Naslov originala

Yukio Mishima

KINKAKUJI

© Orion Press, Tokyo

PREDGOVOR

Mišima Jukio (1925—1970) spada među

najtalentovanije i najznačajnije japanske pisce posle rata.

Bio je predložen i za dobitnika Nobelove nagrade za

književnost.

Rođen u Tokiju, istakao se kao odličan student

prava na Tokijskom carskom univerzitetu, ali se od rane

mladosti posvetio književnosti. U početku je pripadao

takozvanoj »posleratnoj grupi« japanskih književnika,

isticao se kao predstavnik buntovne, intelektualne

omladine, koja se suprotstavlja tradiciji, ali još ne nalazi

nove duhovne vrednosti i živi, tako reći, izgubljena u

posleratnom psihičkom vakuumu. Mišima se, međutim,

ubrzo odvaja od grupe i nalazi svoj individualni,

originalni put, razvijajući se u jednog od izvrsnih stilista i

neobično plodnog pisca. U svojoj trideset drugoj godini,

u vreme štampanja romana Zlatni paviljon (1956), on već

ima iza sebe pedesetak knjiga, od kojih su najpoznatije:

Šum talasa, Ispovest maske i Pet modernih No darama.

Sva tri dela su prevedena na evropske jezike (prevod

romana Šum talasa pojavio se i u nas), kao i mnoga

njegova docnija dela, od kojih su na srpskohrvatskom

jeziku najpoznatiji prevodi Posle banketa i Mornar koji je

izneverio more.

Mišima se, dakle, proslavio ne samo u Japanu već i

širom sveta kao izvanredan poznavalac i japanske

tradicije i zapadnjačke kulture, koji u svojim delima

uspešno spaja oba ova uticaja. Ipak, u suštini ostaje više

naklonjen japanskim vrednostima, ističući se kao izvrstan

tumač japanskog mentaliteta i japanskog života. Konačno,

odabrao je sepuku ili harakiri, kako glasi popularni termin

na Zapadu, da bi završio svoj život, odnosno izvršio je

samoubistvo paranjem utrobe na tradicionalni samurajski

način, uz ustaljeni propratni ceremonijal, zahtevajući da

se njegova odsečena glava preda japanskom caru. Taj

događaj je odjeknuo u Japanu i u celom svetu, ali je, na

žalost, prekinuo stvaralački put jednog od najplodnijih

japanskih pisaca današnjice.

Roman Zlatni paviljon, jedno od najznačajnijih

Mišiminih dela, osvojio je važnu nagradu za književnost

u Japanu, a docnije je uspešno dramatizovan. Zasnovan na

stvarnom događaju iz 1950, roman prikazuje složeno

patološko ponašanje i konačan zločin iz očaja, koji je

izvršio jedan mladić, student zen-budizma, za vreme

priprema za sveštenički poziv u hramu u Kjotu.

Na užas i žalost svih patriotski raspoloženih

Japanaca i ljubitelja umetnosti, u julu 1950. dvadeset

jednogodišnji mladi pripravnik za sveštenika, Hajaši

Šoken (u romanu Mizogući), student Odseka za kineski

jezik na Otanskom univerzitetu, namerno je spalio

zenistički hram Zlatni paviljon u Kjotu. Taj hram, remek-

delo budističke arhitekture vrtova, bio je stariji od pet

stotina godina. Podigao ga je veliki šogun, Ašikaga

Jošimicu (1358 —1408), vojskovođa, esteta i verni

poklonik zenističkog kulta, u kome je nalazio duhovni mir

posle burnih i napornih ratnih pohoda. Uz muziku i

poeziju, on se u hramu odmarao od opšteg nemira u

srednjovekovnom Japanu. Ovaj istorijski spomenik, i

budističko svetilište, bio je toliko cenjen da je stekao

status japanskog nacionalnog blaga.

Novinski izveštaji sa suđenja o ovom slučaju

zabeležili su kako je taj mladi manastirski đak — ružnog

lica i od detinjstva opterećen mucanjem — patio,

opsednut zavišću zbog lepote Zlatnog paviljona.

Ispoljavajući tipično neurotično ponašanje, kao što su

krađa, kockanje, izostajanje sa predavanja, posećivanje

javnih kuća, konačno je odlučio da umre spektakularnom

smrću, odnosno da zapali Zlatni paviljon i završi zajedno

s njim u plamenu. Međutim, kad je stvarno uspeo da

zapali taj sveti hram, izgubio je hrabrost i, pobegavši iz

zapaljenog zdanja na jedno brdo blizu Kjota, pokušao je

da tamo izvrši samoubistvo.

Ne uspevši ni u tome, predao se vlastima. Na

suđenju je rekao: »Mrzim sebe, svoju zloću, rugobu, svoje

mucanje.« Ipak je dodao da se ni najmanje ne kaje što je

zapalio Zlatni paviljon. U jednom od novinskih izveštaja

sa suđenja navedeno je, kao objašnjenje njegovog

ponašanja, da je zbog svoje »mržnje i prezira prema sebi

mrzeo sve što je lepo. Nije mogao da obuzda jaku želju za

uništavanjem i vređanjem svega što je lepo«. Dijagnoza

psihijatra, pozvanog da analizuje slučaj i pregleda ovoga

mladića, glasila je: »psihopata šizoidnog tipa«.

Na ovom stvarnom događaju Mišima je izgradio

svoj zanimljivi roman. Međutim, njegov postupak u

romanu nije naturalistički, zasnovan na objektivnoj

analizi stvarnih činjenica, već više romantički i

simbolistički. Iako je pisac iskoristio pojedinosti iz

novinskih izveštaja o bolesnoj i očajničkoj životnoj

istoriji stvarnog krivca, koja se najzad završila namernim

podmetanjem požara, on ih je upotrebio samo kao kostur

na kojem će izgraditi uzbudljivu i napetu priču o mladiću

opsednutom lepotom koju sam ne može da dostigne. U

romanu je izvanredno prikazano kako ta bolesna mašta

mladića vodi, polako ali sigurno, do samouništenja

očajničkog čina podmetanja požara.

Pošto je scena na kojoj se odigrava ova priča

zenistički hram i pošto se u romanu često pominju

zenističke vežbe, budistička predavanja, svakodnevni

ritual u zenističkoj sredini, a posebno različite upotrebe i

zloupotrebe čuvenih zenističkih koana — zagonetnih

razgovora čije rešenje dovodi do ličnog prosvećenja —

roman Zlatni paviljon postavlja nekoliko ključnih pitanja

o suštinskom cilju romanopisca. Naime, postavlja se

pitanje da li je spaljivanje drevnog zenističkog hrama

simboličan čin koji nagoveštava revolt novog pokolenja,

mladih Japanaca, protiv zen-budističkog stava prema

životu. Kao što je poznato, zen je vekovima uticao na

čitav spektar nacionalnog ponašanja i kulture, od

društvene etikecije do veštine mačevanja i drugih

sportova kao što su džudo, karate, aikido itd., od raznih

tehnika u pozorišnoj umetnosti do umetnosti aranžiranja

cveća ikebane, od uređenja i strukture vrtova do

streličarstva, od formalističkog rituala čajne ceremonije

do književnih stilova i konvencija — ponajviše

stilizovanih, konciznih, evokativnih formi japanske

poezije, odnosno žanrova tanka ili vaka i haiku. Ili ovaj

roman treba shvatiti, u nešto opštijem smislu, kao izraz

posleratnog društvenog previranja, čak i nihilizma mladih

Japanaca, što je sve posledica poraza u ratu i posleratne

okupacije? Ili ga, najzad, treba tumačiti u jednostavnijem,

psihološkom smislu, odnosno samo kao podrobnu,

dramatičnu studiju patološke ličnosti? U svakom slučaju,

odgovore na ova pitanja. mora dati svaki pojedinačni

čitalac, zavisno od toga koliko poznaje Japan i japanski

način života.

Međutim, ne može se zanemariti činjenica da je

Zlatni paviljon, na čijoj se »opsesivnoj moći« i konačnom

uništenju zasniva ceo roman, kultni budistički spomenik

koji predstavlja religiozni simbol. Značajno je i to što

Mišima u romanu povremeno izlaže zenističku

dijalektiku, prikazujući njenu dobronamernu upotrebu,

kao i zloupotrebu. , Stoga se neizbežno nameće zaključak

da Mišima, u neku ruku, izlaže zenističku tradiciju

izvesnoj kritici, ili bar želi da je osvetli i sa stanovišta

savremenog Japanca. I junak romana, Mizogući, kaže o

zenu da je bio drukčiji »u ranijim vremenima kada još nije

postao konvencionalan i kada je duhovno buđenje

pojedinca cenjeno iznad svega...« U tom smislu, roman

Zlatni paviljon je veoma interesantan za čitaoce na

Zapadu, gde se zen često tumači površno ili idealizovano,

jer nam on otkriva i drugu stranu zenističke filozofije;

naime, prateći svakodnevne pojedinosti života u

zenističkom hramu, upoznajući se intimnije sa različitim

likovima poklonika zenističkog kulta, čitalac uvida da ni

taj kult ne vodi neminovno ka uzvišenom životu, već da i

zen, kao i sve druge religije i različiti »izmi«, zavisi od

toga kako ga pojedinac shvata i praktično primenjuje u

svom životu.

Ipak, autor Zlatnog paviljona ne ostavlja utisak da

on u bilo kojem smislu želi da oštricu svoje kritike uperi

protiv zen budizma. Mišima je uglavnom zainteresovan

da maštovito dočara opsesiju psihotičnog manastirskog

daka i da potanko prikaže proces koji je doveo do

njegovog konačnog očajničkog, rušilačkog čina.

Naglasak je, dakle, na pojedincu, a ne na apstraktnom

raspravljanju o tome kako na pojedinca utiču kult, religija,

filozofija ili način života. Čak su i sociološki faktori

podređeni patologiji mladog junaka. Mišima, dakle,

odbija da pojednostavi analizu svog junaka samo

genetskim, sociološkim, fiziološkim i psihološkim

faktorima, već njima dodaje i složene uticaje kulturne

baštine i prošlosti, kao i tajanstvene sudbinske veze

svakog pojedinačnog života.

Kad je reč o uticaju ratne i posleratne psihoze,

zanimljivo je da je junak romana uveren da će Amerikanci

zapaljivim bombama uništiti hram, čiji starešina treba da

postane on, kako su se nadali njegov pokojni otac i

njegova preosetljiva, siromašna majka. Ta pomisao služi

mu kao ispusni ventil. On se privremeno oslobađa

paralizujuće lepote zlatnog svetilišta koja ga je opsedala

još iz detinjstva. Oslobađa se hrama čiji mu se lik uvek

nameće i sprečava ga da vodi život normalnog čoveka,

koči ga u prijateljstvu, u seksu i uopšte u odnosu prema

ženi, čak i u najobičnijim poslovima svakodnevnog

života. Najzad mu se čini da on i ta prelepa građevina,

koju on identifikuje sa celokupnom lepotom ovoga. sveta,

imaju nešto zajedničko: izloženi su istoj opasnosti, dele

istu moguću sudbinu:

»Bio sam ohrabren činjenicom da Zlatni paviljon i

ja podležemo zajedničkoj opasnosti na ovom svetu. U toj

opasnosti bio sam pronašao posrednika koji može da me

poveže sa lepotom. Činilo mi se da je premošćen jaz

između mene i svega onog što kao da me je dotad

nipodaštavalo, i nekako držalo na odstojanju.

» Bio sam gotovo van sebe pri pomisli: da bi požar

koji bi mene uništio verovatno uništio i Zlatni paviljon.

Pod istom anatemom, osuđeni na istu propast u požaru,

Zlatni paviljon i ja smo sada živeli u svetu istih dimenzija.

Kao i moje slabašno, ružno telo, i telo Zlatnog paviljona,

ma koliko bilo čvrsto, sastojalo se od lako zapaljivog

ugljenika. Na tu pomisao ponekad mi se činilo da bih

mogao pobeći, poneti Zlatni paviljon skriven u svojoj

puti, u svom telu — poput lopova koji je u bekstvu

progutao dragi kamen.« Ali nije bilo suđeno da se glavni

junak na taj način »oslobodi« opsesivne moći Zlatnog

paviljona. Rat se završio, a Zlatni paviljon nije bio

uništen. O završetku rata junak romana kaže:

»Poraz Japana u ratu bio je za mene iskustvo

neuporedivog očaja. Još i sad mi pred očima iskrsava ona

plamena sunčeva svetlost na dan kapitulacije, 15. avgusta.

Ljudi su govorili da su sve vrednosti porušene; ali u meni

se, naprotiv, probudila večnost, ona je oživela, i zahtevala

svoja prava. Večnost koja mi je govorila da će Zlatni

paviljon ostati zauvek.

Ta večnost je sišla s neba, prilepila nam se uz

obraze, ruke, stomake, i najzad nas pokopala. Kakva je to

prokleta stvar bila!... Da, u zrikanju zrikavaca, koje je

odzvanjalo po okolnim brdima, mogao sam da čujem

večnost, koja mi je stajala nad glavom poput kletve, koja

me je zatvorila u zlatni kavez.«

Docnije u romanu Mizogući kaže:

»Moram objasniti šta je, u stvari, za mene značio

poraz u ratu.

On za mene nije značio oslobođenje. Ne, ni u kom

slučaju to nije bilo oslobođenje. U stvari, sve se svodilo

na povratak svega nepromenljivog i večnog u budističkim

ustaljenim pravilima, koja su prožimala naš svakodnevni

život. Ta pravila su sada bila ponovo čvrsto uspostavljena,

i nepromenjivo se nastavljala od dana kapitulacije:

,početak režima’, jutarnje dužnosti, obrok pirinčane kaše,

meditacija, ,lek’ ili večera, kupanje, ,molitva pre

spavanja’...«

Prema tome, umobolnom mladiću Mizogućiju

preostalo je samo da sledi svoju patološku životnu putanju

kroz niz nihilističkih postupaka samouništenja, koje je

njegov starešina uvek prihvatao bez ikakve primedbe ili

ukora. I upravo takvo starešinino ponašanje postalo je

neizdržljivo za mladog manastirskog đaka — jer je bilo

neshvatljivo.

Konačno, u romanu, kao što je bilo i u stvarnom

životu, napaćeni mladić spaljuje taj slavni nacionalni

kulturni spomenik i, uspevši da u poslednjem trenutku

pobegne iz rasplamsale vatre (pošto mu se specijalna

zlatna sobica, u kojoj je želeo da umre, nije otvorila), on

beži na obližnje krilo i, posmatrajući razbuktali požar,

vadi cigaretu i puši. Roman se završava njegovim rečima:

»Osećao sam se kao čovek koji želi da odahne uz

cigaretu pošto je završio posao... rekao sam sebi: ,Hoću

da živim’.«

Roman Zlatni paviljon obiluje opisima, događajima

i epizodama, koji, mada razvijeni do najmanjih

pojedinosti, često ostavljaju čitaoca u neizvesnosti u

pogledu njihovog značaja za glavnu nit priče. U tome se i

sastoji sličnost romana sa samim životom, u kojem niti

međusobnih veza nikada nisu utkane u jasnu i utvrđenu

strukturu. Stoga će odziv čitaoca na takve sporedne teme

i komentare zavisiti od njegovog ličnog književnog ukusa.

On ih može smatrati obogaćenjem osnovne teme ili

jednostavnom književnom egzibicijom.

U romanu ćemo često naići na poznate odlike

japanskog karaktera: prefinjen ukus, tananost i delikatnost

osećanja; nasuprot tome, nailazimo i na sasvim suprotne

crte ponašanja: hladnoću, grubost, svirepost. Kao primer

možemo navesti scenu u kojoj Mizogućijev sakati prijatelj

Kašivagi umetnički aranžira cveće u Kansui stilu ikebane

prema tradicionalnim trojnim linijama: neba, čoveka i

zemlje. Buket se sastoji od perunika i sasa koje je

Mizogući po nagovoru Kašivagija ukrao iz bašte koja

okružuje hram. Dok Kašivagi vešto i sa nežnošću aranžira

cveće, Mizogući svira na fruli. U isto vreme Kašivagi se

upušta u svoja duhovita, ali izopačena tumačenja čuvenih

zagonetnih zenističkih razgovora.

Ta mirna scena prekinuta je trenutnim neobično

svirepim ponašanjem bogalja Kašivagija prema ženi koja

ga je, u toku njihove ljubavne veze, poučavala finoj

umetnosti aranžiranja cveća. Žena iskreno hvali

Kašivagija, naglašavajući da lepota aranžiranog cveća

svedoči o njegovoj veštini. Bogalj na tu pohvalu hladno

odgovara da je zadovoljan što čuje takve reči, ali od sada,

pošto je naučio sve što je ona mogla da ga nauči, više mu

nije potrebna i ne želi više da je vidi. Na tu svirepu izjavu,

ne napuštajući svoj ceremonijalni manir, žena na

kolenima prelazi preko sobe i, bez reči, obara i uništava

njegovo delo. Kašivagi je, u gnevu, zgrabi za kosu i udara

po licu.

Zagonetnost i suprotnost u ponašanju nekih ličnosti,

kao i samog junaka, pisac nikada ne objašnjava

eksplicitno. U stvari, on je potpuno oslobođen

konvencionalnih moralnih vrednosti i nikada se ne upušta

u izricanje presuda ili komentarisanje ponašanja svojih

likova. Dualizmi crnog i belog, tela i duha, dobra i zla, na

koje smo mi toliko navikli, ne postoje u ovom romanu.

Umesto toga, često nalazimo nagoveštaje da je

čovekova priroda, poput zemaljskih sila i čitavog svemira

oko nas, puna tajanstvenosti, zagonetki i neizvesnosti.

Karakteristična je u tom pogledu scena kada junak beži iz

hrama u prirodu i stiže na obalu Japanskog mora. Evo

kako on opisuje to svoje doživljavanje nedokučivosti

mora:

»...ovo je zaista bila obala Japanskog mora! Tu je

bio izvor sve moje zle sreće, svih mojih sumornih misli,

poreklo moje rugobe i moje snage. Bilo je to divlje more.

Talasi su navaljivali u neprekidnoj masi, jedva

dopuštajući da čovek ugleda glatke, sive kolovrate u

udubljenjima između jednog i drugog talasa. Nagomilani

nad pučinom, veliki kišni oblaci delovali su teško i,

istovremeno, čarobno. Jer ta teška, neodređena gomila

oblaka imala je na ivici laku i hladnu liniju poput obrisa

najfinijeg perja, a u centru je obavijala nejasno plavetnilo

neba, tako da čovek nije mogao biti siguran da ono stvarno

postoji. Iza vode boje cinka dizale su se purpurno-crne

planine rta. Sve je bilo prožeto nekim pokretom i nekom

nepomičnošću, nekom mračnom snagom u večnom

kretanju, nekim osećanjem metalne tvrdoće.«

U drugoj sceni, kada se junak romana dobrovoljno

javio da bude na straži u hramu noću za vreme naleta

tajfuna, nalazimo još jedan primer iskonske borbe

suprotnosti u čovekovoj prirodi:

»Kada me je snažan vetar prvi put udario po obrazu,

kroz telo mi je prostrujao gotovo čulni drhtaj. Vetar se sve

više pojačavao, dok nije postao prava, strašna oluja. Sada

mi se već učinio kao nekakav predznak da ću biti uništen

zajedno sa Zlatnim paviljonom. Moje srce je bilo u tom

hramu, a istovremeno je počivalo na tom vetru. Zlatni

paviljon, koji je određivao strukturu moga sveta, nije imao

zavesa koje bi lepršale na vetru, već je stajao mirno,

obasjan mesečinom. Ipak, nije bilo sumnje da će oluja, ta

moja zla namera, na kraju potresti hram, probuditi ga i, u

trenutku uništenja, lišiti ga njegove dostojanstvenosti.

I tako je to bilo. Bio sam tada obavijen lepotom,

počivao sam odista u toj lepoti; ali sumnjam da sam bio

toliko obavijen lepotom da ne bih mogao osetiti podršku

tog divljeg vetra, koji se beskrajno pojačavao. Kao što mi

je Kašivagi onda naredio: ,Mucaj! Mucaj’ tako sam sada

nastojao da podstaknem vetar, uzvikujući reči kojima

čovek podbada konja u galopu: ,Jače, jače!’ vikao sam.

,Brže! Sa još više snage!’«

Ipak, uprkos izvanrednoj psihološkoj analizi junaka

romana, čitalac na kraju zatvara knjigu sa osećanjem da je

Zlatni paviljon, taj sveti arhitektonski spomenik iz doba

bogate, paradoksalne i burne japanske prošlosti, kao što i

naslov nagoveštava, u stvari, pravi protagonista romana.

Dva odlomka govore posebno o tome, oba, u

izvesnom smislu, duboko istočnjačka i budistička, mada

ne isključivo zenističkog tona. Jedan se javlja već na

početku romana, prilikom Mizogućijeve prve posete

hramu, sa ocem koji je bio na umoru. Ugledavši umetnički

izrađenu maketu Zlatnog paviljona u staklenoj vitrini u

jednoj od dvorana hrama, on razmišlja:

»Taj model mi se svideo. Štaviše, on je bio bliži

onakvom paviljonu kakav sam ja zamišljao u svojim

snovima. Posmatrajući tu savršenu figuru Zlatnog

paviljona, postavljenu u samom velikom hramu, podsetio

sam se na beskrajne veze koje se odnose na činjenicu da

se u velikom kosmosu uvek nalazi njegova kopija u

malom. Sada sam prvi put opet mogao da sanjarim. Da

maštam o malom, savršenom Zlatnom paviljonu, još

manjem od ovog modela, kao i o Zlatnom paviljonu

beskrajno većem od pravog, toliko velikom da bi u njega

mogao stati gotovo ceo svet.«

Drugi odlomak je pri kraju romana. U stvari, to je

deo razmišljanja glavnog junaka, koji posmatra Zlatni

paviljon u noći, trenutak pre podmetanja požara i

spaljivanja hrama:

»Prefinjen eksterijer Zlatnog paviljona prisno se

izmešao sa njegovim enterijerom. I dok su mi oči upijale

ceo taj prizor, razabirao sam strukturu hrama i jasne

konture njegovih motiva, shvatio sam mukotrpno

ponavljanje ukrasnih detalja pomoću kojih se ti motivi

ostvaruju, video sam efekte kontrasta i simetrije... Tako je

jednom potvrđena stvarnost narušena, povezujući se s

uzvišenim filozofskim idealima, i potisnuta onim

mračnim dobom iz kojeg potiču ti ideali, da bi mu

konačno služili. Na vrhu drvenog krova pozlaćeni bakarni

feniks stremio je u dugu noć bez svetlosti.

Međutim, arhitekta se nije zadovoljio ni time. Na

zapadnoj strani Hosui-ina dodao je mali Sosei, koji se

isticao kao odvojen od hrama poput nadvisujućeg

paviljona. Činilo se kao da se svom snagom svoje estetske

moći založio da naruši simetriju zgrade. Uloga Soseija u

celokupnoj arhitekturi ove građevine sastojala se, u stvari,

u odupiranju u metafizici. Iako se on ni u kom slučaju nije

pružio daleko iznad ribnjaka, odavao je utisak kao da beži

unedogled iz okvira Zlatnog paviljona. Sosei je bio kao

ptica što uzleće, udaljavajući se od glavne strukture

zgrade, kao ptica što je trenutak ranije raširila krila leteći

prema površini ribnjaka — ka svemu što je ovozemaljsko.

Značaj Soseija je u tome što on služi kao most između

reda koji upravlja ovim svetom do onoga što je — poput

čulnosti — u krajnjem neredu. Da, to je posredi. Duh

Zlatnog paviljona počinjao je s tim Soseijem, koji je

podsećao na most prekinut na sredini da bi se, potom,

podigao u trospratnu kulu, pa ponovo bežao od mosta. Jer

ogromna moć čulnosti što svetluca na površini ribnjaka

predstavlja izvor skrivene snage iz koje je sazdan Zlatni

paviljon; ali, kada je ta snaga dovedena u savršeni red i

kada je oblikovana predivna trospratna kula, ona više nije

mogla da se obuzdava, pa joj je preostalo samo da

pobegne preko Soseija natrag na površinu ribnjaka, natrag

ka beskrajnom svetlucanju nagonskih želja — natrag ka

svom zavičaju.

...Kad je Zlatni paviljon odražavao odbleske

večernjeg sunca ili sjaj mesečine, svetla površina vode

odavala je utisak kao da cela struktura tajanstveno lebdi i

plovi lepršajući krilima. Čvrsta povezanost svih oblika

hrama bila je razbijena odblescima lelujanja vode, i u

takvim trenucima činilo mi se da je Zlatni paviljon sazdan

od materija kakve su vetar, voda i vatra, koji su u večnom

pokretu.«

Čitajući stranice ovog romana, čoveku se nameće

pomisao da je u njemu sadržan suštinski konflikt

savremenog Japana: kako se otrgnuti od tradicije, sa svim

njenim estetskim, filozofskim, religioznim, etičkim i

drugim idealima, i kročiti u novi život. Znači li to potpuno

raskinuti sa stegama tradicije i okrenuti novi list?

Umobolni manastirski đak Mizogući odabire ovaj put i

spaljuje Zlatni paviljon.

Japanci su Zlatni paviljon ubrzo rekonstruisali.

Verno simbolu večnog feniksa na vrhu Zlatnog paviljona,

koji se ponovo rađa iz pepela, ovaj drevni spomenik

japanske kulture opet stoji na čuvenom manastirskom

posedu u Kjotu. Neki kažu da je čak »još lepši i zlatniji

nego ranije.«

Isto tako, današnji Japan, uprkos neprestanom

konfliktu između tradicija i savremenosti, a možda upravo

i zbog te nezadržive borbe i razvoja, postaje sve

kompleksniji i lepši.

Februar, 1982.

Dejan Razić

ZLATNI PAVILJON

PRVA GLAVA

Još u detinjstvu otac mi je često govorio o Zlatnom

paviljonu.

Moje rodno mesto je jedan zabačen, usamljen rt,

isturen u Japansko more severoistočno od Maizurua. Očev

zavičaj, međutim, nije bio onde, nego u Siraku, istočnom

predgrađu Maizurua. Popustivši nagovaranju da se

zamonaši, otac je postao sveštenik u jednom hramu na

tom zabačenom rtu, gde se oženio i dobio dete; to sam bio

ja.

U blizini hrama na rtu Nairu nije bilo odgovarajuće

srednje škole. Tako sam se ja, najzad, odvojio od roditelja;

poslali su me da živim kod strica, u očevom rodnom

mestu, odakle sam pešice odlazio u Istočni Maizuru, gde

sam pohađao srednju školu.

Očevo rodno mesto bilo je suncem obasjana

varošica. Ali svake godine u novembru ili decembru, čak

i za vedrih dana, kada se činilo da neće biti nijednog

oblačka, s neba bi se sručilo četiri-pet iznenadnih

pljuskova. Možda bi se moglo reći da je i uzrok mome

promenljivom raspoloženju bilo to što sam odrastao u

takvom kraju.

Za majskih večeri, po povratku iz škole, sedeo bih u

svojoj radnoj sobi na spratu stričeve kuće i zurio daleko u

obrise brda. Mlado lišće na padini brda, pod zracima

zalazećeg sunca, ostavljalo je utisak zlatnog paravana

podignutog usred polja. Taj prizor uvek bi u mojoj mašti

izazivao sliku Zlatnog paviljona.

Iako sam često vidao stvarni Zlatni paviljon na

fotografijama i u udžbenicima, duša mi je bila opsednuta

vizijom Zlatnog paviljona, onakvog kakav mi je dočarao

otac u svojim pričama. On mi zaista nikad nije pričao o

tome da stvarni Zlatni paviljon sav blista od zlata; ali,

prema očevom mišljenju, na Zemljinoj kugli ništa nije

bilo tako lepo kao Zlatni paviljon. Štaviše, već i oblik

kineskih karaktera1 kojima se ispisuje ime tog hrama, pa i

sam zvuk njegovog imena — »Kinkaku«, izaziva u mojoj

duši pomisao na neke neobjašnjive, neobične odlike.

Kada bih se zagledao u površinu dalekih polja dok

su blistala na suncu, činilo mi se kao da su to zlatni

odblesci nevidljivog Zlatnog paviljona. Prevoj Jošizake,

na granici između prefekture Fukui i oblasti Kjoto, u kojoj

smo živeli, ležao je u neposrednoj blizini prema istoku.

Sunce je izlazilo negde baš iznad tog prevoja. Mada grad

Kjoto leži upravo u suprotnom pravcu, meni se priviđalo

kako se Zlatni paviljon uzdiže u jutarnje nebo, pod

zracima sunca koje se rada, iz onih uvala između planina

na istoku.

Tako se Zlatni paviljon pojavljivao svuda kud bih

se okrenuo; ali pošto ga nikada u stvarnosti nisam video,

mnogo me je podsećao na more u ovom kraju. Jer, iako

do zaliva Maizuru ima svega pet-šest kilometara na zapad

od sela Širaku, u kome sam ja živeo, more su zaklanjale

planine pa se nije videlo. Ali i pored toga, u ovom predelu

uvek je lebdelo u vazduhu nešto što je podsećalo na to

more. I vetar je ponekad donosio miris mora, a kada bi

dunula bura, jato galebova spuštalo se klizeći na okolna

polja, kao da traži utočište od stihije.

Slabašna tela, uvek sam doživljavao poraze u

odnosu na druge dečake, i u trčanju i u vežbanju na

trapezu. Uz to sam od rođenja zamuckivao, zbog čega sam

bivao sve povučeniji u ophođenju s ljudima. A svako je

znao i da sam dete iz hrama. Neki neobuzdaniji dečaci su

me ismevali, podražavajući monaha kako, zamuckujući,

čita budističke sutre. U našoj lektiri bila je jedna priča u

kojoj se pojavljivao detektiv koji zamuckuje, pa su mi

dečaci namerno čitali delove iz te priče, i to naročito

glasno, primoravajući me da ih slušam.

Moje mucanje, razume se, stvaralo je prepreku

između mene i spoljnjeg sveta. Uvek sam pri izgovoru

prvog glasa zastajao, teško mi je izlazio iz usta. Taj prvi

glas bio je neka vrsta ključa za vrata koja su odvajala moj

unutrašnji svet od spoljnjeg sveta, ali taj ključ nikako da

se glatko okrene u bravi. Većina ljudi, zahvaljujući svom

tečnom govoru, ostavljaju širom otvorena vrata između

unutrašnjeg i spoljnjeg sveta, tako da vazduh slobodno

struji između njih; međutim ja tu mogućnost nisam imao.

Ključ mi je bio potpuno zarđao.

Dok se žestoko napreže da izusti onaj prvi glas,

mucavac podseća na ptičicu koja se koprca, lepetajući

krilima, u pokušaju da se iščupa iz gustog lepka. A kada

se na jedvite jade konačno oslobodi, onda je već prekasno.

Naravno, bilo je prilika kada mi se činilo da spoljni svet

strpljivo čeka, ne mrdnuvši ni prstom, dok se ja borim da

se iščupam. Ali stvarnost koja čeka na mene više nije ona

sveža stvarnost. Dok naposletku stignem do spoljnjeg

sveta, posle dužeg koprcanja, uvek se nađem u takvom

položaju kao da je stvarnost trenutno promenila boju i

ispala iz žiže... i uvek mi se ispreči ona stvarnost koja je

izgubila svu svežinu kakva je, činilo mi se, upravo meni

odgovarala, i tada mc zapahne zadah već natrule

stvarnosti.

Kao što se lako može zamisliti, mladića kakav sam

bio ja, spopadaju dve oprečne želje za isticanjem. U

pričama sam voleo opise silnika. Uobražavao bih da sam

mucav, ćutljiv tiranin, čiji podanici žive u večitom strahu,

dršćući na svaki mig mojeg oka i pažljivo motreći da

uhvate svaku promenu na gospodarevu licu. Nije bilo

nikakve potrebe da svoju surovost opravdavam jasnim,

glatko izgovorenim rečima. Već sama moja ćutljivost

opravdavala je svaku svirepost. I tako sam, s jedne strane,

uživao u tome da u mislima kažnjavam jednog po jednog

učitelja i školskog druga, koji su me kinjili iz dana u dan,

dok sam, s druge strane, zamišljao sebe kao velikog

umetnika, obdarenog najčistijom vizijom, i potpunog

gospodara svoga unutrašnjeg sveta. Moj spoljni izgled bio

je zaista bedan, ali zbog toga je moj unutrašnji svet bio

bogatiji od sveta ostalih. Zar nije bilo prirodno da mladić

sa nepopravljivom govornom manom zamišlja sebe kao

potajno obdarenu ličnost? Osećao sam se kao da me negde

u ovom svetu očekuje velika misija, o kojoj još nisam

ništa znao.

U sećanju mi je ostao ovaj događaj.

Škola u Istočnom Maizuruu imala je prostrano

dvorište; okružena blagim padinama, sastojala se od novih

svetlih zgrada.

Jednoga dana u maju, bivši učenik naše škole, koji

je tada već bio student Pomorske mašinske škole u

Maizuruu, imao je raspust i došao je da poseti svoju bivšu

srednju školu.

Bio je lepo pocrneo od sunca; ispod njegove

vojničke kape, duboko natučene na oči, štrčao je

impozantan nos — bio je oličenje pravog junaka, od glave

do pete. Šepureći se pred mlađim učenicima, pričao je o

teškoćama svog sadašnjeg života pod strogom vojničkom

disciplinom. Ali o tom oskudnom i skučenom životu

pričao je takvim tonom kao da govori o nekakvoj raskoši

i ekstravagantnosti. Svaki njegov pokret ruke i svaki

korak bili su puni drske oholosti, mada je, iako mlad, bio

potpuno svestan koliko je važno da istovremeno zauzme i

određenu pozu skromnosti. Prsio se pod bluzom sa rubom

koji je bio ukrašen širitima, poput pramčane figure što

seče morski povetarac.

Sedeo je na kamenim stepenicama kojima se silazilo

u školsko dvorište. Oko njega se okupilo nekoliko mladih

učenika, koji su predano upijali sve što bi on rekao, dok je

u stepenastim baštenskim lejama na padini cvetalo majsko

cveće — lale, španska grahorica, bele i žute berberine,

krasuljak… Nad njihovim glavama magnolija je širila

svoje grane sa bujnim belim pupoljcima.

I govornik i njegovi slušaoci bili su nepomični,

poput spomenika. A ja sam sedeo sam na klupi u dvorištu,

na udaljenosti od oko dva metra. To je bilo iz učtivosti.

Tako učtivo sam se ophodio i prema majskom cveću, i

prema toj uniformi punoj oholosti, i prema svim tim

zvonkim glasovima i veselom smehu.

Ali mladi junak je obraćao više pažnje meni nego

svojim obožavaocima. Jedini ja, po svoj prilici, nisam pao

ničice pred njegovim dostojanstvom, i pomisao na to

pogodila je njegovu sujetu. Upitao je ostale kako mi je

ime, a zatim me pozvao:

»Hej, Mizogući!«

Prvi put je upravio pogled na mene. Zurio sam u

njega netremice, bez reči. U njegovom osmehu,

upućenom meni, bilo je nečega nalik na laskanje uticajnog

čoveka.

»Pa, hajde, odgovori mi nešto. Jesi li mutav?«

»Ja sam, ovaj, mu-mu-mu-mucav«, odvratio je

jedan od njegovih obožavalaca umesto mene, dok su svi

pucali od smeha. Kako je bleštavo delovao taj podrugljivi

kikot! Činilo mi se da u tom svirepom smehu mojih

školskih drugova tako karakterističnom za dečake

njihovog uzrasta, ima nečega blistavog poput odbleska

svetlosti na bokoru mladog lišća.

»Šta, ti mucaš? Zašto se ne upišeš u Pomorsku

mašinsku školu? To mucanje bi tamo batinama isterali iz

tebe za jedan dan!«

Ni sam ne znam kako, najednom mi glatko izlete

jasan odgovor. Reči mi tečno potekoše dok sam trepnuo,

bez i najmanjeg napora.

»Neću da se upišem u tu školu. Ja ću biti sveštenik.«

Svi su zaćutali. Mladi junak se sagnuo, iščupao vlat

trave pored svoje noge i stavio je u usta.

»Hm, u tom slučaju, za izvestan broj godina doći će

red i na mene da te uposlim oko svog pogreba.«

Te godine bio je već počeo rat na Pacifiku.

...U tom trenutku se, nesumnjivo, u meni javila iskra

vidovitosti, neko saznanje da u mračnom svetu ja stojim,

raširenih ruku, i čekam. A na kraju tog čekanja, i majsko

cveće, i uniforme, i školski drugovi koji su me ismevali

— svi će doći u moje raširene ruke. Bilo je to kao neka

spoznaja da sam obgrlio ceo svet, i da ga, naprosto, cedim

sve do korena... Ali takva spoznaja bila je suviše teška da

posluži kao izvor ponosa za dečaka mojih godina.

Ponos mora biti nešto lakše, veselije, očiglednije,

blistavije. Hteo sam nešto opipljivo. Hteo sam da izvor

moga ponosa bude nešto što bi svi mogli da vide. Na

primer, kratki mač isturen na njegovom boku bio je upravo

tako nešto.

Taj kratki mač, kome su se divili svi srednjoškolci,

bio je odista predivan ukras. Pričalo se da pitomci

Pomorske akademije imaju običaj da njim u potaji oštre

svoje olovke. To mi se činilo tako kicoški — da se mač,

kao simbol nečega toliko svečanog, namerno upotrebi za

jednu tako običnu sitnicu iz svakodnevnog života.

Pitomac je skinuo svoju pomorsku uniformu i

okačio je, sa pantalonama i belom košuljom, na belo

obojenu ogradu... Usred sveg onog cveća, odeća je

odavala snažan miris mladićeve znojave puti. Jedna pčela

se prevarila i sletela na blistavu belinu košulje. Vojnička

kapa, ukrašena zlatnim širitima, našla se na. stubu ograde;

kao da je na njegovoj glavi, bila je postavljena baš kako

treba, kao da je natučena duboko na oči. Pitomac je otišao

na teren za rvanje u zadnjem dvorištu, izazvan od mladih

učenika, da odmere snagu u japanskom sumo-rvanju2.

Taj prizor skinute i odbačene odeće naveo me je na

pomisao da se nalazim pred grobom nekog velikana.

Bujno majsko cveće samo je još pojačavalo to osećanje.

Vojnička kapa, čiji je crni štitnik bleskao na suncu, kao i

kratki mač i kožni pojas, okačeni pored njega — sve je to

bilo sada odvojeno od njegovog tela, ali je odisalo nekom

posebnom, lirskom lepotom. Sve je to bilo savršeno kao i

moje sećanje na njegov lik... I zaista, sve mi se učinilo kao

zaostavština mladog junaka koji je otišao na borbeni

položaj.

Osvrnuo sam se kako bih se uverio da unaokolo

nema nikoga. Čuo sam povike sa terena za sumo-rvanje.

Iz džepa sam izvadio zarđali perorez kojim sam zarezivao

olovke, privukao se ogradi, i na površini prekrasnih crnih

korica mača napravio nekoliko ružnih zarezotina...

...Iz ovakvog opisa neko će, verovatno, izvesti

zaključak da sam bio pesnički nastrojen dečak. Ali do

dana današnjeg ne samo da nisam sastavio ni jednu jedinu

pesmu nego nisam zapisao nijednu belešku. Nedostajao

mi je podsticaj da nadmašim druge razvijajući neku

sposobnost kojom bih nadoknadio sve ono u čemu sam

zaostajao.

Drugim rečima, bio sam previše ponosan da bih

postao umetnik. Moj san da postanem tiranin ili veliki

umetnik ostao je samo san, i nije me obuzimala ni

najmanja želja da postignem nešto prihvatajući se toga

ozbiljno.

Pošto mi je jedini izvor ponosa bilo to što me drugi

nisu razumeli, nisam nikada bio pobuđen da se izražavam

tako da bi me mogli razumeti. Smatrao sam da ono što

drugi mogu da vide nije suđeno meni. Moja usamljenost

je narastala poput svinje koja se tovi.

Odjednom mi je pao na pamet jedan tragičan

događaj u našem selu. Iako, u stvari, ni na koji način

nisam bio upleten u taj slučaj, još ne mogu da se

oslobodim osećanja da sam učestvovao u njemu.

Zbog tog događaja odjednom sam se našao suočen

sa mnogim pojavama: sa životom, telesnom požudom,

podvalom, mržnjom, ljubavlju — sa svim mogućim na

ovom svetu. Ali moje sećanje je radije poricalo ili

zanemarivalo elemente uzvišenog, koji su se skrivali u

svemu tome.

Dve kuće dalje od doma moga strica živela je lepa

devojka; zvala se Uiko. Imala je krupne, blistave oči.

Možda zato što je bila iz bogate porodice držala se oholo.

lako su je svi saletali, bila je usamljena, i niko nije mogao

da zna šta joj je na umu. Mada je Uiko, verovatno,

bila još nevina, ljubomorne žene su širile razne glasine o

njoj, tvrdeći, čak, da građa njenog tela pokazuje da će biti

neplodna žena.

Čim je završila devojačku srednju školu, Uiko se

dobrovoljno prijavila da bude bolničarka u Pomorskoj

bolnici u Maizuru. Bolnica je bila toliko udaljena da je na

dužnost mogla odlaziti biciklom. Ali, kako joj je posao

počinjao rano izjutra, polazila je od kuće u svitanje dana,

u sam cik zore, više od dva sata pre mog polaska u školu.

Jedne večeri bio sam se predao mračnom sanjarenju

o Uikinom telu, i nikako nisam mogao da zaspim; izvukao

sam se iz kreveta dok je još bio mrak, obuo sportske patike

i uputio se u polutamu letnjeg praskozorja.

Nisam prvi put te noći sanjario o Uikinom telu.

Vizije što su mi povremeno navirale u glavu postepeno su

se ustalile i, poput zgusnutog fluida tih mojih misli,

utopile bi se u belu, rastegljivu, mračnu senku, da bi,

konačno, dobile oblike mirišljave puti. Zamišljao sam

toplinu koju bi moji prsti osetili pri dodiru te puti. Osećao

sam onu gipkost, pod pritiskom mojih prstiju, i onaj cvetni

miris poput polenovog praha.

Trčao sam pravo napred u tami praskozorja. Nisam

se spoticao na kamenčiće dok se u mraku preda mnom

otvarao slobodan put.

Došao sam do mesta gde se put širio, vodeći ka

malom zaseoku Jasuoka. Tu je raslo veliko japansko drvo

kejaki. Stablo kejakija bilo je vlažno od rose. Sakrivši se

iza stabla, čekao sam da iz zaselka naiđe Uiko na biciklu.

Nisam bio svestan šta treba da uradim kad je

dočekam. Dotrčao sam bez daha; ali sada, dok sam se

odmarao u senci kejaki-drveta, nisam ni sam znao šta

nameravam da učinim. Pošto sam živeo gotovo bez

ikakvog dodira sa spoljnim svetom, kada bih jednom

uleteo u njega, zamišljao bih da će sve biti lako i da je sve

mogućno.

Komarci su me peckali po nogama. Čuo sam kako

ponegde kukuriču petli. Žurio sam duž puta. U daljini sam

ugledao nešto belo i nejasno. Učinilo mi se da su to obrisi

i boja svitanja, ali to je bila Uiko.

Nazreo sam da je na biciklu, čija je prednja lampa

bila upaljena. Bicikl je bešumno klizio. Istrčao sam iz

senke kejaki-drveta i stao pred bicikl. Uiko je jedva uspela

da naglo zakoči.

U tom trenutku osetih da sam se skamenio. Moja

volja, moje želje — sve se pretvorilo u kamen. Prekinula

se veza izmedu spoljnjeg sveta i moje unutrašnjosti, pa me

je spoljni svet opet neodoljivo obgrlio i bio neopozivo

prisutan. »Ja« koje se iskralo iz stričeve kuće, obuvši bele

sportske patike, i u tami praskozorja, ovim putem,

dotrčalo u senku kejaki-drveta, to »ja« naprosto je

primoralo moje unutrašnje biće da savlada tu razdaljinu u

punom trku. Obrisi seoskih krovova, koji su se jedva

nazirali u osvitu zore, tamno drveće, crni vrhovi planine

Aoba, čak i sama Uiko, tu, pred mojim očima, izgledali su

mi strašni i potpuno nestvarni. Ne čekajući da se ja

osvestim, neko je svemu tome nametnuo stvarni lik; i ta

besmislena, ogromna, potpuno mračna stvarnost bila mi

je naturena i pritiskivala me takvom težinom kakvu još

nikada do tog trenutka nisam iskusio.

Kao i obično, pomislio sam da me, sigurno, samo

reči mogu spasti iz te situacije. To je bila meni svojstvena

zabluda. Kad god je bila potrebna akcija, ja sam se

zamajavao rečima. Pošto su mi reči s velikom mukom

izlazile iz usta, toliko bih se usredsredio na njih da bih

zaboravio na svaku akciju. Činilo mi se da akcija, ta

blistava šarolikost, mora uvek biti propraćena isto tako

blistavim i šarolikim rečima.

Nisam gledao ni u šta, dok je Uiko, koliko se sećam,

u početku uplašena, jedva shvativši da sam to ja, gledala

samo u moja usta. Gledala je u tu glupu i mračnu rupu,

besmisleno iskrivljenu, u polutami svanuća, u tu bezličnu

malu rupu, prljavu poput jazbine neke životinjice u polju

gledala je samo u moja usta. A kad se uverila da iz njih ne

može da izađe ni mrvica snage koja bi učvrstila moju vezu

sa spoljnim svetom, kao da joj je laknulo.

»Za ime boga! Šta ti pada na pamet? I to tebi,

mucavče!« rekla je Uiko, glasom punim čednosti i svežine

kao jutarnji povetarac. Zazvonila je zvoncem na biciklu i

ponovo stala na pedala. Provezla se na biciklu mimo

mene, kao da zaobilazi kamen na putu. Iako na putu nije

bilo ni traga od živog stvora, još dugo je kroz udaljena

polja odzvanjalo podrugljivo zvonce, koje je Uiko

neprekidno pritiskala.

Te večeri, pošto se Uiko požalila na mene, njena

majka je došla mome stricu. A on, obično tako blag,

okomio se na mene žestokim prekorima. Proklinjao sam

Uiko, poželevši čak i njenu smrt; a nekoliko meseci

kasnije moja kletva se obistinila. Otada čvrsto verujem u

moć ljudskog uroka.

I u snu i na javi priželjkivao sam Uikinu smrt. Želeo

sam da nestane taj svedok moje sramote. Samo kad bi

iščezao svedok, izgubio bi se i svaki trag moje sramote sa

lica zemlje. Svi ljudi su svedoci. Stoga, da nije drugih

ljudi, ne bi bilo ni sramote na ovom svetu. Uikin lik, iza

onih njenih očiju što su svetlucale kao voda u tami

praskozorja, dok je zurila u moja usta, za mene je

predstavljao svet ostalih ljudi — svet drugih, koji nas

nikada ne ostavljaju same, već su uvek spremni da budu

saučesnici ili svedoci naših zločina. Svi ljudi treba da

budu uništeni. Da bih mogao okrenuti lice suncu, ceo svet

mora biti uništen...

Dva meseca posle dana kada se žalila na mene Uiko

je prestala da radi u Pomorskoj bolnici, ostala je kod kuće.

U selu su se širile razne glasine. A onda, krajem jeseni,

izbio je skandal.

...Niko od nas nije ni sanjao da se u našem selu

skriva odbegli vojnik, dezerter iz mornarice. Iznebuha,

jednoga dana oko podne, došao je član vojne policije u

ured naše seoske uprave. Ali kako nije bio redak slučaj da

se u selu pojavi vojna policija, niko nije obratio posebnu

pažnju na tu posetu.

Bio je vedar dan krajem oktobra. Kao i obično,

vratio sam se iz škole, uveče završio domaći zadatak i

spremao se da legnem. Baš sam hteo da ugasim svetlo kad

sam, bacivši pogled kroz prozor, čuo gomilu ljudi kako

trči seoskim putem, dašćući kao čopor pasa. Sišao sam niz

stepenice. I stric i strina su ustali iz kreveta, a jedan moj

školski drug stajao je na ulazu i dovikivao nam širom

otvorenih očiju:

»Eno, tamo, vojna policija je uhvatila Uiko!

Hajdemo da vidimo!«

Uskočivši geta-klompe3, potrčao sam. Po

prekrasnoj mesečini, krstine pirinčanih snopova bacale su

ovde-onde, na požnjevenim poljima, jasne senke po

zemlji.

Iza gusto zbijenog drvoreda video sam kako

promiču senke okupljenih ljudi. Uiko, u crnoj haljini,

sedela je na zemlji. Lice joj je bilo sasvim belo. Oko nje

su stajali četvorica-petorica vojnika iz vojne policije i

njeni roditelji. Jedan vojnik je držao u ruci nekakav

zavežljaj, možda upakovani ručak, i nešto gnevno vikao.

Uikin otac se okretao, bacajući pogled čas ovamo čas

onamo, izvinjavao se vojniku, a onda grdio kćer. Majka

je, zgrčivši se, čučala na zemlji i plakala.

Posmatrali smo taj prizor preko pirinčanog polja

koje nas je razdvajalo od njih. Broj posmatrača se

postepeno povećavao, tako da su im se već ramena

dodirivala u mukloj tišini. Iznad naših glava video se

mesec, majušan kao da je isceđen.

Moj školski drug mi je, šapćući na uho, objašnjavao.

Uiko se, navodno, iskrala iz kuće, noseći upakovani

ručak, i pošla u susedno selo, kada ju je uhvatio jedan

vojni policajac koji je čekao u zasedi. Ona je očigledno

imala nameru da taj ručak odnese mornaru dezerteru.

Uiko i mornar zbližili su se dok je ona radila u Pomorskoj

bolnici. Ali, pošto je Uiko zatrudnela, bila je otpuštena sa

posla. Pripadnik vojne policije sada ju je ispitivao gde se

skriva dezerter, ali je Uiko samo sedela nemo, ne

pomaknuvši se s mesta, tvrdoglava kao mazga...

A ja, ja sam samo netremice zurio u Uikino lice.

Ličila je na uhvaćenu ženu pomućene svesti. Pod

mesečinom, lice joj je izgledalo nepomično.

Još nikada nisam video lice tako puno odbojnosti.

Smatrao sam da je moje lice neprihvatljivo za svet. Ali

Uikino lice je odbijalo svakoga. Mesečina joj je

nemilosrdno obasjavala čelo, oči, krivinu nosa, obraze, ali

njeno nepomično lice bilo je kao isprano svetlošću. Da je

pomerila oči ili usta samo za santimetar, svet, koji se

trudila da odbije — kao da je samo čekao na taj znak —

jurnuo bi na nju da je osvoji.

Posmatrao sam taj prizor, zadržavajući dah. Tu se

istorija prekidala, i to lice više ništa nije govorilo ni o

budućnosti ni o prošlosti. Ponekad viđamo takvo lice

poput panja koji je ostao posle tek sasečenog drveta. Iako

je presek stabla mlad, svež, pun soka i boje, njegov rast je

tu prekinut; na tom delu, koji nikako nije trebalo da bude

ogoljen, drvo je izloženo vetru i suncu; i na tom grubom

preseku drvo je odjednom otvoreno za svet koji prvobitno

nije bio njegov, pa zato njegova površina, sa divno

izvajanim vlaknima, pokazuje svoje čudesno lice. Lice

okrenuto ovom svetu ne da bi ga privuklo, nego samo da

bi ga moglo odbiti...

Nisam mogao odoleti pomisli da li će ikada više,

dok god Uiko bude u životu, ili dok ja budem živeo, ja

koji sam je posmatrao, doći trenutak kada će njeno lice

biti tako divno kao što je bilo u ovom času. Ali taj trenutak

nije trajao onako dugo kao što sam ja zamišljao. Prekrasni

izraz toga lica odjednom se izmenio.

Uiko je ustala. Učinilo mi se da sam u tom trenutku

video kako se smeje. Učinilo mi se da sam ugledao kako

su njeni prednji, beli zubi blesnuli na mesečini. Više ništa

ne mogu da kažem o tom preobražaju njenog lica. Jer, kad

je Uiko ustala, lice joj se pomerilo sa mesečine i utonulo

u senku drveća.

Šteta što nisam mogao da vidim taj preobražaj na

Uikinom licu u trenutku kad se opredelila za izdaju. Da

sam taj preobražaj mogao videti do najintimnijih

pojedinosti, možda bi se u mojoj duši rodila klica

spremnosti da opraštam ljudima, da opraštam svaku vrstu

ljudske rugobe.

Uiko je pokazala prstom na brdovite uvale Kavara

u susednom selu.

»A, znači, on je u hramu Kongo!« uzviknuo je onaj

iz vojne policije.

Tada je i mene obuzela neka detinjasta radost poput

prazničkog raspoloženja. Pripadnici vojne policije su se

podelili u grupe, odlučivši da opkole hram Kongo sa sve

četiri strane. Pozvali su i seljane da im pruže pomoć. Iz

zlurade radoznalosti i ja sam se, sa pet-šest dečaka,

pridružio prvoj grupi, kojoj je Uiko bila vodič. Zapanjila

me je samopouzdanost njenog čvrstog koraka dok je,

okružena vojnicima, išla ispred nas putem obasjanim

mesečinom.

Hram Kongo bio je veoma čuveno mesto. Nalazio

se u brdovitoj uvali na oko petnaest minuta hoda od

zaseoka Jasuoka, i bio je poznat po svom kaja-drveću,

koje je zasadio princ Takaoka, i po prelepoj trospratnoj

pagodi koju je, navodno, podigao Hidari Đingoro. Leti

smo često dolazili tu da se brčkamo pod vodopadom koji

se obrušavao sa brda iza hrama.

Zid glavnog hrama dizao se uz obalu reke. Na

porušenim zidovima koje je prekrila zemlja bila je

izđikala pampasova trava, i njeno belo klasje presijavalo

se u noći. Pored kapije glavnog hrama cvetale su sazanke4.

Približavali smo se u mukloj tišini, idući duž reke.

Trebalo je popeti se još do glavnog hrama Hongo.

Kada se pređe preko mostića napravljenog od balvana, na

desnoj strani vidi se trospratna pagoda, na levoj se pruža

šumarak boje jesenjeg lišća, a iz dubine šume diže se

stotinu kamenih stepenika obraslih u mahovinu.

Stepenici, od mermera, bili su veoma klizavi.

Pre nego što smo stigli na drveni mostić, pripadnici

vojne policije se okrenuše dajući našoj grupi znak da se

zaustavi. Priča se da je u drevno vreme tu bila Kapija

Đeve, koju su podigli čuveni vajari Unkei i Tankei. Odatle

se pružala brdovita dolina Cuzura, koja je pripadala

hramu Kongo.

...Dah nam je zastao.

Vojnici su požurivali Uiko. Najpre je ona prešla

preko mostića od balvana, a malo zatim i mi smo ga prešli

za njom. Donji stepenici ležali su u dubokoj senci, ali oni

na sredini i na vrhu bili su obasjani mesečinom. Pritajili

smo se negde pri dnu stepenica. Lišće, koje je počinjalo

da se kiti bogatim jesenjim bojama, izgledalo je crno na

mesečini.

Navrh stepenica nalazio se glavni hram Hongo, a

odatle, ukoso levo, išlo se uzdignutom terasom do prazne

dvorane, koja je izgledala kao pozornica za održavanje

svetih igara kagura5. Ta prazna dvorana bila je sagrađena

po uzoru na pozornicu hrama Kijomizu: bila je isturena

prema brdu i poduprta odozdo mnogim ukrštenim

stubovima i poprečnim gredama ukopanim u brdo. Glavni

hram, uzdignuta terasa, i drveni okvir koji ju je podupirao

bili su isprani od kiše i vetra, pa su blistali čistom belinom

kostura. Kada se lišće preliva od jesenjih boja, njihove

crvene nijanse divno se slažu s tim belim kosturom

građevine; ali noću taj izbledeli drveni okvir, zahvaćen

senkama i mesečinom, izgleda tajanstveno i čarobno.

Dezerter se, po svoj prilici, krio u dvorani iznad

terase. Vojnici su hteli da ga uhvate tako što će im Uiko

poslužiti kao mamac.

Mi, svedoci tog hapšenja, bili smo skriveni, bez

daha. Mada me je obgrlio hladan vazduh pozne

oktobarske noći, obrazi su mi goreli.

Uiko se sama popela uza stotinu pet mermernih

stepenika, s likujućim izgledom ludakinje... Između crne

haljine i crne joj kose belasao se samo njen prekrasni

profil.

Pri sjaju meseca i zvezda, i u noćnoj izmaglici,

usred obrisa brda koji su se graničili sa nebeskim svodom,

dotičući ga veličanstvenim siluetama svojih šiljastih

kedrova, usred prosenjenog šarenila mesečine i senki,

usred ruševina hrama, koje su se belasale, štrčeći iz okolne

tame — usred svega toga mene je opijala prozračna lepota

Uikinog izdajstva. Ta devojka bila je kadra da se penje

sama uz te bele, kamene stepenice, isturivši ponosno

grudi. Njena izdaja je bila kao i zvezde i mesec i šiljasti

kedrovi. Drugim rečima, ona je živela u ovom svetu,

zajedno s nama, svedocima, upijajući prirodu koja nas je

sve okružavala. Penjala se uz te stepenice kao naš

predstavnik.

Pritajivši dah, nesvesno sam razmišljao: »Ovim

izdajstvom ona je, konačno, prihvatila i mene. I sada ona

pripada meni!«

...U izvesnim trenucima događaji se brišu iz našeg

sećanja. Još i sada mi je pred očima lik Uike, koja se penje

uz onih stotinu pet kamenih stepenika obraslih

mahovinom. Čini mi se da će se ona tako večno penjati uz

te stepenice.

Ali od tog trenutka ona se preobrazila u sasvim

drugo stvorenje. Možda je Uiko, uspevši se uz kamene

stepenice, još jednom prevarila i mene, izdala nas sve

zajedno. Od tog trenutka ona više nije sasvim odbacivala

ceo svet. A nije ga ni prihvatala u potpunosti. Podala se

nagonu čiste strasti, spustila se na nivo žene koja se

predaje jednom jedinom muškarcu.

I zato mogu da se setim svega što se dalje zbilo

samo kao prizora urezanog u nekom starom kamenu...

Uiko je prešla preko uzdignute terase i nešto viknula u

tamu glavnog hrama. Pojavila se silueta čoveka. Uiko mu

je nešto govorila. Pošto je u ruci držao pištolj, čovek ga je

uperio prema kamenim stepenicama i opalio. Vojnici su

odgovorili paljbom iz žbunja pored stepenica. Čovek se

baš spremao da još jednom opali kada se Uiko okrenula i

počela da beži prema uzdignutoj terasi. Čovek je ispalio

nekoliko metaka u njena leđa. Uiko se srušila. Čovek je

prineo cev pištolja svojoj slepoočnici i opalio još

jednom...

Najpre vojnici, a zatim i svi ostali, iskočili su iz

zaklona i pojurili uz stepenice, tiskajući se oko dva mrtva

tela. A ja sam ostao nepomičan, skriven u senci jesenjeg

lišća. Iznad glave mi je štrčao beli drveni kostur hrama,

čije su konstrukcije bile nagomilane jedna preko druge.

Bat ljudskih koraka, dok je gomila prelazila preko

uzdignute drvene terase iznad moje glave, lelujavo mi je

dopirao do ušiju. Izukrštani snopovi svetlosti koje su

bacale ručne lampe klizili su preko ograde terase i dopirali

sve do krošnji sa crvenim jesenjim lišćem.

Osećao sam kao da se sve to događalo negde u

dalekoj prošlosti. Oguglali, ljudi se uznemire tek kad

ugledaju prolivenu krv. U stvari, kada krv poteče,

tragedija je već okončana. Ni sam ne znam kad sam se

obeznanio. A kada sam se osvestio, svi su se već bili

razišli, zaboravivši potpuno na mene. Oko mene je sve

odzvanjalo od cvrkuta ptičica, a jutarnje sunce prodiralo

je duboko u bokore jesenjeg lišća. Beli kostur građevine

iznad mene kao da je oživeo, presijavajući se na sunčevoj

svetlosti. Smireno i gordo, hram se uzdizao svojim

praznim dvoranama u dolini prepunoj jesenjih boja.

Ustao sam, pipajući se po telu da se razbudim. Samo

je neka jeza ostala u meni. Ostala je samo ta jeza.

*

* *

Za vreme prolećnog raspusta sledeće godine otac je

došao u posetu stricu, obukavši svoju svešteničku mantiju

preko vojničke uniforme. Rekao je da će me povesti na

dva-tri dana u Kjoto. Tuberkuloza pluća bila se još

pogoršala, tako da sam se zapanjio videvši koliko je otac

oronuo. Mada smo ga nagovarali da odustane od puta u

Kjoto, ne samo ja nego i stric i strina, otac nas nije slušao.

Kada sam docnije o tome razmišljao, shvatio sam da je

želeo, dok je još živ, da me predstavi prvosvešteniku u

hramu Zlatnog paviljona.

Poseta hramu Zlatnog paviljona, naravno, bila je

moj san već mnogo godina, ali sada se nisam radovao

pomisli na taj put s ocem, koji bi, i pored svoje živahnosti,

na svakoga ostavio utisak teškog bolesnika. Kako se

približavao trenutak kada ću se, konačno, prvi put suočiti

sa Zlatnim paviljonom, za kojim sam toliko žudeo, u duši

mi je raslo izvesno kolebanje. Ma šta se desilo, Zlatni

paviljon je morao biti prelep. Zato sam uložio svu svoju

snagu i moć da zamislim lepotu Zlatnog paviljona, bez

obzira na njegovu stvarnu lepotu.

Znao sam o Zlatnom paviljonu onoliko koliko je to

mogao da shvati dečak mojih godina. U jednoj

stereotipnoj knjizi o umetnosti pročitao sam ovakvu

zabelešku o istoriji Zlatnog paviljona:

»Ašikaga Jošimicu (1358 —1408) preuzeo je palatu

Kitajama od porodice Sajonđi i pretvorio je u velelepnu

građevinu. Glavne zgrade su budističke strukture —

Riznica relikvija, Dvorana svete vatre, Dvorana za

ispovedanje i hram Hosui; zatim stambene prostorije, kao

što su Šinden, Dvorana gospodara, Dvorana za skupove,

kula Tenkjo, tornjić Kohoku, Dvorana Izumi i paviljon

Kansecu. Riznica relikvija izvedena je najprefinjenije od

svih tih građevina, i docnije je prozvana Zlatnim

paviljonom. Teško je utvrditi kada je, u stvari, dobila

naziv Zlatni paviljon, ali čini mi se da je to bilo posle

nereda za vreme ođinskog rata (1467—1477). U periodu

Bunmei (1469— 1487) taj naziv bio je već ušao u

svakodnevnu upotrebu.

Zlatni paviljon je trospratna građevina sa tornjem,

koja se uzdiže iznad svega i gleda na ribnjak u bašti

(ribnjak Kjoko). Verovatno je završena oko pete godine

perioda od (1398). Prva dva sprata su građena u stilu

šinden domaće arhitekture i opremljena prozorskim

vratnicama na spuštanje, dok se treći sprat sastoji od

četvrtaste stambene prostorije od osamnaest kvadratnih

stopa, izgrađene u čistom zen-stilu. U sredini su pomična

vrata, a s leve i desne strane prozorska okna u obliku

cvetova. Krov, pokriven čempresovom korom, izgrađen

je u Hokei stilu, sa bakarno-zlatnim feniksom na vrhu.

Dvorana Curi, u Sosei stilu, opet, sa kalkanskim krovom,

okrenuta je prema ribnjaku, prekidajući monotoniju

okolne arhitekture. Krov Zlatnog paviljona se blago

spušta, sa strehama za slivanje vode, a napravljen je od

prekrasnog drveta finih vlakana, tako da deluje i lako i

elegantno. To je remek-delo baštenske arhitekture, u

kome se stil stambene građevine skladno uklapa u

budistički stil. Na taj način, hram odražava ukus Ašikage

Jošimicua, koji se s oduševljenjem ugledao na arhitekturu

carskog dvora, a, isto tako, hram savršeno dočarava

atmosferu toga perioda.

Posle Jošimicuove smrti, prema njegovoj posmrtnoj

želji, Dvorana Kitajama pretvorena je u zen-budistički

hram, koji je ostao poznat kao hram Rokuon. Docnije su

ove građevine preseljene na druga mesta ili su prepuštene

zubu vremena. Na sreću, preostao je još samo Zlatni

paviljon...«

Poput meseca na noćnom nebu, Zlatni paviljon je

sagrađen kao simbol mračnih vremena. Stoga je bilo

neophodno da Zlatni paviljon mojih snova bude okružen

i sa svih strana pritisnut tamom. U toj tami, predivni, vitki

stubovi građevine odmarali su se spokojno i postojano,

zračeći iznutra nekom pritajenom svetlošću. I kakve god

mu epitete ljudi pridavali, predivni Zlatni paviljon mora i

dalje ćutljivo stajati onde, izlažući očima sveta svoju

tananu strukturu i podnoseći tamu koja ga okružuje.

Razmišljao sam, opet, i o bakarno-zlatnom feniksu

na vrhu krova, koji je iz godine u godinu stajao izložen

vetru i kiši. Ova tajanstvena ptica zlatne boje nikada nije

oglašavala zoru svojim kricima, niti je zamahivala krilima

— zaista, činilo se da je, nesumnjivo, potpuno zaboravila

da je ptica. Ipak, bilo bi pogrešno steći utisak da ona ne

izgleda kao da leti. Druge ptice lete kroz vazduh, dok je

ovaj zlatni feniks večno leteo kroz vreme na svojim

blistavim krilima. Vreme je udaralo u ta krila. Udaralo i

proticalo. A da bi leteo, feniks je ostajao nepomičan, s

bleskom gneva u očima, podigavši visoko krila, dok mu

je perje u repu lepršalo, i smelo ispruživši svoje zlatne

noge.

Kada sam tako razmišljao, činilo mi se kao da je

Zlatni paviljon neki prekrasan brod što morem vremena

plovi prema meni.

Ona knjiga o umetnosti opisivala je njegove »zgrade

pune promaje, izbušenih zidova«, što me je opet

podsećalo na kostur broda. A ribnjak, nad koji se nadvio

taj trospratni, izletnički brod, izgledao mi je kao simbol

mora. Zlatni paviljon se probijao kroz beskrajnu noć.

Plovio je morem unedogled, nepredvidljivim putanjama.

Po danu, taj čudesni brod je spuštao sidro, nevina izgleda,

prepuštajući se mnoštvu posetilaca da ga razgledaju, a kad

bi se spustila noć, okolna tama bi mu dala novu snagu, i

on bi otplovio sa krovom poput velikog, napetog jedra.

Ne bi bilo preterano ako kažem da je prvi stvarni

problem s kojim sam se suočio u životu bila lepota. Moj

otac je bio samo običan seoski sveštenik, čovek oskudnog

rečnika, koji mi je jedino rekao da »na ovom svetu nema

ništa lepše od Zlatnog paviljona«. Na pomisao da je lepota

već nastala i postojala na tom meni nepoznatom mestu,

nisam se mogao osloboditi izvesnog nezadovoljstva i

osećanja nelagodnosti. Ako lepota odista tamo postoji,

onda to znači da je moj život nešto po strani lepote.

Ali za mene Zlatni paviljon nikada nije bio samo

ideja ili pojam. Iako su mi ga zaklanjale planine na vidiku,

Paviljon je bio nešto stvarno i u svako doba, samo ako

poželim, mogao sam otići i videti ga. Tako je lepota bila

određeni objekat koji sam mogao dotaći prstima i jasno

sagledati sopstvenim očima. Znao sam i verovao da, u

opštem metežu i promenama na ovom svetu,

nepromenljivi Zlatni paviljon sigurno ostaje tamo.

Ponekad sam zamišljao Zlatni paviljon kao malu,

delikatnu rukotvorinu, koju bih mogao uzeti u ruku; drugi

put bih ga, opet, zamišljao kao ogromnu, čudovišnu

katedralu koja se uzdiže u beskraj nebeskog svoda. Za

mene, dečaka, pojam lepote nije bilo nešto prikladno, ni

malo, ni veliko. I zato, kada bih ugledao majušan letnji

cvet kako zrači nestvarnim sjajem, okupan jutarnjom

rosom, činilo bi mi se da je lep kao Zlatni paviljon. Isto

tako, kada bih ugledao tmurne, munjama nabijene oblake

kako smelo nadvisuju brda s one strane, dok im se samo

krajevi presijavaju zlatnom bojom, i njihova

veličanstvenost me je podsećala na Zlatni paviljon.

Konačno, došlo je dotle da čak, kad bih zapazio neko lepo

lice, na um bi mi padala metafora: »lepo kao Zlatni

paviljon«.

Bilo je to tužno putovanje. Voz na liniji Maizuru

išao je od Zapadnog Maizurua do Kjota, preko Ajabe,

zaustavljajući se na svim malim stanicama kao što su

Makura i Uesugi. Vagon je bio prljav, a kada smo stigli u

dolinu Hozu, ulazeći iz tunela u tunel, u vagon je

nemilosrdno prodirao dim, posle čijeg naleta bi se otac

mučno zakašljao.

Većina putnika je na neki način bila povezana sa

mornaricom. Vagoni treće klase bili su puni ljudi koji su

se vraćali iz posete svojim rođacima — podoficira,

mornara, mašinaca i mornaričkih pitomaca.

Kroz prozor sam bacio pogled na oblačno, olovno-

teško prolećno nebo. Gledao sam mantiju koju je otac bio

obukao preko vojničke uniforme, pa grudi jedrih i

rumenih podoficira, koje kao da su poskakivale ispod

redova pozlaćene dugmadi. Osećao sam se kao uklješten

između njih. Uskoro, kad napunim određene godine, i ja

ću biti pozvan u vojsku. Ali nije bilo sigurno da ću, ako i

postanem vojnik, moći da živim ispunjavajući savesno

svoje dužnosti kao ovi podoficiri ispred mene. U svakom

slučaju, za sada sam sedeo na dve stolice, razapet između

dva sveta. Iako sam bio još tako mlad, u glavi, iza moga

ružnog, tvrdoglavog čela, bio sam svestan da su se svet

smrti, kojim je vladao moj otac, i svet života, koji su

predstavljali ovi mladi ljudi, posredstvom rata neumitno

međusobno približili. A ja ću, verovatno, postati

posrednik između ta dva sveta. A kada bih poginuo, bilo

bi sasvim jasno — ma koji put da izaberem od dva koja

mi se pružaju, ishod bi bio isti.

Moje dečaštvo je bilo zamućeno turobnim bojama.

Senka potpunog mraka stravično mi je pretila, dok

ni ovaj život, jasan kao dan, nije više bio moj.

Pazeći na oca kad god bi se zakašljao, povremeno

bih bacio pogled kroz prozor vagona na predeo oko reke I

lozu. Reka je bila tamnoplava, boje nekako teške poput

bakarnog sulfata što se upotrebljava u hemijskim opitima.

Kad god bi voz izašao iz tunela, dolina reke Hozu pojavila

bi se znatno udaljena od pruge, ili neočekivano blizu,

nadomak ruke. Okružen golim stenama, tamnoplavi tok

reke vijugao je unaokolo.

Otac je imao nekoliko uvaljanih loptica od čisto

belog, kuvanog pirinča u svom zavežljaju, ali se stideo da

ih izvadi pred drugima.

»To nije pirinač kupljen ispod ruke«, govorio je

naglas da bi ga svi čuli, »dobio sam ga od svojih

parohijana. Mogu da ga jedem sa uživanjem i

zahvalnošću.«

Ali kada je, u stvari, počeo da jede, bio je u stanju

da proguta jedva jednu od ionako malih uvaljanih loptica.

Činilo mi se kao da taj stari, zadimljeni voz ne ide u

pravcu grada. Imao sam utisak kao da se uputio ka stanici

smrti. A kada sam to pomislio, dim koji bi pokuljao u naš

vagon kad god bismo ušli u tunel mirisao mi je na

krematorijum.

... Uprkos svemu tome, kada sam konačno stao pred

kapiju Šomon hrama Rokuon, srce mi je zatreperilo u

grudima. Sada ću videti jednu od najlepših stvari na ovom

svetu.

Sunce je već počelo da zalazi, i brda je obavijala

izmaglica. Nekoliko posetilaca prošlo je kroz kapiju u isto

vreme kad i ja s ocem. Levo od kapije dizao se toranj,

okružen gustim spletom rascvetalih šljiva.

Ispred glavnog hrama rastao je veliki hrast. Otac je

stupio na ulaz u glavni hram i zamolio da ga prijave.

Starešina manastira je poslao poruku da je zauzet s jednim

posetiocem i zamolio nas da malo sačekamo.

»Dok čekamo, hajde da razgledamo Zlatni

paviljon«, rekao je otac.

On je, po svoj prilici, želeo da meni, svome sinu,

pokaže kako je ovde uticajna ličnost, pa je kroz ulaz za

posetioce krenuo bez ulaznice. Ali čovek koji je izdavao

ulaznice, i onaj koji je vernicima prodavao hamajlije, pa i

sakupljač ulaznica na kapiji — sve su to bili novi ljudi,

odavno su se izmenili, i nije bilo onih od pre desetak

godina, kada je otac često dolazio u hram.

»Kada sledeći put dođem, sigurno će se opet svi

izmeniti«, progunđao je otac mrzovoljna izraza.

Ali ja sam osetio da otac više nije verovao u taj

»sledeći put«.

Ipak, požurio sam ispred oca, gotovo trčeći.

Namerno sam se tako ponašao da bih ostavio utisak

veselog dečaka. (Samo u takvim prilikama — kada sam

namerno izigravao nešto — odavao sam utisak nečega

dečačkog.) A tada se Zlatni paviljon, o kome sam toliko

sanjario, ukazao preda mnom u svom pravom liku, koji

me je razočarao.

Stajao sam s ove strane ribnjaka Kjoko, a na drugoj

obali Zlatni paviljon je pokazivao svoju fasadu pod

zracima sunca na zalasku. Hram Sosei bio je upola

skriven, a malo dalje, s leve strane, Zlatni paviljon je

bacao savršeni odraz na površinu ribnjaka, po kome je

plivalo lišće vodenih biljaka i sočivica. Odraz Zlatnog

paviljona bio je savršeniji i od samog paviljona. Pri

zracima sunca na zalasku on se prelivao u vodi i titravo

odbleskivao ispod streha na sva tri sprata zdanja. U

poređenju sa okolnom svetlošću, odblesci unutrašnje

strane streha bili su suviše bleštavi i jasni; učinilo mi se

da se Zlatni paviljon gordo naginje unazad, što me je

podsetilo na karikature enkin stila.

»Šta veliš, je li lep?« upitao je otac. »Prvi sprat se

zove Hosuiin, drugi Coondo, a treći Kukjoćo.« Svoju

bolesnu, mršavu ruku spustio mi je na rame.

Menjao sam ugao posmatranja nekoliko puta,

izvijajući vrat u raznim pravcima. Ali hram u meni nije

pobudio nikakva naročita osećanja. Bila je to,

jednostavno, stara, pocrnela, nekako malena trospratna

građevina. Čak i feniks na krovu ličio je na vranu koja se

tu spustila da se odmori. Ne samo da mi se nije činila lepa,

nego sam čak osetio nekakav nesklad i nemir. Pitao sam

se zar lepota može da bude nešto ovakvo, nimalo

privlačno.

Da sam bio skroman dečak, marljiv u učenju, ja bih,

pre nego što se ovako obeshrabrim, sebi zamerio što mi

nedostaje smisla za lepo i ukusa. Ali bol koji sam osetio

zbog toga što me je razočaralo ono od čega sam toliko

očekivao lišio me je sposobnosti da drugačije razmišljam.

Palo mi je na pamet da se Zlatni paviljon, možda,

prerušio u nešto drugo kako bi sakrio svoju pravu lepotu.

Sasvim je mogućno da lepota, da bi se zaštitila od

posmatrača, nastoji da prevari one koji je posmatraju.

Trebalo je da priđem bliže Zlatnom paviljonu, da

otklonim prepreke koje su mi izgledale ružne, pa da sve

ispitam, pojedinost po pojedinost, i da sopstvenim očima

sagledam suštinu njegove lepote. Ovakav stav je bio

sasvim prirodan, pošto sam ja verovao samo u lepotu koju

čovek može da vidi očima.

Sa izrazom pobožnog poštovanja otac me je poveo

kroz otvoreni hodnik hrama Hosuiin. Prvo sam pogledao

vešto izrađen model Zlatnog paviljona, zatvoren u

staklenoj vitrini. Taj model mi se svideo. Štaviše, on je

bio bliži onakvom Zlatnom paviljonu kakav sam ja

zamišljao u svojim snovima. Posmatrajući tu savršenu

figuru Zlatnog paviljona, postavljenu u samom velikom

hramu, podsetio sam se na beskrajne veze koje se odnose

na činjenicu da se u velikom kosmosu uvek nalazi njegova

kopija u malom. Sada sam prvi put opet mogao da

sanjarim. Da maštam o malom, savršenom Zlatnom

paviljonu, još manjem od ovog modela, kao i o Zlatnom

paviljonu beskrajno većem od pravog, toliko velikom da

bi u njega mogao stati gotovo ceo svet.

Ipak nisam ostao kao prikovan ispred tog modela.

Otac me je, zatim, odveo pred drvenu statuu Jošimicua,

poznatu kao izuzetno nacionalno blago. Statua se nazivala

Rokuoninden-Mićijoši, prema imenu koje je Jošimicu

uzeo pošto je obrijao glavu i postao sveštenik.

“ I ova statua učinila mi se samo kao neka čudna,

prašnjava figura, u kojoj nisam mogao da vidim nikakvu

lepotu. Zatim smo se popeli na sprat u Ćoondo, razgledali

smo slike na tavanici, pripisane Kano Masanobuu, na

kojima su bili prikazani anđeli kako sviraju. Na najvišem

spratu, zvanom Kukjoćo, video sam jadne ostatke zlatnih

listića kojima je nekada bila prekrivena cela unutrašnjost

hrama. Nisam uopšte nalazio ničega lepog u svemu tome.

Naslanjajući se na krhku ogradu, zagledao sam se,

odsutan duhom, u površinu ribnjaka obasjanog večernjim

suncem. Voda je izgledala kao zrcalo, kao starinsko,

bakarno ogledalo prošarano patinom rđe, na koje je

neposredno padala senka Zlatnog paviljona. Večernje

nebo se odražavalo u vodi, duboko ispod vodenih biljaka

i sočivice. To nebo se razlikovalo od večernjeg neba iznad

naših glava. Bilo je prozirno i puno jasne svetlosti, tako

da je iznutra i odozdo sasvim upijalo ovaj zemaljski svet,

dok je Zlatni paviljon tonuo u njega poput velikog sidra

od čistog zlata, potpuno pocrnelog od rđe...

Starešina Tajama Dosen, vrhovni sveštenik u

hramu, bio je očev prijatelj još iz vremena kada su zajedno

studirali u nekom zen-budističkom hramu. Obojica su

proveli tri godine u hramu, živeći sve vreme u istoj sobi,

pa su se zbližili. Oba mladića su zajedno pohađala još i

specijalni seminar u hramu Sokoku (koji je takođe bio

sagrađen za vladavine šoguna Jošimicua) i, pošto su

izdržali izvesne starinske procedure zen-sekte, bili su

primljeni u svešteničke redove. Štaviše, kako mi je,

mnogo docnije, pričao starešina Dosen jednoga dana kada

je bio dobro raspoložen, on i moj otac ne samo što su

provodili zajedno mukotrpne, asketske dane, učeći da bi

postali sveštenici, nego su, ponekad uveče, u vreme kada

je trebalo da pođu na spavanje, preskakali zid hrama i

odlazili da za novac potraže žene i da se u društvu zabave.

Nas dvojica, otac i ja, pošto smo razgledali Zlatni

paviljon, vratili smo se na ulaz u glavni hram. Uveli su nas

i dugačkim prostranim hodnikom sproveli do starešine,

koji je bio u velikoj čitaonici, što je gledala na baštu sa

čuvenim starim borovima.

Sedeo sam uspravno i ukrućeno u đačkoj uniformi,

podavijenih nogu, dok se otac, ušavši u starešininu sobu,

odjednom opustio kao da je kod kuće. Međutim, otac i

starešina, iako vaspitani u istoj zen-budističkoj školi, nisu

mogli biti različitiji po izgledu. Otac, oronuo od bolesti,

izgledao je bedno, koža mu je bila sasušena i sva rošava.

Nasuprot tome, starešina Dosen ličio je na ružičasti pečeni

kolač. Na njegovom stolu stajala je gomila neotvorenih

paketa, časopisa, knjiga i pisama poslatih iz svih krajeva

zemlje, što je davalo utisak blagostanja koje vlada u ovom

hramu. Podigavši makaze debelim prstima, vešto je

otvorio jedan od paketa.

»To je kolač koji je neko poslao iz Tokija«, objasnio

je. »Takvi se kolači danas retko viđaju. Više se, navodno,

ne prodaju u radnjama, nego se šalju samo za armiju i

državne službe.«

Bili smo posluženi najfinijim japanskim čajem i

nekakvim evropskim kolačima koje još nikada nisam jeo.

I kako sam bio sve nervozniji, sve više mrvica

mojeg kolača padalo mi je na izglačane pantalone od crne

lake tkanine.

Otac i starešina izražavali su negodovanje zbog

vojske i administracije koje daju podršku samo

šintoističkim svetilištima, dok budističke hramove

zapostavljaju; i to ne samo da ih zapostavljaju nego ih, u

stvari, podvrgavaju pritisku; zatim su raspravljali o tome

kako bi bilo najbolje da se ubuduće vode hramovi.

Starešina je bio gojazan čovek i, mada mu je lice,

naravno, bilo izborano, činilo se kao da mu je svaka bora

do samog dna lepo isprana. Lice mu je bilo okruglo, a nos

dugačak, što je ostavljalo utisak da se mast, koja mu se

slivala niz lice, tu nekako stvrdnula. Iako mu je lice

izgledalo dosta blago, obrijana glava davala mu je oštar

izgled; činilo se kao da mu je sva putena energija

sakupljena u glavi, pa je delovala užasno životinjski.

Razgovor dvojice sveštenika prešao je sada na dane

seminarskih studija u zen-budističkoj školi. Ja sam

posmatrao jedriličasto borovo drvo u bašti. Bilo je

oblikovano tako da su velike borove grane, naročitim

savijanjem, davale drvetu oblik jedrilice, a grane na

»pramcu« bile su sve usmerene tako da budu više od

ostalih. Jedna grupa posetilaca je očigledno stigla upravo

pred zatvaranje hrama i do nas je dopirao žagor ljudi iz

Zlatnog paviljona, s druge strane zida. Bat njihovih nogu

i njihovi glasovi tonuli su u vazduh prolećne večeri:

šumovi koji su dolazili od njih bili su meki i zaobljeni, bez

trunke oštrine. Zatim se bat nogu povukao poput senke,

pa mi se učinilo da to zvuči zaista kao bat nogu ljudskih

bića koja prelaze preko ove planete. Zagledao sam se u

feniksa na vrhu Zlatnog paviljona, koji je upijao svu

preostalu svetlost sutona.

»Nego, ovo dete, znaš...« Čuvši očev glas, okrenuo

sam se prema njemu. U gotovo mračnoj sobi, moj otac se

spremao da moju budućnost poveri ocu Dosenu.

»Mislim da neću još dugo živeti«, reče otac, »pa bih

te zamolio da se postaraš za ovo dete kad tome dođe

vreme.«

Otac Dosen, mada naviknut da u takvim prilikama

kaže poneku utešnu reč, sada nije rekao ništa u tom

smislu, nego je odgovorio jednostavno:

»Dobro, ja ću se već pobrinuti za njega.«

- Na moje iznenađenje, njih dvojica se zatim

upustiše u veselo ćaskanje i pričanje anegdota o smrti

raznih čuvenih sveštenika. Jedan od njih je umro rekavši:

»Ah, ne umire mi se!« Drugi je završio svoj život sa

Geteovim rečima: »Još svetlosti!« Neki čuveni sveštenik,

navodno, do poslednjeg daha prebrojavao je novac koji je

pripadao hramu.

Za večeru su nas poslužili jelom koje budisti

nazivaju »lekom«, a onda smo se dogovorili da te noći

prenoćimo u hramu. Posle večere sam nagovorio oca da

još jednom pođemo i razgledamo Zlatni paviljon, jer se

mesec beše pojavio na nebu.

Uzbuđen zbog ponovnog susreta sa starešinom

posle toliko godina, otac je bio prilično iscrpen; ali kada

je čuo da sam pomenuo Zlatni paviljon, izišao je za

mnom, teško dišući i oslanjajući se na moje rame.

Mesec se digao iznad ivice planine Fudo. Zlatni

paviljon je bio obasjan mesečinom sa zadnje strane.

Činilo se kao da građevina prikuplja svoju tamnu, složenu

senku i da se predaje tišini; samo okviri prozora Kato stila

u Kukjoćou propuštali su u zgradu glatke senke od

mesečine. Kukjoćo nije imao sve zidove, pa se činilo kao

da je u njemu nastanjena sama bleda mesečina.

Sa ostrva Ašivara dopirali su krici noćnih ptica koje

su poletale, tamo u daljini. Osećao sam težinu očeve

mršave i tanke ruke na svom ramenu. Bacivši pogled na

to rame, ugledao sam kako se očeva ruka na mesečini

pretvorila u ruku kostura.

*

* *

Posle mog povratka u Jasuoku, Zlatni paviljon, koji

me je onoliko razočarao kada sam ga prvi put ugledao,

počeo je u mojoj duši da oživljava svoju lepotu iz dana u

dan, dok na kraju nije postao još lepši od onog Zlatnog

paviljona kakav je bio pre nego što sam ga video. Ne bih

mogao reći odakle je poticala ta lepota. Čini mi se da se

ono što sam gajio u snovima pretvorilo u stvarnost, i da je

sada služilo kao podsticaj za dalje snove.

Više nisam tražio iluziju Zlatnog paviljona u

predelima i stvarima oko sebe. Postepeno, Zlatni paviljon

je počeo da živi dublje i čvršće u mome biću. Svaki njegov

stub, prozori Kato stila, krov, feniks na njegovom vrhu,

lebdeli su mi jasno pred očima, kao da bih mogao da ih

dodirnem rukama. I najmanji delić strukture savršeno se

slagao sa celokupnom, složenom gradnjom. Bilo je to kao

kad čovek čuje nekoliko nota određene muzike pa mu

kroz dušu zabruji čitava kompozicija: koji god delić

Zlatnog paviljona da sam zamislio, celokupna građevina

bi odjekivala u meni.

»Istina je, oče, što ste mi rekli — Zlatni paviljon je

nešto najlepše na ovom svetu«, napisao sam prvi put u

pismu ocu. Čim me je doveo u stričevu kuću, otac se

vratio u svoj hram na samotnom, zabačenom rtu.

Kao odgovor na moje pismo, stigao je telegram od

majke sa vešću da je otac pretrpeo težak izliv krvi u mozak

i da je umro.

DRUGA GLAVA

Sa očevom smrću došao je kraj mom pravom

detinjstvu, i uvek sam se čudio što je to moje detinjstvo

prošlo bez ikakvog saosećanja za ljude. A kada sam

shvatio da nisam nimalo ožalošćen zbog očeve smrti, to

čuđenje se pretvorilo u nekakvo osećanje nemoći koje se

više ne bi moglo ni nazvati čuđenjem.

Pohitao sam u selo; ali kada sam stigao, otac je već

ležao u mrtvačkom sanduku. U stvari, pešice sam odjurio

do Ućuire, a odatle se brodom odvezao duž zaliva do

Nairiu, i to je potrajalo ceo dan. Bilo je to baš u periodu

toplog vremena pred kišnu sezonu, i sunce je pržilo iz

dana u dan. Pošto sam, najzad, i ja video očevo telo,

kovčeg su odneli u krematorijum na pustom rtu, a leš

spalili na morskoj obali.

Smrt seoskog sveštenika je veliki događaj, veliki

zato što je od posebnog značaja. Sveštenik je, tako reći,

stožer duhovnog života u svom kraju, čuvar života svojih

parohijana, čovek kome je poverena njihova sudbina i

posle smrti. A sada je upravo taj čovek umro u hramu. To

je dokazivalo da je on do kraja života ostao veran svojoj

dužnosti; kao da je taj čovek koji je druge učio kako da

umru, izvodeći javnu demonstraciju čina umiranja,

nekakvom greškom i sam umro: sve je to delovalo kao

nepredviđena slučajnost.

Očev kovčeg je, u stvari, položen na najpogodnije

mesto, kao da su već bile izvršene sve moguće pripreme

za njegovo odnošenje. Moja mati, mladi sveštenik i

parohijani plakali su stojeći ispred kovčega. Mladi

sveštenik je čitao sutre6 nevešto i zbunjeno, kao da još i

sada očekuje uputstva od oca, mada je on ležao pred njim

u kovčegu.

Očevo lice bilo je utonulo u prvo letnje cveće. A

cveće, još sveže, delovalo je nekako opojno i neprijatno.

Činilo se kao da se ono naginje i viri u dubinu bunara. Jer

lice mrtvaca tone beskrajno duboko ispod površine na

kojoj je živelo, ostavljajući na nas preživele samo utisak

maske okrenute prema nama; u stvari, ono tone tako

duboko da se više nikada neće moći da izvuče na

površinu. Lice mrtvaca nam govori, bolje od ičega drugog

na svetu, koliko smo svi daleko od fizičke supstancije, i

koliko je nemogućno da je dodirnemo rukom ili, bar, da

shvatimo njeno postojanje. Bilo je to prvi put što sam se

našao u situaciji u kojoj se duh, suočen sa smrću, pretvorio

u običnu fizičku supstanciju; i tada sam osetio da,

konačno, počinjem postepeno da shvatam zašto mi

majsko cveće, sunce, moj radni sto, školska zgrada,

olovke — sve fizičke supstancije — zašto mi sve to

izgleda toliko hladno kao da postoji negde veoma daleko

od mene.

Majka i parohijani posmatrali su me pri tom

poslednjem susretu s ocem. Ali moje tvrdoglavo srce nije

prihvatalo tu analogiju sa svetom živih koju podrazumeva

reč »susret«. Jer to nije bio susret, nego sam ja,

jednostavno, gledao u očevo mrtvo lice.

Leš samo posmatramo. I ja sam samo gledao. Svest

da je posmatranje, to jest čin gledanja u nekoga bez ikakve

naročite misli, kao što čovek obično gleda, u tolikoj meri

dokaz privilegije živih bića, ali da to isto posmatranje

može da bude i izraz svireposti — sve je to za mene tada

bilo jedno upečatljivo i novo iskustvo. I tako sam kao

dečak, koji nikada nije glasno pevao, niti jurio unaokolo

vičući na sav glas, uspeo da shvatim činjenicu da sam živ

i da postojim.

Mada mi je umnogome nedostajalo moralne

hrabrosti, nisam bio nimalo postiđen kad sam

ožalošćenima okrenuo svoje vedro i neuplakano lice.

Hram je bio na jednom grebenu iznad morske obale,

okrenut moru. Ispred pogrebne povorke, nad pučinom

Japanskog mora, komešali su se letnji oblaci zatvarajući

mi vidik.

Sveštenik je počeo da izgovara posebnu zen-sutru

koja se peva prilikom nestajanja tela umrlog, i ja sam mu

se pridružio. Glavna prostorija u hramu bila je mračna.

zastava obešena između stubova, cveće što je ukrašavalo

glavni oltar, nepomična kadionica i vaze sa cvećem — sve

je bilo blistavo, prelivalo se u odblescima svetlosti koju

su širile svečane, tanke voštane svećice. Povremeno bi se

javio dašak vetra s mora, nadimajući rukave moje

svešteničke mantije. I dok sam izgovarao sutre,

neprekidno sam bio svestan izgleda letnjih oblaka koji su

usecali oštre odbleske u uglove mojih očiju.

Jaka svetlost koja je dolazila spolja, izvan hrama,

obasjavala mi je jednu stranu lica. Kako je samo sijala —

prava sablazan!

Kada je pogrebna povorka bila na svega nekoliko

stotina metara od krematorijuma, iznenada je naišao

pljusak. Na sreću, našli smo se baš ispred kuće nekog

blagonaklonog parohijana, pa smo mogli da se sklonimo

od kiše i mi i kovčeg. Kiša nije prestajala, niti je bilo i

najmanjeg znaka da će uskoro prestati. Povorka je ipak

morala da produži svojim putem. Pre toga je svakome

dato ponešto da se zaštiti od kiše, kovčeg smo pokrili

ceradom, i nastavili da ga nosimo do krematorijuma.

Krematorijum se nalazio na maloj, kamenitoj plaži,

na rtu isturenom u more jugoistočno od sela. Pošto se pri

spaljivanju dim odatle nije širio do sela, odvajkada je, čini

mi se, to mesto bilo upotrebljavano za spaljivanje mrtvih.

More je bilo naročito burno sa te strane. Dok su

veliki talasi nadolazili, dižući se i obrušavajući, kišne kapi

su se neprekidno zabadale u uzburkanu površinu vode.

Sumorna kiša je tiho i bez prestanka probijala površinu

mora. Ovde-onde nalet vetra bi odjednom naneo kišu na

golo stenje. Tada bi bele stene pocrnele kao da su polivene

crnim tušem.

Prošavši kroz tunel, stigli smo do mesta gde se

spaljuju mrtvi. Dok su radnici pripremali drva za lomaču,

mi smo ostali u tunelu da se zaklonimo od kiše.

Nisam mogao da vidim kako izgleda samo more.

Videli su se samo talasi, crno stenje i kiša. Dok su radnici

prelivali uljem kovčeg od lakog drveta, kiša ga je zasipala

tako da je izgledao kao ovlažena kora nekog stabla.

Tada su ga zapalili. Ulje se delilo u ograničenim

količinama, ali pošto je ovo bio pogreb sveštenika, uspeli

su da dobiju dovoljnu količinu. Boreći se s kišom,

plameni jezičci su se dizali, parajući vazduh kao da neko

pucketa bičem. Čak i na dnevnoj svetlosti prozračni obrisi

plamenih jezičaka jasno su se ocrtavali u gustom dimu.

Dim je kuljao u debelim i tmurnim oblacima koji su,

nošeni vetrom, malo-pomalo odmicali ka strmim

grebenima na morskoj obali; posle izvesnog vremena

plamen je sam od sebe liznuo uvis i gipko se izvio, uprkos

kiši.

Odjednom se začuo strašan prasak kao da se nešto

lomi. Poklopac kovčega je odskočio i otvorio se.

Pogledao sam majku, koja je stajala pokraj mene,

držeći u rukama brojanice. Lice joj je bilo strašno

ukrućeno; izgledalo je tako sitno i zgrčeno da se čoveku

činilo kao da bi mu moglo stati u šaku.

*

* *

Prema očevim željama, otišao sam u Kjoto i postao

manastirski đak u hramu Zlatnog paviljona. Bio sam

primljen u svešteničke redove po preporuci starešine

hrama. On je za mene plaćao školarinu, a ja sam mu,

zauzvrat, bio pomoćnik, posluživao ga i obavljao kućne

poslove. Drugim rečima, bio sam u položaju učenika koji

kod nekoga stanuje i hrani se, uz obavezu da svršava sve

poslove u kući.

Ubrzo posle stupanja u službu, pošto je i strogi redar

iz naše spavaonice pozvan u vojsku, shvatio sam da su u

hramu ostali samo starci i veoma mladi ljudi. Iz više

razloga uveliko mi je laknulo kada sam došao u hram.

Više mi se niko nije rugao što sam sveštenikov sin, kao

nekada školski drugovi dok sam živeo kod kuće, jer su

ovde svi bili u istom položaju... Jedina razlika bila je u

tome što sam ja mucao i što sam bio ružniji od ostalih.

Prekinuvši školovanje u srednjoj školi u Istočnom

Maizuruu, na intervenciju oca Tajame Dosena, prešao

sam u srednju školu akademije Rinzai da nastavim

školovanje do mature. Trebalo je da pođem u novu školu

u jesenjem semestru, za nepunih mesec dana. Ali znao

sam da ću, čim počnem pohađati novu školu, biti

mobilisan za prinudni rad u nekoj fabrici. Sada sam bio

suočen s novim životnim okolnostima, dok mi je

preostajalo još nekoliko nedelja letnjeg raspusta. Letnji

raspust u vreme moje žalosti, neobično tužan letnji raspust

u poslednjoj fazi rata 1944. godine... Moj život

manastirskog daka tekao je glatko i, kada se osvrnem

unazad i prisetim svega, čini mi se da mi je to bio

poslednji pravi raspust u životu. Još mi u ušima jasno

odzvanja pesma letnjih cvrčaka.

... Zlatni paviljon, koji sam opet posmatrao posle

nekoliko meseci, spokojno se odmarao u svetlosti poznog

leta.

Kako sam tek bio stupio u sveštenstvo, glava mi je

bila sveže obrijana. Činilo mi se kao da mi vazduh čvrsto

obuima glavu; imao sam čudno osećanje opasnosti, kao

da su misli u mojoj glavi u dodiru sa pojavama spoljnog

sveta preko njihove jedne jedine osetljive i nežne

membrane.

Kada bih pogledao naviše, prema Zlatnom

paviljonu, s tom svojom novom glavom, činilo mi se da

on prodire u mene, ne samo kroz moje oči već i kroz moju

glavu. Osećao sam se kao kad mi se glava na suncu

zagreje, a na večernjem povetarcu odjednom rashladi.

»Zlatni paviljone! Došao sam napokon da živim

pored tebe!« šaptao sam u sebi, prestajući za časak da

čistim lišće. »Ne mora to da bude odmah, ali jednoga dana

postani mi prijatelj i otkrij mi svoje tajne. Tvoja lepota

kao da mi za dlaku izmiče: na pragu sam da je jasno

sagledam, ali opet ne mogu da je vidim. Molim te dopusti

mi da uvidim pravu lepotu Zlatnog paviljona još pre nego

što vidim njegovu sliku u svojoj mašti. Štaviše, ako si

zaista toliko lep da se ništa na svetu ne može porediti s

tobom, molim te reci mi zašto si tako lep i zašto moraš da

budeš lep.«

Toga leta činilo se da se Zlatni paviljon koristi lošim

ratnim vestima, koje su nam pristizale iz dana u dan, kao

nekom vrstom prevlake na poleđini ogledala, u kome se

on ogledao blistaviji nego ikad. U junu se američka vojska

već iskrcala u Sajpanu, dok su savezničke trupe nadirale

preko ravnica Normandije. Broj pristalica drastično se

smanjio, a Zlatni paviljon kao da je uživao u toj

usamljenosti i tišini.

Bilo je sasvim prirodno što rat i pometnja, gomile

leševa i obilje prolivene krvi samo još više ističu lepotu

Zlatnog paviljona. Jer, u prvom redu, taj hram je i bio

podignut na pometnjama, sagradili su ga mnogi vlasnici

nečiste savesti, medu kojima je bio i jedan vojskovođa.

Nesklad koji pokazuju tri sprata te građevine, a u čemu

istoričari umetnosti vide samo stapanje raznih stilova,

nesumnjivo je prirodan, nastao iz traganja za stilom koji

bi iskristalisao sav okolni nemir. Da je, umesto toga,

sagrađen u jednom određenom stilu, Zlatni paviljon ne bi

bio u stanju da savlada i izdrži sve nemire, nego bi se,

svakako, već odavno srušio.

... U svakom slučaju, kad god bih zastao u čišćenju,

sa metlom u ruci, pogleda upravljena naviše, posmatrajući

Zlatni paviljon, činilo mi se da je najveće čudo to što ta

građevina zaista postoji, tu preda mnom. Zlatni paviljon

koji sam video kada sam proveo samo jednu noć ovde,

tokom one prve posete s ocem, nije na mene ostavio takav

utisak. A sada mi je bilo teško da poverujem da će mi

Zlatni paviljon, još mnogo godina, stalno biti pred očima.

Kada sam razmišljao o njemu, dok sam još bio u

Maizuruu, činilo mi se da hram neprekidno stoji u jednom

uglu Kjota; ali sada, kad sam došao da živim ovde,

pojavljivao bi mi se pred očima samo kada sam ga stvarno

gledao; a dok sam spavao u glavnoj dvorani, prestajao bi

da postoji. Zbog toga sam više puta na dan odlazio da

bacim pogled na Zlatni paviljon; čemu su se moji drugovi,

manastirski đaci, samo smejali. I ma koliko puta ga

pogledao, uvek bih osetio zaprepašćenje što je on stvarno

tu; a kada bih se posle dužeg posmatranja vratio u glavnu

dvoranu i kada bih se, zatim, iznenada okrenuo i ponovo

pogledao, učinilo bi mi se da je njegovo obličje nestalo

poput Euridike.

Kada sam završio čišćenje oko Zlatnog paviljona,

otišao sam na brdašce iza hrama da izbegnem zrake

jutarnjeg sunca, koje je postepeno sve jače grejalo, i popeo

se stazom prema Jukateiju. Bilo je to vreme pre otvaranja

kapije hrama, pa još nigde nije bilo ni žive duše.

Formacija lovačkih aviona, verovatno iz vazduhoplovne

eskadrile u Maizuruu, preletela mi je iznad glave,

spuštajući se sasvim nisko nad Zlatni paviljon, i nestala u

daljini, ostavljajući za sobom potmuli zvuk motora.

U brdima iza hrama ležao je usamljen ribnjak

prekriven sočivicom, koji se zvao Jasutamizava. Usred

ribnjaka uzdizalo se ostrvce, na kome je stajala

Širahebizuka — kamena kula od pet spratova. Jutarnji

vazduh bio je pun cvrkutavog čavrljanja ptičica, koje se

nisu videle iako je ceo šumarak odzvanjao od njihovih

glasova.

Zemljište oko ribnjaka bilo je obraslo gustom

letnjom travom. Niska ograda odvajala je stazu od trave,

a pored ograde ležao je dečak u beloj košulji. U blizini, uz

nisko javorovo drvo, bile su prislonjene grabulje od

bambusa.

Dečak se digao tako naglo da mi se učinilo kao da

je probio rupu u mekom letnjem vazduhu što je lebdeo

oko nas; kad me je video, samo je izustio:

»A, to si ti?«

Baš prethodne večeri upoznao sam se s tim

dečakom, koji se zvao Curukava. Dolazio je iz bogatog i

poznatog hrama u tokijskom predgrađu. Porodica je za

njegovo školovanje plaćala priličnu svotu novca, slala mu

izdašan džeparac i snabdevala ga namirnicama; on je,

jednostavno, u Zlatni paviljon bio primljen preko izvesne

veze sa starešinom, kako bi iskusio manastirski režim

kojem podležu svi obični manastirski đaci. Za letnji

raspust bio je otišao kući, a vratio se ponovo u Kjoto

prethodne večeri.

Tečno je govorio savršenim tokijskim narečjem.

Trebalo je da se te jeseni upiše u srednju školu akademije

Rinzai, u isti razred kao i ja, i već prošle noći zbunio me

je svojim brzim i veselim govorom.

Pa i sada, kad me je presreo rečima: »A, to si ti?«

izgubio sam moć da išta izustim. Međutim, on je, čini se,

moje ćutanje protumačio kao neku vrstu njemu upućene

kritike.

»U redu je to, ne brini. Ne moramo baš tako

revnosno da čistimo. Ionako će se sve isprljati kad dođu

posetioci, a i njih je u poslednje vreme sve manje.«

Glasno se zasmejah. Taj moj bezazleni smeh, koji

bi mi se katkad nesvesno oteo, kao da bi odobrovoljio

moje sagovornike i izazvao njihovo prijateljsko

raspoloženje prema meni. Na taj način nisam baš uvek

mogao biti odgovoran za opšti utisak koji sam ostavljao

na druge ljude.

Prekoračivši ogradu, seo sam pored Curukave. On

se opet prućio na leda, ruke je podmetnuo pod glavu, te

sam primetio kako mu je spoljna strana ruke prilično

opaljena suncem, dok je unutrašnji deo toliko beo da mu

se kroz kožu naziru vene. Zraci jutarnjeg sunca prodirali

su kroz drveće, rasipajući svetlozelene senke po travi.

Nagonski sam osetio da ovaj dečak svakako ne voli Zlatni

paviljon koliko ja. Jer moje oduševljenje za hram poticalo

je, pre svega, od moje ružnoće.

»Čujem da ti je otac umro«, rekao je Curukava.

»Da.«

Curukava je brzo skrenuo pogled u stranu i, ne

trudeći se nimalo da prikrije koliko je obuzet svojim

dečačkim razmišljanjem, nastavio:

»Biće da ti toliko voliš Zlatni paviljon zato što te on

podseća na oca, ha? Mislim, na primer, kada ga gledaš,

podseća te na to koliko ga je tvoj otac voleo.«

Godilo mi je što ta njegova donekle tačna

pretpostavka nije izazvala nikakve promene na mom

ravnodušnom licu. Očigledno, Curukava se zabavljao

preciznim razvrstavanjem ljudskih osećanja u male,

sređene fiočice koje je držao u svojoj sobi, poput dečaka

koji uživa u sređivanju raznih primeraka insekata, da bi ih

povremeno sa uživanjem vadio, upuštajući se u još

praktičnije eksperimentisanje.

»Sigurno si bio veoma tužan kad ti je otac umro, zar

ne? Zato izgledaš tako usamljen. Razmišljao sam o tome

od sinoć, kada smo se prvi put sreli.«

Njegove primedbe nisu u meni izazvale ni najmanju

odbojnost. Naprotiv, njegov utisak da izgledam usamljen

dao mi je izvesnu slobodu i spokojnost, tako da su mi reči

same navrle na usta:

»Nema tu ničega tužnog, da znaš.«

Nabravši obrve, koje su bile toliko dugačke da su

mu prosto smetale, Curukava me je pogledao.

»Šta?... Znači, ti si mrzeo oca? Ili ga, u najmanju

ruku, nisi voleo?«

»Nisam se ni zbog čega na njega ljutio, a nisam ga

ni mrzeo.«

»Pa zašto, onda, nisi tužan?«

»Ni sam ne znam zašto, ali eto...«

»Ne shvatam.«

Suočen s ovom ozbiljnom dilemom, Curukava se

uspravio i seo na travu.

»Da ti se, slučajno, nije desilo nešto još tužnije?«

»Zaista ne znam«, odgovorio sam.

Čim sam to rekao, pomislio sam— zašto toliko

uživam da izazivam nedoumicu u dušama drugih? Što se

mene tiče, tu nije bilo ni trunke sumnje. Stvar je bila

sasvim očigledna: patio sam zbog svog mucanja. Moja

osećanja se nikada nisu ispoljavala na vreme. Stoga mi se

činilo kao da su smrt moga oca i moja tuga dve odvojene

stvari, koje nemaju nikakve veze i nimalo ne utiču jedna

na drugu. I najmanja razlika u vremenu, malo zakašnjenje

u doživljavanju, nepobitno su vraćali osećanja i događaje

koje sam doživeo u njihova nepovezana stanja, a ona su,

što se mene tiče, verovatno bila njihova osnovna stanja.

Kada sam bivao tužan, tuga bi me iznenada obuzimala,

verovatno bez veze s nekim događajem i bez ikakvog

razloga; nije bilo nekakvog uzroka ili motiva...

... I opet, na kraju, nisam bio u stanju da objasnim

sve to svom novom prijatelju, koji je sedeo naspram mene.

Najzad se Curukava nasmejao.

»Pa ti si, bogami, pravi čudak!«

Pod belom košuljom, stomak mu se tresao od

smeha. Zraci sunca koji su prodirali kroz zanjihano granje

ispunili su me srećom. Moj život je bio izbrazdan poput

nabora na košulji ovog dečaka. No, mada naborana, kako

je ta njegova košulja od beline sijala na suncu! Možda je

tako bilo i sa mnom?

Zanemarujući spoljni svet, ovaj zen-budistički hram

je nastavio da živi prema ustaljenoj tradiciji zen-budizma.

Pošto je bilo leto, uvek smo ustajali najkasnije u pet sati.

Ustajanje iz postelje bilo je poznato kao »početak

režima«. Čim bismo ustali, počele bi »jutarnje vežbe«, u

izgovaranju sutri. To se nazivalo »trostrukim

ponavljanjem«, i mi smo ih recitovali tri puta. Posle toga

čistili smo unutrašnjost hrama i prali pod. Zatim bi došao

doručak, takozvani »obrok pirinčane kaše«. Jeli smo

pirinčanu kašu i slušali čitanje specijalne sutre za obrok

pirinčane kaše:

Deset šačica kaše

služimo dobro ljudima,

izvršavamo dužnosti i ne skrećemo s Puta,

uživamo u pročišćavanju svesti.

Izgovorivši tu sutru za obrok pirinčane kaše, pojeli

bismo kašu. Posle doručka plevili smo korov, čistili baštu

i sekli drva. Zatim bi došlo vreme za početak nastave, i mi

smo odlazili u školu. Po povratku iz škole uzimali smo

svoje »lekove«, odnosno večerali. Posle večere nam je

starešina, povremeno, držao predavanja o svetim spisima.

U devet sati čitali smo molitvu »nameštanje postelje«, to

jest odlazili na spavanje.

Takav je bio moj dnevni red; i svakog dana znak za

ustajanje bio je zvuk zvona, kojim bi zazvonio sveštenik

odgovoran za kuhinju i ceremonije u vezi s obrokom.

U Zlatnom paviljonu, odnosno u hramu Rokuon,

bilo je, po pravilu, dvanaest-trinaest ljudi. Međutim, zbog

regrutovanja u vojsku i na prinudni rad jedini žitelji

hrama, sem vodiča (u sedamdesetim godinama), kuvara (u

šezdesetim godinama), đakona i njegovog pomoćnika, bili

smo samo mi — manastirski đaci. Stariji ljudi su se već

zaparložili i umrtvili, kao da su zarasli u mahovinu, dok

smo mi mlađi bili, tako reći, deca. Đakon je imao pune

ruke posla oko izdržavanja hrama; to se nazivalo

njegovim »sporednim zaduženjem«.

Nekoliko dana po mom dolasku dodeljena mi je

dužnost da nosim novine u sobu starešine hrama (koga

smo zvali »stari učitelj«). Novine su stizale svakog dana,

otprilike u vreme kada bismo izvršili jutarnje obaveze,

uključujući i čišćenje hrama. Za nas nekolicinu

manastirskih daka bio je pozamašan posao da, za kratko

vreme koje nam je bilo određeno, počistimo i prebrišemo

svaki hodnik u hramu, gde je bilo tridesetak soba. Čim bih

završio čišćenje, otišao bih do ulaza u hram da podignem

novine, prošao kroz prednji hodnik, gde se nalazila

dvorana izaslanika, zavio pored dvorane posetilaca, i

uputio se kroz prolaze do velike čitaonice u kojoj je čekao

moj stari učitelj. Hodnici su još bili vlažni od pranja, a u

rupama između podnih dasaka barice su svetlucale na

jutarnjem suncu, vlažeći mi noge do članaka. Pošto je bilo

leto, za mene je to bilo pravo uživanje. Kleknuo bih kraj

vrata, ispred sobe starog učitelja, i uzviknuo:

»Mogu li da uđem?«

»Hm!« glasio je odgovor. Pre nego što bih kročio u

sobu, obrisao bih vlažna stopala krajem svoje svešteničke

odeće — taj trik sam naučio od drugova.

Udišući jak, svež miris spoljnjeg sveta, koji bi me

zapahnuo iz novinske štampe, krišom bih na brzinu

osmotrio pokoji naslov iz novina i pročitao; »Hoće li

carska prestonica doživeti vazdušne napade?«

Iako se to možda čini čudnovato, ja do tada još

nisam povezivao Zlatni paviljon sa vazdušnim napadima.

Otkad je pao Sajpan, vazdušni napadi na glavna japanska

ostrva postali su neizbežni, i vlasti su požurivale planove

za evakuaciju jednog dela Kjota; ipak, u mojim očima kao

da nije bilo nikakve veze između dugovečnosti Zlatnog

paviljona i strahota koje su bile posledice vazdušnih

napada. Činilo mi se da suštinski neuništiv hram i naučno

objašnjiva snaga vatre moraju biti sasvim svesni svojih

različitih osobina, i da će se, stoga, pri uzajamnom susretu

automatski mimoići... Međutim, postojala je stvarna

opasnost da i Zlatni paviljon uskoro postane predmet

vazdušnih napada i da, zahvaćen požarom, bude uništen.

I zaista, u ovakvoj situaciji bilo je gotovo izvesno da će

Zlatni paviljon biti pretvoren u prah i pepeo.

... Kada mi se ta pomisao uvrtela u glavu, Zlatni

paviljon je za mene postao još čarobniji u svojoj tragičnoj

lepoti.

Desilo se to jednog letnjeg popodneva, dan pre nego

što će početi nastava. Starešina, u pratnji đakonovog

pomoćnika, bio je otišao nekuda da održi posmrtni

pomen. Mene je Curukava pozvao u bioskop. Ali kako ja

nisam bio baš naročito zainteresovan, odmah je i on

izgubio volju da ide: takav je bio po prirodi.

Pošto smo dobili nekoliko slobodnih časova, izišli

smo iz glavne dvorane, sa natučenim školskim kapama

akademije Rinzai i sa uvijačima preko pantalona kaki

boje. Pošto je pržilo najjače letnje sunce, u hramu nije bilo

nijednog posetioca.

»Kuda ćemo?« upitao je Curukava.

Odgovorio sam kako bih želeo da, pre nego što

ikuda pođemo, dobro razgledam Zlatni paviljon, jer od

prekosutra više nećemo imati prilike da ga vidimo u ovo

doba dana; a dok mi budemo na prinudnom radu u fabrici,

Zlatni paviljon može biti uništen požarom usled

vazdušnih napada. Dok sam ja mucao i zastajkivao pri

tom objašnjavanju, Curukava me je slušao sa izrazom

iznenađenja i nestrpljenja.

Kada sam završio čak i taj kratki govor, na licu su

mi izbile graške znoja, kao da sam rekao nešto čega se

stidim. Curukava je bio jedina osoba kojoj sam otkrio

svoju neobičnu vezanost za Zlatni paviljon. Ali u

njegovom izrazu video sam samo uobičajenu zbunjenost

na koju sam se već bio navikao u ljudi koji pokušavaju da

shvate šta hoću da kažem svojim zamuckivanjem.

Sa takvim izrazima lica stalno sam se suočavao.

Kad god sam nekom poveravao svoje važne tajne, kad

sam ljudima objašnjavao ushićena osećanja što me

obuzimaju pred prizorom lepote, kad sam pokušavao da

izrazim srž svojih razmišljanja — uvek bih se suočavao s

takvim licima. Ljudi, obično, ne pokazuju takvo lice jedni

drugima. Ono neizrecivo verno odražava upravo moju

uznemirenost; drugim rečima, ono je moje strašno

ogledalo. U takvim trenucima, i najlepše lice se u mojim

očima preobražava u rugobu, baš onakvu kakvu pokazuje

moje lice. A onog časa kad toga postanem svestan, sve

ono važno što želim da izrazim raspline se i postane nešto

sasvim beznačajno, poput crepova na kućnom krovu...

Između Curukave i mene sve je bleštalo od jarke

svetlosti letnjeg sunca. Dok je čekao da izgovorim svaku

reč, Curukavino mlado lice presijavalo se od masnog

znoja. Obrve su mu se prelivale kao zlato, a nozdrve bile

raširene od udisanja sparnog vazduha.

Izrekao sam što sam hteo. I čim sam završio, obuzeo

me je pravi bes. Jer, otkako smo se prvi put sreli,

Curukava još nijednom do tada nije pokušao da mi se

naruga zbog zamuckivanja.

»Zašto?« nasrtljivo sam ga upitao za objašnjenje.

Kao što sam već više puta istakao, podsmevanje i uvrede

su mi se mnogo više sviđali nego saosećanja.

Neopisivo nežan osmeh pređe preko njegovih usana

i Curukava reče:

»Pa ja sam čovek kome tako nešto nikada ne bi ni

na pamet palo!«

Bio sam zapanjen. Odrastao u surovoj sredini na

selu, nisam bio naviknut na takvu vrstu nežnosti.

Curukavina nežnost me je naučila da shvatim kako mogu

postojati kao sopstvena ličnost, izdvajajući iz svog života

mucanje. Veoma sam uživao u tome da me ljudi razgolite.

Curukavine oči, uokvirene dugim trepavicama,

zanemarivale su moje mucanje i prihvatale me onakvog

kakav jesam. A do tada sam bio u čudnoj zabludi da bih,

ako prenebregnem svoje mucanje, samim tim poništio i

sopstveno postojanje.

...Doživeo sam neki sklad osećanja i sreću. Nije

nimalo čudno što više nikada nisam mogao zaboraviti

izgled Zlatnog paviljona kakav sam tada ugledao.

Projurivši ispred starog baštovana, koji je dremuckao, nas

dvojica smo se uputili pustom stazom pored zida, izbivši

sa prednje strane Zlatnog paviljona.

...Još i sad se živo sećam tog prizora. Nas dvojica

dečaka stajali smo rame uz rame tamo, kraj ribnjaka

Kjoko, u belim košuljama i sa uvijačima. A ispred te dve

prilike, ničim nerazdvojen od njih, dizao se Zlatni

paviljon.

Bilo je to na kraju leta, poslednjeg letnjeg raspusta i

poslednjeg dana tog raspusta... Naša mladost se pijano

lelujala na samoj ivici tog vremena. I Zlatni paviljon je i

stajao na toj istoj ivici, okrenut nama, i pričao nam. Toliko

nas je iščekivanje vazdušnih napada zbližilo sa Zlatnim

paviljonom.

Blaga svetlost sunčevih zraka pozne jeseni krasila

je krov Kukjoćoa zlatnom prevlakom, dok je svetlost,

padajući pravo nadole, ispunjavala unutrašnjost Zlatnog

paviljona mrakom poput noćne tame. Do tada me je

opčinjavala neuništivost ove građevine i razdvajala me od

nje; ali njena neumitna sudbina, činjenica da bi zapaljiva

bomba mogla izazvati požar i uništiti je, približila ju je

našoj sudbini. Možda će Zlatni paviljon biti uništen još i

pre nas. Na tu pomisao činilo mi se da Zlatni paviljon živi

istim životom kao i mi.

Okolna brda, obrasla crvenom borovinom, bila su

preplavljena cvrčanjem cvrčaka, što je ličilo na pesmu

bezbroj sveštenika koji se mole za izbavljenje od požara:

»Gja gja, gjaki gjaki, un nun, šifura šifura, harašifura

harašifura!«

Ova predivna građevina biće uskoro pretvorena u

pepeo, razmišljao sam. Pri tome se slika Zlatnog paviljona

iz moje mašte postepeno, u svim svojim pojedinostima,

prenosila na ovaj stvarni hram kao što nastaje kopija

preslikavanjem originalne slike na svili: krov iz moje

mašte poklapao se sa stvarnim krovom hrama, Sosei sa

pravim Soseijem, koji se pružao s druge strane ribnjaka,

okviri i prozori sa okvirima i prozorima Kukjoćoa. Zlatni

paviljon više nije bio nepomična građevina. On se, tako

reći, pretvorio u simbol prolaznosti ovozemaljskog sveta.

I zbog takvog načina razmišljanja, stvarni hram sada nije

bio ništa manje lep od Zlatnog paviljona iz moje mašte.

Možda će se već sutra s neba sunovratiti oganj, a

onda će ti vitki stubovi, elegantni prevoji tog krova, biti

pretvoreni u pepeo, tako da ih više nikada nećemo videti.

Ali za sada on je dostojanstveno stajao pred nama, sa svim

svojim tananim detaljima, kupajući se u svetlosti jarkoj

poput letnjih požara.

Veličanstveni oblaci gomilali su se na obzorju,

iznad brda, slični onima koje sam ugledao krajičkom oka

dok su izgovarane sutre na očevom grobu. Ovi su, puni

neke ustajale svetlosti, gledali dole na čarobno zdanje

hrama. Pod tom jakom sunčevom svetlošću poznog leta

činilo mi se da Zlatni paviljon gubi razne pojedinosti

svoga oblika; u svojoj unutrašnjosti bio se uvio u

sumornu, ledenu tamu, i svojim tajanstvenim obrisima

jednostavno prezirao bleštavi svet koji ga okružuje. Samo

se feniks na krovu čvrsto držao svojim oštrim kandžama

za postolje, nastojeći da se ne zaljulja pod usijanim

suncem.

Curukavi je dosadilo moje beskrajno piljenje u

hram, pa je podigao kamičak i, gipko poput bacača u

bezbolu, zavitlao ga u samo središte senke Zlatnog

paviljona koji se odražavao u ribnjaku Kjoko.

Talasići se raširiše kroz sočivicu, i prelepa, tanana

struktura trenutno se razbi u bezbroj komadića.

*

* *

Tokom te godine dana do kraja rata osećao sam

najveću prisnost sa Zlatnim paviljonom, stalno brinući za

njegovu bezbednost i potpuno očaran njegovom lepotom.

U svakom slučaju, bio je to period kada sam nekako

nastojao da Zlatni paviljon privučem na razinu svog

postojanja i, verujući da mogu to učiniti, bio sam u stanju

da ga volim ne osećajući nikakav strah. Do tada Zlatni

paviljon još nije uticao na mene nikakvim zlim silama niti

svojim otrovom.

Bio sam ohrabren činjenicom što Zlatni paviljon i ja

podležemo zajedničkoj opasnosti na ovom svetu. U toj

opasnosti bio sam pronašao posrednika koji može da me

poveže sa lepotom. Činilo mi se da je premošćen jaz

između mene i svega onog što kao da me je dotad

nipodaštavalo, i nekako držalo na odstojanju.

Bio sam gotovo van sebe pri pomisli: da bi požar

koji bi mene uništio verovatno uništio i Zlatni paviljon.

Pod istom anatemom, osuđeni na istu propast u požaru,

Zlatni paviljon i ja smo sada živeli u svetu istih dimenzija.

Kao i moje slabašno, ružno telo, i telo Zlatnog paviljona,

ma koliko bilo čvrsto, sastojalo se od lako zapaljivog

ugljenika. Na tu pomisao ponekad mi se činilo da bih

mogao pobeći, poneti Zlatni paviljon skriven u svojoj

puti, u svom telu - poput lopova koji je u bekstvu progutao

dragi kamenn.

Tokom cele te godine nisam naučio napamet

nijednu sutru, niti sam pročitao ijednu knjigu; iz dana u

dan, od jutra do mraka, bio sam obuzet duševnim i

telesnim vežbama, učenjem ratničkih veština, radom u

fabrikama i pripremama za pružanje pomoći u slučaju

prinudnog evakuisanja. Po prirodi sanjalica, bio sam sve

skloniji da sanjarim, a zahvaljujući ratu, običan život se

sve više udaljavao od mene. Nama, dečacima, rat se

pričinjavao kao neka vrsta sna bez stvarne suštine, kao

nekakav karantin u kome je čovek odsečen od pravog

smisla života.

Kada su bombarderi B-29 prvi put napali Tokio, u

novembru 1944, očekivalo se da će svakog trenutka doći

do vazdušnog napada i na Kjoto. Potajno sam sanjao o

tome kako će ceo Kjoto biti zahvaćen požarom. Ovaj grad

se suviše brinuo o tome da sačuva svoje starine onakvim

kakve su nekada bile; mnogobrojna šintoistička svetilišta

i budstički hramovi zaboravili su crveni pepeo koji se

rađao iz njih u vreme ratnih strahota. Kada bih zamislio

kako je velika bitka za Ođin sravnila taj grad sa zemljom,

činilo mi se da je Kjoto izgubio deo svoje lepote pošto je

već isuviše davno zaboravio na užase ratnog razaranja.

Već sutra će Zlatni paviljon, svakako, biti spaljen.

Nestaće onog oblika koji je ispunjavao prostor... I tada će

feniks na vrhu krova, poput besmrtne ptice, oživeti i

odleteti A.Zlatni paviljon, dotle sputavan svojim oblikom,

biće oslobođen svih pravila i lagano će zaploviti,

prosipajući bledu svetlost na jezero i tamne vode mora.

Mada sam čekao i čekao, na Kjoto nikako da naiđe

vazdušni napad. Čak i kad sam 9. marta sledeće godine

pročitao izveštaj da je ceo jedan trgovački deo Tokija

pretvoren u pravo more požara, i da se katastrofa širi na

sve strane, nad Kjotom je i dalje stajalo samo prozračno

nebo ranog proleća.

Gotovo gubeći nadu u svom iščekivanju, pokušavao

sam da ubedim sebe kako to rano proletnje nebo skriva u

sebi sve moguće strahote požara i uništenja, kao što

blistava prozorska stakla sakrivaju ono što je iza njih. Već

sam rekao da je u meni bilo malo ljudskih osećanja. Očeva

smrt majčino siromaštvo jedva su se doticali mog

unutrašnjeg života. Sanjao sam o nečem nalik na ogroman

nebeski kompresor, koji bi doneo nesreću, kataklizmu i

nadljudske tragedije, koji bi pod sobom smrvio sva

ljudska bića i sve stvari, bez obzira na njihovu rugobu ili

lepotu. Ponekad bi mi se neobičan sjaj prolećnog neba

pričinjavao kao odsjaj hladne oštrice neke ogromne

sekire, dovoljno velike da razori celu zemlju. I tada bih

samo čekao da sekira padne — da padne takvom brzinom

koja čoveku ne bi dala vremena da išta pomisli.

Ima nešto što mi se još i sada čini čudnovatim. Ja, u

stvari, nisam bio obuzet sumornim mislima. Suočavao

sam Se samo sa lepotom, koja me je jedino zanimala i koja

je bila moj stvarni problem. Ne bih mogao reći da je rat

uticao na mene tako što bi me ispunio sumornim mislima.

Kada se čovek usredsredi samo na pojam lepote, i

nesvesno se suočava sa najmračnijim mislima koje

postoje na ovom svetu. Tako su, čini mi se, sazdana

ljudska bića.

Sećam se jedne epizode koja se dogodila u Kjotu

pred kraj rata. Bilo je to nešto sasvim neverovatno, ali ja

nisam bio jedini svedok. Pored mene je bio Curukava.

Jednoga dana, kada je bila ukinuta električna struja,

otišao sam sa Curukavom da posetimo hram Nanzen.

Prešli smo široki auto-put i uputili se preko drvenog mosta

duž izgrađenog nagiba niz koji su se spuštali čamci.

Bio je vedar majski dan. Nagib se više nije

upotrebljavao, a šine što su silazile niz padinu bile su

zarđale i gotovo sasvim zarasle u korov. Usred korova,

sitni, nežni beli i cvetići u obliku krstića drhturili su na

vetru. Sve do linije gde e počinjao nagib voda je bila

prljava i ustajala, a senke koje su bacali redovi trešanja

zasađenih s ove strane vode potpuno su se gubile u njoj.

Stojeći na tom mostiću, odsutno smo posmatrali

površinu vode. Od svih mojih uspomena iz rata, takvi

kratki, nesvesni trenuci ostavili su na mene najživlji

utisak. Ti kratki časovi potpunog spokoja i opuštenosti

ostali su mi ponegde u sećanju, poput pramičaka plavog

neba što proviruje kroz oblake. Čudno je to što su mi takvi

trenuci ostali jasno u sećanju, kao da su bili slučajevi

iznenadne radosti.

»Prijatno, zar ne?« rekao sam smešeći se zaneseno.

»Hm«, odvratio je Curukava pogledavši takođe sa

smeškom. Obojica smo bili obuzeti osećanjem da tih

nekoliko časova pripada nama.

Pored široke staze posute šljunkom tekla je kroz

jarak bistra voda, u kojoj su se pojavljivale prekrasne

vodene bilke. Uskoro nam se pred očima ukazala čuvena

kapija Samon.

U ograđenom prostoru oko hrama nije bilo žive

duše. Crepovi na krovu raskošno su blistali medu svežim

zelenilom, kao da je na njemu rastvorena neka ogromna

prozračno-srebrnasta knjiga. Kakvog bi smisla mogao

imati rat u ovom trenutku. Činilo mi se da je rat samo

stravičan duševni doživljaj negde na nekom mestu i u

izvesno vreme, koji ne postoji van ljudske uobrazilje.

Možda je baš na ovoj kapiji poznati razbojnik

Išikava Goćmon jednom zakoračio preko ograde i zastao

da uživa u prizoru rascvetalog cveća. Obojica smo bili

detinjasto raspoloženi i, mada je već bila sezona kada

pupoljci opadaju, i drveće prolistava, hteli smo da

uživamo u prizoru iz istog položaja kao i Goćmon.

Plativši nešto malo za ulznicu, popeli smo se uz strme, već

pocrnele drvene stepenice. U dvorani na spratu, gde su se

izvodile religiozne igre, Curukava je udario glavom o

nisku tavanicu. Samo što sam se zakikotao, i ja udarih

glavom. Penjući se dalje vijugavim stepenicama, izbili

smo na vrh kule.

Posle uspinjanja uskim stepeništem, mračnim poput

podruma, osetili smo prijatno popuštanje napetosti kada

se pred nama odjednom otvorio prizor prostranog

spoljnog sveta. Za trenutak smo zastali, zadivljeni,

gledajući trešnje i borove, šumu oko šintoističkog

svetilišta Heian, koja je krivudala u daljini iza redova

kuća, obrise planinskih venaca — planine Araši,

Kitanokata, Kifune, Minoura, Kompira — koje su se sve

nejasno ocrtavale na periferiji Kjota. A kada smo se

zadovoljili posmatranjem, kao dobri manastirski đaci,

izuli smo cipele i s poštovanjem ušli u dvoranu. Po podu

mračne dvorane bile su prostrte dvadeset i četiri slamne

hasure. U sredini je stajala statua Šakamunija7, a zlatne

oči šesnaest budističkih apostola sijale su u mraku.

To je bila Kula pet feniksa ili Gohoro.

Hram Nanzen pripadao je istoj budističkoj sekti

Rinzai kao i Zlatni paviljon, ali Zlatni paviljon je pripadao

školi Sokokuđi, dok je hram Nanzen bio centar škole

Nanzendi. Tako smo mi, u stvari, sada bili u hramu iste

sekte kao što je naša, ali različite škole. Stajali smo tamo

kao dva obična srednjoškolca, sa vodičima u ruci,

razgledajući slike živopisnih boja na tavanici; one su,

navodno, bile delo Tanjua Morinobua, koji pripada školi

Kano, i Hogana Tokusecua, iz škole Tosa.

Na jednoj strani tavanice bili su naslikani anđeli

kako lete nebom svirajući u flaute i starinske instrumente

bive8. Na drugoj strani lepršala je kalavinka, sa belim

božurom u kljunu. To je ptica melodičnog glasa opisana u

sutrama, a živi na planini Sesan. Gornji deo njenog tela

prikazan je u obliku punačke devojke, a donji u obliku

ptice. Na sredini tavanice bila je naslikana legendarna

ptica, navodno par onome feniksu na vrhu Zlatnog

paviljona; ali ova je ličila na šaroliku dugu, i sasvim se

razlikovala od one dostojanstvene zlatne ptice koja mi je

bila tako dobro poznata.

Kleknuvši pred statuom Šakamunija, sklopili smo

ruke u molitvi. Zatim smo izišli iz dvorane. Ali nikako se

nismo odvajali od kule, i nije nam se silazilo sa nje. Tu,

na vrhu stepeništa, naslonili smo se na ogradu okrenutu

jugu.

Činilo mi se kao da negde vidim malu, prekrasno

obojenu spiralu. Verovatno je to bilo pod utiskom

veličanstvenih boja sa slika koje sam maločas gledao na

tavanici. Usled te zgusnutosti i bogatstva boja činilo mi se

kao da se ptica kalavinka skriva negde u mladom lišću ili

u granama zelenih borova što su se pod našim pogledom

širile na sve strane, i kao da mi dozvoljava da vidim

krajičak njenih predivnih krila.

Ali nije to bilo posredi. Preko puta, ispod nas,

nalazila se isposnička ćelija Tendu. Staza, popločana

četvrtastim kamenjem koje se samo uglovima dodirivalo,

vijugala je kroz baštu, zasađenu niskim, stamenim

drvećem u jednostavnom stilu, i vodila u prostranu sobu

širom otvorenih vrata. Videla se svaka pojedinost u

ukrasnom udubljenju i pretrpane police u sobi.

Jarkocrveni tepih bio je prostrt po podu: očigledno je ta

soba bila često upotrebljavana za održavanje čajnih

ceremonija. U njoj je sedela jedna mlada žena. U stvari,

nju je uhvatio moj pogled.

Za vreme rata nigde se nije mogla videti žena

obučena u tako sjajan kimono dugih rukava kakav je bio

njen. Jer da je bilo koja žena izišla iz kuće u takvom

kimonu, sigurno bi joj prebacili da joj nedostaje patriotske

svesti, pa bi bila primorana da se vrati kući i promeni

kimono. Toliko je raskošan i prekrasan bio njen kimono.

Nisam mogao da vidim sve pojedinosti dezena, ali sam

zapazio da je raznobojno cveće izvezeno na svetloplavoj

podlozi, i da kroz skerletnu boju njenog pojasa svetlucaju

žice od zlata: činilo se, gotovo, da se u okolnom vazduhu

odražava sjaj njene odeće. Prelepa mlada žena sedela je

na podu, savršeno elegantna; njen bledi profil se reljefno

isticao, kao izvajan, pa me je obuzela sumnja da li je to

stvarno živo biće. Strašno zamuckujući, jedva izgovorih:

»Za ime boga, je li ona stvarno živa?«

»To sam baš i ja pomislio. Liči na pravu lutku, zar

ne?« odazvao se Curukava, naslonivši se čvrsto na ogradu

i ne skidajući pogled sa žene.

U tom trenutku iz unutrašnjosti sobe pojavio se

mlad oficir u ratnoj uniformi. Seo je, ceremonijalno

ukrućen, nekoliko stopa dalje, naspram žene. Izvesno

vreme su oboje mirno sedeli okrenuti jedno drugom.

Onda je žena ustala i bez reči iščezla u tami hodnika.

Posle izvesnog vremena se vratila noseći šolju čaja, dok

su joj se dugački rukavi njihali od povetarca. Sela je pred

čoveka i ponudila mu čaj. Pošto mu je pružila šolju sa

čajem uz ceremonijalni naklon, vratila se na svoje mesto.

Čovek je nešto rekao, ali uopšte nije pio čaj. Sledeći

trenutak učinio mi se neobično dug i napet. Žena je klečala

duboko pognute glave...

A tada se dogodilo nešto neverovatno. Klečeći i

dalje, onako sasvim uspravna, žena je odjednom olabavila

okovratnik svoga kimona. Gotovo da mi je do ušiju doprlo

šuštanje svile dok je izvlačila kimono ispod krutog pojasa.

A onda su se ukazale bele dojke. Zastao mi je dah. Žena

je uzela u ruke jednu od svojih nabreklih belih dojki.

Oficir je pružio duboku šolju sa tamnim čajem i kleknuo

pred ženu. Ona je pritisnula dojku obema rukama.

Ne mogu reći da sam sve to baš video, ali sam jasno

osećao, kao da se cela ta scena odigrala neposredno pred

mojim očima: kako je belo, toplo mleko šiknulo iz njene

dojke u tamnozeleni čaj koji se penušio u šolji, kako se

taložilo u tečnosti, ostavljajući bele kapljice na površini,

kako je to belo mleko uzmutilo i zapenušalo površinu

čaja.

Prinoseći šolju sa čajem ustima, čovek je iskapio tu

tajanstvenu tečnost do poslednje kapljice. Žena je sakrila

nabreklu dojku pod nabore kimona.

Nas dvojica smo napeto posmatrali tu scenu. Kada

smo docnije sve po redu ispitali, zaključili smo da je to,

nesumnjivo, bila oproštajna ceremonija između oficira

koji odlazi na borbeni položaj i žene koja je rodila njegovo

dete. Ali naše uzbuđenje u tom trenutku onemogućilo nam

je da dođemo do nekakvog logičnog objašnjenja. Dok

smo tako napeto zurill, nismo imali vremena da

primetimo kako su čovek i žena izišli iz sobe, u kojoj je

ostao samo veliki crveni tepih.

Pred očima mi je bio samo reljef njenog belog

profila i njene veličanstvene bele dojke. A kada je žena

otišla, neprestano mi je na umu bila jedna stvar — tokom

celoga tog dana, pa još i sutra i prekosutra. Zamišljao sam

da je ta žena bila niko drugi do Uiko, koja se ponovo

rodila i vratila u život.

TREĆA GLAVA

Navršila se godišnjica očeve smrti. Majci je pala na

um čudna ideja. Pošto nisam mogao da odlazim kući zbog

prinudnih radnih obaveza, ona je naumila da sama dođe u

Kjoto i donese posmrtnu ploču za očev grob, kako bi

sveštenik Dosen, makar nekoliko minuta, mogao čitati

neke sutre pred njom, obeležavajući tako godišnjicu smrti

svoga prijatelja. Naravno, nije imala dovoljno novca da

plati posmrtno bogosluženje, pa je napisala pismo

starešini, računajući na njegovu samilost. Sveštenik

Dosen je pristao i obavestio me o njenom zahtevu.

Ta vest me nije obradovala. Postoji određen razlog

što sam do sada izbegavao da pišem o svojoj majci. U

stvari, ne osećam nikakvu potrebu da pominjem išta što se

odnosi na nju.

Nikada majci nisam prebacio ni jednom jedinom

rečju taj kobni događaj. Nikada to nisam ni pomenuo. Čini

mi se čak da majka, verovatno, nije ni bila svesna da je

meni bio poznat taj događaj. Ali posle toga slučaja u

mome srcu više nije bilo milosti za nju.

Sve se desilo za vreme letnjeg raspusta, kada sam se

prvi put vratio kući posle upisa u srednju školu u Istočnom

Maizuru i pošto sam bio stavljen pod stričevo

starateljstvo. U to vreme majčin rođak, po imenu Kurai,

vratio se u Nariu iz Osake, pošto nije imao uspeha u

trgovačkom poslovanju. Njegova žena, kojoj je pripalo

bogato nasledstvo kao kćeri imućnih roditelja, nije više

htela da ga primi u kuću, pa je Kurai bio primoran da se

smesti u očevom hramu dok se cela ta afera ne stiša.

U našem hramu nije bilo dovoljno mreža protiv

komaraca. Pravo je čudo što majka i ja nismo dobili

tuberkulozu od oca pošto smo svi spavali pod istom

mrežom; a sada nam se pridružio i taj rođak Kurai. Sećam

se kako je zrikavac jedne letnje noći sleteo na drveće u

bašti, zričući kratkim, piskavim glasom. Verovatno me je

to zrikanje i probudilo. Šum talasa odjekivao je glasnije,

dok su krajevi svetlozelene mreže protiv komaraca

lepršali na povetarcu s mora. Ipak, mreža za komarce se

njihala na neki čudan, neuobičajen način.

Nadimala se od vetra, a zatim bi postepeno

podrhtavala propuštajući ga kroz svoje rupice. Način na

koji se mreža nadimala i opet skupljala u nabore nije,

dakle, u potpunosti odgovarao duvanju vetra; umesto

toga, činilo se kao da mreža obuzdava vetar i lišava ga

snage. Čuo se i šum, poput šuštanja bambusovog lišća,

prouzrokovan povlačenjem krajeva mreže po slamnim

hasurama na podu. U stvari, neki pokreti koji nisu dolazili

od vetra prenosili su se na mrežu protiv komaraca.

Pokreti, nežniji od duvanja, širili su se duž cele mreže

poput talasastog podrhtavanja, tako da se grubo pletivo

mreže trzalo kao u grčevima, a njena prostrana

unutrašnjost izgledala kao uznemirena, ustalasana

površina jezera. Je li to bio vrh nekog talasa što ga je

uzdigao brod dok je plovio daleko preko jezera, ili je to

bio iz daljine viđen trag talasa što ostaje iza broda koji je

već prošao kroz ovo mesto?...

Plašljivo sam upravio pogled ka izvoru tih pokreta.

I tada, dok sam zurio u mrak razrogačenih očiju, osećao

sam kao da mi svrdlo buši zenice.

Mreža protiv komaraca bila je premalena za četiri

osobe, a kako sam ja ležao pored oca, mora biti da sam se

u snu okrenuo i saterao ga u jedan ugao. I tako je između

mene i onoga što sam tada video bila prostrana belina

zgužvanog čaršava, a iza mojih leđa ležao je otac skupljen

u klupko, dišući mi pravo u vrat.

Primetio sam da je on, u stvari budan, zato što mi je

u leda dahtao neravnomerno, isprekidano, očigledno

obuzdavajući se da se ne zakašlje. U tom trenutku,

odjednom, pred mojim širom otvorenim očima — očima

tridesetogodišnjaka — isprečilo se nešto veliko i toplo,

tako da više ništa nisam mogao da vidim. Odmah sam

shvatio. Otac mi je pred lice pružio šake, da mi zakloni

pogled.

Još i danas se živo sećam tih šaka, tih nezamislivo

ogromnih šaka, raširenih pred mojim očima, da bi mi

trenutno zaklonile prizor iz pakla koji sam ugledao. Šaka

iz nekog drugog sveta. Da li iz ljubavi, saosećanja ili stida,

nije mi jasno — ali te su šake trenutno zaklonile stravičan

svet s kojim sam se suočio i prekrile ga tamom.

Malo sam pognuo glavu, u zaklonu iza tih šaka. I po

tom pokretu moje male glave ocu je odmah bilo jasno da

sam shvatio i da sam bio spreman da se pomirim s tim, pa

je sklonio šake... A posle toga, kao što su mi te šake

naredile, odlučno sam držao zatvorene oči, ležeći tako bez

sna sve dok nije došlo jutro i dok mi se bleštava spoljna

svetlost nije probila kroz trepavice.

Treba da imate u vidu, molim vas, da sam godinama

docnije, kada su iznosili očev kovčeg iz kuće, bio toliko

obuzet gledanjem u njegovo mrtvo lice da nisam pustio ni

suze. Upamtite da sam, sa očevom smrću, bio oslobođen

stega njegovih ruku, a da sam, unoseći se u njegovo lice,

bio u stanju da posvedočim svoje postojanje. Na svaki

način, nastojao sam da iskalim svoju smišljenu osvetu nad

tim rukama, to jest nad onim što se među ljudima na ovom

svetu naziva ljubavlju; što se majke tiče, izuzev što joj

nisam mogao oprostiti tu uspomenu, nikada nisam ni

pomislio da joj se osvetim.

...Bilo je dogovoreno da majka dođe u Zlatni

paviljon jedan dan pre pomena na godišnjicu očeve smrti,

pa joj je dozvoljeno da provede noć u hramu. Starešina je

napisao pismo mojoj školi, tražeći da mi dozvole da

budem odsutan na dan te godišnjice. Oni koji su išli na

prinudni rad odlazili su ujutro i vraćali se u naše

prebivalište na spavanje. Onoga dana uoči godišnjice bilo

mi je teško da se vratim u hram Rokuon.

Curukava, dečak čista i nevina srca, radovao se

umesto mene što ću opet videti majku posle tako dugog

vremena, dok su ostali drugovi, manastirski đaci,

radoznalo čekali da je vide. A ja sam se stideo što imam

tako siromašnu i neuglednu majku. Imao sam muke da

dobroćudnom Curukavi objasnim zašto ne žudim da je

vidim. A da stvar bude još gora, čim smo završili rad u

fabrici, on me je uhvatio za ruku i rekao:

»Hajde, trkom nazad!«

Bilo bi preterano kad bih rekao da uopšte nisam

želeo da vidim majku. Nije tačno da nisam ništa osećao za

nju. Posredi je, verovatno, bilo to što nisam podnosio

otvoreno izražavanje ljubavi pri susretu sa srodnicima, i

što sam jednostavno pokušavao da opravdam to

neprijatno osećanje na razne načine. To je bila loša crta

moga karaktera. Donekle je u redu što sam raznim

objašnjenjima nastojao da opravdam svoja poštena

osećanja. Ali, ponekad, bezbroj motiva koje bih ispredao

u svojoj glavi nametali su mi osećanja koja bi me i samog

zapanjila; a takva osećanja prvobitno nisu bila lično moja.

Samo je u mojoj mržnji bilo nečeg autentičnog. Jer,

ja sam bio osoba podložna osećanju mržnje.

»Nema nikakve svrhe da trčimo«, odgovorio sam.

»Samo bismo se zamorili. Možemo se mirne duše vratiti

šećući!«

»A tako«, rekao je Curukava. »Hoćeš da izazoveš

majčino sažaljenje pretvarajući se da si suviše iscrpen

kako bi te malo pomazila.«

Tako je Curukava uvek tumačio moje postupke, i

uvek ih je pogrešno shvatao. Ali to mi nije ni najmanje

smetalo, i on mi je čak postao neophodan, jer je zaista bio

moj dobronamerni tumač — nezamenjivi prijatelj koji je

umeo da prevede moje reči na jezik stvarnog sveta.

Da, ponekad me je Curukava podsećao na

alhemičara koji može da kalaj pretvori u zlato. Ja sam bio

fotografski negativ, dok je on predstavljao pozitiv

razvijenog snimka. Koliko sam puta bio zapanjen videći

kako moja mračna, nejasna osećanja postaju jasna i

prozračna kad prođu kroz filter Curukavinog srca! Dok

sam se ja kolebao i mucao, on bi moja osećanja uzeo u

svoje ruke, obrnuo ih i preneo spoljnom svetu. Iz tog

zapanjujućeg procesa naučio sam da, što se tiče osećanja,

ne postoje razlike između najuzvišenijih i najnižih

osećanja na ovom svetu, da se njihove posledice svode na

jedno isto, i da ne postoji nikakva vidljiva razlika između

ubilačke namere i osećanja duboke samilosti. Curukava

nikada ne bi mogao poverovati u tako nešto, čak i da sam

bio u stanju da mu to rečima objasnim, ali za mene je to

bilo stravično otkriće. Kad bi se sada ispostavilo da ja ne

bih mario ako bi me Curukava smatrao za licemera, to je

jednostavno bilo zbog toga što je licemerstvo, po mom

shvatanju, mana od relativnog značaja.

U Kjotu nikada nisam doživeo vazdušni napad, ali

jednom kada su me poslali u glavnu fabriku u Osaki, sa

nalogom za isporuku rezervnih delova za avione, došlo je

do vazdušnog napada. Bio sam tada očevidac kada su na

nosilima izneli jednog fabričkog radnika kome su ispala

creva.

Zašto je tako jezivo videti rasuta ljudska creva?

Zašto moramo da zaklonimo oči od užasa kad ugledamo

ljudsku utrobu? Zašto ljudi dožive šok kad vide kako curi

krv? Zašto su nam ljudska creva ružna?... Kakvo bi samo

lice napravio Curukava kad bih mu rekao da sam se od

njega naučio takvom razmišljanju, pomoću kojega sam

poništavao sopstvenu ružnoću? Zašto smatramo da je

neljudski kada na ljudska bića gledamo, na primer, kao na

ruže, ne razlikujući njihovu unutrašnjost od njihove

spoljašnosti? Kada bi ljudi samo mogli da izvrnu svoju

dušu i telo, da ih ljupko posuvrate kao što ruže

unutrašnjost svojih latica okrenu napolje, i da celu svoju

utrobu izlože proletnjem povetarcu i sunčevoj svetlosti...

Majka je bila već stigla i razgovarala je sa

starešinom u njegovoj sobi. Curukava i ja smo kleknuli

pred vrata u hodniku, u sumrak rane letnje večeri, i

najavili svoj povratak.

Starešina je pozvao samo mene u sobu. Pred

majkom me je pohvalio da dobro obavljam svoje dužnosti

u hramu. Glavu sam držao oborenu, gotovo i ne gledajući

u majku. Ispod oka mogao sam da vidim izbledelo plavo

platno njenih ratnih pantalona širokih nogavica, i na njima

položene ruke prljavih prstiju.

Otac Dosen nam je rekao da se možemo povući u

svoje odaje. Poklonivši mu se učtivo nekoliko puta, izašli

smo iz njegove sobe. Živeo sam u sobici od pet đoa9,

južno od male čitaonice, koja je gledala na dvorište. Kada

smo ostali nasamo u toj sobici, majka je briznula u plač.

Pošto sam to očekivao, bio sam u stanju da ostanem

sasvim ravnodušan.

»O meni se sada brinu u hramu Rokuon«, rekao sam

joj, »pa bih te zamolio da me ne posećuješ dok ne

postanem pravi sveštenik.«

»Razumem, razumem«, odgovorila je majka.

Godilo mi je što sam uspeo da je presečem tako

okrutnim rečima. Ali me je razdražilo to što ona, kao i

ranije, ne pokazuje nikakav znak osećanja, niti otpora.

Istovremeno, na pomisao da bi mogla prekoračiti prag i

prodreti u moju dušu obuzimao me je strah.

Na majčinom suncem opaljenom licu isticale su se

sitne, lukave, upale oči. Samo su joj usne bile crvene i

sjajne, kao da žive posebnim životom; imala je jake,

krupne zube seljanke. Bila je u godinama kada neka

gradska žena ne bi bila nimalo neobična ako je upadljivo

našminkana. Majka je svoje lice zapustila, kao da se

trudila da ga unakazi, ali sam ja instinktivno bio svestan

nečega putenog na tom licu, što je ostalo kao talog, i to mi

je bilo mrsko.

Pošto smo se rastali od oca Dosena i pošto se dobro

isplakala, majka je izvadila ubrus, koji je donela iz našeg

sela, i počela da briše svoje gole, suncem opaljene grudi.

Ubrus je bio od obične tkanine kakvu smo primali kao deo

obaveznog snabdevanja, obezbeđenog za svakog žitelja u

ovo ratno vreme. Tkanina je imala neki životinjski sjaj, a

kada je bila vlažna od znoja, još više se presijavala.

Posle toga je majka iz ranca izvadila nešto pirinča,

rekavši da će ga dati starešini, ocu Dosenu. Na to nisam

ništa odgovorio. Zatim je izvadila očevu nadgrobnu

pločicu, pažljivo umotanu u komad stare sive tkanine, i

stavila je na moju policu za knjige.

»Tako sam srećna zbog svega ovoga«, rekla je.

»Ocu će sigurno biti milo što će mu starešina očitati sutre

za pomen.«

»Majko, hoćeš li se vratiti u Nariu danas, kad se sve

završi?« upitao sam.

Majčin odgovor bio je neočekivan. Ispostavilo se da

je ona upravu hrama Nariu već predala nekom drugom i

da je prodala našu malu okućnicu. Platila je sve troškove

za očevo lečenje i spremila se da živi sama u kući nekog

svog ujaka u selu Kasugun, blizu Kjota.

Znači, hram u koji je trebalo da se vratim nije više

bio naš! Više ništa me nije čekalo da me pozdravi pri

povratku u ono selo na zabačenom rtu.

Ne znam kako je majka protumačila izraz olakšanja

koji mi je zaigrao na licu, ali ona se umiljato privila uz

mene govoreći:

»Znaš, milo moje, ti više nemaš svoj hram. Sada ti

ne preostaje ništa drugo nego da postaneš starešina hrama

Zlatnog paviljona. Moraš se potruditi da te starešina

Dosen zaista zavoli, kako bi ga jednog dana mogao

naslediti. Razumeš li, dete moje? Majka ti sada živi samo

s tom nadom u srcu.«

Bio sam zapanjen takvim preokretom i zabezeknuto

sam je posmatrao. Ali od straha nisam mogao da joj

gledam pravo u oči.

Sobica u pozadini bila je već mračna. Moja »nežna

majka« govorila mi je sve to na samo uho, tako da me je

miris njenog znoja prosto obavijao. Sećam se da se tada

smešila. Daleke uspomene na to kako me je dojila, sećanje

na njene tamnopute dojke — sve takve uzbudljive slike

promicale su mi kroz glavu. U plamenu niskih poljskih

požara postojala je neka vrsta fizičke snage, koja kao da

mi je ulivala strah. Dok su mi majčine kovrdže dodirivale

obraz, primetio sam vilinskog konjica kako se odmara

skupljenih krila na kamenoj posudi, obrasloj mahovinom,

što je stajala u mračnom dvorištu. Večernje nebo blistavo

se odražavalo na površini barice u okrugloj posudi. Nije

se čuo nikakav šum; u tom trenutku činilo se da je hram

Kokuon napušten.

»Najzad sam uspeo da pogledam majku pravo u

lice.U uglovima njenih sjajnih usana titrao je osmeh,

otkrivajući blistave, zlatne zube.

»Da«, odgovorio sam, mucajući neobuzdano, »ali

mene će kad-tad pozvati u vojsku i poginuću na bojnom

polju«.

»Budalo!« rekla je majka. »Kad bi u vojsku počeli

da uzimaju takve mucavce, to bi bio kraj Japana!«

Sedeo sam, ukrućen, pun mržnje prema majci. Ali

reči koje sam uspeo da promucam bile su popustljive:

»A možda će i Zlatni paviljon biti spaljen u

vazdušnom napadu...«

»Kako trenutno stvari stoje«, rekla je majka, »nema

nimalo izgleda da će doći do vazdušnog napada na Kjoto.

Amerikanci će ga, po svoj prilici, poštedeti.«

...Nisam odgovorio. U sumraku, unutrašnja bašta

hrama dobila je boju morskog dna. Turobno utonuli u

tamu, obrisi stena odavali su utisak kao da se one žestoko

bore jedne s drugima. Ne obraćajući pažnju na moje

ćutanje, majka se podigla i bez ustručavanja se zagledala

u drvena vrata moje sobice.

»Zar već nije vreme za večeru?« rekla je.

Kada sam se docnije svega toga sećao, shvatio sam

da je taj susret sa majkom znatno uticao na moju dušu.

Ne samo što sam tom prilikom uvideo da majka živi

u jednom svetu potpuno različitom od moga nego su i

njena shvatanja tada prvi put počela da utiču na mene.

Majka je po prirodi bila potpuno nezainteresovana

za lepotu Zlatnog paviljona; naprotiv, imala je osećanje za

realnost, meni sasvim strano. Rekla je da nema bojazni od

vazdušnog napada na Kjoto, a to je, uprkos. svem mojem

maštanju, verovatno bilo istina. Pošto nije pretila opasnost

da Zlatni paviljon bude bombardovan, ja sam za izvesno

vreme bio izgubio svrhu svog života, i svet u kome sam

opstojao morao je da se rasprši u komadiće.

S druge strane, ambicija koju je majka u meni tako

neočekivano probudila zanela me je sasvim, iako mi je

bila mrska. Otac nikada nije rekao ni reči o tome, ali

možda je bio podstaknut istom ambicijom kao i majka kad

me je poslao u ovaj hram. Otac Tajama Dosen bio je

neženja. Pretpostavljam da je i on nasledio hram Rokuon

od nekog prethodnika koji je polagao nade u njega, pa nije

bilo razloga da i ja, ako se samo dovoljno potrudim, ne

postanem, na kraju, naslednik oca Dosena. Ukoliko dođe

do toga, onda će Zlatni paviljon postati moj!

Misli su mi postale zbrkane. Kad mi je ova druga

ambicija postala teret, vratio sam se svojim prvobitnim

snovima (da će Zlatni paviljon biti bombardovan), a kada

mi je majka te snove razbila svojom otvorenom i realnom

procenom, ponovo sam se okrenuo drugoj ambiciji, dok

se, najzad, nisam sasvim zamorio lutajući u mislima od

jedne opsesije do druge, pa mi se, usled toga, na vratu

ispod potiljka pojavila velika crvena oteklina.

Nisam je dirao. Oteklina se čvrsto ukorenila i počela

da me pritiska iza vrata kao teško i vruće željezo. U

dubokom snu sanjao bih kako čista, zlatna svetlost raste

na mome vratu, obuhvatajući mi glavu otpozadi nekom

vrstom eliptičnog oreola i šireći se postepeno. Ali kad bih

se probudio, ispostavilo bi se da je to samo bol od one

opake otekline.

Konačno sam dobio temperaturu i morao da legnem

u postelju. Starešina me je poslao hirurgu. A hirurg, u

nacionalnoj uniformi i dokolenicama, dao je dijagnozu

moje otekline nazivajući je jednostavno »furunkul«. Pošto

nije hteo da troši alkohol, dezinfikovao je skalpel držeći

ga na plamenu i zasekao njime u moj vrat. Zaječao sam.

Vruća, gusta oteklina ispod mog potiljka prsnula je i ja

sam osetio kako se smanjila i splasnula.

*

* *

Rat se završio. Dok sam u fabrici slušao Carevu

naredbu kojom se proglašava kraj rata, mislio sam samo

na Zlatni paviljon.

Nije nimalo čudno što sam pohitao da se nađem

ispred Zlatnog paviljona čim sam se iz fabrike vratio u

hram. Na stazi kojom su prolazili posetioci hrama kamičci

su se pekli na žarkom letnjem suncu, lepeći se, jedan po

jedan, za grube gumene đonove mojih sportskih patika.

U Tokiju, kada su čuli Carevu naredbu o završetku

rata, ljudi su verovatno otišli pred Carsku palatu, dok su

ovde u masama dolazili da se isplaču pred kapijom

opustele palate Kjoto. U Kjotu ima mnogo šintoističkih

svetilišta i budističkih hramova u koje ljudi, u ovakvim

prilikama, mogu da odu i da se isplaču. Sveštenicima u

svim hramovima i svetilištima sigurno se dobro isplatio

taj dan. No, začudo, niko nije došao u Zlatni paviljon.

Tako se na užarenim kamičcima videla samo moja

senka. Bolje reći, ja sam stajao na jednoj strani, dok je

Zlatni paviljon bio na drugoj. Istog trenutka kad sam

ugledao Zlatni paviljon toga dana, osetio sam da se »naš«

odnos promenio.

Kad je reč o potresu koji izaziva poraz u ratu ili o

nacionalnoj žalosti, Zlatni paviljon je nenadmašiv; u

takvim prilikama on je transcendentalan, ili bar zauzima

transcendentalnu pozu. Do toga dana nije bio takav. Bez

ikakve sumnje, činjenica što je dokraja izbegao sudbinu

da bude spaljen prilikom vazdušnog napada doprinela je

da povrati svoj raniji izraz, kao da kaže: »Ja sam ovde od

drevnih vremena, i ostaću ovde zauvek«.

Stajao je tu, potpuno miran, kao neki elegantan ali

nepotreban deo nameštaja, dok su mu antički, zlatni listići

enterijera bili zaštićeni lakom letnjeg sunca što mu je

prekrivao spoljne zidove. Ličio je na ogromne, prazne

izložbene police postavljene ispod plamenog zelenila

šume. Razmere tih polica bile su takve da bi se na njih

moglo staviti samo nešto kao fantastično velika

nepokretna kadionica, ili jedno potpuno, ogromno ništa.

Ali Zlatni paviljon je sasvim izgubio sve te osobine; kao

da je odjednom sprao suštinu, pokazujući sada samo svoj

neobično prazan oblik. A najčudnije bilo je to što mi je on

sada izgledao najlepši, lepši nego u bilo kojoj prilici ranije

kad mi je pokazivao svoju lepotu.

Nikada do sada nije Zlatni paviljon pokazao tako

čvrstu lepotu — lepotu koja je prevazilazila i njegov lik u

mojoj mašti, koja je nadmašila ceo svet stvarnosti, lepotu

koja nije imala veze ni sa kakvim prolaznim oblikom!

Nikada do sada lepota mu nije ovako blistala, odbacujući

svaki smisao.

Nije preterano reći da su mi, dok sam posmatrao

hram, noge podrhtavale, a čelo orosile hladne graške

znoja. U ranijim prilikama, kad bih se vratio na selo pošto

sam video hram, razni njegovi delovi i cela struktura

odzvanjali su mi u ušima poput skladne muzike. Ali ovoga

puta čuo sam potpunu tišinu, savršenu bešumnost. U njoj

ništa nije strujalo, ništa se nije menjalo. Zlatni paviljon je

stajao preda mnom, dizao se uvis ispred mene, poput neke

stravične pauze u muzičkoj kompoziciji, poput zvonke

tišine.

»Veza između Zlatnog paviljona i mene se

prekinula«, pomislio sam. »Srušila se moja vizija da

Zlatni paviljon i ja živimo u istom svetu. Sada se moramo

vratiti svom prvobitnom stanju, ali to će biti stanje još

beznadežnije od ranijeg. Stanje u kojem ja živim na jednoj

strani, dok lepota postoji na drugoj. Stanje koje se nikada

neće promeniti, dokle god ovaj svet bude trajao.«

Poraz Japana u ratu bio je za mene iskustvo

neuporedivog očaja. Još i sad mi pred očima iskrsava ona

plamena sunčeva svetlost na dan kapitulacije, 15. avgusta.

Ljudi su govorili da su sve vrednosti porušene; ali u meni

se, naprotiv, probudila večnost, ona je oživela, i zahtevala

svoja prava. Večnost koja mi je govorila da će Zlatni

paviljon ostati tu zauvek.

Ta večnost je sišla s neba, prilepila nam se uz

obraze, ruke, stomake, i najzad nas pokopala. Kakva je to

prokleta stvar bila!... Da, u zrikanju zrikavaca, koje je

odzvanjalo po okolnim brdima, mogao sam da čujem

večnost, koja mi je bila nad glavom poput kletve, koja me

je zatvorila u zlatni kavez.

Za vreme čitanja sutri, te večeri pred spavanje,

otpevali smo izuzetno duge molitve za zdravlje Njegovog

veličanstva Cara i za pokoj duša onih koji su poginuli u

ratu. Otkako je rat počeo, postalo je uobičajeno u raznim

sektama da se nosi jednostavna odeća; ali večeras je

starešina nosio skerletnu svešteničku mantiju, koju je bio

zapakovao i sklonio pre više godina. To njegovo punačko,

besprekorno lice, koje je izgledalo kao da su mu sve bore

isprane, toga dana bilo je rumeno i krepko, kao da sija od

nekog zadovoljstva. U vreloj noći, prijatno šuštanje

njegove mantije jasno se čulo u hramu.

Posle čitanja sutri starešina je pozvao sve u hramu

u svoju sobu da im održi predavanje.

Koan10 koji nam je učitelj Dosen izabrao bio je

»Nansen ubija mačku« iz Četrnaestog slučaja

Mumonkana.

»Nansen ubija mačku« (koji se javlja u Šezdeset i

trećem slučaju Hekiganrokua, pod naslovom »Nansen

ubija mače«, kao i u Šezdeset i četvrtom slučaju pod

naslovom »Đošu nosi par sandala na glavi«) poznat je od

davnina kao jedan od najtežih zenističkih problema.

Negde u periodu Tang živeo je poznati kineski

sveštenik zena11 Pu Juan, na planini Nan Ćuan, koji se

zvao Nan Ćuan12 prema imenu planine.

Jednoga dana, kada su svi monasi izišli da kose

travu, u tom smirenom planinskom hramu pojavilo se

jedno mače. Sve je obuzela radoznalost, pa su jurili mače

na sve strane dok ga nisu uhvatili. I tako je oko njega

nastala svađa između monaha Istočne dvorane i monaha

Zapadne dvorane hrama. Dve grupe su se prepirale oko

toga čije će mezimče biti mače.

Videvši to, otac Nansen je uhvatio mače za kožu na

vratu i, prislonivši mu srp na vrat, rekao:

»Ako iko od vas nađe rešenje, mače će biti spaseno;

ako ne nađete rešenje, biće ubijeno.«

Niko nije umeo da odgovori. Stoga je monah

Nansen ubio mače i bacio ga.

Kad se spustilo veče, u hram se vratio najbolji

učenik Đošu. Nansen mu je ispričao šta se dogodilo i

upitao ga za mišljenje.

Đošu je odmah skinuo obuću, stavio je na glavu i

izašao iz sobe. Na to je monah Nansen, uzdahnuvši sa

žaljenjem, rekao:

»Ah, da si samo ti bio danas ovde, život mačeta bio

bi pošteđen.«

To je otprilike sadržaj priče. A onaj deo kada Đošu

stavlja obuću na glavu poznat je kao teško rešivi problem

u priči.

Međutim, prema objašnjenju učitelja Dosena, to i

nije bio tako težak problem.

Monah Nansen je ubio mače zato što je hteo da

uništi sve iluzije o sebi i da izbaci iz glave svako nebitno

razmišljanje i maštanje. Praktično ispoljavajući svoju

neosetljivost, odsekao je glavu mačetu, čime je presekao

sve suprotnosti, sve razmirice i nesklad između sebe i

ostalih. Takav postupak je poznat kao »ubistveni mač«,

dok je Đošuov postupak poznat kao »mač koji daje život«.

Usvojivši čin tako beskrajne velikodušnosti kao što je

stavljanje na glavu prljavih i prezrenih predmeta — obuće

koju svi gaze, on je praktično prikazao Put Bodisatve13.

Pošto je tako objasnio problem, učitelj Dosen je

završio predavanje ne dotakavši se nijednom rečju poraza

japana u ratu. Osećali smo se kao da nas je začara lisica.

Nismo imali pojma zašto je on odabrao baš taj koan na

dan kapitulacije naše zemlje.

Dok smo prolazili hodnikom, vraćajući se u sobe,

izrazio sam svoju sumnju Curukavi. Ali i on je odmahnuo

glavom, u nedoumici.

»Ne shvatam«, rekao je. »Mislim da niko ko nije

živeo životom sveštenika ne bi to ni mogao shvatiti. Ali

smatram da je glavna tačka večerašnjeg predavanja u

tome što na sam dan našeg poraza on nijednom rečju nije

pomenuo kapitulaciju, nego je pričao o ubijanju mačke.«

Lično se, takođe, nisam osećao ni najmanje

nesrećnim zbog poraza u ratu, ali me je ipak učiteljev izraz

prekomernog zadovoljstva i ushićenja doveo u nelagodnu

situaciju.

U jednom hramu, neizostavno, poštovanjem prema

starešini održava se red. Ipak, za poslednju godinu dana

otkad sam bio pod nadzorom u ovom hramu nikako nisam

mogao da osetim ni ljubav ni poštovanje prema našem

starešini. To još, samo po sebi, ne bi ni bilo toliko bitno.

Ali otkako je majka u meni zapalila iskru ambicije, počeo

sam, ponekad, da posmatram učitelja Dosena sa

najoštrijeg kritičkog stanovišta jednog

sedamnaestogodišnjaka.

Učitelj Dosen je bio pravičan i nepristrastan. Ali

tako pravičan i nepristrastan sasvim lako bih mogao i ja

da budem da sam bio starešina. Njemu je nedostajao onaj

smisao za humor svojstven zenističkim sveštenicima. To

je bilo neobično, jer humor je gotovo neizostavna osobina

punačkih ljudi kakav je bio Dosen.

Slušao sam od drugih da je učitelj Dosen čovek koji

se do mile volje prepušta zabavljanju sa ženama. A kada

bih ga zamišljao kako se odaje takvim zadovoljstvima,

bilo bi mi smešno, ali, istovremeno, i nelagodno. Šta bi

žena stvarno osećala u dodiru sa takvim telom poput

ružičastog kolača sa kašom od pasulja? Verovatno bi joj

se činilo da se to meko, ružičasto meso proteže do nakraj

sveta, da je zakopana u grobu od mesa.

Zbunjivalo me je to što i zenistički sveštenik oseća

putenu strast. Možda se učitelj Dosen toliko odavao

sladostrašću da bi pokazao prezir prema telesnom na taj

način što bi ga olako odbacivao. Ali ukoliko je bilo tako,

činilo mi se čudno što je njegovo telo, koje je on toliko

prezirao, tako dobro uhranjeno i što tako prijatno obavija

njegov duh. Bilo je to pitomo, ponizno telo, kao u dobro

izdresirane domaće životinje. Telo koje bi se moglo

smatrati upravo milosnicom starešininog duha...

Moram objasniti šta je, u stvari, za mene značio

poraz u tatu.

On za mene nije značio oslobođenje. Ne, ni u kom

slučaju to nije bilo oslobođenje. U stvari, sve se svodilo

na povratak svega nepromenljivog i večnog u budističkim

ustaljenim pravilima, koja su prožimala naš svakodnevni

život. Ta pravila su sada bila ponovo čvrsto uspostavljena,

i nepromenjivo se nastavljala od dana kapitulacije:

»početak režima«, jutarnje dužnosti, obrok pirinčane

kaše, meditacija, »lek« ili večera, kupanje, »molitva pre

spavanja«... Štaviše, pošto je starešina strogo zabranjivao

da se u hramu upotrebljava pirinač kupljen na crnoj berzi,

jedini pirinač koji bismo mi, manastirski đaci, našli da

pliva u našim zdelama posne pirinčane kaše bio je onaj što

su nam ga poklanjali parohijani, ili neke manje količine

koje bi đakon kupio na crnoj berzi. On je za nas nabavljao

pirinač uzimajući u obzir to što smo mi, manastirski đaci,

bili tada upravo u uzrastu najbržeg razvoja i hrana nam je

bila neophodna; ali uvek se pretvarao kao da je taj pirinač,

nabavljen na crnoj berzi, u stvari, deo poklona hramu.

Ponekad smo i sami izlazili i kupovali slatki krompir.

Pirinčanu kašu nismo dobijali samo za doručak nego su

nam se i ručak i večera sastojali od pirinčane kaše i slatkog

krompira, pa smo uvek bili gladni.

Curukava je od svojih roditelja tražio slatkiše, i oni

bi mu povremeno slali pakete. Kad bi noć poodmakla, on

bi doneo svoje zalihe slatkiša do mog uzglavlja, pa bismo

zajedno jeli. S vremena na vreme, munja bi sevnula na

mračnom nebu.

Upitao sam Curukavu zašto se ne vrati kući kad je

iz tako imućne porodice i kad su mu roditelji tako nežni.

»Sve je ovo za mene neka vrsta asketskog

vaspitanja«, objasnio je on. »U svakom slučaju, kad dođe

vreme, ja ću od oca naslediti njegov hram.«

Curukavu kao da ništa nije uznemiravalo. Savršeno

se uklapao u stil ovoga života, kao štapići za jelo u svoju

kutiju. Nastavio sam razgovor napominjući Curukavi

kako se može dogoditi da našu zemlju zadesi neki nov,

sasvim neočekivani period. Setio sam se priče koju sam

čuo i o kojoj su svi raspravljali nekoliko dana posle

kapitulacije. Reč je bila o jednom službeniku odgovornom

za neku fabriku, koji je, neposredno po završetku rata,

natovario pun kamion stvari i odvezao ih svojoj kući,

objasnivši to sasvim otvoreno: »Od sada ću da se bavim

crnom berzom.«

Zamišljao sam tog smelog, surovog čoveka, oštra

pogleda, kako stoji spreman da se bezglavo otisne na put

zla. Put kojim je nameravao da krene u svojim

poluvisokim vojničkim cokulama imao je isto ono

svojstvo koje ima i smrt na bojnom polju; bilo je u tome

nekakve uzbune, što mc je podsećalo na skrletni sjaj zore.

Kad je krenuo, beli svileni šal mu je, verovatno, lepršao

na vratu, dok su mu obrazi bili izloženi hladnom noćnom

vetru koji je postepeno jenjavao u ranom jutru. Sigurno se

natovario i iščezao neočekivanom brzinom, leđa

povijenih pod teretom ukradenih stvari. Ali negde u

daljini, jedva čujno, do ušiju mi je doprlo zvono koje je sa

kule zvonilo na uzbunu.

Ja sam bio odvojen od svih takvih stvari. Nisam

imao ni novaca, ni slobode, niti sam bio emancipovan. Ali

bilo je izvesno da je za mene, kao sedamnaestogodišnjaka,

izraz »novo doba« podrazumevao čvrstu odluku da

pođem u novom pravcu, iako ta odluka još nije dobila

stvaran oblik.

»Ako će ljudi na ovom svetu da okuse zlo u životu

i čine zlo svojim delima«, razmišljao sam, »onda ću i ja

da se bacim, što je mogućno dublje, u unutrašnji svet zla.«

Ali vrsta zla koju sam izabrao za sebe nije išla dalje

od plana da osvojim starešininu naklonost lukavstvom i

da se tako dočepam Zlatnog paviljona, ili se, čak, svodila

na besmisleno sanjarenje o tome kako da otrujem

starešinu i da ga nasledim. Ti moji planovi poslužili su mi

da olakšam svoju savest kad sam se uverio da Curukava

nema sličnih ambicija.

»Zar ti nemaš nikakvih briga ili planova za

budućnost?« upitao sam ga.

»Nemam, ama baš nikakvih. A šta bi mi vredelo i

da ih imam?«

U tonu njegovog odgovora nije bilo ničeg tmurnog,

niti je to rekao nasumce. U tom trenutku je svetlost munje

obasjala njegove tanke, blago povijene obrve, koje su bile

jedini tanani deo njegovog lika. Curukava je očigledno

puštao berberinu na volju da mu brije vrh i koren obrva;

stoga su mu po prirodi tanke obrve postale veštački još

tanje, i na njihovim krajičcima zapažale su se blede,

plavičaste senke traga od brijanja.

Kako sam bacio pogled na te plavičaste tragove,

obuzela me je neka nelagodnost. Ovaj dečak, za razliku

od mene, plamteo je na čistoj krajnosti života. Koliko

dugo, bila je to tajna budućnosti. Fitilj njegovog života bio

je potopljen u sveže i prozračno ulje. Ko je još na ovom

svetu bio primoran da predvidi sopstvenu nevinost i

čistotu? Ukoliko je za čoveka uopšte i ostajalo neke

nevinosti i čistote za budućnost.

...Te večeri, pošto se Curukava vratio u svoju sobu,

nisam mogao da zaspim zbog sparnog vazduha poznog

leta. Osim temperature, moja rešenost da se oduprem

navici masturbiranja nije mi dala da zaspim.

Dešavalo mi se ponekad da u snu poluciram. Ali ni

u snu mi se nisu javljale nikakve konkretne erotske slike.

Na primer, sanjao bih crnog psa kako juri mračnom

ulicom: priviđalo mi se kako mu dahtanje izlazi iz usta

poput plamena, i moje uzbuđenje bi raslo sa sve jačim

zveckanjem zvonca koje mu je visilo o vratu; najzad, kad

bi zvonce zazvonilo najjače, doživljavao bih ejakulaciju.

Ali, kad bih masturbirao, pred očima bi mi se

javljale demonske slike; priviđale su mi se Uikine grudi,

pa njena bedra, dok bih se ja, u međuvremenu, pretvorio

u neuporedivo sitnog, ružnog insekta.

Skočio sam iz postelje i iskrao se iz zgrade na zadnja

vrata, kroz malu čitaonicu. Iza hrama Rokuon i istočno od

Jukateija diže se brdo po imenu Fudosan. To brdo je

prekriveno gustom crvenom borovinom, a mestimično, u

dubokoj bambusovoj travi koja je rasla između drveća,

cvetale su dojcije, azaleje i druge biljke. Toliko sam dobro

poznavao to brdo da sam se mogao popeti na njega i noću,

ne spotičući se uz put. Sa vrha brda videli su se gornji grad

i centar Kjota, a u daljini planine Ei i Daimonđi.

Pošao sam uz padinu. Penjao sam se uz cvrkut ptica

koje bi, uznemirene mojim prisustvom, zalepršale

krilima; i ne gledajući sa strane, uspevao sam da

mimoiđem svaki panj i svako drvo. Osećao sam se kao da

se trenutno lečim dok se penjem tako, bez ijedne misli u

glavi. Kad sam stigao na vrh, zapahnuo me je svež noćni

vetar po znojavom telu.

Zapanjio me je prizor preda mnom. Zamračenje

zbog vazdušnih napada već davno je bilo ukinuto, i grad

Kjoto se u moru svetlosti pružao unedogled. To me je

uzbudilo gotovo kao neko čudo, pošto se od kapitulacije

nisam još nijednom popeo ovamo.

Svetla su obrazovala jedinstvenu sliku. Bila su

raštrkana po celoj ravnici, te se gubilo svako osećanje da

li su daleko ili blizu; preda mnom se u noći dizala samo

jedna ogromna, prozirna struktura, sačinjena potpuno od

svetlosti, koja kao da je širila krila svog tornja i kao da su

joj izrasli rogovi. Ovde je, zaista, bio grad. Jedino šuma

oko Carske palate nije bila osvetljena, pa je ličila na

veliku, crnu pećinu.

S vremena na vreme na mračnom nebu bi sevnula

munja u pravcu planine Ei.

»Takav je taj obični svet«, pomislio' sam. »Sada,

kad je rat završen, ljudi pod tom svetlošću obuzeti su

ružnim mislima. Bezbrojni parovi muškaraca i žena zure

jedno u drugo pod tom svetlošću, dok im je u nozdrvama

miris čina smrti, koji ih već neumitno pritiska. Na

pomisao da su te bezbrojne svetlosti, u stvari, zaštitne

svetlosti, osećam se lakše u duši. Kad bi samo bilo

mogućno da se zlo u mojoj duši povećava i beskrajno

razmnožava, tako da se u najmanjim pojedinostima

podudara sa ogromnim prostranstvom svetlosti pred

mojim očima! Neka mrak moje duše, u kome je to zlo

zatvoreno, bude ravan mraku ove noći, koja obavija te

bezbrojne svetlosti!«

*

* *

Broj posetilaca Zlatnog paviljona umnogome se

povećao. Starešina je podneo molbu opštinskoj upravi i

dobio dozvolu da povisi cenu ulaznica, kako bismo mogli

da izađemo nakraj sa inflacijom.

Povremeni posetioci koje sam do tada vidao bili su

uglavnom obični, skromni ljudi u uniformama, radnim

odelima ili pantalonama širokih nogavica iz doba rata. Ali

sada su pristizali vojnici okupacionih snaga, i uskoro je

razvratno ponašanje modernog sveta počelo da se širi oko

Zlatnog paviljona. Međutim, nisu sve promene išle

nagore; obnovljen je i običaj tradicionalne čajne

ceremonije, a mnoge žene posetioci dolazile su da

razgledaju hram u svetlim, šarolikim kimonima koji su

tokom ratnih godina bili složeni i sklonjeni. A mi,

sveštenici, u tamnim mantijama, sada smo, naprotiv,

odudarajući, upadali u oči; kao da smo igrali ulogu

sveštenstva radi zabave, ili kao da smo bili žitelji neke

oblasti u kojoj se naročita pažnja posvećivala očuvanju

čudnih starih običaja radi turista koji su dolazili da ih

posmatraju... Američki vojnici su nam se naročito

iščuđavali, vukući nas za rukave, bez ikakvog

ustručavanja, i smejući nam se. Ponekad bi nam ponudili

nekoliko novčića da im dozvolimo da obuku naše

svešteničke mantije kako bi se, tako obučeni, slikali za

uspomenu. Takve su se stvari dešavale kada bi Curukavu

ili mene poslali da se nađemo kao tumači stranim

posetiocima, sa našim oskudnim znanjem engleskog

jezika, umesto redovnih vodiča, koji nisu znali ni reči

engleskog.

Bilo je to prve zime po završetku rata. Sneg je počeo

da pada u petak uveče, a padao je i u subotu. Dok sam pre

podne bio u školi, sa nestrpljenjem sam iščekivao da se u

podne vratim u hram kako bih video Zlatni paviljon pod

snegom.

I posle podne je sneg nastavio da pada. Sišao sam sa

staze za posetioce i, onako u gumenim čizmama i sa

školskom torbom prebačenom preko ramena, odšetao do

ivice ribnjaka Kjoto. Sneg je padao brzinom nezadrživog

vodopada. Kada sam bio dete, često sam širom otvorenih

usta okretao glavu ka snegu, pa sam i sada tako gledao u

nebo. Snežne pahuljice su mi dodirivale zube, uz zvuk kao

da udaraju o veoma tanke limene folije. Činilo mi se da se

sneg raspršava po celoj toploj duplji mojih usta i da se topi

čim dođe do crvene površine mesa. U tom trenutku

pomislio sam na usta feniksa na vrhu Kukjoćoa — na ona

vrela, glatka usta te tajanstvene ptice zlatne boje.

Sneg u svima nama pobuđuje mladalačka osećanja.

I možda ne bih ni slagao kad bih rekao da sam ja, koji još

nisam bio napunio ni osamnaestu, osećao kako se u meni

budi neki mladalački žar.

Lepota Zlatnog paviljona tako obavijenog snegom

nije se mogla ni sa čim uporediti. Bilo je nečeg

osvežavajućeg u goloj koži te promajne zgrade, sa tankim

stubovima koji se uzdižu, gusto zbijeni, dok sneg

slobodno provejava kroz njenu unutrašnjost.

»Zašto sneg ne muca?« pitao sam se. Ponekad, kad

bi se sneg očešao o lišće jacude, padao bi na zemlju kao

da, u stvari, muca. Ali kad bih osetio kako se kupam u

snegu, dok se on blago i bez prekida spušta s neba,

zaboravio bih sve te rane svoga srca, i učinilo bi mi se da

se vraćam nekom prijatnijem duhovnom ritmu kao da se

kupam u muzici.

Zahvaljujući snegu, trodimenzionalni Zlatni

paviljon odista se pretvorio u ravan oblik, kao na slici, i

više nije prkosio svemu što postoji van njega. Gole grane

javorovog drveća što se širilo s obe strane ribnjaka jedva

su bile u stanju da ponesu i najmanju količinu snega, pa je

šumarak izgledao još ogoljeniji nego obično. Ovde-onde

borovi su ležali pod veličanstvenim belim pokrovom. Isto

tako dubok sneg prekrivao je zaleđenu površinu ribnjaka;

ali, začudo, bilo je i površina na koje sneg uopšte nije

napadao, kao i mesta na ribnjaku sa visokim, belim

nametima koji su ličili na oblake sa neke umetničke slike.

I stena Kjusanhakai i ostrvo Avađi stapali su se sa snegom

na zaleđenoj površini ribnjaka, a borići koji su na njima

rasli izgledali su baš kao da su se slučajno našli tu, usred

ravnice od leda i snega.

Tri dela Zlatnog paviljona upadljivo su se belela —

krovovi Kukjoćoa i Coandoa i mali krov palate Sosei.

Ostali nenastanjeni deo bio je mračan, i crna, složena,

drvena konstrukcija, koja se oštro isticala na pozadini od

snega, delovala je nekako sveže. Baš kao da čovek gleda

zamak uklešten među brdima na nekoj slici Južne škole

slikarstva, pa prinosi lice bliže platnu kako bi ispitao da li

neko ne živi iza tih zidina; tako sam i ja, očaran tim

drevnim, crnim drvetom pred mojim očima, osetio neku

potrebu da utvrdim je li kula toga hrama, možda,

nastanjena. Ali čak i kad bih prineo lice Zlatnom

paviljonu, samo bih se sudario sa hladnim, svilenim

zastorom od snega; dalje od toga nisam se mogao ni

približiti.

I toga dana vrata Kukjoćoa bila su otvorena za

snežno nebo. Čim sam pogledao gore u sneg, mogao sam

lepo posmatrati kako razvejane pahuljice lete u malom

prostoru van dodira sa Kukjoćoom, i kako se, zatim,

smeštaju na staru, potamnelu zlatnu foliju njegovih

zidova, taložeći se tamo sve dok se ne oblikuju gomilice

zlatnog inja.

...Sutradan je bila nedelja. Ujutru je stari vodič

došao po mene. Ispostavilo se da je još pre uobičajenog

vremena kad se otvara hram došao neki stran vojnik da

razgleda Zlatni paviljon. Vodič mu je pokretima nekako

objasnio da sačeka, pa je došao po mene jer, kako je rekao,

ja znam engleski. I, za divno čudo, engleski sam znao

bolje od Curukave i nikada nisam mucao kad govorim.

Pred ulazom je stajao džip. Mrtav pijan, američki

vojnik se oslonio na jedan stub. Kad sam se pojavio,

pogledao me nadmeno i podrugljivo se nasmejao.

Prednja bašta je blistala od svežeg snega. Na toj

bleštavoj pozadini, od masna, naborana lica mladog

vojnika udarali su u moje lice beli pramenovi pare,

pomešane sa zadahom viskija. Kao i obično, bilo mi je

nelagodno dok sam pokušavao da zamislim šta oseća

osoba koja se po veličini toliko razlikuje od mene.

Pošto sam se obično trudio da se ne suprotstavljam

ljudima, pristao sam da ga povedem u razgledanje hrama,

iako kapija još nije bila otvorena. Zatražio sam da plati

ulaznicu i usluge vodiča. Na moje iznenađenje, pijana

grdosija nije se ni najmanje opirala da plati. Zatim je

pogledao u džip i viknuo nešto u smislu: »Izlazi!«

Zbog bleštavila snega, do tog trenutka nisam mogao

da sagledam mračnu unutrašnjost džipa. Sada sam

primetio da se nešto belo miče iza prozora u platnenoj

navlaci na džipu. Učinilo mi se kao da je tamo nekakav

zec.

Na stepenicu džipa spustila se noga u lakoj sandalici

sa visokom petom. Iznenadio sam se što noga nije u čarapi

uprkos velikoj hladnoći. Na prvi pogled, shvatio sam da

je ta devojka prostitutka koja se prodaje stranim

vojnicima, po tome što je imala plamenocrveni ogrtač i

što su joj nokti na rukama i nogama bili namazani isto

takvom plamenom bojom. Kada se donji deo njenog

ogrtača raširio, primetio sam da ispod njega ima prljavu

spavaćicu od običnog platna. I devojka je bila mrtva

pijana, očiju duboko upalih. Čovek je izgledao pristojno u

svojoj uniformi; ali ona je ogrtač i šal prebacila preko

spavaćice, dolazeći, očigledno, neposredno iz kreveta.

Na odblesku od snega devojčino lice bilo je strašno

bledo. Na beloj koži, bez i najmanjeg traga rumenila, jarka

boja karmina upadljivo se isticala. Čim je koraknula na

sneg, devojka je kinula; koža joj se sitno naborala u

uglovima tankog nosa, a umorne, pijane oči bludele su za

trenutak u daljinu, pa su opet dobile onaj duboko odsutan,

olovno težak izraz. Onda je čovekovo englesko ime

izgovorila svojim japanskim naglaskom:

»Điaaku! Điaaku! Cuu koorudo, cuu koorudo!«14

Devojčin glas se tužno izgubio u snegu pošto je izjavila

da joj je hladno. Čovek nije odgovorio.

To je bilo prvi put što mi se jedna profesionalka

učinila, u stvari, lepom. I to ne zato što je ličila na Uiko.

Bila je kao portret naslikan sa najvećom pažnjom, ali ni u

jednoj pojedinosti nije ličila na Uiko. Ta devojka bila je

obdarena svežom, prkosnom lepotom, koja kao da je

stvorena iz reakcije na moje uspomene o Uiki. U tom

opiranju senzualnim osećanjima, proisteklom iz mog

prvog iskustva lepote, bilo je nečeg dvoličnog.

Devojka je imala samo jedno zajedničko sa Uiko. A

to je da me gotovo nije ni pogledala dok sam tamo stajao.

Bio sam bez svoje svešteničke mantije, obučen u prljavi

džemper i gumene čizme.

Svi su od ranog jutra izišli iz hrama sa lopatama da

razgrću sneg, ali uspeli su tek da raščiste stazu za

posetioce. Ipak, još bi teško mogla da prođe cela grupa

posetilaca, mada je bilo dovoljno mesta za nekoliko ljudi

koji bi išli jedan za drugim. Išao sam ispred američkog

vojnika i devojke.

Kad je Amerikanac stigao do ribnjaka i kad je pred

njim pukao vidik, podigao je ruke i uzviknuo nešto što

nisam mogao da razumem. Zatim je žestoko prodrmao

devojku. Namrštivši se, ona je samo ponavljala: »O,

Diaaku, cuu koorudo!«

Amerikanac me je upitao za sjajne, crvene bobice

drveta aoki koje su se nazirale ispod teškog snežnog

pokrivača, ali ja sam uspeo da odgovorim samo: »Aoki«.

Možda se u tom njegovom ogromnom telu krila lirska

priroda, iako sam ja osećao neku surovost u njegovim

jasnim, plavim očima. U engleskoj dečjoj pesmici Mother

goose govori se o crnim očima kao svirepim i zlobnim; u

stvari, kad ljudi zamišljaju svirepost, oni joj jednostavno

pripišu neke čudne osobine na koje nisu naviknuti.

Počeo sam da mu objašnjavam Zlatni paviljon

prema standardnom programu vodiča. Vojnik je još bio

strašno pijan i teturao se, batrgajući se i krivudajući tamo-

amo. Utrnutih prstiju, iz džepa sam izvukao vodič o

Zlatnom paviljonu na engleskom, koji sam obično čitao u

ovakvim prilikama. Ali Amerikanac mi je istrgao knjižicu

iz ruku i počeo da je čita komično izveštačenim glasom.

Uvideo sam da moja objašnjenja više nisu potrebna.

Oslonivši se na ogradu hrama Hosui, posmatrao

sam fantastično svetlucanje na površini ribnjaka. Još

nikada unutrašnjost Zlatnog paviljona nije bila izložena

tolikoj svetlosti — tako je sve bleštalo da se čovek, prosto,

osećao nelagodno.

Kada sam podigao pogled, primetio sam da su

čovek i žena počeli da se svađaju dok su išli prema

Soseiju. Svađa je postajala sve žešća, mada nisam mogao

razabrati nijednu reč. Devojka je govorila nešto oštrim

tonom; nisam imao pojma da li je to bilo na engleskom ili

na japanskom. Sada su se vraćali prema hramu Hosui, još

u svađi. Činilo se da su zaboravili na moje prisustvo.

Amerikanac se uneo u lice devojci i počeo da je

zlostavlja. Ona ga je, naprečac, ošamarila iz sve snage.

Zatim se okrenula i otrčala, na visokim potpeticama, ka

ulazu za posetioce. Iako nisam razumeo šta se, u stvari,

događa, i ja sam napustio Zlatni paviljon i potrčao ivicom

ribnjaka. Kad sam stigao devojku, dugonogi Amerikanac

je već bio pored nje, zgrabio ju je za revere crvenog

ogrtača.

Dok je tako stajao, stežući je, mladić je pogledao u

mene. Onda je stisak popustio, on je naglo ispustio

devojčin plamenocrveni rever. Mora da je bilo silne snage

u toj njegovoj ruci, jer, kad ju je pustio, devojka je

odjednom poleđuške pala na sneg. Krajevi njenog

crvenog ogrtača rastvorili su se, a gole bele butine raširile

se na snegu.

Nije ni pokušavala da ustane. Iz ležećeg položaja

zurila je u tog džina, koji je stajao visoko iznad nje.

Nesvesno, nisam mogao odoleti da se ne spustim na

kolena kako bih joj pomogao da ustane. No baš kad sam

krenuo da to učinim, Amerikanac se prodera: »Hej!«

Osvrnuo sam se.

Stajao je iznad mene, široko raskrečenih nogu.

Prstom mi je davao znak. A zatim, potpuno izmenjenim

glasom — toplim, sladunjavim — rekao mi je na

engleskom: »Hajde, stani na nju! Pokušaj da staneš na

nju!«

Nisam mogao da shvatim šta hoće. Ali izraz

njegovih plavih očiju dok me je gledao odozgo, sa svoje

visine, značio je zapovest. Iza njegovih širokih ramena

video sam snegom pokriven Zlatni paviljon, kako svetluca

pod tmurnim, plavim, ispranim zimskim nebom. U

vodnjikavim plavim očima nije bilo ni trunke svireposti.

Ne znam zašto mi se u tom trenutku učinilo da je u njima

bilo nečega krajnje lirskog.

Ogromna ruka se spustila, zgrabila me za kožu na

vratu i povukla da ustanem. Ali ton kojim mi je naređivao

još je bio topao i blag.

»Stani na nju!« rekao je. »Moraš da staneš na nju!«

Pošto nisam mogao da mu se suprotstavim, podigao

sam nogu u čizmi. Amerikanac me je lupio po ramenu.

Noga mi se spustila i ja sam nagazio na nešto meko poput

proletnjeg blata. Bio je to devojčin stomak. Ona je

zatvorila oči i zaječala.

»Nastavi da je gaziš! Samo nastavi!«

Spustio sam nogu na devojku. Nemir koji sam

osetio kada sam je prvi put nagazio sada je ustupio mesto

osećanju neke naviruće radosti. »Ovo je ženski stomak«,

pomislio sam. »Ovo su ženske grudi.« Nikada nisam

mogao ni zamisliti da se nečije meso odziva ovako

podatnom gipkošću.

»Dosta«, rekao je Amerikanac odsečno. A zatim je

učtivo podigao devojku na noge, otresao joj blato i sneg

sa odeće, pridržavajući je da dođe do džipa. Pošao je

ispred mene, ne okrećući se; ni devojka me nije nijednom

pogledala. Kad su došli do džipa, pomogao joj je da se

prva popne u kola. Dejstvo viskija kao da je već popustilo;

Amerikanac mi se okrenuo i sa dostojanstvenim izrazom

rekao: »Hvala«. Hteo je da mi da nešto novaca, ali ja sam

odbio. Onda je sa sedišta dohvatio dva pakla američkih

cigareta i poklonio mi ih.

Užarenih obraza, stajao sam na ulazu u jarkom

odblesku od snega. Džip se ravnomerno truckao u daljini,

dižući snežni oblak, i nestao sa vidika. Telo mi je drhtalo

od uzbuđenja.

...Kada je uzbuđenje konačno popustilo, sa

ushićenjem mi je pala na um misao kako bih mogao da

iskoristim svoje licemerje. Starešina je obožavao cigarete.

Kako će se obradovati kad bude primio ovaj poklon! A

ništa neće znati o njegovom poreklu.

Otišao sam u starešininu sobu u velikoj čitaonici.

Đakon mu je upravo brijao glavu, a on je u tome bio

veoma vešt. Čekao sam na kraju verande, gde je jutarnje

sunce sijalo svom snagom. U bašti je sneg prekrio borove-

jedrilice i bleštavo svetlucao; drveće je sada zaista bilo

nalik na potpuno nova, sklopljena jedra.

Dok mu je glava brijana, starešina je sedeo

zatvorenih očiju. Držao je u ruci hartiju na koju je hvatao

kosu što mu je padala s glave. Kako je đakon nastavljao

da ga brije, sirovi, životinjski obris starešinine glave

pojavljivao se sve jasnije. Kada je završio, đakon mu je

uvio glavu u vruć ubrus. Posle izvesnog vremena, kad ga

je skinuo, pojavila se blistava novorođena glava, koja je

izgledala kao kuvana.

Uspeo sam da izreknem svoju poruku i uz naklon

mu predam dva pakla »česterfilda«.

»Ha!« reče starešina. »Hvala ti na trudu«.

Nasmešio se kao da se smeje samo krajevima lica.

To je bilo sve. Onda je, sasvim poslovno, uzeo oba pakla

i odmah ih stavio na svoj pisaći sto, prepun raznovrsnih

spisa i pisama. Čim je đakon počeo da mu masira ramena,

učitelj Dosen je ponovo zatvorio oči.

Nisam imao drugog izbora nego da se povučem. U

meni je sve kiptelo od nezadovoljstva. Prepreden, gadan

čin koji sam izveo, cigarete koje sam primio kao nagradu,

starešina koji ih je uzeo ne znajući zašto sam ih dobio —

sve je to trebalo da dovede do nečeg dramatičnijeg i

žešćeg. A da čovek starešinine pameti ostane potpuno

nesvestan onoga što se dogodilo — to je bio još jedan

važan razlog da ga prezirem.

Baš kad sam se spremao da napustim sobu, starešina

me je zaustavio.

»Slušaj!« rekao je. »Planiram da te pošaljem na

univerzitet u Otani čim završiš školu. Sada moraš vredno

učiti, dečko moj, kako bi postigao dobar uspeh kad dođeš

do mature. To je bila i želja tvog pokojnog oca. On bi bio

zadovoljan ako postigneš dobar uspeh u školi«.

Tu novost je đakon odmah razglasio po hramu. Ako

manastirskog daka njegov starešina preporuči za

univerzitetske studije, to znači da je taj veoma obdaren

mladić i velika nada za budućnost. Ranije se često

dešavalo da poneki manastirski đak odlazi svake noći u

starešininu sobu da mu masira ramena, sve u nadi da će ga

ovaj preporučiti za univerzitetsko obrazovanje, a u

mnogim slučajevima takve su ambicije bile i ostvarivane.

Curukava, za koga se očekivalo da se upiše na Otanski

univerzitet o trošku svojih roditelja, oduševljeno me je

lupio po ramenu kad je čuo za novost. Međutim, jedan

drugi manastirski đak, kome starešina nije ništa pominjao

o upisu na univerzitet, posle toga više nije hteo da govori

sa mnom.

ČETVRTA GLAVA

Kada je na proleće 1947. došlo vreme da pohađam

pripremni tečaj za upis na Otanski univerzitet, taj događaj

nije bio nikakav moj trijumf: pratila me je samo

nepokolebljiva ljubav starešine hrama i uz to zavist mojih

drugova iz hrama. Posmatračima sa strane činilo se,

možda, da sam ja naročito srećan zbog te časti koja me je

dopala. Ali, u stvari, moje stupanje na Univerzitet bilo je

pomućeno okolnostima kojih se još i sada sa

nelagodnošću sećam.

Jednom, vrativši se iz škole, možda nedelju dana

posle onog snežnog jutra kad mi je starešina hrama

odobrio da se upišem na Univerzitet, sreo sam onog đaka

koji nije dobio nikakav odgovor na svoju molbu da ide na

univerzitetske studije. Gledao me je sa nekim izrazom

neobičnog ushićenja. Do tada taj mladić nije bio sa mnom

progovorio ni reči. Učinilo mi se da su i crkvenjak i đakon

izmenili svoje držanje prema meni. Međutim, osećao sam

da se u ophođenju prema meni pretvaraju kao da se ništa

nije izmenilo i kao da je sve isto kao ranije.

Te večeri sam otišao Curukavi, u njegovu sobu, i

požalio se da osećam kako su ljudi u hramu promenili stav

prema meni. U početku je on, izbegavajući moj pogled,

pokušavao da me ubedi kako je sve u redu. Ipak, nije

umeo da sakrije svoja osećanja i ubrzo se zagledao u mene

sa izrazom krivice u očima.

»Pa i ja sam to čuo od njega«, rekao je pomenuvši

ime toga drugoga đaka, »a on je sve saznao iz

prepričavanja, jer je bio u školi kad se to dogodilo. U

svakom slučaju, čini mi se da se nešto čudno desilo dok si

ti bio odsutan.«

Srce mi se stegnulo od sumnje i bojazni, pa sam

druga saleteo pitanjima, tražeći da mi sve objasni malo

pobliže. Zahtevajući od mene obećanje da ću celu stvar

držati u tajnosti i gledajući me pravo u oči, počeo je svoju

priču.

Dogodilo se to jednog popodneva, kad je u hram

došla neka devojka u crvenom ogrtaču, očigledno

prostitutka koja radi sa strancima, i zatražila da razgovara

sa starešinom hrama. Umesto starešine, pred nju je izišao

đakon, sve do ulaza. Devojka je vikala na njega,

zahtevajući da po svaku cenu razgovara sa starešinom

hrama. Da bi sve ispalo još gore, tog trenutka se starešina

pojavio u hodniku. Primetivši devojku, došao je do ulaza.

Devojka mu je ispričala kako je pre desetak dana, jednog

snežnog jutra, bila ovde s nekim stranim vojnikom, da

razgledaju hram. Vojnik ju je tom prilikom oborio na

zemlju, a jedan manastirski đak, da bi mu se dodvorio,

počeo je da je gazi po stomaku. Te večeri je imala pobačaj.

Zato je došla da traži nešto novca kao naknadu. Ukoliko

joj ne iziđu u susret, ona će izneti pred javnost zlodelo

koje se odigralo u hramu Rokuon, i zatražiti odštetu.

Ne rekavši ni reči, starešina joj je dao nešto novaca

i poslao je kući. Svi su znali da vodič onoga dana nije bio

niko drugi do ja. Međutim, pošto u hramu nije bilo

očevidaca koji bi svedočili o tom ružnom postupku,

starešina je naredio da tu stvar niko više ne pomene. Sam

je imao nameru da mi progleda kroz prste i da ćutke pređe

preko svega.

Ali, čim su čuli tu priču od đakona, svi su u hramu

posumnjali da sam ja krivac.

Gotovo u suzama, Curukava me je uzeo za ruku.

Upravivši svoje bistre oči u mene, molećivo mi se obratio

svojim čednim, dečačkim glasom:

»Jesi li zaista uradio tako nešto?«

...Bio sam suočen sa sopstvenim, mračnim

osećanjima. Pritisnuvši me ovim pitanjem, Curukava me

je naterao da se s njim suočim. Zašto me je to upitao? Da

li iz prijateljstva? Zar nije shvatao da postavljanjem

ovakvog pitanja izbegava svoju pravu dužnost? Zar nije

znao da je takvo pitanje izdaja svega što je najdublje u

mojem biću?

Mislim da sam to već više puta ponovio: Curukava

je bio moja pozitivna slika. Da je ostao veran svojoj

obavezi, ne bi me proganjao tim pitanjem, ne bi me uopšte

ništa ni pitao, nego bi, umesto toga, prihvatio moja

mračna osećanja onakva kakva su i protumačio ih kao

vedra. Tako bi laž postala istina, a istina laž. Da je

Curukava postupio na svoj uobičajeni način — koji se

ogledao u pretvaranju svih senki u svetlost, svih noći u

dane, mesečine u sunčevu svetlost, svake vlažnosti noćne

mahovine u danje šuštanje blistavog mladog lišća —

možda bih onda i ja mucajući izrekao svoju ispovest. Ali

baš ovom prilikom on to nije učinio. I zato su moja

mračna osećanja postala još mračnija, dobivši u snazi.

Neodređeno sam se nasmejao. Duboka noć u hramu

bez ognja. Hladna kolena. Ogromni starinski stubovi

uzdizali su se oko nas dvojice, koji smo sedeli tu, stisnuti

i zgureni u tajnom razgovoru.

Bio sam samo u pidžami, i možda sam drhtao od

hladnoće. Ali i radost što prvi put otvoreno lažem svoga

prijatelja bila je sasvim dovoljna da mi od nje kolena

zadrhte.

»Ništa ja nisam uradio«, rekao sam.

»Zaista?« upitao je Curukava. »Znači, ta devojka je

lagala. Đavo je odneo! Zamisli, čak joj je i đakon

poverovao!«

Curukavino uzbuđenje zbog povrede moje časti sve

više je raslo, i najzad je izjavio da će, svakako, idućeg

dana otići starešini hrama da porazgovara s njim u moje

ime i da mu objasni šta se dogodilo. Tog trenutka

odjednom mi je pred očima iskrsla slika starešinine

obrijane glave, nalik na neko bareno povrće. Onda su mi

se ukazali njegovi ružičasti obrazi bez nagoveštaja i

najmanjeg otpora. Iz nekog neobjašnjivog razloga,

odjednom osetih krajnju odvratnost prema tom liku. Bitno

je bilo da to Curukavino osećanje povređene časti ukopam

u zemlju pre nego što ga on obelodani.

»Misliš li zaista da je starešina poverovao da sam to

ja učinio?« upitao sam.

»Pa...«, odgovorio je Curukava, koga je ta nova

ideja odmah pokolebala.

»Svi ostali mogu, koliko god hoće, da govore o

meni loše iza mojih leđa. Ubeđen sam da će starešina

prozreti njihovu priču, i osećam se sasvim spokojno. Eto

šta je mislim o svemu tome.«

Tako sam uspeo da ubedim Curukavu da bi,

pokušavajući da me opravda, u stvari samo doprineo da

ljudi budu još podozriviji. Rekao sam mu da je starešina

odlučio da ništa ne preduzima i da celoj aferi ne pridaje

značaja upravo zato što je verovao u moju nevinost. I dok

sam tako govorio, radost mi se uselila u srce, radost koja

je počela postepeno da me celog prožima. Bila je to radost

koja mi je govorila: »Nije bilo očevidaca. Niko ne može

biti pozvan da svedoči protiv tebe«.

U stvari, ja nisam ni za trenutak pomislio da samo

starešina hrama veruje u moju nevinost. Naprotiv,

situacija je bila sasvim obrnuta: jedino je on mogao biti

potpuno siguran u moju krivicu. Činjenica što se

opredelio da ne pridaje toj stvari nikakvog značaja već

sama po sebi govori u prilog toj pretpostavci. Verovatno

me je prozreo onog trenutka kad sam mu predao dve kutije

»česterfilda«. Možda je prećutno prešao preko toga

događaja samo da bi mirno i iz daljine čekao da sam

dođem i od srca mu se ispovedim. Ne samo to. Možda je,

čak, i njegova preporuka da se upišem na Univerzitet bila

samo mamac da iz mene izvuče ispovest: ako mu se ne

ispovedim, možda će povući preporuku da bi kaznio moje

nepoštenje; ako mu se, pak, ispovedim, i ako ga uverim

da sam se odista pokajao, možda će ipak, u znak posebne

naklonosti, biti voljan da ostane pri toj preporuci.

Međutim, najveća zamka u svemu tome bilo je to

što je starešina hrama rekao đakonu da mi ne pominje tu

aferu. Ako sam zaista nevin, onda ću spokojno provoditi

dane, nesvestan ičega i ne osećajući da se nešto posebno

dogodilo. Ako sam, pak, izvršio taj zločin, onda bi trebalo

(ukoliko sam u stanju da se iole priberem) da smognem

snage i da se pretvaram kako živim u stanju smirenosti

koja znači nevinost — drugim rečima, kao čovek koji

nema zbog čega da se ispoveda. Dakle, sada sam morao

da se pretvaram. To je bila najbolja odluka, bio je to jedini

način da dokažem svoju nevinost. Sve je to starešina

nagovestio svojim postupkom. I to je bila zamka koju mi

je pripremio. Na tu pomisao obuzeo me je bes. Jer, ne

može se reći da nije bilo izvinjenja za ono što sam učinio.

Da nisam nagazio na tu devojku, Amerikanac bi, možda,

potegao pištolj i njime mi zapretio. Konačno, niko se ne

sme opirati okupacionim snagama. Bio sam primoran da

učinim ono što sam učinio.

Ali ono uživanje u dodiru devojčinog stomaka sa

đonovima mojih gumenih čizama; u osećanju njenog tela

koje kao da je prianjalo uz mene svojom gipkošću; u

ječanju toga tela; u utisku koji sam imao kao da je to

zgnječeni cvet, pupoljak koji je upravo procvetao; u

nekakvom zanošenju ili pometenosti moje svesti; u

osećanju koje se tog trenutka iz devojčinog tela prenelo u

moje, ošinuvši me poput kakve tajanstvene munje — ne

mogu se pretvarati da sam bio primoran da uživam u

svemu tome. Još ne mogu da zaboravim slast koju sam

osetio toga trenutka. Starešina je znao šta sam osećao u

duši, znao je za tu slast koja me je prožela do srži!

Tokom sledeće godine osećao sam se kao ptica

zatvorena u kavez. Kavez mi je stalno bio pred očima.

Kako sam bio rešen da se ne ispovedim, nisam osećao

nikakvo olakšanje u svakodnevnom životu. Bilo je to vrlo

čudno. Taj moj postupak, koji u trenutku izvršenja nije

izazvao u meni nikakvo osećanje krivice, to gaženje po

devojčinom stomaku, postepeno je počelo da mi blista u

sećanju. I to ne samo zato što sam znao da je zbog toga

devojka pretrpela pobačaj. Jer taj postupak se slegao u

mom sećanju, poput zlatne prašine, i počeo je da presijava

nekom svetlošću koja mi je stalno prodirala u oči. Bio je

to odsjaj zla. Da, to je to. Možda je to bilo i veoma

neznatno zlo, ali sada sam bio obuzet živom svešću da

sam, u stvari, počinio zlo. Ta svest je visila poput nekog

ukrasa u mojim grudima.

...Što se tiče praktičnih mera, sada više nisam

mogao ništa da preduzmem, sve dok ne položim prijemni

ispit za upis na Otanski univerzitet; morao sam da živim

u stanju neizvesnosti, nastojeći, koliko god je to moguće,

da naslutim kakve su bile stvarne namere starešine hrama

prema meni. Ni jednom jedinom rečju on nije opovrgao

svoje obećanje da će mi pomoći da odem na studije. S

druge strane, nije pominjao ni da li je šta preduzeo u vezi

sa pripremama za taj prijemni ispit. Kako sam žudno

iščekivao da mi starešina kaže nešto, ma šta! Ali on je

pakosno i dalje ćutao, podvrgavajući me neprekidnom

mučenju. Sa svoje strane — valjda iz straha ili, možda, iz

nagonskog opiranja — ja sam oklevao da ga upitam šta

namerava da preduzme. Ranije sam prema ocu Dosenu

osećao uobičajeno poštovanje, a ponekad sam bio i

kritičan prema njemu. Sada je on, međutim, u mojim

očima postepeno dobijao čudovišne razmere, sve dok

nisam došao u nedoumicu da li se u njegovoj ličnosti

uopšte krije obično ljudsko srce. Koliko god sam često

nastojao da skrenem pogled sa njega, taj njegov lik je

iskrsavao preda mnom poput nekog čarobnog zamka.

Desilo se to u poznu jesen. Starešinu hrama su

pozvali na pogreb nekog starog parohijana, a pošto mu je

trebalo dva sata da vozom stigne do tog mesta, najavio je

prethodne večeri da će krenuti iz hrama u pola šest ujutru.

Trebalo je da đakon pođe s njim. Da bismo bili spremni

za starešinin odlazak, morali smo ustati u četiri časa,

završiti čišćenje i pripremiti doručak. Čim smo ustali,

pristupili smo svojoj prvoj »jutarnjoj dužnosti« —

izgovaranju sutri, dok je đakon pomagao starešini da se

spremi za put. Iz mračnog i hladnog dvorišta dopirala je

neprekidna škripa bunara pri izvlačenju kofe s vodom.

Užurbano smo se umivali. Kukurikanje petla u dvorištu

prodiralo je kroz mračnu jesenju zoru; taj zvuk je imao

nekakvu svežinu i belinu. Skupivši rukave mantija,

pohitali smo da se okupimo pred oltarom u dvorani za

posetioce.

U studeni rane zore, slamne prostirke u velikoj

dvorani, na kojima nikada niko nije spavao, izazivale su

posebno osećanje, kao da odbijaju bilo čiji dodir. Sveće

na oltaru su treperile. Pobožno smo se poklonili, najpre

stojeći; zatim smo kleknuli na prostirke i klanjali se na

zvuk gonga. Ponovili smo tu proceduru tri puta.

Uvek sam bio svestan svežine muških glasova dok

su složno izgovarali sutre za vreme jutarnje službe. Zvuk

tih jutarnjih sutri ostao je najjači tokom čitavog dana. Ti

snažni glasovi kao da su razbijali sve zle misli koje bi se

nakupile preko noći; činilo mi se kao da neke crne kapljice

lete iz glasnih žica svih pevača i raspršavaju se unaokolo.

Ne znam kako sam ja izgledao. To ne znam, ali me je

zanosila i neobično razgaljivala pomisao da moj glas

rasteruje iste one snažne, zle misli kao i glasovi ostalih.

Pre nego što smo završili svoj »obrok pirinčane

kaše«, starešina je bio spreman za put. Prema običaju, svi

stanovnici hrama poređali su se na ulazu da bi ga ispratili.

Dan još nije bio svanuo. Pod zvezdanim nebom

kameni put pružao se, nejasno, u daljinu sve do kapije

Samon, dok su se senke ogromnih hrastova, šljiva i borova

širile po zemlji tako da se jedna senka pretapala u drugu,

pokrivajući čitav prostor. Džemper mi je bio pun rupa i

hladan vazduh praskozorja ujedao me za laktove.

Sve je obavljeno u tišini. Poklonili smo se starešini

bez reči, dok je on načinio gotovo neprimetan pokret kao

otpozdrav. Onda su starešinine i đakonove drvene sandale

zakloparale, i to kloparanje postajalo je sve tiše što su se

oni više udaljavali idući kaldrmom. Običaj zenističke

sekte je da se sačeka dok osoba koju ispraćate potpuno ne

nestane u daljini.

Dok smo ispraćali pogledom dve prilike koje su

nam se gubile iz vida, nismo ih mogli sagledati u celini.

Samo smo zapažali bele rubove njihovih mantija i njihove

bele čarape. Na izvesnoj razdaljini učinilo nam se da su

sasvim nestale. Ali to je bilo samo prividno, zato što ih je

drveće sakrivalo. Posle izvesnog vremena bele mantije i

bele čarape opet su se pojavile, a iz nekog razloga odjek

njihovih koraka činio se još glasniji nego ranije. Stojali

smo tamo, prateći ih netremice pogledom dok su odlazili,

pa nam se učinilo da je prošla čitava večnost dok te dve

prilike nisu izišle kroz glavnu kapiju i konačno nestale.

U tom trenutku se u meni začeo neodoljiv nagon.

Kao kad se neke važne reči otimaju da bi se oslobodile iz

mojih usta, ali su sprečene mucanjem; taj nagon mi je

zastao kao užaren u grlu. Bila je to iznenadna želja za

oduškom. U tom trenutku moje prethodne ambicije —

moja želja da odem na studije i, štaviše, nada koju je

majka u meni podstakla da ću, možda, naslediti položaj

starešine hrama — prestale su da postoje. Hteo sam da

pobegnem od neke skrivene snage koja me je kontrolisala

i nametala mi se.

Ne mogu reći da mi je u tom trenutku nedostajalo

hrabrosti. Poznata je hrabrost onih koji se ispovedaju! Za

nekoga kao što sam bio ja, koji sam živeo u ćutanju već

dvadeset godina, vrednost ispovesti bila je beznačajna.

Možda ćete pomisliti da preterujem. Ali činjenica da sam

se suprotstavio starešininom ćutanju i odbio da se

ispovedim, značila je da sam dotad bio obuzet jednim

jedinim pitanjem: »Da li je zlo mogućno?« Kad bih

istrajao do kraja da se ne ispovedim, dokazao bih da je

zlo, makar i ništavno, zaista mogućno.

Ali dok sam pratio pogledom starešininu belu

mantiju i bele čarape kako nestaju između drveća u tami

praskozorja, snaga koja mi je gorela u grlu postala je

gotovo neizdržljiva, i obuzela me je neodoljiva želja da se

ispovedim. Hteo sam da pojurim za starešinom, da ga

uhvatim za rukav i da mu glasno ispričam sve što se

dogodilo onog snežnog jutra. Ali, sigurno, ovu moju želju

nije izazvalo samo poštovanje prema starešini kao

čoveku. Njegova moć imala je neku fizičku snagu.

... Ipak, pomisao da bi, ako se ispovedim, to prvo

beznačajno zlodelo u mom životu bilo uništeno

sprečavala me je da to učinim; osećao sam kao da mi neko

stoji iza leđa i snažno me vuče natrag. Onda je starešinina

prilika prošla kroz glavnu kapiju i nestala pod mračnim

nebom.

... Svi su odjednom osetili olakšanje i uz galamu

otrčali do prednje kapije hrama. Dok sam tako stajao,

odsutan u mislima, Curukava me je lupio po ramenu.

Rame mi se probudilo. To moje mršavo, neugledno rame

povratilo je svoj ponos.

*

* *

... Kao što sam već napomenuo, na kraju sam se ipak

upisao na Otanski univerzitet, uprkos svim ovim

komplikacijama. Nisam uopšte morao da se ispovedim.

Posle nekoliko dana starešina je pozvao Curukavu i mene

i rekao nam ukratko da treba da se pripremamo za

prijemni ispit i da smo oslobođeni dužnosti u hramu sve

dok budemo zauzeti učenjem.

Tako sam uspeo da se upišem na Univerzitet, ali to

nije doprinelo rešenju svih problema. Starešinino držanje,

u stvari, nije mi nagovestilo kakav je stav on zauzeo u vezi

sa događajem onog snežnog jutra, niti sam mogao da

nazrem kakve su mu bile namere u pogledu njegovog

naslednika.

Otanski univerzitet značio je prekretnicu u mom

životu. Na njemu sam se prvi put upoznao sa idejama,

idejama koje sam ja lično odabrao.

Otanski univerzitet poticao je iz perioda od pre tri

stotine godina, kada je 1663. godine univerzitetski

internat hrama Cikuši Kanzeon premešten u palatu

Kikoku u Kjotu. Odonda je služio kao manastir za

sledbenike sekte Otani hrama Hongan. U vreme

petnaestog vrhovnog sveštenika hrama Hongan jedan

njegov pripadnik, po imenu Soken Takagi, koji je živeo u

Nanivi, priložio je veliku sumu novaca. Odlučeno je da se

osnuje univerzitet i smesti na sadašnjoj lokaciji u

Karasumaru-gašira, u severnom delu prestonice.

Zemljište je zauzimalo svega deset ari, što je bilo malo za

univerzitetsko zdanje. Ipak su tu mnogi mladići, ne samo

otanske sekte već i pripadnici svake druge budističke

sekte, studirali i dobijali znanja o svim bitnim načelima

budističke filozofije.

Stara ciglena kapija odvajala je univerzitetsko

zdanje od ulice i uličnih kolovoza. Kapija je bila okrenuta

ka zapadu, prema planini Hiei. Od kapije vodila je

pošljunčana staza do ulaza u glavnu zgradu — mračnu,

sumornu dvospratnicu. Na ulaznoj kapiji u vazduh se

dizala velika bakarna kula. Nije to bio ni toranj sa satom

ni zvonik; pod tankim gromobranom beskoristan

kvadratni prozor isticao je komadić neba.

Pored ulaza rasla je stara lipa, čije je prekrasno lišće

blistalo poput crvenog bakra na suncu. Univerzitet, koji se

prvobitno sastojao samo od glavne zgrade, proširivan je

više puta, i razni delovi pripajani su bez naročitog reda.

Bila je to, većim delom, stara, drvena, jednospratna

građevina. Kako nije bilo dozvoljeno da se u zgradu ulazi

u cipelama, njena različita i mnogobrojna krila bila su

povezana beskrajnim hodnicima sa podom od

bambusovih dasaka. Pod je već počinjao da propada od

starosti. Povremeno su dotrajali delovi popravljani, te

kada bi čovek prelazio iz jednog krila u drugo, stopala bi

mu gazila po pravom mozaiku od tamnijeg i svetlijeg

drveta, pošto su se sa veoma starim daskama poda mešale

i sasvim nove.

Kad čovek pođe u neku novu školu ili na univerzitet,

uvek je sve isto: mada dolazi svakog dana sa svežim

osećanjima, svestan je izvesnog nejasnog, nepovezanog

svojstva stvari. Tako je bilo i sa mnom tokom prvih dana

na Otanskom univerzitetu. Pošto je Curukava bio jedina

osoba koju sam znao, našao sam se u situaciji da silom

prilika razgovaram samo s njim i ni s kim drugim. Ali

posle nekoliko dana uvideo sam da nema nikakve svrhe

što smo se sa toliko muke probili u ovaj novi svet ako

nastavimo da viđamo samo jedan drugoga. Curukava je

očigledno osećao isto, te smo se trudili da ne ostajemo

zajedno u slobodnim časovima, i svaki od nas posebno

pokušao je da sklopi nova prijateljstva. Međutim, meni je

zbog mucanja nedostajalo hrabrosti koju je pokazao

Curukava, i dok se broj njegovih prijatelja povećavao, ja

sam postajao sve usamljeniji.

Na pripremnoj godini na Univerzitetu učilo se deset

predmeta: etika, japanski, kinesko-japanski, kineski i

engleski jezik, istorija, budistički spisi, logika,

matematika i fiskultura. Predavanja iz logike zadavala su

mi najviše teškoća, već od početka. Jednoga dana odlučio

sam da se jednom studentu obratim s nekim pitanjima.

Već duže vremena sam priželjkivao da se upoznam

s tim mladićem. Imao je običaj da uvek sedi sam i da svoj

ručak iz zamotuljka pojede pored nasada cveća, u bašti iza

zgrade. Taj njegov običaj činio se gotovo kao nekakav

ritual, i niko od studenata nije mu prilazio, pogotovu zato

što je odavao utisak krajnjeg nezadovoljstva i nekakvog

gađenja na hranu koju je jeo. Ni on, sa svoje strane, nikada

se nije obraćao nijednom od svojih drugova, i kao da nije

ni pomišljao na to da s nekim sklopi prijateljstvo.

Znao sam da se zove Kašivagi. Njegovo veoma

upadljivo obeležje bila su, na izgled prilično snažna,

zgrčena stopala. Hodao je veoma čudnovato. Činilo se kao

da uvek gaca po blatu: kada bi najzad s mukom uspeo da

jednu nogu izvuče iz blata, druga noga kao da mu je

ostajala zaglibljena. Istovremeno, njegovo telo je

ostavljalo utisak živahne pokretljivosti. Hod mu je bio kao

nekakav naročiti, potpuno neuobičajen ples.

Bilo je sasvim razumljivo što sam zapazio

Kašivagija već prvog dana kada sam stigao na

Univerzitet. Osetio sam olakšanje ugledavši njegovu

deformisanost. Već od početka njegova zgrčena stopala

bila su u skladu sa stanjem u kojem sam se i ja nalazio.

Kašivagi je razmotao svoj ručak u bašti, na

travnjaku zasađenom detelinom. Bašta se nalazila pored

jedne oronule zgrade, sa prostorijama u kojima smo

vežbali karate, radi samoodbrane, i igrali stoni tenis; tu

gotovo da nije ostalo nijedno nerazbijeno prozorsko okno.

Nekoliko kržljavih borova raslo je u bašti, a nekoliko

malih drvenih okvira pokrivalo je prazno zemljište

rasadnika. Plava boja okvira počela je da se ljušti; bila je

gruba i smežurana poput olinjalog veštačkog cveća. Pored

rasadnika nalazio se stalak sa nekoliko polica na kojima

je bilo poređano patuljasto drveće u saksijama, gomila

crepova i kamenčića, i jedna leja jagorčevine i zumbula.

Bilo je prijatno sedeti na detelini. Njeno nežno lišće

upijalo je svetlost, a površina je bila puna malih senki,

tako da se činilo kao da ceo travnjak lebdi malo iznad

zemlje. Kašivagi se nije razlikovao od ostalih studenata

dok je tu sedeo; samo u hodu se primećivala njegova

sakatost. Bledo lice mu je odavalo izvesnu strogu lepotu.

Telesno je bio bogalj, ali je u njemu bilo neke neustrašive

lepote, kao u prelepe žene. I bogaljima i lepim ženama

dosadi što ih svako gleda, umorni su od života koji

podrazumeva da ih neko stalno posmatra, osećaju se u

škripcu; zato nastoje da odvrate tuđe poglede svojim

načinom života. Pobednik je onaj ko nametne svoj pogled

drugome. Kašivagi je gledao u zemlju dok je ručao, ali ja

sam osećao da njegove oči strogo odmeravaju svet oko

sebe.

Bio je dovoljan sam sebi dok je sedeo ovde na

suncu. To je ostavilo snažan utisak na mene. Gledajući ga

u prolećnoj svetlosti tu, među cvećem, mogao sam

zaključiti da nimalo ne pati od one stidljivosti, od potajne

krivice koja je mučila mene. Bio je senka koja se sama po

sebi ističe, ili, bolje reći, bio je ta senka što postoji. Sasvim

je bilo izvesno da sunce nikada neće uspeti da prodre kroz

njegovu tvrdu kožu.

Ručak, koji je tako usredsređeno i sa tako

očiglednim gađenjem jeo, bio je oskudan, ali nimalo lošiji

od onoga koji sam ja, obično, izjutra pripremao od

ostataka doručka u hramu. Bilo je to 1947. godine i,

ukoliko čovek nije imao mogućnosti da hranu kupuje na

crnoj berzi, nije se ni mogao pristojno hraniti.

Stao sam pored njega, držeći svesku i svoj umotani

ručak. Moja senka pala je na njegovo jelo i on je podigao

glavu. Bacivši pogled na mene, opet ga je skrenuo nadole

i nastavio da ujednačeno žvaće, poput svilene bube koja

gricka dudovo lišće.

»Izvini«, rekao sam, užasno mucajući, »hteo sam da

te upitam za neke stvari koje nisam shvatio na prošlom

predavanju.« Govorio sam standardnim tokijskim

naglaskom, pošto sam, otkako sam stupio na Univerzitet,

odlučio da više ne upotrebljavam dijalekt Kjota.

»Ništa ne razumem šta govoriš«, reče Kašivagi

odsečno. »Čujem samo neko nerazumljivo mucanje.«

Osetio sam kako mi je lice pocrvenelo. Liznuvši vrh

svojih štapića za jelo, nastavio je u jednom dahu:

»Znam vrlo dobro zašto si počeo razgovor sa mnom.

Zoveš se Mizogući, zar ne? E pa, ako smatraš da si mi

potreban da se sprijateljimo samo zato što smo obojica

bogalji, nemam ništa protiv. Ali misliš li da je, u

poređenju s mojim nedostatkom, tvoje mucanje zaista

nešto tako strašno? Ti pridaješ sebi i suviše važnosti, zar

ne? Zato i svoje mucanje, kao i samoga sebe, uzimaš

previše ozbiljno.«

Docnije, kada sam saznao da je Kašivagi iz

zenističke porodice, koja pripada istoj sekti Rinzai,

shvatio sam da je on u tim svojim uvodnim pitanjima

zauzeo manje-više karakterističan stav zenističkog

sveštenika; ali ne bi se moglo reći da su njegove primedbe

u tom trenutku ostavile na mene snažan utisak.

»Mucaj!« rekao je. »Hajde, samo ti mucaj!«

Zapanjen nisam stigao ni da progovorim, dok je on,

okrenut meni, nastavio tim neobičnim tonom:

»Najzad si naišao na nekoga pred kim možeš da

mucaš do mile volje. Tako je, zar ne? Svi su ljudi takvi,

da znaš. Svi traže sapatnike. Nego, da te ja priupitam, jesi

li još nevin ?«

Klimnuo sam glavom, čak se nisam ni osmehnuo.

Način na koji je Kašivagi postavio to pitanje podsećao je

na stav lekara, što je bilo uzrok da osetim kako bi bilo

bolje za mene da ne lažem.

»Tako sam i mislio«, nastavio je on. »Ti si još nevin.

Ali, u stvari, nisi baš pravo nevinašce. Nemaš uspeha kod

žena, a nemaš ni hrabrosti da odeš i platiš prostitutku.

Tako stoji stvar. Ali ako si mislio, kad si mi se obratio, da

ćeš se sprijateljiti sa još jednim nevinim, uveliko si

pogrešio. Hoćeš li da d ispričam kako sam izgubio

nevinost?«

I ne čekajući da mu odgovorim, počeo je da priča.

…………………………..

…………………………..

»Ja sam sin zenističkog sveštenika u Sanomiji i

rođen sam iskrivljenih stopala... E pa, kad ovako počinjem

da ti se ispovedam, verovatno ćeš pomisliti da sam neki

jadan bolesnik, koji ne mari kome se obraća, samo ako

može da izlije dušu pričajući o sebi. Ali, da vidiš, nisam

takav. Ne bih ovako pričao baš bilo kome. Malo mi je

neprijatno da to kažem, ali ja sam te već od početka

odabrao kao slušaoca za svoju priču o sebi. Znaš, palo mi

je na um da bi tebi, verovatno, koristilo više nego svima

drugima da saznaš šta sam ja učinio. Možda bi za tebe

najbolje bilo da postupiš upravo onako kako sam ja

postupio. Kao što i sam znaš, upravo tako vernici namirišu

ljude iste vere, a apstinenti svoje sapatnike.

Dakle, nekada sam se stideo svojih životnih

okolnosti. Smatrao sam da ću priznati svoj poraz ako se

pomirim s tim okolnostima, odnosno ako živim pomiren s

njima. A da sam hteo nekome da prebacujem zbog toga,

povoda je, naravno, bilo napretek. Trebalo je da se moji

roditelji postaraju da mi stopala budu operisana još dok

sam bio mali. Sada je već prekasno. Ali meni baš nimalo

nije stalo do roditelja, pa mi je već i sama pomisao na to

da im prebacujem ogavna.

Nekada sam verovao da žene nikada ne bi mogle da

me zavole. Kao što, verovatno, i sam znaš, takvo uverenje

je pogodnije i spokojnije nego što većina ljudi može i da

zamisli. Nije neminovno postojala protivrečnost između

takvog uverenja i moga odbijanja da se pomirim sa

uslovima svoga života. Znaš, da sam mogao verovati da

bi me žene volele onakvog kakav sam izgledao, to će reći,

s mojim stvarnim nedostacima, onda bih se već i pomirio

s takvim životnim uslovima, onoliko koliko sam u to

verovao. Shvatio sam da te dve vrste hrabrosti — hrabrost

da se stvarnost proceni upravo onakvom kakva je i

hrabrost da se čovek bori protiv takvog vrednovanja —

mogu veoma lako da se dovedu u sklad. Bez i najmanjeg

naprezanja, mogao sam se sasvim lako osećati kao da se

borim.

Pošto sam bio u takvom duhovnom stanju, moram

reći da je bilo sasvim prirodno što nisam pokušavao da

izgubim nevinost u odnosu sa prostitutkama, kao što su to

uradili mnogi moji prijatelji. Jer prostitutke, naravno, ne

spavaju sa svojim klijentima iz ljubavi. One su spremne

da prihvate svakog: izlapele starce, prosjake, ljude bez

oka, lepotane, čak i gubavce, samo ako ne znaju da su

gubavci. Takav ravnopravan pristup verovatno ohrabri

svakog običnog mladića, pa se on vrlo lako odluči da kupi

prvu prostitutku na koju naiđe. Ali mene takav

ravnopravni pristup uopšte nije zadovoljavao. Nisam

mogao podneti pomisao da žena može da se jednako

odnosi prema sasvim normalnom čoveku i prema nekome

kao ja. To bi za mene bilo nekakvo užasno skrnavljenje

sopstvene ličnosti. Znaš, uvek sam se bojao da bih, ako se

previdi ili zanemari okolnost da su mi stopala iskrivljena,

u neku ruku, prestao da postojim. Bila je to ista vrsta

straha od koga ti sada patiš, zar ne? A da bi moje stanje

postalo priznato i prihvaćeno, bilo mi je neophodno da sve

bude bezbroj puta nastranije nego što to obični ljudi

zahtevaju. Bilo šta da se desi, smatrao sam, život je po

svaku cenu morao da mi pruži takvo uživanje.

Verovatno je bilo mogućno da prevaziđem to

stravično nezadovoljstvo — to negodovanje što smo svet

i ja bili dovedeni u neprijateljski odnos. To bi bilo

mogućno pod uslovom — ili da se ja izmenim, ili da se

svet promeni. Meni je, međutim, bilo mrsko da sanjarim

o takvim promenama. Mrzeo sam uopšte izopačene

sanjarije. Nakon dugog i temeljnog razmišljanja došao

sam do zaključka da više ne bih mogao postojati kad bi se

svet promenio; isto tako, ako bih se ja izmenio, svet ne bi

mogao da postoji; i, za divno čudo, takav zaključak je

predstavljao neku vrstu našeg pomirenja, nekakav

kompromis. Jer, znaš, bilo mi je prihvatljivo da svet

koegzistira sa idejom da ja, onakav kakav sam, nikada

neću moći biti voljen. Zamka u koju svaka sakata osoba

neminovno upada ne sastoji se u tome što ona prevaziđe

stanje antagonizma između sebe i sveta, nego što ona,

naprotiv, potpuno odobrava taj antagonizam. I zato sakata

osoba nikada zapravo i ne može biti izlečena...

E, u tom dobu života, kada sam bio u cvetu mladosti

(upotrebljavam ovu reč veoma ozbiljno), dogodilo mi se

nešto neverovatno. Bila je jedna devojka iz imućne

porodice — porodice parohijana našeg hrama. Završila je

višu devojačku školu u gradu Kobe, a bila je na glasu kao

lepotica. Jednoga dana iznebuha mi se poverila da je

zaljubljena u mene. Izvesno vreme nisam mogao da

verujem sopstvenim ušima.

Usled mog nesrećnog stanja bio sam vidra da

prokljuvim psihologiju drugih osoba. Stoga nisam

nesmotreno otpisao celu tu stvar, kao što bi mnogi učinili,

pripisujući njenu ljubav jednostavno dopadanju. Umesto

toga, nazirao sam da je uzrok ljubavi sasvim izuzetno

osećanje ponosa te devojke. Bila je potpuno svesna svoje

lepote i svoje vrednosti kao žene, i nije podnosila nijednog

udvarača koji bi pokazao i najmanji znak samopouzdanja.

Teško joj je padala i sama pomisao da svoj ponos stavi na

terazije zajedno sa uobraženošću nekog samouverenog

mladića. Na kraju je probirljivo odbijala svaku ljubav koja

bi podrazumevala neku vrstu ravnoteže — u tom pogledu

ostala je potpuno dosledna... i namerila se na mene.

Već sam unapred znao kakav ću joj odgovor dati.

Možda ćeš mi se smejati, ali ja sam joj sasvim

jednostavno odgovorio da je ne volim. Šta sam drugo

mogao da joj kažem? Taj odgovor je bio pošten i sasvim

neizveštačen. Da sam, umesto toga, odlučio da ne

propustim tako dobru priliku i da na njenu izjavu ljubavi

odgovorim da i ja nju volim, izgledao bih više nego

smešan — izgledao bih gotovo tragičan. Osobe komičnog

izgleda kao što sam ja veoma vešto izbegavaju opasnost

da nekom greškom ispadnu tragične. Vrlo dobro sam znao

da mi onoga trenutka kad se prikažem u tragičnoj svetlosti

ljudi više neće prilaziti sa lakoćom. Za osetljive duše bilo

je naročito važno da ja ne ispadnem nekakvo bedno

stvorenje. Zato sam celu stvar glatko prelomio rekavši da

je ne volim.

Devojka nije ustuknula na moj odgovor. Bez

kolebanja mi je rekla da lažem. Zatim je došlo do prave

predstave dok je ona pokušavala da me osvoji, obraćajući

istovremeno mnogo pažnje na to da ne povredi moj ponos.

Ta devojka uopšte nije mogla ni zamisliti da postoji

muškarac na ovom svetu koji je ne bi zavoleo, naročito

kad bi mu se pružila prilika za to. Ukoliko bi se takav

čovek pojavio, bila je ubeđena da on samo sebe zavarava.

I tako je nastojala da me podrobno analizuje, došavši na

kraju do zaključka da sam ja nju, u stvari, već odavno

voleo. Pretpostavljajući da me je zaista volela, morala je

biti svesna da je volela osobu do koje je veoma teško

dopreti. Da se pretvarala da sam lepotan, iako uopšte

nisam lep, naljutila bi me; da je rekla da su moje bangave

noge lepe, još više bih se naljutio; a da je pomenula nešto

slično tome kao da me ne voli zbog mog spoljnjeg izgleda,

nego zbog onoga što oseća da je u meni, to bi me zaista

razbesnelo. Uzimajući sve to u obzir, ona je prosto i dalje

tvrdila da me voli. Prema svojoj analizi, naravno, otkrila

je u meni osećanja koja su odgovarala toj njenoj ljubavi.

Nisam mogao da prihvatim takvu nelogičnost.

Istovremeno, postepeno me je obuzimala žestoka strast

prema njoj, ali nisam mislio da će nas ta strast ikada

zbližiti. Palo mi je na um — ukoliko zaista voli mene i

nikoga drugog, to bi značilo da ja imam neku posebnu

osobinu po kojoj se razlikujem od ostalih ljudi. A šta bi to

moglo biti drugo do moja sakatost? I tako se sve svelo na

činjenicu — iako ona to nikada nije izjavila — da ona voli

moje sakate noge. Ali takva ljubav je bila sasvim

neprihvatljiva sa moga gledišta. Da to nešto svojstveno

meni, u stvari, nisu bile moje nesrećne noge, možda bi

takva ljubav bila i prihvatljiva. Ali kada bih morao da

utvrdim neke svoje posebne kvalitete — svoj razlog što

postojim, ili nešto izvan činjenice da sam sakat — to bi

značilo neku vrstu dopunskog vrednovanja. Onda bih

neizbežno morao da prihvatim i razloge za postojanje

drugih ljudi na taj isti dopunski način, što bi, pak, samo

po sebi, dovelo do toga da prihvatim sebe kao osobu

potpuno obuhvaćenu u ovom svetu. Eto zato ljubav nije

bila mogućna. I njeno ubeđenje da je zaljubljena u mene

bilo je samo zabluda, a ja nju ni u kom slučaju nisam

mogao voleti. Stoga sam uporno ponavljao da je ne volim.

Za divno čudo, što sam joj više govorio da je ne

volim, ona je sve dublje padala u zabludu da je zaljubljena

u mene.

I tako mi se, najzad, jedne večeri bacila pred noge.

Ponudila mi je svoje telo, koje je moram priznati bilo

zasenjujuće lepo. Ali ja sam se pokazao potpuno

impotentan.

Takav moj užasan poraz rešio je sve probleme

sasvim jednostavno. Najzad je, čini se, imala ubedljivi

dokaz da je zaista nisam voleo.

Stideo sam se zbog svoje impotencije, ali u

poređenju sa stidom zbog svoje sakatosti svaki drugi stid

nije vredelo ni pominjati. Mene je, u stvari, mučilo nešto

sasvim drugo. Znao sam razlog zašto sam se pokazao

polno nesposoban. Kad je došlo do odlučujućeg trenutka,

nametnula mi se pomisao da će moje bangave noge

dodirnuti njene prelepe noge, i tog trenutka sam postao

impotentan. To otkriće potpuno je uništilo moje

unutrašnje spokojstvo, nerazdvojno od uverenja da me

nikada nijedna žena neće moći da zavoli.

Znači, u tom trenutku osetio sam neku neiskrenu

radost na pomisao da ću svojom žudnjom —

zadovoljenjem svoje strasti — dokazati nemogućnost

ljubavi. Ali moje telo me je izneverilo. Ono što sam hteo

da učinim svojim duhom izvršilo je, umesto duha, moje

telo. I tako sam bio suočen sa još jednom suprotnošću. Da

se izrazim banalno, utonuo sam u snove o ljubavi u

čvrstom uverenju da ne mogu biti voljen, ali u završnici

sam zamenio ljubav strašću i osetio neku vrstu olakšanja.

Na kraju sam shvatio da je i radi zadovoljenja strasti

potrebno da zaboravim na uslove u kojima sam živeo i da

moram napustiti ono što je za mene predstavljalo jedinu

prepreku u ljubavi — naime, uverenje da neću moći da

budem voljen. Uvek sam strast zamišljao kao nešto

mnogo jasnije nego što u stvarnosti jeste, i nisam shvatio

da i strast zahteva da ljudi sagledaju sebe na pomalo

sanjalački, nestvaran način.

Od toga vremena moje telo je počelo da privlači

moju pažnju više nego moj duh. Ali nisam mogao da

postanem oličenje čiste strasti. Mogao sam samo da

sanjam o njoj. Postao sam kao vetar. Postao sam nešto što

drugi ne mogu da vide, ali što, sa svoje strane, sve vidi,

što se sa lakoćom približava svome cilju, miluje ga sa svih

strana i konačno prodire u njegov najintimniji deo... Kad

govorim o samosvesti puti, verovatno ćeš zamisliti

samosvest u odnosu na neki čvrst, grub, mračan predmet.

Za mene je samosvest o jedinstvenom telu, jedinstvenoj

strasti, značila da postajem prozračan, nevidljiv —

drugim rečima, kao vetar.

Ali moje sakate noge odjednom su se pokazale kao

velika prepreka. Samo one nikada neće moći da postanu

prozirne. Ličile su manje na noge, a više na par

tvrdoglavih duhova. Bile su tu — mnogo čvršće nego i

samo moje telo.

Ljudi verovatno misle da sebe ne mogu videti ako

nemaju ogledalo. Ali biti bogalj znači imati ogledalo

stalno pred očima. Svakog časa, svakog trena, celo moje

telo se odražavalo u tom ogledalu. Zaborav nije dolazio u

obzir. Usled toga, ono što ljudi podrazumevaju pod

pojmom nelagodnosti čini mi se samo kao dečja igra. U

mom slučaju nije moglo biti nelagodnosti. Da postojim u

ovom obliku bila je neosporna činjenica, isto tako

konačna kao i činjenica da Sunce i Zemlja postoje, ili da

postoje prelepe ptice i ružni krokodili. Svet je bio

nepokretan poput nadgrobnog spomenika.

Ni najmanja nelagodnost, ni najmanji ustupak — u

tome se sastojala osnova mog osobenog načina života.

Zašto ja živim? Pri takvoj pomisli ljudima postaje

nelagodno, neki se čak i ubijaju. Ali mene to nije

uznemiravalo. Da imam par bangavih nogu — takav je bio

uslov moga života, takav je bio razlog moga življenja,

njegov cilj, njegov ideal, takav je bio sam život — Samo

da postojim — bilo je više nego dovoljno da me zadovolji.

Pre svega zar nemir zbog sopstvenog postojanja ne potiče

upravo iz nekog luksuznog nezadovoljstva na pomisao da

čovek možda - ne živi pravim životom?!

Počeo sam da primećujem jednu staru udovicu koja

je živela sama u našem selu. Pričalo se da ima šezdeset, a

prema nekima i više godina. Na godišnjicu smrti njenog

muža poslali su mene, umesto mog oca, da za pomen

očitam sutre u njenoj kući. Niko od njene rodbine nije

došao, pa smo pred budističkim oltarom bili samo ona i

ja. Kad sam izgovorio sutre, žena me je poslužila čajem u

drugoj sobi. Pošto je bio vruć letnji dan, zamolio sam je

da mi dozvoli da se okupam. Skinuo sam odelo, i starica

me je polivala vodom po leđima. Primetio sam da

sažaljivo gleda na moja stopala, i tog trenutka se u meni

rodio jedan plan.

Okupavši se, vratio sam se u sobu u kojoj smo

prethodno sedeli. Dok sam se brisao i sušio, rekao sam joj

ozbiljnim glasom da se prilikom mog rođenja Buda javio

mojoj majci u snu, rekavši da će, kada to njeno dete

odraste u zrelog čoveka, žena koja bude iskreno obožavala

njegove noge dospeti u raj. Dok sam govorio, pobožna

starica mi je predano piljila u oči, prebirajući prstima

brojanice. Legao sam go na leđa kao leš; ruke su mi bile

sklopljene na grudima, držao sam brojanice i tobože

mrmljao neku sutru. Zatvorio sam oči. Usne su mi se i

dalje micale kao da čitam sutru.

Možeš misliti kako sam se gušio od jedva

zadržavanog smeha! U sebi sam se kikotao. Uopšte nisam

ništa uobražavao. Bio sam svestan da se starica

najpredanije udubila u obožavanje mojih stopala dok je

izgovarala sutre. Moj um bio je obuzet mojim nogama i

grcao sam uživajući u toj smešnoj situaciji. Bangave noge,

bangave noge — to je sve što sam mogao da mislim, to je

sve što sam mogao da vidim u duši. Taj čudovišni oblik

mojih stopala. To stanje krajnje rugobe u kojem sam se

nalazio. Ta divlja farsa! A da bi stvar bila još smešnija,

opušteni pramenovi staričine kose milovali su mi stopala

sve češće dok se ona klanjala u molitvi i golicali su mi

tabane.

Čini mi se da sam bio u zabludi o svojim osećanjima

požude od trenutka kad sam dodirnuo prelepe noge one

devojke i postao impotentan. Jer, usred ovog ružnog čina

shvatio sam da sam telesno uzbuđen. Da, i to u takvim

nepodnošljivim okolnostima.

Uspravio sam se i naglo povalio staricu. Nisam

imao vremena čak ni da se začudim što se ona nije

iznenadila zbog mog postupka. Ležala je na mestu gde

sam je povalio, sklopljenih očiju, još čitajući sutre. Čudno

je to, ali živo se sećam da je govorila sutru iz poglavlja o

Velikoj samilosti Daranija. ,Iki iki. Šino šino. Orasan.

Furaširi. Haza haza furašaja.’ Naravno, poznato ti je kako

je taj odlomak objašnjen u komentarima: ,Molimo Ti se,

molimo Ti se. Za pravu srž besprekorne čistote u kojoj su

uništena sva Tri zla: lakomost, gnev i glupost’.

Pred mojim očima, lice šezdesetogodišnje starice —

suncem opaljeno i bez ikakve šminke — kao da me je

dozivalo. Moje uzbuđenje nije nimalo splasnulo. U tome

se i sastojala krajnja apsurdnost čitave te farse, ali sasvim

nesvesno, ona me je privlačila i zanosila. Bolje reći, nisam

bio nesvestan — sve sam video. Posebno svojstvo pakla

je da se sve jasno vidi, sve do najmanje pojedinosti. I da

se sve to vidi u potpunom mraku.

Staričino smežurano lice nije odavalo ni najmanju

lepotu niti ikakvu svetost. Ali njena ružnoća i njena starost

kao da su stalno potvrđivale ono moje unutrašnje stanje u

kojem nije - bilo snova. Ko može reći da ako čovek bez

mašte gleda neku ženu, ma koliko ona bila lepa, njeno lice

ne bi moglo da se preobrazi u lice ove starice? Moje

bangave noge i to lice. Da, to je ono. Gledajući u suštu

stvarnost, održavao sam svoje stanje telesnog uzbuđenja.

Sada sam prvi put bio u stanju da sa prijateljskom

naklonošću verujem u sopstvenu požudu. I shvatio sam —

problem nije u tome da pokušam da smanjim rastojanje

između sebe i svog objekta, nego da održim to rastojanje,

tako da objekt može da ostane objekt.

Dobro je gledati u svoj objekt. U tom trenutku

otkrio sam logiku svoje erotike, koja potiče iz logičnog

razmišljanja bogalja da je on, dok je u stanju mirovanja,

već i stigao na cilj — iz logičnog shvatanja da njega

nikada ne može obuzeti nemir. Otkrio sam da se ljudi

pretvaraju u onome što obično nazivaju zaljubljenošću.

Telesna strast je kao vetar, ili kao neki čarobni plašt što

skriva onoga ko ga nosi. A jedinstvo koje se rađa iz takve

strasti samo je običan san. Dok ja gledam, moram

istovremeno dozvoliti da i onaj koga gledam mene

podrobno posmatra. I tada, u takvoj situaciji, odbacujem

svoje sakate noge i žene koje mi se podaju. Moje sakate

noge i moje žene na istom rastojanju od mene. Stvarnost

mi se tu pokazuje; a strast je samo privid. I dok sam tako

gledao, osetio sam kako se prevrćem i survavam u taj

beskrajni privid i kako istovremeno ejakuliram na

površinu stvarnosti koju sam posmatrao. Moje sakate

noge i moje žene više nikada se neće dodirnuti, nikada se

neće spojiti; ipak, zajedno će biti izbačene iz ovog sveta...

Neobuzdana strast je usplamtela u meni. Jer, moje sakate

noge i te prelepe žene nikada, u celoj toj večnosti, neće

morati da se dodirnu.

Verovatno ti je teško da me shvatiš. Možda je

potrebno da svoje reči pobliže objasnim? Ali siguran sam

da ti je jasno zašto sam posle toga bio u stanju da verujem,

u duši potpuno spokojan, da je ,ljubav nemoguća’. Bio

sam oslobođen tog nemira. Oslobođen ljubavi. Svet se

zauvek zaustavio, a istovremeno mi se i predstavio.

Moram li naglasiti da je to bio ,naš svet’? I tako, jednom

jedinom rečenicom mogu da definišem veliku zabludu u

vezi sa ,ljubavlju’ na ovom svetu. To je nastojanje da se

stvarnost spoji sa prividom. — Naposletku sam shvatio da

je moje ubeđenje — da nikada neću moći biti voljen —

samo po sebi osnovno stanje ljudskog postojanja. I tako

sam izgubio svoju nevinost.«

……………..

Kašivagi je završio svoju priču.

Slušao sam ga predano, i najzad sam mogao da

uzdahnem. Njegova priča ostavila je dubok utisak na

mene: nisam mogao da se oslobodim bolnog osećanja da

me se dojmio način mišljenja kakav mi nikada do tada nije

padao na pamet. Nekoliko trenutaka po završetku njegove

priče prolećno sunce je razbudilo sve oko nas, i svetla

detelina je zablistala. Graja i povici na košarkaškom

igralištu iza zgrade opet su živnuli. Mada je još bilo isto

podne istog prolećnog dana, činilo mi se da se smisao

svega toga potpuno izmenio.

Nisam mogao da ostanem bez reči, nego sam osećao

potrebu da se nekako uklopim, da i ja dodam nešto

njegovim rečima. Uspeo sam da promucam neumesnu

primedbu:

»Mora da si bio veoma usamljen posle toga.«

Opet se Kašivagi drsko pretvarao da me ne razume

i tražio da ponovim šta sam rekao. Ali u odgovoru mi je

već pokazao izvesne male znake prijateljstva:

»Kažeš, usamljen? Zašto bih bio usamljen?

Postepeno ćeš saznati kako sam se dalje razvijao, kad se

budeš družio sa mnom.«

Zazvonilo je zvono za popodnevno predavanje. Baš

sam se spremao da ustanem kad me je Kašivagi, sedeći i

dalje, snažno povukao za rukav. Nosio sam na

Univerzitetu istu uniformu koju sam nekada oblačio u

zenističkoj školi. Samo što su joj dugmad bila nova, a bila

je sva iznošena i iskrpljena. Sem toga, bila mi je pretesna,

tako da je moje mršavo telo izgledalo još sitnije u njoj.

»Sledeći čas je kinesko-japanski, zar ne? To je

užasno dosadno. Hajde da se malo prošetamo umesto da

odemo na čas.«

S tim rečima Kašivagi se digao, za šta mu je bio

potreban stravičan napor: najpre se činilo da će mu se

razglaviti celo telo, i da će onda morati da sastavlja sve

njegove delove. To me je podsetilo na kamilu, koju sam u

jednom filmu video kako se diže.

Do tada još nikada nisam izostao ni sa jednog časa,

ali nisam hteo da propustim ovu priliku da čujem još nešto

više o Kašivagiju. Uputili smo se u pravcu glavne kapije.

Kad smo prošli kroz glavnu kapiju, odjednom sam

postao svestan njegovog zaista neobičnog hoda, i obuzelo

me je osećanje slično zbunjenosti. Čudno je što sam tako

prećutno odobravao uobičajena osećanja ljudi i što me je

bilo stid da hodam sa Kašivagijem.

Ali on mi je, u stvari, sasvim razjasnio odakle potiče

moj stid. Istovremeno, bio je taj koji me je podsticao ka

ljudskom životu. Sva ona ružna strana moje prirode i sva

zloća moga srca bile su izlečene njegovim rečima i

preobrazile se u nešto sveže. I možda zbog toga, dok sam

išao šljunkovitom stazom kroz glavnu kapiju, planina

Hiei, koju sam ugledao pred sobom u daljini, maglovita

pod prolećnim suncem, učinila mi se kao da je gledam

prvi put. Učinilo mi se, takođe, da se ona pojavila tu, preda

mnom, pošto je ponovo dobila svoj smisao, na isti način

kao što su mnoge stvari u meni, ranije uspavane, sada

dobile nov smisao. Vrh planine bio je šiljast, ali podnožje

joj se širilo u beskraj, poput muzičkog motiva što

odzvanja u vazduhu. Dok sam zurio u planinu Hiei preko

niskih krovova, samo nabori na njenim padinama jasno su

se isticali, ostavljajući utisak da su veoma blizu; prolećne

senke ostalih delova ogromne planine bile su utonule u

gusto, tamno plavetnilo.

Napolju, izvan glavne univerzitetske kapije, nije

bilo mnogo ljudi, a vozila još manje. Povremeno bi se čulo

kloparanje tramvaja duž linije koja ide sa stanice Kjoto do

ispred tramvajskog depoa. Sa druge strane ulice, stari

stubovi univerzitetske kapije stajali su okrenuti glavnoj

kapiji sa naše strane, a levo se pružao red gingko drveća,

sa svežim prolećnim lišćem.

»Hajde da neko vreme šetamo u krugu

univerzitetskog zdanja!« rekao je Kašivagi.

Pošao sam napred, preko tramvajskih tračnica, na

drugu stranu ulice. Kašivagi je posrtao i jako se teturao

gotovo pustom ulicom, a celo telo mu se grčilo od tih

žestokih trzaja. Univerzitetski posed bio je zamašan. U

daljini je nekoliko grupica studenata koji nisu imali

časove, ili su bili odlučili da propuste predavanja, igralo

lopte; nešto bliže, nekoliko dečaka je treniralo za

maratonsku trku. Rat se završio tek pre koju godinu, ali

omladina je već smišljala načine da utroši svoju energiju.

Setio sam se oskudne hrane koju su nam davali u hramu.

Seli smo na upola istrulelu ljuljašku i gledali rasejano

svoje drugove, dok su trčali prema nama, a zatim u

suprotnom pravcu preko elipsastog igrališta, vežbajući se

u maratonskom trčanju. Propuštanje časa na taj način

izazvalo je u nama osećanje slično dodiru nove košulje na

koži; sunčeva svetlost i laki povetarac utisnuli su to

osećanje u mene. Grupa trkača polako se kretala prema

nama, teško dišući; kad su se umorili, prestali su da trče

ritmično ukorak; onda su se opet izgubili u daljini, dižući

oblak prašine.

»Budale«, reče Kašivagi. »To su budale!« Njegove

reči uopšte nisu imale prizvuk ozlojeđenosti. »Čemu,

pobogu, sva ta predstava? Kažu da je to radi zdravlja,

pretpostavljam. Ali čemu to služi — da se tako javno

razmeću svojim zdravljem? Svugde se održavaju sportske

priredbe, zar ne? To je zaista znak da smo dostigli stupanj

dekadencije. Javno bi trebalo pokazivati ono što se nikada

ne pokazuje. Javnost bi, u stvari, trebalo da vidi —

pogubljenja! Zašto se pogubljenja ne izvode javno?«

Kašivagi je zastao za trenutak, a zatim nastavio

sanjalačkim glasom:

»Šta misliš, kako su uspeli da održe mir za vreme

rata ako ne javnim prikazivanjem svireposti smrti? Razlog

što su prestali da izvode javna pogubljenja, koliko ja

vidim, u tome je što su se plašili da bi to podstaklo narod

na krvoločnost. To je neverovatno, ako se ja pitam! Ljudi

koji su sakupljali mrtva tela posle vazdušnih napada, svi

su imali nežan, veseo izraz lica. Ljudi postaju potišteni

kad vide ljudska bića u agoniji, kad ih vide iskrvavljena i

čuju njihovo samrtno roptanje. Tada se u duši razneže,

postaju vedri, smireni. Nikada u takvim trenucima ne

postaju svirepi i krvoločni. Ne, ljudi odjednom postaju

surovi upravo jednog ovakvog prelepog prolećnog

popodneva. To se dešava u ovakvim trenucima, slažeš li

se, dok čovek rasejano posmatra sunce što proviruje kroz

lišće iznad lepo pokošene livade. Svaki poznati užas u

svetu, svaka mogućna muka u istoriji, nastali su upravo

tako. Dok čovek sedi ovako u jasnoj dnevnoj svetlosti,

pomisao na okrvavljena lica, na ljude koji padaju u

nesvest, u agoniji, daje jasne obrise užasa i pomaže da se

snovi ostvare. Užas više nije naša lična agonija, već

žestoka fizička patnja drugih ljudi. A mi nismo primorani

da osećamo bol drugih. Ah, kakvo je to olakšanje!«

Taj Kašivagijev okrutni dogmatizam za mene je

imao draži, ali sada sam želeo da čujem o njegovom

daljem hodočašću pošto je izgubio nevinost. Jer, kao što

sam već napomenuo, ja sam u Kašivagiju najozbiljnije

tražio svoje životne odgovore. Uspeo sam da ga prekinem

i da nagovestim ono što me je zanimalo.

»Misliš na žene?« rekao je. »Hm. Došao sam do

toga da sada, po intuiciji, tačno mogu reći da li je neka

žena tip koji može da voli čoveka bangavih nogu. Ima

takvih tipova, da znaš! Moguće je da takva žena celog

života prikriva svoju naklonost za ljude kljakavih nogu.

Ona može čak i bez kolebanja da ponese tu tajnu sa sobom

u grob. To može da bude i jedina greška u ukusu takvih

žena, to može da bude njihov jedini san... E pa, da vidimo.

Kako se razaznaje tip žene koja voli čoveka sakatih nogu?

Po pravilu, ona je lepotica prvog reda. Ima nadmen i

šiljast nos. Ali ima nečega pomalo nepravilnog oko njenih

usta...«

Upravo u tom trenutku prema nama je išla jedna

devojka.

PETA GLAVA

Devojka nije bila u granicama univerzitetskog

poseda. Izvan Univerziteta prolazio je put koji je vodio

pored bloka stambenih kuća. Put je bio oko dve stope

ispod nivoa našeg zemljišta. Ona je naišla tim putem.

Izišla je iz kapije jedne prelepe kuće u španskom

stilu. Kuća je odavala utisak kao da će se svakog trenutka

srušiti, sa svoja dva dimnjaka, prozorima sa ukošenim

roletnama i staklenim krovom, koji je pokrivao njenu

veliku zimsku baštu; ali opšti utisak bio je znatno narušen

visokom žičanom ogradom koja je odvajala

univerzitetsko zdanje od kuća s druge strane ulice, i koja

je, nesumnjivo, bila podignuta na zahtev njenog vlasnika.

Kašivagi i ja sedeli smo na ljuljašci izvan ograde.

Pogledavši u devojčino lice, ostao sam zapanjen. Njene

plemenite crte bile su baš onakve kakve je Kašivagi

opisao kad je govorio o tipu žene koja »voli čoveka

bangavih nogu«. Kad sam docnije razmišljao o

iznenađenju koje sam tog trenutka doživeo, ispao sam

sam sebi glup, i pitao se da li je Kašivagi već odavno

prisno poznavao to lice i da li je o njemu sanjario.

Sedeli smo tako, čekajući da devojka naiđe. Pod

jarkim punim zracima prolećnog sunca u daljini se

uzdizao tamnoplavi vrh planine Hiei, a blizu nas devojka

se polako primicala. Još nisam došao k sebi od uzbuđenja

koje je izazvalo Kašivagijevo malopređašnje pričanje —

one izjave da su njegove sakate noge i žene pojedinačno

rasute u svetu stvarnosti, poput zvezda na nebu, a da se

nikada ne dodiruju, kao i onih čudnih reči o tome kako je

kadar da ostvari svoje putene želje dok sam ostaje stalno

zakopan u svetu privida. Upravo u tom trenutku sunce je

zakrililo oblak: Kašivagi i ja bili smo obavijeni tankom

senkom, i kao da je naš svet odjednom ispoljio onaj svoj

oblik koji se sastoji od privida. Sve je bilo nejasno i sivo,

a sopstveni život mi je, takođe, izgledao nejasan. Činilo

mi se kao da samo purpurni vrh planine Hiei i ta ljupka

devojka što ide prema nama blistaju u stvarnom svetu, i

da samo oni stvarno postoje.

Devojka je zaista išla prema nama. Ali kako su

trenuci prolazili, vreme se pretvorilo u pravo mučenje, i

što nam se ona više približavala, sve jasnije se ukazivalo

jedno drugo lice — lice nekoga ko nema nikakve veze s

njom.

Kašivagi je ustao i, isprekidano, kao da ga neko

guši, prosiktao mi na uho:

»Hodaj! Hodaj, kad ti kažem!«

Bio sam primoran da pođem. Obojica smo išli pored

kamene ograde, oko dve stope iznad nivoa ulice, uporedo

i u istom pravcu sa devojkom.

»A sada, skači dole!« rekao je Kašivagi bodući me

u leđa svojim oštrim prstima. Zakoračivši preko niskog

kamenog zida, skočio sam na put. Uopšte mi nije bilo

teško da skočim sa visine od dve stope. Ali, odmah za

mnom, kljakavi Kašivagi srušio se kraj mene uz strašan

tresak. Pokušavši da skoči dole na svoje bangave noge, on

se, naravno, preturio i pao.

Pogledavši na zemlju, ugledao sam njegova leđa u

crnoj uniformi kako se previjaju na tlu. Dok je tako ležao

ničice, s licem prema zemlji, nije ličio na ljudsko biće; za

trenutak mi se učinio kao nekakva ogromna, bezoblična

crna mrlja, kao neka mutna bara što ostaje na putu posle

kiše.

Kašivagi se srušio tačno pred devojku koja je išla

prema nama. Ona je zastala, kao prikovana. Kad sam

brže-bolje kleknuo da pomognem Kašivagiju da se digne

i bacio pogled na devojku, ugledao sam njen nadmeni,

visoko uzdignuti nos, usta koja su nagoveštavala neku

nepravilnost oko usana, njene zamagljene oči — kad sam,

u magnovenju, sagledao sve te njene crte, preda mnom se

pojavio lik koji sam opazio na mesečini, lik Uike.

Iluzije nestade u trenu, i sada sam video devojku,

koja nije mogla imati ni dvadeset godina, kako me

podrugljivo gleda sa visine, i mogao sam oceniti da

namerava da prođe pored nas.

Kašivagi je to predosetio još neposrednije od mene.

Kriknuo je. Njegov stravičan vrisak odjeknuo je pustom

ulicom ovog stambenog bloka usred podneva.

»Bezdušnice jedna! Hoćeš li da me ostaviš ovde

ovakvog? Zbog tebe sam sada u ovakvom stanju!«

Okrenuvši se, devojka je zadrhtala. Tankim,

mršavim prstima kao da je zaklanjala prebledele obraze.

Na kraju mi se obratila sa pitanjem:

»Šta mogu da uradim?«

Kašivagi je podigao oči, uperivši čvrst pogled u nju,

i obratio joj se odsečno, razgovetno naglašavajući svaku

reč:

»Hoćeš da kažeš kako u tvojoj kući nema nikakvih

lekova ?«

Za trenutak je ostala bez reči. Zatim se okrenula i

pošla u pravcu odakle je i došla. Pomogao sam Kašivagiju

da se uspravi. Dok nije stao na noge, bio je užasno težak,

i bolno je ječao. Ali kad sam mu ponudio svoje rame da

se osloni u hodu, primetio sam da se kreće s neobičnom

lakoćom...

Otrčao sam do stanice ispred tramvajske kućice

Karasumaru i uskočio u tramvaj. Tek kada je tramvaj

krenuo u pravcu Zlatnog paviljona, jedva sam došao do

daha i počeo slobodno da dišem. Ruke su mi bile oblivene

znojem.

Čim sam pre toga otpratio Kašivagija do one kuće u

španskom stilu i pomogao mu da uđe na kapiju, obuzeo

me je neobuzdani strah. Ostavivši ga tamo ispred devojke,

i ne čekajući da uđe u kuću, otrčao sam ne osvrćući se.

Nisam imao vremena ni da svratim na Univerzitet. Trčao

sam pustim ulicama. Kraj mene su promicale apoteke,

poslastičarnice, električarske radnje. Sećam se da sam

krajičkom oka video nešto purpurno kako leluja na vetru.

Verovatno sam, kada sam prolazio ispred crkve Kotoku u

Tenrikjou, primetio lampione sa grbom u obliku šljivinog

cveta, koji odudaraju od crnog zida i purpurnih zavesa što

vise na kapiji sa istim grbom u obliku šljivinog cveta.

Nisam imao pojma kuda to jurim. Kad se tramvaj

približio Murasakinu, polako sam shvatio da me moje

usplahireno srce nosi natrag Zlatnom paviljonu.

Bilo je to usred turističke sezone i, mada je bio

običan dan u nedelji, gomile posetilaca opsedale su Zlatni

paviljon. Stari vodič je sumnjičavo gledao kako se

probijam kroz gomilu i guram prema Zlatnom paviljonu.

Najzad sam stao ispred Zlatnog paviljona,

okruženog, tog prolećnog dana, uskovitlanom prašinom i

ogromnom gomilom ljudi. I pored buke vodičevog

povišenog glasa, činilo se kao da Zlatni paviljon uvek

napola sakriva svoju lepotu i pretvara se da tupo i odsutno

zuri u nebo. Svetlucale su samo senke na ribnjaku. Ali,

ako se pogledaju iz izvesnog ugla, oblaci prašine

podsećaju na zlatne oblake što obavijaju Bodisatve na

kompoziciji silaska svetaca, koja prikazuje Amidu Budu

kako silazi na zemlju okružen Bodisatvama; na isti način

je i Zlatni paviljon, stojeći tamo zamagljen od prašine,

odavao utisak ostarele boje i oronulog oblika. Nije bilo

nimalo čudno što okolna graja i gungula ulaze u te prelepo

oblikovane stubove hrama i što se oni stapaju sa

beličastim nebom kojemu streme maleni Kukjoćo i feniks

navrh krova, izdižući se u vazduhu i postepeno uranjajući

u njega. Ovaj hram, već svojim prisustvom, bio je

kontrolna snaga, sila koja sve to uređuje. Što se galama

više pojačavala, Zlatni paviljon — ta simetrična, čarobna

građevina, sa Soseijem na zapadnoj strani, i Kukjoćoom

iznad njega, koji se naglo sužavao sve do šiljastog vrha —

sve više se ponašao kao filter što blatnjavu vodu pretvara

u čistu. Zlatni paviljon nije odbijao veselo čavrljanje

posetilaca, nego je, naprotiv, filtrirao te zvuke, tako da su

oni prolazili između propustljivih stubova i konačno

postajali deo smirenosti i vedrine. Tako je hram postizao

na tlu upravo ono što su senke nepokretnog ribnjaka

ostvarivale na vodi.

Moje srce se smirilo i najzad je i moj strah popustio.

Lepota za mene mora biti ovakve prirode. Ovakva lepota

me odvaja od života i štiti me od njega.

»Ako moj život mora biti kao i Kašivagijev, molim

te, zaštiti me nekako. Jer mislim da takav život nikada ne

bih mogao podneti.« Gotovo da sam izustio takvu molitvu

upućenu Zlatnom paviljonu.

Ono što je Kašivagi nagovestio u svojoj priči, i što

je neposredno preda mnom izveo, moglo je samo značiti

da se život i uništavanje svode na jedno isto. Takvom

životu je nedostajala svaka prirodnost, a bio je lišen i

lepote neke građevine u stilu Zlatnog paviljona; bolje reći,

takav život se bezmalo svodio na neku vrstu bolnog

roptanja. Istina, mene je takav život ipak snažno privlačio,

i ja sam u njemu razaznavao svoj put; ipak mi je bila

strašna pomisao da čovek mora najpre iskrvaviti ruke na

trnovitim fragmentima života) Kašivagi je podjednako

prezirao nagon i inteligenciju. Poput kakve lopte čudnog

oblika, njegovo sušto postojanje kotrljalo se tamo-amo,

nastojeći da probije zid stvarnosti. Takvo postojanje nije

podrazumevalo čak ni jedan jedini čin. Naime, život koji

mi je on predlagao bio je, ukratko, opasna parodija kojom

čovek pokušava da razbije stvarnost što ga je prevarila

nekim nepoznatim prerušavanjem, i kojom čovek

iskristališe svet kako on nikada više ne bi sadržao ništa

nepoznato.

Sve mi je to sada jasno, pošto sam docnije video

jedan plakat u sobi gde je Kašivagi stanovao.

Bila je to predivna litografija turističke štampe sa

slikom japanskih Alpa. Preko belih vrhova planina, koji

su se dizali u plavetnilo neba, bile su odštampane reči:

»Pozivamo te u neznani svet!« Kašivagi je kao krv

crvenim mastilom precrtao tu poruku potezima četkice, a

pored nje je svojim karakterističnim, poigravajućim

rukopisom što podseća na bangavi hod njegovih nogu

nažvrljao: »Ne podnosim neznani svet«.

Sledećeg dana, zabrinut zbog Kašivagijevog stanja,

otišao sam na Univerzitet. Prisećajući se onog događaja,

nije mi se činilo da sam se sasvim prijateljski poneo kad

sam ga ostavio i pobegao. Mada nisam osećao neku

posebnu odgovornost, bilo mi je nelagodno na pomisao da

se on, možda, neće pojaviti na predavanju toga jutra.

Međutim, upravo kad je predavanje već trebalo da počne,

ugledao sam Kašivagija kako se gega, ulazeći u učionicu

na svoj uobičajeni, neprirodni način.

Za vreme pauze posle časa žurno sam mu prišao,

uhvativši ga za ruku. Već i sam taj nehajni gest bio je

neuobičajen za mene. Kašivagi se nasmešio uglovima

usana i pridružio mi se do hodnika.

»Kako ti je povreda?« upitao sam.

»Povreda?« odgovorio je Kašivagi gledajući me uz

sažaljivi osmeh. »Kako sam se mogao povrediti? A,

otkuda ti je, pobogu, moglo pasti na pamet da sam se

povredio ?«

Ostao sam zapanjen posle njegovih reči. Pošto je

silno raspalio moju radoznalost, Kašivagi mi je objasnio

svoju tajnu.

»Sve je to bila gluma. Uvežbavao sam ti ja padanje

na tom putu već ko zna koliko puta. Izveštio sam se tako

da sada to mogu ubedljivo izvesti oponašajući težak pad,

kako bi svako pomislio da sam polomio kosti. Moram

priznati da nisam očekivao da će devojka proći mimo nas

sa izrazom potpune ravnodušnosti na licu. Ali trebalo je

da vidiš šta se dogodilo posle svega. Devojka je već

gotova da se zaljubi u mene. Ili, bolje da kažem, sve je

zaljubljenija u moje bangave noge. Da vidiš, sama mi je

namazala noge jodom.«

Povukao je nogavice i pokazao mi listove nogu

namazane jodom.

Tada sam prozreo njegovo ratno lukavstvo.

Naravno, bilo je sasvim razumljivo što je namerno pao na

ulicu kako bi privukao devojčinu pažnju; ali zar nije

istovremeno pokušao da sakrije svoje bangave noge

pretvarajući se da se povredio? No ta sumnja me uopšte

nije nagonila da ga prezirem; naprotiv, ona je samo bila

razlog da osetim još prisnije prijateljstvo prema njemu.

Sem toga, mislio sam — naravno, sasvim mladalački —

što je više prepredenjaštva u njegovoj filozofiji, tim više

to dokazuje njegovu iskrenost prema životu.

Curukava nije blagonaklono gledao na moje

drugovanje sa Kašivagijem. Davao mi je prijateljske

savete u vezi s tim, ali to me je samo još više ozlojeđivalo.

Dozvolio sam sebi čak da se suprotstavim njegovom

prebacivanju, tako da sam mu odbrusio kako je za nekoga

kao što je on, sasvim lako da nađe dobre prijatelje, ali da

je u mom slučaju Kašivagi najpodobniji drug. Kako sam

se žestoko docnije kajao, prisećajući se neopisivo tužnog

izraza u Curukavinim očima kada sam mu to rekao!

*

* *

U maju je Kašivagi smišljao plan da odemo na izlet

na planinu Araši, u predgrađu Kjota. Kako bi izbegao

gužvu u vreme odmora krajem nedelje, odlučio je da

izostanemo sa predavanja jednog radnog dana. Izjavio je,

što je karakteristično za njega, da neće ići bude li vreme

lepo, nego samo ako dan bude oblačan i sumoran.

Nameravao je da povede i devojku iz kuće u španskom

stilu, a za mene je obezbedio da pođe jedna devojka iz

kuće u kojoj je stanovao.

Dogovorili smo se da se sastanemo na stanici

Kitano na liniji električne železnice Keifuku, koju smo

obično nazivali »dizel za Araši«. Na sreću po Kašivagija,

osvanuo je oblačan i sumoran dan, sasvim neuobičajen za

majsko doba godine.

Kao poručeno, Curukava je upravo imao neke

probleme u porodici, pa je otišao u Tokio, uzevši sedam-

osam dana odmora. To je meni baš odgovaralo. Iako

Curukava ni u kom slučaju nije bio tip čoveka koji bi me

potkazao u hramu, ipak, kad smo izjutra zajedno pošli na

Univerzitet, više sam voleo da mu ne nagovestim ništa o

nameravanom izostanku sa predavanja i izletu.

E pa, moje uspomene na taj izlet su gorke. Iako smo

nas četvorica izletnika bili mladi, ipak ceo taj dan kao da

je bio preterano sumoran i prepun razdražljivosti,

nelagodnosti i nihilizma svojstvenih mladosti. Kašivagi

je, nesumnjivo, sve to i očekivao, zato je namerno i

izabrao tako sumoran dan.

Duvao je jugozapadni vetar; baš kad je čovek

očekivao da će zafijukati svom žestinom, odjednom bi se

stišao, a zatim bi opet usledili neobuzdani naleti. Nebo je

bilo oblačno, ali se povremeno kroz oblake probijalo vrelo

sunce. Jedan deo oblaka se belasao poput belih dojki što

se nejasno naziru ispod više slojeva odeće; ali, dublje u

pozadini, ta belina se gubila u nejasnim obrisima i, mada

se ipak moglo naslutiti gde se nalazi sunce, ona se utapala

u jednoličnu, mračnu boju neba.

Kašivagi nije lagao kad mi je predložio izlet. On se

zaista na stanici, na šalteru za karte, pojavio u pratnji dve

devojke.

Jedna od devojaka je odista bila ona njegova

lepotica. Bila je prelepa, gordo uzdignuta nosa i

nepravilnih usana; preko ramena je obesila bocu s vodom,

a haljina koju je obukla, kako sam mogao da ocenim, bila

je od uvoznog materijala. Ona punačka devojka iz kuće u

kojoj je Kašivagi stanovao bila je pored nje beznačajna, i

po odeći i po liku. Samo njena bradica i usne, koje kao da

su bile zakopčane, delovale su devojački.

Praznično raspoloženje, koje je trebalo da bude

prijatno, pokvareno je već u vozu. Nisam mogao da jasno

razaberem o čemu su razgovarali Kašivagi i njegova

lepotica, ali su se, očigledno, sve vreme svađali. Devojka

bi se povremeno ugrizla za usnu, kao da se uzdržava da ne

zaplače. Devojka iz Kašivagijeve kuće ostavljala je utisak

savršene ravnodušnosti prema svemu i mirno je sedela,

pevušeći tiho neku popularnu melodiju. Iznenada se

okrenula meni i počela da mi kazuje ovu priču:

»U našem susedstvu živi jedna veoma lepa žena

koja podučava ikebanu15. Pre neki dan ispričala mi je

zaista tužnu, romantičnu priču. Imala je mladića za vreme

rata. On je bio oficir u pešadiji. Konačno je došao dan kad

je morao da ode na front. Imali su vremena samo za kratak

oproštajni sastanak u hramu Nanzen. Roditelji nisu

odobravali njihovu vezu, ali to ih nije sprečilo, i devojka

je ostala u drugom stanju. Neposredno pre tog rastanka

nesrećnica je rodila mrtvo dete! Oficir je bio strašno

nesrećan zbog toga, ali kad su se sastali poslednjeg dana

pred rastanak, zatražio je — ako već ne mogu imati dete

— da se bar napije mleka iz njenih dojki. Nije bilo

vremena da odu nekuda, pa mu je ona, tu, na licu mesta,

nacedila mleka iz svoje dojke u šolju čaja i dala mu da

popije. Nije prošlo ni mesec dana, a čovek je poginuo na

ratištu. Odonda ona živi sama, nije imala ni jedan jedini

ljubavni doživljaj. A zaista je veoma privlačna, i još tako

mlada.«

Nisam mogao verovati svojim ušima. U sećanju mi

je oživeo onaj neverovatni prizor kome sam prisustvovao,

sa Curukavom, sa vrha kule na kapiji hrama Nanzen pred

svršetak rata. Namerno devojci nisam ništa pomenuo o

tome. Činilo mi se, ako joj sada to ispričam, osećanja koja

su me obuzela dok sam slušao njenu priču izneverila bi

osećanje tajanstvenosti koje me je obuzelo onog dana u

hramu. Ne kazujući joj ništa, imao sam utisak kao da

njena priča ne samo što neće odgonetnuti zagonetku te

tajanstvenosti nego će je još više učvrstiti i produbiti.

U tom trenutku električni voz je prolazio pored

ogromne bambusove šume u blizni ribnjaka Narutaki.

Pošto je bio maj, bambusovo lišće je imalo žućkastu boju.

Vetar je šumorio kroz granje, raznoseći suvo lišće, koje je

u debelom sloju prekrivalo tlo šume; ali donji delovi

bambusovih stabljika kao da nisu imali nikakve veze s

tim: stajali su mirno, utonuli sami u sebe, sa smešnom

zbrkom isprepletenih čvornovatih članaka. Samo kada bi

voz projurio mimo njih, najbliži bambusi bi se teatralno

povijali i lelujali. Jedan sjajan mladi bambus upadljivo se

isticao medu ostalima. Bolan način na koji se povijao

utisnuo mi se u sećanje kao neki čudesan i čaroban pokret;

u letu sam ga uhvatio pogledom, a onda se on brzo udaljio

i iščezao.

Kad smo stigli na planinu Araši, odšetali smo prema

mostu Togecu i došli do groba dvorske dame Kogo, koji

nijedno od nas nikada ranije nije ni primetilo.

U prošlosti, pre više stotina godina, ova dvorjanka

sakrila se u Saganu iz straha da ne izazove gnev svoga

gospodara Taira no Kijomorija. Po carevoj naredbi,

Minamoto no Nakakuni, pošavši u potragu za njom, otkrio

je njeno skrovište, razabravši jedva čujne zvuke

instrumenta koto16 u mesečinom obasjanoj jesenjoj noći.

Svirala je melodiju »Misleći s ljubavlju na muža«. U no17

drami Kogo zapisano je: »Kad se on pojavio u noći, pun

čežnje za mesečinom, stigavši u Horin, doprli su mu do

ušiju zvuci koto harfe. Nije znao da li to šumi bura, lomeći

se preko planinskih vrhova, ili huji vetar kroz borove, ili

neki posetilac svira u koto. Kada je upitao koju to

melodiju dama svira, rekli su mu da je to pesma ,Misleći

s ljubavlju na muža’. On se neizmerno obradovao; jer to

je svedočilo da žena koja svira sa ljubavlju misli na

muža«.

Dvorska dama Kogo provela je poslednje godine

života u toj usamljenoj kućici u Saganu, moleći se za

buduće spasenje duše cara Takakure.

Grob je bio na kraju uske staze, samo mali kameni

stub uglavljen između ogromnog javorovog drveta i

osušene stare šljive. Ja i Kašivagi očitali smo kratku sutru,

kao pobožno sećanje na dušu mrtve dvorske dame. Bilo je

nečeg krajnje bezočnog u svečanom načinu na koji je

Kašivagi izgovarao svete reči sutre. Njegovo izveštačeno

recitovanje prešlo je i na mene, pa sam ubrzo i sam

recitovao sutru isto onako uobraženo kao kad studenti

pevuše kroz nos. To malo skrnavljenje poslužilo je da se

moj duh toliko oslobodi da sam se sav razgalio i živnuo.

»Ovaj plemeniti grob izgleda mi nekako sasvim

neugledan, zar ne?« primetio je Kašivagi. »Politički

autoritet i moć novca ostavljaju za sobom veličanstvene

grobove. Zaista upečatljive grobove, zar ne?' Takva

stvorenja nemaju uopšte mašte za života, pa je sasvim

prirodno što ni na grobovima koje sebi grade nema nimalo

mesta za snagu mašte. Dok plemeniti i prefinjeni ljudi

žive tražeći uvek oslonac samo u snazi sopstvene i tuđe

mašte. Oni ostavljaju grobove kao što je ovaj, koji

neminovno pobuđuju maštu prisutnih. A to je za mene još

žalosnija činjenica. Jer su takvi ljudi, da znate, primorani

i posle svoje smrti da moljakaju druge, kao prosjaci, ne bi

li se ovi koristili snagom svoje mašte.«

»Misliš li reći da se plemenito vaspitanje sastoji

samo u sposobnosti mašte?« upitao sam, upuštajući se

razdragano u razgovor. »Ti često govoriš o stvarnosti. Šta

bi za tebe bila plemenita stvarnost?«

»Pa ovo!« rekao je Kašivagi i rukom pljesnuo po

kamenom nadgrobnom stubu obraslom mahovinom. »To

ti je kamen ili kost — neorganski ostatak koji ljudi

ostavljaju posle svoje smrti.«

»To je shvatanje zatucanog budiste, zar ne?« rekao

sam.

»Kakav budizam, kakvi bakrači!« odsekao je

Kašivagi. »Plemenitost, kultura, ono što ljudi smatraju

estetskim — realnost svega toga jalova je neorganska

materija. To što ti vidiš nije hram Rjuan, već jednostavno

hrpa kamenja. Filozofija, umetnost — sve je to gomila

kamenja. Jedina i osnovna briga ljudi — to ti je politika.

Bedno, zar ne?

Moglo bi se reći, čak, da ljudska bića nisu ništa

drugo do stvorenja koja sama sebe skrnave.«

»A u šta se uklapa seksualni nagon?«

»Seksualni nagon? Pa to ti je negde na pola puta

između ostalog. Sve ti je to jedan zatvoren krug, od

ljudskih bića do kamena, pa opet od kamena natrag do

ljudskih bića: kao ona igra u kojoj vezanih očiju tražiš

saigrača.«

Za trenutak sam hteo da prigovorim nešto, kako bih

porekao lepotu kojom sam se u mislima zanosio; ali

devojke su već bile site našeg raspravljanja, pa su se

počele vraćati uskom stazom. Okrenuli smo se i pošli za

njima. Sa staze se videla reka Hozu. Nalazili smo se baš

pokraj brane severno od mosta Togecu. Obronci planine

Araši, na suprotnoj obali reke, delovali su kao otežali od

tamnog zelenila; ali samo na tom mestu pružala se

živopisna traka bele pene nad rekom, i žubor je ispunjavao

okolni vazduh.

Mnoštvo čamaca plovilo je rekom. Ali mi smo u

koloni išli duž reke sve dok nismo stigli do parka

Kamejama, na kraju puta. Ušavši kroz kapiju parka,

ustanovili smo da se tu na sve strane nalaze samo

razbacani otpaci i hartija: bilo je jasno da je toga dana park

posetio veoma mali broj ljudi.

Na kapiji smo se još jednom osvrnuli, da bacimo

poslednji pogled na reku Hozu i na prizor koji je pružalo

sveže zelenilo lišća na planini Araši. Na drugoj obali se

video mali vodopad.

»Divan predeo je pakao, zar ne?« opet je dobacio

Kašivagi.

Imao sam utisak da Kašivagi, kad ovako govori,

nasumce nešto nabacuje. Ipak sam pokušao da vidim taj

predeo njegovim očima i da se ubedim da je to, kao što on

reče, pakao. I trud mi nije ostao uzaludan. Jer sada sam

zaista nazirao da pakao podrhtava u tom mirnom,

blaženom predelu pred mojim očima, obavijenom svežim

zelenilom. Čini mi se da se pakao može pojaviti bilo u

koje doba dana ili noći, bilo na kom mestu, jednostavno

odazivajući se na čovekove misli ili želje. Čini mi se da

ga možemo dozvati iz puke želje, na šta se pakao trenutno

pojavi pred nama.

Čuvene trešnje na planini Araši, koje su, navodno,

presađene sa planine Jošino još u XIII veku, već su

potpuno bile izgubile cvet, a njihovo svetlozeleno lišće je

propupilo. Kad prođe sezona trešnjevog cveta u ovom

kraju, ta trešnjeva stabla mogla bi se nazvati samo

imenima koja se daju mrtvim lepoticama.

U parku Kamejama bilo je najviše borovine, tako da

se boje tu nisu menjale sa smenjivanjem godišnjih doba.

Bio je to veliki prostrani park, talasastog tla. Borovi su bili

visoki, dizali su se ogoljeni do prilične visine, pa je

čoveka obuzimao neki nemir zbog izgleda tog parka sa

bezbrojnim, golim stablima, koja su se nepravilno

ukrštala.

Oko parka vodila je široka staza, puna neravnina i

strmina, pa samo što bi čovek pomislio da se penje,

iznenada bi se opet spuštao. Ovde-onde primećivao sam

panjeve, grmlje i mlade boriće. U ispupčenjima ogromnih

belih stena koje su štrčale iz zemlje, upola sakrivene,

cvetale su azaleje, raskošno purpurne boje. Pod oblačnim

nebom njihova boja delovala je kao da skriva neke tajne

zle namere.

Popeli smo se malom uzbrdicom i seli da se

odmorimo na vrhu, pod krovom venjaka u obliku

suncobrana. Na padini ispod nas nalazila se ljuljaška, na

kojoj su sedeli mladić i devojka. Odatle se prema istoku

video gotovo ceo park, a na zapadu smo kroz krošnje

drveća nazirali reku Hozu. Neprekidna škripa ljuljaške

dopirala je do našeg venjaka, poput škrgutanja zuba.

Kašivagijeva mlada lepotica otvorila je boščicu

koju je nosila. Kašivagi me nije obmanuo kad je rekao da

ne treba da ponesem upakovan ručak. U boščici je bilo

sendviča za četvoro, raznih uvoznih biskvita, koji se teško

mogu nabaviti, čak i boca viskija »santori«, koja se u to

vreme mogla kupiti samo na crnoj berzi, pošto su

zvanično sve zalihe bile određene za okupacione snage.

Tada je Kjoto, navodno, bio centar crne berze u oblasti

Osaka-Kjoto-Kobe.

Ja nisam mogao da popijem gotovo nimalo alkohola

a da se ne opijem; ipak, kad nas je devojka ponudila, i ja i

Kašivagi, uz učtiv naklon i sklopljene ruke, prihvatili smo

ponuđenu čašicu. Devojke su pile indijski čaj iz kantine.

Još sam gledao sa nevericom na tako prisne odnose

Kašivagija i njegove lepotice. Nisam mogao da shvatim

kako to da se ta devojka, koju očigledno nije bilo lako

zadovoljiti, sprijateljila sa jednim siromašnim studentom

bangavih nogu kao što je bio Kašivagi. Pošto je popio

nekoliko čašica viskija, kao da odgovara na pitanje koje

mi je bilo na umu, on je počeo:

»Malopre smo se prepirali u vozu, jesi li primetio?

To je zato što je njena porodica uporno nagovara da se uda

za čoveka koga uopšte ne voli. Ona je vrlo popustljiva i

sklona da se povede za njihovim mišljenjem u svakom

trenutku. Zato sam je i tešio i pretio joj u isto vreme,

govoreći da ću učiniti sve da sprečim taj brak.«

Nije bilo nimalo lepo što je to rekao u devojčinom

prisustvu, ali Kašivagi je govorio sasvim nehajno, kao da

ona uopšte nije tu. A u izrazu lica devojke, koja je to

slušala, nije se pokazala ni najmanja promena. Imala je

ogrlicu od plavih porculanskih perli oko vrata i, na

pozadini oblačnog neba, njen lik se izrazito i suviše jasno

isticao, donekle ublažen njenom bujnom crnom kosom.

Oči su joj bile duboko usađene, i već te njene oči stvarale

su utisak nečeg svežeg i iskrenog. Kao i obično, njene

pomalo nepravilne usne bile su malčice otvorene. U tom

uskom procepu između usana, tanki, oštri zubi izgledali

su sveži, suvi i beli. Delovali su poput zuba neke

životinjice.

»Uh, boli, boli!« odjednom je jauknuo Kašivagi,

previjajući se i hvatajući se za noge. Hitro sam se našao

kraj njega i pokušao da mu pomognem, ali me on

odgurnu, istovremeno iskezivši se podrugljivo. Povukao

sam ruku.

»Uh, kako me boli!« ječao je zaista ubedljivo. I

nesvesno sam bacio pogled na njegovu lepoticu pored

mene. Izraz njenog lica se sasvim promenio. Oči su joj

izgubile onaj odsjaj prisebnosti, dok su joj usne plahovito

podrhtavale. Jedino njen gordi, uzdignuti nos delovao je

kao da ne haje za sve što se događa, a to je bilo u čudnoj

suprotnosti sa ostalim crtama; sklad i ravnoteža njenog

lica bili su potpuno poremećeni.

»Oh, kako mi je žao!« rekla je. »Jadniče moj! Ali ja

ću ti ublažiti bol! Odmah će ti laknuti!« Sada sam je prvi

put čuo kako mu se obraća tako slobodno, maznim

glasom, kao da je sama s njim. Podigavši svoj dugi,

graciozni vrat, činilo se kao da je za trenutak bacila pogled

unaokolo, ali je odmah kleknula na kamen u venjaku i

obgrlila Kašivagijeve noge. Prislonila mu je lice na

stopala i na kraju počela da ih ljubi.

Sada sam opet bio užasnut, kao i onoga puta kad me

je obuzeo strah. Okrenuo sam se devojci iz kuće u kojoj

je Kašivagi stanovao. Ona je gledala u drugom pravcu,

pevušeći tiho neku melodiju.

...U tom trenutku učinilo mi se kao da se sunce

probija kroz oblake; ali možda mi se to samo priviđalo.

Međutim, stvorio se nekakav nesklad u čitavoj

kompoziciji mirnog parka, i imao sam utisak kao da se

stvaraju sićušne pukotine na celoj površini slike koja je i

nas obuhvatala — te prozirne slike sa borovom šumom,

svetlucavim prelivima reke, belim stenama, jarko crvenim

azalejama rasutim ovde-onde...

Očigledno se očekivano čudo ostvarilo, jer Kašivagi

je postepeno prestao da jauče. Podigao je glavu, a pri tom

pokretu opet se podsmešljivo iskezio na mene.

»Bolje mi je!« rekao je. »Izlečila si me! Čudno zar

ne? Kad god počne da me boli, a ti me tako pomiluješ,

bolovi mi prestanu.«

Obema rukama je dohvatio devojčinu kosu i

podigao joj lice. S njegovim prstima u kosi, pogledala ga

je umiljato poput odanog kučeta i nasmešila mu se. U tom

trenutku, osenčeno zracima beličasto-oblačnog neba, lice

te prelepe devojke učinilo mi se isto kao lice one starice

šezdesetih godina o kojoj mi je Kašivagi jednom pričao.

Pošto je izveo to svoje čudo, Kašivagi se osećao

blaženo. Odista, toliko se uzbudio da je gotovo šenuo.

Glasno se smejao, podigao devojku sebi na kolena i počeo

da je ljubi. Smeh mu je odjekivao kroz borovo granje u

podnožju brda.

»Što je ne ljubiš?« obratio mi se dok sam sedeo

ćuteći. »Doveo sam je naročito za tebe. Ili se možda stidiš,

misleći da će se smejati tvome mucanju? Samo ti mucaj!

Hajde, mucaj! Ša znaš, može ona još i da se zaljubi u

mucavca.«

»Šta, zar ti mucaš?« upitala je devojka, kao da je sad

prvi put to shvatila. »Gle, pa mi ovde imamo gotovo sve

deformitete!«

Njene reči su me žestoko pogodile, tako da više

gotovo nisam mogao da se skrasim na mestu. Ali, začudo,

mržnja koju sam osetio prema njoj odjednom se pretvorila

u iznenadnu požudu i obuzela me neka vrsta vrtoglavice.

»Što se ne bismo podelili?« rekao je Kašivagi,

bacivši pogled dole na mladi par, koji je još bio na

ljuljašci. »Svaki neka povede svoju partnerku na neko

zaklonjeno mesto, pa ćemo se ponovo naći ovde za dva

sata.«

Ostavivši Kašivagija s njegovom saputnicom, pošao

sam uzbrdo u pratnji devojke iz njegove kuće, a zatim smo

se uputili blagom padinom ka istoku.

»On je toj devojci zavrteo glavu i naveo je da sebe

smatra sveticom. Uvek on tako radi.«

»Otkud ti to znaš?« upitao sam, strašno mucajući.

»Pa i ja sam vodila ljubav sa Kašivagijem.«

»Sada je sve svršeno među vama, je li?« upitao sam.

»Zato si tako ravnodušna.«

»Da, sasvim sam ravnodušna. Šta se tu može, sa

takvim bogaljem.«

Ovoga puta, umesto da me naljute, njene reči me

ohrabriše, pa sam je sasvim neposredno upitao:

»A volela si njegove bangave noge, zar ne?«

»Prekini!« ljutnula se ona. »Neću ni da se setim tih

žabljih nogu. Ipak, mislim da ima zaista lepe oči.«

Na to sam opet izgubio samopouzdanje. Kako god

Kašivagi mislio, ova devojka je volela neku njegovu

dobru osobinu koje ni sam nije bio svestan. Sad mi je

postalo jasno da moje oholo uverenje kako u meni nema

ničega čega nisam svestan potiče otuda što sam sebe

izuzeo kao osobu koja nema baš nikakvih dobrih osobina.

Kad smo se popeli na vrh planine, izbili smo na

malu, mirnu poljanu. U daljini, kroz borove i kedrove,

nejasno su se nazirali obrisi planina Daimonđi,

Nijoigatake i drugih brda. Bambusov lug pružao se sa

brda na kojem smo se nalazili, niz padinu, sve do grada.

Na ivici šumarka stajala je jedna jedina trešnja, koja je

kasno procvetala i sa koje cvetne latice još nisu bile opale.

To je odista bilo pozno cvetanje, pa mi je palo na pamet

pitanje da nisu pupoljci, možda, zadocnili zato što su

neprekidno mucali dok su se otvarali.

Osećao sam neki pritisak u grudima i u stomaku mi

je bilo teško. Ali to nije bilo zbog alkohola koji sam popio.

Sada, kad se približavao kritičan trenutak, požuda me je

mučila, postala je neka apstraktna struktura, odvojena od

mog tela, i pritiskala mi je ramena. Delovala je na mene

kao neki težak, crn komad gvožđa.

Kao što sam već više puta napomenuo, cenio sam to

što me je Kašivagi podsticao na život, mada ne znam da li

je to činio iz ljubaznosti ili zlonamerno. Već odavno sam

shvatio da ja, koji sam u srednjoj školi namerno unakazio

zarezima korice noža svoga školskog druga, nisam bio

kvalifikovan da uđem u život sa svetle strane. Kašivagi mi

je bio prvi prijatelj što me je naučio mračnim

stranputicama kojima sam mogao na zadnja vrata da

doprem do života. Na prvi pogled činilo se da je to metod

koji može da vodi samo razaranju; ali on je obilovao

neočekivanim strategijama, pretvarao podmuklost u

lirabrost, pa bi se taj njegov metod mogao nazvati čak i

nekom vrstom alhemije, pomoću koje se ono što je

poznato kao besmrtno prevodi u svoje prvobitno stanje

čiste energije. I to je odista bio život svoje vrste. Bio je to

život pun napretka, čari, promena, gubitaka. Teško bi se

mogao nazvati tipičnim životom, mada je imao sve

funkcije života. Pod pretpostavkom da se mi na nekoj

nevidljivoj tački suočavamo sa postavkom da je svaki vid

života besmislen, ovaj život koji mi je Kašivagi pokazao

mora sve više dobijati u vrednosti podjednako sa

uobičajenijim vidovima života.

Ne bi se moglo reći, razmišljao sam dalje, da ni sam

Kašivagi nije podložan opijenosti. Odavno sam shvatio da

se u svakoj formi znanja, u svakoj zaveri krije opijenost

samim znanjem. Ali, konačno, alkohol služi za opijanje

ljudi.

...Devojka i ja seli smo pored nekih uvelih perunika,

koje su crvi već bili načeli. Nije mi bilo jasno zašto ona

hoće da se ovako druži sa mnom. Nisam mogao da

shvatim kakav ju je nagon — namerno upotrebljavam

ovaj surovi izraz — naveo na želju da se ovako kalja. U

ovom našem svetu trebalo bi da postoji nekakav stav u

kome nema otpora, ali ima mnogo sramežljivosti i

nežnosti; međutim, ova devojka je jednostavno dopustila

da moje šake obuhvate njene male, punačke ruke, poput

muva što se skupljaju na nekome ko je zadremao. Ipak,

dug poljubac i dodir devojčine meke brade pobudili su u

meni osećanje požude. To je ono o čemu sam sanjario već

tako dugo, ali osećanje bilo mi je plitko i površno. Moja

požuda kao da nije navirala neposredno, već je trčala

unaokolo kružnom putanjom. Oblačno beličasto nebo,

šuštanje bambusovog lišća u šumarku, mučenje i napor

bubamare dok mili uz list perunike — sve to ostalo je isto

kakvo je bilo i ranije, raštrkano i bez ikakvog reda.

Pokušao sam da nađem izlaz iz te situacije

uzimajući devojku ispred sebe kao predmet svoje požude.

Moram smatrati ovo pravim životom. Moram misliti o

njoj kao o prepreci na putu mojeg navaljivanja i osvajanja.

Jer, ako propustim ovu priliku, život mi se neće večito

nuditi. Kroz glavu mi je promicalo stotinu uspomena o

tome kako su mi reči bezbroj puta bile blokirane

mucanjem i nisu mogle da izađu iz usta. U tom trenutku

trebalo je odlučno otvoriti usta i kazati nešto, pa makar to

bilo i mucanje, jer tako bi život postao moj. Kašivagijev

okrutni izraz, onaj njegov grubi uzvik: »Mucaj! Mucaj!«

odjekivao mi je u ušima i podsticao me da dam sve od

sebe... Konačno sam zavukao ruku devojci pod suknju.

Tada mi se pred očima pojavio Zlatni paviljon.

Prelepo i graciozno zdanje, sumorno, i puno

dostojanstva. Građevina s koje se zlatni premaz

mestimično oljuštio i koja liči na olupinu nekadašnjeg

bogatstva i sjaja. Da, Zlatni paviljon se pojavio preda

mnom — ta čudesna građevina koja, kad čovek misli da

je blizu, nestaje u daljini, ta zgrada što uvek izrazito lebdi

u nekoj neshvatljivoj tački prostora, prisna s onim ko se

zagleda u nju, no ipak sasvim daleka. I to zdanje je sada

stalo između mene i života kojem sam težio. Najpre je bilo

malo poput minijaturne slike, ali se za tren oka povećalo,

dok nije potpuno preplavilo svet koji me je okružavao,

ispunjavajući svaki njegov kutak, kao što sam u onom

prefinjenom modelu Zlatnog paviljona, koji sam jednom

video, sagledao ogromnu građevinu koja je obuhvatala

sve ostalo. Ispunjavala je svet kao veličanstvena muzika,

i sama ta muzika bila je dovoljna da postane smisao celog

sveta. Zlatni paviljon, koji mi se ponekad činio toliko

ravnodušan kao da se diže u vazduh potpuno izvan mene,

sada me je sasvim preplavio i dozvolio mi da se nalazim

u okviru njegovog zdanja.

Devojka iz kuće Kašivagijevih stanodavaca odletela

je u daljinu poput sićušnog zrnca prašine. Koliko je Zlatni

paviljon uspeo da istisne devojku, toliko je potisnuo i

moje napore da nađem život. Kako sam mogao ispružiti

ruke prema životu kad sam bio tako obavijen lepotom?

Možda je lepota cak imala prava da od mene zahteva da

se odreknem svog ranijeg cilja. Jer sasvim je jasno da je

nemogućno dodirivati večnost jednom rukom, a život

grabiti drugom. Ako je smisao postupaka koji se odnose

na život ta zakletva odanosti izvesnom trenutku i

nastojanje da taj trenutak ne bude poremećen, onda je,

možda, Zlatni paviljon u potpunosti svestan toga, tako da

za izvesno vreme prestaje da bude uobičajeno ravnodušan

prema nama. Čini mi se da je hram uzeo oblik jednog

jedinog trenutka i da me je posetio ovde u parku, kako bih

uvideo koliko je isprazna moja žudnja za životom. U

životu se opijamo jednim trenutkom što dobija oblik

večnosti; ali Zlatni paviljon je bio potpuno svestan da je

takav trenutak beznačajan u poređenju s onim što se

dešava kada večnost uzme oblik jednog trenutka, kao što

je bio ovaj slučaj sa hramom. Upravo u takvim trenucima,

činjenica o večnosti-lepote moje zaista da blokira naš

život i zatruje naše postojanje. Trenutna lepota koju nam

život dozvoljava da ugledamo, bespomoćna je protiv

takvog otrova. Taj otrov je potpuno skrši i uništi,

obnaživši, najzad, sam život pod svetlosmeđim bleskom

ruševina.

...Nije me dugo obuzimala vizija Zlatnog paviljona.

Kada sam došao k sebi, hram se već bio sakrio. Postao je

opet samo građevina koja još stoji na severoistoku u

Kinugasi, i koju ni u kom slučaju nisam mogao videti

odavde. Trenutak iluzije, u kojem sam sebe zamislio

prihvaćenog i obuhvaćenog Zlatnim paviljonom, prošao

je. Sada sam opet ležao na vrhu brda u parku Kamejama.

Blizu mene nije bilo nikoga osim devojke, koja je tu ležala

zadovoljno opružena u travi i cveću, i tihog šuma krila

insekata.

Na tu moju iznenadnu plašljivost devojka se

uspravila i pogledala me ne trepnuvši. Video sam njena

bedra u pokretu kad mi je okrenula leđa i uzela ogledalce

iz torbice. Nije rekla ni reči, ali njen prezir me je probijao

skroz-naskroz, poput čička što se u jesen zakači za odeću.

Nebo se nisko nadvilo nad nas. Sitne kapljice kiše

počele su da udaraju po travi i lišću perunike. Hitro smo

ustali i vratili se stazom do venjaka.

*

* *

Taj dan je ostavio na mene izuzetno sumoran utisak

ne samo zato što se izlet završio tako jadno. Te večeri, pre

službe »odlaženja na spavanje«, starešina hrama je dobio

telegram iz Tokija. Poruka iz telegrama odmah je

objavljena svima u hramu.

Curukava je bio mrtav. Poruka je jednostavno

glasila da je poginuo u nesreći, a docnije smo saznali

pojedinosti. Prethodne večeri Curukava je otišao da poseti

ujaka u Asakusi, gde je popio poprilično sakea18. Kako

nije navikao na piće, alkohol mu je, očigledno, udario u

glavu. Na povratku kući oborio ga je kamion koji je

iznenada izjurio iz jedne pobočne ulice blizu stanice.

Zadobivši prelom lobanje, u trenutku je bio mrtav.

Porodica, sasvim van sebe, tek sledećeg popodneva se

dosetila da treba telegramom da obavesti sve u hramu.

Iako nisam plakao prilikom očeve smrti, ovoga puta

sam zaplakao. Jer Curukavin život bio je nekako čvršće

povezan sa problemima koji su me opsedali negoli život

moga oca. Ja sam dosta zapostavljao Curukavu otkako

sam upoznao Kašivagija; ali sada, pošto sam ga izgubio,

shvatio sam da je njegova smrt prekinula jedinu nit koja

me je još vezivala za svet danje svetlosti. Plakao sam zbog

te izgubljene' svetlosti, izgubljene vedrine, izgubljenog

leta.

Hteo sam da odjurim u Tokio, u posetu Curukavinoj

porodici, da im izjavim saučešće, ali nisam imao novaca.

Dobijao sam svega petsto jena džeparca od starešine

hrama. Majka mi je, naravno, bila siromašna. U najboljem

slučaju mogla je da mi pošalje dve-tri stotine jena

nekoliko puta godišnje. Pošto je sredila sve u vezi sa

očevim hramom, bila je primorana da se preseli ujaku u

Kasagunu, jer nije mogla da opstane sa petsto jena

mesečno od priloga parohijana i od sasvim male penzije

koju joj je dodelila provincijska uprava.

Kako sam, u duši, mogao biti siguran da je

Curukava umro ako ne vidim njegov leš i ne prisustvujem

njegovom pogrebu? Taj problem me je mučio. Onaj

njegov stomak u beloj košulji, koji sam jednom ugledao

kako se presijava pod sunčevim zracima što su se probijali

kroz drveće, sada je pretvoren u pepeo. Ko bi mogao

zamisliti telo i dušu tog dečaka, pune vedrine i pogodne

samo za svetlost, kako leže zatrpani u grobu? On ni

najmanjim znakom nije bio obeležen da je predodređen za

preranu smrt; bio je po prirodi oslobođen svakog

neraspoloženja i tuge, i u njemu nije bilo nikakvih

elemenata koji bi i najmanje podsećali na smrt. Možda je

upravo zbog toga i umro tako iznenada. Možda je

Curukavu bilo nemogućno spasti od smrti baš zato što je

bio stvoren samo od čistih sastojaka života, i što je bio

krhak poput čistokrvne životinje. U tom slučaju, čini mi

se da sam ja, naprotiv, sudbinom predodređen da živim do

proklete duboke starosti.

Providna struktura sveta u kojem je on živeo uvek

je predstavljala duboku tajnu za mene; ali sada, sa

njegovom smrću, ta misterija postala je još strašnija. Taj

kamion je smrvio njegov providni svet, kao da je naleteo

na staklenu ploču koja je nevidljiva zato što je providna.

Činjenica da Curukava nije umro od bolesti savršeno se

uklapala u sliku. Bilo je prikladno da on, čiji je život bio

jedna tako neuporedivo čista struktura, doživi i čistu smrt

u udesu. U tom sudaru, koji nije trajao duže od sekunde,

došlo je do iznenadnog dodira, i njegov život se stopio sa

smrću. Brza hemijska reakcija. Nema sumnje, jedino na

tako drastičan način taj čudni mladić bez senke mogao je

da se spoji i sa svojom senkom i sa smrću.

Svet u kome je Curukava živeo bio je prepun vedrih

osećanja i dobrih namera. Ipak, konačno mogu potvrditi

da je on živeo u njemu zahvaljujući svojim

nesporazumima ili svojim blagim, naivnim procenama.

Njegovo vedro srce, koje nije pripadalo ovom svetu, bilo

je podržavano snagom i silovitom izdržljivošću, i te

osobine upravljale su njegovim delima. Bilo je nečega

izvanredno preciznog u načinu na koji je on bio kadar da

svako moje mračno osećanje protumači kao da je vedro.

Ponekad sam pomišljao da je Curukava, u stvari, sasvim

tačno proživljavao moja osećanja, samo zato što se

njegova vedrina tako tačno poklapala s mojom

turobnošću, zato što je suprotnost između naših osećanja

bila tako savršena. Ali ne, nije bilo tako! Vedrina

njegovog sveta bila je i čista i jednostrana. Imala je

sopstveni izvor napajanja, a išla je do takvih pojedinosti

da bi se mogla čak približiti i preciznosti zla. Da vedar i

providan svet tog mladića nije bio neprekidno podržavan

njegovom neumornom telesnom snagom, on bi se, možda,

trenutno srušio. Curukava je jurio napred svom snagom.

A kamion je pregazio to njegovo leteće telo.

Curukavin veseli izgled i bezbrižni lik, koji su bili

izvor povoljnog utiska što ga je ostavljao na druge, naveli

su me, sada kad su bili izgubljeni za ovaj svet, da se

upustim u tajanstvena razmišljanja u vezi sa vidljivom

stranom ljudskih bića. Razmišljao sam o tome kako je

čudno da nešto, samo jednostavnim postojanjem i

dopirući do naših očiju, može da deluje tako vedro i

snažno. Razmišljao sam o tome koliko mnogo treba učiti

od tela da bi duh mogao imati tako jednostavan smisao za

sopstveno postojanje. Kaže se da je suština zena odsustvo

svih osobenosti, i da je prava moć viđenja u saznanju da

sopstveno srce nema ni oblika ni odlika. Pa ipak, moć

viđenja, sposobnost da se ispravno sagleda odsustvo

odlika, mora biti krajnje izoštrena u opiranju dražima

spoljnih pojava. Kako osoba koja nije u stanju da vidi

oblike i odlike može sa tako nesebičnom intuicijom, tako

živo, da sagleda i shvati stanje bez oblika i odlika? Stoga

bi jasni oblik osobe kao što je Curukava, koji je odisao

vedrinom već i samim svojim postojanjem, osobe do koje

se može dopreti obema rukama i sa oba oka, osobe koja bi

se, u stvari, mogla nazvati životom radi samog života, taj

oblik bi mogao, sada kad je ta osoba mrtva, poslužiti kao

najčistija mogućna metafora za opisivanje nejasnog stanja

bez oblika; a njegovo osećanje za sopstveni život moglo

bi da postane najstvarniji, postojeći model bezobličnog

ništavila. Činilo se, zaista, kao da i on sam, možda, nije

sada postao ništa više do jedna takva metafora. Na primer,

prikladnost i podobnost poređenja između Curukave i

majskog cveća bile su upravo prikladnost i podobnost

cveća koje je, usled njegove iznenadne smrti u maju, bilo

položeno na njegov odar.

Moj život nije imao tako određenu simboliku kao

Curukavin. Zbog toga mi je on bio potreban. A najviše

sam mu zavideo na tome što je uspeo da dostigne kraj

svoga života, a da nije bio svestan opterećenja posebnom

individualnošću ili osećanjem za posebnu misiju, čega

sam ja bio svestan. To osećanje individualnosti lišilo je

moj život simbolizma, to jest njegove moći da, kao

Curukavin, posluži kao metafora za nešto izvan sebe;

prema tome, lišilo me je osećanja širine i solidarnosti

života, i postalo izvor onog osećanja usamljenosti koje me

je beskrajno proganjalo. Bilo je to čudno. Nisam imao čak

nikakvog osećanja solidarnosti sa ništavilom.

*

* *

Opet je počela moja usamljenost. Više se nisam

viđao sa devojkom iz kuće Kašivagijevih stanodavaca, a i

moji odnosi s njim postali su manje prijateljski nego

ranije. Kašivagijevim načinom života još sam bio silno

opčinjen, ali sam smatrao da bi moja jedina dužnost prema

Curukavi bila kad bih se potrudio da se oduprem toj

opčinjenosti i pokušao, makar i protiv svoje volje, da se

držim na odstojanju. Majci sam otvoreno napisao da me

više ne posećuje dok ne stanem na svoje noge i ne

postanem nezavisan. To sam joj i ranije usmeno rekao, ali

mi se činilo da se neću moći smiriti ako joj to i ne napišem

sasvim otvoreno i grubo. Njen odgovor je bio uvijen u

nezgrapne rečenice. Pisala mi je o tome kako teško radi

na ujakovom imanju, i to je dopunila sa nekoliko rečenica

u tonu nekakvog uopštenog prekora. Zatim je dodala:

»Moći ću da sklopim oči tek kad te svojim očima vidim

kao sveštenika u hramu Rokuon«. Mrzeo sam tu rečenicu,

i ona je unela u mene nemir koji je trajao više dana.

Čak i za vreme leta nisam nijednom otišao da

posetim majku u mestu gde se nastanila. Usled oskudne

hrane u hramu letnja žega me je prilično iscrpla. Sredinom

septembra stigao je izveštaj o mogućem tajfunu. Neko je

morao da bude noćni čuvar Zlatnog paviljona, i ja sam se

dobrovoljno prijavio.

Mislim da je otprilike u to vreme došlo do izuzetne

promene u mojim osećanjima prema Zlatnom paviljonu.

To nije bila mržnja, već predosećanje da će u izvesnom

trenutku neizbežno doći do toga da ono što je polako

klijalo u meni postane potpuno nespojivo za Zlatnim

paviljonom. To osećanje mi se javljalo još od onog

nesrećnog događaja u parku Kamejama, ali plašio sam se

da mu dam ime. Ipak sam bio srećan saznavši da će tokom

te jedne noći bdenja hram biti poveren meni, i nisam

prikrivao radost.

Dali su mi ključ od Kukjoćoa. Taj treći sprat hrama

smatran je naročito dragocenim. Nekoliko stopa iznad

poda visila je o jednoj gredi impozantna pločica sa

natpisom cara Go-Komacu.

Radio je izveštavao da će do nas tajfun stići svakog

trenutka, ali još nije bilo znaka od njega. Posle podne

padala je kiša, sa prekidima, ali sada se razvedrilo i na

noćnom nebu se pojavio svetao mesec. Neki drugovi iz

hrama išetali su u baštu, pogledajući u nebo da izvide

situaciju. Čuo sam da je neko rekao kako je ovo zatišje

pred buru.

Hram je spavao. Sada sam bio sam u Zlatnom

paviljonu. Kada sam odšetao u deo zgrade u koji mesečina

nije mogla da prodre, bio sam ushićen na pomisao da me

obavija teška i raskošna tama, isto kao i hram. Polako i

duboko tonuo sam u to veoma stvarno osećanje, sve dok

nije preraslo u neku vrstu halucinacije. Odjednom sam

shvatio da sam se sada, u stvari, predao istoj viziji koja me

je odvojila od života onog popodneva u parku Kamejama.

Bio sam tu sam, a Zlatni paviljon — apsolutno i

sigurno Zlatni paviljon — obavijao me je. Jesam li ja

posedovao hram ili je hram posedovao mene? Ili bi,

možda, bilo bolje reći da je tog trenutka došlo do čudne

ravnoteže, ravnoteže koja bi meni omogućila da ja budem

Zlatni paviljon, a Zlatnom paviljonu da bude ja?

Nešto pre ponoći vetar je postao jači. Upalio sam

ručnu svetiljku i popeo se uz stepenice hrama. Kada sam

stigao do vrha, stavio sam ključ u bravu Kukjoćoa.

Stajao sam oslonjen na ogradu Kukjoćoa. Vetar je

dolazio sa jugoistoka. Ipak, nebo je ostalo nepromenjeno.

Mesec se presijavao na vodi u prazninama između

sočivice. Vazduh je bio ispunjen cvrčanjem insekata i

kreketanjem žaba.

Kada me je snažan vetar prvi put udario po obrazu,

kroz telo mi je prostrujao gotovo čulni drhtaj. Vetar se sve

više pojačavao, dok nije postao prava, strašna oluja. Sada

mi se već učinio kao nekakav predznak da ću biti uništen

zajedno sa Zlatnim paviljonom. Moje srce je bilo u tom

hramu, a istovremeno je počivalo na tom vetru. Zlatni

paviljon, koji je određivao strukturu moga sveta, nije imao

zavesa koje bi lepršale na vetru, već je stajao mirno,

obasjan mesečinom. Ipak, nije bilo sumnje da će oluja, ta

moja zla namera, na kraju potresti hram, probuditi ga i, u

trenutku uništenja, lišiti ga njegove dostojanstvenosti.

I tako je to bilo. Bio sam tada obavijen lepotom,

počivao sam odista u toj lepoti; ali sumnjam da sam bio

toliko obavijen lepotom da ne bih mogao osetiti podršku

tog divljeg vetra, koji se beskrajno pojačavao. Kao što mi

je Kašivagi onda naredio: »Mucaj! Mucaj!« tako sam sada

nastojao da podstaknem vetar, uzvikujući reči kojima

čovek podbada galopirajućeg konja: »Jače, jače!« vikao

sam. »Brže! Sa još više snage!«

Šuma je počela da huji. Grane drveća oko ribnjaka

češale su se jedna o drugu. Noćno nebo je izgubilo svoju

uobičajenu indigo-boju i osulo se mutnim prelivima

purpurnosive boje. Cvrčanje insekata se nije stišalo i

davalo je prizvuk živahnosti okolnoj sceni. Iz daljine se

približavao tajanstven fijuk vetra poput zvuka flaute;

činilo mi se da je gubio nešto od svoje ranije jarosti.

Posmatrao sam mnoštvo oblaka kako preleću preko

meseca. Jedan za drugim, dizali su se iza brda na jugu i

jurišali ka severu poput velikih bataljona. Bilo je gustih

oblaka. Bilo ih je i tankih. Bilo je ogromnih, razgranatih

oblaka. A bilo je i bezbroj malih oblaka u pramenovima.

Svi su se pojavljivali s juga, prekrivali površinu meseca,

preletali iznad Zlatnog paviljona, i jurili ka severu kao da

hitaju za nekim važnim poslom. Činilo mi se kao da čujem

škripu Zlatnog feniksa iznad svoje glave.

Odjednom se vetar stišao; a onda se opet pojačao.

Suma se osetljivo odzivala na te promene: smirivala se, pa

je opet divljački hujala. Odblesak meseca na ribnjaku

takođe se menjao, naizmenično; sad je bio tamniji, sad

svetliji; ponekad bi sakupljao rasute zrake svetlosti koji su

brzo brisali preko vode. Veliki kumulusi rastezali su se

vijugavo preko brda, i pružali poput ogromne ruke preko

neba. Bilo je stravično gledati kako se komešaju i sudaraju

dok su se približavali. Povremeno bi se kroz oblake

pojavila malena čista površina, koja bi istog časa bila

ponovo prekrivena. Ovde-onde, kada bi naišao veoma

tanak oblak, za trenutak bih mogao da kroz njega ugledam

mesec okružen bledim oreolom.

Takvo komešanje moglo se videti na nebu tokom

cele noći. Nije bilo znaka da će se vetar još pojačati.

Zaspao sam uz ogradu. Rano sledećeg jutra, jasnog i

vedrog, crkvenjak je došao da me obavesti da je tajfun

napustio naš kraj — mimoišavši, srećom, Kjoto.

ŠESTA GLAVA

Već godinu dana sam bio u žalosti zbog Curukavine

smrti. Odjednom, kada je počela moja usamljenost,

shvatio sam da mi je bilo lako navići se na to stanje i da

je, u stvari, za mene život najmanje napet kada nisam

primoran da s nekim razgovaram. Oslobodio sam se svog

zlovoljnog stava prema životu. Svaki miran dan za mene

je imao draži.

Univerzitetska biblioteka postala je jedini izvor

moga zadovoljstva. Nisam čitao zenističke knjige, nego

sve one prevode romana i filozofskih dela koji bi mi došli

do ruke. Kolebam se da pomenem imena pisaca i filozofa

koje sam čitao. Svestan sam uticaja koji su oni imali na

mene, kao i činjenice da su me inspirisali da uradim ono

što sam uradio; s druge strane volim da ostanem u

uverenju da je sam taj čin bio moje originalno

stvaralaštvo; a naročito ne bih želeo da se shvati kako je

taj stav podstakla neka poznata filozofija.

Kao što sam već objasnio, činjenica da me drugi ne

razumeju, bila je jedini izvor moga ponosa od rane

mladosti, i nisam osećao ni najmanju potrebu da se

izražavam tako da bi me drugi mogli razumeti. Kada sam

pokušavao da razjasnim svoje misli i osećanja, činio sam

to bez ikakve zadnje namere. Ne znam da li je to bilo zato

što sam hteo sam sebe da shvatim. Jer takav motiv mi se

slaže sa čovekovim pravim karakterom i automatski

stvara most između sebe i drugih. Opijenost koju sam

osetio pri pomisli na Zlatni paviljon bila je razlog da deo

moje ličnosti bude nerazumljiv; pošto zbog te opijenosti i

nije postojalo ništa drugo što bi me opijalo, bio sam

prinuđen da joj se smišljeno opirem, kako bih sačuvao

izvesne delove svoje ličnosti. Ne znam kako je sa

drugima, ali u mojem slučaju sama jasnoća predstavljala

je mene, ali, naprotiv, ja nisam bio njen vlasnik.

Desilo se to u vreme prolećnog raspusta 1948, kada

sam bio student druge godine Univerziteta. Starešina

hrama je jedne večeri nekuda otišao. Pošto nisam imao

prijatelja, jedini način na koji sam mogao da iskoristim

njegovo odsustvo bilo je da sam prošetam. Izišavši iz

hrama, prošao sam kroz kapiju Samon. Spolja je kapija

bila obezbeđena jarkom, pored kojeg je stojala oglasna

tabla. Već dugo sam gledao tu staru tablu, ali sam sada

zastao pred njom i u dokolici počeo da čitam kineske

karaktere ispisane na njoj i obasjane mesečinom:

O B J A V A

1. U ovim prostorijama ne sme se ništa menjati

bez posebne dozvole.

2. Ne sme se učiniti ništa što bi na bilo koji način

došlo u suprotnost sa čuvanjem ovih prostorija.

Upozoravaju se posetioci da obrate pažnju na ove

odredbe. Svako nepridržavanje ovih odredaba biće

kažnjeno prema zakonu.

31. marta 1928. Ministarstvo unutrašnjih

Poslova

Jasno je da se objava odnosila na Zlatni paviljon.

Bilo je, međutim, nemoguće izvući ikakav određeni

zaključak iz tih apstraktnih reči. Zato mi se neminovno

činilo da takva oglasna tabla postoji u nekom svetu sasvim

drukčijem od onoga u kome stoji taj nepromenljivi,

neuništivi hram. Sama objava je pretpostavljala neki

nepojmljiv, nemogućan postupak. Čovek koji je sastavio

ovu objavu, i koji je na taj način dao kratak opis takvog

postupka, morao je biti beznadežno zbunjen, jer to je bio

postupak koji bi samo ludak mogao smisliti. Ali kako

čovek može unapred zaplašiti ludaka pretnjom da će biti

kažnjen zbog svog postupka? Verovatno je bio potreban

poseban stil u takvom pisanju koji bi samo ludaci mogli

razumeti.

Bio sam zanesen ovim ispraznim razmišljanjem

kada sam primetio senku čoveka koji se približava idući

širokom stazom ispred kapije. U tom času nije bilo

nijedne žive duše od onolikih posetilaca koji su posećivali

hram preko dana; noć su ispunjavali samo borovi pod

mesečinom i bleštanje farova automobila koji su prolazili

tamo-ovamo glavnim drumom, podalje od mesta gde sam

ja stajao.

Odjednom sam prepoznao da je to Kašivagijeva

senka. Naslutio sam da je to on po načinu njegovog hoda.

Tog trenutka sam na licu mesta odlučio da okončam naše

nedruženje, za koje sam se bio opredelio tokom cele

prethodne godine. Jer on me je zaista izlečio u to vreme.

Od prvog dana kad sam ga sreo on je lečio moje bogaljaste

misli pomoću svojih nezgrapnih i ružnih bangavih nogu,

pomoću svojih neobuzdanih i uvredljivih reči, uz pomoć

svoje otvorene ispovesti. U svakom slučaju, trebalo je da

shvatim koliko mi je radosti pričinilo to što sam prvi put

mogao da s nekim razgovaram ravnopravno. Trebalo je da

uživam u toj radosti (sličnoj izvršenju nekog besmrtnog

dela) uranjanja u najveće dubine čvrstog saznanja da sam

i sveštenik i mucavac. Međutim, sve je to bilo isključivo

zbog mog odnosa sa Curukavom.

Sreo sam Kašivagija sa osmehom. Odeven u

studentsku uniformu, nosio je dugačak, uski zavežljaj.

»Jesi li pošao nekuda?« upitao je.

»Ne.«

»Baš fino što smo se sreli«, rekao je, seo na kamene

stepenice i odmotao zavežljaj.

»U stvari«, počeo je, pokazujući mi dve tamne,

sjajne cevi koje su sastavljene predstavljale frulu

Šakubaći19, »jedan od mojih ujaka iz mog rodnog mesta

nedavno je umro i ostavio mi je ovo za uspomenu. Ja,

međutim, imam još i onu koju mi je odavno dao kad me

je učio da sviram u nju. Ovo je, čini mi se, mnogo

prefinjeniji instrument, ali ja više volim onaj na koji sam

se navikao, a nema svrhe da imam dva primerka. I zato

sam ovaj doneo da ga dam tebi.«

Za nekoga kao što sam ja, koji nikada nije primio

nikakav poklon ni od koga, velika je radost da mu neko

nešto pokloni, ma šta to bilo. Podigao sam frulu,

razgledajući je. Imala je četiri rupice s prednje i jednu sa

stražnje strane.

»Ja pripadam Kinko školi frulaša«, nastavio je

Kašivagi. »Pošto je noćas mesečina tako divna kao retko

kada, poželeo sam da izađem i zasviram kraj Zlatnog

paviljona. A istovremeno bih mogao i da te malo

podučim, ako hoćeš...«

»Izabrao si pogodan trenutak«, odgovorio sam.

»Starešina hrama je izišao, kao što znaš. Sem toga, ona

stara lenština, domar, još nije završio čišćenje. Kapija

hrama se ne zatvara dok se staze ne počiste.«

Njegova pojava na kapiji bila je iznenadna, a ne

manje iznenadan bio je i njegov predlog da sviramo u

frule u hramu zato što je mesečina te noći bila tako sjajna.

Sve je to odudaralo od meni poznatog lika Kašivagija.

Osim toga, u mom jednoličnom životu već i samo

doživljavanje iznenađenja predstavljalo je zadovoljstvo. S

novom frulom u ruci, poveo sam Kašivagija ka Zlatnom

paviljonu.

Ne sećam se jasno o čemu smo te noći razgovarali.

Ali mi se čini da nismo pričali ni o čemu značajnom.

Kašivagi se nije pokazao sklon da se upusti u svoje

uobičajeno ekscentrično filozofiranje i svoje jetke

paradokse. Možda je namerno došao da mi otkrije onu

svoju stranu o kojoj ni sanjao nisam da postoji. I, odista,

te noći mi je ovaj mladić peckava jezika, koji je obično

izgledao zainteresovan za lepotu samo ukoliko je mogao

da je oskrnavi, otkrio zaista delikatnu stranu svoje prirode.

On je imao mnogo, mnogo precizniju teoriju o lepoti nego

ja. On mi to nije iskazao rečima, već gestovima i očima,

muzikom koju je izvodio na fruli, i onim svojim čelom

isturenim na mesečini.

Naslonili smo se na ogradu na drugom spratu

Zlatnog paviljona, u delu Coondo. Hodnik pod blago

povijenom strehom podupiralo je osam konsola u stilu

Tenđiku, što je delovalo kao da se on diže sa površine

ribnjaka, gde se baškario mesec. Najpre je Kašivagi

odsvirao kratku melodiju nazvanu »Carske kočije«.

Zapanjila me njegova veština u sviranju. Pokušao sam da

ga imitiram stavivši usne na pisak, ali nisam umeo da

proizvedem nijedan zvuk. Onda me je pažljivo učio kako

da držim frulu levom rukom odozgo i kako da stavljam

prste na odgovarajuće otvore; takođe mi je pokazao

trikove kako da otvorim usta da bih držao pisak i kako da

duvam vazduh na široku metalnu prevlaku. Međutim,

iako sam pokušao ponovo i opet ponovo, nije izlazio

nikakav zvuk. Oči su mi bile iskolačene, obrazi naduveni,

i, mada nije bilo vetra, imao sam utisak da se mesečina na

ribnjaku razbija u hiljadu komadića.

Posle izvesnog vremena sam se umorio, i za

trenutak posumnjao da mi Kašivagi možda namerno

nameće tu kaznu kako bi mi se podsmehnuo zbog mog

mucanja. Međutim, telesni napor u nastojanju da istisnem

zvuke, koji nisu izlazili, kao da je razbistrio onu moju

uobičajenu duševnu energiju s kojom sam iz sve snage

pokušavao da izbegnem mucanje tako što bih glatko

istisnuo iz usta prve reči. Činilo mi se kao da ti zvuci, koji

nikako da izađu, u stvari već postoje negde u ovom

smirenom svetu obasjanom mesečinom. Bio bih sasvim

zadovoljan kad bih samo uspeo da doprem do tih zvukova

i da ih razbudim posle podužeg nastojanja na svaki

mogućni način.

Kako bih mogao da ostvarim te zvuke — te

tajanstvene zvuke kakve je Kašivagi izmamio iz frule? To

je omogućavala samo veština. Lepota je veština. Pala mi

je na pamet pomisao koja me je ispunila hrabrošću: kao

što je Kašivagi uspeo da ostvari tako divne, čiste zvuke,

uprkos svojim bangavim nogama, tako sam i ja mogao da

dosegnem lepotu uz pomoć veštine. Ali sam, takođe, bio

svestan još nečega: Kašivagijevo izvođenje melodije

»Carske kočije« zvučalo je tako savršeno ne samo zbog

prekrasne, mesečinom osvetljene, pozadine nego i zbog

njegovih užasnih kljastih nogu.

Docnije, kad sam još prisnije upoznao Kašivagija,

shvatio sam da mu je trajna lepota mrska. Za njega se

lepota ograničavala na takve stvari kao što je muzika, koja

trenutno nestaje, ili na aranžiranje cveća, koje uvene za

nekoliko dana; mrzeo je arhitekturu i književnost. Sasvim

je jasno da mu nikada ne bi ni palo na pamet da poseti

Zlatni paviljon, izuzev po ovakvoj noći obasjanoj

mesečinom.

Međutim, kako je čudna lepota muzike!

Kratkotrajna lepota koju svirač ostvaruje pretvara

određeno vreme u čist kontinuitet; izvesno je da on nikada

neće biti ponovljen; poput postojanja mušica koje žive

jedan dan i drugih bića tako kratkog veka, lepota je

savršena apstrakcija i kreacija samog života. Ništa nije

tako slično životu kao muzika; međutim, iako je Zlatni

paviljon istog tipa lepote, ništa ne bi moglo biti udaljenije

od sveta i prkosnije prema svetu nego lepota ove zgrade.

Čim je Kašivagi završio melodiju »Carske kočije«,

muzika — taj imaginarni život — nestala je, i onda nije

ostalo ništa osim njegovog ružnog tela sa sumornim

mislima, savršeno netaknutog i neizmenjenog.

Kašivagi, u svakom slučaju, nije tražio utehu u

lepoti! Toliko sam razumeo bez ikakve diskusije. On je

više voleo to što bi, posle nekoliko trenutaka pošto je

svojim dahom, preko usana i frule šakuhaći, izveo živu

lepotu i pustio je u vazduh, njegove bangave noge i

sumorne misli ostale nepromenjene, samo još jasnije i

slikovitije nego ranije. Beskorisnost lepote, činjenicu što

lepota koja prođe kroz njegovo telo ne ostavlja nikakav

trag u njemu, ne menja apsolutno ništa — to je ono što je

Kašivagi voleo. Kad bi lepota mogla da bude nešto tako i

za mene, koliko bi mi život postao lakši!

...Nastavio sam da vežbam stalno i neprekidno

prema Kašivagijevim uputstvima. Lice mi se zacrvenelo,

dah mi je zastajao. A onda, kao da sam se odjednom

pretvorio u pticu, kao da mi je iz grla izleteo ptičji krik,

frula je proizvela jednu jedinu smelu notu.

»E, tako!« uzviknuo je Kašivagi smejući se. To,

svakako, nije bila lepa nota, ali isti zvuk je izišao ponovo

i opet se ponovio. Tada mi se pričinilo da je taj tajanstveni

zvuk, koji kao da nisam ja proizveo, glas zlatno-bakarnog

feniksa nad našim glavama.

*

* *

Posle toga sam uporno vežbao svake večeri uz

pomoć priručnika za samostalno učenje, koji mi je

Kašivagi dao, kako bih usavršio svoje sviranje. S

vremenom sam naučio da sviram melodije, na primer,

»Izlazeće sunce crveni se na beloj pozadini«, i moja ranija

prijateljska osećanja prema Kašivagiju su oživela.

U maju sam se dosetio kako bi trebalo da Kašivagiju

poklonim nešto u znak zahvalnosti za frulu šakuhaći. Ali

nisam imao novca da mu kupim poklon. Otvoreno sam mu

se izjadao zbog svog položaja. On mi je rekao da mu ne

treba ništa što se kupuje za novac. A zatim je, čudno

iskrivivši usta, rekao:

»Pa, pošto već navaljuješ, u stvari, ima nešto što bih

ja voleo. U poslednje vreme stalno želim da aranžiram

cveće, ali ono je previše skupo za mene. Čini mi se da je

sada upravo vreme kada u Zlatnom paviljonu cvetaju

perunike i sase. Šta misliš, da li bi ti, možda, mogao da mi

doneseš nekoliko perunika — jednu-dve što su tek

napupile, poneku osutu pupoljcima, i ostale u cvatu?

Mogao bi mi doneti i nekoliko travki pahulje. Noćas bi

mogao da ih uzbereš. Kako bi bilo da ih večeras doneseš

u moj stan?«

Tek pošto sam olako pristao na njegov predlog,

shvatio sam da me on, u stvari, nagovara na krađu. Da se

ne bih osramotio, trebalo je, u stvari, da postanem

kradljivac cveća.

Te večeri nismo za večeru imali pirinač, nego samo

kuvano povrće i tvrd crni hleb. Srećom, bila je subota, pa

je dosta ljudi iz hrama već popodne izišlo. Subotu smo

zvali »otvaranje zavese iznutra«: mogli smo rano da

odemo iz hrama i da se ne vratimo do jedanaest sati;

štaviše, sledeće jutro smo zvali »zaborav u snu«, pošto

nam je bilo dozvoljeno da tog jutra duže spavamo.

Starešina hrama već je otišao nekuda.

Sunce je konačno zašlo u pola sedam. Počeo je da

duva vetar. Čekao sam na prvi zvuk zvona koji najavljuje

noć. U osam sati visok i jasan zvuk zvona Ođikićo, levo

od središnje kapije, najavio je prvi čas noći; zvono se

oglasilo osamnaest puta, a njegov odjek dugo je lebdeo u

vazduhu.

Blizu Soseija, mali vodopad, upola okružen

branom, prenosio je vodu iz Lotosovog ribnjaka u veliki

ribnjak Kjoko. Tu su rasle perunike u izobilju. Bile su

izuzetno lepe u to vreme. Kada sam im se približio, čuo

sam šušanj njihovih cvetova na noćnom vetru.

Veličanstvene purpurne latice podrhtavale su u mirnom

žuboru vode. Bilo je veoma mračno u tom delu bašte:

purpurna boja cveća i tamno zelenilo lišća izgledalo je

podjednako crno. Pokušao sam da uzberem nekoliko

perunika; ali ha vetru mi je cveće i lišće nekako izmicalo

iz ruku, a na jedan list sam posekao prst.

Kad sam konačno stigao u Kašivagijev stan sa

rukama punim perunika i sasa, zatekao sam ga kako leži i

čita neku knjigu. Plašio sam se da ne naletim na onu

devojku koja je tu stanovala i koja je onda išla s nama na

izlet, ali, na sreću, čini mi se da je nekuda izišla.

Moja mala krađa me je razveselila. Kad god bih se

zbližio sa Kašivagijem, iz tog našeg odnosa proizašao bi

nekakav nemoralan čin, malo skrnavljenje, sitno zlodelo,

što me je uvek razveseljavalo; ali nisam bio siguran da li

će postepeno povećavanje broja takvih zlodela uticati i na

odgovarajuće povećanje moje veselosti.

Kašivagi je primio moj poklon sa velikim

ushićenjem. Otišao je do svog stanodavca da pozajmi

činiju i razne druge posude potrebne za aranžiranje cveća.

Kuća u kojoj je stanovao, bila je jednospratna; Kašivagi

je živeo u jednom odvojenom sobičku od četiri i po đoa.

Uzevši frulu, koja je ležala u udubljenju u zidu,

prineo sam usne pisku i pokušao da sviram jednu kratku

melodiju iz vežbanke. Kašivagi, koji se upravo vratio u

sobu, bio je silno iznenađen jer sam je izvanredno lepo

odsvirao. Ali te večeri on nije bio onaj isti Kašivagi koji

je došao da poseti Zlatni paviljon.

»Kad sviraš u frulu, uopšte ne zamuckuješ, zar ne?

Kad sam te učio da sviraš, verovao sam da ću čuti nekakvu

zamuckujuću muziku!«

S tom primedbom, vratio nas je u položaj u kojem

smo bili prilikom našeg prvog susreta. Na to sam ja uspeo

da ga kao nenamerno upitam šta je bilo sa njegovom

lepoticom iz kuće u španskom stilu.

»A, ta devojka? Ona se već odavno udala.«

Odgovorio je jednostavno. »Učinio sam sve da je naučim

kako da sakrije činjenicu da više nije nevina. Međutim,

njen muž je zdrav i naivan tip, i sve je, čini mi se, prošlo

bez problema.«

Dok je govorio, vadio je jednu po jednu peruniku iz

činije u kojoj su stajale, zagledajući ih pažljivo. Zatim je

uzeo makaze, prineo ih činiji i sasekao im stabljike dok su

još bile u vodi. Kad god bi rukom podigao koju peruniku,

velika senka njenog cveta zatitrala bi na bambusovom

podu. Iznenada mi se opet obratio:

»Jesu li ti poznate one čuvene reči iz poglavlja o

popularnom načinu prosvećenja u delu Rinsairoku? ,Kad

sretneš Budu, ubij ga! Kad sretneš svoje pretke, ubij ih!’...

’Kad sretneš Budinog učenika, ubij ga! Kad sretneš

svog oca i majku, ubij svog oca i majku! Kad sretneš svog

rođaka, ubij ga! Jedino tako ćeš se osloboditi

ovozemaljske zavisnosti!’

Tako je. Upravo takva je bila situacija. Ta devojka

je bila odana Budi.«

»I tako si se ti oslobodio?«

»Hm«, rekao je Kašivagi, nameštajući nekoliko

perunika koje je podsekao i zagledajući ih. »Za to ubijanje

treba malo više, da znaš.«

Činija za cveće bila je puna bistre vode; iznutra je

bila obojena srebrnom bojom. Pregledajući kenzan20,

Kašivagi je pažljivo ispravio jedan šiljak koji je bio malo

iskrivljen. Osećao sam se nelagodno i pokušao sam da

prekinem tajac čavrljajući neodređeno.

»Sigurno znaš onaj koan ,Nansen ubija mače’, zar

ne? Neposredno po završetku rata, starešina hrama nas je

sve sazvao i održao nam litaniju o tome...«

»Oh, ,Nansen ubija mače?’« odvratio je Kašivagi,

određujući dužinu jedne sase i stavljajući je pored činije

za cveće. »To ti je problem koji iskrsava više puta u

čovekovom životu, uvek u nešto izmenjenom obliku. To

je prilično neprijatan i složen problem, da znaš. Svaki put

kad se suočiš s njim na nekakvoj prekretnici u svom

životu, promene mu se i oblik i smisao, iako je to uvek isti

problem. Pre svega, dozvolićeš, mače koje je otac Nansen

ubio pravi je đavolski stvor! Bilo je prekrasno, da znaš,

neuporedivo lepo. Imalo je zlatne oči i sjajnu dlaku. Svaki

užitak i lepota ovoga sveta gibali su se nabijeno kao

opruga u tom njegovom malenom, mekom telu. Većina

komentatora ovog koana zaboravlja da napomene

činjenicu da je mače bilo pravo klupko lepote. Izuzev

mene, naravno. Mače je iznenada iskočilo iz busena trave.

Njegove nežne, lukave oči sijale su, a uhvatio ga je jedan

od sveštenika — baš kao da je ono to i želelo. To je bio

uzrok svađe između dve grupe sveštenika u tome hramu.

Jer, iako se lepota može podati svakome, ona, u stvari, ne

pripada nikome. Ovaj, kako da ti to objasnim... Lepota —

pa da, lepota ti je kao pokvaren zub. Dodiruješ ga jezikom,

visi tu, boli te, nastojeći na sopstvenom postojanju. Na

kraju dolazi do stanja kada više ne možeš da izdržiš bol,

pa odlaziš kod zubara da ti izvadi taj zub. A onda, kad u

svojoj ruci pogledaš taj mali, prljavi, potamneli zub,

umrljan krvlju, misli ti teku otprilike ovako: ,Je li to ono?

Je li to sve? To što mi je zadalo toliko bola, što me je

izazivalo da stalno brinem o njegovom postojanju, što je

bilo tvrdoglavo ukorenjeno u meni, sada je samo mrtav

predmet. Ali zar je ova stvar zaista ista kao i ona? Ako je

ovo prvobitno pripadalo mom spoljnom životu, zašto —

kakvim proviđenjem — zašto je to priraslo za moj

unutrašnji život i uspelo da mi zada tako mnogo bola? Šta

je osnova života ove stvari? Je li ta osnova u meni? Ili je

u samoj toj stvari? A opet, ova stvar iščupana iz mojih

usta, koja mi sada leži u ruci, nešto je sasvim različito.

Ona sigurno ne može biti to! ?’«

»Vidiš li«, nastavio je Kašivagi, »takva ti je lepota.

Ubiti mače, dakle, svodi se, tako reći, na isto kao izvaditi

balon, pokvaren zub, kao iskoreniti lepotu. Ipak,

neizvesno je da li je to bilo zaista krajnje rešenje ili nije.

Koren lepote nije bio presečen, i, mada je mače bilo

mrtvo, njegova lepota je, možda, još živela. I zato, vidiš,

da bi se podsmehnuo nesigurnosti tog rešenja, Đošu je

stavio one cipele na glavu. On je znao, da tako kažemo,

da nema nikakvog drugog rešenja nego da se izdrži bol

pokvarenog zuba.«

Ovo Kašivagijevo tumačenje bilo je sasvim

originalno, ali sam se ja i nehotice upitao da li se i on,

proniknuvši u dubinu moje duše, na ovaj način meni ruga.

Prvi put sam se zaista uplašio od njega. Bojeći se da i dalje

ćutim, požurio sam da ga upitam:

»Pa onda, koji si ti? Otac Nansen ili Đošu?«

»Pa, da vidimo. Kako stvari sada stoje, ja sam

Nansen, a ti si Đošu. Ali jednoga dana ti ćeš, možda,

postati Nansen, a ja ću možda postati Đošu. Jer ovaj koan

može da se menja — kao mačije oči.«

Dok je Kašivagi govorio, njegove ruke su se

pažljivo pokretale, najpre nameštajući mali, zarđali

kenzan u činiju za cveće, zatim umećući sase, koje su se

pružale prema nebu, u njegovom stilu ikebane, zatim

dodajući perunike, koje je rasporedio u obliku tri lista.

Postepeno je formirao aranžman ikebane u stilu Kansui

škole. Gomila sitnih, dobro ispranih kamenčića, nekoliko

belih i nekoliko smeđih, ležala je pored činije, čekajući da

budu upotrebljeni za završne poteze.

Pokreti njegovih ruku mogli bi se opisati samo kao

izvanredni. Svaki i najmanji potez uklapao se u prethodni,

a sa nepogrešivom umešnošću stapali su se efekti

kontrasta i simetrije. Prirodne biljke su slikovito

podvrgavane zakonima veštačkog reda i primoravane da

se uklapaju u ustaljenu melodiju. Cveće i lišće, koje je

ranije postojalo onakvo kakvo jeste, sada se pretvorilo u

cveće i lišće kakvo treba da bude. Sase i perunike više

nisu bile pojedinačne, bezimene biljke koje pripadaju

određenim vrstama, već su postale sažete, neposredne

manifestacije onoga što bi se moglo nazvati suštinom

perunika i sasa.

Međutim, bilo je nečega surovog u pokretima

njegovih ruku. Ponašale su se kao da imaju neku

neprijatnu, tajnu privilegiju u odnosu na biljke. I možda

baš zbog toga, kad god bih čuo zvuk makaza i video kako

on podseca jednu po jednu stabljiku cveta, imao sam

utisak kao da vidim kako kaplje krv.

Završio je ikebanu u Kansui stilu. Na desnoj strani

činije, gde su se prave linije sasa lepo uklapale sa krivim

linijama lišća perunike, jedan cvet je upravo cvetao, a još

dva su bili pupoljci koji tek što se nisu otvorili. Kašivagi

je stavio činiju u udubljenje; ona je ispunila gotovo ceo taj

prostor u zidu. Ubrzo se voda u činiji smirila. Kamičci su

skrivali kenzan, a ujedno su davali gotovo proziran utisak

površini vode.

»Savršeno!« uzviknuo sam. »Gde si to naučio?«

»Ovde u blizini živi jedna žena koja daje časove

ikebane. Mislim da će doći ovamo, samo što nije stigla.

Sprijateljio sam se s tom ženom, i ona me istovremeno

podučava u aranžiranju cveća. Ali sada, kad već i sam

umem da ga ovako aranžiram, sve mi je to postalo pomalo

dosadno. Ona je još sasvim mlada, ta učiteljica, i veoma

lepa. Koliko sam čuo, za vreme rata je vodila ljubav s

jednim oficirom i zatrudnela. Dete je rođeno mrtvo, a

ljubavnik je poginuo u ratu. Odonda stalno juri za

muškarcima. Ima pristojnu sumu novca i, očigledno, daje

časove ikebane samo iz ličnog zadovoljstva. U svakom

slučaju, ako želiš, možeš nekuda i da je izvedeš večeras.

Ona bi pošla bilo kuda.«

...Čim sam to čuo, osetio sam se krajnje zbunjenim.

Kad sam je onda ugledao sa vrha kapije Samon u hramu

Nanzen, kraj mene je bio Curukava. A sada, posle tri

godine, trebalo je da se ona pojavi preda mnom i ja,

umesto svega, da je gledam Kašivagijevim očima. Do

sada sam gledao na tragediju te žene u svetlosti misterije;

ali od sada ću je posmatrati sa mračnog gledišta nekoga

ko ni u šta ne veruje. Jer gola realnost je sada da su njenu

dojku, koju sam u daljini video kao beli mesec na dnevnoj

svetlosti, odonda dodirivale Kašivagijeve ruke, i da su

njene noge, onom prilikom pokrivene prelepim i skladnim

kimonom, odonda dodirivale Kašivagijeve bangave noge.

Stvarnost je u tome što je nju već oskrnavio

Kašivagi, đrugim rečima, iskustvo ju je iskvarilo.

Ta pomisao me uveliko mučila i dovela me u stanje

da više nisam mogao izdržati da ostanem na tom mestu.

Ipak, radoznalost me zadržavala da ne odem. U stvari,

jedva sam čekao da stigne ta žena, koju sam prvobitno

gledao kao reinkarnaciju Uike, ali koja sada treba da se

pojavi kao odbačena ljubavnica jednog studenta, i to

bogalja. Jer, postavši Kašivagijev saučesnik, bio sam

spreman da se upustim u iluzorno zadovoljstvo prljanja

svojih dragocenih uspomena sopstvenim rukama.

...Kad je žena konačno stigla, nisam osetio ni

najmanji drhtaj srca zbog uzbuđenja. Još se živo sećam

tog trenutka. Onog njenog pomalo baršunastog glasa,

njenih ceremonijalnih manira i učtivog govora, koji je bio

tako upadljivo suprotan onom divljem izrazu njenih

bleštavih očiju, onoj tuzi u njenom glasu kada se obraćala

Kašivagiju, uprkos očigledne zbunjenosti zbog moga

prisustva sve sam to video, i sada mi je prvi put bilo jasno

zašto mc je Kašivagi pozvao te večeri u svoju sobu: hteo

je da me upotrebi kao barijeru.

Nije bilo nikakve veze između ove žene i junakinje

mojih vizija. Imao sam utisak da gledam sasvim drugu

osobu, koju sam sada prvi put video. Iako se njeno učtivo

držanje nije izmenilo dok je govorila, primetio sam da je

postepeno postajala rastrojena. Nije obraćala ni najmanje

pažnje na mene.

Naposletku je njena ozlojeđenost postala gotovo

neizdržljiva i imao sam utisak kako je odlučila da za

izvesno vreme odustane od napora da Kašivagija prisili da

promeni stav. Pretvarala se da se odjednom smirila i

bacila je pogled unaokolo po sobi. Mada je već bila tu pola

sata, sada je očigledno prvi put primetila ikebanu tako

upadljivo stavljenu u udubljenju zida.

»To je prekrasna ikebana u Kansui stilu«, rekla je.

»Zaista si je lepo aranžirao, da znaš.«

Kašivagi, koji je samo čekao da ona to kaže, sada je

doneo konačan zaključak.

»Nije loše, zar ne?« rekao je. »A sada, kad sam

dostigao taj stepen, više zaista nemaš čemu da me učiš.

Više mi nisi potrebna. Da, ne šalim se!«

Kašivagi je govorio sa učtivim naglašavanjem reči.

Primetio sam kako je žena prebledela i okrenula se.

Učinilo mi se kao da se malo nasmejala; pa ipak, još nije

napustila svoj ceremonijalni način ponašanja, primičući

se na kolenima udubljenju. Zatim sam čuo kako kaže:

»Šta? Kakva je ovo vrsta cveća? Je li, šta je ovo?« Za tren

oka, sva voda je bila izlivena na pod, sase su popadale,

pupoljci rascvetanih perunika bili su iskidani na

komadiće: sve cveće, koje sam ja krađom nabavio, ležalo

je u potpunom neredu. Klečeći na podu, sada sam

automatski skočio. Ne znajući šta da uradim, oslonio sam

se na prozor. Video sam kako je Kašivagi zgrabio ženu za

tanke članke na rukama. Onda ju je dohvatio za kosu i

ošamario. Taj rafal grubog ponašanja otkrio je upravo onu

istu hladnokrvnu surovost koja mi je pala u oči maločas

dok je podsecao listove i stabljike cveća; ovo

zlostavljanje, uistinu, kao da je bilo prirodan produžetak

njegovih ranijih pokreta.

Pokrivši lice obema rukama, žena je istrčala iz sobe.

A Kašivagi me je pogledao dok sam tu stajao s izrazom

preneraženosti na licu. Nasmešio mi se čudnim

detinjastim osmehom i rekao:

»Evo ti prilike. Trči za njom! Pokušaj da je utešiš.

Hajde, brzo!«

Ne znam da li zato što me je nagnala Kašivagijeva

autoritativna naredba ili što sam u srcu osetio neko

sažaljenje prema ženi, tek moje se noge nagonski

pokrenuše i ja potrčah za ženom. Sustigao sam je nekoliko

kuća dalje od Kašivagijevog stana. Bilo je to na uglu

kvarta Itakura iza tramvajskog depoa Karasumaru. Pod

oblačnim noćnim nebom čulo se kloparanje tramvaja dok

je ulazio pod krov depoa i dok su se svetle, purpurne

varnice utapale u tami. Žena je žurno išla iz kvarta Itakura

ka istoku i uputila se jednom sporednom ulicom. Bez reči

hodao sam pored nje. Plakala je. Ubrzo je primetila da

sam tu i primakla mi se. A onda, glasom punim suza, još

promuklijim nego obično, počela je da mi se nadugačko

žali na Kašivagijevo zlostavljanje.

Kako smo dugo ona i ja zajedno hodali ulicama te

noći! Dok mi je punila uši pričama o Kašivagijevoj

grubosti i iznosila sve odvratne gadosti njegovog

ponašanja prema njoj, jedna jedina reč koju sam čuo kako

odzvanja u noći bila je — »život«. Kašivagijeva svirepost,

njegove sitne zavere, izdaje, njegova bezosećajnost,

njegovi trikovi u izvlačenju novca od žena — sve je to

služilo samo da objasni njegov suptilni šarm. Jedino u šta

je meni lično bilo potrebno da verujem — to je

Kašivagijeva iskrenost u pogledu njegovih bangavih

nogu.

Posle Curukavine iznenadne smrti dugo sam živeo

ne dotičući se samog života. A onda me je konačno

podstaklo to što sam se dotakao novog vida života —

mračnijeg, ali manje nesrećnog, života koji je

podrazumevao stalno vređanje drugih ljudi dokle god

čovek živi. Ponovo su za mene oživele Kašivagijeve reči:

»Ubijanje zahteva nešto više od toga!« i one su me

privlačile. U tom trenutku setio sam se još i molitve koju

sam izrekao kad sam se popeo na brdo iza hrama krajem

rata, i kada sam odozgo pogledao na bezbrojna gradska

svetla: »Neka mrak u mojem srcu postane isti kao i tama

noći što okružuje ta bezbrojna svetla!«

Žena nije išla u pravcu svoje kuće. Umesto toga,

lutala je besciljno kroz bočne ulice, gde je bilo malo

prolaznika i gde je mogla slobodno da priča. Kad smo,

najzad, stigli do kuće u kojoj je ona živela, nisam imao

pojma u kome delu grada se nalazimo.

Bilo je već pola jedanaest. Hteo sam da se vratim u

hram, ali žena me je molila da je ne ostavljam i tako sam

s njom ušao u kuću. Uvela me je unutra i upalila svetlo.

»Jesi li ikada nekog proklinjao i poželeo njegovu

smrt?« naglo me je upitala.

»Jesam«, odgovorio sam smesta. Čudno je da o

tome nisam razmišljao do tog trenutka, ali sada mi je bilo

jasno da sam priželjkivao smrt devojke iz kuće u kojoj je

Kašivagi stanovao, koja je bila svedok moje sramote.

»To je strašna stvar«, rekla je, srušivši se na

bambusov pod i okrenuvši se na bok. »I ja sam.«

Njena soba je bila osvetljena jakom svetlošću, što je

bilo neobično u tim danima restrikcije struje. Sijalica je tri

puta jača od one u Kašivagijevoj sobi, morala je imati oko

sto vati. Prvi put sam tada ugledao jasno osvetljeno

žensko telo. Njen pojas u Nagoja stilu bio je sjajan i beo,

ističući jasno purpurnu zamršenost dezena u spletu

visterija na njenom Juzen kimonu.

Vrh kapije u hramu Nanzen bio je toliko udaljen od

sale za goste Tenđuan da bi taj prostor samo ptica mogla

da preleti. Međutim, meni se sada činilo da sam tokom

svih tih godina postepeno prelazio tu razdaljinu i da sam

se sada konačno približavao cilju. Od onog popodneva na

kapiji ja sam seckao vreme na deliće minuta, i sada sam

se zaista približavao smislu one tajanstvene scene u

Tenđuanu. Moralo je da ispadne ovako, razmišljao sam.

Bilo je neminovno što se ova žena izmenila, kao što se i

reljef ove zemlje s vremenom menja dok je svetlost sa

neke udaljene zvezde konačno ne stigne. Ako smo nas

dvoje bili povezani iščekivanjem današnjeg susreta od

trenutka kada sam je ugledao sa kapije hrama Nanzen,

promene koje su odonda u njoj nastale mogle bi se

izbrisati; samo sa nekoliko manjih izmena, stvari bi se

mogle vratiti u prethodno stanje, i ono bivše ja moglo bi

se suočiti sa onom bivšom ženom.

Tada sam joj ispričao šta se desilo. Govorio sam joj

bez daha i stalno mucajući. Dok sam govorio, zeleno lišće

je opet zasvetlelo, a anđeli i prekrasna ptica Hoo, naslikani

na tavanici, ponovo su oživeli. Sveža boja oblila je ženine

obraze, a prethodna divlja svetlost u njenim očima

preobrazila se u neizvestan i zbunjen izraz.

»Znači, to se dogodilo?« rekla je. »Gospode bože!

To se, dakle, zaista dogodilo, je li? Kakva čudna karma! 21Da, to ti je smisao čudne karme.«

Dok je govorila, oči su joj ispunile suze ponosne

radosti. Zaboravila je na svoje nedavno poniženje i

predala se uspomenama iz prošlosti. Iz jednog uzbuđenja

prelazila je pravo u drugo uzbuđenje, dok nije gotovo

pomahnitala. Donji deo njenog kimona sa dezenom

vistirije bio je u potpunom neredu.

»Sada više nemam mleka«, rekla je. »Oh, jadna

moja bebice! Nemam više mleka, ali ću ti svejedno učiniti

ono što sam i onda učinila. Pošto si me odonda voleo, ja

ću zamisliti da si ti onaj čovek. Samo ako tako mislim,

nemam se čega stideti. Da, zaista ću uraditi isto što sam

onog puta učinila.«

Govorila je kao da izgovara neku veliku zakletvu.

Njene sledeće radnje kao da su dolazile od preterane

ekstaze ili, pak, od prevelikog očaja. Pretpostavljam da ju

je, svesno, ekstaza navela na taj strastan čin, ali da je prava

snaga koja ju je primoravala na to, očaj u koji ju je bacio

Kašivagi, ili, bar, trajan, zaostali ukus tog očaja.

I tako je ona pred mojim očima razvezala čvor na

pojasu, drešeći različite vrpce. Onda je uz šuškanje svile

skinula pojas i dekolte njenog kimona, oslobođen stege,

otvorio se. Nejasno sam nazirao ženine bele grudi.

Zavlačeći ruku u kimono, izvadila je levu dojku i ponudila

je meni. Slagao bih ako kažem da mi se nije zavrtelo u

glavi. Gledao sam u njene dojke. Posmatrao sam ih sa

najvećom pažnjom. Ali sam ostao u ulozi svedoka. Ona

tajanstvena belina koju sam ugledao u daljini, sa vrha

kapije Samon, nije bila ovakav materijalni grumen mesa.

Onaj utisak je tinjao u meni već tako dugo da su mi dojke

koje sam sada gledao izgledale samo kao meso, ništa

drugo do običan konkretni predmet. To meso samo po

sebi nije imalo onu moć da privlači ili izaziva. Obnaženo

tu, preda mnom, i potpuno odsečeno od života, samo je

služilo kao dokaz turobnosti i dosade života.

Ipak, neću da kažem ono što nije istina. Nema

sumnje da mi se pred prizorom njenih belih dojki, zavrtelo

u glavi. Problem je u tome što sam ih ja zagledao sa

prevelikom pažnjom i u svim pojedinostima, tako da je

ono što sam video prevazilazilo ženske dojke i postepeno

prerastalo u neki besmisleni fragment.

...A zatim se dogodilo ono čudo. Pošto sam prošao

kroz taj mučan proces, ženine dojke me, najzad, pogodiše

svojom lepotom. Dobile su one jalove i hladne osobine

lepote i, dok su dojke ostale pred mojim očima, polako su

se zatvarale u principima sopstvene suštine. Baš kao što

se ruža zatvara u bitne principe ruže.

Lepota mi se ukazivala sa zakašnjenjem. Drugi ljudi

je sagledaju vrlo brzo, otkrivajući lepotu i seksualni nagon

istovremeno, dok se u meni svest o lepoti uvek budi

mnogo docnije. Sada su za tren oka ženine dojke zadobile

svoju povezanost sa celinom... prevazišle stanje u kojem

su bile samo meso... i postale neka neopipljiva, besmrtna

supstancija povezana sa večnošću.

Želeo bih da shvatite šta hoću da kažem. Opet se

preda mnom pojavio Zlatni paviljon. Ili, bolje reći, dojke

su se pretvorile u Zlatni paviljon.

Setio sam se one noći s naletom tajfuna početkom

jeseni, koju sam proveo na straži čuvajući hram. Ma

koliko da je zgrada bila izložena mesečevoj svetlosti,

pritisla ju je neka teška, raskošna tama, koja je u noći

prodrla u hram, kroz roletne na prozorima, kroz drvena

vrata, ispod krova sa kojega se ljuštio zlatni premaz. A to

je bilo prirodno. Jer i Zlatni paviljon je bio samo ništavilo

savršeno komponovano i građeno sa najvećom pažnjom.

I upravo tako, mada je spoljašnjost ovih dojki odisala

svetlim sjajem puti, unutrašnjost im je bila ispunjena

tamom. Njihova prava supstancija sastojala se od iste,

teške raskošne tame.

Izvesno je da nisam bio opijen ovim saznanjem. To

moje saznanje bilo je zgaženo i ismejano; a, prirodno,

život i seksualni nagon prolazili su kroz isti proces... Ali

moje duboko osećanje ekstaze nije me napustilo, i dugo

sam ostao sedeći naspram ženinih obnaženih grudi, kao

paralizovan.

*

* *

Sedeo sam tako, kad me je presreo ženin hladan i

podrugljiv pogled. Ona je dojku opet prekrila kimonom.

Rekao sam joj da moram da idem. Kad sam izišao, sa

treskom je zalupila ulazna vrata iza mojih leđa.

Ostao sam u stanju ekstaze sve dok se nisam vratio

u hram. U duši sam video kako se Zlatni paviljon i ženine

dojke približavaju jedno drugom, presreću se i prepliću.

Obuzelo me nemoćno osećanje radosti.

Međutim, kad su obrisi glavne kapije hrama

Rokuon počeli da se naziru kroz tamnu borovu šumu, koja

je uzdisala na vetru, moj duh se postepeno smirio,

preovladalo je u meni osećanje nemoći, a opijenost mi se

pretvorila u mržnju — mržnju prema nečemu čega ni sam

nisam bio svestan.

»I tako sam opet odvojen od života!« razmišljao

sam. »Od čega to Zlatni paviljon pokušava da me zaštiti?

Zašto nastoji da me sačuva od života iako ja to nisam

tražio? Naravno, možda me spasava da ne padnem u

pakao. Ali čineći tako, Zlatni paviljon napraviće od mene

još grešniju osobu od onih koji stvarno padaju u pakao, on

me pretvara u, ,čoveka koji poznaje pakao bolje od

ikoga’.«

Glavna kapija hrama bila je mračna i utonula u

tišinu. Na bočnoj kapiji nejasno je odsijavala svetlost,

koja se nije gasila sve dok se jutarnje zvono ne oglasi.

Gurnuo sam vratnice bočne kapije. Iznutra se začuo

zveket starog, zarđalog lanca na pritisak teških vratnica,

koje su se otvarale.

Vratar je već otišao da spava. Sa unutrašnje strane

kapije postojao je natpis sa napomenom da je dužnost

onoga ko se poslednji vrati posle deset časova uveče da

zaključa kapiju. Dve drvene pločice pokazivale su da se

njihovi vlasnici još nisu vratili. Jedna pločica je pripadala

starešini hrama, a druga je bila starog baštovana.

Dok sam koračao prema hramu, primetio sam hrpu

dasaka, dužine oko pet metara, koje se upotrebljavaju za

neke popravke. Čak i noću se jasno videla svetla patina

drveta. Kad sam prišao bliže, ugledao sam strugotinu

rasutu svud unaokolo poput sitnog žutog cveća; opojni

miris drveta lebdeo je u tami. Prošavši mimo ulaza za

vozila, pokraj mesta gde su izvođeni radovi zbog

rekonstrukcije hrama, krenuo sam u svešteničke

prostorije, ali zastadoh.

Pre nego što kročim u njih moram baciti još jedan

pogled na Zlatni paviljon. Spustio sam se stazom ka

Zlatnom paviljonu ostavivši za leđima tihu usnulu glavnu

dvoranu hrama Rokuon i prošavši ispred kapije u

kineskom stilu.

Zlatni paviljon mi se postepeno ukazao pred očima.

Bio je obavijen šuštanjem lišća i stajao je tu potpuno

nepomičan, ali sasvim budan, usred noći. Kao da je bio

čuvar same noći... Jeste! Iako je stambeni deo hrama

Rokuon noću blaženo spavao, ja još nikada nisam video

Zlatni paviljon da spava. To nenastanjeno zdanje bilo je

kadro da zaboravi na san. Tama nastanjena u njemu bila

je potpuno oslobođena ljudskih zakona.

Tada sam se obratio Zlatnom paviljonu grubim

tonom, gotovo nalik na kletvu, prvi put u svom životu:

»Jednoga dana ću svakako ovladati tobom. Da,

jednoga dana ću bezuslovno ovladati tobom, tako da

nikada više nećeš moći da mi se isprečiš na putu.«

Glas mi je naprslo odjekivao u noćnim senkama na

ribnjaku Kjoko.

SEDMA GLAVA

Moja opšta životna iskustva kao da su nastajala po

nekoj šifri: kao da sam prolazio kroz hodnik sa

ogledalima, u kojima se jedna jedina slika umnoženo

odražavala u beskrajnoj dubini. Stvari koje sam viđao u

prošlosti jasno su se odražavale na stvarima koje sam sada

prvi put sreo i činilo mi se da me te sličnosti vode u

najdublje dubine hodnika, u neku unutrašnju odaju. Mi se

ne sudaramo iznenada sa našom sudbinom. Čovek koji je

osuđen da docnije u životu bude pogubljen, neprestano —

kad god ugleda telegrafski stub odlazeći na posao, kad

god prelazi preko železničke raskrsnice — u glavi vidi

sliku gubilišta i ta slika mu postaje sve bliskija.

U mojim iskustvima, dakle, nije dolazilo ni do čega

nalik na gomilanje. Nije u njima bilo one čvrstine koja bi

mogla da naraste u planinu gomilanjem slojeva jednog

preko drugog. Nisam osećao nikakvu prisnost prema

ičemu na svetu izuzev prema Zlatnom paviljonu; uistinu,

nisu mi bila bliska čak ni sopstvena iskustva iz prošlosti.

Međutim, bio sam svestan da će izvesni mali elementi

svih tih iskustava — elementi koje nije gutalo burno more

vremena, elementi koji se nisu utapali u besmisleno i

beskrajno ponavljanje — da će se ti elementi povezati i da

će stvoriti neku stravičnu i neprijatnu sliku.

Pa koji su, onda, bili ti pojedinačni elementi? S

vremena na vreme razmišljao sam o tome. Ali tim svetlim,

raspršenim delićima iskustva nedostajalo je reda i smisla

još više negoli svetlucavim komadićima razbijene pivske

boce koju čovek ugleda na putu. Nisam mogao da verujem

da su ti delići iskustva bili razbijeni komadići nečega što

je u prošlosti imalo oblik savršeno lepog predmeta jer, u

njihovoj besmislenosti, u tome što im je u potpunosti

nedostajalo ikakvog reda, naročito u njihovoj ružnoći,

svaki od tih odbačenih delića kao da je još sanjao o

budućnosti. Da, ti najobičniji delići, svaki je tu ležao

neustrašivo, čudesno, mirno, sanjajući o budućnosti. O

budućnosti koja nikada neće biti isceljena, niti

ispravljena, koje se nikada neću dotaći, o zaista

nepredvidljivoj budućnosti!

Ovakva nejasna razmišljanja ponekad su u meni

probuđivala nekakvo lirsko uzbuđenje koje mi uopšte nije

odgovaralo. U ovakvim prilikama, ako bi se to, na sreću,

desilo u noći na mesečini, izvadio bih frulu šakubaći i

zasvirao u nju ispred Zlatnog paviljona. Sada sam se već

toliko izvežbao da sam bio u stanju da odsviram

Kašivagijevu omiljenu melodiju »Carske kočije« i ne

gledajući u note.

Muzika je kao san. Istovremeno ona je, uz to, još

jasniji oblik svesti od našeg normalnog budnog stanja.

Često sam se pitao koji je od ta dva oblika zapravo

muzika? Ona je imala moć da ponekad pobrka ta dva

suprotna pojma. A ja sam ponekad bio u stanju da, tako

reći, otelotvorim melodiju »Carske kočije« koju sam

svirao. Moj duh je znao za radost otelotvorenja muzike.

Jer u mom slučaju, za razliku od Kašivagijevog, muzika

mi je zaista bila uteha.

...Kad god bih završio sviranje, uvek sam se pitao:

»Zašto Zlatni paviljon ćutke prelazi preko ovog mog

sviranja? Zašto me ne osudi ili me ne omete kada ovako

otelotvorim muziku? S druge strane, Zlatni paviljon ni

jedan jedini put nije prevideo kada sam pokušao da

otelotvorim sreću i životna zadovoljstva. U svakoj

ovakvoj prilici Zlatni paviljon je neizostavno, kao po

pravilu, istog trenutka blokirao moje napore i prisilio me

da se povratim. Zašto on dozvoljava opijenost i zaborav

samo u muzici?«

.. .Pri takvim mislima draž muzike bi izbledela zbog

same činjenice što mi je Zlatni paviljon dopuštao upravo

užitak. Jer, pošto mi je hram davao svoje prećutno

odobrenje, muzika — ma koliko verno podsećala na život

— muzika je postajala samo imaginarni, lažni oblik

života; i koliko god ja pokušavao da se otelotvorim u njoj,

to otelotvorenje moglo je da bude samo nešto privremeno.

Ne bih želeo da stvorim utisak da sam se pomirio sa

sudbinom i povukao zbog ona dva nesrećna poraza u

odnosu na žene i na život. Do kraja 1948. imao sam još

nekoliko takvih prilika, a i Kašivagi me je upućivao; ne

prezajući ni od čega, upuštao sam se u te pokušaje. Ali

rezultat je uvek bio isti.

Između žena i mene, između života i mene, uvek se

neizostavno pojavljivao Zlatni paviljon. A pri tom bi se

ono što sam pokušavao da dohvatim, ono čega sam se

doticao, u trenutku prometnulo u pepeo, a perspektive

preda mnom pretvorile bi se u pustinju.

Jednom dok sam se odmarao od nekog posla na

poljani iza kuhinje, slučajno sam primetio kako pčela

obleće oko male, žute letnje krizanteme. Doletela je kroz

sveprožimajuću svetlost na svojim zlatastim krilima, pa je

od svih mnogobrojnih krizantema odabrala jedan cvet i

počela da obleće oko njega. Pokušao sam da na cvet

gledam pčelinim očima. Krizantema je stajala tu, raširivši

svoje pravilne latice, žuta i besprekorna. Bila je lepa poput

nekog malog Zlatnog paviljona i isto toliko savršena; ali

se nije pretvorila u hram i ostala je u stanju jedne obične

letnje krizanteme. Da, nastavila je da bude krizantema,

postojana, jedan jedini cvet, bez ikakvih metafizičkih

primesa. Pridržavajući se tako pravila sopstvenog

postojanja, zračila je silnom privlačnošću i postala

odgovarajući objekt pčeline želje. Kako je to tajanstveno

biti tako u iščekivanju, dišući, kao objekt te bezoblične,

leteće, obične, pokretne želje! Postepeno, taj oblik postaje

nerazgovetniji, čini se kao da će se raspršiti, podrhtava i

leluja se. To je sasvim prirodno, jer taj pravi oblik

krizanteme i stvoren je zato da bi utažio pčelinu želju, pa

i sama njegova lepota procvetala je u iščekivanju te želje.

Sada je došao trenutak kada će oblik cveta postići svoj

smisao i zablistati u samom životu. Sam taj oblik oblikuje

život, koji neprestano teče i koji nema oblika; u isto

vreme, tok bezobličnog života je oblikovanje svih oblika

na ovom svetu... Tako je pčela prodrla duboko u cvet i,

prekrivena cvetnim prahom, prepustila se opijenosti. A

krizantema, primivši dragovoljno pčelu u svoje telo, i

sama je postala kao neka raskošna, žuta pčela sa oklopom.

Ja sam je posmatrao kako se divlje trese kao da će svakog

trenutka odleteti sa peteljke.

Gotovo me je uhvatila vrtoglavica od svetlosti i

ovoga čina što se odigrao u toj svetlosti. Tada, prestavši

da gledam pčelinim očima, opet sam se vratio svojima:

odjednom sam shvatio da su moje oči, dok su posmatrale

ovaj prizor, bile upravo u ulozi očiju Zlatnog paviljona.

Da, baš tako. Na isti način kao što sam sada prestao da

gledam pčelinim očima, vrativši se svojima, tako sam u

onim trenucima, kada mi se život nudio, prestao da

gledam svojim očima i preuzeo oči Zlatnog paviljona.

Upravo u takvim trenucima hram bi se isprečio između

mene i života.

Vratio sam se svojim očima. U ovom ogromnom,

neodređenom svetu stvari, pčela i letnja krizantema su,

tako reći, samo ostale »na svom mestu«. Let pčele i drhtaji

cveta nimalo se nisu razlikovali od šuma vetra. Na

statičnom, zaustavljenom svetu sve je ravnopravno, a onaj

oblik što je zračio tako silovitom privlačnošću iščezao je.

Krizantema više nije bila lepa zbog svog oblika, nego

zbog tog neodređenog imena »krizantema«, koji joj

dajemo, i zbog obećanja sadržanog u tom imenu. A pošto

ja nisam pčela, krizantema me nije mamila i, pošto nisam

krizantema, nijedna pčela nije žudela za mnom.

Poistovetio sam se sa tokom života i sa svim njegovim

oblicima, ali sada je to osećanje iščilelo. Svet je postao

relativnost i samo vreme se kretalo. Ne želim da

razglabam o tome. Želim samo da kažem ovo: kada se

večni i apsolutni Zlatni paviljon pojavi i moje oči se

pretvore u njegove, onda se svet oko mene preobrazi kao

što sam opisao, i u tom preobraženom svetu jedino Zlatni

paviljon zadržava svoj oblik i lepotu, pretvarajući sve

ostalo u prašinu. Od onoga dana kad sam gazio po telu one

prostitutke u bašti hrama, a naročito posle Curukavine

smrti, neprestano sam u sebi ponavljao pitanje: »Da li je

zlo ipak moguće?«

*

* *

Jedne subote u januaru 1948. iskoristio sam priliku

kad smo imali slobodno popodne da odem u trećerazredni

bioskop. Posle filmske predstave, prvi put posle dužeg

vremena, sam sam prošetao kroz četvrt Šinkjogoku. U

gomili ljudi odjednom sam naišao na veoma poznato lice,

ali pre nego što sam se mogao dosetiti ko je to, lice je

utonulo u more pešaka i nestalo iza mene.

Čovek je imao šešir od filca, elegantan ogrtač i šal,

i šetao je s devojkom, čiji je kaput bio jarkoskerletne boje,

očigledno gejšom22. Čovekovo ružičasto, punačko lice,

njegova kosa čista kao u deteta, toliko različita od kose

većine sredovečnih ljudi, njegov dugačak nos — pa da,

sve su to bile izrazite osobine starešine hrama, oca

Dosena, i samo ih je šešir za trenutak pokrio.

Iako nisam imao čega da se stidim, moja neposredna

reakcija bila je strah da me je, možda, spazio. Jer, istog

trenutka, osetio sam da moram izbegavati situaciju u kojoj

bih bio svedok starešininih potajnih izlazaka, čime bih,

bez svoje volje, bio upleten u njegov stav poverenja ili

nepoverenja prema meni.

U tom trenutku jedan crni pas se umešao u gomilu

prolaznika što su se veselili u jednoj od noći posle Nove

godine. Bio je to veliki rundov, očigledno naviknut da

lunja kroz gomilu ljudi, jer se vešto provlačio između

nogu žena u šarolikim kaputima i ljudi u vojničkim

uniformama, zastajući povremeno pred nekom radnjom.

Primetio sam da se zaustavio da nešto onjuši ispred jedne

prodavnice suvenira, koja se nije izmenila još od vremena

Šogoina Jacuhašija. Tako sam prvi put uspeo da sagledam

njušku psa pri svetlosti prodavnice. Jedno mu je oko bilo

povređeno, a krv i stvrdnuta skrama u uglu oka ličili su na

rubin. Povređeno oko gledalo je pravo dole u zemlju.

Dlake na njegovim leđima bile su upadljivo nakostrešene

i izgledale kao okorelo klupko.

Nije mi sasvim jasno zašto je taj pas privukao moju

pažnju. Možda zato što je, lunjajući unaokolo, tvrdoglavo

nosio u sebi svet koji je potpuno odudarao od ove vesele,

bučne ulice. Pas je išao kroz mračni svet u kome je

dominirao miris. Taj svet se nametnuo preko ulica koje su

za ljude, u stvari, preko svetlosti grada, preko pesama sa

gramofonskih ploča i graje od ljudskog smeha — svemu

tome pretili su brojni i mračni mirisi. Jer zakoni mirisa bili

su određeniji, tako da je miris mokraće kojim odišu vlažne

noge psa savršeno povezan sa jedva osetnim, ali

neprijatnim mirisom kojim odišu unutrašnji organi

ljudskih bića.

Bilo je užasno hladno. Grupa mladića, koji su ličili

na mafiju crnoberzijanaca, silazila je niz ulicu, kidajući

novogodišnje dekoracije sa jelki, koje su još stajale ispred

nekih kuća, mada su praznični dani već prošli. Pokazivali

su šake u kožnim rukavicama da vide ko je pokidao

najviše borovine. Nekima se u šaci zadržalo samo

nekoliko iglica; drugi su otkinuli čitavu granu sa jelke.

Jedan od mladića, koji je imao najviše uspeha, nasmejao

se i nestao mi iz vidokruga.

Našao sam se u situaciji da pratim psa. Za trenutak

mi se učinilo da sam ga izgubio iz vida, ali se pas u

sledećem trenu opet pojavio. Skrenuo je u ulicu što vodi

u četvrt Kavaramaći. Išao sam za njim i izbio na put kojim

prolaze tramvaji. Ovde je bilo mnogo mračnije nego u

Šinkjogoku. Pas je nestao. Zastao sam tražeći ga u svim

pravcima. Produžio sam do ugla ulice tragajući i dalje za

psom.

Upravo tada se preda mnom zaustavila iznajmljena

sjajna limuzina sa vozačem. Vozač je otvorio vrata i prva

je u kola ušla devojka. Blenuo sam u nju. Čovek je bio

spreman da uđe za devojkom, ali, spazivši me, ostao je

kao prikovan za mesto.

Bio je to starešina hrama. Ne znam kakvim je to

proviđenjem starešina, koji je ranije prošao mimo mene

na ulici, dolazeći sada zaobilaznim putem sa devojkom,

ovako naleteo na mene. U svakom slučaju, sada je bio tu,

a kaput devojke koja je ušla u kola bio je jarkoskerletne

boje, koje sam se dobro sećao.

Ovoga puta ga nisam mogao izbeći. Ali bio sam

toliko zaprepašćen zbog tog susreta da nisam mogao

izustiti ni reči. Pre nego što sam uspeo išta reći, na usta mi

navreše neki zvuci zbunjenog mucanja. Na kraju mi se na

licu pojavio izraz podsmeha i protiv moje volje. U stvari,

učinio sam nešto sasvim nepristojno u takvoj prilici: stao

sam da se smejem starešini.

Ne mogu da objasnim taj svoj smeh. Činilo mi se

kao da je došao spolja i odjednom mi se zalepio za usta.

Kad je starešina video da se ja smejem, izraz njegovog

lica se promenio.

»Ti, glupane mali!« dobacio mi je. »Zar nameravaš

da me pratiš?«

Zatim je ušao u kola i zalupio mi vrata pred nosom.

Kada su se kola odvezla, shvatio sam da me je, svakako,

primetio i prvi put, kad smo se mimoišli u Šinkjogokuu.

*

* *

Sledećeg dana sam čekao da me starešina pozove i

izgrdi. To bi mi pružilo priliku da mu objasnim šta je

posredi. Ali, baš kao i u prethodnom slučaju, kada sam

gazio po onoj prostitutki, starešina me je i sada mučio

prelazeći ćutke preko svega.

Kao za inat, tada mi je opet stiglo pismo od majke.

Pismo je završila svojom uobičajenom napomenom kako

živi samo u nadi da će jednoga dana dočekati da budem

starešina Zlatnog paviljona.

»Ti, glupane mali! Zar nameravaš da me pratiš?« —

razmišljajući o rečima s kojima se starešina obrecnuo na

mene, sve više su mi se činile neprikladne. Da je on bio

pravi zenistički sveštenik, otvoreniji i sa više smisla za

humor, on se nikada ne bi obratio svome učeniku sa tako

prostačkim prekorom. Dobacio bi kakvu sažetiju,

ubedljiviju primedbu. Ali sada, naravno, više nije mogao

poreći ono što je rekao; ipak, bio sam siguran da je u tom

trenutku bio pogrešno uveren da sam ga ja namerno pratio

i podsmehnuo mu se kao da sam ga uhvatio u nekom

naročitom prekršaju; stoga se razbesneo i automatski, u

afektu, ispao prost.

Kako bilo da bilo, njegovo ćutanje je opet postalo

razlog za nemir koji me je iz dana u dan sve više pritiskao.

Najzad se pretvorilo u ogromnu silu, dosađivalo mi kao

moljac što mi nasrtljivo leprša pred očima. Kad bi

starešina bio pozivan da održi službu van hrama, obično

bi poveo jednog ili dva đaka. Nekada ranije i đakon je

neizostavno bio prisutan u takvim prilikama. Međutim, u

poslednje vreme, kao deo takozvanog procesa

demokratizacije, ušlo je u praksu da neko od nas petorice

— đakon, crkvenjak, ja i još dvojica daka — naizmenično,

prati starešinu. Nadzornik internata, čija strogost je među

nama postala poslovična, bio je mobilisan i poginuo je u

ratu. Njegove dužnosti je sada preuzeo sredovečni

crkvenjak. Posle Curukavine smrti na njegovo mesto u

hram je došao noi đak.

Baš u to vreme umro je starešina jednog hrama (koji

je pripadao sekti Sokokuđi i koji je imao isto istorijsko

poreklo kao i hram Rokuon). Naš starešina je bio pozvan

da prisustvuje postavljenju njegovog naslednika. Desilo

se da je došao red na mene da ga pratim. Pošto starešina

nije ništa učinio kako bi izbegao moj odlazak s njim,

očekivao sam da će mi se pružiti prilika da se objasnimo

na putu za hram ili na povratku. Međutim, u noći pre

ceremonije ustoličenja odlučeno je da s nama ide i novi

đak i ja sam se u svom nadanju prevario.

Čitaoci upoznati sa literaturom Gosan verovatno će

se setiti ceremonije održane kada je Išimuro Zenju stupio

u hram Manđu u Kjotu prve godine Koan ere (1361).

Predanje koje je stiglo do nas govori o lepim rečima koje

je novi sveštenik izrekao kada je stigao u hram i kada je

išao od glavne kapije do Dvorane zemlje, zatim do

Dvorane predaka i, konačno, do prostorija za starešinu

manastira.

Pokazujući na glavnu kapiju Samon, sa ponosom je

govorio o svojoj radosti što mu je povereno odgovorno

novo mesto u njihovoj verskoj zajednici.

»U Tenđo Kjuću, pred kapijom Teiđo Manđu.

Praznoruk otvaram bravu, bosonog se penjem uz svetu

planinu Konron.«

Počela je ceremonija kađenja. Najpre je sveštenik

izgovorio litaniju Šikoku u čast velikog verskog vođe

Šihoa. Ranije, dok zenističkom religijom još nisu

zavladale konvencije i dok je duhovno buđenje pojedinca

cenjeno iznad svega drugog, bilo je uobičajeno da učenik

izabere učitelja, a ne obrnuto. U to vreme učenik je

dobijao religiozno obrazovanje ne samo od sveštenika

koji ga je prvi podučavao nego i od raznih drugih učitelja;

za vreme ceremonije kađenja u toku njegovih litanija

Sikoku, učenik bi javno oglasio ime učitelja čiju je misiju

od sveg srca želeo da nastavi.

Dok sam posmatrao tu impresivnu ceremoniju

kađenja, pitao sam se da li bih se ja, kada na mene dođe

red da me ustoliče kao starešinu Zlatnog paviljona, pri

ceremoniji izjasnio za pravog naslednika oca Dosena,

našeg starešine, kao što je običaj zahtevao. Možda bih ja

prekršio uobičajeno pravilo koje potiče od pre sedam

stotina godina i izjasnio se za nekog drugog. Tog ranog

prolećnog popodneva prožela me je hladnoća

manastirskih prostorija u kojima obitava starešina

manastira, zapahnuo me otužni miris pet vrsta tamjana,

iza Tri posude sijala je dijadema, a blistavi oreol

okruživao je glavnu statuu Bude, svetlele su bele mantije

na sveštenicima koji su učestvovali u litanijama... a šta bi

bilo ako se jednoga dana ja nađem ovde u ulozi sveštenika

zbog koga je pripremljena ovakva ceremonija

postavljenja?

...Nadahnut teskobnom atmosferom ranog proleća,

trebalo bi da laka srca izneverim stari običaj. Starešina bi

bio prisutan; kada bi čuo moje reči, zanemeo bi od čuda i

prebledeo od besa. Jer ja bih izrekao neko drugo ime, a ne

njegovo... Neko drugo ime? Ali ko je taj drugi učitelj koji

me je upućivao na pravi put prosvećenja? U nedoumici

sam kako da izreknem to ime. To ime mi zastaje u grlu

zbog mucanja i neće da izađe iz usta. Mucam i, dok

mucam, to drugo ime postepeno izgovaram —

»LEPOTA«, i »NIŠTAVILO«. A onda svi prisutni prasnu

u smeh, dok se ja osećam nelagodno i tamo stojim

prikovan na mestu usred njihovog smeha...

Odjednom sam se probudio iz svog sanjarenja.

Trebalo je da starešina činodejstvuje, a ja, kao njegov

pomoćnik, morao sam da mu pomognem. Svaki đak bio

bi ponosan da učestvuje u ovakvim svečanim prilikama, a

za mene je to bila naročita čast, pošto je starešina hrama

Zlatnog paviljona bio počasni gost među zvaničnim

učesnicima u ovoj ceremoniji. Kada je starešina završio

kađenje, udario je drvenim čekićem koji smo nazivali

»beli čekić«, potvrđujući time da sveštenik koji je danas

ustoličen kao starešina ovog hrama, nije »ganfuto«, što će

reći da nije duhovni varalica. Starešina je recitovao

tradicionalnu formulu:

Hoen rjušo šu

Tokan daići gi.

Zatim je bučno udario belim čekićem. Tada sam

iznova osetio i shvatio čudesnu moć koju je naš starešina

posedovao.

Nisam mogao da podnesem način na koji je

starešina prećutno prešao preko onog nedavnog nesrećnog

susreta, pogotovu zato što nisam imao pojma koliko će

dugo trajati to ćutanje. Ako sam i ja obdaren nekim

ljudskim osećanjima, zašto ne bih mogao da očekujem

odgovarajuća ljudska osećanja i od ostalih ljudi, kao što

je starešina, sa kojima sam dolazio u dodir, pa bila to

osećanja ljubavi ili mržnje.

Sada sam imao prokletu naviku da ispitujem

starešinin izraz lica u svakoj prilici, ali nikada nisam

uspeo da nazrem nikakvo posebno osećanje. Ne može se

čak reći ni da se odsustvo svakog izraza na njegovom licu

svodilo na hladnoću. Možda je značilo prezir, ali, ako je

tako, to nije bio prezir prema meni kao pojedincu, već pre

nešto opšte, nešto, na primer, što je bilo upućeno svim

ljudskim bićima, čak i različitim apstraktnim idejama.

Otprilike od tog vremena prisiljavao sam sebe da

zamislim sliku njegove životinjske glave i nepristojnih

telesnih pokreta. Zamišljao sam ga kako vrši veliku

nuždu, a takođe predočavao sam sebi sliku kako leži s

onom devojkom u jarkoskerletnom kaputu. Video sam

kako se opuštaju one njegove bezizrazne crte lica, i kako

mu se na licu, omlitavelom od fizičkog zadovoljstva,

pojavljuje izraz koji bi mogao da odražava i smeh i bol.

Stalno mi se nametala pojava njegovog mekog,

glatkog tela kako se utapa u isto tako meko i glatko telo

devojke dok se oba tela ne bi toliko stopila da se,

praktično, više nisu mogla ni razlikovati. Video sam kako

se njegov debeli stomak pripija uz devojčin naduti

stomak. Ali, začudo, ma kako mi se mašta snažno

razigrala, njegove bezizrazne crte lica uvek su mi se u

glavi trenutno povezivale sa životinjskim izrazom

prilikom pražnjenja creva i seksualnog snošaja, i nikada

se ništa drugo nije javilo što bi popunilo prazninu između

ta dva stanja. Jedna krajnost je neposredno prelazila u

suprotnu krajnost, bez ikakvih postepenih duginih

senčenja iz svakodnevnog života, koja bi ih povezala.

Jedina stvar koja bi mogla poslužiti kao i najmanja veza

bio je onaj prilično prostački prekor koji mi je starešina

uputio onog popodneva: »Ti, glupane mali! Zar

nameravaš da me pratiš?«

Kada me je razmišljanje i iščekivanje iscrplo,

konačno me obuzela tvrdoglava želja: neprekidno sam

nastojao da uhvatim vidan izraz mržnje na starešininom

licu. Plan koji sam u tu svrhu iskonstruisao bio je

sumanut, detinjast, i bilo je sasvim jasno da mi nije išao u

prilog; ali više nisam mogao da se obuzdam. Nisam čak

uzeo u obzir ni činjenicu da će taj moj nestašluk samo još

učvrstiti raniju zabludu starešine kada je pomislio da sam

ga namerno pratio.

Sreo sam Kašivagija na Univerzitetu i upitao ga za

ime i adresu one radnje o kojoj mi je govorio. Odmah mi

je dao to obaveštenje, ne pitajući me čak ni zašto mi je

potrebno. Smesta sam otišao u radnju i pregledao

mnogobrojne fotografije, u veličini dopisnice, koje su

prikazivale čuvene gejše iz četvrti Gion. U početku su mi

lica svih devojaka, jako napuderisana, izgledala ista, ali

posle malo dubljeg posmatranja počeo sam da jasno

razabirem razne tonove u slikama. Ispod istovetne maske

od pudera i ruža sada sam uspeo da naslutim delikatne

senke njihove naravi — turobnost ili vedrinu, pronicljivu

bistrinu ili prijatnu tupavost, loše raspoloženje ili

neobuzdanu veselost, nesreću ili sreću. Najzad sam

pronašao sliku koju sam tražio. Zbog jakog električnog

osvetljenja u radnji i usled svetlucanja sjajne hartije lik je

bio nejasan i nije se mogao tačno razaznati, ali kada se

fotografija umirila u mojim rukama i odrazi nestali, uspeo

sam da zaključim da je to zaista lice one devojke u kaputu

jarkoskerletne boje.

»Molim vas ovu«, rekao sam vlasniku radnje.

Moja čudna smelost u tom trenutku odgovarala je

upravo činjenici što sam se potpuno izmenio otkako sam

skovao plan, osećajući se lak i pun neobjašnjive radosti.

Moja prvobitna ideja bila je da podesim vreme kada je

starešina odsutan kako bih od njega sakrio ko je to učinio;

ali moje novo ushićenje navelo me da smelo izvršim delo

upravo tako da bude nesumnjivo da sam ja za to

odgovoran.

Dužnost mi je bila i da donosim jutarnje novine

starešini u sobu. Jednog martovskog jutra, dok se još

osećala studen u vazduhu, otišao sam, kao i obično, na

ulaz hrama da uzmem novine. Srce mi je lupalo kad sam

iz džepa izvadio fotografiju one gejše iz Giona i ubacio je

u novine.

Jutarnje sunce je obasjalo sogo palmu što je rasla

usred dvorišta oivičenog živicom. Gruba kora palminog

stabla bila je živopisno osenčena sunčevom svetlošću. Na

levoj strani se nalazila mala lipa. Nekoliko zakasnelih

zeba blago je cvrkutalo na granama, što je zvučalo poput

trenja kuglica na brojanicama. Bilo je čudno što još ima

zeba u to doba godine, ali ona sićušna raskoš žutih pruga,

koje sam mogao da nazrem u svetlosti sunca što je

prodiralo kroz granje, nije mogla pripadati nijednoj drugoj

ptici. Beli kamičci mirno su ležali na dvorištu.

Pažljivo sam išao hodnikom da ne bih ovlažio

stopala u baricama koje su ponegde zaostale na podu posle

jutrošnjeg pranja. Vrata starešinine radne sobe u velikoj

čitaonici bila su sasvim zatvorena. Bilo je pravo rano

ujutro pa je belina papirnih vrata sijala na svetlosti.

Kleknuvši pred vrata na hodniku, rekao sam po

običaju: »Mogu li da uđem, oče?« Na starešinin odziv,

gurnuo sam pomična vrata, otvorio ih, ušao i stavio

presavijene novine na ugao stola. Starešina se udubio u

neku knjigu i nije me pogledao u oči. Povukao sam se iz

njegove radne sobe, zatvorio vrata i polako odšetao

hodnikom u svoju sobu, trudeći se na svaki način da

ostanem miran.

Kada sam stigao u svoju sobu, seo sam i, teško

dišući od uzbuđenja, čekao sve dok nije došlo vreme da

krenem na Univerzitet. Još nikada ništa u životu nisam

očekivao sa toliko nadanja. Iako sam svoj plan sačinio sa

željom da izazovem starešinin gnev, prizor koji sam sada

zamišljao bio je pun samo dramatičnih osećanja u

trenutku kada se dva ljudska bića budu razumela.

Možda će starešina iznenada upasti u moju sobu i

oprostiti mi. Ako mi oprosti, možda ću ja prvi put u životu

doživeti ono čisto, vedro osećanje u kojem je Curukava

uvek živeo. Starešina će mene, verovatno, zagrliti, a zatim

će nam preostati samo da žalimo što i ranije nismo uspeli

da jedan drugog shvatimo.

Ovo sanjarenje nije dugo trajalo, ali mi je sasvim

neobjašnjivo zašto sam se i za to kratko vreme odao

takvom idiotskom maštanju. Kad sam o tome smirenije

razmislio, shvatio sam da, izazvavši starešinin gnev ovim

krajnje sumanutim postupkom i izbrisavši tako svoje ime

sa liste mogućih kandidata za njegovog naslednika u

hramu, ja sam sebe dovodim u situaciju u kojoj se ni u

kom slučaju ne bih mogao nadati da ću postati starešina u

hramu Zlatnog paviljona — shvatio sam da sam sve to

vreme bio toliko obuzet neposrednim ciljem da sam, u

stvari, zaboravio svoju doživotnu odanost Zlatnom

paviljonu.

Svu pažnju sam usredsredio na osluškivanje bilo

kakvog zvuka koji bi mogao dopreti iz njegove radne sobe

u velikoj čitaonici. Ali ništa nisam mogao čuti.

Sada sam počeo da iščekujem starešinin divlji napad

gneva, onaj gromoglasan krik kojim bi se on proderao.

Osećao sam da se neću pokajati čak ako me i napadne,

obori na pod, pretuče i raskrvavi.

Oko velike čitaonice vladao je, međutim, potpuni

tajac; do mene nije dopirao ni najmanji zvuk.

Kada je, konačno, došlo vreme da izađem iz hrama

Rokuon i krenem na Univerzitet, srce mi je bilo krajnje

iscrpeno i očajno. Na predavanju nisam mogao da se

koncentrišem i ništa nije dopiralo do mojih ušiju. Kada mi

je predavač postavio pitanje, dao sam potpuno neumestan

odgovor. Svi su mi se smejali. Bacivši pogled na

Kašivagija, primetio sam da je jedino on sasvim

ravnodušan prema svemu i da rasejano gleda kroz prozor.

Nesumnjivo je bio svestan drame koja se odigravala u

meni.

Ni kada sam se vratio u hram, nije se ništa izmenilo.

Vekovima turoban i ustajao život u hramu toliko je bio

ustaljen da se nikada nijedan dan nije razlikovao od

prethodnog.

Predavanja o kanonima zenističke religije

održavana su dva puta mesečno, i upravo je bio jedan od

tih dana. Svi koji su boravili u hramu nagrnuli su u

starešinine odaje da čuju njegovo predavanje. Palo mi je

na pamet da će, možda, upotrebiti svoje izlaganje o

spisima Mumonkan kao izgovor da me ukori pred svima.

Postojao je poseban razlog za to moje ubeđenje.

Pošto sam sedeo neposredno naspram starešine za vreme

predavanja te večeri, osećao sam se kao da sam nadahnut

izuzetno besmislenom vrstom muževne hrabrosti. Činilo

mi se da će se i starešina tome odazvati, pa će i sam

pokazati neku dostojanstvenu srčanost: prevazići će svaku

hipokriziju, ispovedivši svoj greh pred svima u hramu i,

pošto tako uradi, ukoriće me zbog mog podlog postupka.

...Pod slabim svetlom električnih sijalica svi

stanovnici hrama iskupili su se noseći svoje primerke

Mumonkan teksta. Noć je bila hladna i jedini izvor toplote

bio je mali kamin kraj kojega je stajao starešina. Čulo se

šmrkanje i izduvavanje noseva. Svi su tu sedeli, mladi i

stari, dok su senke od svetlosti poigravale na pognutim im

licima, a u izrazu njihovih očiju bilo je nečega neizrecivo

bespomoćnog. Novi đak, koji je danju radio kao učitelj u

osnovnoj školi, bio je kratkovid mladić, a naočare su mu

neprestano spadale sa mršavog i neuglednog nosa.

Jedino sam ja osećao neku snagu u telu, bar tako mi

se činilo. Starešina je uzeo tekst i sve nas obuhvatio

jednim pogledom. Pratio sam ga očima. Hteo sam da vidi

da ni u kom slučaju neću spustiti pogled pred njim. Ali

kada su njegove oči, uokvirene dubokim borama, stigle do

mene, nisu pokazale ni najmanjeg interesovanja, već su

odmah prešle na sledećeg.

Počelo je predavanje. Samo sam čekao trenutak kad

će odjednom skrenuti na moj problem. Pažljivo sam

slušao. Starešina je i dalje monotono govorio svojim

piskavim glasom. Nije mu se oteo nijedan ton koji bi

podsećao na njegova unutrašnja osećanja.

Te noći nisam mogao da spavam. Ležeći budan, bio

sam pun prezira prema starešini i želje da ga ismevam

zbog takvog pretvaranja. Međutim, postepeno se u meni

budilo osećanje kajanja, koje je počelo da ublažava moju

nadmenost. Moj prezir prema starešini zbog njegovog

pretvaranja bio je na čudan način povezan sa postepenim

slabljenjem moga duha, i konačno sam došao do spoznaje

da, baš zato što sam shvatio kakav je on, u stvari, nula,

moja molba za oproštaj ne bi ni u kom slučaju

predstavljala poraz. Moje srce, uspevši se do vrha strme

padine, sada je brzo trčalo nizbrdo.

Odlučio sam da sledećeg jutra odem i da se izvinim.

A kada je došlo jutro, odlučio sam da se izvinim docnije

tokom dana. Primećivao sam da se izraz starešininog lica

nije ni najmanje izmenio.

Bio je vetrovit dan. Na povratku sa Univerziteta,

slučajno sam otvorio fioku svoga stola. Ugledao sam

nešto umotano u belu hartiju. Bila je to ona fotografija.

Očigledno je starešina rešio da na ovaj način zabašuri celu

stvar. Nije imao nameru da prenebregne moj postupak,

već da mi samo stavi do znanja koliko je on uzaludan.

Međutim, ovaj čudan način na koji mi je fotografiju vratio

izazvao je u mojoj duši bezbroj misli i nagađanja.

»Znači, i starešina je patio!« razmišljao sam. »Mora

da je prošao kroz najgore muke pre nego što se opredelio

za ovakav postupak. A sada me sigurno mrzi. I to,

verovatno, ne mrzi me zbog fotografije, već zato što sam

ga naterao na tako ponižavajući postupak. Zbog te jedne

jedine fotografije on je doveden u situaciju da u

sopstvenom hramu mora pritajeno da se ponaša. Morao je

kradimice da prođe hodnikom u vreme kada tu nikoga nije

bilo, pa da uđe u sobu jednog od svojih đaka, u koju

nikada ranije nije ni kročio, i da otvori fioku baš kao da se

sprema na zločin. Da, sada ima dovoljno razloga da me

mrzi.«

Na tu pomisao telom mi je prostrujala neka

neopisiva radost. Zatim sam sebi odredio jedan prijatan

zadatak.

Uzeo sam makaze i isekao fotografiju na sitne

komadiće. Zatim sam ih čvrsto umotao u list jake hartije

iz svoje sveske, sve zajedno snažno zgužvao rukom i

otišao do jednog mesta Zlatnog paviljona. Hram, prepun

svoje uobičajene sumorne ravnoteže, štrčao je u vetrovito,

mesečinom obasjano nebo. Veliki stubovi bili su mu

prisno zbijeni i dok ih je mesec obasjavao, izgledali su kao

žice na harfi, a sam hram je bio nalik na neki ogroman,

čudan muzički instrument. Ovaj neobični utisak zavisio je

od visine meseca. Noćas je zaista bio ovakav. No vetar je

uzaludno duvao između tih bezvučnih žica na harfi.

Podigavši kamičak ispod nogu, zavio sam ga u

hartiju i ceo zamotuljak čvrsto stegnuo. A onda su sićušni

odlomci devojčinog lica, povučeni nadole kamenom,

potonuli usred ribnjaka Kjoko. Talasići su se slobodno

raširili i ubrzo su doprli do obale na kojoj sam ja stajao.

*

* *

Moje iznenadno bekstvo iz hrama u novembru iste

godine došlo je kao kulmunacija svih tih događaja.

Kada sam docnije o tome razmišljao, shvatio sam da

je tom bekstvu, koje je izgledalo tako iznenadno,

prethodilo, u stvari, mnogo razmišljanja i kolebanja. Ali

više sam voleo da verujem kako me je na to naveo

iznenadni impuls. Pošto mi je, u suštini, nedostajalo bilo

kakvog impulsa, bio sam sklon ka izvesnoj lažnoj

impulsivnosti. Kada je reč o čoveku koji je, na primer,

planirao da sledećeg dana obiđe očev grob, ali kad taj dan

dođe i kad se nađe ispred stanice, on odjednom promeni

odluku i reši da ode u posetu drugu s kojim je obično pio,

zar se može reći da je to pravi impuls? Zar iznenadna

promena odluke nije neka vrsta osvete nad sopstvenom

voljom? Zar to nije, u stvari, nešto svesnije od njegove

duge pripreme da obiđe grob?

Neposredan povod za moje bekstvo bilo je to što mi

je starešina prethodnog dana otkrio sledeće:

»Nekada sam se nosio mišlju da tebe odredim za

svog naslednika ovde. Ali sada ti mogu otvoreno reći da

više nemam tu nameru«.

Ovo je bilo prvi put da sam od njega čuo nešto

slično, mada se podrazumeva da sam to mogao i očekivati

i pripremiti se na sve. Ne mogu se pretvarati da je to došlo

kao grom iz vedra neba, niti da sam bio zapanjen ili da me

je obuzela panika. Ipak, sklon sam da verujem da su

starešinine reči delovale kao detonator za moje bekstvo, i

da me je na to naveo iznenadni impuls.

Pošto sam, zasigurno, izazvao starešinin gnev onim

trikom sa fotografijom, počeo sam da zapostavljam

studije na Univerzitetu. To je bilo sasvim očigledno. Na

pripremnom kursu imao sam najbolji uspeh iz kineskog

jezika i istorije, sakupio osamdeset četiri poena iz ta dva

predmeta i ukupno sedam stotina četrdeset osam poena,

čime sam po uspehu u razredu od osamdeset četiri

studenta zauzeo dvadeset četvrto mesto. Od četiri stotine

šezdeset četiri časa odsustvovao sam svega četrnaest

časova. U drugoj godini sam nakupio svega šest stotina

devedeset tri poena i pao na trideset peto mesto između

sedamdeset sedam studenata. Međutim, u trećoj godini,

počeo sam zaista da zanemarujem studije — ne zato što

sam imao novaca da traćim vreme, nego jednostavno zato

što sam uživao u dokoličenju. Desilo se da je prvi

semestar na trećoj godini počeo upravo posle incidenta sa

fotografijom.

Kada se završio prvi semestar, sa Univerziteta je

poslat izveštaj u hram i starešina me ukorio. Razlog za

ukor bile su moje slabe ocene i veliki broj izostanaka sa

časova; ali starešinu je naročito naljutilo to što sam izostao

sa specijalnih časova zenističkih vežbi, koje su održavane

samo tri dana u toku meseca. Ti časovi zenističih vežbi

održavani su po tri dana pre letnjeg, zimskog i prolećnog

raspusta — ukupno devet dana tokom cele godine — i

održavani su na isti način kao razni specijalizovani

seminari.

Prilikom ukora starešina me pozvao u svoju

privatnu sobu, što je, već samo po sebi, bio redak događaj.

Stajao sam tamo bez reči, pognute glave. Od srca sam

želeo da on u razgovoru prede na onaj događaj; ali ni

jednom jedinom rečju nije se dotakao incidenta sa

fotografijom, niti se osvrnuo unatrag da bi pomenuo onu

prostitutku i njenu ucenu.

Od toga vremena starešina se prema meni odnosio

prilično hladno. To je, da tako kažem, bio rezultat koji

sam upravo i priželjkivao, pravi dokaz koji sam žudno

očekivao; i to je značilo neku vrstu pobede za mene. Ono

što mi je bilo potrebno da bih postigao to svodilo se na

moje dokoličenje. U prvom semestru na trećoj godini

imao sam šezdeset časova neopravdanih izostanaka —

oko pet puta više od ukupnih izostanaka tokom cele prve

godine. Za vreme svih tih časova nisam pročitao nijednu

knjigu niti sam imao novca da ih potrošim na zabavu.

Ponekad sam razgovarao sa Kašivagijem, ali većinom

sam ostajao sam, ne radeći ništa. Da, bio sam trom i sam,

besposlen, i moje uspomene na Otanski univerzitet sasvim

su izmešane sa sećanjem na nerad. Takav nerad je, možda,

bio za mene poseban vid zenističkih vežbi i, dok sam bio

zaokupljen time, ni za trenutak nisam bio svestan ikakve

dosade.

Jednom sam satima sedeo na travi, posmatrajući

kolonu mrava kako prenose sićušna zrnca crvene zemlje.

Ali moje zanimanje nisu podstakli mravi. Drugom

prilikom stajao sam čitavu večnost izvan univerzitetskog

zdanja, zabuljen kao budala u tanki pramen dima što se

izvijao iz fabričkog dimnjaka iza Univerziteta. U stvari, ni

taj dim mi nije zagolicao maštu. U takvim trenucima

osećao sam se utonulim do guše u sopstveno biće.

Spoljašnji svet je za mene delimično zahladneo, pa se

ponovo zagrejao. Kako da to izrazim? Činilo mi se kao da

je spoljašnji svet tačkast, a opet i trakast. Moje unutrašnje

biće i spoljašnji svet polako i neredovno su menjali mesta.

Besmislena scena oko mene sijala mi je pred očima; i

kako je sijala, tako se silom probijala u mene, a samo oni

delovi scene koji nisu ušli u mene i dalje su živo svetlucali

negde izvan mene. Ti svetlucavi delovi bili su, na primer,

zastava na fabrici, ili neka beznačajna tačka na zidu, ili

neka stara, odbačena drvena sandala što je ležala na travi.

Iz trenutka u trenutak sve bi živnulo u meni — te i

svakojake druge stvari — a onda bi nestalo. Ili, bolje da

kažem, isto bi se dešavalo i sa svakom drugom

bezobličnom misli. Važne stvari su se povezivale sa

beznačajnima, i politički razvoj u Evropi, o kojem sam

čitao u jutarnjim novinama, nerazdvojno bi se povezao sa

starom drvenom sandalom što mi se našla kraj nogu.

Proveo sam mnogo vremena razmišljajući o oštrom

vrhu neke vrhu trave. Možda reč »razmišljanje« baš i nije

sasvim prikladna za to stanje. Te moje čudne, bezvezne

ideje nisu predstavljale jedan tok, već su se uporno

ponavljale, poput nekog refrena. Zašto je taj oštri vrh

travke morao da bude tako oštar? Da je, umesto toga, bio

tup, da li bi klasifikacija »trave« bila promašena, zar bi

priroda neminovno bila uništena zbog tog jednog vrha iz

njene celine? Kad bi se jedan jedini majušni točkić

uklonio iz prirode, zar bi priroda bila potpuno uništena?

I tako bi moj um besciljno razmatrao problem sad sa

jednog, sad sa drugog gledišta.

Za ukor koji sam dobio od starešine ubrzo su saznali

svi u hramu, i njihov stav prema meni postao je odjednom

neprijateljski. Onaj drugi đak koji im je toliko zavideo što

sam izabran da se pripremim za Univerzitet sada se

pobedonosno cerio kad god bi me ugledao.

Nastavio sam da živim u hramu tokom leta i jeseni,

jedva progovorivši s kim. Ujutro, jedan dan pre moga

bekstva, starešina me pozvao u svoju sobu. Bio je deveti

novembar. Pošto sam se baš spremao da pođem na

Univerzitet, bio sam u studentskoj uniformi.

Starešinino punačko lice bilo je, kao i obično,

veselo, ali u nameri da mi kaže nešto neprijatno nekako je

čudno otvrdlo. Međutim, za mene samog bilo je veliko

zadovoljstvo što vidim starešinu kako me gleda kao da

posmatra gubavca. To je upravo bio izraz koji sam

priželjkivao da vidim u njega — izraz ljudskog osećanja.

Starešina se okrenuo od mene. Dok je govorio,

trljao je ruke ispružene iznad kamina. Mekano meso

njegovih dlanova proizvodilo je samo neznatan šum, ali i

on mi je parao uši i kao da je kvario čistotu vazduha toga

zimskog jutra. Dodir sveštenikove puti sa njegovim

sopstvenim mesom proizveo je nepotrebno intimno

osećanje.

»Kako bi bio tužan tvoj pokojni otac kad bi saznao

za ovo!« rekao je. »Pogledaj ovo pismo! Opet su mi pisali

sa Univerziteta i ton pima je izuzetno strog. Bolje bi bilo

da razmisliš malo šta će se desiti ako nastaviš ovako.«

Onda je prešao neposredno na onu svoju drugu priču:

»Nekada sam planirao da od tebe stvorim svog

naslednika. Ali sada ti mogu reći sasvim otvoreno da više

nemam takvu nameru.«

Ostao sam dugo bez reči. A onda sam upitao:

»Znači nećete me više podržavati?«

»Zar si mogao i očekivati da te i dalje podržavam

posle svega?« upitao je starešina posle kratke stanke.

Nisam odgovorio na njegovo pitanje, ali sam

odjednom čuo samog sebe kako mucam nešto o sasvim

drugoj temi:

»Vi me poznajete do najmanje sitnice, oče. Mislim

da i ja znam sve o vama«.

»Pa šta ako i znaš?« rekao je starešina, dok mu se

pogled zamračio. »Sve ti se to svodi na ništa. Sve je to

sasvim beskorisno.«

Nikada ranije nisam video lice nekog ljudskog bića

koje se tako potpuno odriče sadašnjeg sveta. Nikada

nisam video čoveka koji, mada je prljao ruke novcem i

ženama i svim ostalim stvarima materijalnog života, tako

duboko prezire sadašnji svet... Bio sam prepun mržnje,

kao da sam dodirnuo još topao leš, ružičast od još prisutne

krvi.

U tom trenutku me obuzela divlja želja da nekuda

pobegnem od svega što me je okruživalo, pa makar to bilo

samo za kratko vreme. Pošto sam se povukao iz

starešinine sobe, neprestano sam o tome razmišljao, a

želja da nekuda pobegnem postajala je sve jača.

Uzeo sam furošiki23 maramu i stavio u nju svoj

budistički rečnik i šakuhaći frulu, koju mi je dao Kašivagi.

Kad sam pošao na Univerzitet, noseći tu bošču i školsku

torbu, bio sam obuzet samo mislima o polasku.

Ušavši na univerzitetsku kapiju, prijatno sam se

iznenadio kad sam video da baš ispred mene ide Kašivagi.

Povukao sam ga za ruku i poveo na stranu, izvan puta.

Zamolio sam ga da mi pozajmi 3.000 jena, da uzme rečnik

i frulu i da raspolaže njima po svom nahodenju.

Na Kašivagijevom licu sada nije bilo ni traga od

onog njegovog poznatog izraza koji je imao kad je davao

neočekivano nastrane primedbe — onog izraza koji bi se

mogao opisati kao stanje filozofskog zanosa. Pogledao me

suženim očima i zamagljenim pogledom.

»Sećaš li se saveta koji Laert daje svome sinu u

Šekspirovom Hamletu? ,Ne budi ni pozajmljivač ni

zajmodavac. Jer zajam se često izgubi, a izgubi se i

prijatelj.’«

»Ja više nemam oca«, odgovorio sam. »Ali ako ne

možeš da mi pozajmiš, ne mari ništa.«

»Još nisam rekao da ne mogu«, rekao je Kašivagi.

»Daj da o svemu polako porazgovaramo. Pitanje je da li

bih i mogao sada od svog novca sastaviti 3.000 jena.«

Hteo sam da mu u oči kažem sve ono što sam čuo o

njemu od žene koja je davala časove ikebane — kako on

ume da iskamči novac od žena — ali sam ipak uspeo da

se uzdržim.

»Pre svega da razmislimo kako da unovčimo taj

rečnik i frulu.«

S tim rečima, Kašivagi se naglo okrenuo i pošao

nazad prema kapiji. I ja sam se okrenuo, prateći ga i

usporavajući korake prema njegovim. Počeo je da mi

govori o našem kolegi studentu, predsedniku društva za

davanje kredita, koje smo nazvali klub Hikari, koji je bio

zatvoren pod sumnjom da se bavio nekim finansijskim,

crnoberzijanskim transakcijama. Bio je pušten iz zatvora

u septembru, a odonda je očevidno imao neprilika, pošto

je bio na tako lošem glasu. Otprilike od ovog proleća

Kašivagi se veoma zainteresovao za tog predsednika

kluba Hikari, o kome smo često razgovarali. Obojica smo

čvrsto verovali da je on društveno uticajna ličnost, i nismo

uopšte očekivali da će samo dve nedelje docnije izvršiti

samoubistvo.

»A šta će ti taj novac?« naglo me je upitao Kašivagi,

što mi se učinilo da nimalo nije nalik na njega.

»Hoću da otputujem... Ali još ne znam kuda.«

»Hoćeš li se vratiti?«

»Verovatno.«

»Od čega želiš da pobegneš?«

»Hoću da pobegnem od svega što me okružuje. Od

onog smrada bespomoćnosti kojim svi oko mene tako

snažno odišu. Starešina hrama je bespomoćan. Užasno

bespomoćan. I to sam shvatio.«

»Hoćeš li da pobegneš i od Zlatnog paviljona?«

»Svakako! I od Zlatnog paviljona.«

»Zar je i Zlatni paviljon bespomoćan?«

»Ne, Zlatni paviljon nije bespomoćan. Uopšte nije

bespomoćan!. Ali u njemu je koren bespomoćnosti svih

ostalih.«

»Da, takvo razmišljanje baš liči na tebe«, rekao je

Kašivagi i, pošavši dalje, svojim upadljivo poigravajućim

korakom, ushićeno je mljacnuo jezikom.

Poveo me u jednu malu zabitu starinarnicu, gde smo

prodali frulu. Dobili smo svega 400 jena za nju. Zatim

smo svratili u prodavnicu starih knjiga i jedva uspeli da

prodamo rečnik za 100 jena. Da bi mi pozajmio preostalih

2.500 jena, Kašivagi me je odveo kući, u svoj stan.

Pošto mi je pozajmio novac, iznenadio me čudnim

predlogom. Frula je, kako mi je objasnio, pozajmljeni

predmet koji sam mu vratio, a rečnik se može smatrati kao

poklon. Prema tome, ja sam mu samo dao ono što je već

ionako pripadalo njemu, tako da je 500 jena od prodaje ta

dva predmeta bio, u stvari, njegov novac. Kad se tome

doda 2.500 jena, zajam, naravno, iznosi 3.000 jena. Na

3.000 jena zahtevao je kamatu od 10% mesečno, sve dok

mu se dug ne vrati. U poređenju sa kamatom od 34%, koju

je naplaćivao klub Hikari, ovo je, prema Košivagiju, bila

tako niska kamata da mi tom transakcijom čini veliku

uslugu... Izvadio je debelu japansku hartiju i mastiljavi

kineski kamen pa je svečano ispisao uslove zajma. Zatim

me je naterao da taj dokument overim otiskom svoga

palca. Pošto nisam voleo da mislim na budućnost, istog

trenutka sam stavio palac na mastiljavi kamen i stavio

otisak na tu obavezu o vraćanju duga.

Srce mi je poskakivalo od nestrpljenja. Napuštajući

Kašivagijev stan sa tri hiljade jena u džepu, uskočio sam

u električni voz i otišao do parka Funaoka. Potrčao sam

uz kamene stepenice koje su zaobilazno vodile do

svetilišta Kenkun. Hteo sam da izvučem srećku svetog

predskazanja Mikuđi, kako bih dobio izvesne nagoveštaje

o sreći koja me očekuje na putu.

Sa podnožja kamenih stepenica videla se glavna

zgrada svetilišta Jošiteru Inari, obojena drečećom

skerletnom bojom, kao i par lisica u kamenu, okruženih

žičanom mrežom. Svaka lisica je u čeljustima imala svitak

ispisane hartije; čak je i unutrašnja strana njihovih

šiljastih, načuljenih ušiju bila obojena jarkom crvenom

bojom.

Bio je to svež i hladan dan. Vetar bi na mahove

zaduvao kroz retke zrake sunca. Slabo sunce se probijalo

kroz drveće, stvarajući utisak kao da su kamene stepenice

posute pepelom. I to, na izgled, prljavim pepelom, jer je

svetlost bila tako slaba.

Ustrčao sam uza stepenice bez zastoja da

predahnem i, kad sam stigao do prostranog, otvorenog

dvorišta ispred svetilišta Kenkun, bio sam obliven

znojem. Ispred mene su se dizale još jedne stepenice, koje

su vodile do samog svetilišta. Sa obe strane prilaza

svetilištu krivudavo se pružao niz borića pod zimskim

nebom. Stara drvena zgrada uprave svetilišta bila je

desno, a na vratima je visio natpis sa rečima: »Istraživački

institut za proučavanje ljudske sudbine.« Između uprave

svetilišta i glavne dvorane za molitve pružao se beli silaz,

a iza njega je raslo nekoliko raštrkanih kedrova pod

hladnim oblacima koji su se prelivali i komešali se nad

mojom glavom, puni pogrebno tužne svetlosti. Odatle se

ukazivao pogled na planine zapadno od Kjota.

Glavno božanstvo kome je bilo posvećeno svetilište

Kenkun bio je veliki ratnik iz feudalnog doba Nobunaga.

Njegov najstariji sin Nobutada takođe je imao oltar kao

srodno božanstvo. Bilo je to jednostavno svetilište i jedini

trag boje bila je skerletna ograda oko glavne dvorane sa

oltarom. .

Popevši se uz kamene stepenice, poklonio sam se

božanstvima, zatim sam uzeo staru šestostranu kutiju koja

je stajala na polici pored postolja za priloge. Protresao

sam kutiju. Fino izvajani bambusov štapić izišao je kroz

otvor na poklopcu kutije. Na njemu je indijskim mastilom

bio napisan broj »14«. Okrenuo sam se.

»Četrnaest, četrnaest«, mrmljao sam u sebi dok sam

silazio niz kamene stepenice. Zvuk slogova ovoga broja

kao da se lepio za moj jezik dobijajući postepeno neki

smisao.

Otišao sam do ulaza u upravu svetilišta i najavio

svoje prisustvo. Pojavila se jedna sredovečna žena.

Očigledno je upravo prala rublje, pošto je sad užurbano

brisala vlažne ruke o kecelju. Bez ikakvog izraza na licu

primila je standardnu tarifu od deset jena koje sam joj

pružio.

»Koji broj ?« upitala je.

»Broj četrnaest.«

»Sačekajte, molim vas, tu pored ograde.«

Seo sam na otvorenu terasu i čekao. Pri tom sam

razmišljao kako je besmisleno što moju sudbinu određuju

vlažne, hrapave ruke te žene. Sa druge strane pomičnih

papirnih vrata čuo se zveket metalnog prstena na staroj

fioci dok je žena, očigledno, pokušavala da je, sa velikom

mukom, izvuče. Zatim sam čuo kako neko cepa hartiju, a

trenutak kasnije vrata su se odškrinula.

»Evo, izvolite«, rekla je žena pružajući mi tanak

listić hartije, pa je opet zatvorila vrata. Na listiću je ostao

trag ženinih vlažnih prstiju.

Pročitao sam šta piše na listiću. »Broj četrnaest —

nesrećan«, pisalo je. »Ako ostaneš ovde, bezbroj bogova

će te uništiti.« A zatim sitnijim slovima:

»Odolevši vrelom kamenju, pljuštanju strela i svim

ostalim mukama princ Okuni je napustio ovu provinciju

prema nagovoru svojih božanskih predaka. To za tebe ima

značenje tajnog bekstva.«

Ispod toga je bila odštampana napomena sa opisima

svih mogućih muka i neizvesnosti koje su me očekivale.

Ali to me nije uplašilo. Preleteo sam pogledom preko

onog što je pisalo na donjem delu listića i pronašao stavku

o putovanju:

»Putovanje — nesrećno. Naročito izbegavajte

putovanje na severozapad.«

Pročitavši to, odlučio sam da baš otputujem na

severozapad.

*

* *

Voz za Curugu polazio je sa stanice u Kjotu u pet

minuta pre sedam časova ujutru. U hramu se ustajalo u

pola šest. Desetoga ujutru, kad sam ustao i obukao svoju

studentsku uniformu, niko nije pokazao ni najmanju

sumnju. Ionako su se uvek svi pravili da me ne primećuju.

Za vreme praskozorja u hramu je obično nastajao

haotični metež. Jedni su žurili da počiste dvorište, dok su

drugi brisali pod u hramu. Vreme do pola sedam bilo je

posvećeno čišćenju.

Ja sam čistio prednje dvorište hrama. Nameravao

sam da krenem na put neposredno iz hrama, ne ponevši

ništa, kao da sam to odjednom smislio. Metlom sam

prelazio preko šljunkovite staze, koja se nejasno belasala

u svetlosti praskozorja. Odjednom će mi metla ispasti iz

ruke, ja ću nestati, a na bledoj svetlosti ostaće samo belo

kamenje staze: tako sam ja smislio svoj odlazak.

Stoga se nisam oprostio ni sa Zlatnim paviljonom.

Bilo mi je bitno da se naglo otrgnem od svega što me je

okružavalo — uključivši i Zlatni paviljon. Čisteći,

postepeno sam se približavao glavnoj kapiji hrama. Kroz

borovo granje videle su se jutarnje zvezde.

Srce mi je snažno lupalo. Sad moram da odem. Ta

reč gotovo da je lebdela u vazduhu. Šta god se desilo, ja

moram otići — napustiti svoju okolinu, ostaviti svoju

ideju lepote, koja me je toliko sputavala, pobeći od osame

i okolnosti u kojoj sam živeo, napustiti svoje mucanje i

sve druge uslove svoga života.

Iz ruku mi je metla ispala u tamu trave poput zrelog

ploda što otpada sa drveta. Pritajeno sam se uputio ka

glavnoj kapiji, sklanjajući se iza drveća. Čim sam prošao

kroz kapiju, pojurio sam koliko me noge nose. Protutnjao

je prvi jutarnji tramvaj. Uskočio sam u njega. U tramvaju

se vozilo samo nekoliko ljudi; izgledali su kao radnici.

Električno osvetljenje obasjavalo me punim pogotkom.

Činilo mi se kao da još nikada nisam bio na tako

osvetljenom mestu.

Još i sad se živo sećam svih pojedinosti svoga

putovanja. Nisam krenuo bez ikakvog cilja. Odlučio sam

da otputujem u kraj koji sam jednom posetio sa školskom

ekskurzijom još dok sam bio u srednjoj školi. Ipak, dok

sam se polako približavao tom mestu, moje osećanje

odlaska i oslobođenja bilo je toliko jako da mi se činilo

kao da se krećem ka sasvim nepoznatom cilju.

Putovao sam poznatom železničkom linijom koja je

vodila u moje rodno mesto, ali mi taj stari, nadimljeni

vagon nikada nije izgledao tako čudan kao sada i nikada

mi se još nije prikazao u tako svežim bojama. Stanica,

zvižduk voza, čak i prodoran glas preko mikrofona što je

odjekivao u ranom jutarnjem vazduhu, sve je to podsticalo

jedno isto osećanje, pojačavalo ga i širilo neki bleštavi,

lirski vidik pred mojim očima. Jutarnje sunce je presecalo

veliki peron na delove. Bat cipela koje su trčale peronom,

učestani i monotoni zvuk staničnog zvona, topot drvenih

sandala, boja tandžerinki koje je jedan od peronskih

prodavaca vadio iz korpe i nudio — sve se to javljalo kao

nagoveštaj ili predznak onoga ogromnog čemu sam se

sada predavao i što je trebalo da usledi.

Svaki pojedini deo stanice, ma koliko sićušan, bio

je u žiži moga osnovnog osećanja rastajanja i odlaska.

Postepeno i krajnje oprezno, peron je počeo da se udaljava

od mene. Mogao sam to da osetim. Da, mogao sam da

osetim kako ta bezizrazna, konkretna površina postaje

osvetljena predmetima koji se udaljavaju od nje, koji se

odvajaju, odlaze.

Imao sam poverenja u voz. To je čudan način

izražavanja, ali ne postoji drugi kojim bih iskazao svoju

neverovatnu pomisao da se moj položaj postepeno kreće i

udaljuje od stanice Kjota. Iz noći u noć, dok sam ležao u

hramu, slušao sam zvižduke teretnjaka kad su prolazili

pored Zlatnog paviljona, a sada nisam mogao odoleti

osećanju da je to čudno što, evo, i ja sedim u jednom od

tih vozova koji su danonoćno i neizostavno jurili mimo

nas u daljinu.

A sada smo prolazili pored reke Hozu, koju sam

odavno video još kad sam putovao ovim vozom sa

bolesnim ocem. Oblast koja se pruža odavde do Sonobe,

zapadno od planinskog venca Atago i planine Araši, imala

je klimu sasvim drukčiju od Kjota. To je, verovatno, bilo

usled vazdušnih struja. U oktobru, novembru i decembru,

od jedanaest sati noću do oko deset časova ujutro, sa reke

Hozu neizostavno se dizala magla, koja je obavijala čitav

ovaj kraj. Magla, koja je lebdela šireći se sa reke, gotovo

nikad se nije potpuno razilazila.

S obe strane pruge nejasno su se nazirala obrađena

polja, od kojih su ona požnjevena imala boju zelene

plesni. Nekoliko raštrkanih drveta, svako različite veličine

i visine, raslo je na razmeđima pirinčanih polja. Sve niže

grane i lišće bili su sasečeni, a oko velikih stabala su

umotane slamne prostirke (koje se u ovom kraju nazivaju

»parni kavezi«), tako da je drveće, pomaljajući se jedno

za drugim iz magle, ličilo na duhove. Jednom se upadljivo

jasno pojavila ogromna vrba sasvim uz prozore voza. U

daljini se pružalo sivo, gotovo nevidljivo prostranstvo

pirinčanih polja; vlažno lišće vrbe tužno je visilo i celo

drvo se jedva primetno ljuljalo u magli.

Moje raspoloženje, tako veselo kad sam napuštao

Kjoto, sada je bilo zasenčeno sećanjem na mrtve. Sećajući

se Uike, svog oca i Curukave, obuzela me neizreciva

nežnost, i pitao sam se da li su jedina ljudska bića koja

sam kadar da volim, u stvari, mrtve osobe. Kako bilo da

bilo, ipak je lakše voleti mrtve od onih koji još žive!

U vagonu trećeg razreda nije bilo mnogo ljudi.

Sedeli su tu — živi ljudi koje je tako teško voleti —

preokupirani pućkanjem cigara ili ljuštenjem tandžerinki.

Pored mene je sedeo jedan stari službenik koji je bio član

neke organizacije. Glasno je razgovarao sa još jednim

čovekom. Obojica su bili u starim odelima lošeg kroja

koja su izgubila oblik; primetio sam i kako komadić

pocepane postave viri iz jednog rukava. Još jednom me je

zapanjila činjenica da se mediokriteti poznaju i kad ostare.

Moglo bi se reći da ta naborana, suncem opaljena seljačka

lica, ti njihovi glasovi promukli od pića, predstavljaju

suštinu izvesnog tipa mediokriteta.

Sada su raspravljali kome da se obrate za priloge

njihovoj organizaciji. Jedan ćelavi starac je sedeo

samosvesna izraza. On se nije upuštao u razgovor, već je

stalno brisao ruke u pamučnu maramicu, koja je prvobitno

bila bela, ali sada je već sasvim požutela od bezbrojnog

pranja.

»Pogledajte kako su mi ruke crne!« mrmljao je.

»Isprljaju se od gara dok sedim ovde. Užasno!«

»Vi ste jednom pisali u novinama o gareži, zar ne?«

rekao je drugi čovek, upuštajući se u razgovor s njim.

»Nisam«, rekao je ćelavi čovek. »Ali mi zaista ide

na živce — sva ova garež.«

Iako nisam slušao, i nesvesno sam sve čuo. Čuo sam

da u razgovoru stalno pominju Zlatni paviljon i Srebrni

paviljon.

Svi su se složili kako bi trebalo da dobiju znatan

prilog od ta dva hrama. Prihodi Srebrnog paviljona bili su

upola manji od prihoda Zlatnog paviljona, a ipak su

predstavljali pozamašnu sumu. Godišnji prihod Zlatnog

paviljona, naveo je jedan sagovornik kao primer, iznosio

je verovatno više od pet miliona jena. Tekući troškovi za

održavanje hrama, prema uobičajenim pravilima

zenističke ustanove, uključujući i troškove za električnu

struju i vodu, nisu mogli prelaziti 200.000 jena. E, pa kuda

je odlazio preostali novac? Sasvim jednostavno! Starešina

hrama je svešteničke pomoćnike i đake hranio hladnim

pirinčom, dok je sam izlazio svake noći i trošio novac na

gejše iz četvrti Gion. Uza sve to, hram je bio oslobođen

poreza, kao da su imali ekstra teritorijalna prava. Da, od

tih hramova treba nemilosrdno zahtevati priloge! Tako se

kretao njihov razgovor.

Kad su završili raspravu, ćelavi čovek, koji je brisao

ruke maramicom, reče: »To je zaista užasno!« i ovo je za

sve zvučalo kao završna reč. Nije bilo ni traga gareži na

njegovim rukama, koje su bile pomno brisane i uglačane

tako da su sijale poput ukrasnih gravura necuke24. Te

njegove gotovo veštačke šake bile su, uistinu, više nalik

na rukavice negoli na ruke.

Možda ćete se začuditi, ali sada mi je prvi put do

ušiju doprla javna kritika. U Zlatnom paviljonu svi mi

pripadamo sveštenstvu, a i Univerzitet je bio deo tog

sveta. Nikada se nije dešavalo da mi iznesemo kritičko

mišljenje o hramu. Međutim, ovaj razgovor službenika

nije me ni najmanje iznenadio. Sve što su rekli zvučalo je

kao neosporna činjenica! Jeli smo hladan pirinač.

Starešina hrama je obilazio četvrt Gion. . . Sve je to

apsolutno bilo tako. Ali sam osetio neizrecivi gnev što su

ti stari ljudi u svom gledanju na stvari podrazumevali i

mene. Bilo mi je nepodnošljivo da i mene ocenjuju svojim

rečima. Jer moje reči su bile drukčije prirode. Želeo bih

da se setite, mene nije obuzeo ni najmanji stepen

moralnog negodovanja čak i kad sam ugledao starešinu

kako šeta sa gejšom iz četvrti Gion.

Iz tih razloga razgovor starih službenika iščileo je iz

moje glave, ostavljajući samo nejasnu mržnju i zadah

mediokriteta. Nisam imao nameru da tražim javnu

podršku društva za svoje misli. Niti sam smišljao da

svojim idejama dam neki okvir koji bi ih možda učinio

razumljivijim za svet. Kao što sam već više puta ponovio,

činjenica da me niko ne razume, bila je pravi razlog mog

postojanja.

Odjednom su se otvorila vrata kupea i pojavio se

prodavac sa velikom korpom koja mu je visila o vratu.

Promuklim glasom uzvikivao je šta prodaje. Tada sam

osetio da sam ogladneo i kupio sam jedan od njegovih

pakovanih ručkova. Obrok se sastojao od zelenih

rezanaca, koji su očigledno bili napravljeni od morskih

algi umesto pirinča. Magla se razišla, ali nebo je bilo bez

svetlosti. U podnožju planine Tamba rasli su dudovi na

jalovom tlu, a ukazivale su se i kuće u kojima su ljudi

radili na proizvodnji hartije.

Zaliv Maizuru. To me je ime dirnulo istom snagom

kao nekada. Nije mi sasvim jasno zašto. Ali još iz

detinjstva, koje sam proveo u obližnjem selu Širaku,

»Maizuru« je postalo neka vrsta opšteg izraza za more

koje se nije moglo videti, dok, naposletku, nije počelo da

predstavlja, u stvari, nagoveštaj mora.

To nevidljivo more moglo se dobro videti sa vrha

planine Aoba, koja se dizala iza sela Širaku. Dva puta sam

se penjao na tu planinu. Prilikom drugog penjanja video

sam kombinovanu eskadru, koja se baš bila usidrila u

pomorskoj luci Maizuru.

Ratni brodovi, usidreni u bleštavom zalivu,

verovatno su bili deo udarnih snaga sa tajnom misijom.

Sve oko te eskadre odisalo je tajanstvenošću, pa se čovek

i nesvesno pitao da li ta flota zaista postoji. Stoga je

kombinovana eskadra, koju sam video u daljini, izgledala

kao jato velelepnih, crnih vodenih ptica, koje su čoveku

poznate po imenu, ali koje je dotle vidao samo na

fotografijama. Delovale su kao da uživaju u potajnom

plivanju u zalivu, pod budnim pogledom jedne stare

opasne ptice, i kao da su blažene i nesvesne da ih iko

posmatra.

. . . U stvarnost me je povratio glas konduktera, koji

je naišao i najavio sledeću stanicu, »Zapadni Maizuru«.

Među putnicima sada nije bilo nijednog od onih momara

koji su nekada užurbano nameštali rance na ramena. Osim

mene samo još nekolicina ljudi, po svoj prilici,

crnoberzijanci, spremala se da izađe iz voza.

Sve se izmenilo. To je postala strana luka. Natpisi

na engleskom jeziku preteći su iskrsavali na raskrsnicama,

a svuda se šetkao veliki broj američkih vojnika.

Pod oblačnim nebom rane zime hladan povetarac

pun soli duvao je niz ulicu, koja je bila naročito široka i

izgrađena u vojne svrhe. Povetarac je imao neorganski

miris zarđalog gvožđa pre nego dah mora. Uska traka

mora koja je, poput kanala, zadirala duboko u centar

grada, mrtva površina vode, mali američki ratni brod što

je bio privezan uz obalu — sve je to, zaista, odavalo utisak

mira, ali preterana higijena lišila je luku njene ranije

haotične, fizičke snage i doprinela da ceo grad izgleda kao

neka vrsta bolnice.

Nisam očekivao da ću ovde imati prisan susret sa

morem, mada bi se, naravno, moglo desiti da mi s leđa

naiđe džip i iz zabave me gurne u more. Kad o tome sada

razmišljam, jasno mi je da me je na putovanje naveo

nagon u kome se osećao nagoveštaj mora; ali to nije bilo

veštačko, lučko more, kao ono u Maizuru, već burno more

što je još zadržalo svoju iskonsku snagu, kao ono more sa

kojim sam bio u dodiru tokom svog detinjstva, u našoj

kući na rtu Nariu. Da, bilo je to razdražljivo, grubo more,

uvek puno gneva, koje čovek nalazi duž obale Japanskog

mora.

Zato sam odlučio da odem u Juru. Leti je ta plaža

bila prepuna kupača, ali u ovo doba sigurno je pusta, bez

ičega sem mora i kopna koji se svojom mračnom snagom

hvataju ukoštac. Od Zapadnog Maizura do Jure bilo je

nešto više od tri kilometra. Noge su mi se nejasno sećale

toga puta.

Put je išao nižim delom zaliva zapadno od varošice

Maizuru, presecajući železničku liniju Mijaza pod pravim

uglom, prelazeći preko prevoja Takađiri i izbijajući na

reku Juru. Zatim, prelazeći preko mosta Okava, sledio je

nizvodno reku Juru na sever, duž zapadne obale. Posle

toga jednostavno se spuštao niz reku sve do ušća u more.

Napustivši varošicu, počeo sam da hodam tim

putem...

Kad su mi se noge umorile od hodanja, postavio

sam sebi ovakvo pitanje:

»A šta ću naći u Juri? Kakav dokaz očekujem da

zateknem tamo da bi mi se isplatio ovaj mukotrpni hod?

Sasvim je sigurno da tamo nema ničega drugog do žala

Japanskog mora i puste plaže!«

Ali moje noge nisu bile sklone da uspore. Nastojao

sam da dođem do cilja, gde bilo da bilo. Ni ime mesta u

koje sam se uputio nije imalo nikakvog značaja. Bio sam

nadahnut hrabrošću — gotovo nemoralnom — da se

suočim sa svojim ciljem, ma kakav on bio.

S vremena na vreme sunce bi prijatno zablistalo i

njegovi nežni zraci su primamljivo sijali kroz krošnje

velikog drveća kejaki, zasađenog uz put. Ali, iz nekog

razloga, imao sam osećanje da se ne smem zadržavati. Za

mene nije bilo vremena da se odmaram.

Umesto da izbijem na blagu padinu koja je vodila u

prostranu rečnu dolinu, odjednom sam ugledao reku Juru

sa uskog brdskog prevoja. Voda je bila plava i, mada je

reka bila široka, tromo je tekla pod oblačnim nebom i

činilo se kao da kolebljivo klizi ka moru.

Kad sam izbio na zapadnu obalu reke, na putu više

nije bilo ni kola ni pešaka. Povremeno bih primetio gaj

narandži kraj puta, ali nije bilo ni žive duše. Kad sam

prolazio kraj malog zaseoka koji se zove Kazve, čuo sam

šušanj grmlja koje neko razmiče. Bio je to pas, i samo

njegova glava provirila je iz trave. Dlaka navrh njegove

njuške bila je crna.

Znao sam da je ovaj kraj čuven (prema prilično

nepouzdanom predanju) po tome što je u njemu živeo onaj

drevni gospodar, Sanšo Daju, ali ja nisam imao nameru da

zastanem na tom mestu i mimoišao sam ga čak i ne

primetivši da postoji. Gledao sam samo u reku. Usred reke

se nalazilo veliko ostrvo okruženo bambusom. Iako na

putu nije duvao ni najmanji povetarac, bambusi na ostrvu

su, prosto, bili polegli od vetra. Na ostrvu je bilo četiri-pet

ari pirinčanih polja, navodnjavanih kišnicom, ali nisam

mogao videti nijednog poljoprivrednika. Jedini čovek na

vidiku bio je jedan pecaroš koji je tu stajao, okrenut mi

leđima, sa pecaljkom u ruci. Već duže vremena nikoga

nisam video, pa sam osetio izvesno prijateljstvo prema

njemu. »Po svoj prilici, peca sivu brkatu trlju. U tom

slučaju«, pomislio sam, »mora da već nisam tako daleko

od ušća reke.«

A onda je jako hučanje bambusa, koji je polegao na

vetru, prigušilo žubor reke. Nad ostrvom se diglo nešto

nalik na maglu: mora da je to bila kiša, koja je počela da

pada. Kišne kapi su ovlažile isušenu obalu ostrva i pre

nego što sam se i prenuo počele su da padaju na mene.

Dok sam stajao zagledan u ostrvo i postepeno kisnuo,

primetio sam da nad ostrvom sada više nije bilo ni traga

od kiše. Čovek koji je pecao nije nimalo promenio položaj

od trenutka kada sam ga prvi put ugledao. Ubrzo je

pljusak minuo i tu gde sam ja stajao.

Na svakoj okuci vidik su mi zaklanjale trska i

jesenje cveće. Tek što nisam stigao do mesta gde će se

ušće reke otvoriti pred mojim očima, jer me je po nosu

opalio strašno hladan vetar.

Bližeći se ušću, reka Jura je stvarala prizor sa više

pustih ostrva. Rečna voda se zaista približavala moru, jer

je u nju već nadirala slana voda, dok je površina vode

postajala sve mirnija, ne dajući nikakvog znaka o onome

što sledi — baš kao i onesvešćena osoba koja umire ne

došavši k svesti.

Ušće reke bilo je neočekivano usko. More je tu

ležalo nejasno izmešano sa mračnim kišnim oblacima,

utapajući se u reku i napadajući je. Da bih dobio opipljivo

osećanje ovog mora, još sam morao da prevalim znatnu

razdaljinu, dok me je vetar sa livada i pirinčanih polja

žestoko šibao. Vetar je iscrtavao svoje šare po celoj

površini mora. U stvari, vetar je zbog mora ovako trošio

silnu energiju na tim pustim poljima. More je bilo kao

para koja je ispunjavala ovaj vetroviti kraj, neumoljivo,

dominantno, nevidljivo more.

Iza ušća reke talasi su se valjali jedan preko drugog,

sloj po sloj, postepeno otkrivajući produžetak sive

površine mora. Na reci je lebdelo ostrvo u obliku derbi-

šešira. To je bilo ostrvo Kamuri, koje je sačuvano kao

naselje retkih ptica omizunagi.

Zakoračio sam u jedno od polja. Bacio sam pogled

unaokolo. Bilo je to napušteno zemljište.

U tom trenutku u glavi mi je sinula neka misao. Ali

taj blesak misli nestao je i izgubio smisao još pre nego što

sam ga postao svestan. Stajao sam tu u nedoumici za

trenutak, ali ledeni vetar što me je produvao do kosti lišio

me svake misli. Počeo sam da koračam uz vetar.

Neplodna polja utapala su se u kamenito, jalovo

zemljište. Trava na poljani bila je napola uvela; jedino

zelenilo bio je neki korov kao mahovina, koji je prianjao

uz tle, a i taj korov je izgledao zgnječen i izgažen.

Zemljište je već bilo pomešano sa peskom.

Čuo sam tup, treperav zvuk. Zatim sam razabrao

ljudske glasove, i to kad sam okrenuo leđa žestokom vetru

i zagledao se u vrhove Jurugatake.

Pogledao sam unaokolo da potražim gde su ti ljudi.

Mala staza vodila je dole na plažu duž niskih litica. Znao

sam da se postepeno izvode radovi kako bi se te litice

zaštitile od silne erozije. Betonski stubovi su ležali

razbacani ovde-onde poput belih kostura i boja novog

betona naspram peska delovala je nekako neobično sveže.

Tupi, treperavi zvuk dolazio je od mešalice za malter, koja

je mešala cement sipan u njen otvor. Četiri-pet radnika

sjajnih crvenih noseva začuđeno su me pogledali dok sam

prolazio u svojoj studentskoj uniformi.

I ja sam bacio pogled na njih. To je sve što smo

izmenili u ime ljudskog pozdrava.

More se kupolasto i naglo spuštalo sa plaže. Dok

sam gazio granitni pesak idući ka vodi, obuzela me radost

na pomisao da sam se, nesumnjivo, korak po korak, kretao

ka onom jednom jedinom smislu što mi je, trenutak ranije,

pao na pamet. Vetar je bio rezak i hladan a, pošto nisam

nosio rukavice, ruke su mi bile gotovo smrznute, na šta ja

nisam obraćao ni najmanju pažnju.

Međutim, ovo je zaista bila obala Japanskog mora!

Tu je bio izvor sve moje zle sreće, svih mojih sumornih

misli, poreklo moje rugobe i moje snage. Bilo je to divlje

more. Talasi su navaljivali u neprekidnoj masi, jedva

dopuštajući da čovek ugleda glatke, sive kolovrate u

udubljenjima između jednog i drugog talasa. Nagomilani

nad pučinom, veliki kišni oblaci delovali su teško i,

istovremeno, čarobno. Jer ta teška, neodređena gomila

oblaka, imala je na ivici laku i hladnu liniju poput obrisa

najfinijeg perja, a u centru je obavijala nejasno plavetnilo

neba, tako da čovek nije mogao biti siguran da ono stvarno

postoji. Iza vode boje cinka dizale su se purpurno-crne

planine rta. Sve je bilo prožeto nekim pokretom i nekom

nepomičnošću, nekom mračnom snagom u večnom

kretanju, nekom metalnom tvrdoćom.

Odjednom sam se setio reči koje mi je Kašivagi

uputio kad smo se prvi put sreli. To jest, upravo kad

sedimo na lepo pokošenom travnjaku nekog divnog

prolećnog popodneva, rasejano gledajući sunce koje

prosijava kroz lišće praveći šare na travi — upravo tada

se u nama odjednom probudi svirepost.

Sada sam stajao licem u lice s morem, okrenut

burnom severcu. Ovde nije bilo divnog prolećnog

popodneva niti lepo pokošenog travnjaka. Ipak je ova

pusta, divlja priroda preda mnom više prijala mom duhu i

bila prisnije vezana za moj život negoli ikakav travnjak u

popodnevu ranog proleća. Ovde sam mogao da budem

dovoljan samom sebi. Ovde mi ništa nije pretilo.

Da li je misao koja mi je sada pala na pamet bila

surova ideja u Kašivagijevom smislu reči? To ne bih

mogao reći. Ali, u svakom slučaju, ta ideja, koja se

odjednom rodila u meni, otkrila je pomisao koja mi je u

magnovenju prošla kroz glavu malo ranije, i sada me sveg

obasjavala iznutra. Još nisam pokušavao da o njoj duboko

razmišljam, ali me je ta ideja jednostavno obuzela, kao da

me je pogodila munja. Međutim, ta ideja, koja mi do tada

nikada nije bila pala na um, počela je da jača i raste čim

se rodila. Ne da je ona bila u meni, nego me je prosto celog

osvojila. Bio sam, dakle, zaokupljen ovom idejom:

»Moram zapaliti Zlatni paviljon«.

OSMA GLAVA

U međuvremenu sam nastavio da hodam, izbivši

pred stanicu Tango-Jura na železničkoj liniji Mijazu. Kad

sam ovde bio na školskoj ekskurziji dolazeći iz Istočnog

Maizurua, išli smo istim putem i nastavili dalje vozom od

te stanice. Na peronu ispred stanice nije bilo gotovo ni

žive duše, što je bio očigledan dokaz da je ovo mesto u

kojem ljudi žive od kratke letnje sezone, kada ovamo

dolazi veliki broj posetilaca.

Odlučio sam da odsednem u malom hotelu

japanskog stila ispred stanice, na kojem sam video natpis:

»Hotel Jura — palata za kupače«. Otvorivši stakleni

pomični prozor na ulazu, najavio sam svoje prisustvo, ali

se niko nije odazvao. Na stepenicama se nagomilala

prašina, roletne protiv kiše bile su spuštene i unutra je bilo

mračno. Nigde nije bilo ni žive duše.

Ušao sam na zadnja vrata. Tamo je bila jednostavna

baštica sa uvelim krizantemama. Na visokoj polici stajala

je kofa s vodom. Leti, vraćajući se s plivanja, posetioci su

vodu iz kofe upotrebljavali da bi sprali pesak koji im se

zadržao na telu.

Nedaleko od glavne zgrade bila je kućica, u kojoj je,

očigledno, živeo vlasnik hotela sa porodicom. Kroz

zatvorena staklena vrata čuo se radio. Nepotrebno glasan

zvuk radija razlegao se nekako naprazno, što me je navelo

na pomisao da u kući, verovatno, nema nikoga. Nekoliko

pari drvenih sandala bilo je razbacano pred ulazom u

kuću. Zastavši pred vratima, oglasio sam se svaki put kad

je nastala pauza u bučnom sviranju koje se čulo s radija.

Međutim, kao što sam i očekivao, nije bilo odgovora ni iz

ove kuće.

U dubini se pojavila nečija senka. Sunce je jedva

primetno obasjavalo oblačno nebo. Primetio sam to tek

kad sam video kako sanduk za drvene sandale na ulazu

postaje svetliji.

Izišla je jedna žena i pogledala me. Bila je toliko

debela da mi se činilo kako se obrisi njenog belog tela

postepeno nadimaju, dok su joj oči bile uske kao kakvi

zarezi, pa se jedva moglo nazreti da ih uopšte ima.

Zatražio sam sobu. I ne uputivši mi poziv da je sledim,

žena se bez reči okrenula na petama i pošla prema ulazu u

hotel.

Dala mi je neki sobičak u ćošku, na spratu, okrenut

prema moru. Kako je ta sobica već duže bila zatvorena,

slabašna vatra koju je žena potpalila u kaminu, donevši

nešto drva, brzo je vazduh ispunila dimom, tako da je u

sobi postalo neizdržljivo zagušljivo. Otvorio sam prozor i

izložio se severcu. U pravcu mora oblaci su nastavljali

svoju bezbrižnu, složenu igru, koja nije bila namenjena

posmatračima. Ti oblaci kao da su bili odraz nekog

besciljnog nagona prirode. Između njih, na pojedinim

mestima, videli su se delići neba — mali, plavi kristali,

čisti i jasni. Samo je more bilo nevidljivo.

... Stojeći kraj prozora, počeo sam da razrađujem

svoju odskorašnju ideju. Pitao sam se kako nisam došao

na misao da radije ubijem starešinu hrama negoli da

zapalim hram. Pomisao na mogućnost da ubijem

starešinu, u stvari, odjednom mi je sinula u glavi, ali sam

istog trenutka shvatio koliko bi to bilo beskorisno. Čak i

kad bih uspeo da ubijem starešinu, njegova obrijana

sveštenička glava i ta njegova zloća, zasnovana na

nemoći, javljale bi mi se neprekidno i beskonačno sa

mračnog horizonta. Uglavnom, stvari obdarene životom,

kao Zlatni paviljon, imaju neuništivi kvalitet postojanja

jednom i zauvek. Ljudskim bićima je, naprosto, dodeljen

jedan deo raznih oblika prirode i, pogodnim metodom

supstitucije, ljudi ih raščlanjuju i umnožavaju. Ako je

svrha ubistva da se uništi to žrtvino svojstvo jednom

zauvek datog bića, onda je to ubistvo zasnovano na trajno

pogrešnom proračunu. I tako, razmišljajući, došao sam do

konačne spoznaje da se pokazala totalna razlika između

postojanja Zlatnog paviljona i postojanja ljudi. S jedne

strane, uobraženje o besmrtnosti zasnivalo se na

očiglednoj uništivosti ljudskih bića; s druge strane, na

izgled neuništiva lepota Zlatnog paviljona navodila je na

pomisao o mogućnosti njegovog uništenja. Smrtna bića,

kao što su ljudska stvorenja, ne mogu se iskoreniti; a

neuništive stvari, kao što je Zlatni paviljon, mogu da se

unište. Zašto to još niko nije shvatio? Moj zaključak je,

nesumnjivo, bio originalan. Kad bih ja zapalio Zlatni

paviljon, koji je 1897. godine proglašen za nacionalno

blago, onda bih izvršio delo čistog razaranja, konačnog

uništenja, delo kojim bih zaista upropastio jedan deo

lepote koju su ljudska bića stvorila na ovom svetu.

Dok sam i nadalje razmišljao na taj način, obuzelo

me čak i nekakvo komično raspoloženje. »Ako zapalim

Zlatni paviljon«, govorio sam samome sebi, »učiniću

nešto što će biti od velike vaspitne vrednosti. Jer to će

naučiti ljude da je besmisleno nekakvom analogijom

izvoditi zaključak o neuništivosti. Naučiće ih da sama

činjenica što je Zlatni paviljon do sada postojao, što je

neprekidno, već petsto pedeset godina stajao ovde, kraj

ribnjaka Kjoko, nije nikakva garancija o njegovoj

neuništivosti. Obuzeće ih nemir kad shvate da

samoobjašnjiva aksioma koju je naše održanje pripisalo

hramu može da se sruši od dana do dana.«

Kontinuitet našeg života održava se time što je

okružen čvrstim stanjem supstancije vremena, koje je

trajalo izvestan period. Uzmimo, na primer, malu fioku

koju je stolar napravio za potrebe nekog domaćinstva.

Posle izvesnog vremena stvarni oblik te fioke biva

prevaziđen i, pošto decenije i vekovi prođu, čini nam se

kao da je vreme otvrdnulo i zauzelo taj oblik. Jedan

određeni mali prostor, koji je u početku zauzimao

određeni predmet, sada zauzima otvrdnulo vreme. U

stvari, on je postao inkarnacija izvesnog vida duha.

Na početku Cukumogami-ki, srednjovekovne knjige

bajki, zapisano je sledeće:

»U kineskim spisima o kosmičkim silama jin i jang

piše da, posle stotina godina, kada se predmeti preobraze

u stanje duha, ljudska srca se varaju; a to se naziva

,Cukumogami’, odnosno godina ožalošćenog duha. Ljudi

su uobičajili da svake godine, pre nego što nastupi

proleće, pokupe različito posuđe iz svog domaćinstva i

sve izbace na ulicu; to se naziva čišćenjem kuće. Na isti

način, svakih sto godina i ljudi doživljavaju strahote

takvog čišćenja sličnog ,Cukumogami’.«

Tako bi moj postupak ljudima otvorio oči da mogu

sagledati strahote »Cukumogami« i spasao bi ih od tih

strahota. Svojim delom svet u kojem je postojao Zlatni

paviljon pretvoriću u svet u kojem on nije postojao.

Smisao sveta time će se sigurno izmeniti.

... Što sam više razmišljao o tome, osećao sam se

sve veselijim. Kraj i slom sveta — tog sveta koji me je

okruživao i ležao mi pred očima — bio je sve bliži. Zraci

zalazećeg sunca pružili su se preko tla. Zlatni paviljon je

blistao u njihovoj svetlosti, a svet u kome je postojao

Zlatni paviljon zasigurno je nestajao iz trenutka u

trenutak, poput peska što klizi između prstiju...

*

* *

Moj boravak u hotelu Jura okončao se posle tri dana.

Posumnjavši u mene zato što ta tri dana nisam ni kročio iz

hotela, gazdarica je pozvala policajca. Kad sam ga video

kako u uniformi ulazi u moju sobu, uplašio sam se da će

prozreti moj plan, ali sam odmah shvatio da nema osnove

za takav strah. Odgovarajući na njegovo pitanje, rekao

sam upravo sve što se desilo — da sam želeo da za kratko

vreme napustim život u hramu pa sam pobegao. Zatim

sam mu pokazao svoj studentski indeks, a docnije sam

namerno, pred njegovim očima, u potpunosti podmirio

svoj hotelski račun. Policajac je, stoga, zauzeo zaštitnički

stav. Odmah je telefonirao u hram da proveri je li moja

priča istinita, a zatim me je izvestio da će me on lično

odvesti natrag. Da bi izbegao sve moguće loše posledice

po »moju budućnost«, kako se izrazio, potrudio se da se

za put presvuče kako ne bi bio u policijskoj uniformi.

Dok smo čekali na voz na stanici Tango Jura, naišao

je pljusak; pošto je čekaonica bila bez krova, odmah je

postala vlažna. Policajac, sada u civilnom odelu, otpratio

me je u kancelariju šefa stanice, gde mi je, sa naročitim

ponosom, pokazao da su šef stanice i ostali službenici

njegovi lični prijatelji. Ali nije ostao samo na tome, već

me je svima predstavio kao svog sestrića koji je iz Kjota

došao da ga poseti.

Shvatio sam psihologiju revolucionara. Ovi

provincijski službenici, šef stanice i policajac, koji su sada

sedeli čavrljajući oko užarene gvozdene peći, nisu imali

pojma o velikim promenama u svetu, koje su se

odigravale upravo pred njihovim očima, o razaranju

njihovog reda i novom načinu života koji im je bio

nadohvat ruke.

»Kad Zlatni paviljon bude spaljen... da, kad Zlatni

paviljon bude spaljen, svet ovih drugara će se preobraziti,

zlatno pravilo njihovog života biće izopačeno, u njihovom

redu vožnje zavladaće totalni haos, njihovi zakoni ostaće

bez efekta.«

Radovao sam se pomisli kako d ljudi uopšte nisu

svesni da je mladić koji sedi pored njih i greje ruke iznad

peći, sasvim bezbrižnog izraza, u stvari, budući

kriminalac.

Jedan živahan mladi železnički službenik svima je

glasno pričao o filmu koji je naumio da gleda kada idući

put bude imao slobodan dan. Bio je to izvanredan film,

koji neminovno izaziva suze i koji je istovremeno pun

akcije. Da, idućeg slobodnog dana otići će u bioskop! Taj

mladoliki čovek, mnogo čvršći od mene, mnogo puniji

života, otići će u bioskop idućeg slobodnog dana; sedeće

tamo zagrljen s nekom devojkom, a zatim će otići da

spava. On je stalno zadirkivao šefa stanice, šaleći se na

njegov račun i primajući blage prekore od svojih

nadređenih, dok se istovremeno muvao unaokolo

stavljajući ugalj, u peć i ispisujući brojke na tabli. Za

trenutak mi se učinilo kako treba sasvim malo pa da

ponovo osetim draži života i da opet dobijem volju da

živim. Još je bilo vremena da odustanem od spaljivanja

Zlatnog paviljona; mogao bih da zauvek napustim hram,

da se odreknem svešteničkog poziva i da se utopim u

običan svakodnevni život .kao ovaj mladić. Ali istog trena

kad sam to pomislio mračne sile su me vratile sebi i otrgle

od tih misli. Da, moram, konačno, zapaliti Zlatni paviljon.

Samo tada bih mogao početi novi život, koji će mi

odgovarati kao da je poručen za mene.

Šef stanice se javio na zvuk telefona. Zatim je otišao

pred ogledalo i pažljivo namestio svoju zlatom obrubljenu

kapu. Pročistivši grlo i isturivši grudi, izišao je na peron

šepureći se, kao da ulazi u salu za održavanje neke

ceremonije. Kiša je prestala da pada. Ubrzo se začuo

jasan, vlažan tutanj voza koji je nailazio prugom

prosečenom kroz stene, i trenutak docnije već je kao

klizeći ušao u stanicu.

*

* *

Stigli smo u Kjoto uveče, deset minuta pre osam

časova, i policajac u civilu uveo me je na glavnu kapiju

hrama. Veče je bilo prohladno. Kad sam izišao iz aleje

tamnih borova i približio se stamenoj glavnoj kapiji,

ugledao sam majku koja je tamo stajala.

Sasvim slučajno, majka je stajala kraj table na kojoj

je bilo upozorenje: »Svaki prekršaj propisa biće kažnjen

prema zakonu«. Pri svetlosti lampe na kapiji pričinjavalo

mi se da svaka pojedinačna bela vlas njene razbarušene

kose štrči sama za sebe. Iako njena kosa nije bila baš

toliko seda, odsjaj svetlosti lampe stvarao je utisak da je

sasvim bela. Uokvireno tom raščupanom belom gužvom

kose, lice joj je bilo nepomično.

Njeno sitno telo, niskog rasta, izgledalo je avetinjski

naduveno i ogromno. Iza nje se u dvorištu zgusnuo mrak

koji sam nazirao kroz otvorenu kapiju. Ispred tog mraka

majčina figura mi se učinila ogromna; bila je jadno

obučena u svoj iznošeni kimono, koji je zbog silne

upotrebe izgledao još neuglednije, pa se preko tog kimona

opasala svojim najboljim pojasom, zlatom izvezenim, koji

je sada bio već sasvim pohaban. Stojeći tu, izgledala je

kao mrtvac.

Kolebao sam se da li da joj priđem. U tom trenutku

nisam mogao da shvatim odakle ona tu, ali sam docnije

saznao da se starešina, otkrivši da me nema, raspitivao

najpre kod moje majke; ona se toliko uznemirila da se

uputila u hram, gde se zadržala sve do mog povratka.

Policajac me je gurnuo u leđa. Začudo, što sam se

više približavao majci, telo joj se postepeno smanjivalo.

Njeno lice nije mi doseglo ni do očiju i, kad me je

pogledala odozdo, izgledalo je ružno i iskrivljeno.

Moj instinkt nije me gotovo nikada varao, i sada,

ugledavši njene male, lukave, upale oči, shvatio sam

koliko je opravdana moja mržnja prema majci. Mržnja

koja je dugo tinjala već zbog same činjenice što me je

uopšte i rodila, zbog sećanja na onu tešku uvredu kojoj me

je izložila... uvredu koja mi, kao što sam već objasnio, nije

ostavljala nimalo prostora da planiram svoju osvetu, već

me je, umesto toga, jednostavno odvojila od majke. Te

uzročne veze teško su se mogle prekinuti.

... Ali sada, osetivši da je majku obuzelo pravo

materinsko očajanje, odjednom sam postao svestan da

sam oslobođen. Ne znam zašto, ali osetio sam da više

nikada neću strahovati zbog majčine pretnje.

Začulo se divlje jecanje kao kad nekoga dave. U

sledećem trenutku majka je ispružila ruku, šamarajući me

ovlaš po obrazu.

»Nezahvalni sine! Zar ne osećaš nikakvu obavezu

prema roditeljima?«

Policajac je bez reči posmatrao dok me je majka

šamarala. Majčini prsti Su olabavili, i kao da joj je ruka

izgubila svu snagu, pa su samo vrhovi njenih nokata

zveckali po mom obrazu kao da pljušti grad. Primetio

sam, čak i dok me je šamarala, majka nije izgubila onaj

svoj molećivi izraz, pa sam skrenuo pogled. Posle

nekoliko trenutaka, promenila je ton:

»Tako si ... tako si daleko otišao. Odakle ti novac?«

»Novac? Pozajmio sam ga od prijatelja, ako već

hoćeš da znaš.«

»Zaista?« rekla je majka. »Nisi ga ukrao?«

»Ne, nisam ga ukrao.«

Majka je sa olakšanjem odahnula, kao da je to bilo

jedino što ju je zabrinjavalo.

»Zaista?... Znači nisi počinio nikakvo zlo?«

»Ne, nisam.«

»Zaista? Pa, onda je to ipak dobro. Naravno,

moraćeš najponiznije da se izviniš starešini. I ja sam mu

se već izvinila, ali sada ćeš i ti morati da ga od sveg srca

zamoliš da ti oprosti. Starešina je širokogrud čovek, i

mislim da će preći preko svega. Ali ovoga puta treba da

okreneš novi list, ili ćeš svoju jadnu staru majku oterati u

smrt! To je istina, sine! Ako se ne promeniš, oteraćeš me

u smrt. Moraćeš da se popraviš i da postaneš veliki

sveštenik... Ali, pre svega, moraš što pre otići da se

izviniš.«

Policajac i ja pošli smo bez reči za majkom. Ona je

bila toliko uzbuđena da je zaboravila čak i na

konvencionalnost, pa nije ni pozdravila policajca.

Koračala je žurnim, kratkim koracima. Zagledavši

se u njen bedni pojas, koji joj je visio pozadi, pitao sam se

šta to majku čini tako posebno ružnom. I tada sam shvatio.

Ono što ju je činilo ružnom ...to je nada. Neizlečiva nada,

poput prišteva, vlažnih i crvenkastih, što su uhvatili maha

u zaraženoj koži, izazivajući neprekidni svrab i

odolevajući svakoj spoljnoj sili.

*

* *

Došla je zima. Moja odluka bila je sve čvršća. Opet

i opet morao sam da odlažem svoj plan, ali se nisam

umorio od tog stalnog produžavanja.

Zabrinjavalo me je nešto sasvim drugo tokom tog

perioda od pola godine. Na kraju svakog meseca Kašivagi

je zahtevao da mu isplatim novac koji mi je pozajmio.

Obaveštavao me o ukupnoj sumi duga, računajući i

kamatu, a onda me je kinjio svakojakim gadnim

uvredama. Međutim, ja više uopšte nisam imao nameru da

mu vratim taj dug. Da se ne bih sretao sa Kašivagijem,

morao sam da izostajem sa časova.

Možda vam je čudno što ne pričam o tome kako sam

se, donevši jednom odluku, ubrzo uznemirio i počeo da se

kolebam. Ipak, ostaje činjenica da je to kolebanje sada

stvar prošlosti. U tom periodu od pola godine moje oči su

bile tvrdokorno upravljene samo na jednu tačku u

budućnosti. Moglo bi se čak reći da sam u to vreme prvi

put spoznao osećanje sreće.

Na prvom mestu, život u hramu postao mi je

prijatniji. Kada bih samo pomislio da će Zlatni paviljon,

ma šta se desilo, biti spaljen, nepodnošljive stvari su mi

postale sasvim podnošljive. Kao neko ko očekuje svoju

smrt, sada sam prema svima u hramu postao uljudan. Sa

svima sam se ophodio prijazno, nastojeći da se pomirim

sa svim i svačim. Čak sam se zbližio i sa prirodom.

Svakog jutra, kad su ptice dolazile da kljucaju preostalu

zeleniku, zagledao sam njihovo smeđe perje na grudima

sa osećanjem stvarnog prijateljstva.

Zaboravio sam čak i svoju mržnju prema starešini!

Postao sam slobodan — slobodan u odnosu na majku, na

drugove, slobodan od svega. Međutim, nisam bio toliko

naivan da poverujem da je ovo novostečeno zadovoljstvo

u mom svakodnevnom životu rezultat toga što sam

preobrazio svet a da ga se nisam čak ni rukom dotakao.

Sve se može oprostiti kada se posmatra sa stanovišta cilja.

U tome je i bila osnova moga osećanja slobode — što sam

naterao sebe da posmatram stvari sa stanovišta

postignutog rezultata, što sam osećao da je odluka da

dođem do tog rezultata u mojim rukama.

Iako se moja odluka da zapalim Zlatni paviljon

javila tako iznenadno, ona mi je savršeno odgovarala

poput odela skrojenog pažljivo i po meri. Činilo mi se da

sam tu odluku planirao od samog rođenja. Ili, u najmanju

ruku, kao da je ta ideja rasla u meni od trenutka kada sam

prvi put s ocem posetio Zlatni paviljon, i kao da je samo

čekala dan i čas kada će u potpunosti dozreti. Samo to što

je hram zadivio dečaka kao neuporediva lepota sadržalo

je razne motive koji su ga, konačno, naveli na zločin da

izazove požar.

Na dan 17. marta 1950. godine završio sam

pripremni tečaj na Otanskom univerzitetu. Dva dana

docnije bio je moj dvadeset prvi rođendan. Moj uspeh

tokom trogodišnjeg pripremnog tečaja bio je nepojmljivo

loš. Od nas sedamdeset devet studenata uspeo sam da

budem na sedamdeset devetom mestu po postignutom

uspehu. Imao sam najlošije ocene iz japanskog jezika, iz

koga sam uspeo da sakupim neverovatan rezultat od svega

četrdeset dva poena. Imao sam 218 neopravdanih časova

od ukupno 616 časova nastave — u stvari, više od jedne

trećine obavezne nastave. Pa ipak, pošto je sve na ovom

Univerzitetu bilo zasnovano na budističkom načelu

samilosti, niko nikada nije bio oboren na kraju tečaja, tako

da je i meni dopušteno da postanem redovan student

Univerziteta. Starešina je prećutno odobrio ovaj moj

korak.

Nastavio sam da zanemarujem studije, i divne dane

od poznog proleća do ranog leta provodio sam posećujući

razna šintoistička svetilišta i budističke hramove u koje se

moglo ući bez plaćanja ulaznice. Uobičajio sam da šetam

koliko god su mi noge mogle da izdrže. Sećam se jednog

takvog dana.

Išao sam putem ispred hrama Mjošin kad sam

slučajno primetio jednog studenta kako korača ispred

mene istim korakom kao ja. Zastao je kraj male

prodavnice duvana, smeštene u nekoj zgradi sa

starinskom nadstrešnicom, i pao mi je u oči njegov profil

dok je stajao tu sa studentskom kapom na glavi, kupujući

cigarete.

Bio je to oštar, beo profil uskih obrva. Po kapi sam

zaključio da je on sa Univerziteta u Kjotu. Bacio je pogled

na mene ispod oka. Imao sam utisak kao da se neke

mračne senke skupljaju u žiži njegovih očiju. Nagonski

sam osetio da je to piroman.

Bilo je tri sata po podne — vreme nimalo pogodno

za izazivanje požara. Jedan leptir je zalepršao preko

asfaltnog kolovoza kojim su prolazili autobusi, i spustio

se na opuštenu kameliju koja je stajala u vazi ispred

duvandžinice. Uveli delovi belog cveta bili su smeđi i kao

oprljeni vatrom. Tek posle dužeg vremena naišao je

autobus. Kazaljke na satu koji je visio iznad kolovoza bile

su nepokretne.

Ne znam zašto, ali bio sam uveren da je taj student,

korak po korak, sve bliže zločinu podmetanja požara.

Verovatno zato što me je neizrecivo podsećao na

piromana. On je odlučio da zločin izvrši u po bela dana,

vreme najnezgodnije za izazivanje požara, i sada je polako

korake usmerio prema cilju za koji se čvrsto opredelio.

Pred njim su bili vatra i razaranje; iza njega — red koji je

on napustio. Bilo je nečega strogog u izgledu njegovih

leda u uniformi, što me je navelo na ovakve misli. Možda

sam već duže zamišljao da tako treba da izgledaju leđa

mladog piromana. Njegova leđa u crnom seržu, pod

sunčevim zracima, bila su puna nesreće i gneva.

Usporivši korak, odlučio sam da pratim tog

studenta. Dok sam išao iza njega, zapazivši da mu je jedno

rame malo niže od drugoga, imao sam osećanje kao da su

njegova leđa, u stvari, moja. On je bio mnogo lepši od

mene, ali ja sam bio uveren da je i on prisiljen da počini

isti zločin kao i ja zbog iste usamljenosti, istog očajanja,

istih konfuznih misli o lepoti. I tako, prateći ga, počeo sam

da se osećam kao očevidac sopstvenog čina u iščekivanju

njegovog izvršenja.

Tako nešto se može lako dogoditi u pozno prolećno

popodne, zbog okolne svetlosti i mlakog vazduha. Postao

sam dubler, i moje drugo ja unapred je oponašalo moje

buduće postupke, pokazujući mi jasno moje »ja«, koje

neću biti u stanju da sagledam kad dođe vreme da svoj

plan izvršim.

Autobus još nije došao. Na ulici nije bilo nikoga.

Postepeno se pojavljivala velika Južna kapija hrama

Mjošin. Kapija je bila širom otvorena kao da su kroz tu

kapiju prošle sve moguće pojave. U tom veličanstvenom

okviru, kao što sam zapažao iz svog posebnog ugla,

stapali su se i preplitali stubovi Kapije carskog izaslanika

i dvospratne kapije Samon, crepovi na krovu Budističke

dvorane, mnogobrojni borovi, delić plavog neba, koji je

bio vidljivo odsečen od ostalog, i mnogobrojni pramenovi

bledih oblaka. Dok sam se približavao kapiji, vidik se

neprekidno širio i sve više pojedinosti ulazilo je u njega

— kamene staze pružale su se uzduž i popreko u

prostranom dvorištu oko hrama, zidovi pagode i beskrajan

niz drugih stvari. A kada čovek prođe kroz kapiju, on

shvati da ova tajanstvena struktura sadrži svekolika plava

nebesa i svaki pojedinačan oblak na njima. Takvu osobinu

ima glavni hram.

Student je prošao kroz kapiju. Zaobišavši spoljnu

stranu Kapije carskog izaslanika, zaustavio se kraj

Lotosovog ribnjaka ispred kapije Samon. Onda je stao na

kameni most u kineskom stilu koji vodi preko ribnjaka i

upravio pogled nagore, prema kapiji Samon, koja se

dizala iznad njega. Ta kapija, razmišljao sam, mora da je

predmet njegove zločinačke namere da podmetne požar.

Izvanredna kapija Samon zaista je bila kao stvorena

da bude progutana u plamenu. U jako vedro popodne

plamen će, verovatno, biti nevidljiv. Dim će se uvijati oko

kapije i dizati u vazduh; ali jedini znak po kome bi čovek

mogao razaznati da nevidljivi plameni jezičci sežu do

neba, bilo bi podrhtavanje iskrivljenih plavih nebesa.

Kada se student približio kapiji Samon, ja sam se

sklonio u stranu, tako da me nije mogao videti, i pažljivo

sam ga posmatrao izbliza. Bilo je to vreme kada se

sveštenici-prosjaci vraćaju u hram, te sam primetio

grupicu od njih trojice kako se približavaju stazom.

Hodali su rame uz rame po kamenitoj stazi, u slamnim

sandalama, noseći u rukama šešire pletene od vrbovog

pruća. Kad su prošli mimo mene, okrenuli su desno. Išli

su u potpunoj tišini, pridržavajući se pravila sveštenika-

prosjaka prema kojima oni ne smeju gledati dalje od tri

stope ispred sebe, sve dok se ne vrate u svoje ćelije.

Student je još kolebljivo obilazio oko kapije Samon.

Najzad se naslonio na jedan od stubova i iz džepa izvadio

cigarete koje je maločas kupio. Nervozno se osvrtao oko

sebe. Sinula mi je ideja da će, nesumnjivo, zapaliti kapiju

pod izgovorom da je samo pušio. Kao što sam i zamislio,

on je cigaretu stavio u usta, primakao lice rukama i

kresnuo šibicu.

Za trenutak je šibica zasjala malim, jasnim

plamičkom. Činilo mi se kao da je boja plamena

nevidljiva i za samog studenta. To je bilo zbog toga što je

u tom času popodnevno sunce obasjalo kapiju sa tri strane,

ostavljajući jedino moju stranu u senci. Samo zakratko, u

trenutku je šibica proizvela nešto nalik na plamsanje

plamena, koji je blesnuo uz studentovo lice, dok je on

stajao tu, naslonjen na stub kapije kraj Lotosovog

ribnjaka. Zatim je snažno zamahnuo rukom i ugasio

plamen.

Student kao da se nije zadovoljio time što se šibica

ugasila. Bacio ju je na jedan od kamenova udno kapije i

revnosno je zgazio petom. A onda, pućkajući veselo,

prešao je preko mosta i odšetao prema Kapiji carskog

izaslanika, sasvim nesvestan razočaranja koje sam ja

osetio, stojeći tu sam i napušten. Konačno je nestao iza

Južne kapije, kroz koju se video glavni put i nazirao red

kuća, pružajući se u daljinu.

To nije bio piroman, već, jednostavno, student koji

je izišao u šetnju. Po svoj prilici, bio je to siromašan, jadan

mladić koji se dosađivao.

Stajao sam podrobno posmatrajući svaki njegov

pokret, i mogu reći da me je sve na njemu razočaralo —

njegov kukavičluk, koji ga je silio da se tako nervozno

osvrće — ne zato što se spremao da podmetne požar, već,

jednostavno, zato što je hteo da prekrši propise i zapali

cigaretu; ono njegovo škrto zadovoljstvo, tako tipično za

sve studente, koje je očigledno osetio kršeći propise;

način na koji je tako pažljivo petom uništio šibicu, iako je

već bila ugašena; a iznad svega, njegova »civilizovana

kultura«. Upravo zahvaljujući toj tričavoj vrsti kulture,

njegov plamičak je bezbedno stavljen pod kontrolu. On

se, verovatno, uveliko ponosio time što je kontrolor svoje

šibice, savršen, budan kontrolor koji brani društvo od

opasnosti.

Jedna blagodat te kulture je činjenica što u starim

hramovima u Kjotu i oko njega, od Meiđi restauracije

naovamo, gotovo nikada nije dolazilo do požara. Čak i u

retkim prilikama kada bi požar slučajno izbio, vatra bi

smesta bila obuzdana, lokalizovana i stavljena pod

kontrolu. U prošlosti nikada nije bilo tako. Hram Ćion je

spaljen 1431. godine, a odonda su ga više puta uništavali

požari. Glavnu zgradu hrama Nanzen zahvatio je požar

1393. godine, kada su uništene Budina dvorana, Dvorana

ceremonija, Dijamantska dvorana, isposnička ćelija

Veliki oblak i druge građevine. Hram Enrjaku je

pretvoren u pepeo 1571. Hram Kenđin sravnio je sa

zemljom požar za vreme rata 1552. godine. Dvorana

Sanđusangen spaljena je 1249. Hram Hono je uništen

požarom u vreme bitaka 1582. godine.

U tim danima požari kao da su bili u intimnim

odnosima. Nisu bili pojedinačni i ništavni, kao danas, već

su mogli da se uhvate za ruke i bezbrojne odvojene vatrice

sjedinjavale su se u jedan jedinstven, veličanstven požar.

Verovatno su i ljudi u to doba bili takvi. Gde god da izbije

vatra, mogla je da pozove neku drugu vatru, i glas bi joj

se odmah čuo. Požari u hramovima, pominjani u starim

zapisima, nisu pripisivani zlonamernom podmetanju

požara, već su uvek opisivani kao slučajni, kao posledica

širenja vatre ili kao posledica ratnog stanja; bilo je to tako

zato što čak da je u staro vreme postojao neko poput mene,

dovoljno bi bilo da on samo zadrži dah i sačeka negde u

zaklonu. Svaki hram je morao da bude spaljen, kad-tad.

Požara je bilo u izobilju, i to neobuzdanih. Da je takav

čovek sam sačekao, požar, koji je samo čekao zgodnu

priliku, izbio bi neizostavno, jedan požar bi se sjedinio s

drugim, i zajedno bi učinili ono što je moralo da bude

učinjeno. Zaista je bila prava sreća što je Zlatni paviljon

izbegao uništenje od požara. Jer budistička načela i zakoni

strogo su vladali svetom: požari su prirodni, uništenja i

negacije predstavljali su normalno stanje stvari, a veliki,

građeni hramovi neminovno bi izgoreli do temelja; čak i

da je bilo piromana, oni bi se sigurno tako prirodno sakrili

iza snaga vatre da nijedan istoričar ne bi mogao ni

pomisliti da je do uništenja došlo zbog zločinačkog

podmetanja požara.

U svetu je bilo puno nemira u to doba. Pa i sada, u

1950. godini, u svetu nema ništa manje nemira.

Pretpostavljajući da su hramovi izgoreli usled takvih

nemira, kakav bi to bio razlog da Zlatni paviljon danas ne

bude spaljen?

*

* *

Iako sam izostajao sa predavanja, u biblioteku sam

odlazio često, i jednog dana u maju naleteo sam na

Kašivagija, koga sam pažljivo izbegavao. Kada je video

da pokušavam da ga izbegnem, pošao je za mnom, sa

izrazom kao da ga to zabavlja. Znao sam, ako počnem da

bežim, on me uopšte neće stići na svojim kljastim

nogama, i to me je sprečilo da se pokrenem.

Kašivagi me je uhvatio za rame, sav zadihan.

Predavanja su bila završena za taj dan i, po mojoj proceni,

bilo je oko sedamnaest i trideset. Da se ne bih susreo sa

Kašivagijem, pošto sam izišao iz biblioteke, pošao sam

zaobilaznim putem iza univerzitetskog zdanja, stazom

između visokog kamenog zida i baraka u kojima su bile

učionice. Na zapuštenom zemljištu bilo je u izobilju

divljih krizantema, izmešanih sa otpacima hartije i

praznim bocama koje su ljudi odbacili. Neka deca su se

uvukla u posed i igrala se lopte. Njihovi glasovi, promukli

od vikanja, odzvanjali su u praznim učionicama, koje su

se videle kroz razbijene prozore. Svi studenti su već otišli,

i samo su redovi prašnjavih klupa stajali u tišini.

Prošavši pored baraka, izbio sam s druge strane

glavne univerzitetske zgrade. Zastao sam ispred male

kolibe na koju je odsek za aranžiranje cveća stavio tablu

sa natpisom »Atelje«. Sunce je obasjavalo red

kamforovog drveća izraslog pored zida, a fine senke

njegovog lišća prelazile su preko krova kolibe i pružale se

sve do ciglenog zida glavne zgrade. Crvene cigle veselo

su izgledale na večernjem suncu.

Kašivagi se telom oslonio na zid. Teško je disao.

Senke kamforovog lišća osvetljavale su mu lice, koje je,

kao uvek, izgledalo iscrpeno, i davali mu izgled naročite

živahnosti i pokretljivosti. Možda je taj utisak stvarao

odblesak zida od crvene cigle, koji je toliko odudarao od

Kašivagijeva lica.

»Sada je već pet hiljada i sto jena, da znaš!« rekao

je. »Pet hiljada i sto jena na kraju ovog meseca. Biće ti sve

teže i teže da mi otplatiš dug.«

Izvukavši moju priznanicu o primljenom novcu i

priznanju duga iz džepa na grudima, gde ju je uvek nosio,

on je raširi preda mnom. A onda, očigledno iz bojazni da

bih ja mogao da dograbim taj dokument i da ga iscepam

na komadiće, brže-bolje ga je ponovo savio i vratio u

džep. Pred očima mi je ostala samo slika onog otrovnog,

crvenog otiska moga palca. Taj otisak moga palca učinio

mi se izuzetno grub.

»Vrati mi novac što pre!« rekao je Kašivagi. »To i

tebi ide u prilog. Zašto ne iskoristiš svoju školarinu ili

nešto slično da mi isplatiš dug?«

Nisam mu odgovorio. Zar čovek mora da vraća

svoje dugove kada je na pomolu propast sveta? Bio sam u

iskušenju da bar nagovestim Kašivagiju šta mi je na umu,

ali sam se uzdržao.

»Ne mogu da te razumem ako mi ništa ne kažeš«,

rekao je Kašivagi. »Šta ti je? Stidiš li se svog mucanja?

Ma to si već, verovatno, preboleo. Svi znaju da si mucavac

— čak i ovaj zid. Da, čak i ovaj zid!« Lupio je pesnicom

po zidu od crvene cigle, koji se presijavao na večernjem

suncu. Pesnicu mu je obojio žućkastosmeđi prah.

»Čak i ova dvorana to zna. Nema ni jednog jedinog

čoveka na univerzitetu koji to ne zna!«

Bez obzira na tu izjavu, ja sam još stajao gledajući

ga bez reči. U tom trenutku jedno od dece je promašilo

loptu i ona je pala između nas dvojice. Kašivagi je pošao

da se sagne, da podigne loptu i vrati je natrag. Videvši to,

obuzela me perverzna želja da posmatram hoće li

Kašivagiju poći za rukom da svojim stopalima pokrene

loptu, koja je ležala jednu stopu dalje od njega, kako bi je

mogao dohvatiti rukom. Svoj pogled sam nesvesno

prikovao za njegova stopala. Kašivagi je to zapazio

gotovo neverovatnom brzinom. I moglo bi se reći, pre

nego što je zaista pokušao da se sagne on se uspravio i

uperio u mene pogled pun stravične mržnje, što uopšte

nije ličilo na njega. Jedno od dece prišlo nam je bojažljivo,

podiglo loptu koja je ležala između nas i otrčalo. Na kraju

je Kašivagi rekao:

»E pa, lepo! Ako je to tvoj stav, ja znam šta ću da

uradim. Pre nego što odem kući idućeg meseca, pobrinuću

se da dobijem od tebe što više svog novca. Videćeš ti već!

Bolje da budeš spreman na sve šta te čeka!«

*

* *

U junu su važna predavanja bila sve ređa, i studenti

su počeli da se pripremaju za povratak kući. Deseti jun bio

je dan koji nikada neću zaboraviti.

Kiša je neprekidno padala od ranog jutra, a pred

veče je počela da pljušti. Posle večere sam čitao neku

knjigu u svojoj sobi. Oko osam časova čuo sam bat koraka

koji su se približavali hodnikom između gostinske

dvorane i velike čitaonice. Bilo je to jedno od retkih večeri

kada starešina nije izišao iz hrama. Očigledno je očekivao

neku posetu. Ali bat tih koraka zvučao je nekako čudno.

Koraci su odzvanjali kao retke kapi kiše što udaraju u

drvena vrata. Koraci onoga novog đaka koji je vodio gosta

do starešinine odaje bili su meki i ravnomerni, i gotovo

prigušeni razvučenim koracima gosta, od kojih su stare

daske poda u hodniku škripale na jedan poseban način.

Hram je bio opsednut šumorenjem kiše. Te noći je

kiša pljuštala na veliki drveni hram i beskrajne, prazne,

ubuđale sobe bile su pune tog šumorenja. U kuhinji, u

đakonovim odajama, u crkvenjakovoj sobi u gostinskoj

dvorani, čulo se samo pljuštanje kiše. Sada sam razmišljao

o toj kiši što je osvojila Zlatni paviljon. Malo sam

odškrinuo pomična vrata na svojoj sobi. Malo centralno

dvorište, koje se sastojalo samo od kamenja, preplavila je

kiša, i u oči mi je pala crna, sjajna površina vode koja se

slivala sa kamena na kamen.

Novajlija se vratio iz starešininih odaja i proturio

glavu u moju sobu.

»Tamo je onaj student, po imenu Kašivagi, koji je

došao da se vidi sa starešinom. Zar on nije tvoj prijatelj ?«

Obuzeo me neki nemir. Novajlija, koji je nosio

naočare i danju radio kao učitelj u osnovnoj školi, baš se

spremao da ode, ali sam ga zadržao i pozvao da ude u

sobu. Zamišljao sam o čemu se sve mogao voditi razgovor

u čitaonici nisam mogao podneti da ostanem sam.

Prošlo je nekoliko minuta. Odjednom se razlegao

zvuk starešininog zvonca. Ta zvonjava sa prizvukom

naređenja nadjačala je romorenje kiše; zatim je odjednom

prestala. Novi đak i ja se pogledasmo.

»To je za tebe«, rekao je. Prisilio sam se da ustanem.

Kad sam stigao do starešinine sobe, kleknuo sam

pred razmaknuta vrata. Ugledao sam onaj dokument sa

otiskom moga palca, ležao je na njegovom stolu.

Uhvativši tu hartiju za jedan kraj, starešina ju je podigao i

pokazao je meni. Ostavio me je da klečim pred vratima.

»Je li ovo zaista otisak tvog palca?« upitao je.

»Jeste.«

»E pa, lepo si to uradio, zar ne! Ako mi još neku

sličnu neprijatnost prirediš, više neću moći da te zadržim

ovde. Bolje da se osvestiš i da ti to bude jasno. Ovo ti nije

ni prvi put ...« Možda zbog toga što je Kašivagi bio u sobi,

starešina je tu zastao. »Ja ću lično otplatiti tvoj dug«,

nastavio je, »a sada možeš da ideš.«

Na te reči sam prvi put uspeo da bacim pogled na

Kašivagija. On je sedeo na podu sa izrazom lica kao da je

učinio nešto što je za najveću pohvalu. Međutim, ipak je

skrenuo pogled. Kad bi Kašivagi učinio nešto gadno, uvek

bi napravio nevino lice, kao da to, bez ikakve njegove

namere, izlazi na videlo suština njegove prirode. Samo

sam ja znao kakav je on.

Kad sam se vratio u svoju sobu, bio sam svestan da

sam noćas, pri žestokom pljuštanju kiše, u svojoj

usamljenosti, konačno oslobođen.

»Više neću moći da te zadržim ovde« — prvi put

sam čuo starešinu da mi ovako nešto kaže, prvi put mi se

on na to zarekao. Odjednom je sve postalo jasno. Starešina

već razmišlja o tome kako će me izbaciti iz hrama. Moram

požuriti da sprovedem svoju odluku.

Da Kašivagi te večeri nije uradio to što je uradio, ja,

verovatno, ne bih imao prilike da čujem te reči od

starešine, i moj plan bi bio odložen do daljnjeg. Na

pomisao da mi je Kašivagi dao snage da se oslobodim

svoje inertnosti obuzelo me je čudno osećanje zahvalnosti

prema njemu.

Kiša nije pokazivala znake da će prestati. Bilo je

sveže za mesec jun, i moja sobica u pozadini, ograđena

drvenim daskama, izgledala je pusta pri slaboj svetlosti

električne sijalice. To je bilo moje prebivalište, iz kojega

ću verovatno uskoro biti isteran. U sobi nije bilo ni jednog

jedinog ukrasa. Crna ivica izbledele slamne prostirke na

podu bila je iskrzana i iskrivljena tako da su se jasno videli

crni konci. Često, kada sam ulazio u svoju mračnu sobu i

palio osvetljenje, spoticao bih se o pohabanu ivicu

prostirke, ali se nikada nisam potrudio da je zakrpim.

Moja žeđ za životom nije mi ostavljala vremena da se

brinem o slamnim prostirkama.

Kako se leto već približavalo, sobica je odisala

oporim mirisom moga tela. Izgledalo je smešno što, iako

sam sveštenik, moje telo ima miris običnog mladog

čoveka. Taj miris se uvukao u drevne, sjajne i crne

stubove u sva četiri ugla sobe, čak i u drvene zidove. Sada

me je neprijatan miris mladog čoveka zapahnjivao iz

drveta, koje je od starosti dobilo izvesnu patinu. Stubovi i

zidovi pretvorili su se u živa bića — nepokretna, ali koja

odišu nekim sirovim, ribljim mirisom.

Onda su se oni neobični koraci, koje sam maločas

čuo, približavali hodnikom. Ustao sam i izišao u hodnik.

Kašivagi je tamo stajao, poput neke mehaničke naprave

koja se naglo zaustavila. Iza njega je svetlost iz

starešininih odaja padala na bor nazvan »Jedrenjak«, koji

je rastao u bašti, i mogao sam da sagledam crnkasto zeleni

pramac drveta kako se, mokar, uzdiže visoko u mrak.

Na licu mi se pojavio osmeh i, na svoje veliko

zadovoljstvo, shvatio sam da je Kašivagi, ugledavši taj

osmeh, prvi put pokazao da oseća nešto slično strahu.

»Što ne svratiš malo?« rekao sam.

»Gle, gle! Ne pokušavaj da me zastrašiš! Čudan si

ti drugar, zar ne?«

Kašivagi je ušao u moju sobu i s onim uobičajenim

pokretima koji su ostavljali utisak kao da hoće da čučne,

s naporom je uspeo da se s boka spusti na pod. Podigavši

glavu, pogledao je po sobi. Spolja se čulo pljuštanje kiše,

koje nas je odvajalo poput debele zavese. Usred

dobovanja kiše na otvorenoj verandi moglo se čuti kako

se kišne kapi odbijaju od papirnih pomičnih vrata u

različitim delovima zgrade.

»Pa«, rekao je Kašivagi, »ne smeš mi zameriti, da

znaš. Konačno, tvoja je greška što sam morao da postupim

na ovaj način. Eto, toliko o tome!« Iz džepa je izvukao

koverat na kojem se video pečat hrama, i prebrojao

novčanice koje su bile u njemu. Bile su samo tri novčanice

po hiljadu jena — potpuno nove, izdate očigledno posle

januara ove godine.

»Novčanice u ovom hramu su lepe i čiste, zar ne?«

rekao sam. »Naš starešina je takav sitničar da tera đakona

svaka tri dana u banku kako bi našu sitninu zamenio za

čiste i nove novčanice.«

»Pogledaj, molim te ovo!« rekao je Kašivagi.

»Samo tri novčanice. Vi imate zaista škrtog starešinu

hrama, zar ne? On kaže da ne priznaje kamatu na zajam

između drugova studenata. Mada je on i sam ućario od

takvog poslovanja koliko mu srce zaželi.«

Videvši Kašivagija obuzetog ovim neočekivanim

razočaranjem, nešto me je zagolicalo oko srca. Nasmejao

sam se bez uzdržavanja i Kašivagi mi se pridružio. Za

trenutak je došlo do slaganja među nama, ali je Kašivagi

gotovo namah prestao da se smeje i, uperivši pogled

negde prema mojem čelu, izjavio je kao da me poliva

hladnom vodom:

»Ja znam da ti ovih dana imaš neki rušilački plan na

umu, zar ne?«

S mnogo muke sam izdržao težinu njegovog

pogleda. Onda sam shvatio da pod »rušilačkim« on

podrazumeva nešto sasvim drugo od onoga što sam ja

planirao, pa sam se pribrao. U mojem odgovoru nije bilo

ni traga mucanja.

»Ne, ništa«, rekao sam.

»Zaista? Ti si pravi čudak. Ti si najneobičnija osoba

koju sam ikada sreo.«

Znao sam da je tu primedbu izazvao prijateljski

osmeh koji se još nije povukao sa mojih usana. Sasvim je

izvesno da Kašivagi neće nikada shvatiti kakvo me je

osećanje zahvalnosti obuzelo prema njemu i ta pomisao

me navela da se još više nesvesno nasmešim.

»Hoćeš li se sada vratiti u svoje rodno mesto?«

upitao sam tonom kojim bi razgovarali dobri prijatelji

obraćajući se jedan drugom.

»Da, sutra idem kući. Leto u Sanomiji. Mada je i

tamo prilično dosadno.«

»E pa, onda se duže nećemo viđati na Univerzitetu.«

»Šta? Pa ti ionako nikada nisi tamo.«

Dok je to govorio, Kašivagi je na brzinu otkopčavao

bluzu uniforme i zavukao ruku u unutrašnji džep.

»Odlučio sam da ti ovo donesem pre nego što odem

kući«, rekao je. »Mislio sam da će te obradovati. Ti si

imao tako apsurdno visoko mišljenje o njemu, zar ne?«

Bacio je gomilicu pisama na moj sto. Zapanjio sam

se pročitavši na koverti ime pošiljaoca.

»Molim te pročitaj ih«, rekao je Kašivagi

pobedonosnim tonom. »Ta pisma su uspomena od

Curukave.«

»Jesi li ti bio prijatelj sa Curukavom?« upitao sam.

»Pa, kako se uzme. Da, mislim da sam mu bio

prijatelj na svoj način. Međutim, Curukavi je, po svemu

sudeći, bilo mrsko da ga ljudi smatraju mojim prijateljem.

Istovremeno, ja sam bio jedina osoba kojoj se on ikada

poverio. Sada je mrtav, evo, već tri godine, pa mislim da

je sasvim u redu da ta pisma pokažem i drugima. Ti i on

bili ste tako dobri prijatelji da sam smatrao kako bi trebalo

da ih pokažem samo tebi i nikome drugom. Već duže

vremena sam nameravao da ti ih dam da ih pročitaš.«

Sva pisma bila su datirana u maju 1947, neposredno

pred njegovu smrt. Slata su iz Tokija, gotovo svakog dana,

i adresovana na Kašivagija. Meni nije poslao ni jedno

jedino pismo, a Kašivagiju je redovno pisao od onog dana

kada se vratio u Tokio. Pisma su, zaista, bila Curukavina

— svako bi mogao prepoznati njegov četvrtasti, dečji

rukopis. Osetio sam da me je pecnuo žalac ljubomore.

Curukava, koji nikada nije ni pokušao da učini i najmanji

napor da od mene prikrije svoja providna osećanja, koji je

ponekad govorio loše o Kašivagiju i pokušao da me

odvrati od tog prijateljstva, tajio je ovaj svoj odnos s njim.

Počeo sam da čitam pisma redom, po datumima.

Bila su pisana sitnim slovima na tankim listovima iz

sveske. Stil im je bio posebno nezgrapan. Njegova misao

kao da se stalno saplitala i teško ju je bilo pratiti. Ali iz tih

konfuznih rečenica ubrzo je izbila neka nejasna patnja, a

kada sam stigao do poslednjih pisama, agonija koju je

doživljavao Curukava, pojavila se preda mnom u svoj

svojoj jasnoći. Dok sam čitao dalje suze su mi navrle na

oči, ali me je istovremeno zaprepastila i banalna priroda

Curukavine nesreće.

Bila je posredi jedna obična, sitna ljubavna afera —

nesrećna ljubav neiskusnog mladića prema svojoj

izabranici, koju njegovi roditelji nisu odobravali. Zatim

me je jedan odeljak u pismu doveo u potpunu nedoumicu.

Možda bi se to moglo pripisati Curukavinom nesvesnom

preterivanju, ali efekat toga bio je ipak poražavajući.

»Kad o tome sada razmišljam«, napisao je, »ova

moja nesrećna ljubav možda je bila neposredna posledica

moje nesrećne prirode. Rođen sam sa sumornom

prirodom. Mislim da nikada nisam znao šta znači biti

veseo i opušten.«

Poslednje pismo bilo je napisano u očajničkom

tonu, i kada sam ga pročitao, obuzela me sumnja koja mi

nikada do tada nije pala na pamet.

»Da nije on možda...« počeo sam.

Klimnuvši glavom, Kašivagi me je prekinuo:

»Da, zaista. Bilo je to samoubistvo. Sasvim sam

siguran da je moralo biti samoubistvo. Njegova porodica,

verovatno, da bi zagladila tu stvar zbog drugih, izmislila

je onu priču o kamionu i svemu ostalom.«

»Odgovorio si mu na pismo, zar ne?« Mucao sam

od očajanja, uputivši ovo pitanje Kašivagiju.

»Da, ali, koliko sam saznao, pismo je stiglo tek

pošto je on već bio mrtav.«

»Šta si mu napisao?«

»Napisao sam da ne sme da umre. To je sve.«

Moje duboko ubeđenje da me sopstvena osećanja

nikada ne bi mogla da iznevere, pokazalo se pogrešno.

Kašivagi je dao razrešenje te moje iluzije.

»No, kako se sada osećaš?« upitao je. »Jesu li ova

pisma izmenila tvoj pogled na život? Sada su ti svi planovi

porušeni, zar ne?«

Bilo mi je jasno zašto mi je Kašivagi pokazao ta

pisma sada, pošto su prošle tri godine. Ipak, uprkos

teškom šoku, u meni je još ostala izvesna uspomena —

uspomena na jutarnje sunce što zrači kroz drveće i

obasjava belu košulju mladića koji je ležao u dubokoj

letnjoj travi. Curukava je umro, a nakon tri godine sada je

ovako preobražen. Moglo bi se pomisliti da je ono u

njemu u što sam verovao iščezlo sa njegovom smrću, ali,

naprotiv, upravo u tom trenutku bilo je preporođeno u

sasvim novom tipu stvarnosti. Ispostavilo se da ja verujem

u samu suštinu uspomene, a ne u njen stvarni smisao.

Uslovi moga verovanja bili su takvi da, kada bih sada

prestao da verujem u tu uspomenu, i sam život bi se

automatski srušio. Međutim, stojeći tu i gledajući me s

visine, Kašivagi je bio potpuno zadovoljan što je tako

smelo iskasapio moja osećanja.

»Šta veliš?« rekao je. »Nešto se prelomilo u tebi

upravo sada, zar ne? Ne podnosim da gledam prijatelja

dok u njemu živi nešto što se tako lako slomi. Moja

ljubaznost sastoji se u uništavanju takvih stvari.«

»A šta ako se još nije slomilo?« upitao sam.

»Dosta tog lažnog ponosa!« rekao je Kašivagi sa

podrugljivim osmehom. »Samo sam hteo da ti pomognem

da shvatiš. Ono što preobražava ovaj svet to je — znanje.

Shvataš li šta hoću da ti kažem? Nema ničeg drugog što

može da promeni ovaj svet. Samo znanje je u stanju da ga

preobrazi, ostavljajući ga istovremeno upravo onakvim

kakav jest. Kad posmatraš svet sa znanjem, onda shvataš

da su stvari nepromenjive, a da se istovremeno stalno

menjaju. Možda ćeš se upitati čemu nam sve to služi.

Dozvoli da ti objasnim na ovaj način — ljudska bića

poseduju oružje znanja kako bi život učinila

podnošljivim. Životinjama to nije potrebno. Životinjama

nije potrebno znanje niti išta slično tome da bi im život

bio snošljiviji. Ali ljudskim bićima je potrebno nešto i

pomoću znanja ona od same nepodnošljivosti života

mogu da naprave oružje, iako ta njegova nepodnošljivost,

istovremeno, nije ništa manja. Eto, u tome je stvar.«

»Zar ne misliš da postoji neki drugi način da se život

lakše podnese?«

»Ne, ne mislim. Osim toga, postoji još samo ludilo

ili smrt.«

»Znanje nikada ne može da preobrazi svet«,

dobacio sam, našavši se na samoj ivici ispovesti. »Svet

preobražavaju dela. Ne postoji ništa drugo.«

Kao što sam i očekivao, Kašivagi je odgovorio na

moju izjavu ledenim osmehom, koji je njegovom licu dao

izgled kao da je od gipsa.

»Eto ti ga sad!« rekao je. »Kažeš, dela. Zar ne vidiš

da lepota na ovom svetu, koja ti toliko znači, žudi za

snom, a da bi mogla spavati, mora biti zaštićena znanjem.

Sećaš li se one priče, Nansen ubija mače, o kojoj sam ti

jednom pričao. Mače iz te priče bilo je neuporedivo lepo.

Sveštenici iz dva hrama svađali su se oko mačeta zato što

su i jedni i drugi hteli da ga zaštite, da se brinu o njemu,

da ga puste da udobno drema pod njihovom paskom

punom određenog znanja. Međutim, otac Nansen je bio

čovek od akcije, pa je uzeo srp i ubio mače, tako je svršio

s njim. Ali kad je docnije došao Đošu, on je skinuo svoje

cipele i stavio ih na sopstvenu glavu. Evo šta je Đošu hteo

time da kaže: On je bio potpuno svestan da je lepota stvar

koja mora da spava i koja u snu mora da bude zaštićena

znanjem. Ali ne postoji pojedinačno znanje, neko

posebno znanje koje pripada nekoj posebnoj osobi ili

grupi. Znanje je okean čovečanstva, oblast čovečanstva,

opšti uslov ljudskog postojanja. Mislim da je to ono što je

on hteo da kaže. E, sada, ti hoćeš da igraš ulogu Đošua,

zar ne? E pa, lepota — lepota koju ti toliko voliš — to je

iluzija preostalog dela, suvišnog dela, koji je dodat

znanju. To je iluzija, drugi način podnošenja života —

koju si ti pomenuo. Moglo bi se reći da, u stvari, lepota i

ne postoji. Upravo znanje je ono što čini tu iluziju tako

jakom i što joj daje snagu stvarnosti. Sa stanovišta znanja,

lepota nikada nije uteha. Ali kad se blisko sjedine te dve

stvari, lepota, koja nikada nije uteha, s jedne strane, i

znanje, s druge strane, rađa se nešto drugo. A to drugo je

prolazno i kratkovečno poput mehura, i krajnje

beznadežno. Ipak, nešto se rađa. A to nešto ljudi nazivaju

umetnost.«.

»Lepota...«, rekao sam i zagrcnuo se od napada

mucanja. Bila je to bezgranična misao. Upravo mi je kroz

glavu prošla sumnja da je, možda, već i sama moja

koncepcija lepote bila uzrok mog mucanja. »Lepota, lepe

stvari«, nastavio sam, »to su sada moji najgori, smrtni

neprijatelji.«

»Lepota je tvoj smrtni neprijatelj?« upitao je

Kašivagi razrogačivši oči. A onda mu se lice zacrvenelo

od uobičajenog, filozofskog zanosa. »Kakva je to

promena, da čujem tako nešto od tebe! Zaista moram da

podesim fokus lenzi svoga shvatanja.«

Nastavili smo još dugo da razgovaramo. Bilo je to

prvi put posle dužeg vremena da smo svoja mišljenja

razmenili na tako prisan način. Kiša još nije prestala. Kad

je odlazio, Kašivagi mi je rekao nešto o Sanomiji i luci

Kobe. Nikada nisam bio ni u jednom od ovih mesta, a on

je sada opisao velike brodove što leti napuštaju luku. Taj

prizor mi se živo ukazao pred očima, jer sam se setio

Maizurua. Ovo je bio jedan jedini put da su se naša

mišljenja poklapala. Nas dvojica siromašnih studenata

predavali smo se istom sanjarenju i složili smo se da ništa,

ni razumevanje ni dela, nije ravno radosti koju čovek

oseća kad otplovi u daljinu.

DEVETA GLAVA

Verovatno nije bila puka slučajnost što me je

starešina, umesto da me ukori kao obično, ovom prilikom,

kada je zaista trebalo da me ukori, naprotiv, posebno

nagradio. Nekoliko dana posle toga kako je Kašivagi

došao da mu vratim dug, starešina me poveo u svoju radnu

sobu i dao mi na ruke 3.400 jena na ime školarine za prvi

semestar na Univerzitetu, 350 jena za troškove prevoza i

500 jena za sveske i drugi školski pribor. Na Univerzitetu

je bilo pravilo da se školarina plati pre letnjeg raspusta, ali

posle svega što se desilo nisam ni sanjao da će mi starešina

lično taj novac dati na ruke. Ako se čak i odlučio da mi

plati školarinu, mislio sam, pošto je sada saznao koliko

sam ja nepouzdan, verovatno će novac poslati direktno

Univerzitetu.

Mada mi je ovoga puta dao novac u ruke, znao sam

bolje nego on da je njegovo poverenje u mene bilo lažno.

Na izvestan način, ova usluga, koju mi je starešina učinio

bez ijedne reči, podsećala me je na njegovo meko,

ružičasto meso. To meso puno laži, meso što veruje u ono

što zaslužuje da bude iznevereno, a izneverava ono u šta

je vredno verovati, meso koje nije podložno kvarežu,

toplo, svetloružičasto meso što buja u tišini.

Kao što sam pretrnuo kad sam ugledao policajca u

hotelu u Juri, uplašivši se da nisu otkriven: moji potajni

planovi, tako me je i sada obuzeo strah, prava panika, jer

sam posumnjao da je starešina prozreo moje planove i da

time što će mi dati novac pokušava da me navede da

propustim priliku za odlučnu akciju. Činilo mi se da

nikako neću skupiti hrabrosti da izvršim ono što sam

naumio dokle god me u srcu bude tištala ta suma novca

koju mi je dao. Morao sam što pre naći načina da ga

potrošim. Međutim, baš siromasima nikada ne pada na

pamet dobar način da potroše novac. Morao sam ga

potrošiti na takav način da starešina, kad otkrije šta sam

učinio, neće uopšte moći da se uzdrži a da ga ne obuzme

bes i da me smesta ne otera iz hrama.

Toga dana je došao red na mene da radim u kuhinji.

Dok sam prao sudove posle večere, slučajno sam bacio

pogled u pravcu trpezarije u kojoj je već zavladala tišina.

Na ulazu je bio stub pocrneo od dima, koji se sav

presijavao u svom crnilu. Na stubu je visila tabla, čija je

boja bila gotovo sasvim izmenjena od dima, sa natpisom

A-TA-KO — SVETI ZNAK

PAZI NA VATRU

... U sebi sam video bledi obris ukroćene vatre,

uhvaćene u zamku ovog amajlijskog natpisa. Nešto, što je

nekada bilo veselo, sada je lebdelo iza tog natpisa, usahlo

i nemoćno. Možda mi nećete verovati ako kažem da me je

tih dana vatra nadahnjivala gotovo senzualnom požudom.

Ali zar nije prirodno što se i moja požuda usmerila u tom

pravcu, kad je moja volja za životom u potpunosti zavisila

od vatre? Moja požuda je oblikovala suptilnu konturu

vatre; a plameni jezici, svesni da ih posmatram kroz sjajni

crni stub, graciozno su se nameštali da mi se prikažu što

kitnjastijim. Bili su krhki — te ruke, udovi i grudi vatre.

Uveče, 18. juna, iskrao sam se iz hrama, sa novcem

u džepu, i uputio u četvrt Severni Šinći, koji je, obično,

poznat kao Gobanćo. Načuo sam da je tamo jevtino i da

su prijateljski raspoloženi prema novajlijama iz hramova

i sličnim gostima. Gobanćo je bio udaljen oko tridesetak-

četrdesetak minuta hoda od hrama Rokuon.

Veče je bilo veoma vlažno. Bleda mesečina

probijala se kroz tanke oblake koji su prekrivali nebo. Bio

sam u džemperu, pantalonama kaki-boje i nekakvim

drvenim sandalama. Po svoj prilici, posle nekoliko časova

vratiću se u toj istoj odeći. Kako sam, onda, mogao sebe

ubediti da ću »ja«, u tom istom odelu, odjednom postati

sasvim drugačija osoba?

U svakom slučaju, da bih mogao da živim, planirao

sam da zapalim Zlatni paviljon, ali ono što sam sada činio

ličilo je više na pripremanje za smrt. Kao što mlad čovek,

rešen da izvrši samoubistvo, pre svega, možda, poseti

javnu kuću da bi izgubio nevinost, tako sam se i ja sada

uputio u kraj poznat po prostituciji. Ali budite uvereni u

sledeće: kada se takav mladić nađe kod prostitutke, to se

svodi samo na stavljanje svog potpisa na unapred

pripremljeni formular i, mada on može da izgubi nevinost,

to ni u kom slučaju ne znači da će postati »drugačija

osoba«.

Ovoga puta više nisam morao da se plašim one

zapreke — kočenja, koje sam tako često iskusio u

odlučujućem trenutku kada bi se Zlatni paviljon isprečio

između mene i žene. Jer sada više nisam ni sanjao o tome,

niti sam imao ikakvu nameru da učestvujem u životu

posredstvom žene. Moj život je sada bio čvrsto usmeren

na ono drugo; sve moje dosadašnje radnje predstavljale su

samo jedan surov i turoban proces koji me je doveo do

sadašnjeg stanja.

... Tako sam ja sebi govorio dok sam išao prema

Gobanćou. Onda su mi odjednom na um pale

Kašivagijeve reči:

»Profesionalne ljubavnice ne ležu sa svojim

klijentima zato što ih vole. One prihvataju bilo koga:

izlapele starce, prosjake, ljude bez jednog oka, lepotane

— čak i gubavce, ukoliko ne znaju da su gubavi. Taj

ravnopravni pristup čini da se većina ljudi opusti i sasvim

mirne duše uzima prvu ženu na koju naiđe. Ali takva vrsta

ravnopravnosti meni uopšte ne odgovara. Ne bih mogao

podneti pomisao da jedna žena postupa sa mnom jednako

kao s nekim normalnim čovekom. To mi se činilo kao

strašno skrnavljenje samoga sebe.«

Sada mi je bilo neprijatno da se sećam tih reči. Ali

moj slučaj se razlikovao od Kašivagijevog. Izuzev

mucanja, ja nisam patio od kakve druge mane, i imao sam

svih pet zdravih udova. Prema tome, nije bilo razloga da

svoju neprivlačnost ne smatram jednostavno kao

najobičniju ružnoću. Pa ipak, pitao sam se: »... Zar ne bi

svaka žena instinktivno prepoznala na mojem ružnom

čelu znake urođenog zločinca?«

Ta suluda pomisao bi me namah ispunila nemirom.

Usporio sam korak. Konačno mi je i to razmišljanje

dojadilo, ja više zaista nisam bio siguran da li sam naumio

da izgubim nevinost da bih mogao zapaliti Zlatni paviljon

ili sam smerao da zapalim Zlatni paviljon kako bih

izgubio nevinost. A tada, bez ikakvog povoda i razloga,

pale su mi na pamet plemenite reči »TEMPO KANNAN«.

(»neprilike koje očekuju svet«); i dok sam nastavio dalje,

u sebi sam mrmljao reči »TEMPO KANNAN, TEMPO

KANNAN«.

Uto sam se približio mestu gde se završava niz

drečavo osvetljenih, bučnih »paćinko« dućana, gde se u

igri kuglicama očekuje dobitak, i egzotičnih krčmica;

odjednom se preda mnom pružila tiha tama, povremeno

osvetljena neonskim svetiljkama i slabom svetlošću belih

papirnih lampiona.

Od trenutka kad sam izišao iz hrama uobrazio sam

da je Uiko još živa i da se skriva negde u ovom kraju. To

maštanje davalo mi je snage.

Otkako sam odlučio da zapalim Zlatni paviljon,

vratio sam se u čisto, neokaljano stanje svoje prve

mladosti, i činilo mi se da bi to bilo sasvim na mestu da

opet sretnem osobe i stvari koje sam sreo na početku svog

života.

Od tada je trebalo da živim. Ali, začudo, iz dana u

dan su me opsedale sve moguće ’kobne misli, osećao sam

se kao da svakog trenutka može da me zadesi smrt. Jedino

sam se molio da me smrt poštedi dok ne zapalim Zlatni

paviljon. Gotovo nikada nisam bio bolestan, a i sada

nisam pokazivao nikakvog znaka bolesti. Samo, svakim

danom sam sve jače osećao da kontrola nad raznim

uslovima koji su me održavali u životu leži upravo na

mojim plećima; jedino sam ja morao da snosim teret te

odgovornosti ako hoću da nastavim da živim.

Prethodnog dana, dok sam čistio dvorište, posekao

sam prst na bambusovu metlicu. Čak i ta mala povreda

bila je dovoljna da me uznemiri. Setio sam se pesnika koji

je umro jer se u prst ubo na trn ruže. Obični ljudi oko mene

nikada ne bi umrli od toga. Ali ja sam postao izuzetna

ličnost, i nije se moglo predvideti kakva me sudbonosna

smrt, možda, čeka. Na sreću, prst mi se nije zagnojio, i

danas, kad sam ga pritisnuo, osetio sam samo mali bol.

Nije potrebno da naglašavam da sam preduzeo sve

higijenske mere pre svoje posete Gobanćou. Prethodnog

dana sam otišao u apoteku u nekom prilično udaljenom

kraju, gde me niko nije poznavao, i kupio paketić

prezervativa. Praškaste membrane tih predmeta bile su

zaista neugledne, nezdrave boje. Uveče sam izvadio jedan

primerak i isprobao ga. I kada se moj nabrekli ud pojavio

tu, isturen između ostalih predmeta u mojoj sobi —

budističke slike na kojoj sam nešto nažvrljao crvenom

olovkom, kalendara turističkog udruženja u Kjotu,

budističkog teksta za upotrebu u zenističkim hramovima,

koji je slučajno bio otvoren baš na stranici za bajanje

Bućo-Sonšo, mojih prljavih čarapa, pocepane slamne

prostirke — izgledao je kao neki zlokobni lik Bude,

gladak, siv, i bez očiju i bez nosa. Njegov nepriličan oblik

podsećao me na onaj svirepi i gnusni religiozni čin, poznat

pod nazivom »odsecanje uda«, koji je danas ostao samo

zapisan u izvesnim spisima što se iz prošlosti prenose s

pokolenja na pokolenje.

... Najzad sam ušao u jednu poprečnu ulicu

osvetljenu nizom papirnih lampiona.

Oko stotinak kuća duž ulice bilo je izgrađeno u

istom stilu. Kružile su priče da svako ko beži od zakona,

ako zatraži zaštitu od gazde koji upravlja ovim krajem,

može brzo i lako da nađe sigurno skrovište. Navodno, kad

bi gazda pritisnuo dugme, zvonce bi zvonilo u svakoj

javnoj kući, i zločinac bi bio upozoren da policija dolazi.

Svaka kuća je imala pored ulaza prozor zamračen

roletnama i svaka je imala po jedan sprat. Teški, starinski

krovovi, sa crepom, svi iste visine, pružali su se u daljinu

pod vlažnom svetlošću meseca. Na svakom ulazu visile su

tamnoplave zavese sa natpisom od belo obojenih slova:

»Nišiđin«, a iza njih su se nalazile gazdarice tih

javnih kuća, u belim keceljama, koje su se naginjale,

proturivši glavu kroz zavese, da bi osmatrale ko prolazi

ulicom.

Nije mi na umu bilo nikakvo zadovoljstvo. Osećao

sam samo kao da sam ispao iz normalnog koloseka, kao

da sam potpuno sam, odvojen od redovnog toka života, i

sada sam, evo, jedva vukao umorne noge kroz neku

beskonačnu pustoš. Požuda, usađena u meni, čučala je

obujmivši kolena, pokazujući mi svoja mrzovoljna leđa.

»U svakom slučaju«, nastavio sam da razmišljam,

»moja je dužnost da ovde potrošim novac. Treba samo da

utrošim sav novac koji mi je starešina dao za školarinu.

Samo u tom slučaju ću starešini pružiti savršeno opravdan

razlog da me izbaci iz hrama.«

Nije mi ni palo na pamet da u toj zamisli postoji

čitava kontradikcija; ali ako je to bio pravi razlog, onda to

neminovno znači da ja volim starešinu.

Verovatno je bilo još prilično rano, jer je za sada u

ovom kraju bilo neverovatno malo prolaznika. Kloparanje

mojih drvenih sandala odzvanjalo je kroz noćni vazduh.

Jednolični glasovi gazdarica koje su pozivale povremene

prolaznike kao da su puzili kroz vlažan vazduh što je

pritisnuo zemlju ove kišne sezone. Prstima nogu sam

čvrsto pridržavao razlabavljene drvene sandale da mi ne

spadnu s nogu. Ovako sam razmišljao: U mnoštvu onih

svetala koja sam one noći kad se rat završio posmatrao sa

planine Fudo, mora da sam video i svetla ovog kraja.

Baš na tom mestu kuda su me noge sada nosile mora

da je bila Uiko. Na uglu jedne od raskrsnica primetio sam

javnu kuću sa natpisom »Otaki«. Opredelivši se nasumce

za ovu kuću, prošao sam kroz plave zavese. Odjednom

sam se našao u popločanoj sobi od oko šest đoa. Na

suprotnom kraju sobe sedele su tri devojke, a izgledale su

kao da tu sede umorne od čekanja voza. Jedna je bila u

kimonu i imala zavoj oko vrata. Druge dve su bile u

zapadnjačkim haljinama. Jedna od njih se sagnula,

svukavši čarapu, i, zadubljena, češkala se po butini. UIKO

NIJE BILA TU. Videvši da je ona odsutna, osetio sam

olakšanje.

Devojka koja se češkala po butini pogledala me je

odozdo kao pozvani pas. Debeo sloj belog pudera i ruža

prekrivao je okruglo, podbulo lice, ocrtavajući ga grubo i

jasno kao na dečjem crtežu. Ipak, mada je to, možda,

čudno što kažem, pogled i izraz lica bio joj je odista

dobronameran. Bio je to upravo izraz što ga čovek,

možda, uputi nekom poznaniku koga je slučajno sreo na

uglu ulice. Njene oči nisu pokazale ni najmanji znak da je

uočila požudu u meni.

Pošto Uiko nije bila tu, svejedno mi je bilo koju ću

devojku uzeti. Još sam bio pod utiskom sujevernog

ubeđenja da bi svaki moj izbor i svako očekivanje

neizbežno doveli do neuspeha. Kao što ni devojke nisu

mogle da biraju svoje klijente, bolje je da ni ja ne biram

sebi devojku. Moram se obezbediti da se stravičan pojam

lepote, koji ljude čini nemoćnim da išta učine, ne ispreči

između mene i moje namere.

»Koju devojku želiš?« upitala je gazdarica. Pokazao

sam prstom na devojku koja se češkala po butini. Mali

svrbež na nozi te devojke — svrbež koji je, verovatno,

ostao od ujeda komarca što je leteo iznad popločanog

poda — postao je spona koja me je vezala za nju...

Zahvaljujući tom svrbežu, ona će docnije steći pravo da

bude svedok prilikom zvaničnog ispitivanja mog zločina.

Devojka je ustala i prišla mi. Primetio sam, kad mi

je olako dodirnula džemper, da je usne napućila u osmeh.

Dok sam se penjao starim, mračnim stepenicama na

sprat, opet sam razmišljao o Uiki. Razmišljao sam o tome

kako je ona iščezla iz ovog vremena, iz sveta koji je

postojao u ovom času. I pošto je otišla iz ovog mesta,

svakako je ne bih mogao pronaći ma gde je tražio. Činilo

mi se kao da je za trenutak izišla iz ovog našeg sveta samo

da se okupa ili radi nečeg sasvim običnog.

Još dok je Uiko bila živa, imao sam utisak da je ona

u stanju da slobodno ulazi i izlazi iz ove vrste dvojnog

sveta. Čak i u vreme onog tragičnog događaja, upravo

kada se činilo da odbacuje ovaj svet, ona ga je još jednom

prihvatila. Možda je za Uiku i smrt bila samo privremeni

udes. Možda je i krv koju je prolila na terasi hrama Kongo

bila nešto poput praha sa leptirovih krila, koji ostaje kad

ujutru otvorimo prozor i kad leptir za tren odleti.

U sredini na spratu, otvorena, kružna balustrada

opasivala je izvestan prostor kroz koji je strujala promaja

iz dvorišta; s jednog kraja nadstrešnice do drugog pružio

se konopac za sušenje rublja, na kojem su visili crveni

kombinezoni, nekoliko ženskih gaćica i jedna spavaćica.

Ona je bila sasvim tamna i njena nejasna kontura

podsećala je na ljudsku siluetu.

U jednoj od soba neka devojka je pevala. Njena

pesma je jasno odzvanjala, dok joj se povremeno

pridruživao falš glas nekog muškarca. Pesma se završila i

za trenutak je nastao tajac. Onda je devojka počela da se

smeje, što je delovalo kao da se njen smeh otkinuo sa

konopca.

»To je Haruko«, rekla je devojka što je bila sa

mnom, okrenuvši se gazdarici.

»Uvek je ona tako bučna«, rekla je gazdarica,

»uvek.« I ona prkosno okrenu četvrtasta leđa prema sobi

iz koje je dopirao smeh. Devojka me je uvela u jednu

neukusnu sobicu. Umesto uobičajenog udubljenja za oltar

u zidu, bilo je tu nekakvo postolje, na koje je neko

nasumce stavio lik boga sreće Hoteija i figuru mačke koja

kao da se umiljava. Na zidu je bila prilepljena hartija sa

kućnim redom, a tu je visio i kalendar. Soba je bila

osvetljena jednom jedinom, slabom sijalicom. Kroz

otvoreni prozor čuli su se koraci prolaznika koji su lutali

ulicama u lovu za uživanjem.

Gazdarica me je upitala da li želim da ostanem samo

kratko ili da prenoćim. Cena za kratku posetu iznosila je

400 jena. Zatražio sam malo sakea i nekoliko pirinčanih

kolačića.

Gazdarica je sišla da donese sve što sam naručio, ali

devojka mi još nije prišla. Tek kada se gazdarica vratila

sa sakeom i rekla devojci da sedne pored mene, ova mi se

pridružila na slamnoj prostirci. Sada, kad sam je mogao

posmatrati izbliza, primetio sam da joj se gornja usna

zacrvenila od trljanja. Očigledno je imala naviku da ubija

vreme trljajući se i češući se ne samo po nogama već i po

celom telu. Tada mi je palo na pamet da je to malo

crvenila možda samo razmazana mrlja od debelog sloja

ruža.

Bila mi je to u životu prva poseta javnoj kući, pa nije

ni čudno što sam sve pojedinosti tako zapažao. Konačno,

tražio sam dokaze užitka u svim pojedinostima koje su mi

promicale pred očima. Sve sam video jasno kao da je

izrezbareno u bakru; svaki detalj bio je otisnut sa

najvećom jasnoćom i na određenom rastojanju pred

mojim očima.

»Ja sam vas već ranije negde videla, gospodine, zar

ne?« rekla je devojka, predstavivši se kao Mariko.

»Ovo mi je prvi put, da znaš.«

»Zaista? Ovo vam je prvi put da ste na ovakvom

mestu ?«

»Da, baš prvi put.«

»Pa, biće da je tako. Zato ti i ruka drhti.«

Tek pošto mi je to rekla, primetio sam da mi se ruka

u kojoj sam držao čašicu sakea jako trese.

»Ako je to istina, Mariko«, rekla je gazdarica, »onda

večeras imaš sreće, zar ne?«

»Pa, ubrzo ću videti da li je to istina ili nije«, rekla

je Mariko nehajno. U njenom načinu govora nije bilo

ničega ni najmanje senzualnog, te sam zapazio da se

Mariko nalazi na nekom mestu što nije imalo nikakve

veze sa mojim ili njenim telom, jer se ponašala kao dete

odvojeno od društva u kojem se igrala. Imala je

svetlozelenu bluzu i žutu suknju. Osmotrivši joj prste,

primetio sam da su joj samo nokti na palcima namazani

crvenom bojom. Možda je lak pozajmila od neke

prijateljice i samo palce namazala iz zabave.

Ubrzo smo ušli u spavaću sobu od osam đoa.

Mariko je jednom nogom stala na jorgan prostrt po

bambusovom podu i povukla dugačak gajtan što je visio

ispod zaslona na lampi. Svetle boje jorgana od

presovanog pamuka jasno su se ocrtavale pod električnim

osvetljenjem. U elegantnom udubljenju u zidu bila je

postavljena ukrasna francuska lutka.

Nezgrapno sam se svukao. Mariko je preko ramena

prebacila ogrtač od svetloružičastog materijala, ispod

kojega se vešto svukla. Kraj kreveta je stajao bokal s

vodom i ja sam iskapio dve čaše. Okrenuta na drugu

stranu, čuvši moje grgotanje dok sam halapljivo pio,

Mariko je rekla, nasmejavši se:

»Ala si ti ožedneo!«

Kad smo legli u postelju, okrenuti licem jedno

drugome, Mariko mi je koketno dotakla prstom vrh nosa

i rekla kikoćući se:

»Je li ti ovo zaista prvi put?«

Čak i pod slabom svetlošću lampe pored postelje

nisam propustio da osmotrim svaki detalj. Jer čin gledanja

bio je dokaz da ja postojim. Sem toga, ovo je bilo prvi put

da su nečije oči bile tako blizu mojih. Zakon rastojanja,

koji je vladao mojim životom, sada je bio narušen. Stranac

se neustrašivo nametnuo mom postojanju. Toplota

stranog tela i jevtin parfem sa njegove kože postepeno su

me obujmljivali, sve dok nisam sasvim utonuo u njih. Prvi

put sam video da se život neke druge osobe može ovako

istopiti.

Postupala je sa mnom kao da sam najobičniji čovek,

jedna obična životna jedinka. Nikada nisam ni pomišljao

da će iko moći tako rukovati mnome. Pošto sam ja skinuo

odelo, ona je skinula s mene još mnogo slojeva —

oslobodila me mucanja, moje rugobe i siromaštva. Te

večeri sam odista doživeo telesno zadovoljstvo, mada

nisam mogao da poverujem da to ja uživam u fizičkom

zadovoljenju. Negde u daljini, neko osećanje koje mi je

do tada izmicalo, uzavrelo je i splasnulo... Trenutno sam

odvojio svoje telo od devojčinog i položio bradu na jastuk.

Jedan deo glave mi je utrnuo od hladnoće, pa sam ga olako

lupkao pesnicom. Onda me je obuzelo osećanje kao da

sam od svega i svačega ostavljen na cedilu, ali ni to nije

bilo dovoljno da me natera da zaplačem.

Kad je sve bilo završeno, ležali smo jedno kraj

drugog i pospanim glasom razgovarali. Sećam se, kao

kroz san, da sam slušao kako mi devojka priča o svom

potucanju dok iz Nagoje nije stigla na ovo mesto. Ali sve

moje misli bile su usmerene ka Zlatnom paviljonu. Bile

su to, uistinu, apstraktne misli o hramu, sasvim drukčije

od mojih uobičajenih, tromih i teških senzualnih misli.

»Opet ćeš nam doći, zar ne?« rekla je Mariko, a po

njenom govoru mi se učinilo da je, verovatno, koju godinu

starija od mene. Da, svakako je starija od mene. Grudi su

joj bile neposredno ispred mene, vlažne od znoja. Bile su

obično meso, te njene grudi, i nikada neće proći kroz onaj

čudni proces da se preobraze u Zlatni paviljon. Bojažljivo

sam ih doticao vrhovima prstiju.

»Ove moje ti, sigurno, izgledaju neobične«, rekla je

Mariko uspravivši se na postelji. Zatim se, u sedećem

položaju, zagledala u jednu od svojih dojki, pa ju je lagano

prodrmala kao da se igra s nekom životinjicom. Nežno

nadimanje njene puti podsetilo me na večernje sunce nad

zalivom Maizuru. Način na koji se to sunce brzo menjalo,

kao da se u mojoj glavi pretopio u to brzo i promenljivo

podrhtavanje devojčine puti. Tešila me pomisao da će ta

drhtava put pred mojim očima ubrzo utonuti duboko u

mračni grob noći, poput večernjeg sunca što uranja u

višeslojne oblake.

*

* *

Idućeg dana sam posetio istu javnu kuću i zatražio

istu devojku. I to ne samo zato što mi je preostalo još dosta

novca. Kada sam ga prvi put doživeo, taj snošaj mi se

učinio užasno bedan u poređenju sa ekstazom koju sam

zamišljao, pa mi je bilo neophodno da ga oprobam još

jednom i da ga bar malo približim svojoj sanjanoj ekstazi.

Jedna od mnogih karakteristika po kojima sam se

razlikovao od drugih bila je u tome što su moji postupci u

stvarnom životu, po običaju, na kraju ispali kao verne

kopije onoga što je bilo u mojoj mašti. Ili, bolje reći, ne

onoga što je bilo u mojoj mašti, već sećanja na sopstvene

životne izvore. Nikada nisam mogao da prevaziđem

osećanje da sam svako pojedinačno iskustvo, u kojem bih

mogao da uživam u životu, već prethodno doživeo u

mnogo sjajnijem obliku. Čak i u slučaju fizičkog čina kao

što je snošaj, činilo mi se da sam u nekom trenutku i na

izvesnom mestu, kojeg više nisam mogao da se setim

(možda sa Uikom), doživeo mnogo žešći vid čulnog

užitka, takvu slast snošaja od koje me je bridelo celo telo.

To mi je služilo kao izvor svih mojih docnijih užitaka, koji

su se uistinu svodili samo na zahvatanje šakom vode

preostale iz prošlosti.

Odista sam imao osećanje kao da sam, u nekom

trenutku daleke prošlosti, negde bio očevidac sjajnog

zalaska sunca i njegove neuporedive veličanstvenosti. Pa

zar je greška do mene što su mi se zalasci sunca koje sam

docnije gledao, svi činili manje ili više izbledeli.

Pošto je devojka prethodnog dana postupala prema

meni isuviše kao da sam običan klijent, za današnju

posetu sam poneo u džepu jednu knjigu. Bila je to knjiga

iz neke zbirke koju sam pre nekoliko dana kupio u

antikvarnici. Knjiga je imala naslov Zločin i kazna od

Bequarie. Ovo delo jednog italijanskog pravnika

krivičnog prava iz XVIII veka postalo je kao neka vrsta

hotelskog jelovnika sa standardnim porcijama

prosvećenja i racionalizma, i ja sam ga odbacio, pročitavši

samo nekoliko stranica. Međutim, palo mi je na pamet da

bi devojku, možda, zainteresovao naslov.

Mariko me je dočekala sa istim osmehom kao i juče.

Osmeh je bio isti, ali od »juče« nije ostalo ni najmanjeg

traga. Njeno prijateljsko ophođenje prema meni bilo je

isto onakvo kakvo ljudi pokazuju strancu koga slučajno

sretnu na uglu ulice. Možda zbog toga što je devojčino

telo slično uglu neke ulice.

Sedeći u malom predsoblju sa Marikom i

gazdaricom, već sam se izveštio da izvedem ceremonijal

razmene čašica sakea prema tradicionalnom običaju.

»Ti pravilno okreneš čašicu kada je vraćaš partneru,

zar ne?« rekla je gazdarica. »Iako si mlad, vidim da se

sasvim lepo ponašaš, prema bontonu!«

»Ali ako budeš dolazio svaki dan«, dobacila je

Mariko, »zar nećeš dobiti ukor od starešine hrama?«

Znači, prozrele su me, pomislio sam; znale su da

sam iz hrama.

»Mislio si da se neću dosetiti?« rekla je Mariko

primetivši na mojem licu izraz iznenađenja. »Svi mladići

danas nose dugačke kose. Kad vidiš nekoga kratko

podšišane kose, kao što je tvoja, možeš biti siguran da je

taj mladić iz nekog hrama. U ovakvim kućama kao što je

naša mi ih dobro poznajemo. Jer u ovakve kuće su nekada,

kad su bili mladi, dolazili i oni koji su kasnije postali

čuveni sveštenici... E pa, šta kažeš, da zapevamo pesmu?«

I Mariko je naglo počela da peva neku popularnu pesmu

o raznim doživljajima neke žene iz pomorske luke.

Najzad smo ušli u spavaću sobu i ovaj drugi

sastanak bio je sasvim uspešan, jer mi je snošaj pošao za

rukom u tom sada već poznatom mi ambijentu. Ovoga

puta sam čak osetio tračak i zadovoljstva; ali to nije bilo

onakvo zadovoljstvo kakvo sam zamišljao, već

jednostavno neko traljavo zadovoljstvo zbog osećanja da

se privikavam i na senzualne užitke.

Kada smo završili, Mariko mi je održala

sentimentalnu pridiku, iz koje se pojavila činjenica da je

ona starija od mene. Za trenutak sam imao utisak kao da

me je polila hladnom vodom.

»Mislim da bi bolje bilo da ne dolaziš previše često

u ovu kuću«, rekla je Mariko. »Ti si ozbiljan čovek, kako

mi se čini, pa ne smeš dozvoliti da ti ovo dolaženje ovamo

postane navika. Trebalo bi da svu svoju energiju uložiš u

svoj posao. To je najbolje za tebe. Naravno, ja volim da

mi ti dođeš, ali moraš shvatiti zašto ti ovako govorim.

Konačno, osećanja prema tebi su ista kao da si mi mlađi

brat, znaš?«

Mariko je verovatno učila ovu vrstu razgovora iz

nekog petparačkog romana u časopisu za devojke. Reči je

izgovarala bez nekog dubljeg osećanja. Jednostavno je

sklapala svoju malu priču služeći se mnome kao svojim

objektom i očekujući da ću se ja uklopiti u takva osećanja

kakva je ona zamislila. Najidealnije, sa njenog gledišta,

bilo bi kad bih ja u ovom slučaju pustio neku suzu.

Ali ja nisam zaplakao. Umesto toga, iznenada sam

izvukao ispod jastuka knjigu Zločin i kazna i gurnuo je

njoj pod nos.

Mariko je poslušno počela da prevrće stranice te

knjige. Zatim ju je bez reči bacila na mesto gde je

prvobitno stajala. Knjiga je brzo iščezla iz njenog

pamćenja.

Želeo sam samo da Mariko doživi nešto kao

predosećanje na osnovu toga što nas je sudbina sastavila.

Želeo sam da ona oseti nešto slično saznanju da je postala

saučesnica u uništenju sveta. Jer, konačno, to baš ne bi

trebalo da bude svejedno ni ovoj devojci. Postao sam

nestrpljiv i najzad sam se izvukao, kazavši ono što nije

trebalo da kažem:

»Za mesec dana... da, otprilike za mesec dana, u

novinama će pisati mnogo o meni, da znaš. Molim te da

me se onda setiš.«

Srce mi je divlje kucalo kad sam to izrekao.

Medutim, Mariko je samo prasnula u smeh. Toliko se

smejala da su joj se grudi tresle; onda me je pogledala i

pokušala da se obuzda, ugrizavši se za rukav, ali ju je opet

spopao napad smeha, tako da joj se celo telo treslo. Bio

sam siguran da ni sama ne bi bila u stanju da objasni šta

joj je toliko smešno. Primetivši moj izraz, prestala je da se

smeje.

»Šta je tu tako smešno?« izbacio sam glupo pitanje.

»Pa ti si pravi lažov, zar ne? Ah, to je zaista da

čovek umre od smeha! Kako ti samo umeš da slažeš!«

»Ja uopšte ne lažem.«

»Oh, prekini!« rekla je Mariko prsnuvši ponovo u

smeh. »Umreću od smeha. Dotući ćeš me! Tako me lažeš,

a sve vreme uspevaš da zadržiš najozbiljniji izraz lica.«

Pogledao sam je kako se smeje. Možda ju je, sasvim

prosto, zasmejalo to moje čudno mucanje dok sam tako

naglašeno izgovarao svoju primedbu o tome šta će se

dogoditi u budućnosti. Ali, u svakom slučaju, Mariko mi

nije poverovala ni reči.

Mariko mi nije poverovala. Sigurno ne bi

poverovala ni da se sada pred njenim očima dogodio i

zemljotres. Kad bi se ceo svet srušio, samo ova devojka

bi, verovatno, bila pošteđena. Jer Mariko je verovala samo

u ono što se dešavalo po njenoj prirodnoj logici. Ta njena

logika nije dopuštala nikakvo rušenje sveta, prema tome,

ništa joj ni u kom slučaju ne bi moglo pružiti priliku da

razmišlja o nečem takvom. U tom pogledu je podsećala na

Kašivagija. Mariko je bila Kašivagi u ženskom obliku,

Kašivagi koji nije razmišljao.

Pošto se razgovor završio, Mariko se uspravila na

postelji, još obnaženih grudi, i počela da nešto pevuši kroz

nos. Njeno pevušenje se stapalo sa zujanjem muve koja

joj je letela oko glave. Posle izvesnog trenutka muva joj

je sletela na dojku.

»Oh, golica!« rekla je, ne potrudivši se nimalo da je

otera.

Čim je muva sletela na njenu dojku, čvrsto se uz nju

pripila. Na moje iznenađenje, Mariki kao da uopšte nije

bilo ni najmanje neprijatno što je tako miluje jedan insekt.

Čulo se pljuštanje kiše po nadstrešnici. Zvučalo je

kao da kiša pada samo na to određeno mesto. U mojim

ušima pljusak je odzvanjao kao da je kiša prestrašena, kao

da je zalutala baš u ovaj deo grada i potpuno se izgubila.

Zvuk kiše bio je odsečen od ogromne noći, kao i ja sam;

bio je to zvuk koji pripada nekom užem svetu-, kakav je

bio taj mali svet osvetljen malom lampom pored postelje.

Pošto muve vole trulež, možda je Mariko počela da

truli? Da nije devojčino potpuno gubljenje vere

podrazumevalo truljenje? Da li ju je muva napala zato što

je Mariko živela u nekom apsolutnom, njenom svetu. Nije

mi bilo lako da to shvatim.

Tada sam primetio da je Mariko odjednom zaspala.

Ležala je tu poput leša, a na oblini njenih grudi,

osvetljenih noćnom lampom i muva je ostala nepokretna

— očigledno je zadremala.

*

* *

Više nikada nisam navratio u javnu kuću Otaki.

Uradio sam ono što sam morao da uradim. Preostalo je još

samo to da starešina dozna u šta sam utrošio novac od

svoje školarine i da me otera iz hrama.

Ipak, ja starešini nisam pružio ni najmanji

nagoveštaj o tome šta sam uradio s novcem. Nije bilo

potrebno da mu se ispovedim; starešina je morao da

dokuči šta sam učinio i bez moga ispovedanja.

Teško mi je da sam sebi objasnim zašto mi je bilo

potrebno da se tako dovijam da bih se, u neku ruku,

oslanjao na starešininu snagu. Zašto sam morao da

pozajmljujem tu njegovu snagu? Zašto sam dozvoljavao

da moja konačna odluka zavisi od toga što će me starešina

izbaciti iz hrama? Jer, kao što sam rekao, već duže vreme

sam bio svestan da je starešina u suštini nemoćan.

Nekoliko dana posle moje druge posete javnoj kući

imao sam priliku da vidim baš tu stranu njegove prirode.

Rano toga jutra, pre nego što je hram bio otvoren za

posetioce, starešina je izišao da se prošeta oko Zlatnog

paviljona, što uopšte nije bio njegov običaj. Prišavši meni

i ostalim mladim sveštenicima dok smo čistili dvorište

hrama, dobacio nam je neku konvencionalnu primedbu o

tome kako nam je zahvalan na trudu. Zatim se, u svojoj

beloj mantiji, sa hladnim izrazom lica, uputio uz kamene

stepenice koje su vodile u Jukatei. Očevidno je hteo da

tamo malo posedi sam, pripremajući čaj i nastojeći da

razbistri um.

Na nebu su ostali tragovi jarkog svitanja. Ovde-

onde promicali su oblaci preko plave pozadine, još puni

odbleska od crvenog sjaja zore. Činilo se kao da oblaci još

nisu bili u stanju da se oslobode svoga stida.

Kad smo završili čišćenje, svi iz moje grupe vratili

su se u glavnu dvoranu. Samo sam ja pošao stazom koja

je prolazila pored Jukateija i zavijala iza velike čitaonice.

Bilo je to moje zaduženje da počistim dvorište iza

čitaonice. Ponevši metlu, popeo sam se kamenim

stepenicama oivičenim bambusovom ogradom. Stepenice

su vodile do mesta pored dvorane za čaj — Jukatei.

Drveće je još bilo vlažno od kiše koja je padala sve do

prethodne večeri. Od jutarnje svetlosti presijavale su

kapljice rose obilno prosute po okolnom šiblju, pa se

činilo kao da su to crvene ribizle nikle tu pre njihove

sezone. Paučina, što se pružila od jedne kapljice do druge,

takođe se pomalo crvenela, a primetio sam i kako

podrhtava.

Dok sam sve to posmatrao, zadivila me pomisao da

predmeti na ovoj zemlji mogu tako osetljivo da

odražavaju boje nebeskih visina. Čak i vlažni sjaj od kiše

koji je prekrio celokupno zdanje hrama dobijao je u

potpunosti karakteristične osobine odozgo, s nebesa. Sve

je kapalo od vlažnosti, kao da prima izdašan blagoslov s

neba, i odisalo mirisom u kojem se trulež stapala sa

svežinom. Jer predmeti na ovoj zemlji nisu imali načina

da išta od toga odbace.

Pored paviljona Jukatei dizala se čuvena kula

Severna zvezda, čije ime je poticalo iz sledećeg pasusa:

»Severna zvezda obitava na ovom mestu i bezbroj svih

drugih zvezda njoj služi.« Međutim, sadašnja kula

Severna zvezda nije više bila ona ista koja je tu stajala

kada je Jošimicu imao vlast u svojim rukama. Bila je

rekonstruisana pre stotinak godina u kružnom obliku

kakav je poželjan za čajne dvorane. Pošto starešine nije

bilo u Jukateiju, mora da je ušao u kulu Severna zvezda. .

Nisam hteo da se sam suočim sa starešinom. Tiho

sam prošao pored žive ograde pognuvši se da ne budem

primećen s druge strane.

Kula Severna zvezda bila je otvorena. U udubljenju

u zidu stajao je uobičajeni svitak Marujame Okjoa, kao i

mali, delikatno izrezbareni budistički oltar, napravljen od

sandalovine, ali koji je sasvim pocrneo tokom vekova

otkako je donesen iz Indije. Na levoj strani sam ugledao

policu od dudovine napravljenu u stilu Rikju; primetio

sam i sliku na pomičnim vratima. Sve je bilo tu kao što

sam i očekivao, izuzev starešininog lika. Instinktivno sam

podigao glavu i pogledao unaokolo preko živice.

U mračnom delu sobe, pored stuba, ugledao sam

nešto nalik na veliki, beli paket. Kad sam se pažljivo

zagledao, video sam da je to starešina. Njegova figura,

odevena u belo, bila je sasvim pognuta, i on je čučao tu,

sa glavom među kolenima, i lica pokrivena dugim

rukavima.

Starešina je ostao u istom položaju. Bio je potpuno

nepokretan. Ali u mene, koji sam tu stajao posmatrajući

ga, nadirala su uzavrela osećanja.

Prva mi je pomisao bila da se starešina razboleo i da

je doživeo iznenadni napad bolesti. Trebalo je da mu

odmah priđem i ponudim pomoć. Međutim, istog trenutka

kad mi je to palo na pamet, nešto me je zadržalo. Nisam

osećao ni najmanju ljubav prema starešini, i sada je već

bilo samo pitanje dana kada ću izvršiti svoju nameru da

zapalim Zlatni paviljon. Da mu pod tim uslovima

ponudim pomoć, bilo bi krajnje licemerstvo. Štaviše,

postojala je opasnost da će me on, ukoliko mu pomognem,

verovatno obasuti zahvalnošću i ljubavlju, usled čega bi

moja rešenost, možda, splasnula.

A kada sam pažljivo pogledao starešinu, video sam

da nije bolestan. Bilo šta da mu se desilo, njegov skrušen

lik, dok je čučao tu, u maloj čajnoj dvorani, bio je potpuno

lišen svake gordosti i dostojanstva. Bilo je u njemu nečega

ogavnog, kao u figuri zaspale životinje. Primetio sam da

su mu rukavi malo podrhtavali, što je izgledalo kao da mu

neki nevidljivi teret pritiska leđa.

Šta bi to moglo biti — taj nevidljivi teret? Je li to

bila patnja? Ili, pak, da nije to bilo njegovo nepodnošljivo

saznanje o sopstvenoj nemoći?

Kad sam se privikao na tišinu, shvatio sam da

starešina nešto mrmlja sasvim prigušenim glasom.

Zvučalo je to kao sutra, ali ga nisam mogao razumeti.

Odjednom mi je sinula pomisao koja je uzdrmala moj

ponos — pomisao da je naš starešina imao mračan

duhovni život, o kojem mi ništa nismo znali i da su, u

poređenju s tim životom, ona sitna zlodela, gresi i nehat,

na kojima sam ja toliko nastojao, bili neopisivo ništavni.

Tada sam shvatio. Ovo starešinino čučanje bilo je

isto kao i ono »čekanje u bašti«, to jest položaj lutajućeg

sveštenika, čija je molba da ga puste u hram, odbijena, i

koji ceo dan sedi na svojoj torbi pred ulazom, pognute

glave. Ako se verski velikodostojnik tako visokog ranga

kao što je naš starešina zaista podvrgava verskoj disciplini

koju pokazuju pridošlice — putujući sveštenici, mora da

je on obdaren istinskom poniznošću. Ali čemu služi ta

njegova poniznost? Kao poniznost vlati trave, vrhova

lišća na drveću, rose uhvaćene na paučini koja stremi

jutarnjem sjaju nebesa, tako je, možda, starešina

pokazivao poniznost zbog prvobitnih zlodela i prestupa

ovoga sveta, koje nije on počinio; možda je dopuštao da

se te stvari prirodno odražavaju u njegovoj osobi dok je

sedeo tu šćućuren poput životinje.

Ali, ne, njegova poniznost nije bila namenjena

nikakvoj univerzalnoj sili. On je taj ponizni stav, shvatio

sam odjednom, zauzeo baš zbog mene. O tome ne može

biti nikakve sumnje. On je znao da ću ja ovuda proći, i

zbog mene je zauzeo taj stav. Starešina je bio potpuno

svestan svoje nemoći, i najzad mu je pao na pamet ovaj

neobično ironičan metod da me ukori, da mi bez reči

iskida srce na komadiće, da u meni probudi sažaljenje, da

me prisili da kleknem i da se pomolim.

Dok sam posmatrao starešinu kako tu čuči zguren,

u položaju koji sam ja shvatio kao stav poniznosti, samo

za dlaku sam izbegao da me ne pobede osećanja. Mada

sam svom snagom nastojao da ih se oslobodim, činjenica

je da sam bio na ivici da podlegnem osećanju ljubavi

prema njemu. Ali pomisao da je on zauzeo taj stav

posebno radi mene, obrnula je sve u suprotnom pravcu i

učinila da moje srce postane još tvrđe nego ranije.

I baš u tom trenutku sam odlučio da isteram do kraja

svoje planove, ne zaviseći ni od kakvih prethodnih uslova,

kao što je jedan da me starešina istera iz hrama. Starešina

i ja smo postali stanovnici dva različita sveta i više nismo

imali nikakvog uticaja jedan na drugog. Bio sam

oslobođen od svih stega. Sada sam mogao da izvršim ono

na šta sam se odlučio, onako kako se meni sviđa i onda

kada ja to budem hteo, ne očekujući ništa od nekakve

spoljnje sile.

Jutarnji sjaj neba je izbledeo; istovremeno su se

navukli oblaci i sjajni sunčevi zraci su nestali sa kule

Severna zvezda. Starešina je i dalje ostao tu u svom

zgurenom, čučećem položaju. Hitro sam otišao odatle.

*

* *

Dvadeset i petog juna izbio je korejski rat.

Obistinilo se moje predosećanje da se bliži kraj i propast

sveta. Morao sam da požurim.

DESETA GLAVA

Dan posle moje posete u četvrti Gobanćo već sam

napravio jedan eksperiment. Iz drvenih vrata na zadnjem

delu Zlatnog paviljona izvadio sam dva klina, dugačka

oko dva cola.

Na prizemlju Zlatnog paviljona postoje dva ulaza u

Hosui-in. Oba imaju vrata na sklapanje, jedna prema

istoku, a druga prema zapadu. Stari vodič bi svake večeri

obišao Zlatni paviljon. Najpre bi iznutra zatvorio zapadna

vrata, onda bi spolja zatvorio i zaključao istočna vrata.

Međutim, ja sam znao kako da i bez ključa uđem u Zlatni

paviljon. Postojala su jedna stara drvena vrata na zadnjoj

strani hrama, koja se više nisu upotrebljavala. Ta vrata su

se lako mogla skinuti, ako se samo izvadi pet-šest klinova

pri vrhu i pri dnu. Svi klinovi su bili labavi i mogli su se

sasvim jednostavno izvaditi prstima. Tako sam ja i

pokušao, izvadivši dva klina. Umotao sam ih u parče

hartije i pažljivo gurnuo duboko u svoju fioku. Prošlo je

nekoliko dana. Koliko sam mogao videti, niko nije ništa

primetio. Prošla je nedelja dana: Još nije bilo nikakvog

znaka da je iko zapazio nedostatak klinova. Uveče,

dvadeset osmog, potajno sam ušao u hram i vratio klinove

na prvobitno mesto.

Onog dana kada sam video starešinu šćućurenog u

čajnoj dvorani i kada sam konačno odlučio da se neću

oslanjati ni na čiju snagu, otišao sam u apoteku blizu

policijske stanice Nišiđin, u Cimoto Imaidegavi, i kupio

arsenika. Najpre su mi dali malu bočicu u kojoj nije moglo

biti više od trideset pilula. Zatražio sam veću bočicu, i

najzad sam platio stotinu jena za bočicu od sto pilula.

Zatim sam otišao u gvožđarsku trgovinu južno od

policijske stanice i kupio džepni nožić sa oštricom

dugačkom oko četiri cola. Zajedno sa koricama stajao je

90 jena.

Šetkao sam se tamo-amo ispred policijske stanice

Nišidin. Bilo je veče i nekoliko prozora je bilo jako

osvetljeno. Primetio sam jednog detektiva kako žurno

ulazi u zgradu. Imao je košulju raskopčanu na vratu i

nosio torbu. Niko na mene nije obratio ni najmanje pažnje.

Već dvadeset godina niko na mene nije obraćao nimalo

pažnje, pa ni u sadašnjim uslovima, i tako će, verovatno,

i dalje biti. U sadašnjim uslovima ja sam još uvek bio

beznačajna osoba. U ovoj zemlji, Japanu, bilo je milion,

desetine miliona ljudi odgurnutih na stranu, u ćošak, na

koje niko nije obraćao pažnju. Ja sam još spadao među

njih. Svet se uopšte nije brinuo da li su ti ljudi živi ili

mrtvi, i zato su oni delovali nekako umirujuće i

ohrabrujuće. Detektiv, dakle, nije sumnjao pa se nije ni

potrudio da me malo bolje pogleda. Crvena, zamućena

svetlost lampe osvetljavala je kameni znak za policijsku

stanicu Nišiđin; kineski karakter za »đin« je ispao, i niko

se nije potrudio da ga zameni.

Pri povratku u hram razmišljao sam o stvarima koje

sam te večeri kupio. Bile su to uzbudljive stvari.

Iako sam kupio otrov i nož zbog eventualne

mogućnosti da ću morati da umrem, toliko sam im se

radovao da sam se, prosto, pitao oseća li se tako čovek

koji je kupio kuću i koji pravi planove za svoj budući

život. Čak i kada sam se vratio u hram, nije mi dosadilo

da razgledam te upravo kupljene predmete. Izvadio sam

džepni nožić iz korica i liznuo oštricu. Čelik se odmah

zamaglio, a izrazitu studen koju je ostavio na mom jeziku

pratio je daleki nagoveštaj neke slasti. Ta slast se nejasno

prenela na moj jezik sa tankog čelika, iz njegove

nedokučive suštine. Jasnoća oblika, sjaj metala poput

indigo boje dubokog mora — u tome je bila sadržana ta

nejasna slast koja mi je prijatno nadražila vrh jezika

zajedno sa pljuvačkom u mojim ustima. Konačno je slast

nestala. Sav srećan zamišljao sam dan kada će mi telo biti

opijeno silnim izlivom te slasti. Nebo smrti bilo je vedro i

činilo mi se kao nebo života. Sve moje sumorne misli su

iščezle. Sada u ovom svetu nije bilo agonije.

Posle rata u Zlatnom paviljonu je instaliran

najsavremeniji aparat za alarm u slučaju požara. Bio je

programiran tako da, kad bi temperatura u hramu dostigla

izvesnu visinu, zvonce za uzbunu bi zazvonilo u hodniku

zgrade u kojoj smo živeli. Uveče, dvadeset devetog juna,

nešto se na tom uređaju za uzbunu pokvarilo. Kvar je

otkrio stari vodič. Ja sam tada baš bio u kuhinji i čuo sam

kako starac prijavljuje kvar u đakonovoj kancelariji. Imao

sam osećanje da čujem ohrabrenje sa nebesa.

Međutim, sledećeg jutra, đakon je telefonirao u

fabriku koja je uređaj instalirala i zamolio da pošalju

majstora da popravi kvar. Dobroćudni vodič se sav

polomio da bi me obavestio o razvoju događaja. Ugrizao

sam se za usnu. Prošle noći je bila izuzetna prilika da

izvršim ono što sam naumio, a ja sam je propustio.

Majstor je došao uveče. Svi smo se okupili oko

njega, ljubopitljivo posmatrajući kako radi. Trebalo mu je

mnogo vremena da popravi kvar. Nagnuvši glavu, čovek

nas je gledao ispod oka, nekako obeshrabrujuće, tako da

su se posmatrači, jedan po jedan, razišli. Najzad sam i ja

otišao. Sad sam morao da čekam da opravka bude gotova

i da odjekne onaj signal očajanja kad se zvono za uzbunu

u sav glas razlegne kroz hram dok ga majstor isprobava.

Čekao sam. Noć je nadirala u Zlatni paviljon poput plime,

i mogao sam da vidim titravu svetlost majstorove lampice

u mračnoj zgradi. Nije se čuo nikakav zvuk alarma.

Majstor je digao ruke od opravke i rekao da će doći idućeg

dana da završi posao.

Međutim, nije održao reč i nije došao prvog jula.

Uprava hrama nije imala na umu nikakav posebni razlog

da požuruje opravku.

Tridesetog juna sam još jednom otišao u Ćimoto

Imaidegavu i kupio slatkog hleba i nekoliko kolača sa

džemom od slatkog pasulja. Pošto nam u hramu nikada

ništa nisu davali da jedemo između obroka, ponekad sam

dolazio ovamo i kupovao slatkiše od svog oskudnog

džeparca.

Ali toga dana me na kupovinu nije podstakla glad.

Niti sam kupio hleb da bih lakše progutao arsenik. Ako

baš moram da nađem razlog za to, rekao bih da me je

nemir naterao da kupim tu hranu.

Odnos između mene i te pune papirne kese koju sam

nosio u ruci. Odnos između onog savršenog, ali očajnog

čina koji sam se spremao da izvršim i tog bednog hleba u

kesi. Sunce je prosijavalo kroz oblačno nebo i obavijalo

stare kuće duž ulice poput magličastog isparenja. Znoj je

počeo lagano da mi curi niz leđa, što sam osećao kao da

mi niz kičmu odjednom klizi hladan konopac. Bio sam

strašno umoran.

Odnos između mene i slatkog hleba. Šta bi to moglo

biti? Zamišljao sam, kada dođe trenutak i kad se suočim

sa izvršenjem svoga dela, duh će mi se pokolebati od

napetosti i koncentracije tog trenutka, dok će mi stomak,

koji će i dalje ostati prepušten svojoj uobičajenoj osami,

zahtevati još neku kompenzaciju za tu izolovanost. Činilo

mi se da su moji unutrašnji organi poput nekog olinjalog

psa koji se nikako nije dao valjano dresirati. Znao sam.

Znao sam, ma koliko moj duh bio živ i uzbuđen, moj

stomak i moja utroba — ti tupavi, glupi organi, smešteni

u mom telu — nastojaće na tome da bude onako kako oni

hoće i počeće da sanjaju neki banalni san o svakodnevnom

životu.

Znao sam da će mi stomak sanjati. Sanjaće o

slatkom hlebu i kolačima sa džemom od slatkog pasulja.

Dok je moj duh sanjao o dragom kamenju, stomak mi je

tvrdoglavo sanjao o slatkom hlebu i kolačima sa džemom

od slatkog pasulja. U svakom slučaju, ta moja hrana biće

odgovarajući ključ za ljude kad počnu da se domišljaju o

razlozima moga zločina. »Siromah čovek, bio je gladan«,

reći će ljudi. »Pa to je sasvim ljudski i razumljivo!«

*

* *

Došao je taj dan. Prvi jul 1950. Kao što sam već

napomenuo, nije bilo nade da će alarm u slučaju požara

biti opravljen u toku toga dana. To je potvrđeno u šest

časova uveče. Stari vodič je ponovo telefonirao fabrici i

molio ih da dovrše opravku. Mehaničar je odgovorio da je

on, na žalost, prezauzet te večeri, ali da će idućeg dana

neizostavno sve završiti.

Bilo je oko stotinu posetilaca u hramu tokom dana,

ali pošto se kapija zatvarala u pola sedam, plima ljudi već

je počela da se povlači. Pošto je stari vodič telefonirao u

fabriku, stao je na ulaz u kuhinju, gledajući odsutno

napolje na malu poljanu. Za danas je završio svoj posao.

Sipila je sitna kiša. Od jutra je bilo pljuskova u

nekoliko naleta. Duvao je laki povetarac i nije bilo suviše

sparno za ovo doba godine. Primećivao sam cvetove

bundeva razbacane ovde-onde na poljani pod kišom. Soja,

posađena prethodnog meseca, počela je da klija duž crnih,

sjajnih brazda na drugoj strani polja.

Kad bi se vodič udubio u misli, škljocao je svojim

loše napravljenim protezama uz jasno zveckanje. Mada je

svakog dana posetiocima hrama pružao uvek ista

obaveštenja, zbog njegovih veštačkih zuba povremeno bi

ga bilo sve teže razumeti. Uopšte nije obraćao pažnju na

stalne predloge da bi trebalo da ih popravi.

Starac je mrmljao sam za sebe, zagledan u poljanu.

Zastao je za trenutak pa sam mogao da čujem kako mu

čegrtaju proteze. Onda je opet počeo da mrmlja.

Verovatno je gunđao zbog kašnjenja sa opravkom

protivpožarnog alarma. I dok sam slušao njegovo

nerazumljivo mrmljanje, činilo mi se kao da kaže kako je

sada već prekasno za ikakvu opravku, bilo njegovih zuba,

bilo protivpožarnog alarma.

Starešina je te večeri imao jednog nesvakidašnjeg

posetioca. Bio je to otac Kuvai Zenkai, starešina hrama

Rjuho u pokrajini Fukui, koji mu je bio prijatelj iz

vremena pohađanja bogoslovije. Pošto je otac Zenkai bio

starešinin prijatelj, bio je prijatelj i s mojim ocem.

Starešina je bio izišao nekuda kad je otac Zenkai

stigao. Neko je starešini telefonski javio da ima posetioca;

rekao je da će se vratiti po prilici za jedan sat. Otac Zenkai

je došao u Kjoto da provede dan-dva u našem hramu.

Sećam se da je otac Dosen uvek sa zadovoljstvom

govorio o tom svešteniku i da je imao veoma visoko

mišljenje o njemu. Bio je to veoma muževan čovek, i po

pojavi i po karakteru — pravi tip grubo tesanog

zenističkog sveštenika. Bio je visok gotovo šest stopa, a

imao je tamnu put i bujne, čupave obrve. Glas mu je bio

poput groma.

Kada je jedan od mojih drugova manastirskih đaka

došao da mi kaže kako otac Zenkai hoće da porazgovara

sa mnom dok se starešina ne vrati, počeo sam osetno da

se kolebam. Plašio sam se da sveštenikove jasne i bistre

oči ne prozru moj plan, koji se sada tako približio trenutku

svog izvršenja.

Zatekao sam ga gde sedi prekrštenih nogu u velikoj

dvorani za posetioce, u glavnoj zgradi. Pio je sake, kojim

ga je počastio đakon, i grickao turšiju i nekakve japanske

specijalitete od začinjenog povrća. Moj drug bogoslov

posluživao ga je dok ja nisam došao, a onda sam ga ja

odmenio i, sedeći formalno prekrštenih nogu ispred

sveštenika, počeo sam da mu nalivam sake. Sedeo sam

leđima okrenut mraku i tihoj kiši. Prema tome, otac

Zenkai je imao dva sumorna prizora pred svojim očima —

mračnu baštu, svu raskvašenu ove kišovite sezone, i moje

lice. Ali on nije bio čovek koga bi zbunilo to ili bilo šta

drugo. Iako je to bio naš prvi susret, on je govorio veselo

i bez kolebanja. Jedna primedba sledila je za drugom.

»Izgledaš baš kao i tvoj otac.« »Zaista si porastao, zar

ne?« »Kako je to tužno što ti je otac umro!«

Otac Zenkai je posedovao jednostavnost, koja nije

bila svojstvena starešinama, i snagu koju moj otac nikada

nije imao. Lice mu je bilo opaljeno od sunca, nozdrve

izuzetno široke, bore oko teških obrva nad njegovim

očima skupljale su se jedna prema drugoj, tako da mu je

lice izgledalo kao da je pravljeno prema modelu maske

Obešimi, koju su nosili vilenjaci u pozorišnim komadima

No drame.

U svakom slučaju, on nije imao pravilne crte. Bilo

je previše unutrašnje snage u ocu Zenkaiju. Ta snaga se

otkrivala u njegovoj ćudljivoj volji, što je potpuno uništilo

svaku pravilnost crta koja se još mogla nazreti. Njegove

ispupčene jagodice na obrazima bile su strme poput

stenovitih planina na slikama kineskih slikara Južne škole.

Međutim, bilo je neke nežnosti u sveštenikovom

gromoglasnom glasu, što je nalazilo odjeka u mom srcu.

To nije bila uobičajena vrsta nežnosti, već nežnost grubih

korena nekog ogromnog drveta što raste nakraj sela i

predstavlja sklonište za putnika i namernika. Njegova

nežnost je delovala grubo. Dok smo razgovarali, morao

sam dobro da se pričuvam da ne bi baš sada, u ovoj

odlučujućoj noći, moja rešenost splasnula od dodira s tom

nežnošću. Posumnjao sam da je starešina, možda, pozvao

oca Zenkaija naročito zbog mene, ali sam shvatio da bi se

teško moglo zamisliti da bi ga on zvao da dođe ovamo čak

iz provincije Fukui samo zbog mene. Ne, ovaj sveštenik

je samo jedan neobičan gost, koji će pukim slučajem biti

svedok najveće kataklizme.

Bela zemljana boca za sake mogla je da sadrži više

od pola litre, ali otac Zenkai ju je već ispraznio. Izvinio

sam se uz učtiv naklon i otišao u kuhinju da donesem još

jednu bocu. Kad sam se vratio sa zagrejanim sakeom,

obuzelo me je osećanje koje do tada još nisam iskusio.

Dotad nikada nisam osetio želju da me drugi razumeju, ali

sada sam poželeo da me bar otac Zenkai shvati. Kad sam

ponovo kleknuo pred njega nalivajući mu sake, mora da

je primetio kako su mi oči zasijale iskrenošću koju nisu

odražavale nekoliko trenutaka ranije.

»Šta mislite o meni, oče?« upitao sam.

»Hm, rekao bih, i tako izgledaš, da si dobar i

ozbiljan student. Naravno, ja ne znam kakvom se

razvratnom uživanju ti krišom odaješ. Ali, čekaj, već sam

i zaboravio. Stvari više nisu onakve kao nekada, zar ne?

Pretpostavljam da vi mladići danas nemate dovoljno

novca za razvratna uživanja. Kad smo tvoj otac, ja i

starešina bili mladi, mi smo se odavali raznoraznim

nepriličnim stvarima.«

»Da li ja izgledam kao običan student?« upitao sam.

»Da«, odgovorio je otac Zenkai, »a tako je i najbolje

da čovek izgleda. Od svega je najbolje da izgledaš obično.

Onda ljudi ne mogu posumnjati u tebe, znaš.«

Otac Zenkai uopšte nije bio sujetan. Verski veliki

dostojanstvenici, od kojih ljudi stalno traže njihovo

mišljenje, od procene ljudskog karaktera do slika i

antikviteta, skloni su da greše tako što nikada ništa ne

ocene pozitivno, iz straha da im se ljudi kasnije ne bi

smejali zato što su dali pogrešnu procenu. Naravno,

postoje i zenistički sveštenici takvog tipa koji u trenutku

izreknu iznuđeno mišljenje o svemu o čemu razgovaraju,

ali oni paze da svoj odgovor sroče tako da se može shvatiti

dvosmisleno, da znači dve sasvim suprotne stvari. Ali otac

Zenkai nije bio takav. Bio sam sasvim siguran da govori

baš onako kako misli i upravo onako kako oseća. Nije se

nepotrebno trudio da u onome što je video svojim oštrim,

bistrim očima traži neko posebno značenje. Njemu je bilo

sasvim svejedno da li u tome postoji neko značenje ili ne

postoji. Ali ono što je više od svega doprinelo da mi se

otac Zenkai učini tako velikim bilo je u tome što on, kada

je nešto gledao — na primer, kad je gledao u mene — nije

nastojao na nekakvoj svojoj individualnosti, tj. da primeti

nešto što samo on i niko drugi ne može da vidi, nego je

video taj predmet upravo onako kako bi ga video i svako

drugi. Sam objektivni svet nije imao nikakvog značaja za

ovog sveštenika. Shvatio sam šta je hteo da mi kaže i

postepeno sam počeo da se osećam spokojnim. Samo ako

ja drugim ljudima izgledam običan, onda sam ja zaista

običan i, na ma kakve čudne postupke ja sebe naterao, ta

običnost će ostati onakva kakva je, poput prečišćenog

pirinča.

Bez ikakvog svesnog napora počeo sam da

zamišljam sebe kao da sam neko tiho, malo žbunasto drvo,

posađeno ispred oca Zenkaija.

»Znači, u redu je, oče«, rekao sam, »da se čovek

ponaša onako kako to od njega ljudi očekuju?«

»Pa to baš nije uvek tako lako. Ali ako počneš da se

ponašaš drukčije, ljudi to ubrzo prihvate kao da je to tvoje

normalno ponašanje. Ljudi su vrlo zaboravni, da znaš.«

»Koja ličnost je, u stvari, stalna?« upitao sam. »Ona

koju ja sebi pripisujem ili ona za koju drugi ljudi veruju

da je ja posedujem?«

»Obe ubrzo skončavaju. Ma koliko ti sebe ubeđivao

da ti je ličnost stalna, njoj mora doći kraj pre ili kasnije.

Dok voz putuje, putnici miruju. Ali kad voz stane, tog

trenutka putnici počinju da hodaju. Putovanju dolazi kraj,

a i mirovanju dolazi kraj. Smrt nam se čini kao krajnje

mirovanje, ali se ne može reći čak ni koliko to traje.«

»Molim vas pogledajte me, oče«, rekao sam

konačno. »Ja nisam osoba kakvu vi zamišljate. Molim

vas, zagledajte u moje srce.«

Sveštenik je prineo čašicu sakea ustima i pažljivo se

zagledao u mene. Tišina me je pritisla kao što veliki, crni,

pokisli krov pritiskuje hram. Zadrhtao sam. Onda je otac

Zenkai odjednom, smejući se, progovorio, neobično

jasnim glasom: »Nema potrebe da te čovek sagledava

dublje. Sve ti se može videti na licu.«

Osetio sam da sam potpuno shvaćen sve do najvećih

dubina moga bića. Prvi put u svome životu postao sam

potpuno prazan. I poput vode koja se upija u tu prazninu,

u mene je ponovo navrla hrabrost da izvršim svoje delo.

Starešina se vratio u hram. Bilo je devet časova

uveče. Po običaju, grupa od njih četvoro pošla je u

konačan obilazak da sve pregledaju pre nego što zavlada

noć. Nisu našli ništa neobično. Starešina je sedeo i

pijuckao sake sa ocem Zenkaijem. Oko pola jedan posle

ponoći jedan od mojih drugova manastirskih đaka došao

je da odvede posetioca u njegovu sobu. Onda se starešina

okupao — ili »ušao u vodu«, kako smo mi to govorili u

hramu — i u jedan čas ujutro, 2. jula, kada je noćni

pregled završen, u hramu je zavladala potpuna tišina.

Napolju je nastavila da tiho pada kiša.

Moj dušek je bio prostrt na pod. Sedeo sam na

njemu sam samcit u mraku, razmišljajući o toj noći koja

se spustila na hram. Postepeno, noć je postajala sve gušća

i teža. Veliki stubovi i drvena vrata sobice u kojoj sam

sedeo učinili su mi se strogo dostojanstveni, jer su nosili

teret ove drevne noći.

Ćutke sam mucao u sebi. Kao i obično, jedna jedina

reč mi se otrgla sa usana, što me je samo razdraživalo; jer

bilo je to kao kad čovek uzalud traži nešto u torbi, ali,

umesto tražene stvari, stalno nalazi sve neke druge

predmete koji mu nisu potrebni. Težina i zgusnutost mog

unutrašnjeg sveta bili su sasvim slični težini i gustini ove

noći, i moje reči su škripale izlazeći na površinu poput

teškog kabla što se izvlači iz dubokog bunara usred noći.

»Još samo malo. Samo još malo da izdržim«,

razmišljao sam. »Onaj zarđali ključ što otvara vrata

između spoljnjeg sveta i mog unutrašnjeg sveta glatko će

se okrenuti u bravi. Moj svet će biti provetren kad

povetarac slobodno prostruji između njega i spoljnog

sveta. Kofa iz bunara će se podići, ljuljajući se lagano na

vetru, i sve će se otvoriti preda mnom u obliku prostrane

poljane, a tajna soba biće uništena... Sada je to već pred

mojim očima i moje ruke samo što se nisu pružile da ga

dosegnem...

Dok sam tako sedeo u mraku oko jedan sat, bio sam

prepun neke sreće. Činilo mi se da nikada nisam bio tako

srećan u celom svom životu. Odjednom sam se digao iz

tame.

Tiho sam se uputio iza čitaonice i obuo slamne

sandale koje sam tamo namerno ostavio ranije. Onda sam,

po kiši koja je sipila, pošao kroz jarak iza hrama u pravcu

radionice. U radionici nije bilo tesane građe, ali je svuda

po podu bilo rasute piljevine, i njen miris, natopljen

kišom, strujao je bespomoćno unaokolo. U radionici je

ostavljana i slama. Obično se u hramu kupovalo po

četrdeset snopova slame, ali te noći su ostala još samo tri

snopa od poslednje zalihe.

Ponevši tri snopa, vratio sam se ivicom poljane. U

kuhinji je vladao tajac. Zaobišao sam ugao zgrade, izbivši

iza đakonovih odaja. Odjednom je zasvetleo prozor na

klozetu. Zgurio sam se i čučnuo.

Čuo sam kako se neko iskašljava u klozetu. Po

zvuku bi se moglo reći da je bio đakon. Zatim sam ga čuo

kako mokri. Činilo mi se kao da nikada neće prestati.

Plašeći se da slama ne pokisne, zaklonio sam je

grudima i pribio se uz zgradu. Smrad iz klozeta kiša je

samo pojačala, i sada se, otežao, spustio na žbunje paprati.

Šum vode u klozetskoj šolji je prestao, a onda sam čuo

udar tela o drveni zid. Očigledno đakon nije bio sasvim

budan i još je bio nesiguran na nogama. Svetlosti je na

prozoru nestalo. Podigao sam tri snopa slame i uputio se

iza čitaonice.

Sva moja imovina sastojala se od pletene korpe u

kojoj sam držao lične stvari i malog, starog sanduka.

Nameravao sam da sve to spalim. Ranije, još tokom

večeri, spakovao sam sve svoje knjige, odela, rublje i

različite druge sitnice u ta dva paketa. Nadam se da će

ljudi shvatiti kako sam sve pažljivo pripremio. Stvari koje

bi mogle da prave buku dok ih nosim, kao što je moj štap

za mrežu protiv komaraca, i sve nezapaljive predmete, na

primer, moju pepeljaru, čašu i bocu za mastilo — stvari

koje bi ostale kao dokaz moga dela — sve sam to

spakovao između nekih jastučića i uvio u parče tkanine.

Te stvari sam odvojio od ostale imovine. Osim toga,

morao sam da spalim i jedan dušek i dva jorgana. Preneo

sam sav taj kabasti prtljag, komad po komad, iza čitaonice

i sve nabacao na zemlju. Onda sam otišao u Zlatni

paviljon da skinem ona vrata na zadnjoj strani hrama o

kojima sam već ranije govorio.

Klinove sam izvadio jedan za drugim, lako kao da

su zabodeni u parče meke zemlje. Celim telom sam

podupro nagnuta vrata, a vlažna površina trulog drveta se

izbočila, češući me meko po obrazu. Vrata nisu bila tako

teška kao što sam očekivao. Kad sam ih skinuo, položio

sam vrata na zemlju pored zgrade. Sada sam mogao da

pogledam u unutrašnjost Zlatnog paviljona. Bio je

ispunjen tamom.

Vrata su bila taman dovoljno široka da čovek može

bočno da uđe u hram. Telo mi se natopilo tamom Zlatnog

paviljona. Tada se preda mnom pojavilo čudno lice od

kojeg sam pretrnuo od straha. Dok sam držao upaljenu

šibicu, moje lice se odrazilo na staklenoj vitrini u kojoj je

čuvan model hrama.

Mada ovo uopšte nije bio pogodan trenutak za ovo

što sam učinio, ja sam sada zastao i pažljivo se zagledao

u minijaturni Zlatni paviljon u vitrini. Taj mali Zlatni

paviljon bio je osvetljen mojom šibicom kao mesečevom

svetlošću, njegova senka se lelujala i njegov fini drveni

okvir kao da se šćućurio obuzet nemirom. Gotovo

trenutno ga je progutala tama. Šibica mi se ugasila.

Za divno čudo, postao sam nervozan zbog crvenog

sjaja tačkaste žeravice na kraju šibice, pa sam ga pažljivo

zgazio nogom, baš kao i onaj student koga sam jednom

video u hramu Mjošin. Zatim sam upalio još jednu šibicu.

Prošao sam pored dvorane za sutre i pored statua tri Bude

i došao do mesta gde je stajala kutija za priloge. Kutija je

imala mnogo drvenih prečagica, između kojih su bili

ubačeni novčići, a sada, kad je svetlost moje šibice

treperila u mraku, senke tih prečagica poigravale su poput

talasića. U vitrini za priloge bila je drvena statua Ašikage

Jošimicua, koja je klasifikovana kao narodno blago. Bila

je to figura sveštenika koji sedi; rukavi njegove mantije

širili su se na oba kraja; skiptar mu je bio u rukama. Oči

na njegovoj maloj, obrijanoj glavi bile su široko otvorene,

a vrat mu je utonuo u široke rukave mantije. Oči statue

svetlucale su od plamička moje šibice, ali se ja nisam

plašio. Bila je, u stvari, grozna, ta mala statua Jošimicua.

Iako je stajala na oltaru u kutu zgrade koju je sam podigao,

činilo se kao da se on već davno odrekao svakog

vlasništva i kontrole.

Otvorio sam zapadna vrata koja su vodila u Sosei.

Kao što sam već napomenuo, to su bila vrata sa šarkama,

koja su se otvarala iznutra. Kišovito noćno nebo bilo je

lakše od unutrašnjosti Zlatnog paviljona. Uz prigušenu

škripu, vlažna vrata su propuštala tamnoplavi noćni

vazduh koji je bio pun povetarca.

Jošimicuove oči, razmišljao sam dok sam promakao

kroz vrata i otrčao natrag iza čitaonice. Te Jošimicuove

oči. Sve ću izvesti pred tim očima. Pred tim očima mrtvog

svedoka, koje ne vide.

Dok sam trčao, primetio sam da nešto zvecka u

džepu mojih pantalona. Bilo je to zveckanje kutije šibica.

Zastao sam da uguram papirnu maramicu pod poklopac

kutije. To je zaustavilo zveckanje šibica. Nikakav zvuk

nije dolazio iz drugog džepa, u kojem su bočica sa

arsenikom i nožić bili čvrsto uvijeni u maramicu. Niti je,

naravno, ikakav zvuk dolazio od slatkog hleba, kolača sa

džemom od slatkog pasulja i cigareta, što se sve našlo u

džepu moga džempera.

Onda sam se prihvatio izvesnog mehaničkog posla.

Trebalo mi je da četiri puta odem i da se vratim kako bih

sve stvari koje sam nagomilao pored čitaonice preneo na

određeno mesto ispred statue Jošimicua, u Zlatni paviljon.

Najpre sam preneo dušek i mrežu protiv komaraca, iz koje

je drveni okvir bio izvađen. Onda sam preneo dva jorgana.

Zatim sanduk i pletenu korpu, i posle svega tri snopa

slame. Nabacao sam sve te stvari bez reda, na gomilu,

stavivši slamu između mreže i posteljine. Činilo mi se da

će se mreža protiv komaraca, između svih ostalih

predmeta, najlakše zapaliti, stoga sam je delimično

rastegao preko ostalog prtljaga.

Konačno sam se opet vratio iza čitaonice po

zavežljaj u kojem su bile razne teško zapaljive stvari.

Ovoga puta sam prtljag odneo do ivice ribnjaka na

istočnoj strani Zlatnog paviljona. Odatle sam, neposredno

pred sobom mogao da vidim stenu Johaku. Stojeći pod

krošnjama borova, jedva sam uspevao da se zaklonim od

kiše.

Odraz noćnog neba stvarao je magličastu belinu na

površini ribnjaka. Gusta sočivica davala joj je izgled

čvrstog tla, i samo po prazninama ponegde na ovom

debelom pokrivaču moglo bi se reći da je ispod njega

voda. Na mestu gde sam ja stajao, kiša nije dovoljno jako

padala da bi iole ustalasala površinu vode. Ribnjak se

dimio od pare na kiši pa se činilo kao da se pruža u

beskraj. Vazduh je bio pun vlage.

Podigao sam jedan kamen i bacio ga u vodu.

Pljusnuo je tako snažno da mi se učinilo kao da se vazduh

raspuknuo. Izvesno vreme sam čučao tu, u mraku, bez i

najmanjeg šuma, nadajući se da ću svojim ćutanjem

izbrisati buku koju sam nehotice proizveo.

Stavio sam ruku u vodu i mlaka sočivica lepila mi

se za prste. Najpre sam drveni okvir mreže protiv

komaraca pustio da klizne u vodu iz mojih vlažnih prstiju.

Onda sam spustio i pepeljaru u ribnjak, kao da je perem.

Na isti način sam postupio sa čašom i bočicom za mastilo.

Tako sam završio sa svim stvarima koje je trebalo baciti u

vodu. Pored mene su ostali samo jastučić i krpa u koju su

bili umotani svi ti predmeti. Sada mi je još preostalo samo

to da ove dve stvari odnesem pred Jošimicuovu statuu i da

konačno zapalim hram.

Činjenica što me je tog trenutka odjednom obuzela

glad, čak se i previše poklapala s onim što sam očekivao,

i zbog toga ne samo da nisam bio zadovoljan nego sam,

naprotiv, osetio kao da sam izneveren. Još sam u džepu

imao slatkog hleba i kolača sa džemom od slatkog pasulja,

koje sam počeo da jedem prethodnog dana. Obrisavši

vlažne ruke o krajeve džempera, počeo sam halapljivo da

gutam. Nisam bio ni svestan ukusa. Stomak mi je vapio

za hranom i nisam uopšte mario za nekakav ukus, već mi

je bilo dovoljno i to što sam pribrano trpao sladak hleb u

usta. Srce mi je ubrzano kucalo. Pošto sam, naposletku,

progutao svu hranu, šakama sam zahvatio malo vode iz

ribnjaka i napio se.

...Bio sam još samo jedan korak udaljen od svoga

dela. Konačno sam završio sve te duge pripreme koje su

vodile do njega i sada sam stajao na samoj ivici svih

priprema: ništa mi više nije preostajalo nego da se

bezobzirce bacim na samo delo. Uz najmanji napor,

trebalo je da sada uspešno ostvarim ono što sam smislio.

Ni za trenutak nisam pomišljao da će se između

mene i onoga što sam nameravao da učinim sada isprečiti

tako veliki jaz — dovoljno velik da proguta ceo moj život.

Naime, tog trenutka sam bacio pogled na Zlatni

paviljon, kako bih mu uputio poslednji pozdrav na

rastanku.

Hram se nejasno nazirao u tami kišovite noći i jedva

su se primećivali njegovi obrisi. Stajao je tu u dubokoj

crnini, kao da je bio kristalizacija same noći. Napregnuvši

oči, uspeo sam da razaberem Kukjoćo, gornji sprat hrama,

odakle se cela građevina odjednom sužavala, kao i šumu

tankih stubova oko Ćoondoa i Hosui-ina. Ali sve one

različite pojedinosti hrama, koje su me ranije toliko

uzbuđivale i oduševljavale, sada su se istopile u

jednobojnoj tami.

Međutim, kako je moja zamisao lepote postajala sve

slikovitija, upravo taj mrak je poslužio kao pozadina na

kojoj sam po volji mogao sebi da dočaram svoju viziju.

Sva moja koncepcija lepote skrivala se u tom mračnom,

šćućurenom obliku. Zahvaljujući moći sećanja, iz okolne

tame zasvetlucali su preda mnom mnogi prelepi detalji,

jedan po jedan, pa se to svetlucanje počelo sve više širiti,

dok se pred mojim očima nije postepeno pojavio

celokupan hram pod tom čudesnom svetlošću samog

vremena, koje nije ni dan ni noć. Nikada mi se ranije

Zlatni paviljon nije prikazao u tako savršenom obliku,

nikada ga još nisam video da tako blista u svim svojim

detaljima. Bilo je to kao da sam posedovao moć vizije

slepog čoveka. Svetlost koja je zračila iz samog hrama

učinila je Zlatni paviljon prozirnim; stojeći kraj ribnjaka,

jasno sam video živopisne slike anđela na tavanici u

Ćoondou i ostatke drevne zlatne prevlake na zidovima

Kukjoćoa. Prefinjen eksterijer Zlatnog paviljona prisno se

izmešao sa njegovim enterijerom. I dok su mi oči upijale

ceo taj prizor, razabirao sam strukturu hrama i jasne

konture njegovih motiva, shvatao sam mukotrpno

ponavljanje ukrasnih detalja pomoću kojih se ti motivi

ostvaruju, video sam efekte kontrasta i simetrije. Dva niža

sprata, Hosuiin i Ćoondo, bila su iste širine i, mada je

postojala neznatna razlika između njih, bili su zaštićeni

istim, dubokim nadstrešnicama; jedan sprat je ležao na

svom parnjaku, pa su izgledali kao dva čvrsto povezana

sna ili kao uspomene na dva veoma slična zadovoljstva

koja smo doživeli u prošlosti. Ta dva sprata, poput

blizanaca, bila su krunisana trećim spratom, Kukjoćoom,

koji se naglo sužavao. Tako je jednom potvrđena

stvarnost narušena, povezujući se s uzvišenim filozofskim

idealima, i potisnuta onim mračnim dobom iz kojeg

potiču ti ideali, da bi mu konačno služila. Na vrhu drvenog

krova pozlaćeni bakarni feniks stremio je u dugu noć bez

svetlosti.

Međutim, arhitekta se nije zadovoljio ni time. Na

zapadnoj strani Hosuiina dodao je mali Sosei, koji se

isticao kao odvojen od hrama poput nadvisujućeg

paviljona. Činilo se kao da se svom snagom svoje estetske

moći založio da naruši simetriju zgrade. Uloga Soseija u

celokupnoj arhitekturi ove građevine sastojala se, u stvari,

u odupiranju metafizici. Iako se on ni u kom slučaju nije

pružio daleko iznad ribnjaka, odavao je utisak kao da beži

unedogled iz okvira Zlatnog paviljona. Sosei je bio kao

ptica što uzleće, udaljavajući se od glavne strukture

zgrade, kao ptica što je trenutak ranije raširila krila leteći

prema površini ribnjaka — ka svemu što je ovozemaljsko.

Značaj Soseija je u tome što on služi kao most između

reda koji upravlja ovim svetom i onoga što je — poput

čulnosti — opovrgavanje reda. Da, to je posredi. Duh

Zlatnog paviljona počinjao je s tim Soseijem, koji je

podsećao na most prekinut na sredini, da bi se, potom,

podigao u trospratnu kulu, pa ponovo bežao od mosta. Jer

ogromna moć čulnosti što svetluca na površini ribnjaka

predstavlja izvor skrivene snage iz koje je sazdan Zlatni

paviljon; ali, kada je ta snaga dovedena u savršeni red i

kada je oblikovana predivna trospratna kula, ona više nije

mogla da se obuzdava, pa joj je preostalo samo da

pobegne preko Soseija natrag na površinu ribnjaka, natrag

ka beskrajnom svetlucanju nagonskih želja — natrag ka

svom zavičaju. Ranije, kad god sam posmatrao jutarnju ili

večernju maglu kako se povija nad ribnjakom, nametala

mi se ista pomisao — pomisao da je to kolevka obilne

senzualne snage koja je prvobitno i podigla Zlatni

paviljon.

Lepota je sintetizovala sve borbe i suprotnosti i sav

nesklad u svakom delu ovog zdanja; štaviše, lepota je

vladala nad svima njima! Zlatni paviljon je sagrađen od

zlatne prašine u dugoj noći bez svetlosti, poput sutre

mukotrpno napisane, karakter po karakter, zlatnim

prahom na tamnoplavim stranicama knjige. Ipak nisam

bio siguran da li je lepota identična sa Zlatnim paviljonom

ili je izatkana od istog kvaliteta kao i noć ništavila, koja

okružuje hram. Možda se lepota sastojala od obe te stvari.

Lepota je bila i svaka pojedinost i celokupna građevina, i

sam Zlatni paviljon, i noć koja ga je obavijala. Na tu

pomisao učinilo mi se da je nerazrešiva misterija lepote

Zlatnog paviljona, koja me je toliko proganjala u

prošlosti, sada upola rešena. Jer, ako čovek ispita lepotu

nekog pojedinačnog detalja — stubova, ograda, roletni,

okvirnih vrata, ukrašenih prozora, piramidnog krova...

Hosui-ina, Ćoondoa, Kukjoćoa, Soseia... senke hrama na

ribnjaku, malih ostrva, borova, da, čak i mesta za

pristajanje čamca koji je pripadao hramu — onda uviđa

da lepota nikada nije dovršena ni u jednom pojedinačnom

detalju hrama: svaki detalj je nagoveštavao lepotu

sledećeg detalja. Sama lepota pojedinačnog detalja uvek

je bila puna nekog nemira. Ona je sanjala o savršenstvu,

ali nije znala kako da ostvari to savršenstvo, te ju je

neizbežno mamila sledeća lepota, nepoznata lepota.

Nagoveštaj lepote sadržane u jednom detalju povezan je

sa sledećim nagoveštajem lepote; i tako su razni

nagoveštaji lepote koja nije postojala postali podloga i

motiv Zlatnog paviljona. Takvi nagoveštaji bili su znaci

ništavila. Ništavilo je bilo sama struktura te lepote. Prema

tome, iz nesavršenosti raznih detalja te lepote automatski

se rađao nagoveštaj ništavila, i to prefinjeno zdanje,

izgrađeno od najfinijeg drveta, podrhtavalo je u

iščekivanju ništavila, poput ogrlice od dragog kamenja na

vetru.

Pa ipak, nikada nije došlo vreme da lepota Zlatnog

paviljona iščezne! Njegova lepota je uvek negde

odjekivala. Poput čoveka koji pati od zvonjenja u ušima,

i ja sam neprekidno čuo zvuk lepote Zlatnog paviljona,

ma gde da sam bio, pa sam se na to već navikao. Ako

čovek uporedi tu lepotu sa zvukom, onda je ta građevina

kao neko zvonce što neprestano zvoni već pet i po vekova,

ili kao mala harfa. A šta ako se taj zvuk prekine?...

Osetio sam strašan zamor.

Iznad Zlatnog paviljona koji je postojao tu, u tami,

još sam živo video Zlatni paviljon iz mojih vizija. On još

nije prestao da svetluca. Ograda Hosui-ina na ivici vode

bila je neupadljiva, sa izgledom najveće skromnosti, dok

je na njegovim nadstrešnicama ograda Ćoondoa, poduprta

poprečnim gredicama indijskog stila tenđiku, sanjareći

isturala grudi ka ribnjaku. Nadstrešnice su osvetljavali

odblesci sa ribnjaka, a treperavo svetlucanje vode nejasno

se odražavalo naspram njih. Kad je Zlatni paviljon

odražavao odbleske večernjeg sunca ili sjaj mesečine,

svetla površina vode davala je utisak da cela struktura

tajanstveno lebdi i plovi lepršajući krilima. Čvrsta

povezanost svih oblika hrama bila je razbijena odblescima

lelujanja vode, i u takvim trenucima činilo se da je Zlatni

paviljon sazdan od materija kakve su vetar, voda i vatra,

koje su u večnom pokretu.

Lepota Zlatnog paviljona bila je neprevaziđena.

Sada sam znao odakle je poticao moj teški zamor. Ta

lepota je iskoristila ovu poslednju priliku da iskali svoju

moć nada mnom i da me sputa onim osećanjem nemoći

koje me je tako često obuzimalo u prošlosti. Moje ruke i

noge su uzmicale od onoga što je bilo preda mnom. Pre

nekoliko trenutaka bio mi je potreban još samo jedan

korak do moga dela, ali sada sam se opet povukao daleko

unazad.

»Izvršio sam sve pripreme«, mrmljao sam u sebi, »i

bio sam jedan korak udaljen od izvršenja svoga čina.

Pošto sam tako savršeno u mašti smislio svoje delo, pošto

sam tako potpuno proživeo taj san, postoji li zaista ikakva

potreba da ga i fizički sprovedem u delo? Zar ne bi u ovoj

fazi takav čin ispao sasvim beskoristan?

Kašivagi je verovatno bio u pravu kad je rekao da

svet ne menja delo, već saznanje. Postojalo je i takvo

saznanje koje je nastojalo da kopira delo do krajnje

moguće granice. Moje saznanje je takve prirode. I upravo

takva vrsta saznanja čini delo zaista bezvrednim. Zar,

onda, povod za sve te moje pažljive pripreme i nije baš to

komično saznanje da neću zaista morati da delam ?

Da, tako je. To delo je sada, jednostavno, nešto

izlišno za mene. Ono je istupilo iz života, iskočilo iz moje

volje i sada stoji preda mnom, poput nekog izdvojenog,

hladnog, čeličnog mehanizma, čekajući da bude stavljeno

u pogon. To je, naprosto, kao da ne postoji ni najmanja

veza između mene i mojeg dela. Do te tačke bio sam to ja,

a od te tačke nadalje to nisam bio ja... Kako sam se mogao

usuditi da prestanem da budem ono što jesam?«

Naslonio sam se na borovo stablo. Opčinjavala me

je vlažna i hladna kora drveta. Činilo mi se da to osećanje,

ta hladnoća — da sam to ja sam. Svet se zaustavio onakav

kakav je, više nije postojala nikakva želja, i ja sam bio

potpuno zadovoljan.

»Ali odakle mi ovaj strašni nemir?« razmišljao sam.

»Nekako se osećam kao u groznici i malaksao, ni ruke

neće da se pokreću onako kako ja to želim. Svakako sam

bolestan.«

Zlatni paviljon je još svetlucao preda mnom baš kao

i onaj prizor Đisokana koji je ugledao Šuntokumaru iz

pozorišnog komada Joroboši.

U mračnoj noći svoga slepila, Suntokumaru je

ugledao zalazeće sunce kako plamsajući poigrava na

moru Namba. On je video ostrvo Avadie, Sumu Akaši,

čak i more Kii u odsjaju večernjeg sunca pod nebom bez

oblaka...

Telo kao da mi se paralizovalo i suze su mi

neprestano tekle. Nisam više mario ni da li ću ostati ovde

do jutra dok me ne otkriju. Ne bih izustio ni reči

izvinjenja.

...E pa, do sada sam nadugačko pričao o tome kako

mi je još u detinjstvu memorija bila slaba, ali moram

napomenuti da ta memorija, odjednom oživljena, ima

veliku moć vaskrsavanja. Prošlost nas ne vuče samo u

prošlost. Ima nekih, mada malobrojnih, uspomena iz

prošlosti što poseduju jake čelične opruge, i kada ih mi

koji živimo u sadašnjosti dodirnemo, one se odjednom

zategnu i odbace nas u budućnost.

Dok mi je telo trnulo od umora, duša mi je bauljala

tragajući negde po mojim uspomenama. Neke reči su

izbijale iz mene lebdeći na površini, zatim su nestajale.

Imao sam osećanje da ih dosežem rukama svoga duha, ali

su se onda opet skrivale od mene... Te reči su me zvale.

Pokušavale su da mi se približe kako bi me, verovatno,

podstakle da dam sve od sebe.

»Suoči se s onim što je unutra, suoči se s onim što

je spolja, i ako se sretnete, trenutno ubij!«

...Da, tako je glasila prva rečenica. Bio je to onaj

čuveni odlomak iz jednog poglavlja u Rinsairoku. Onda

su mi sasvim tečno navrle reči koje slede: »Kad sretneš

Budu, ubij ga! Kad sretneš svoje pretke, ubij ih! Kad

sretneš Budinog učenika, ubij ga! Kad sretneš svoga oca i

majku, ubij svoga oca i majku! Kad sretneš svoga rođaka,

ubij svog rođenog! Samo tako ćeš postići oslobođenje.

Samo tako ćeš se osloboditi stega materijalnih stvari i

postati slobodan.«

Te reči su me trgnule iz klonulosti u koju sam zapao.

Odjednom mi se celo telo ispunilo snagom. jedan deo

moje duše i dalje mi je govorio da je sada uzaludno da

izvršim svoj čin, ali moja nova snaga nije se plašila

uzaludnosti. Upravo zato što je uzaludan — taj čin moram

izvršiti.

Uzeo sam krpu koja je ležala kraj mene i tutnuo je

ispod pazuha zajedno sa jastučićem. Zatim sam se digao.

Pogledao sam u pravcu Zlatnog paviljona. Blistavi hram

moje vizije počeo je da bledi. Ograde je postepeno gutala

tama, a šuma tankih stubova postala je nerazgovetna.

Svetlosti je nestalo sa vode a nestali su i njeni odblesci

ispod nadstrešnica. Ubrzo su svi detalji ostali skriveni u

mraku i od Zlatnog paviljona su se nazirali samo nejasni

crni obrisi.

Pojurio sam. Optrčao sam oko severne strane

Zlatnog paviljona. Noge su mi se privikle na mrak i nisam

se više spoticao. Mrak se, deo po deo, otvarao preda

mnom i vodio me.

Sa ivice Soseija uskočio sam u Zlatni paviljon kroz

vrata na šarkama, na zapadnom ulazu, koja sam ostavio

otvorena. Bacio sam jastučić i krpu na gomilu stvari koju

sam već pripremio.

Srce mi je ubrzano kucalo, a vlažne ruke drhtale.

Štaviše, i šibice su se nakvasile. Prva nije htela da se upali.

Druga je kresnula, ali se slomila. Treća se upalila i vatra

je zaplamsala, i kako sam ispružio ruku da je zaklonim od

vetra, osvetlila je procepe između mojih prstiju.

Onda sam morao da potražim snopove slame; jer,

mada sam dovukao sam tri snopa i postavio ih na razna

mesta u zgradi, sada sam potpuno zaboravio gde sam ih

ostavio. Dok sam ih pronašao, šibica je dogorela. Čučnuo

sam kraj snopa i ovoga puta kresnuo dve šibice odjednom.

Vatra je ocrtala složene senke gomilica slame i,

rasplamsavajući se blistavim bojama divljine, širila se

postepeno u svim pravcima. Kako se dim dizao u vazduh,

vatra se krila u njegovoj beloj masi. A onda, neočekivano,

podalje od mesta gde sam stajao, buknuo je plamen,

izbacujući zelenu boju mreže protiv komaraca. Učinilo mi

se kao da je sve oko mene odjednom oživelo.

U tom trenutku glava mi se potpuno razbistrila.

Imao sam ograničenu zalihu šibica. Otrčao sam u drugi

ugao prostorije i, pažljivo kresnuvši šibicu, zapalio

sledeći snop slame. Novi plamen što je sada buknuo

razveselio me. Kad sam u prošlosti odlazio sa drugovima

na izlete i kad smo palili logorske vatre, uvek sam bio

naročito vešt u paljenju vatre.

U Hosui-inu se dizala ogromna treperava senka.

Statue tri svete Bude, Amide, Kannon i Seiši, bile su

obasjane plamenocrvenom bojom. Drvena statua

Jošimicua sevala je očima; a u pozadini se lelujala njena

senka.

Gotovo da nisam ni osećao toplotu. Kad sam video

da se uporan plamen proširio sve do kutije za priloge,

uverio sam se da će sve biti u redu.

Zaboravio sam na arsenik i džepni nožić. Odjednom

mi je sinula misao da umrem u Kukjoćou, opkoljen

plamenom. Izmaknuvši iz kruga vatre, potrčao sam uz

uske stepenice. Nije mi ni na pamet palo da se začudim

zašto su vrata koja vode gore u Ćoondo bila otvorena.

Stari vodič je zaboravio da zatvori vrata na drugom spratu.

Dim je kuljao i kovitlao se iza mojih leda. Kašljući

od dima, zagledao sam se u statuu Kannon, pripisanu

Keišinu, i u sliku anđela koji sviraju, na tavanici.

Postepeno, kuljajući, dim je ispunio Ćoondo. Ustrčao sam

uza sledeće stepenice i pokušao da otvorim vrata

Kukjoćoa. Vrata se nisu mogla otvoriti. Ulaz na treći sprat

bio je dobro zaključan.

Zalupao sam na vrata. Iako sam izbezumljeno

lupao, lupa me nije zaglušila. Iz sve snage sam lupao na

vrata. Bio sam uveren da će mi neko iznutra ipak otvoriti

vrata Kukjoćoa. Sanjao sam o tome da u Kukjoćou nađem

mesto na kome ću umreti, ali, pošto me je dim već

sustizao, nestrpljivo sam lupao na vrata kao da tražim

izlaz da bih pobegao. Sa druge strane vrata mogao sam

naći samo jednu sobicu. U tom trenutku sam grozničavo

zamišljao da su zidovi te sobe sigurno potpuno prekriveni

zlatnom prevlakom, iako sam znao da se prevlaka gotovo

sasvim oljuštila. Ne mogu vam objasniti kako sam

očajnički žudeo za tom sobicom dok sam tu stajao

lupajući na vrata. Kad bih samo mogao da dospem u nju,

mislio sam, sve bi bilo u redu. Kad bih samo mogao da

dospem u tu malu, zlatnu sobu.

Lupao sam iz sve snage. Ruke mi nisu bile dovoljno

jake, pa sam se bacao, udarajući celim telom o vrata. Ipak

se nisu otvarala.

Ćoondo je već bio pun dima. Pod nogama sam

mogao čuti pucketanje vatre. Gušeći se od dima, gotovo

da sam izgubio svest. Grcajući od kašlja, nastavio sam da

lupam. Ali vrata se ni dalje nisu otvarala.

Kad mi je jednog trenutka u svesti postalo jasno da

sam odbijen, nisam se više kolebao. Okrenuo sam se i

strčao niza stepenice. Kroz kovitlac dima pojurio sam do

Hosui-ina; mora da sam protrčao kroz samu vatru. Kad

sam, najzad, stigao do zapadnih vrata, jurnuo sam napolje,

na čisti vazduh. Onda sam potrčao kao iz puške ispaljen,

ne znajući ni sam kuda trčim.

...Trčao sam. Trčao sam nepojmljivo brzo i bez

zastajanja. Ne sećam se čak ni kroz koja sam mesta

prolazio. Mora da sam istrčao kroz kapiju na zadnjoj

strani hrama, pored kule Kukjoćo na severu manastirskog

imanja, pa sam onda, verovatno, protrčao kraj dvorane

Mjoo, popeo se planinskom stazom, oivičenom

bambusovom trskom i azalejama, dok nisam izbio na vrh

planine Hidari Daimonđi.

Da, uistinu, na vrhu planine Hidari Daimondi pružio

sam se na leđa na jednoj bambusom obrasloj poljani, u

senci crvenih borova, i pokušao da stišam divlje lupanje

srca. To je planina koja zaklanja Zlatni paviljon sa severa.

Krici zaplašenih ptica vratili su me k svesti. Ili sam

se osvestio od toga što mi je pored lica prhnula jedna ptica

uz bučno lepetanje krila.

Ležeći na leđima, zurio sam u noćno nebo. Jato

ptica uzletalo je nad grane crvenih borova, a tanane

varnice požara, već proređene, lebdele su na nebu iznad

moje glave.

Uspravio sam se i seo, gledajući daleko u dolinu

prema Zlatnom paviljonu. Odande je dopirao čudan zvuk.

Bio je to zvuk poput praskanja vatrometnih raketa.

Delovao je kao horsko pucketanje zglobova bezbroj ljudi.

Sa mesta gde sam sedeo Zlatni paviljon se nije

video. Mogao sam samo da vidim dim koji je kuljao i

veliku vatru kako se diže u nebo. Vatrene iskre lebdele su

između drveća, što je izgledalo kao da je nebo nad Zlatnim

paviljonom posuto zlatnim prahom.

Prekrštenih nogu, dugo sam tako sedeo zagledan u

taj prizor.

Kad sam se prenuo, shvatio sam da mi je telo

prekriveno plikovima i ogrebotinama i da sam sav krvav.

I prsti su mi bili krvavi; očigledno sam se povredio

kad sam lupao na vrata hrama. Lizao sam rane poput

životinje koja je pobegla od gonilaca.

Zavukao sam ruku u džep i izvadio nožić i bočicu

arsenika, uvijenu u maramicu. Bacio sam ih daleko u

dolinu.

Onda sam primetio kutiju cigareta u drugom džepu.

Izvadio sam jednu i zapalio. Osećao sam se kao čovek koji

želi da odahne uz cigaretu pošto je završio posao.

I kao što bi čovek u takvom trenutku pomislio,

rekao sam sebi: »Hoću da živim.«

1 Kineski karakteri; staro kinesko pismo, iz koga je

izvedeno i japansko pismo, naziva se ideogramima ili

kineskim karakterima. (Prim. prev.)

2 Sumo: japanski nacionalni sport, rvanje u krugu; dva

protivnika se hvataju ukoštac, sa ciljem da jedan drugog

izbace iz kruga. (Prim. prev.) 3 Geta: japanske drvene sandale ili otvorene klompe.

(Prim. prev.) 4 Sazanka: sasanqua — japansko cveće. (Prim. prev.) 5 Kagura: sveta šintoistička muzika i igra (Prim. prev.)

6 Sutra: budistička molitva. (Prim. prev.)

7 Šakamuni. budističko božanstvo. (Prim. prev.)

8 Biva (biwa): japanski instrument koji donekle podseća

na mandolinu. (Prim. prev.) 9 Đo: japanska jedinica za merenje poda. (Prim. prev.) 10 Koan: zagonetni zenistički razgovor, čijim se

razrešenjem postiže prosvetljenje. (Prim. prev.) 11 Zen: po kineskom čan. (Prim. prev.)

12 Nan Ćuan: prema japanskom čitanju — Nansen. (Prim.

prev.)

13 Bodisatva: prema budističkom učenju, biće savršenog

duha, koje se odriče čak i nirvane radi spasenja drugih.

(Prim. prev.)

14 »Jack! Jack! Too cold, too cold!« (Prim. prev.)

15 Ikebana: poznata japanska umetnost aranžiranja cveća.

(Prim. prev.) 16 Koto: japanski tradicionalni instrument koji po zvuku

donekle podseća na harfu (Prim. prev.) 17 No: žanr klasične japanske drame, koja se još i danas

izvodi na tradicionalan, silizovan način (Prim. prev.)

18 Sake: japansko nacionalno piće od pirinča (Prim. prev.)

19 Šakubaći: japanska frula od bambusa sa pet rupica

(Prim. prev.) 20 Kenzan: gvozdena podloga sa šiljcima na koje se

nabadaju cvetovi, neophodna u japanskom načinu

aranžiranja cveća, ikebani. (Prim. prev.) 21 Karma: Jedna od glavnih dogmi u brahmanizmu,

budizmu i džainizmu; apsolutni zakon uzročnosti koji

neizbežno prati svet u svima njegovim ispoljenjima.

(Prim. prev.)

22 Gejša: devojka umetničkog obrazovanja, koja se

profesionalno bavi zabavljanjem imućnijih muškaraca.

(Prim. prev.) 23 Furošiki: japanska marama za umotavanje stvari, slična

bošči u našim krajevima. (Prim. prev.)

24 Necuke: japanske minijaturne, ukrasne gravure. (Prim.

prev.)