaku bilo najznačajnije,

predviđao je svaku ljudsku reakciju. Pa, ipak, nije mogao odmah da oda priznanje Aleksandri za

plan kakav njemu samom nikada ne bi pao na pamet: to je ostavio za kasnije, neznano kad.

Nekad. Sada je trebalo ubediti i ostale Avramove da prihvate plan i da se late njegove realizacije.

To je, znao je Isak Avram mlađi, najteži deo posla.

Nije se prevario. Otac čak i nije hteo da ga sasluša. Kada je čuo o čemu se radi, rekao je

da i kao penzioner ima preča posla od razglabanja o toj kući ("Tvojoj rodnoj kući", jetko ga je

opomenuo Pavle Avram ali nije pomoglo) i da mu je dosta pričanja o prošlom vremenu. Pavle

Avram je mirno saslušao unukovu i sinovljevu raspravu, a kada je osetio da se strasti stišavaju,

kratko je naredio Isaku:

Pričaj.

Saslušavši svoga unuka, gospodin Pavle Avram je, kao nikada ranije, osetio neodređen

strah, negde duboko u stomaku — nije mu se dopala mogućnost da najmlađi Avram bude izložen

gnevu Viktora Isailoviča i njegovih drugova. Ali, rečeno je: Ne oslanjaj se na svoj razum, a

rečeno je i:

Ne počinji da se pogađaš dok nemaš novaca u džepu, moj Isače.

U reč mu je upao sin:

Ma, nema od ovega toga ništa! Šta je vama! Znate li vi ko je Viktor Isailovič!?!

Pavle Avram se okrenuo strogo ovome sinu i presekao ga ljutitim pogledom:

Ne zaboravi, Mošo, da ja jedini znam i ko je i kakav je taj čovek. I ne hvali se toliko

svojim glasom — to radi i magarac. A ti, Isače, daj nam vremena da promislimo hoćemo li se

prihvatiti tog predloga, koji, u suštini, nije loš ali koji možda može biti bolji. Sve se menja sem

kamenja, moj sinko.

91

Sada se Isak Avram mlaši pobuni, prvi put tvrdoglavo ostavši na svom staništu, ubeđen

ne samo da je u pravu već i da stvar treba još bolje obrazložiti, pa reče:

Ne slažem se sa tobom, deda.

Oči Pavla Avrama zaiskriše:

Molim?

Ne slažem se sa tobom. Često mi citiraš mudre misli pa ću i ja tebi jednu: "Odloži

izizvršenje presude za jednu noć i ona će izgubiti moć".

Gospodin Pavle Avram ne veruje svojim ušima: njegov unuk, koga nikada nije video sa

Talmudom u rukama, upozorava ga na pravi način, u pravo vreme, pravim rečima! Pogleda u

Mošu Avrama mlađeg, pa, videvši njegovo nezainteresovano lice (čak možda malo razvučeno u

neki podsmeh!) pokaza Isaku stolicu do prozora (koju ovaj nemo odbi) pa reče:

U redu. Kada bi ti sproveo plan?

Sutra. Tada ću imati sve neophodne papire.

Moša Avram mlađi se umeša:

Ama, ostavite se toga! Tata, ti bar nisi dete ...

Ruka Pavla Avrama podignuta u vazduh zaustavila je bujicu reči, pa nastalo zatišje starac

iskoristi da kaže ono što već duže vreme nosi na srcu:

Sramota me je, sine, što si mi sin. I što nosiš ime i prezime moga oca a tvoga dede. Želim

da to znaš!

Okrenuo se ka Isaku, pogledao negde preko njegove glave i bodro rekao:

A ti uradi kao što si isplanirao. Ustao je i sporim staračkim hodom izašao iz sobe,

osluškujući tišinu iza sebe napetu do pucanja. Više mu ništa nije bilo važno — znao je da će Isak

uspeti u onome što je naumio.

ULjEZ DRUGI

Kada je sat u trpezariji odbio pet puta, na vratima kuće se oglasilo zvono i trglo Viktora

Isailoviča iz podnevnog dremeža. Noseći svoj stomak sa priličnom mukom, u hodu je bacio

pogled na ručni sat, pa, videvši koje je vreme, a da neznanac ne bi ponovo pozvonio i digao kuću

92

na glavu, požuri ka vratima staračkim korakom, koji se na momente pretvarao u ruski paradni

marš. Kad je otvorio vrata, našao se lice u lice sa nepoznatim momkom:

Da?

Gospodin Viktor Isailovič?

Zagleda se malo bolje u neznanca:

Da, a ko ste vi?

Ja sam Isak Avram mlađi, sin Moše Avrama mlađeg, a unuk vašeg poznanika Pavla

Avrama. Danas sam se najavio vašoj supruzi ...

Znam, rekla mi je. Uđite.

Hvala.

Nervira ga ovaj uštirkani momak ženkastim pokretima, nepotrebnim objašnjavanjem i

navodno uzdržanim mahanjem ruku. Mora da prizna samome sebi da ga izuzetno nervira

prezime koje mladić nosi kao štit, a muči ga saznanje da je izgubio svaku volju za bilo kakvo

dokazivanje, a kamoli za svađe. Sokoli sebe da mora samo još ovo da izdrži. Uvodi očekivanog

gosta u primaću sobu, koja je u priličnom neredu, i rukom pokazuje na stolicu. Tren kaonije Isak

Avram mlađi se sapliće o kartonsku kutiju naslonjenu na stolicu; to tera Viktora Isailoviča da u

neprilici pocrveni i, prvi put kako zna za sebe izvini se mlađem:

Oprostite, ovde je prilična gužva.

Isak Avram spuštajući se na ponuđenu stolicu, procedi:

Da jeste — jeste.

Gleda u grube crte lica Viktora Isailoviča, ne shvatajući kako je ovaj čovek otmenog

držanja, ali uskog i čvornovatog čela, vrata uraslog u telo kao u nakaze, širokih nozdrva i sitnih,

svinjskih očiju, uspeo da postane ono što je bio (a bio je mnogo!), kao što ne shvata strah mnogih

da svedoče protiv Isailoviča i zašto su se ljudi odricali svojih kuća u njegovu korist. Naoštren i

spreman za borbu sa starcem pred sobom, neprijateljski gleda zidni sat i prekida tišinu, na

obostrano prećutno zadovoljstvo:

Dakle, gospodine Isailoviču, došao sam kod vas jer sam smatrao da treba da

porazgovaramo o jedinoj stvari koja nas spaja, to jest o ovoj kući.

Pre nego što nastavite, mladiću, želim da vam kažem nešto u vezi sa tim: od danas je

kuća vaša. Izvolite dokumenta — sve je preneto na vaše ime — mada bih želeo da ove papire

predam lično gospodinu Pavlu Avramu.

93

Kao udaren nečim tvrdim po glavi, Isak čuje samo svoje srce, koje tuče kao besomučno;

još uvek ne verujući ovojim ušima, obazrivo pita, i ne pogledavši papire stavljene na sto:

A čemu mogu da zahvalim za ovaj gest?

Tanke usne Viktora Isailoviča se razvukoše u nešto slično osmehu:

Juče sam davao godinu dana sinu. Infarkt. I kada sam sedeo za stolom sa svojom

suprugom, s kojom ste danas razgovarali, shvatio sam, mladiću, da mi je došlo vreme da

premerim svoj grob. Međutim, to nisam uspeo, iz vrlo jednostavnog razloga: nisam i.mao meru.

A mera se uzima

u svojoj kući. Za mene je ovo oduvek bila kuća nekih Jevreja. I onda sam odlučio: idem. A i

moram da budem uz unuka ... I on je bolestan ...

Nije Isak Avram mlađi znao šta da kaže na sve ovo, Viktor Isailovič je nastavio:

Hteo sam da vas zovem i kažem vam to. Preostaju još samo neke sitnice, pa idem. Ovo su

ključevi vile, a ovo je pismo za vašeg dedu. Molim vas da mu ga predate na ruke. I recite mu da

mu se divim. Vama želim sve najbolje. E, da, zamolio bih vas da mi stvari sačuvate do sedam —

naime, tada tek mogu da ih utovarim u voz. Može?

Pa zašto da ne ...

Hvala lepo. I zbogom.

Isak je došao sebi tek kada je video mesnatu šaku Viktora Isailoviča na kvaki ulaznih

vrata; pozvao ga je:

Gospodine!

Da?

Prišao mu je samo zato što je stariji.

Ovo je vaše.

Viktor Isailovič je bacio brz pogled na odlučnog mladića u džinsu pa na nabreklu žutu

kovertu u njegovoj ispruženoj ruci; nasmešio se:

Vi kao i vaš deda ...

Svejedno. To je vaše.

To nije moje, procedio je i klimnuo glavom:

Zbogom.

Tek kada je Viktor Isailovič stigao do kapije, Isak je prošaputao:

Šalom.

94

Nišava, omeđena klesanim kamenom brzaka, gubila se negde u daljini; kao da je odnosila

hromog starca koji je pognute glave užurbano grabio niz kej. Sve je bilo isto, ali ništa nije bilo

kao ranije.

Gospodin Pavle Avram oseća kako mu se znoje drhtave šake dok otvara pismo Viktora

Isailoviča. Ćirilicom je na omotu otkucano: "Gospodinu Pavlu Avramu." A unutra na čistom

papiru samo jedna rečenica:

Uz sve poštovanje, život ipak nije ono što želimo, ni ono čemu su nas učili.

S poštovanjem,

Viktor Isailovič Brzi

Sklopio je papir i vratio ga u koverat.

Obliven znojem, u vreloj postelji, Pavle Avram se u tom času budi.

Ne može da sabere misli dok mu slike iz sna još uvek lebde pred očima. Oseća kako

uzdamarano srce aritmično tuče u slabe, izmlohavljene grudi.

Ne može da izdrži, prilazi prozoru sa kojeg sada vidi zaleđenu Nišavu i inje nahvatano na

gole grane drveća.

Vidi i dom kuću svoga oca, u kojoj, pod mlečnim svetlom upaljenim u rani jutarnji sat,

sedi budan čovek.

Da li i on mene sanja? — pita se Pavle Avram, dok jedna hladna zvezda, žmirkajući

srebrnkastim sjajem, ostaje usamljena nad gradom.

95

REKLI SU O ROMANU ’’DOM’’

Knjigu sam dva puta pročitao. Precizno, u 130 strana, pisac predstavlja sve istorijske

podatke o vremenu kroz koje je prošla Jugoslavija od početka 20. veka, preko drugog Svetskog

rata, i nakon toga. Predstavljajući dom jedne dobrostojeće jevrejske porodice na istočnoj strani

reke Nišave i događaje koji su naznačili tu porodicu za otprilike 80 godina, radnja se doživljava

kroz jednu atmosferu sličnu Čehovu, a način pisanja liči na stil pisanja Gorkog i Dostojevskog.

Jevrejska porodica mogla je biti i hrišćanska, ili muslimanska porodica, u Bosni ili bilo gde

drugde, gde se na kraju dom gubi, i nastaviće da se gubi kroz druge kulture i vere dok god

plamen rata nastavlja da gori. Nebojša je napisao jednu izvanrednu knjigu, za koju verujem da

će se prevesti na još mnogo jezika''

Alberto Eškenazi, grčki glumac i režiser

Jedna snažna antiratna poruka koju šalje kroz stranice svoje knjige srpski pisac i

istoričar Nebojša Ozimić sa naslovom ''DOM'' ...briljantno ispričana priča...

Nikolas Bakacelos (Ageliofora )

96

97

SADRŽAJ

PRVI DEO

Ružičnjak ...............................................

Dolazak prvi........................................

Dolazak drugi.......................................

Došljak ................................................

Paprikaš .............................................

Dvoumljenje...........................................

Porođaj u zvezdanoj noći.....................

Pobratim ..............................................

Spomenik .............................................

Brat .......................................................

Sestra ...................................................

Udaja i ujedinitelj .............................

Ponuda ..................................................

Bolje pakt! ............................................

Početak kraja........................................

Kraj .......................................................

DRUGI DEO

Uljez......................................................

Opet spomenik ..................................

Unuk .................................................

Dani ...................................................

San .....................................................

Iznenađenje .......................................

Uljez drugi ........................................

98