01

Copyright © 2014, Aleksandar Ignjatović Copyright © ovog izdanja 2014, LAGUNA

2014

02

Najveće tajne i

misterije Srbije

Aleksandar Saša Ignjatović

3

Najvažnije stvari je najteže reći. To su stvari kojih se stidimo jer ih reči umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile neograničenim dok su bile u našoj glavi stisnu se na običnu, životnu veličinu. Ali ima tu još nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu mestu gde je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s mukom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi čudno gledaju ne shvatajući šta smo uopšte rekli ni zašto smo mislili da je to toliko važno da bismo bili na ivici suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana ne zato što nije ispričana, nego zato što je niko nije razumeo.

Ĉetiri godišnja doba Stiven King

03

4

Sadržaj

Predgovor - Sada i ovde

Čudovište iz Borskog jezera Crna koliba Zveri iz Belegiša Lavirint u srcu planine Sablasna kuća Ukleti most Psihička sekunda Duh rimske device Prokletstvo starog groblja Suze iz kamena Čuda Svetog Romana Utvara iz Brezjaka Na uglu ulice od sto koraka, negde na obodu grada Vrtlog noćnih sila Vudu magija u Beogradu

Kad reka začuti Kao da se ništa nije dogodilo Avet iz stare kuće Ukleti automobil Kišni čovek Pogovor - Sasvim obična čuda O autoru

04

5

PREDGOVOR SADA I OVDE

05

6

asvim uvereni, barem većina od nas, da ćemo svoja dobra ili loša dela plaćati negde u astralnim

prostorima nematerijalne duhovnosti, pa nazivali to Bogom, kosmičkom energijom ili ţivotom posle ţivota, izgleda da smo zaboravili ono što bi po logici trebalo da bude osnovna svrha našeg postojanja - da ţivimo. Sada i ovde. Naravno, mi se trudimo da uverimo sebe da smo stvarno baš mi ta nezamenljiva karika u lancu koji povezuje Boga i prirodu, i to nam daje za pravo da svoje frustracije i ekstaze suviše često pripisujemo nekim nematerijalnim i čudnovatim silama. I ta naša sklonost da sve što ne moţemo da razumemo ili racionalno objasnimo tumačimo tako što prizivamo pretpostavke o višim nivoima svesti, inteligentnom, svemogućem i svrsishodnom svemiru ili ţivotu posle ţivota, naizgled skida sa nas odgovornost za ţivot koji upravo ţivimo.

Strah pred nepoznatim, ili oduševljenje i nada koje nam pruţaju proroci, vidovnjaci, mistici i nebeski znaci, melem su za naše proste ovozemaljske duše, nespremne na ţivot u ovom trenutku.

Sada i ovde. Kao novinar prošpartao sam Srbijom uzduţ i

popreko. Nisam jurio za misterijama, ali one su kao po pravilu stizale mene. Malo se kad dogodilo da ono što sam napisao nisam i sam doţiveo. Gotovo svaki novinarski zadatak van uobičajenih, svakodnevnih tema vodio me je ka ljudima koji su preda mnom otvarali neku od stranica ove knjige, prema mestima tamnijim od noći, kojima sam tumarao pokušavajući da pronađem smisao u onome što mi se događalo. I kada mi se u Maletini kraj Đunisa tlo

S

06

7

treslo pod nogama bez vidljivog razloga, i kada mi je automobil otkazao poslušnost u ponoć, na mostu koji vodi ka selu Bistrici, i kada sam slušao neopisive zvuke iz kamenih katedrala Đavolje varoši, i dok sam se umivao vodom sa Đurđevdanskog izvora kod Manastira Gornjaka... nisam mogao, a ni ţeleo da sakrijem poštovanje prema silama koje upravljaju prirodom na način nedokučiv našem nejakom razumu.

Stajao sam često na granici predanja i sujeverja, onoj tanušnoj liniji koja deli stvarnost i snoviđenje, znajući da nisam onaj kome je dato da razume. Oko mene su se komešale senke prošlosti i nagoveštaji budućnosti, ostavljajući me da u zoni sumraka postavljam pitanja na koja, znao sam, odgovore neću dobiti. Zato ni ova knjiga ne sadrţi odgovore, već samo pitanja. Ona koja sam se usudio da postavim.

Svejedno... Ova knjiga posvećena je Neni, mojoj majci, koja me je trpela toliko godina. I nije dočekala... Ili jeste.

07

8

ĈUDOVIŠTE IZ BORSKOG

JEZERA

08

9

09

10

a, baš. Pričaj to nekom drugom, prijatelju. Borsko jezero je, bre, veštačko, napravljeno je negde šezdesetih, ako se ne varam, kakva

crna čudovišta u njemu! Nije ti to Loh Nes. Bio sam na ivici da počnem da ismevam svog poznanika, iskusnog ronioca koga često angaţuju u pretragama reka i jezera Srbije. Jer ono što mi je ispričao delovalo je zaista malo verovatno. Navodno, dok je u Borskom jezeru traţio tela dva ronioca koja su se tamo utopila, u mutnoj vodi tik pored njega prošla je ogromna, bezoblična senka koja ga je toliko uplašila da se umalo i sam nije udavio. Pričao mi je i kako su mu kasnije meštani okolnih sela koji su se okupili na obali rekli da to što se njemu dogodilo za njih nije ništa neobično i da je samo imao priliku da vidi ono što i mnogi od njih. Ĉudovište iz Borskog jezera.

Elem, rekoh, bio sam na ivici da njegovu priču smestim među ona klasična narodna sujeverja koja nisu potkrepljena nikakvim dokazima, ali s druge strane, poznavao sam ga prilično dobro i znao da je momak na svom mestu, ozbiljan porodični čovek i sportista koji se ne bi bavio nekakvim budalaštinama.

Nekoliko nedelja kasnije uspeo sam da sebi obezbedim slobodan vikend i zapucao sam vijugavim i trošnim putem Ţagubica-Bor, preko Crnog vrha, prema Borskom jezeru i njegovoj misteriji. Prva stanica bio mi je auto-kamp, smešten sa leve strane puta, samo nekoliko stotina metara od jezera. Još je bilo kasno leto i desetak prikolica i nekoliko šatora nizalo se s obe strane peščanog puteljka.

Parkirao sam auto i prišao starijem bračnom paru koji se odmarao na platnenim stolicama, ispod tende

D

10

11

zakačene za kamp prikolicu. Očekivao sam da budu barem iznenađeni mojim suludim pitanjem, ali njihov odgovor je iznenadio mene.

- Naravno da smo čuli za čudovište. Mi zbog toga i dolazimo ovde dva puta godišnje, sinko - izreče prosedi gospodin negovane brade i pronicljivih očiju. Nije mi zvučao kao da se šali.

Zamolio me je da ne otkrivam njegovo ime, pa ću ga u ovoj priči zvati Milan. Elem, Milan je rodom iz okoline Zaječara i još kao dečak zainteresovao se za priče o raznim prirodnim i natprirodnim čudima kojima obiluje njegov kraj. Kada su mu roditelji emigrirali u Nemačku, on je krenuo sa njima, u Bremenu završio fakultet i postao ugledni inţenjer elektrotehnike. Oţenio se Nemicom i sa njom dobio dvoje dece, ali ga interesovanje za čudne pojave nikada nije napustilo. Zato je osamdesetih počeo redovno da se vraća u rodni kraj i istraţuje neobjašnjive pojave.

- Puno je Homolje čuda, mladiću. Zar ne misliš da je malo čudno što si u svojoj potrazi prvo naišao baš na nas?

Da, bilo je više nego čudno, ali davno sam već naučio da se u ţivotu ništa, ali baš ništa ne događa sasvim slučajno.

- Za čudovište iz ovog jezera čuo sam krajem osamdesetih - započeo je svoju priču Milan. - Stanovnici okolnih sela pričali su da njihova stoka, kad je dovedu da se napoji na jezeru, netragom nestaje, čak i tokom dana. Veliku avetinjsku ţivotinju koja ţivi u jezeru prvi je pomenuo neki mladić, čiji se najbolji drug utopio dok su se zajedno jedne večeri kupali u jezeru, ali svi su to pripisali njegovom mentalnom stanju posle gubitka prijatelja. Kasnije je, kaţu, potpuno poludeo, išao je noću uz obalu i molio čudovište da uzme i njega, pa je konačno završio u nekom sanatorijumu.

11

12

Milan, međutim, iako je godinama dolazio na jezero, nikada nije imao neobična iskustva.

- Uvek sa sobom nosim dobru kameru i spreman sam da reagujem ako se čudovište pojavi. Naţalost, za sve ove godine nisam imao sreće, iako supruga i ja mnogo vremena provodimo u šetnji pored jezera i danju i noću. Ali svake godine, kada dođemo, sačeka nas poneka nova priča ljudi iz okolnih sela, koji tvrde da se u njihovom jezeru događa nešto čudno.

Mada mi je Milanova priča bila zanimljiva i korisna, odgovor koji sam ţeleo da dobijem još je bio daleko. Uputio sam se obodom jezera prema Boru kako bih se u Brestovačkoj banji sreo sa Dankom, rudarskim inţenjerom koji je do tančina znao istorijat jezera. Iako se ranije nismo upoznali, već se samo čuli telefonom, gospodin Danko bio je vrlo ljubazan i predusretljiv.

- Nema čoveka koji ţivi ili radi u blizini, a da nije čuo za čudovište. To je, međutim, samo bujna mašta dokonih glava - bio je vrlo samouveren inţenjer. - Istina je da je jezero na nekim mestima vrlo opasno, zbog jakih podvodnih strujanja, virova i rastinja na dnu, i zato postoje zone u kojima je kupanje strogo zabranjeno. Priobalni delovi se redovno čiste i na njima imate sjajne i potpuno bezbedne plaţe. Jezero se redovno poribljava, ima velikih šarana i somova, što ribolovci najbolje znaju, ali, uveravam vas, ničeg natprirodnog u tome nema.

Nije bilo razloga da ne poverujem gospodinu Danku, pre svega zbog činjenice da je jezero nastalo veštačkim putem i ne moţe da se poredi sa drevnim Loh Nesom, ali izraz lica mog poznanika koji mi je pričao o bliskom susretu s nemani nije mi davao mira.

Sledeća stanica na putu otkrivanja misterije čudovišta iz Borskog jezera bilo mi je selo Beljevina, na zapadnoj strani jezera, u kom mi je predstojao susret sa gazda

12

13

Prajom, čovekom za kojeg su mi pričali da se susreo sa nepoznatim jezerskim reptilom. Dočekao me je vitalni starac prodornih očiju i vrcavog uma.

- Ti si, sinko, veliki put prevalio da saslušaš izlapelog starca - počeo je dok smo uz rakijicu sedeli na tremu belo okrečene kuće koja je pamtila i bolje dane. - Znaš, većina ljudi ovde misli da sam prolupao, ali ne brigam za to. Da su videli što i ja, rep bi im put pod nogama čistio.

Gazda Praji nije trebalo čupati reči iz usta. Kao da je bio presrećan što ga neko konačno paţljivo sluša i ne misli da mu fali neka daska u glavi.

- Ja sam ti, sinko, tone ribe nalovio u ovom jezeru. Al' najviše šarana i somova. Za njih sam tata-mata. Jedne noći sam krenuo na soma na bućkalo i neka podvodna struja me odvukla prema sredini jezera, tamo gde je najdublje, kaţu ovi ronioci što dolaze stalno da ima više od pedeset metara dubine. Bila je mesečina neka, kao reflektor da je onaj gore upalio, pa mi lampa na gas nije ni trebala. Voda mirna, ogleda se mesec, divota jedna. A onda mi se iz čista mira čamac toliko zaljuljao da samo što nisam ispao iz njega. Voda ispod mene poče da se peni kao kad provri voda u lončetu za kafu. E onda tu, na nekih deset-petnaest metara od mene, izroni to nešto, sad da me ubiješ ne znam kako bih ga nazvao. Onako na mesečini samo sam video da je ogromno, kao dva moja čamca najmanje. Ličilo mi je na neku veliku ribu s krilima i glavom ko u konja. Pljusnulo je nazad u vodu, a ja sam samo pao u čamac onako poleđuške. Usro sam se, sinko, ko grlica. Mislio sam, gotovo. Progutaće me, šta god da je. Leţao sam onako, pokrio glavu rukama, a čamac se tresao kao lud. Nemam ti ja pojma koliko je to trajalo, moţda minut, moţda manje. Ĉamac je počeo da se smiruje, a kad sam skupio muda da pogledam preko ivice, sve je bilo kao pre. Glatka voda i trag mesečine. Ništa više. Nisam ni veslo

13

14

smeo da spustim u vodu. Sedeo sam tako i čekao da svane, pa tek onda polako doveslao do najbliţe obale. Otad, sinko, u čamac nisam seo.

Starina mi definitivno nije izgledao kao čovek koji bi nešto tako jednostavno izmislio. Oprostio sam se od njega i ponovo odvezao do kampa. Svestan da su mi šanse nikakve, ipak sam odlučio da prenoćim uz obalu, te makar pokušam da osetim dašak tih neopipljivih iskrica straha o kojima sam toliko slušao.

Smestio sam se ispod drveta na samo dva-tri metra od obale i naslonio se na njegovu hrapavu koru, dok je preda mnom pucao pogled na mirnu vodu jezera, baš onakvu o kakvoj mi je pripovedao gazda Praja. Noć je došla, topla i zavodljiva, veliki mesec se šepurio na crnom nebu, a umor se poigravao sa mnom kao sa derištem koje poslednjim snagama pokušava da pobedi san. Nemoguća misija. Znam da sam nešto sanjao. Ĉesto sanjam, moralo je tako biti. Pljusak nečeg masivnog i velikog u vodi trgao me, ali su oči progledale tek kada je od njega ostala samo pregršt talasića koji su se širili prema obali. Zgrabio sam dvogled koji mi je leţao pored nogu, ali dok sam uspeo da namestim fokus, nestao je čak i trag na vodi, na mestu na kojem se nešto dogodilo. Ako se uopšte i dogodilo. Pogledao sam na sat. Tek je bilo prošlo dva. Uz kafu iz termosa i paklu cigareta uspeo sam da ostanem budan do prvog svitanja, ali se više ništa neobično nije desilo. Ponavljam, ako uopšte i jeste.

Odspavao sam još sat-dva u kolima i, pre nego što sam krenuo prema Beogradu, svratio da se pozdravim sa Milanom i njegovom ţenom, Nemicom koja je odabrala sudbinu da leta umesto na nekoj egzotičnoj, dalekoj plaţi, poput svojih zemljakinja, provodi među borovima pored srpskog jezera.

- Jesi li imao sreće, novinaru? - upitao me Milan kroz

14

15

osmeh čim me je video. - Jesi li video čudovište? Mi smo noćas patrolirali uz obalu do pola tri-tri. Opet ćorak.

Zaustio sam da mu kaţem kako me je probudio nekakav pljusak vode, da mu ispričam o koncentričnim krugovima talasa koji su se širili prema obali, ali sam se brzo predomislio.

- Nisam, Milane. Nisam ni ja. Izgleda da su to ipak samo prazne priče.

Gledao me je sa nekim čudnim poluosmehom, kao da mi čita misli.

- Jeste, novinaru. I ja tako mislim...

15

16

CRNA KOLIBA

16

17

17

18

a Crnu kolibu kod Zvornika čuo sam davno. Navodno, napuštenu vikendicu zlokobnog nadimka kod Vilinog potoka pohodile su

neke nečiste sile. Ljudi su misteriozno nestajali i pojavljivali se posle nekoliko dana, kao prilikom navodnih otmica vanzemaljaca. Pričalo se i o nekim nerazjašnjenim ubistvima u okolini... Prosto nije bilo šanse da jednom, kad se ukaţe prilika, ne odem tamo i svojim se čulima uverim u priče meštana i lokalne legende. Ili razuverim, naravno.

Nisam očekivao da je do zloglasne kuće toliko lako stići. Istina, zarasla je u teški korov, vidi se tek iz neposredne blizine, ali je tek nekoliko desetina metara pored puta ka Drinjači. S druge strane placa, u neposrednoj blizini prolazi pruga i sada već stvarno retki vozovi, ali stotine ljudi dnevno prođu nadomak kuće i ne sluteći ništa o njenoj mračnoj istoriji.

Prema onome što sam saznao iz druge ruke, jer su meštani listom ljutito okretali glavu od mene kad bih ih pitao nešto o Crnoj kolibi, čitava priča započela je negde krajem osamdesetih prošlog veka.

Kuću, planiranu da bude vikendica, sagradio je navodno neki Boţidar, koji je i sam pričao da sa njom nešto nije u redu. Usred noći se, navodno, kuća ljuljala i tresla kao prilikom snaţnog zemljotresa, da bi ujutru sve bilo kao da se ništa nije dogodilo. Takođe, radnike koji su je gradili često je uznemiravala pesma čiji izvor nikada nisu uspeli da otkriju.

U međuvremenu, Boţidar je saznao da se na mestu gde gradi kuću nekada nalazilo stratište iz Prvog svetskog rata, a meštani su pričali i o nekakvim katakombama u podzemlju iz kojih se noću čuju zastrašujući zvuci.

Godinama je graditelj nastojao da pronikne u tajne

Z

18

19

mesta na kojem je odlučio da sagradi vikendicu, ali serija neobičnih stradanja, početkom rata na prostorima bivše Jugoslavije, odlučila je umesto njega da prekine potragu i kuću ostavi na milost i nemilost zubu vremena.

Nekoliko godina potom okolinom se pronela priča o uglednom zvorničkom lekaru koji je jednog dana krenuo iz Banje Koviljače prema svojoj kući gurajući bicikl. Odjednom je, priča se, začuo neku muziku koja ga je privukla kao Odiseja pesma sirena. Pokušao je da se odupre, međutim, nevidljiva sila bila je jača od njegove volje. Izgubio je svest, a kada se probudio, našao se, ne znajući kako, na zemljanom podu Crne kolibe. Sat mu je stao, a kada je uspeo da se dočepa puta i nekako vrati kući, utvrdio je da je njegovo „putovanje" nepoznatim trajalo dvadeset četiri sata. Kada se slično ponovilo još jednom meštaninu, čije ime niko nije ţeleo da pomene, a koji je takođe bio ugledan domaćin i pouzdan čovek, Crnu kolibu su svi počeli da zaobilaze u širokom luku. S vremenom, priče su utihnule, a oronula kuća, u njenoj osami među korovom i šipraţjem, zaboravljena je.

Do Crne kolibe stigao sam kasno popodne. Ţeleo sam da pre mraka razgledam okolinu i pokušam da se uţivim u priče koje sam o njoj čuo. Posle nekoliko minuta probijanja kroz rastinje, crni, zjapeći otvor na mestu na kojem su nekada bila vrata dočekao me je zloslutnim i upozoravajućim pogledom, kao da mi stavlja do znanja da nisam dobrodošao. Pročelje kuće bilo je sasvim ruinirano. Nekad bela fasada zadrţala se samo u tragovima oljuštene boje, otkrivajući redove crvene cigle od koje je građena. Na nekim mestima od temelja naviše širile su se velike crne fleke, nalik na tragove vatre, delimično prekrivajući izbledele grafite i crteţe koje je bilo nemoguće protumačiti.

Bila je rana jesen i napolju je još bilo prijatno, čak toplo. Znao sam, međutim, da to malo znači kada se spusti

19

20

tama. Mnogo puta sam konačio na nekim neobičnim mestima i bio sam pripremljen za još jednu takvu noć. Ipak, nisam očekivao da je u unutrašnjosti kuće toliko hladno. Godine napuštenosti učinile su svoje. Stvrdnuti zemljani pod naprosto je isijavao ledenim dahom koji su goli zidovi upijali i potom širili praznim prostorijama. Izašao sam da pre mraka prikupim nešto čime bih mogao da se grejem tokom noći, a potom sam u zemljanom podu noţem izdubio malo ognjište. Kuća je imala stvarno čudnu akustiku. U pojedinim prostorijama čuli su se svi spoljni zvuci, šuštanje lišća, čak i udaljeni zvuci saobraćaja, dok su neke prostorije podsećale na gluve sobe u muzičkim studijima - potpuno izolovane od svakog zvuka. Dan se već umorio i, kada je i poslednji tračak svetla nestao kroz pravougaone otvore na kojima su nekada bili prozori, upalio sam vatru i šćućurio se u ugao najveće prostorije, iz kojeg sam imao dobar pogled na ulazna vrata.

Minuti su prolazili sporo, kao i uvek kada se nešto čeka. Samo što ja nisam imao pojma šta čekam i da li će se uopšte nešto dogoditi. Vatrica nije baš previše pomagala, jer mi je neka ledena jeza neprestano milila niz kičmu, ali je njeno tiho pucketanje pruţalo nekakav osećaj sigurnosti. Gledajući u igru njenih neobuzdanih plamičaka, misli su mi lagano odlutale i sasvim sam izgubio predstavu o vremenu. Prodoran krik, nalik na kreštanje gavrana, koji kao da je dolazio iz neposredne blizine, trgao me je i u momentu sam se našao na nogama, panično traţeći prekidač za uključivanje lampe. Prošarao sam njenim snopom po praznim zidovima, ali ničeg neobičnog nije bilo. Još pod utiskom stravičnog krika, drţeći se uza zid, sa lampom u jednoj i švajcarskim noţićem u drugoj ruci, kao da me on uopšte moţe zaštititi od bilo čega, krenuo sam u obilazak Crne kolibe.

Već posle nekoliko koraka vatra koja je već bila na

20

21

izdisaju izgledala mi je tako daleko kao da je veliko pitanje da li ću ikada moći da joj se vratim. Međutim, strah pomešan sa radoznalošću terao me je sve dalje od nje, u potpuno mračne prostorije, u suludoj i sasvim iracionalnoj ţelji da otkrijem i shvatim kakva je to ţivotinja maločas ispustila uţasan krik. Ako je uopšte bila ţivotinja. Snaţna, prava rudarska lampa, koju sam jednom prilikom dobio na poklon od prijatelja da mi se nađe u mojim noćnim ludorijama, lako je prosecala tamu i osvetljavala sve ćoškove velikih soba. Da bih okupirao misli, pokušavao sam da pogodim koja je bila prvobitna namena tih prostorija. Na dvadesetak santimetara od tla bila je rupa od vodovodne cevi, dok su se pravo iznad, na mestu gde je nekad bila česma videli njeni tragovi. Dakle kuhinja. Sitni komadi keramičkih pločica rasuti po podu. Moţda ipak kupatilo. Okrugli otvor u podu. Slivnik.

Novi krik, mnogo tiši, ali ipak zastrašujući, zaparao je vazduh. Dolazio je negde spolja. Dobro je. Šta je - da je, odlazi. I dalje vrlo oprezno, drţeći se zida kao u nekom košmarnom lavirintu, vratio sam se u prostoriju u kojoj je vatra tinjala poslednjim dahom. Razgrnuo sam ţar, dodao još malo suvih grančica i nekoliko debljih grana i ubrzo je vatrica ponovo veselo zapucketala.

A onda sam u njenom varljivom svetlu ugledao nekakav znak na podu. Mogao bih da se zakunem da nije bio tu kada sam, uznemiren misterioznim krikom, krenuo da pretraţujem kuću. Izgledalo je kao da ga je neko dete neveštom rukom ucrtalo štapom na zemljanom podu. Uperio sam lampu prema neobičnoj šari koja je podsećala na jednostavan crteţ pletenice, ili dva poloţena latinična slova V sa veoma raširenim krakovima koji se preklapaju i obrazuju romboid u sredini. Znak mi je delovao veoma poznato, ali sam u tom momentu više bio zaokupljen pokušajem da se prisetim da li je moţda bio tu i pre nego

21

22

što sam došao. Nalazio se na samo pola metra od mesta gde sam pravio ognjište, bilo je prosto nemoguće da ga nisam video.

Zvuci duboke noći sad su već dolazili sa svih strana. Šuštanje lišća na vetru, pojačano okolnom tišinom, krckanje grančica pod nogama malih noćnih ţivotinja, lepet krila noćnih ptica, laveţ psa verovatno udaljenog kilometrima... ali znao sam da nema razloga da brinem. Ono što je trebalo da se dogodi već se dogodilo.

Precrtao sam jednostavni znak u svoj blokčić, umotao se u vreću za spavanje i naslonio na zid, samo povremeno dodajući grančice na vatru, mada mi, što je bilo neobično, više nije bilo tako hladno. Sa prvim nagoveštajima zore paţljivo sam ugasio vatru, nogama utabao pepeo i spakovao stvari u ranac. Na pragu sam se još jednom okrenuo, u nekakvoj suludoj nadi da se moj um te noći samo malo poigravao sa mnom zbog svih priča koje sam čuo o Crnoj kolibi. Neobični znak još je stajao tamo.

Šta se zapravo i da li se uopšte nešto natprirodno dogodilo te noći u Crnoj kolibi verovatno nikada neću saznati. Međutim, prva stvar koju sam učinio kada sam se vratio u Beograd bila je da otkrijem značenje misterioznog crteţa. Još kada sam ga ugledao na podu kolibe, delovao mi je poznato, ali nisam mogao ni da pretpostavim kakvu će mi priču on ispričati. Prema onome što sam uspeo da saznam, reč je o runi Inguz-Ingu, čije je značenje, između ostalog, i „zaštićen dom“. Rune predstavljaju svete simbole tevtonskih plemena po kojima je u dalekoj prošlosti bio postavljen kompletan sistem filozofije i magije. Prema legendi, koristili su ih i stari Sloveni u predhrišćanskom periodu, a neki simboli slični su onima u Vinčanskom pismu.

Poruka je postala više nego jasna. Zaštićen dom. Dalje ruke od njega. Ali o čijem domu je reč? Ko je postavio

22

23

ovako moćno upozorenje? O tome već mogu samo da nagađam. Da li je i ova kuća, kao još neke u Srbiji, izgrađena na mestu koje iz nekih, nama nerazumljivih razloga mora da ostane zaštićeno od ljudskog uticaja, ili barem od uplitanja civilizacije? Dakle, jednu misteriju sam, bar delimično, uspeo da otkrijem. Međutim, kako se one tople jesenje noći runa našla na podu Crne kolibe, pitanje je na koje nemam odgovor.

Nisam potpuno siguran ni da bih ţeleo da ga saznam.

23

24

ZVERI iz BELEGIŠA

24

25

25

26

elegiš je sasvim obično, mirno vojvođansko mesto. Međutim, dok se tama hvata nad ravnicom, obliţnjom

šumom i velikom dunavskom vodom, meštani uţurbano zatvaraju svoje ţivinarnike i na vrata stavljaju debele lance i teške katance. Jer noću, ponekad, zveri izlaze iz šume i kreću u svoj krvavi pir.

Put me je u Belegiš naneo sasvim slučajno. Ili, moţda... To je već neka druga priča. Vraćajući se iz posete prijatelju u obliţnjoj Beški, tek što sam krenuo, shvatio sam da sam ostao bez cigareta. Bilo je još rano popodne, ali sivilo je već počelo da boji bledo novembarsko nebo nad ravnicom. Nisam zaljubljen u noćnu voţnju, no sama pomisao da ću do Beograda morati da vozim lišen jednog od svojih najvećih poroka navela me je na prilično laku odluku. Uostalom, noćna voţnja i nije toliki bauk.

U glavnoj ulici dočekale su me već sasvim tamne senke ušorenih kuća, dok sam pogledom kroz mutno vetrobransko staklo lovio najbliţu otvorenu prodavnicu. Mesto je bilo sablasno prazno. Kao da čitav svet spava. Mahinalno sam pogledao na sat. Tek pet po podne. Lagano sam se dovezao do neobične crkve sa dva tornja u centru i parkirao ispred zgrade za koju sam pretpostavio da je dom kulture ili nešto slično. Šta bi drugo bilo, belo, kvadratno i neugledno, sa kosim krovom pokrivenim crvenim propalim crepom? Pravo preko puta ugledao sam prodavnicu i sa uzdahom olakšanja krenuo prema njoj.

Starac koji bi mi u nekoj drugoj prilici sigurno bio simpatičan, zbog neobične frizure i dobroćudnih crta lica, dočekao me je pogledom koji je jasno govorio da nisam dobrodošao. Tokom brze transakcije „novac za cigarete", koju kao da smo godinama uveţbavali, progovoreno je

B

26

27

tačno onoliko reči koliko je bilo neophodno. Nijedna više. Osećao sam kako me njegov pogled peče po leđima dok sam kretao ka vratima i, naravno, nisam izdrţao...

- Oprostite, ja sam novinar, mogu li da vas pitam nešto - verglao sam mnogo puta izgovorenu rečenicu još dok sam se lagano okretao prema njemu. Izgledao je kao da su se ostvarili njegovi najveći strahovi. Moţda sam nekad, a da nisam to ni znao, bio nečija noćna mora, ali ovog puta bio sam najbliţe tome da saznam kako to stvarno izgleda. Starac je u sekundi prebledeo i nešto procedio kroz zube. Ruku bih stavio u vatru da je bila psovka.

Ćutao je narednih nekoliko trenutaka, odmeravajući me kao nepoznatu štetočinu koju je iznenada zatekao u svojoj bašti. Protiv znatiţeljne tvrdoglavosti, međutim, nije imao odgovarajuće oruţje.

- Prvi put sam ovde, znate, ne ţelim da vas uznemiravam, ali... - nastavio sam da verglam, slatkorečivo i ubedljivo; od toga sam, na koncu, i izgradio dobar deo karijere.

Na njemu se jasno videlo kako se otkravljuje, kako ţelja da otvori dušu pobeđuje strah, mišići na licu se opuštaju, a jezik vlaţi usne pred izgovorenu reč.

Mirno sam gledao u njega sve dok konačno nije spustio pogled i tiho izgovorio:

- Pitajte. Odatle je već bilo mnogo lakše. Već godinama meštani Belegiša ţive u strahu od

drekavca, misteriozne zveri koja u zimskim noćima izlazi iz šume i pustoši ţivinarnike čestitih domaćina. Prema svedočanstvima meštana, drekavac za sobom ostavlja scene poput onih iz najkrvavijih filmova strave. Razvaljene ograde ţivinarnika, tragove na drvenim vratima koji govore o njegovoj izuzetnoj snazi i oštrim kandţama, zaklanu i raskomadanu ţivinu sa tragovima ogromnih

27

28

očnjaka. Posle prvog napada meštani su organizovali hajku, misleći da se radi o lisici ili zalutalom vuku, kojih u ovom kraju inače nema. Međutim, dani i noći pretrage obliţnjih šuma i čestara nadomak Dunava nisu dali rezultat, a kada je zver ponovo napala, strah je počeo da se širi poput poţara. Posebno posle svedočenja jednog domaćina koji je imao bliski susret sa nepoznatom ţivotinjom krvavocrvenih očiju, koja se oglašavala prodornim kricima. Mit o drekavcu je rođen.

- Kada smo shvatili da nije reč o vuku ili lisici, neki su rekli da je to moţda šakal ili kojot, ali i to je bilo nevero- vatno jer se ove ţivotinje nikada nisu pojavljivale u ovom delu Vojvodine - pričao mi je starac. - Dolazili su i neki veterinari pokušavajući da na osnovu tragova kandţi i zuba otkriju kakva je to ţivotinja, ali su i oni ubrzo odustali. Nama je ovde ostao samo strah.

Drekavac iz Belegiša napao je te zime još jedanput, a potom je mir vladao do narednog novembra. Tada je stradao upravo ţivinarnik mog prinudnog sagovornika.

- Nisam ništa čuo te noći, ali ujutru, kada sam otišao do ţivinarnika, zatekao sam prizor koji nikada neću zaboraviti - tiho je zborio starina. - Vrata su bila razvaljena kao nekom ogromnom silom, metalni lokot leţao je sa strane, a veliko iverje bilo je svuda okolo. Iako je već svanulo, jedva sam se odlučio da uđem u ţivinarnik. Šta da ti kaţem, sine, šta sam zatekao unutra... Ta slika me i danas proganja...

Starac je zaćutao, odlutavši mislima ko zna kuda, a onda se pribrao i nastavio:

- Tri godine je prošlo od tada, a drekavac se više nije pojavljivao u Belegišu. Priča se da su sličnu zver videli s druge strane Drine, kod Zvornika. Moţda se premestio tamo, bolje mu je, ima više hrane... Ali, eto, narod se još plaši... Ja? Ne, ne... Nemam više ţivinarnik. Vidiš da drţim

28

29

dućan... Tih smutnih godina novine su bile prepune priča o

neobičnim bićima koja se pojavljuju širom Srbije - od troglave teladi i dvonogih jarčeva, do gigantskih pčela i majmuna mutanata. I ljudi su verovali. Takvo je vreme bilo. U svašta se verovalo. Ja sam, s druge strane, suviše toga video i doţiveo da bih takve priče uzimao zdravo za gotovo. Ipak, tog novembarskog popodneva u Belegišu crv sumnje je počeo svoje putešestvije. Kroz zamagljeni vetrobran moj pogled se jurio sa senkama iza drvenih ograda i igrom isprekidanog svetla kroz tarabe pocrnele od truleţi. Usporio sam tek toliko da se desnom rukom nekako dokopam upaljača iz dţepa farmerki. Duboko sam udahnuo dim cigarete i nagazio papučicu za gas. Motor je brujao prejako i, ako sada kaţem da sam iza sebe čuo neke neobične krike nalik na glasanje sokola, znam da se to moja mašta poigravala sa mnom. Mora da je tako bilo.

29

30

LAVIRINT U SRCU PLANINE

30

31

31

32

vo je priča u kojoj, naizgled, nema nikakve misterije. Sve je moguće razumno i racionalno objasniti. Ali...

Ljudi su često u stanju da, i ne znajući, povrede unutrašnju ravnoteţu koju je priroda sebi eonima stvarala. Ovo svedočanstvo je pokušaj da se umiri ljudskom rukom narušeni ritam srca planine, koja već više od pola veka svoj proţivljeni strah vraća ljudima koji ţive na njenim obroncima, nemerljivo pojačan i neuhvatljiv, poput ledenog vetra koji briše granicu između realnosti i sujeverja. Kao vapaj, ili kao upozorenje...

Podno strmih litica Homolja, kao u stenu uklesan, u vekovnom miru rečne doline stoluje Manastir Gornjak. Samo pedesetak metara ispod njega penušava Mlava sledi svoj iskonski tok, kao da nije nimalo umorna od svog večitog puta kroz Gornjačku klisuru. Mada naizgled tiha, vihorna matica u kojoj se ogledaju oštri noţevi planinskih vrhova juri ka svome kraju, noseći sa sobom tajne, priče ispredane u ledenim noćima protkanim fijukom vetra između crepova i pucketanjem vatre na ognjištu. Među tim tajnama jedna leţi duboko u srcu planine, u šumovitom zaleđu manastirskog zdanja.

Nepune dve godine po završetku Drugog svetskog rata neobične pojave počele su da pohode homoljski kraj.

Upravo na mestu gde već šest vekova samuje Manastir Gornjak za meštane okolnih sela otvorila su se skrivena vrata sveta tajni. Danju pitomi proplanci okupani suncem i senovite padine na obroncima nudili su nezaboravni prizor putnicima namernicima i ulivali sigurnost čobanima i njihovim stadima. Ali noću, kada tišina do najviše tačke pojača svaki zvuk, čudnovata grmljavina iz srca planine okivala je ledom i krv

O

32

33

najhrabrijih, terajući ih da u širokom luku zaobilaze manastirsko imanje.

Sećanja na nedavno okončani rat bila su još sveţa, strah u ljudima još nije imao vremena da umine. Ĉudesna svetla duginih boja, koja su s vremena na vreme lebdela i treperila nad planinskim vrhovima, dodatno su osnaţivala ubeđenje da se „neki đavo noću igra Homoljem“.

Gotovo tri godine zvuci planine i u to vreme napušteni manastir plašili su meštane okolnih sela i zaselaka. Priče su počele da se šire i dobijaju sve bajkovitije dimenzije. Sujeverje, koje od davnina vlada homoljskim krajem, izbilo je na površinu u svom najsnaţnijem obliku. Oni koji su mu skloni, a takvih je u tom delu Srbije oduvek bilo mnogo, mislili su da imaju objašnjenje za misteriozne pojave. Jednostavno, pripisali su ih blizini napuštenog manastira, u kome su se vekovima čuvale mošti Svetog Grigorija, njegovoj surovoj ratnoj sudbini oličenoj u strelja- nim monasima i besu svetaca pred vremenom bezboţnika koje je neumitno nastupalo.

Oni čije su misli išle nekim drugim tokovima za zastrašujuće događaje i čudnovate zvuke optuţivali su samu planinu, njeno srce ranjeno od mnogih smrti kojih se nagledala u godinama dok su ovim krajem besneli ratni vihori. Samo su najracionalniji objašnjenje traţili u tajnovitom ponašanju nove jugoslovenske vojske i njenom čestom prisustvu u blizini manastira.

Naime, prema sećanjima starih meštana, tihe kolone vojnih vozila, koje su pred sam početak neobičnih pojava špartale uskim i prašnjavim putevima Homolja, i neljubazna lica vojnika i oficira sa crvenim petokrakama na kapama tada nisu izazivali sumnju jer - rat je tek bio završen, vlast krhka i odrţavana strahom, svetska situacija menjala se iz časa u čas, a zaplašeni narod nije ni smeo da postavlja suvišna pitanja.

33

34

A onda, samo tri godine kasnije, naglo kao što su i počele, neobične pojave su prestale. Grmljavina se više nije čula onako često, treptaji blještavog svetla bivali su sve ređi, dok se, jednoga dana, potpuni mir nije vratio u homoljske vrleti. Ali ne i u srca njihovih stanovnika. Gotovo istovremeno i vojnici su nestali iz seoskih atara duţ Gornjačke klisure. Pa, iako je ta činjenica bila dovoljna da se barem nasluti istina o događajima između 1946. i 1949. godine, gotovo svi pokušaji da se zaista skine veo tajne ostali su bezuspešni.

U dokumentaciji opština Petrovca na Mlavi i Ţagubice ne postoje nikakvi podaci o vojnom prisustvu u tom kraju, vojni spisi su, naravno, nedostupni, a sećanje naroda je varljivo. Osim toga, mnogi očevici ne ţele da govore o svojim iskustvima. Ipak, ima i onih koji nisu odoleli izazovu da, mnogo godina kasnije, zavire u srce planine i pokušaju da nazru bar deo istine. I tako je priča o čudnovatim pojavama lagano dobijala realne obrise.

Samo nekoliko desetina metara od završetka manastirskog dvorišta nalazi se jedan od tajnih ulaza u utrobu planine. Izuzetno dobro zaklonjen ţbunjem, tako da ga je gotovo nemoguće zapaziti čak i iz neposredne blizine, krije se ozidani otvor, zarastao u šiblje i korov, tek toliki da se kroz njega čovek moţe provući. A iza njega - iznenađenja od kojih i najhrabrijima zastaje dah. Ogromni hodnik visokog svoda, očigledno dugo napušten, stvara utisak da ste se našli u nekom drugom svetu. Ipak, tračak svetla iz prolaza, pojačan svetlošću baterijske lampe, otkriva na samom njegovom kraju pravi ulaz u tajnu Homolja.

Pogled se probija tek poneki metar, ali i to je sasvim dovoljno da se naslute grandiozne dimenzije prostorije. Pod nogama, ispod debelog sloja prašine, kriju se - keramičke pločice, ili bar nešto što na njih podseća.

34

35

Betonski zidovi na koje se povremeno nailazi otkrivaju pravi lavirint prostorija različite veličine. Ogromne cevi neidentifikovane namene, zastrašujuće veliki matice i zavrtnji, koji su verovatno pričvršćivali ogromne mašine, nude pretpostavku da je ovde nekada bila fabrika ili ogromno postrojenje čiju je svrhu nemoguće odrediti.

Svodove je u ovom grandioznom lavirintu nemoguće doseći pogledom. Međutim, postoje mesta na kojima se oni spuštaju na oko metar i po visine i otkrivaju ovalne tunele koji streme pravo naviše. Zarđale čelične merdevine na njihovim zidovima vode do samog vrha planine. Teško je odrediti pravu visinu ovih tunela, ali je potrebno gotovo sat vremena napornog penjanja da bi se stiglo do vrha. Teška čelična ploča pokriva izlaz iz tunela, a kada je s mukom podignete i kad izađete na svetlost dana, pred vama puca pogled na lepotu Homolja, pašnjake, šume i, duboko dole, manastirsko zdanje.

Osećao sam da stojim na vrhu sveta, svestan da napred više ne postoji i da mi jedino preostaje da se vratim istim putem. I uspeh i poraz. Osećaj tako čest u pričama o istraţivačima paranormalnog i misterioznog. I verovatno je to samo deo homoljske tajne, ali ipak, priča o tajnoj bazi jugoslovenske vojske baš na tom mestu imala je svoj puni smisao.

Poratne 1946. godine, kaţe ta priča, započela je izgradnja supertajne vojne baze u Homoljskim planinama. Za najsavremeniju tehnologiju brinuli su se vrhunski stručnjaci moćne sovjetske armije, a baza je trebalo da predstavlja ključni segment odbrane ovog kraja, ali ujedno i istraţivački centar za nove vrste oruţja. Međutim, posle sukoba sa Sovjetskim Savezom 1948. godine, vojni vrh je uvideo da je besmisleno imati bazu takve namene o kojoj tadašnji neprijatelji znaju sve, i ona je velikom brzinom iseljena i prepuštena zaboravu.

35

36

Istina ili ne, u Homoljske vrleti se vratio mir, ali u sećanjima meštana zaborav nije prekrio tajnu. I mada je sve naizgled jednostavno, priča će se pod obroncima Homolja još dugo ispredati uz poslednju večernju čašicu rakije, praćena vetrom koji jauče među krošnjama i tihim pucketanjem vatre, dok penušava Mlava i dalje krije misteriju izniklu u srcu planine.

36

37

SABLASNA KUĆA

37

38

38

39

uće duhova su specijalitet Engleske, ali čak se ni tamo one ne ruše do temelja, ne iskopava im se sam temelj niti se plac

preorava. Na ovim našim prostorima, a verovatno i šire, slučaj kuće Ţivka D. verovatno je jedinstven. U svakom slučaju zanimljiv je i neobičan.

Do nove kuće porodice D. u Maloj Moštanici kod Beograda stiţe se penjanjem uz brdo sa kojeg pogled obuhvata čitavo selo u podnoţju. Iako je put do nje blatnjav i izlokan, kuća je moderna i velika, ali se iza betonske ograde još ţivi na starinski način. Negde oko pola kilometra niz padinu vidi se preorani plac na kome se nekad nalazila sablasna kuća, sada nepostojeća glavna „junakinja" ove priče.

Milanka, supruga pokojnog Ţivka D., u danima kada sam se s njom upoznao bila je starica bistrog pogleda, oštrog jezika i pronicljiva, tako da sam u razgovoru s njom imao utisak da je već unapred znala sva moja pitanja, pa i ona nepostavljena.

Priču je počela vraćajući se tridesetak godina u prošlost, u proleće kada su ona i Ţivko odlučili da umesto male i trošne kuće na vrhu imanja izgrade novu, lepšu i komforniju u dnu padine. Ţiveli su sa njegovom majkom, a deca su rasla, pa je nova kuća bila i novi početak i preka potreba. Pored placa koji su izabrali nekada je prolazila pruga, a kada je uklonjena, njena trasa postala je jedna od vaţnijih ulica u selu. Zato im se izbor tog mesta učinio kao idealno rešenje. Da su znali šta ih sve čeka, zidanje verovatno nikada ne bi ni počeli.

- Kad smo dizali temelj, došlo nam je baš dosta ljudi iz sela. Takvi smo mi, hoće svako da pomogne - pričala mi je Milanka. - Dovukli smo šoder i cement, iskopali bunar,

K

39

40

kako to već ide, i uz pomoć komšija kuća nam je baš dobro napredovala. Negde pred kraj radova, kad smo već i omalterisali, postavili prozore i vrata, tu nas zateče veče i Ţika i ja rešismo da prenoćimo u kući. Imali smo nekakve stare dušeke, a pošto je vreme bilo lepo, bio je kraj maja, nije nam smetalo da prespavamo među golim zidovima.

Starica je teško uzdahnula i nastavila: - Tu noć neću nikad zaboraviti. Dogovarali smo se

koga sve treba da pozovemo na useljenje i šta ćemo da spremimo za tu priliku. U tom razgovoru smo i zaspali. Negde usred noći, ne znam sad koliko je tačno sati bilo, probudi me neka muzika i podvriskivanje, al’ nekako izdaleka, kao da se neko u selu veseli. Vidim onda da je i Ţika budan i začudim se jer znam da on ima čvrst san, a muzika nije bila jaka. Onako smo se pogledali. Pita on je jel' se to u selu nešto slavi, a ja kaţem: ’Ne znam’, i čudno nam je bilo jer se u ovakvim mestima obično sve unapred zna. Ali bili smo baš umorni, a muzika nam nije mnogo smetala, pa smo brzo opet zaspali. Moţeš da zamisliš, sine, kako smo se iznenadili kada smo ujutru čuli da te noći nije bilo nikakvog slavlja u selu.

Neobičan, ali ipak bezazlen događaj nije, međutim, bio dovoljno upozorenje za familiju D., koja je svoj san sprovodila u delo.

Sedeli smo na drvenim klupama u dvorištu nove kuće, nad nedirnutim zeleno-belim šoljicama kafe koja se još davno ohladila. Starica me je pogledala, umorno i upitno, kao da me nemo pita ţelim li da čujem čitavu priču, a potom, uverivši se valjda da nemam nameru da odustanem, tihim glasom nastavila prisećanje:

- Šalili smo se pred ljudima na račun našeg ,,sna“, ali nam događaj nikako nije izbijao iz glave. Posle, u toku dana, u velikom poslu zaboravili smo na to, pa smo i sledeće noći rešili da spavamo na podu nove kuće. Sećam

40

41

se da dugo nisam mogla da zaspim iako sam bila baš umorna. A onda, u neko doba, ponovo sam čula muziku i glasove kao da se neko veseli, ali mnogo glasnije nego prethodne noći. Uplašila sam se, a pošto je i moj Ţika ponovo čuo isto, zajedno smo izašli u dvorište. Muzika je prestala, a on je obišao kuću da vidi šta se to dešava. Ništa se nije videlo, mrak je bio baš crn i nekako gust, kao neka crna voda. Uplašili smo se, što da te laţem. Onako mrtvi umorni tu noć smo u kući proveli budni i primetili smo da se muzika čuje samo kad smo mi unutra. A bila je sve jača i jača, tako da više nije moglo ni da se spava od nje. Kao da je neko hteo da nas otera odatle.

Milanka i Ţivko nisu nikome pričali o tim događajima, plašeći se da ih meštani ne proglase „čudnim". Da bi potvrdili da to što im ometa san nije samo njihova mašta, pozvali su i Ţivkovu majku da jednu noć provede s njima u kući. Kada se i te noći sve ponovilo, a muzika i pesma bili jači nego ikada i trajali skoro do svitanja, preplašeni domaćin odlučio je da gotovo završenu kuću treba što pre prodati. Njegova majka se tome oštro usprotivila. Nije ţelela da navuče nekakvo prokletstvo na porodicu zbog prodaje kuće koju posećuju duhovi. Smatrala je da im se na ovaj način stavlja do znanja da je kuća podignuta iznad nečijeg groba i da bi najbolje bilo srušiti je.

Ţivko u početku nije hteo ni da čuje da njegov naporan rad tek tako ode u vetar. Nekoliko dana lomio se oko te teške odluke, a onda je po selu razglasio da kuću podliva voda i da je zato treba srušiti. Međutim, u selu, u kome se sve ionako brzo sazna, priče su se već uveliko ispredale, pa je malo ljudi došlo da pomogne u rušenju.

Jedan od onih koji su učestvovali i u izgradnji i u rušenju ispričao mi je o pravim iznenađenjima koja su doţiveli prilikom iskopavanja temelja. Nije ţeleo da kaţe

41

42

svoje ime, ali od njegovih komšija saznao sam da ga zovu deda Mile.

- Sva armatura u betonskom temelju bila je prosto izdrobljena i pokidana, iako je bila postavljena samo nekoliko meseci ranije - ispričao mi je vremešni seljak. - Radnici, nadničari neki, od Valjeva čini mi se, nikada dotad ništa slično nisu videli, i trebalo je mnogo ţivaca da ih ubedimo da završe posao. U takvoj atmosferi nije ni čudo što je bunar ostao nezatrpan i što je i dan-danas na tom mestu.

Priča o čudnovatim silama, koje su za seoske sredine gotovo uvek „duhovi i prokletinje“, u prepričavanju se brzo nadogradila, pa je trebalo mnogo vremena da ljudi iz sela prestanu da izbegavaju porodicu D. Posle vađenja temelja Ţivko i Milanka preorali su plac ne bi li otkrili tragove nečeg neobičnog, ali ništa nisu pronašli. Materijal preostao posle rušenja upotrebili su da na brdu umesto stare kuće sazidaju novu, iako je majka i zbog toga negodovala.

U vreme kada sam posetio Malu Moštanicu i razgovarao sa Milankom, na avetinjskom placu postojali su tek retki tragovi da je tu ikada nešto bilo građeno. Samo poveliki komad betona sa tragovima zarđale i izlomljene armature i pomalo zlokoban bunar, zarastao u korov, nemo su svedočili o prošlosti oranice.

Teorije meštana su brojne, od one da se nekim nesmirenim dušama iz međusveta ovo mesto učinilo pogodnim za njihova noćna sastajanja, do takozvane „vilinske svadbe" koja se odvijala negde u blizini. Nagađanja je bezbroj, ali činjenica je da meštani na tom mestu i sada osećaju hladan dodir jeze koja skoro neosetno prolazi kroz kosti. Ja, priznajem, nisam. Kao što na nekim drugim mestima jesam. I sada, da verujem ili ne. Ne znam ni danas. Samo dobro pamtim pogled starice dok me je

42

43

ispraćala na kapiji i reči: - Zapiši negde ovo, sine. Zato si valjda i došao. Pa nek

čitaju ljudi, nek se smeju i sprdaju. Al' čuvaj se dok juriš te tvoje ale i bauke. Ne znamo mi, sine, ni pola od onoga čega sve ima na ovom svetu.

Istina je. Ne znamo...

43

44

UKLETI MOST

44

45

45

46

rak je već uveliko obojio u crno teški i lepljivi petrovački vazduh, a avgustovska noć nikako nije imala nameru da prestane

da vri. Do kraja spušteni prozori Fijatove „sto dvadeset sedmice" samo su pomagali vrelom vetru da se baškari po unutrašnjosti malog auta kojim smo krenuli u veliku avanturu. Godine nisu pravile nikakvu razliku u našoj radoznalosti. Ja, šatro ozbiljan novinar sa pristojnom karijerom i duhom znatiţeljnog klinca, i moj bratanac, srednjoškolac bez predrasuda i iluzija, beskrajno radoznao i skeptičan istovremeno.

- Ti stvarno misliš da tamo ima nekakvog duha - pita me, sa njemu neprimetnom, meni sasvim prepoznatljivom dozom sarkazma u glasu.

- Nemam pojma - odgovaram. - Znaš o tome koliko i ja. Ali šta nas košta da proverimo?

- Pa, ništa... osim ako se ne istopimo dok stignemo tamo u ovom tvom kršu od auta.

Klinci su surovo iskreni.

Nekoliko nedelja ranije, na letnjem vašaru u Petrovcu

na Mlavi, igrom sudbine - pošto slučaj, rekosmo, ne postoji - zapričao sam se sa jednim zdravo srpski pronicljivim meštaninom obliţnjeg sela Stamnice. Sličnih godina, sa potpuno različitim ţivotima, Jovan i ja prepoznali smo prvo zajedničku ljubav prema kafani, pa je dalje sve išlo mnogo lakše. Pričali smo o svemu i svačemu. Bistrili politiku, fudbal, ţene, pa se pred jutro dohvatili i tema o prolaznosti ţivota i večnosti duše.

- Šta vi, kevići, znate o paranormalnom? - bio je generalno ubeđen da mi ,,kevići“, vrsta odrasla na asfaltu, nemamo mnogo pojma o stvarnom ţivotu, a kamoli o

M

46

47

nekim misterioznim stvarima koje su za homoljski kraj deo folklora i tradicije. - Da ti samo znaš čega sam se ja sve nagledao i šta sam sve doţiveo - nastavio je, manje hvalisavo, više nekako blago uplašeno, pokušavajući da to sakrije kiselim osmehom i novim gutljajem rakije. Odlučio sam da prihvatim igru. Uostalom, to radim čitavog ţivota. Kako bih inače mogao da radim svoj posao i saznajem ono što ljudi ponekad ne ţele da kaţu.

- Dobro, verovatno si u pravu, ispričaj mi... ako hoćeš,

naravno. Hajd’ ţiveli. I razveza se jezik Jovanu. Priča ide ovako... Negde posle Prvog svetskog rata, dvadesetih godina

prošlog veka, opasna banda pljačkaša harala je podhomoljskim selima i varošima. Dve godine terorisali su kraj, upadali u kuće dobrostojećih domaćina, pljačkali šta im dođe pod ruku i beţali u skrovište negde duboko u planinama. Ţandarmi su muku mučili s njima sve do momenta kad ih je izdao jedan od jataka i prijavio da je meta sledeće pljačke kuća nekog domaćina u Ranovcu. Ţandarmi su napravili zasedu, pohvatali bandu i odlučili da pljačkaše, okovane u lance, kasno noću sprovedu u apsanu u Petrovcu kako ih besni narod ne bi linčovao usput. Dok su prelazili most preko Bistričke reke, na samom izlazu iz sela, jedan pljačkaš, niko mu ime nije zapamtio, otrgao se od svog pratioca i zajedno s lancima na nogama i rukama skočio u rečicu. Teški pljusak tela u vodu još nije ni utihnuo kada su zapraštale ţandarmske petometke, ali u mrklom mraku, koji bleda svetla fenjera nisu uspela da probiju, bilo je nemoguće videti da li su uspeli da pogode begunca. Ipak, bolni jauk iz dubine jasno im je signalizirao da je neki kuršum uspeo da pronađe svoj cilj. Preostale zatvorenike ţandarmi su vezali za ogradu mosta, ostavili sa njima dva čuvara, a ostali su se spustili

47

48

strminom do korita reke.

Begunca su, zgrčenog i krvavog, našli na obali rečice

kako na izmaku snage puzi uz blatnjavu obalu. I... tu počinje legenda.

Navodno, pričali su kasnije ţandarmi u poverenju, a od rečenog u poverenju u Srbiji nema boljeg telala ni bilborda, u poslednjem dahu razbojnik je prokleo i njih i mesto na kojem ostavlja dušu.

Nije zabeleţeno da li se i šta se neobično dogodilo sa ţandarmima, ali od tada, nastavlja legenda, neobjašnjive pojave počinju da pohode okolinu sela, posebno most preko Bistričke reke. Danju - to je mostić kao i svaki drugi. Ali čim se nad homoljskom dolinom nadviju tamne senke, preko njega prelazi samo onaj ko baš mora.

Počelo je, kaţu, samo nekoliko dana posle tragičnog događaja, kada su se na mostu prevrnula zapreţna kola nekog trgovca, koji je još po mraku krenuo na pijacu u Petrovac da bi zauzeo dobro mesto. Konji su doslovno pobesneli, odbijajući da pređu most. U tom propinjanju kola su se prevrnula i prignječila nesrećnog trgovca. Njega su našli pred jutro, povređenog i poluludog od straha, dok su konje sa prevrnutim kolima pronašli tek sutradan u poljima nekoliko kilometara dalje.

Vrlo brzo po okolini je počelo da se priča o prokletstvu razbojnika, zveketu lanaca koji se noću čuje na mostu, neobjašnjivoj hladnoći koja ledi kosti i činjenici da ţivotinje posle sumraka nikako ne ţele da ga pređu. Mnogo kasnije, kada je industrijalizacija stigla i u ove krajeve, na mostu su se noću neobjašnjivo gasili motori kamiona i traktora, a seljani se nisu usuđivali da svoje sumnje i strahove podele sa novom, narodnom vlašću. Tako je misterija godinama ostala poznata samo ljudima koji su ţiveli u neposrednoj blizini i ukleti most morali da

48

49

prelaze svakodnevno. Upravo na tom mestu susret s nepoznatim imao je, navodno, i moj novostečeni poznanik Jovan.

Jedne noći, ispričao mi je, motociklom se vraćao sa

neke letnje preslave u obliţnjem Ţdrelu. Iako je znao priču o ukletom mostu, do tada ga je prelazio mnogo puta, danju i noću, i budući da mu se nikada ništa loše nije dogodilo, potpuno je zaboravio na nju. Još dok je prilazio mostu, motor je iznenada počeo da štuca i da se gasi, ali on nije na to obraćao paţnju jer mali ,,apenac“ nikada nije bio baš pouzdan dvotočkaš. Uporno je dodavao gas, pokušavajući da ,,produva“ karburator, ali pomoći nije bilo. Crveni APN 6 ispustio je plemenitu dušu. Ĉak ni tada Jovanu na pameti nije bilo nikakvo prokletstvo, već zavidni repertoar psovki kojima je častio svog ljubimca i one koji su ga napravili. Kako je bio samo nešto više od dva kilometra od kuće, odlučio je da nastavi pešice gurajući motocikl. Negde na polovini mosta, pričao mi je, u mukloj tišini i gustom mraku začuo je zveckanje teških lanaca. Greške nije bilo, zveket je dolazio odnekud odozdo, ispod mosta, kuda je tiho tekla Bistrica. Tek što je prišao ogradi da proveri o čemu je reč, zapahnuo ga je talas ledenog vazduha i priče starijih seljana vratile su mu se u sećanje u trenu.

Mnogo mu je rakije trebalo da mi to prizna, ali u tom momentu je, kaţe, panika pobedila. Ostavio je motocikl nasred mosta i pobegao koliko ga noge nose. Te noći nije spavao, a po motorčić se vratio čim se razdanilo kako ga niko ne bi video i saznao za njegovu sramotu. Na mostu je bilo mirno i tiho, jedino je motor još bio topao, kao da je maločas ugašen.

Na taj most smo se te vrele letnje noći uputili moj bratanac i ja, u zelenoj „sto dvadeset sedmici" bez koţe i klime. Ponavljam, radoznalost je čudo.

49

50

Pored table Bistrica prošli smo nekoliko minuta pred

ponoć, baš kao što smo nameravali. Već sam mogao da vidim most u svetlima farova kada je motor prvi put zaštucao. Bratanac i ja smo se pogledali i nasmejali istovremeno.

- Ovo radiš namerno? - pitao je. U stvari, više konstatovao.

Nisam stigao da mu odgovorim. Već smo bili na blagoj uzbrdici koja označava početak mosta, a fijatov motor je ponovo otkazao poslušnost. Uz još dva-tri kašljucanja, dok sam pokušavao da ga smirim naizmeničnim pritiskanjem gasa i kvačila, auto se nekako dokotrljao do sredine mosta i - stao. Farovi su nekoliko puta trepnuli i ugasili se kao sveća na vetru. Skoro istovremeno ledeni vazduh počeo je da se uvlači kroz otvorene prozore, brzo i tiho kao vešt kradljivac hrabrosti. To što smo mahinalno obojica počeli da kao pomahnitali vrtimo ručice prozora kako bismo ih što pre zatvorili nije mnogo pomoglo. U automobilu je temperatura naglo pala i odjednom više ništa nije bilo zabavno.

Pokušao sam da pokrenem motor, ali po zvuku verglanja već mi je bilo jasno da od toga neće biti ništa. Zatvoreni u maloj limenoj kutiji nasred mosta, sedeli smo u potpunom mraku koji je s druge strane stakla pretio nečim nepoznatim i neizrecivim.

Da nije bilo njega, ne znam šta bih učinio. Moţda bih

sedeo u kolima do jutra. Ili bih otvorio vrata i potrčao koliko me noge nose, pa dokle stignem. Ali sujeta hrabrog strica, uzora, novinara, istraţivača natprirodnih pojava pobedila je kukavičluk. Tesno, ali ipak.

- Okej, negde nam je iscurilo gorivo i riknuo je akumulator. Već smo utvrdili da vozim krš, zar ne? -

50

51

pokušao sam da budem duhovit. U pogledu sam mu pročitao neizgovorenu rečenicu:

„Ne lupetaj", a onda je nastavio da uplašeno osmatra mrak. - Dobro - nisam se dao - šta god da je, nećemo da

sedimo ovde do sutra. Hajde, izlazi da ga izguramo s mosta, nemamo signalizaciju, naleteće neko na nas.

Da, baš će ,,neko“ da naleti preko mosta na Bistrici, tu negde oko ponoći. Šta sam mogao, dugo nisam veţbao laganje.

Očekivao sam svakakve reakcije, ali on je samo plitko klimnuo glavom i tiho izgovorio:

- Vaţi, hajdemo - i zgrabio ručicu za otvaranje vrata. Svaka čast, mali. Izvadio sam baterijsku lampu iz kasete i izašao za

njim. Nekako sam imao osećaj da ni ona neće raditi. I nije. Ali vredelo je probati. Napolju je stvarno bilo mračno i hladno. Jednostavno, avgustovska noć nikada ne biva tako ledena. Ne odvajajući se od otvorenih vrata, ramenima smo počeli da guramo auto prema kraju mosta. Znam taj auto, gurao sam ga sto puta. Kao od šale. Ĉak i sam. Manje od sedamsto kila. To je skoro pa ništa.

Ovog puta išlo je milimetar po milimetar. Gurali smo, dahtali, znojili se, a ipak je i dalje bilo ledeno, noge su bile kao od olova, a oko njih se motala neka čudna, svetlucava izmaglica. Vreme kao da je stalo i nemam čak ni ideju koliko nam je vremena trebalo da auto preguramo tih dvadesetak metara do kraja mosta, ali činilo se kao da traje satima. Ne znam ni da li sam stvarno čuo teški zveket lanaca koji nam se pribliţavao otpozadi. Ĉini mi se da jesam. Ili je to bio samo zvuk panike. Stvarno ne znam.

Ključ je ostao na kontaktu i čim su zadnji točkovi prešli zamišljenu liniju na kojoj se most ponovo pretvara u izlokani asfaltni put prema selu, farovi su se probudili. Istovremeno kada i lampa koju sam sve vreme drţao u

51

52

ruci. Nismo morali ni da se pogledamo. Uskočili smo u automobil, zalupili vrata, a ja sam brţe-bolje nagazio kvačilo i okrenuo ključ. Motor je zacvileo svojim standardnim zvukom, a onda ipak prihvatio komandu i zabrundao ispod male haube. Prva, gas, kvačilo, druga, gas... Idemo odavde, mali.

Ni na pamet nam nije padalo da se istim putem vratimo prema Petrovcu. Trebalo nam je dva sata više, gume su grebale po šljunkovitim puteljcima, ali izbora prosto nije bilo. Progovorili smo tek na ulazu u varoš.

- Jesi li čuo nešto? Tamo na mostu... - trudio sam se da sakrijem drhtanje u glasu.

- Ne. A ti? - dečacima u tim godinama mutira glas, ali njegov je zvučao sasvim nepoznato.

- Ni ja. Onda smo ponovo zaćutali, pokušavajući da ubedimo

sebe u tu laţ.

Mnogo kasnije, kada se noćna avantura u sećanju već

lagano pretvarala u zanimljivu anegdotu, ponovo sam se vratio na istu temu pri istraţivanju nekih drugih fenomena homoljskog kraja. U razgovoru sa jednim inţenjerom, koji me je zamolio da mu ne pominjem ime, saznao sam da su neki geolozi koji su u blizini Bistrice vršili istraţivanja objašnjavali taj fenomen pretpostavkom da se upravo na tom mestu nalazi čvorište magnetne paučine kojom je premreţena naša planeta. Ta energija, navodno, utiče na rad motora, ţivotinje je osećaju i plaše je se, a ledeni vazduh je samo posledica proţimanja tih elektromagnetnih talasa koji se na tom mestu sreću...

Da... A verovatno proizvode i zveket teških lanaca. Garantovano.

52

53

PSIHIĈKA SEKUNDA

53

54

54

55

imica pecaroš postao je nacionalni heroj. Suvonjavi dečko s Dorćola, iz generacije izgubljene budućnosti,

koji je umesto dţabalebarenja po lokalnim kafićima izabrao druţenje s rekom i pecaroškim štapovima, tih dana nije se skidao s televizije i iz novina. Njegova prisebnost i iskustvo, stečeno dugogodišnjim rvanjem s dunavskim strujama i virovima, spasli su dva ţivota. Mladić i devojka čiji je golf nasred Brankovog mosta sleteo s puta, probio zaštitnu ogradu i survao se u reku nisu ni sanjali koliko imaju sreće što je Simicu tog ledenog januarskog jutra mrzelo da ode do Borčanskog rita, pa je zabacio tu u blizini, gotovo ispod samog mosta. Bez razmišljanja skočio je u vodu kojom je plovilo bezbroj malih čamaca od leda. Prethodno je skinuo samo debelu zimsku jaknu i čizme. Nekako je uspeo da dopliva do auta pre nego što je ovaj potonuo.

Dok je brza matica vukla ka Ušću golfa koji je lagano tonuo puneći se vodom, uspeo je nekako da otvori suvozačka vrata i izvuče devojku na površinu, a zatim ponovo zaroni i oslobodi mladića koji se zapetljao pokušavajući da odveţe pojas. Momcima iz patrolnog čamca Rečne policije, pred čijim se nosem drama odigrala, preostalo je samo da ih pokupe iz ledene vode i dovezu do obale. Novinaru i kamermanu lokalne televizije, koji su tog jutra sišli do obale da snime prilog o ledenom danu na reci, upala je kašika u med. Imali su kompletan snimak događaja, od momenta kada je golf probio zaštitnu ogradu, preko Simičine hrabre reakcije, do hepienda i izjava mokrih, promrzlih i neizmerno srećnih aktera. U najmanju ruku čekala ih je povišica plate, a verovatno i pristojan honorar neke svetske agencije. Ali to je već neka druga

S

55

56

priča. Simicu sam sreo nekoliko dana kasnije, kad se

euforija malo stišala, u pecaroškom klubu na uglu Dubrovačke i Visokog Stevana, gde smo se viđali s vremena na vreme, na mestu na kome su se ispredale mnoge pecaroške bajke i urbane legende. Priznajem da nisam otišao slučajno. Ţeleo sam da iz prve ruke čujem njegovu verziju, mada sam pretpostavljao, i bio u pravu, da mu je već muka od prepričavanja.

- Nemoj sad i ti, novinaru, molim te. Odebljao mi je jezik od silne priče. Ajde da popijemo nešto i kuliramo.

Simica nije bio vešt na jeziku, i stvarno mi je bilo krivo što ću ga maltretirati, ali ja sam jednostavno morao da znam, postojao je detalj koji mi nikako nije dao mira. Seo sam za sto preko puta njega i naručio nam dve kuvane rakije. U niskoj, zadimljenoj prostoriji koja je mirisala na ribu, dok su se ledene šare šepurile na malim prozorima, borili smo se svako sa svojim mislima. Pustio sam ga da oćuti svoje, a onda oprezno pokušao da ga uvučem u priču.

- Znaš li ti šta je psihička sekunda? Ono vreme koje protekne između trenutka kad nešto spazimo i trenutka kad na to reagujemo.

Gledao me je poprilično belo, očigledno ne shvatajući o čemu pričam. Terao sam dalje, ne dajući mu vremena da razmisli zašto sam se sad zakačio baš za tu temu.

- Kad voziš auto, na primer, pa vidiš crveno svetlo na semaforu. Treba ti neko vreme otkad si to video do trenutka kad pritisneš kočnicu. Vreme da tvoj mozak saţvaće, proguta i svari informaciju, i naredi mišićima da se pokrenu. E, to ti je psihička sekunda. Kod svakog od nas traje različito...

Klimao je glavom, ali bilo je jasno da zapravo nema pojma o čemu i zašto to pričam. Otpio je gutljaj i gledao

56

57

me, sad već prilično zainteresovano, iščekujući kakvu ću sledeću glupost da izvalim.

- Ajde, Simice, ispričaj mi kako je bilo, znaš da ništa ne verujem novinama, radim tamo.

Uzdahnuo je, kao da kaţe: „Znao sam da će to kad-tad doći na red“, i pomireno počeo, šturo, bez detalja, farbajući crno-belu sliku kao neko ko prepričava nečiji tuđi doţivljaj, a pritom nije naročito vešt u tome. Podbadao sam ga povremeno upadicama, pokušavajući da ga vratim u to jutro, na betonski kej ispod Brankovog mosta, u izmaglicu koja se dizala nad vodom, da oseti grickanje januarskog mraza po neobrijanom licu i oštre ujede ledenog vetra koji brije uz tamnu maticu. Lagano se unosio u priču, potpuno nesvestan da govori o sebi, prisećao se misli i detalja, i slika je najednom počela da dobija boju, obrisi su počeli da se pretvaraju u oblike i skoro da sam mogao da se nađem pored njega dok mu je pogled klizio niz zategnutu strunu i nestajao za njom u namreškanom indigu reke.

Stajao sam tik uz njega kad je ţestok prasak s mosta pocepao jutarnju tišinu. Dok sam uspeo da odredim odakle buka dolazi, mala crna igračka već je bila na pola puta prema vodi. Uz napor sam uspeo da skrenem pogled ka Simici, koji je već skinuo jaknu i brzim pokretima razvezivao teške zimske cokule. Sudar metala s vodom zvučao je kao pljesak dlanom o dlan, kratko, obično, nekako daleko, i siguran sam da se neko ko nije video šta se dešava ne bi ni osvrnuo na njega. Simica je već skočio u ledenu Savu i velikim zamasima plivao ka automobilu koji je lagano tonuo nošen maticom.

Simica je ućutao, magija je u trenu nestala, i ponovo smo sedeli za niskim drvenim stolom, izbrazdanim godinama naslonjenih laktova, putovanja karata koje klize s kraja na kraj i kruţnih otisaka dna čaša koje se odsečno

57

58

spuštaju posle prvog, najteţeg gutljaja. I on je gledao u mene zbunjeno, kao da se tek probudio iz sna, svestan da je rekao nešto što do sada nikada nije, ali ne i šta je to. Pitanje koje je hteo da postavi lebdelo je nad stolom koji se naslušao najčudnijih ribolovačkih priča, ali ja nisam nameravao da mu odgovorim. Nisam ni mogao kada odgovor ni sam nisam znao. Samo bih ga sludeo. Kao što sam sebe. Ili sam, jednostavno, pogrešio. Mada sumnjam.

Traku sa snimljenim događajem pregledao sam desetine puta. Simica je jaknu počeo da skida trenutak pre nego što se ograda mosta raspolutila pod udarcem teškog automobila. Kao da mu je reka unapred došapnula šta će se dogoditi. Ili moţda zaista jeste. Đavo će ga znati.

Ustao sam od stola i promrmljao nekakvo izvinjenje, kao ţurim, nemam vremena za još jedno, čekaju me neki ljudi kod Politike... Ruka mi je već bila na izlizanoj mesinganoj kvaki kada me je sustigao njegov glas.

- Ej, novinaru. Zaustavio sam se, ali se nisam okrenuo. Samo sam

čekao da pucanj pitanja na koje neću znati odgovor dopre do mog potiljka.

- Znam šta je psihička sekunda. To je ono kad golman krene u jednu stranu pre nego što igrač šutira i odbrani mu penal, je l' da?

Jeste, Simice. Sve si ukapirao. Ledeni dorćolski vazduh ošinuo me po licu kao bič.

Baš zajebana neka zima.

58

59

DUH RIMSKE DEVICE

59

60

60

61

idine Sirmijuma, drevnog grada iz vremena Rimskog carstva, na čijim je ruševinama nastala Sremska Mitrovica, koju s razlogom

svrstavaju u najlepše vojvođanske varoši, kriju burnu istoriju i mnoge nikada odgonetnute tajne. Jedna među njima od pre nekoliko godina predmet je tihih razgovora u mirnim ravničarskim noćima, zebnje u srcima onih koji imaju hrabrosti da se posle ponoći zateknu blizu takozvanog Ţitnog trga i podsmeha skeptika za koje je paranormalno dokoličarska zabava. Elem...

Avgust 17. dve hiljade i neke. Vrela letnja noć spustila se nad ravnicu, vazduh ustajao, teţak. Kao pred kišu. Svetla niotkud. Samo tanki mesečev srp i slabe, plavičaste ţiške sa neba, tek da razbiju zastrašujuću tamu. Svaki korak treba činiti paţljivo. Što zbog ovozemaljske opreznosti, što zbog iskonskog straha od nepoznatog. I priča. Priča koje ruševinama Sirmijuma daju novu boju. Ne onu smeđu, ispucalu i prašnjavu koja svedoči o davnini, već tamnu, garavu kao noć u kojoj sam pokušao da proverim da li su me opet lagali.

Vetar se podigao lagano, šunjajući se kroz ruševine kamenih zidina. Nije ga najavilo čak ni šuštanje lišća. Samo blagi dodir na vratu. Ne kao osećaj. Više kao slutnja.

Postepeno se pojačavao, polako, kao da je trajalo satima dok ga prvi listovi okolnog parka nisu prepoznali i zapevali po njegovim notama. Negde veoma duboko u podsve- sti alarm zvani intuicija počeo je da šalje upozoravajuće signale. Svesnom je, međutim, trebalo nešto više. Tek kada je svetlost lampe, kojoj su netom promenjene baterije, lagano počela da trne, kao da je vođen nevidljivom rukom obavija plašt neprozirne tame, sirena mog unutrašnjeg alarma zaurlala je punom snagom. Po

Z

61

62

staroj srpskoj navici protresao sam lampu i nekoliko puta udario njome po natkolenici. Bezuspešno. Uz priličan napor da ostanem priseban, ubeđujući sebe da sam takoreći u centru grada, i da nemam nijedan razuman razlog da paničim, počeo sam da kopam po svojoj torbi pokušavajući da pronađem nove baterije. Ledeni udar vazduha dočekao sam sasvim nespreman. U deliću sekunde temperatura kao da se spustila za dvadesetak stepeni i hladno sečivo vetra preseklo je moj nedovršeni pokret. Podigao sam pogled, a ispred mene je stajala - ,,ona“

Nemušta priča koja me dovela do noćnog bdenja na

ruševinama Sirmijuma glasi otprilike ovako: Pre nekoliko godina u Sremskoj Mitrovici odrţan je Izbor za mis Srema. I dok su posle proglašenja pobednice ispijale šampanjac, jedna od lepotica koja je ostala bez počasti lila je gorke suze. I - zarekla se da će se osvetiti gradu koji nije znao da ceni njenu lepotu. Razočarana lepotica obratila se, navodno, svojoj babi, neobičnoj starici iz Rume za koju stanovnici tog mesta kaţu da poseduje neobjašnjive moći. I ona je bila ta, kaţe dalje priča, koja je smislila ,,osvetu“, koristeći se drevnom legendom koja mitrovačkim krajem kruţi već stotinama godina.

Po tom predanju u jednoj raskošnoj vili, u blizini

ţitnice Sirmijuma, u doba cara Aurelijana ţivela je prelepa devica, mlada Rimljanka čija se lepota pronosila kroz priču čitavim Rimskim carstvom. Tadašnji gradski silnik, legionar koji je ratnim zaslugama zaduţio i samog cara, poţeleo je neţnu lepoticu za svoju ljubavnicu. Ali ona je odlučila da svoju ljubav i telo sačuva za neznanog junaka koga će prepoznati njeno srce. Ne mogavši da je povredi na drugi način, jer su njeni roditelji bili takođe veoma

62

63

ugledni građani, vladar Sirmijuma odlučio je da se osveti. Gazeći njen ponos. Na prvoj sledećoj gradskoj svečanosti čast da predvodi procesiju ulicama i trgovima Sirmijuma, umesto lepoj devici, poverio je svojoj lokalnoj ljubavnici koja se ni po čemu nije mogla meriti sa ljupkom Rimljankom. Tu sramotu neţno srce nije moglo da preboli. Talasi Save zaklopili su se nad jednim mladim, tuţnim i ponosnim ţivotom.

Slika, po mnogo čemu slična sudbini lepotice sa početka priče, zbog koje je, kaţu, sve počelo. Slučajnost ili mnogo više od toga, manje je vaţno, tek baba je pronašla „idealan“ način da se osveti gradu koji je ponizio njenu unuku. Prizvala je avet mlade Rimljanke da noću luta i unosi strah u duše stanovnika Sremske Mitrovice.

Samo je stajala, desetak metara udaljena od mene,

dok joj je ledeni vetar, koji se pojačavao iz časa u čas, uvijao oko nogu dugu, laganu belu haljinu. Kao opčinjen nemo sam zurio u prikazu koja kao da je bila obasjana bledom, avetinjskom svetlošću. Istovremeno, onaj lucidni deo svesti naterao je moje ruke da petljaju po baterijskoj lampi u pokušaju da promenim baterije. Lice joj je bilo nestvarno belo, ali njegove crte nisam mogao da razaznam. Bosih stopala, lebdela je, ili mi se to samo pričinilo, nekoliko santimetara iznad travnjaka, ruku smireno spuštenih pored tela. Ulaţući poslednji napor da razmišljam trezveno, još jednom sam, samo na trenutak, spustio pogled pokušavajući da se izborim sa „neposlušnom“ lampom. Kada sam ga ponovo podigao, stajala je bliţe, mnogo bliţe nego što bih ikada poţeleo, gotovo nadohvat ruke. Duga, svetla kosa igrala joj je po licu, kapci su joj bili spušteni, a u bledoj svetlosti meseca na obrazima su se, kao biseri, sjajile krupne, blistave suze.

Trajalo je sekund, a moţda i mnogo duţe. Paralisan,

63

64

bez daha, gledao sam kako se njeni kapci polako, kao na usporenom filmu, podiţu da bi mi priredili prizor koji nikada neću zaboraviti. Njene oči su bile potpuno - prazne. Bez zenica, prozirne, ali istovremeno i srebrne kao ogledalo koje otkriva najtamnije predele duše. Zlokobni prizor kao da me je u trenutku prenuo iz sna. Zgrčeni prsti napipali su prekidač baterijske lampe koja je, pukom srećom, bila uperena naviše. I - proradila. Iznenadna svetlost naterala me je da na momenat zatvorim oči, a kada sam ih otvorio, prikaze više nije bilo. Pokušavajući da dođem do vazduha šarao sam svetlom oko sebe, ali, već sam to osećao, tamo više nije bilo ničega. Vazduh je ponovo bio topao i suv, vetar je utihnuo lišće, a sa modrog neba mesec se smešio kao nikada dotad.

U tom deliću sekunde, dok spasonosni snop svetla iz

baterijske lampe - koja je pravim čudom proradila mada se ne sećam da sam stigao da zamenim baterije - nije prekinuo viziju, video sam i shvatio srţ prokletstva. Sablast lepe Rimljanke prizvana je da onima koji je ugledaju stavi do znanja gde leţe koreni zlobe, zavisti, mrţnje... Tamo gde se, svesno, ne usuđujemo ni da pomislimo. U nama samima.

A moţda me je, „zatrovanog“ pričama o aveti rimske

device, jednostavno prevario san, dok sam oslonjen na ostatke zidina Sirmijuma čekao susret sa prikazom iz predanja. I moţda sam, u tom zastrašujućem snu, zapravo sreo ono što sam najmanje očekivao. Sablasti svojih slabosti.

64

65

PROKLETSTVO STAROG GROBLJA

65

66

66

67

ekovima, u gotovo svim poznatim religijama i kulturama, malo je većih grehova od uznemiravanja počivših duša. Jer

kada se neko drzne da naruši njihov spokoj... posledice mogu biti nesagledive.

Zvanično više od sto, a nezvanično daleko više ţrtava odnela je deonica Ibarske magistrale, duga šest-sedam kilometara, koja prolazi kroz varoš Stepojevac. Pa ipak, pored puta, do pre nekoliko godina gotovo da i nije bilo venaca i obeleţja posvećenih poginulima. Razlog nije nemar rodbine i prijatelja stradalih, već donedavna zabrana opštinskih vlasti da se takva obeleţja postavljaju. Opravdanje su nadleţni nalazili u činjenici da se ipak radi o delu puta kroz naseljeno mesto i da bi bilo „nezgodno" usred varoši imati toliko spomenika?!

Stariji pak meštani tvrde da sve te ţrtve imaju već unapred izgrađen veliki spomenik u samom centru Stepojevca - Dom kulture, bivši Zadruţni dom. Zdanje koje okrivljuju za nesreće koje se ovde događaju i prokletstvo koje se nadvilo nad uspavanom šumadijskom dolinom.

Kada sam iz Beograda krenuo u ovo tridesetak

kilometara od Slavije udaljeno mesto, prijatelji su me upozorili da ne zaboravim da ponesem kofer pun opreza. I da to nisu uradili, nema dileme da bi to umesto njih učinio prizor uništene limene kućice na autobuskoj stanici, neposredno iza ulazne table u Stepojevac, i kao moćnom silom saţvakana i s gađenjem ispljunuta razvaljena metalna ograda iza nje. Meštani koji ţive u blizini kaţu da ne znaju koja je to po redu uništena kućica, i da svaka, već za nedelju ili dve, doţivi istu sudbinu.

A put koji kraj nje prolazi - ravan kao strela i gladak

V

67

68

poput mirne jezerske vode. Menjali su joj, pričaju, i oblik i boju ne bi li bila uočljivija, ali uzalud. Dalje, prema centru mesta, vodi širok, kvalitetan kolovoz, sa veoma blagim krivinama. Svaka od njih odnela je po nekoliko ţivota!

Zapuštena, trošnih zidova po kojima se samo

naslućuje da su nekada bih sneţno beli kao u pričama starina, centrom Stepojevca šepuri se, kao oronula trećerazredna glumica, zgrada Doma kulture. Od davne 1946. sa tako srpski preciznim nadimkom ,,prokletinja“.

Meštani nisu raspoloţeni za priču. Plaše se. Gotovo

svako od njih ima nekoga koga je izgubio na „paklenom putu“. Ipak, bes je jači od straha.

Milisav Radojčić bio je predsednik Narodnog odbora Stepojevca od kraja Drugog svetskog rata do sredine pedesetih prošlog veka. U danima kada smo razgovarali bio je još vitalan čičica, ogorčen što su iznevereni njegovi mladalački ideali, ali i svestan grešaka koje je i sam činio. Godine 1947, priča mi u malenom, zadimljenom bifeu, preko puta ukletog zdanja, doneta je odluka da se u Stepojevcu izgradi Zadruţni dom. Naredba je stigla „odozgo", iz Opštine Lazarevac. Naravno, o naredbama se tada nije raspravljalo i izgradnja je počela. Na trošnim i rasklimanim seoskim kolima materijal je dovlačen iz podalekog kamenoloma u selu Beljane. Međutim, takav transport ubrzo je počeo da topi ionako skromne finansijske rezerve. Nedostajalo je svega - od peska do cementa. Izgradnja je kasnila, a to je bilo nedopustivo.

A onda je tadašnji blagajnik Narodnog odbora Radoje Milošević došao na „genijalnu" ideju: za pravljenje temelja trebalo je iskoristiti nadgrobne spomenike sa starog stepojevačkog groblja! Eto besplatnog materijala, a i blizu je, jedva tri kilometra od centra. Odluka je, ako ne

68

69

jednoglasno onda sigurno jednoumno, doneta u obliţnjoj kafani Tamnava, koja je i dan-danas mesto gde se u alkoholu i dimu leče rane i okajavaju gresi prošlosti. Elem, nezadovoljnicima koji su ispod glasa tada kritikovali ovakav potez usta su zapušena obećanjem da će se, po završetku Zadruţnog doma, na mestu starog groblja izgraditi spomen-kosturnica. Naravno, ostalo je to samo još jedno prazno obećanje moćnika...

I te proste 1947. stotine nadgrobnih spomenika, neki od njih i sa staroslovenskim natpisima, izvaljeno je iz zemlje i odvezeno do gradilišta. Groblje je izrovano točkovima seoskih kola, probodeno pijucima i oskrnavljeno lopatama meštana koji su „dobrovoljno" radili ovaj mučan posao. Reč kuluk nisu smeli da izgovore ni šapatom. Temelji najveće, najlepše i najvaţnije zgrade u Stepojevcu ubrzano su rasli.

Ni najveći protivnici bogohulnog čina nisu tada

obratili paţnju na reči nekog Boška, kome se danas navodno niko ne seća prezimena, da će svaki od raskopanih grobova biti okajan i da će skrnavljenje doneti nesreću čitavom mestu.

A kada su, početkom pedesetih, stigli putari iz velikog grada i počeli da merkaju stari put koji je prolazio na samo nekoliko metara od Doma, traţeći najpovoljniju trasu za novu magistralu, niko nije ni pomislio da se proročanstvo bliţi ostvarenju. A onda je, još prilikom izgradnje puta, traktorska prikolica prignječila jednog radnika, i nekolicina meštana setila se Boškovih reči. No on je u međuvremenu već napustio Stepojevac, zameo mu se svaki trag, pa je i priča o njegovom proročanstvu lagano zamirala pod udarcima krampova i pesmom obnove. Zaista, tada je bilo teško poverovati da je to samo prvi u lancu nesrećnih događaja koji se, evo, proteţu i do 21.

69

70

veka.

Nesreće su počele takoreći po samom svečanom

otvaranju Ibarske magistrale. U početku pravdane su različitim, prozaičnim razlozima, kao što su neprilagođena brzina, nevešti vozači, nepaţljivi pešaci... Međutim, vreme je prolazilo, a broj stradalih je rastao kao zlokobna senka koja se nadvija nad varoš, poput sivkastocrnog praha Termoelektrane ,,Kolubara“ koji prekriva svaku stopu mesta u koje se davno uselio strah. Prokletstvo starog groblja počelo je da uzima svoj danak. Meštani su šaputali o tome, brojali ţrtve i čekali da se lanac prekine. Nisu dočekali.

Neki mlađi Stepojevčani, sa kojima sam razgovarao

tokom boravka u varošici u kojoj, moţda više nego bilo gde drugde, ljudi ne mare za groblja i svoje mrtve sahranjuju u svojim dvorištima, takoreći pred kućnim pragom, ubeđeni su da postoji jedan jedini način da se prokletstvo skine - rušenje Doma kulture. Stariji su skeptični. Pokušavaju da se prisete koliko je nadgrobnih spomenika oskrnavljeno, u nadi da će zlo stati kada dug u ljudskim ţivotima bude namiren. Neki pokušavaju da smire sopstvenu savest. Starina Spasoje Brkić, jedan od kulučara, pre nekoliko godina, kada se Dom renovirao, pronašao je u temeljima spomenik svojih predaka i preneo ga na sadašnje mesno groblje. Pričao mi je da mnogo mirnije spava.

Na putnim kartama Srbije deonica Ibarske magistrale

kroz Stepojevac označena je kao crna tačka, uz upozorenje o maksimalnoj opreznosti. S druge strane, put je na tom potezu dobar, širok i kvalitetan, i nema vidljivih razloga za skoro svakodnevne nesreće koje se na njemu događaju.

70

71

Osim, moţda, duhova sa starog groblja koji još čekaju da im Stepojevac vrati dug.

71

72

SUZE IZ KAMENA

72

73

73

74

z godine u godinu, kada se kazaljke sata poklope u noći između 5. i 6. maja, Manastir Gornjak prekrije čudesni plašt neobjašnjivog.

Gorda planina u njegovom zaleđu, u minutima koji najavljuju Đurđevdan, orosi se tajanstvenim lekovitim suzama i dvadeset i četiri sata daruje ih onima koji veruju u njihovu čudotvornu moć.

Najlakše je poverovati da je izvor lekovite vode, koji se pojavljuje samo na dan velikog pravoslavnog praznika i zatim volšebno nestaje pre narednog jutra, samo plod nadahnute mašte, neka ţestoka manipulacija ili obično narodno sujeverje. Jer, zaboga, kako da mi, nadljudi 21. veka, tvorci računara i svemirski avanturisti, gospodari boţjih čestica i oni koji su shvatili koncept duge, verujemo u neobjašnjivo... To je rezervisano za neke druge ljude, neke fanatike, lakoverne duše, gubitnike...

S druge strane, novinska reportaţa o ovom fenomenu izgledala bi otprilike ovako:

Već decenijama u rano đurđevdansko jutro, dok sunce i ne pomišlja da se pojavi iza visokih litica Homoljskih planina i ogreje manastirsko imanje utonulo u mir rečne doline, na platou ispred manastira, uz samu Mlavu koja divlja kroz tesnace, vri kao u košnici. One koji su uvereni u čudotvornu moć đurđevdanske vode ne mogu da spreče čak ni razlokani šatro asfaltni put Petrovac na Mlavi-Ţagubica, na čijoj se gotovo matematičkoj sredini manastir nalazi, ni mnoštvo opasnih krivina koje vijugaju tik uz homoljske litice. Jer oni znaju iz priča starijih, ali i iz sopstvenog iskustva da ih čudotvorni izvor neće izneveriti.

Sve dokle dopire sećanje stanovnika ovog kraja, ritual pojavljivanja đurđevdanskog izvora je isti. U zaleđu manastirske crkve, na mestu gde strme litice dodiruju

I

74

75

njene temelje, tokom noći voda se smešta u malo udubljenje u steni, prirodno i nenametljivo kao da je tu oduvek bila. Stene najbliţe udubljenju vlaţne su, ali bez vidljivih pukotina kroz koje voda moţe da se probije. Nemoguće je otkriti način na koji ona ispunjava malo udubljenje, tek nešto veće od šake. Kao da, u stvari, navire iz sitnih pora naborane koţe prastarog kamena.

A iznad izvora, visoko uz liticu, pruţa se veliko tamno oko pećine-isposnice Svetog Grigorija Sinaita, osnivača manastira, čije mošti kao da bdiju nad čudesnim mestom.

Do izgradnje manastira doveo je susret Svetog Grigorija, jednog od sedam srpskih isposnika koji su sa Sinaja krajem XIV veka stigli u naše krajeve, i kneza Lazara. Impresioniran monahovom mudrošću, knez Lazar je odlučio da na mestu ispod pećine u kojoj je obitavao stari isposnik podigne manastir kao znak zahvalnosti što je upoznao tog svetog čoveka. I tako je u godini 1379, prislonjen uz kamenite vrleti planine, nastao Hram vavedenja presvete Bogorodice - Manastir Gornjak.

S obzirom na to da je podignut u stenovitoj čeljusti klisure, u prvo vreme nosio je ime Ţdrelo, a tek je kasnije, po oštrom gorskom vetru, dobio ime Gornjak. Sveti Grigorije je bio prvi iguman manastira, ali veoma kratko. Umro je 1380, a njegove mošti su i danas u pećini iznad čudotvornog izvora. Srpska pravoslavna crkva je 1968. godine odlučila da Gornjak bude ţenski manastir i tada počinje njegova renesansa.

Naravno, nauka ne ume da objasni blagodeti lekovite đurđevdanske vode. A osetili su je mnogi. Voda iz udubljenja uzima se paţljivo, kašičicom ili pipetom, a mnogi se, pazeći na svaku kap, umivaju na licu mesta.

Kao što je nepoznato poreklo ovog izvora, isto je tako misterija i vreme kada se prvi put pojavio. Monahinje iz

75

76

manastira kaţu da je u vreme kada se sestrinstvo 1968. godine iz Manastira Lešo kod Tetova preselilo u Gornjak izvor već postojao i da im je već pri dolasku ukazano na njegova lekovita svojstva. Od tada, tvrde monahinje, izvor se redovno pojavljuje na Đurđevdan, čak i u godinama najvećih suša.

Zapravo, rekli bi skeptici, ne bi trebalo da bude preterano teško otkriti odakle potiče lekovita voda i kakva su njena svojstva. Ali kako objasniti činjenicu njenog periodičnog pojavljivanja. I to upravo na Đurđevdan. Moţda je to upravo jedan od dokaza da su sheme prirodnih ciklusa iscrtane na nama neobjašnjiv način, ili znak da se u prirodi ipak ništa ne dešava pukim slučajem. Takođe, samo mesto gde se izvor neobjašnjivo pojavljuje navodi na razmišljanje o uticaju misteriozne energije, daleko moćnije od materijalne prirode. A ako već nema racionalnog objašnjenja, preostaje samo da se zagonetna pojava nazove - čudo. Jer, priznali to ili ne, Đurđevdanski izvor u Manastiru Gornjaku prkosi strogim zakonima geologije, koja tvrdi da je njegovu pojavu moguće objasniti jednostavno - prirodnim rezervoarom u srcu planine i rotacijom zemljine kugle koja ga jednom godišnje dovodi u poloţaj da kroz nevidljive pukotine u steni izlije svoj sadrţaj u prirodno udubljenje. Međutim, ova teorija bila bi uverljiva samo u slučaju da su godišnji ciklusi savršeno iste duţine. U suprotnom, baš prema geološkim zakonima, izvor bi barem svake četvrte, prestupne, godine morao da se pojavljuje dan kasnije - ili, po nekim tumačenjima, dan ranije! Zašto za đurđevdanski izvor ne vaţe utvrđeni zakoni zvanične nauke, ostaje nerazjašnjeno.

Pravi odgovor na đurđevdansku zagonetku imaju, moţda, samo mošti Svetog Grigorija, koje bdiju nad izvorom i manastirom. U svakom slučaju, skeptici imaju dovoljno vremena za razmišljanje. Od Đurđevdana do

76

77

Đurđevdana. Od proleća 2001. u Gornjaku nema više igumanije

Malenije, monahinje zahvaljujući kojoj je ovaj manastir posle dugog tavorenja postao utočište najčistijeg pravo-slavnog duha, zdanje umotano u toplinu verske ljubavi i mesto čije se ime izgovara s poštovanjem. Neka me i proglase jeretikom, ali za mene je ona još tu. I uvek će biti.

77

78

ĈUDA SVETOG ROMANA

78

79

79

80

isam tim povodom stigao u dolinu Juţne Morave, nisam čak ni znao da tu postoji bilo šta drugo vredno paţnje

osim nekog prirodnog ili natprirodnog fenomena koji sam došao da istraţim. Međutim, ona nevidljiva ruka sudbine koja me je često vodila na mesta koja je birala umesto mene, po nekom svom nahođenju i s meni nejasnim namerama, i tog leta je imala svoje planove.

Pešačeći prašnjavim puteljcima i skoro nevidljivim stazama kroz šipraţje na obroncima Đuniskog visa, nadomak sela Maletine, u potrazi za mestom na kojem se noću bude neke misteriozne sile, jednostavno sam zalutao. Nisam ni stigao da se zbunim ili uplašim, kada se ispred mene, kao magijom, stvorila nekoliko stopa široka zemljana staza. Kako nisam imao izbora, krenuo sam njome, nekako iznenada uveren da će me odvesti na sigurno. Puteljak se strmo spuštao i morao sam da hodam vrlo paţljivo, pa sam manastirsko zdanje ugledao tek kada se stvorilo preda mnom.

Manastirska crkva, kula, konak, priprate i pomoćne

zgrade kao da su bez reda razbacani u samom podnoţju šumovite vrleti, zaokruţujući ipak na neki čudan način malo centralno dvorište sa mozaikom od kojeg zastaje dah.

Spustio sam se stazom do ulaza u manastir, prekrstio se i ušao kroz široku, virtuozno izlivenu metalnu kapiju iznad koje me je posmatrala ikona Svetog Romana.

Tek što sam napravio nekoliko koraka unutar dvorišta, paţnju mi je privukla jednostavna mermerna ploča okruţena raznobojnim negovanim cvećem. Prišao sam i počeo da čitam redove uredno uklesane u kamenu. Na ruskom, engleskom i srpskom pisalo je:

N

80

81

Nikolaj Nikolajević Rajevski – Grof Vronski,

21. avgust 1876. Ovde večno počiva srce dobrovoljca Carske Rusije Nikolaja Rajevskog za slobodu Srpskog Naroda, zahvalni potomci srpskih rodoljuba otadžbinskog Srpsko - Turskog rata. Da... grof Vronski. Junak Tolstojevog remek-dela koji

je srce dao jednoj ţeni, Ani Karenjinoj, i jednom narodu - srpskom.

A onda sam podigao pogled sa groba grofa Vronskog i na manastirskoj crkvi ugledao neobičan beleg. Okruglu tamnu ranu na sneţnobelom zidu.

Sveti Roman je jedan od najstarijih manastira u Srbiji.

Ne zna se tačno godina izgradnje prvobitne crkve na mestu današnjeg manastira, ali stručnjaci se slaţu da je to bilo negde polovinom desetog veka. Nema nikakvih dokumenata o ktitoru, a pretpostavlja se da je crkvu podigao narod, zahvalan za mnoga isceljenja na grobu Svetog Romana.

Sveti Roman je bio monah ohridske škole, i u svom misionarskom putu ka severu zaustavio se baš u ovom šumovitom i mirnom kraju, pronašavši idealno mesto za svoje molitve. Posle njegove smrti, sredinom devetog veka, nakon jednog slučaja isceljenja na njegovom grobu, ljudi iz okoline počeli su da pohode ovo mesto. Otprilike vek kasnije odlučili su da na mestu njegovog groba podignu crkvu u znak zahvalnosti, i tada počinje burna istorija ovog manastira.

Današnji izgled crkva je dobila krajem četrnaestog veka. Po predanju, sluzi cara Lazara koji je čuvao stoku u blizini crkve javio se glas iz groba Svetog Romana i

81

82

zatraţio da se crkva obnovi i uredi, tako da ljudi mogu da dolaze i mole se u njoj. Budući da je car Lazar i sam bio čovek veoma naklonjen veri i veliki poštovalac svetih ljudi, obnovio je crkvu i dao joj sjaj takozvane moravske škole.

Igrom slučaja, istog onog slučaja za koji smo rekli da

ne postoji, Turci su moţda učinili i najveću „uslugu" ovom manastiru. U jeku Srpsko-turskog rata, u oktobru 1876. godine, oni su sa Đuniskog visa gađali iz svojih topova okolna sela i srpske poloţaje. Jedna zalutala granata pronašla je put do manastirskog zdanja, upravo u vreme kada se u crkvi odvijala jutarnja liturgija. Kao da je znala da nije namenjena ovom svetom mestu i da je crkva puna monahinja, granata nije eksplodirala i ostala je ukopana u juţni zid crkve. U vreme kada sam prvi put boravio u Svetom Romanu, neeksplodirana granata još je mogla da se vidi kao sastavni deo crkvenog zida, kao da su je tu smestili prvobitni graditelji.

Ĉinjenica da je granata zatajila baš u vreme molitve podigla je ugled manastira u narodu i učinila da mnogi nepoverljivi konačno poveruju u čudotvornost moštiju Svetog Romana. Kao da je tim događajem Boţji prst ukazao na ovo mesto, i od tada počinju pravi procvat i uspon manastira. U istom veku izgrađena je i priprata, a u manastirskom dvorištu je čuveni Simeon, monah koji je uradio mozaik u Hilandaru, isti takav napravio i na ovome mestu. Manastirske knjige kaţu kako je sav materijal donosio sa Morave, u vrećama na svojim leđima, i da nikome nije dozvoljavao da mu pomogne ni u najmanjem detalju. Tako je pokazivao koliko je neizmerno njegovo poštovanje prema ovom svetom mestu i čudima koja se ovde događaju.

Freske u unutrašnjosti crkve datiraju iz sedamnaestog veka, ali su stručnjaci ispod njih otkrili i daleko starije, za

82

83

koje se još uvek ne zna tačno vreme nastanka. Još jedna zanimljivost vezana je za freske ovog manastira. Slika Isusa koji mačem seče naše grehove moţe se videti još samo u Manastiru Visokim Dečanima.

I isceliteljska istorija ovog manastira veoma je duga. Jedna od najstarijih bolnica na našim prostorima o kojoj postoje pisana dokumenta nalazila se upravo na ovom mestu još početkom devetog veka. Taj zapis nalazi se takođe u Hilandaru, i govori da je ovo mesto bilo kao predodređeno za ono što će se na njemu kasnije dogoditi.

Kula sa zvonarom, koja je isto tako izgrađena posle neobičnog događaja sa turskom granatom, imala je od samog početka dvostruku namenu. Osim svoje osnovne funkcije, sluţila je i kao predvorje za ulaz u prostoriju sa moštima Svetog Romana. Neobičnu svrhu imala je i u vreme kada su teški bolesnici uvođeni u nju i zatvarani, da bi posle samo nekoliko dana izlazili zdravi, potpuno izlečeni. Ĉudotvorne mošti tako su vremenom postale nada i spas za mnoge nevoljnike koji su izlečenje potraţili baš na ovom mestu, od tih davnih vremena do danas. U manastiru postoji obimna dokumentacija o mnogim isceljenjima koja su se ovde dogodila, sa podacima o izlečenima, a u novije vreme i sa dijagnozama koje su bolesnici donosili od svojih lekara. Iskrena molitva na svetom mestu u mnogim slučajevima se pokazala kao neuporedivo efikasnija od dostignuća savremene medicine.

Među mnogima koji su došli na ovo mesto traţeći

pomoć bio je i Vukoslav Nikolić iz Crne Bare kraj Aleksinca. O svojoj nesreći pričao mi je staloţeno i pun vere u srećan ishod. Vukoslav je bio radnik na privremenom radu u Švajcarskoj i došao je ovamo da molitvom potraţi pomoć za sina Tomislava, koji je tamo doţiveo tešku saobraćajnu nesreću. Poveden pričama ljudi

83

84

iz ovog kraja koji su radili s njim, došao je da se kraj moštiju Svetog Romana moli za zdravlje svog sina. Tih dana kada smo se sreli na svetom mestu, sav ozaren pričao mi je kako je već pri samom ulasku u manastirsko dvorište osetio da njegov dug put nije bio uzaludan. Posle nekoliko noći provedenih u manastirskom konaku i stalnih molitvi stigle su vesti da je njegov sin na putu ozdravljenja.

Konačno, ali ne i najmanje vaţno, izvor koji se nalazi

u neposrednoj blizini manastira takođe je lekovit. Moţda nije tako čudotvoran kao mošti Svetog Romana, ali sama činjenica da ga je Srpska pravoslavna crkva priznala, i da ga je osvetio lično episkop Lukijan, govori više nego dovoljno. Ispitano je i utvrđeno da ova voda izvire iz prirodnog rezervoara koji se nalazi tačno ispod crkve, ali njeni graditelji nisu mogli da znaju ništa o tome. Međutim, veruje se da je Sveti Roman veoma paţljivo izabrao mesto na kome će biti sahranjen, znajući za lekovita svojstva ove vode.

U međuvremenu, globalna zaraza vandalizmom

stigla je i do svetih mesta. Jednog leta grupa vandala koja nikada nije identifikovana pod okriljem noći oskrnavila je svetinju i iskopala granatu iz zida, sa ko zna kojim ciljevima i namerama. Na zidu je ostao ruţan oţiljak, ali čak i ako se neko nadao da će ovo varvarstvo naneti štetu manastiru, mnogo je pogrešio, jer granata je bila simbol, a ne suština vere u čudotvornost ovog mesta.

Do Đunisa i Manastira Svetog Romana put je dug.

Lako je na njemu zapitati se da li je sve što se ovde dešava samo zbir neverovatnih koincidencija ili se iza svega krije nešto mnogo čudesnije. Teško je ipak poverovati da se ovako neobične stvari događaju bez ikakvog razloga. Zar u

84

85

vaţnost tih razloga nismo uvereni kroz mnoge slične događaje koji nam pokazuju da povezanost sa Bogom moţe biti olakšana našom blizinom sa svetim ljudima i prisustvom na svetim mestima. Zbog toga nijedan put nije dug, osim našeg unutrašnjeg puta do iskrene vere i dela dostojnih Boţjeg blagoslova.

85

86

UTVARA IZ BREZJAKA

86

87

87

88

oslušao sam te noći svog prijatelja Veselina, valjevskog profesora koji je krajem devedesetih izgubio posao u školi

zbog političkih stavova i prehranjivao četvoročlanu porodicu od zarade sa pijačne tezge, na kojoj je prodavao ukrasne svece, i povremenih tekstova za jedne prestoničke dnevne novine.

- Znam da si dobar vozač, ali bolje je da idemo mojim autom, ja sam već nekoliko puta prošao tuda...

Na mestu suvozača nikada se nisam osećao prijatno. Uvek imam utisak da mogu da reagujem drugačije. Mislim, bolje. Mada to, provereno, nije ni blizu istine. Na sreću, te tople letnje noći, krajem devedesetih, poslušao sam prijatelja.

Nekoliko dana ranije Veselin me je pozvao u redakciju:

- Imam priču za tebe. Jednu od onih tvojih, sablasnih. Hajde dođi za vikend do Valjeva.

Odavno sam naučio da se ne ,,pecam“ na svakojake dojave o stvarima koje ljudi neće ili ne mogu da razumeju, ali Veselin se mogao ubrajati u one „hladne glave“ koje se ne prepuštaju strahu od nepoznatog, i sigurno me ne bi zvao bez dobrog razloga. Pokušao sam da ga nagovorim da mi kaţe neke detalje, ali ostao je tvrd:

- Sve ću ti ispričati kad dođeš. Mada moja radoznala priroda veoma teško podnosi

takvu vrstu neizvesnosti - zamolio sam ga kasnije, kad smo već postali dobri prijatelji, da mi to više nikad ne radi - već u rano subotnje jutro moj saab 96, od milošte zvan Nesi, po čudovištu iz Loh Nesa, i ja jurili smo ka još jednom izazovu nepoznatog.

- Ne znaš čoveka, ali ovde u blizini, u Dragincu, ţivi

P

88

89

izvesni Belegija, ugledni prevoznik - poče Veselin da mi potanko, profesorski, objašnjava zbog čega me je pozvao. - Bio je jedan od najuspešnijih biznismena u kraju, sa kućom koja vredi „đavo i po“, sve dok mu se nije dogodila tragedija. Njegov sin poginuo je pre nekoliko godina na dan kada je trebalo da proslavi maturu. Krenuo je motorom iz Loznice prema kući da se presvuče za matursko veče i nedaleko od kuće, u Brezjaku, na njega je naleteo kamion koji je išao iz suprotnog pravca. Dečak nije imao nikakve šanse...

Širom Srbije čuo sam mnogo sličnih priča, i svaka je za sebe bila tragična i upozoravajuća. Ipak, ništa nije nagoveštavalo nastavak Veselinove priče.

- E vidiš, od tada se na tom mestu događaju neobične stvari. Ljudi koji prolaze tim putem viđaju čudne prizore, dešavaju se bizarne nezgode. Na primer, jedan bračni par poginuo je u blizini spomenika mladiću... I svi pričaju o nekakvoj fantomskoj mački koja se na tom mestu noću pojavljuje. Otišao sam pre nekoliko noći da proverim i... šta da ti pričam, videćeš noćas...

Kroz Draginac smo prošli negde oko dva sata pre ponoći. Stari, crveni ,,jugić“ lenjo se vukao uzanim asfaltnim putem kad mi je Veselin pokazao jednu ogromnu kuću koja je sablasno srebrnkasto svetlucala okupana mesečinom. Prozori na ,,jugiću“ bili su otvoreni. Osim neravnomernog brujanja motora ništa se nije čulo.

- Vidiš, to je Belegijina kuća, uskoro će Brezjak, nismo daleko...

Posle nekoliko stotina metara sa desne strane ugledah siluetu spomenika i samo što sam hteo da zaustim i pitam Veselina da li je to mesto na kome je dečak poginuo, pogled mi se zaustavio na prizoru od kojeg sam se u trenu potpuno ukočio u sedištu. U svetlosti farova, na samoj sredini puta, sedela je ogromna bela mačka.

89

90

Izgledalo je kao da nema treću dimenziju, kao da je izrezana od bele hartije. Da... osim prodornih, sjajnoţutih očiju koje su prazno gledale pravo u nas. Veselin je oduzeo gas i ,,jugić“ je lagano nastavio da klizi prema prikazi.

- Ne brini, prošao sam već ovuda - pokušao je da me ohrabri Veselin, usmeravajući automobil tako da se mačka našla tačno između farova. Iako sam to silno ţeleo, nisam uspevao da odlepim pogled od tih nepomičnih i strašnih očiju koje su, apsurdno, gledale nekud kroz mene. Pribliţavali smo se i u momentu kad su te strašne oči nestale ispod točkova, kroz automobil je prostrujao ledeni talas, kao da smo se u tom trenutku našli u nekoj drugoj dimenziji, negde gde su tople letnje noći tako ledene... ako takvo mesto postoji u ovom svemiru.

Refleksno sam se okrenuo i pogledao kroz zadnje staklo, ali mačke tamo više nije bilo. Veselin je bio fokusiran na voţnju, iako sam po njegovom licu i napetim mišićima na podlakticama ruku, kojima je grčevito stezao volan, mogao da vidim kakav napor ulaţe da ostane koncentrisan.

A onda je, iznenada, ,,legao“ na kočnicu. Srećom, išli smo veoma sporo i naglo kočenje nas je samo malo zaljuljalo. Put ispred nas je lagano, kao na usporenom filmu, prelazio ogroman crni pas kome u mraku nisam mogao da odredim rasu, ali je bilo jasno da nije običan avlijaner, kakvih u ovom kraju ima mnogo. Pas je prešao na ,,moju“ stranu i isto tako lagano nastavio uz ivicu puta prema kolima. Mimo sopstvene volje posegnuo sam za ručicom kojom se zatvara prozor, a Veselin je već ubacio u brzinu i krenuo najbrţe što je mogao. U momentu kad smo se mimoilazili, uspeo sam da na trenutak uhvatim pogled ogromnog psa. Bio je potpuno isti, sjajnoţut i zastrašujući, kao kod mačke čiju smo prikazu netom videli.

Skoro do Loznice nismo progovorili.

90

91

- I? Šta misliš o ovome? - prvi se osmelio Veselin. Ćutao sam nekoliko trenutaka. Šta da mislim... - Reci mi, prijatelju, taj dečak koji je poginuo da li je

bio jedinac... - Nije, imao je mlađu sestru. - Dobro...

91

92

NA UGLU ULICE OD STO KORAKA, NEGDE NA

OBODU GRADA

92

93

93

94

e znam koji me đavo tamo odveo. Godinama nisam odlazio u taj kraj grada. Zaboravio sam već slagalicu od

belih, četvrtastih kocki između kojih špartaju kao lenjirom povučene ulice. Beli tepih cvetova lipe pokrivao je kaldrmu uz ivicu uskog trotoara, u nepreglednoj aleji visokih i vitkih stabala koja se na kraju ulice saţimala u jednu tačku koja je izgledala tako blizu da se rukom moţe dohvatiti. Jedanaestu novu 18a, slepo crevo ulice lipa dugo tačno stotinu dečjih koraka, i dalje je krasilo ono isto malo betonsko igralište sa dve ljuljaške i jednom klackalicom, ofarbanom u modro-zeleno, između tri jednake, savršeno kockaste betonske spavaonice sa dvokrilnim prozorima i malim balkonima.

Oglas je zvučao vrlo primamljivo. Pasat dizel, devedeset peto, u odličnom stanju, registrovan. Dvestotinak evra skuplji nego što sam nameravao da platim. Idealan prostor za cenkanje. Dečko s druge strane Unije bio je ljubazan i neumoljiv.

- Ako ste zainteresovani, dođite večeras oko sedam. Imam neke obaveze ranije. I ima još zainteresovanih.

- Okej, biću tamo. I ne persiraj mi, molim te. Da vozim putem kojim sam milion puta prošao

postao sam svestan tek kada su farovi brzo preleteli preko table Železnik, na kojoj je rukom dopisano „republika", na ulasku u naselje. Već se spustila tama te novembarske večeri kada sam posle duge ravnine skrenuo uz oštru uzbrdicu koja je lagano zavijala udesno. Za tren sam bio okruţen zgradama i ulicama čiju sam svaku stopu poznavao bolje nego što sam ikada ţeleo.

Prikočio sam sasvim nesvesno i moj saab se lagano dokotrljao do raskrsnice s ulicom detinjstva. Visokih lipa

N

94

95

odavno nije bilo, još se sećam koliko sam bio besan kada su posečene protiv ljudske i Boţje volje, zbog bolesnog projekta nekog urbanističkog luđaka kome je širina trotoara bila vaţnija od najlepše slike u ramu za sve nas koji smo odrasli na obodu grada. Trebalo je da produţim dalje, dole ka centru i fabrici, ali bilo je kasno. Već sam skrenuo levo i prolazio pored dugog, sivog paviljona u kome je nekada stanovao jedan ludi učitelj koji je na zimskom raspustu jedne daleke godine ubio svoju ćerku, ţenu i njenog ljubavnika, a zatim presudio sebi. Moj prvi učitelj.

Saab je zujeći klizio dalje, prema crveno-beloj zgradi velikih prozora, uvučenoj nekoliko metara od ulice i ograđenoj rešetkastom, zelenom mreţom poput pčelinjeg saća. Prozori su isijavali prljavoţutim svetlom i skoro da sam mogao da vidim drvene klupe pokrivene bledomaslinastim furnirom i stolice od ţućkaste iverice, sa trokrakim metalnim nogarima, ispred velike tamnozelene table sa isprekidanim belim tragovima od neispranog sunđera, u učionici koja je mirisala na lak za parket. Noga mi je sama skliznula s gasa i auto je nošen inercijom nastavio još nekoliko metara, zaustavljajući se tačno ispred velikog kioska od talasastog lima s desne strane, koji niko nikada nije zvao drugačije nego „kod tetka Smilje", mada je, kada je ona otišla u penziju, vlasnike menjao na svakih nekoliko meseci. Izgleda da su ljudi zapravo u njemu kupovali samo zbog nje, iako je njen teški, tuberkulozni kašalj ponekad zvučao zastrašujuće, a na hlebu se često baškario sivkasto-crni pepeo jeftine cigarete koju nikada nije vadila između jarkocrveno našminkanih usana.

Izašao sam iz kola pitajući se šta uopšte traţim tu, na samom uglu ulice od sto koraka. Misao: „Skoro je sedam, dečko će te čekati, ovo je prilika na kakvu nećeš skoro naleteti“ lagano se udaljavala tonući sve dublje u

95

96

nevaţnost. Zalupio sam vrata snaţno, metal se sudario s metalom, i misao je sasvim nestala. Gledao sam u zgradu u kojoj sam odrastao, pokušavajući da u poslednjim svetlim senkama prohladne novembarske večeri pronađem poznate oţiljke na njenoj sivkastoj koţi, neko svetlo poznate boje u nepravilno razbacanim pravougaonicima na njenom tamnom licu, neki poznati luster iza tanke najlonske zavese s neţnim cvetnim dezenom.

Jedna ruka mi se lagano, oprezno spustila na rame. Prenut, naglo sam se okrenuo i sudario sa očima koje sam veoma dobro znao.

- Otkud ti ovde, u stvari... - shvatio sam u momentu koliko je to bilo pogrešno pitanje. - Mislim, kako si me prepoznala...

- Pa i nije bilo mnogo teško. Stojiš tu već deset minuta i bleneš u prazno, mogla sam da napravim deset krugova oko tebe, a ti me ne bi primetio. A i taj tvoj auto, saab, je li? Teško ga je ne prepoznati, posebno nekom ko je imao ,,čast“ da se provoza u njemu - reči su zvučale zajedljivo, ali glas je bio topao i mek kao baršunasti pokrivač za večernju hladnoću kasne jeseni koje sam tek postao svestan.

Ljilja je bila za nijansu lepša nego u mojim sećanjima, a to je, u stvari, veoma neobično. Sklon da idealizujem stvari, posebno ţene sa kojima sam nekada bio, spremao sam sebi spokojnu penziju u kojoj ću moći da kaţem da sam poznavao mnogo dobrih ljudi i voleo samo najlepše ţene. I da čvrsto verujem u to. Sada je stajala tu ispred mene, visoka i vitka, sa prkosno isturenim malim grudima ispod laganog pamučnog dţempera, stavljajući moj savršen plan na ozbiljnu probu.

- Dugo te nije bilo u našem kraju - na sreću, prekinula mi je tok misli baš u trenutku kada sam počeo da se prisećam nekih detalja iz vremena dok smo verovali da ne

96

97

postoji ništa na ovom svetu što moţe da nas razdvoji. - Hoćeš da svratiš na kafu? Klinci su mi još u školi, Filip nešto majstoriše u podrumu, biće mu drago da te vidi.

Ma da, hoće. Pod obavezno. Kao što ja imam ţarku ţelju da vidim njega. I da mu nazdravim što je moju tinejdţersku kraljicu pretvorio u savršenu prigradsku domaćicu.

- Ne mogu, stvarno ţurim, čeka me neki klinac, krenuo sam da pogledam neki auto, tu u kraju, pa sam malo zalutao, valjda. Stvarno mi je drago što sam te video. Dobro si, je li?

Izgovarao sam ovo doslovno beţeći ka saabu i njegovoj sigurnoj, poznatoj unutrašnjosti, bez ikakve namere i najmanje ţelje da čujem odgovor, ma kako glasio, jer mi je negde u podsvesti bilo sasvim jasno da neću moći da se izborim ni sa jednim od dva moguća odgovora. Još samo jedno: „Ćao, zvaću te ovih dana da se ispričamo", dok je između nas bila teška, metalik-siva barijera od avionskog lima, koji Šveđani koriste za ponos svoje auto-industrije. A onda sam učinio ono što ponekad radim šokiranim vozačima kada se upali ţuto na semaforu, dokazujući da jedan oldtajmer i te kako moţe da se potpiše na asfaltu.

Nisam pogledao u retrovizor, ponovo u dilemi koji je gori od dva moguća scenarija, a onda nastavio do kraja ulice i bez trunke razmišljanja skrenuo levo, ukrug oko bloka, pa ka gradu.

A pasat? Koji pasat? Moţda čitav mesec kasnije, kada je slika ispred tetka

Smiljine prodavnice dovoljno izbledela, okrenuo sam dobro poznati broj. Da se izvinim. Da pokušam da objasnim. Da umirim savest.

Ljilja je bila potpuno zbunjena. - O čemu pričaš, čoveče? Na čemu si to, ludo jedna.

97

98

Nisam te videla ni čula godinama, i sad se iz čista mira javiš i trtljaš neke nebuloze. Ne, nismo se videli. Gde? Ma daj, lupetaš, šta se događa s tobom? Je l’ još piješ? Moţda bi trebalo da odeš... ne... Hoćeš li da se vidimo? Reci, gde da dođem...

- Ne, nema potrebe, oprosti, nešto sam stvarno rastrojen ovih dana, ne znam šta mi je bilo. Da, naravno da ću biti okej. Znaš me, valjda, imam ja te svoje bubice...

Nisam imao nikakvo pravo da je ni na trenutak udaljim iz njenog mirnog, ušuškanog ţivota sa muţem i dvoje dece na obodu grada. Posebno ne samo zbog toga što sam imao očajničku ţelju da je vidim. Već dugo. Nekako sam u stvari znao da je sve vreme postojao kamenčić koji se nije uklapao u tu slagalicu. Jednostavno, nije nikako mogla da bude lepša nego što je u mom sećanju. I ne postoji ni jedan jedini razlog da tako ne ostane.

98

99

VRTLOG NOĆNIH S

99

100

100

101

uviše je mudrih glava nekoć prozborilo da bi se tome uprkos moglo polemisati da najveći ljudski

pokretač nije ni ljubav, ni vera, ni nada, već običan, sirov, elementarni - strah. Strah od nepoznatog. Strah od sebe. Ili je to, kanda, isto...

U gluvo doba noći, kada čak i divlje vode Juţne Morave teku tiho kao da su umorne od svog večitog puta kroz Đunisku klisuru, Miladin Marinković vraćao se iz druge smene svojoj kući, u seoce Maletinu nedaleko od Đunisa. Voz kojim je došao do Đunisa kasnio je, i sledeći datum već je počeo da odbrojava svoje prve minute kada se sa stanice uputio kući udaljenoj nekoliko kilometara. Noć je bila vedra i prašnjavi put brzo je nestajao pod njegovim uţurbanim koracima. Hodajući, razmišljao je samo o odmoru posle napornog dana, pa iako je znao za priče starijih seljana o neobjašnjivim zbivanjima koja se noću navodno dešavaju na ovom putu, misli su mu bile zaokupljene nekim lepšim stvarima.

Uostalom, on nikada nije pridavao veliki značaj onome što ljudi pričaju, nije bio od onih koji otvorenih usta slušaju i slepo veruju u takva kazivanja. Sve što je u tom momentu ţeleo bili su topla perina i mekani jastuk od guščjeg perja.

Bio je negde na polovini puta, na samo nekoliko metara od stare česme, prislonjene na obronak gorostasne planine, kada je počelo. Iznenada, zemlja se snaţno zatresla i Miladin je stao kao ukopan. Tama je istog časa postala neprozirni crni zid pred njegovim očima i, gotovo u trenu, sve priče koje je do tada čuo proletele su mu mislima.

Osećao je kako se zemlja ispod njegovih nogu talasa

S

101

102

kao pomahnitala, a zastrašujući zvuk planine, koja kao da se rušila na njega, tutnjao mu je u ušima. Paralisan strahom, osećao je da se guši, ali nije imao snage da napravi nijedan korak kako bi se sklonio sa opasnog mesta. Uostalom, nije ništa video i postojala je opasnost da, ukoliko se pomeri, zakorači u neki namah stvoren bezdan. Stojeći mirno kao umorni ratnik pred streljačkim vodom, dok mu je znoj natapao košulju i jaknu, čuo je besno pljuskanje vode, kao da neizrecivo velike kamene gromade sa nezamislive visine padaju u vodu pod njim. Jedino što je onim malenim svesnim delom svoga bića u tom trenutku mogao da oseti bio je oštar, pomaman vetar koji je odnekud sa planine rezao vazduh kao britko sečivo i zaustavljao krv u ţilama. Nije imao ni najmanju predstavu koliko sve to traje, jer je pojam vremena u takvom okruţenju postao previše relativan da bi se sekunde mogle precizno izbrojati. Nemoćan da učini bilo šta, čekao je da se dogodi ono neizbeţno, uţasno, da ga razljućena zemlja proguta ili da ga, ukopanog u mestu, pogodi neka velika stena koja, dolećući sa brda, juri ka zapenušanoj reci.

U trenu, kao što je i počela, zastrašujuća, potmula tutnjava je prestala. Tlo pod njegovim nogama se smirilo, a mišići su mu se u sekundi opustili pod nekim nevidljivim dodirom. Trebalo mu je neko vreme da dođe sebi, ali se veoma brzo snašao, iz torbe izvadio baterijsku lampu i osvetlio put pred sobom. Godinama taloţena prašina uzanog seoskog puta spavala je netaknuta i činilo se kao da se nijedan kamenčić nije pomerio.

Koracima kojima je dirigovao strah otišao je do ivice puta, gde počinje strma litica koja se penje ka vrhovima planine, ali nije uspeo da prepozna nikakve tragove tek okončanog misterioznog događaja. Ipak, logično uverenje da je prisustvovao prilično jakom zemljotresu prevladalo je, i on je poţurio prema selu, pritisnut teškom brigom za

102

103

svoje ukućane. Trebalo mu je neuporedivo više vremena da stigne do sela nego u uobičajenim prilikama jer su mu, uprkos ţurbi, olovno teške noge otkazivale poslušnost svakih nekoliko metara. Selo je zatekao u mraku i potpunom miru, nemalo se iznenadivši jer je očekivao da će, posle zemljotresa takve snage, svi biti na nogama. Međutim, kuće na ulazu u selo bile su sablasno tihe, kao da su sve ţive duše u njemu spavale snom pravednika.

Uznemiren, na korak do panike, poţurio je ka svojoj kući, dok mu je zloslutna tutnjava još odjekivala u ušima. Ušao je tiho da ne bi nikog probudio i, kada se uverio da je sve u redu, ušuškao se pod pokrivač sa čvrstom odlukom da sutradan neizostavno ispita neobični doţivljaj.

San mu nije dolazio na oči i jutro je dočekao sedeći na tremu uz domaću kajsijevaču koja mu, ipak, nije pruţila traţene odgovore. Prećutao je ukućanima svoju noćnu avanturu, a po njihovom ponašanju bilo je jasno da su noć proveli mirno i ne sanjajući o nekakvom zemljotresu. Prisetivši se ponovo priča starih seljana, pun zebnje vratio se do mesta na kome se sve zbilo.

Bilo je mirno, kao i uvek na tom mestu. Samo je Juţna Morava penušala svojim brzacima nekoliko metara ispod puta. Nebrojeno puta je prošao tuda i skoro daje napamet znao poloţaj svakog drveta i kamena kraj puta. Priroda je izgledala netaknuta. Prošavši pored česme produţio je do pedesetak metara udaljenog bunara i seo da razmisli. Znao je da priča o vrtlogu noćnih sila na ovom mestu kruţi okolnim selima već godinama, i on je za nju čuo još kao dečak, ali je takođe znao da oni koji nisu doţiveli to stravično iskustvo gledaju sa podozrenjem na one koji jesu. Odlučio je da svoju tajnu zadrţi za sebe i da o svom noćnom iskustvu ne priča nikome. Međutim, upornost i dovoljna količina kajsijevače razvezuju svaki jezik.

Radoznalost je predvorje hrabrosti. Ili ludosti. Kada

103

104

mi je Miladin ispričao svoj neobični doţivljaj, znao sam da neizostavno moram da testiram sebe i jednu noć provedem na tada već asfaltiranom putu koji, vijugajući uz Juţnu Moravu, povezuje Đunis i Maletinu.

Danju krajolik juţnomoravske doline impresionira svojom lepotom i unutrašnjim mirom vekovnih šuma na obroncima Đuniskog visa. Za lepog vremena put ka Maletini je prijatna šetnja, i mirisi netaknute prirode opijaju i oplemenjuju pluća sviknuta na gradski smog. Međutim, kada tama preuzme obronke i kozje staze, praiskonski strah se budi i pretvara u bujicu koju je gotovo nemoguće zaustaviti.

Sedeći na ivici misterioznog bunara, za koji se čak ni najstariji meštani ne sećaju ko ga je i u koju svrhu sazidao, čekao sam, aprila proste devedeset i neke, u prohladnoj noći, hoće li se moji strahovi izjaloviti. Uzalud sam se nadao. Tlo pod mojim nogama zaljuljalo se iznenada, i jedino što sam stigao da učinim bilo je da ustanem i svetlost baterijske lampe uperim ka gustoj šumi iznad sebe. Prirodni fenomen čiji je uzrok tok podzemnih voda, koje se poput mreţe proteţu ispod jugoistočne Srbije, kako su mi kasnije objašnjavali neki prijatelji geolozi, trajao je samo nekoliko sekundi. Njihova teorija da se ispod mesta na kome sam se našao te noći ukrštaju tokovi podzemnih reka čiji ţubor dolazi do izraţaja u gluvo doba noći, kada sva priroda utihne, i da sam je znao, u tom momentu ništa mi ne bi značila.

Strahopoštovanje prema moći prirode nije odagnalo unutrašnje strahove od natprirodnog.

Dodir nestvarnog bio je previše stvaran da bih učinio išta drugo osim najlogičnijeg. Pokušavajući da savladam poriv da potrčim, dok mi je srce besno tuklo, poţurio sam ka selu i kući svog domaćina. Miladin me je čekao oslonjen na drvenu ogradu dvorišta i, ne pitajući me ništa, usuo

104

105

medenoţuti nektar u čašicu od tankog stakla sa crteţom nekakvog poljskog cveća.

Kada se suton nadvije nad brzake Juţne Morave, put ka Maletini ostaje pust. Meštani izbegavaju čudnovato mesto, a i njihovi gosti koji zalazak sunca dočekaju u selu radije noć provedu u gostinskoj sobi, ne pokušavajući da se vrate. O tome da li je ovaj fenomen, potvrđen iskustvom brojnih svedoka, realan, ili je sve ipak samo halucinacija, moţe se polemisati. Ali činjenica je da je strah ţitelja ovog malog sela i te kako stvaran. Nije li to, samo po sebi, dokaz koliki je nesklad našeg svesnog sa našim nesvesnim i sa prirodom i okruţenjem u kome ţivimo. I kolika je, u stvari, naša bojazan da spoznamo nepoznato.

105

106

VUDU MAGIJA U BEOGRADU

106

107

107

108

ragan M. je bivši policajac. Napustio je sluţbu kada je njegov sin krenuo na fakultet jer od plate u policiji nije

mogao da mu plaća školovanje. Zaposlio se kao privatno obezbeđenje, a ubrzo otvorio i svoju agenciju. Druţili smo se ne često, ali, kako se to kod nas kaţe, kvalitetno. Priznajem da imam blage predrasude prema policajcima, kao uostalom i svaki prosečan čovek u Srbiji, pa me je oduvek čudio njegov um otvoren za moje neobične priče i dogodovštine. Nikada mi se nije smejao. Naprotiv, zajedno sa mnom prolazio je neke faze mog istraţivanja i pomagao mi da otvorim poneka vrata koja nisam mogao ili smeo sam. Nije mnogo govorio o bivšem poslu, a ja ga nisam mnogo ni zapitkivao, računajući na to da će progovoriti onda kada bude spreman za to. Tako je i bilo.

Beograd je decenijama, posle ulaska stare Jugoslavije u Pokret nesvrstanih, bio najveći svetski studentski grad za mlade iz čitave Afrike. Ĉak i nesrećnih devedesetih, dok je na prostorima već nepostojeće drţave besneo rat, afrički studenti nisu odustajali od Beograda kao početne stanice svojih novih, boljih akademskih ţivota.

Dragan je bio deţuran te noći kada je nedaleko od

Studentskog grada pronađeno telo mladića iz Crne Gore. Uverena da je reč o još jednom od brojnih kriminalnih obračuna sa mnogo pucnjave, koji su se tih godina redovno događali na ulicama glavnog grada Srbije, ekipa za uviđaj bila je potpuno iznenađena jer na mladiću nije bilo vidljivih povreda. Nedoumica je postala još veća kada ni policijski patolog nije uspeo da utvrdi tačan uzrok smrti. Mladić je bio potpuno zdrav, a u njegovom telu nisu pronađeni ni najmanji tragovi toksina, niti bilo koje

D

108

109

supstance koja bi mogla da izazove smrt. Policija je istragu usmerila na Studentski grad i stambene blokove u okolini, gde je nesrećni student ţiveo, kao i na njegove prijatelje, gotovo listom povezane sa poznatim i manje poznatim kriminalnim grupama. Međutim, činilo se da je njegova prošlost potpuno čista. Ništa nije ukazivalo na to da se bavio bilo kakvim nezakonitim radnjama. Naprotiv, bio je redovan i prilično dobar student, miljenik koleginica s fakulteta koje svoju budućnost nisu traţile na splavovima i u dţipovima kriminalaca. Ubrzo, zahvaljujući burnim zbivanjima na beogradskim ulicama tih godina, slučaj se „ohladio" i, mada zvanično otvoren, u stvarnosti je stavljen u donju fioku nekog načelničkog stola, čekajući da se dogodi nekakav čudesan preokret u istrazi, koji se, samo mesec dana kasnije, i dogodio.

Ovoga puta reč je bila o momku iz okoline Novog

Sada. S obzirom na to da je pronađen u iznajmljenom stanu u naselju Braće Jerković, na sasvim drugom kraju grada, policija u početku nije povezala ova dva slučaja. Međutim, posle preliminarne istrage, koja nije odvela nikuda, i još jednog izveštaja patologa sa zaključkom da je uzrok smrti nepoznat, neko se setio sličnog slučaja iz šumarka kod Studentskog grada. Veza je brzo pronađena. Oba mladića išla su na isti fakultet, pa je istraga usmerena u tom pravcu.

- Za dva dana ispitali smo sve njihove profesore i

dvadesetak kolega - pričao mi je Dragan. - U početku nismo imali nikakve indicije o tome šta još povezuje dva mladića, sve dok se nije pojavila jedna devojka, sećam je se još kao juče da je bilo, prelepa vitka brineta sa dugom, pomalo divljom kosom i prodornim pogledom, koja nam je ispričala potpuno neverovatnu priču. Ona nam je,

109

110

staloţeno i sigurna u sebe, rekla da zna ko je krivac.

Sve je počelo, ispričala je, pre godinu dana, kada je

počela da se zabavlja sa mladim Crnogorcem. Veza je funkcionisala savršeno dok se na fakultetu nije pojavio novi student iz Nigerije. Iskra između njega i srpske lepotice planula je istog trena. Ni predrasude okoline nisu mogle da stanu na put ljubavi koja se rasplamsavala, a nova okolnost je mladog Crnogorca pogodila tamo gde najviše boli. U sujetu. Odlučio je da se osveti studentu iz Afrike. Zahvaljujući svojim kontaktima s podzemljem, ţivot mladog Nigerijca pretvorio je u pakao. Mladić je nekoliko puta bio brutalno pretučen. Jednom je čak završio i u bolnici, što je bila jasna poruka da se vrati tamo odakle je došao. Glavni izvršilac napada bio je, pogađate, momak iz okoline Novog Sada.

Tokom letnjeg raspusta, pričala je devojka, više ne

uspevajući da sakrije patnju, mladić je otišao kući u Nigeriju na mesec dana, a kada se vratio, bio je sasvim drugi čovek. Povukao se u sebe, zapustio fakultet, mnogo vremena provodio je sam u iznajmljenom stančiću na Novom Beogradu i kao da je, jecala je već devojka, pokušavao da je na sve načine odgurne od sebe. U početku je mislila da se tokom boravka u Nigeriji zaljubio u neku zemljakinju, ali pravi razlog otkrila je kada mu je jednom prilikom slučajno nenajavljena došla u posetu.

- Bilo je kao u filmovima. Ĉitav stan imao je čudan miris, od nekih trava, pretpostavljam. Svuda su gorele sveće, a po zidovima su bili iscrtani čudni znaci. U dnevnoj sobi nalazilo se nešto kao mali oltar, na kojem su bile razbacane nekakve sitne kosti, različite biljke koje nikada ranije nisam videla i neke fotografije. Nisam stigla da vidim ništa više jer me je brzo izgurao iz stana. Rekao mi je

110

111

da ne pričam nikome o tome što sam videla i da je to samo način da se zaštiti od zlih ljudi. Bio je uţasno nervozan, znoj mu se slivao niz lice i oči su mu gorele nekim čudnim sjajem. Od tada ga više nisam videla. Nije dolazio na fakultet, nije odgovarao na moje pozive i poruke, a plašila sam se da ponovo odem do njegovog stana. Kada sam čula šta se desilo mom bivšem dečku i njegovom drugaru, povezala sam konce. Znate, nisam ja glupa, znam šta je vudu magija i kakva je njena moć.

Policajci su bili šokirani. Devojčina priča delovala je

suludo. Vudu magija usred Beograda. Nemoguće. Ipak, nestali afrički student sada je bio njihov prvi osumnjičeni i morali su da provere taj trag ma koliko neverovatan bio. Izdata je poternica, a Dragan je, zajedno sa svojom ekipom, bio zaduţen da pregleda stan u kojem je navodno ţiveo mladi Nigerijac. Ispričao mi je da je u stanu, koji su morali da obiju, sve bilo baš onako kako je devojka opisala. Tu su bile i fotografije dvojice nesrećnih mladića, umrljane kokošjom krvlju.

Uskoro je utvrđeno da je nigerijski student napustio Srbiju samo nekoliko sati pošto je policija pronašla drugo telo.

- Ne znam šta bih ti rekao, druţe. U stvari, nikad

ranije nisam ni razmišljao da li ta vudu magija uopšte postoji, kao i te tvoje aveti i čudesa koje juriš. Ali eto, ispričao sam ti, pa ti sam zaključi. Ja sam ubrzo posle toga napustio policiju, no, koliko znam, slučaj nikada nije rešen - to je bio maksimum koji sam o toj temi od Dragana uspeo da izvučem.

Nedugo po našem razgovoru pokušao sam da

pronađem devojku koja je, na neki način, bila u središtu

111

112

čitave priče. Jednostavno, ţeleo sam da čujem njenu verziju događaja i, priznajem, da se upoznam s tom lepoticom zbog koje je neko upotrebio tako moćno oruţje kao što je vudu. Raspitivao sam se na fakultetu, potegao i neke veze u policiji, ali potraga je bila bezuspešna. Samo mi je jedna njena poznanica, onako u prolazu, došapnula da je čula da se preselila. Negde u Afriku.

112

113

KAD REKA ZAĆUTI

113

114

114

115

vaki put u ţivotu kada sam osetio potrebu da se osamim sa svojim mislima, trudio sam se da to bude

Ipak, utehu i novu snagu traţio sam najradije u pesmi lišća pod dirigentskom palicom jesenjeg vetra i uvek sveţoj i drugačijoj melodiji reke dok strpljivo sledi svoj vekovni tok. Tako sam se jednom i našao pored obale Mlave, ponornice koja put započinje daleko, u Makedoniji, da bi svoj novi ţivot, dug do Dunava, otpočela među surovim homoljskim liticama.

Uz desnu ivicu puta od Ţagubice ka Beogradu, nedaleko od sela Ţdrela, ukopane u kamenitu vrlet, već se jedva prepoznaju ruševine srednjovekovnog zdanja. Priča se da je na ovom mestu odmorište svom muţu Lazaru podigla kneginja Milica, neposredno pred njegov odlazak na Kosovo, u slavnu smrt. Prišao sam reci već izoštrenih čula, spreman za naš tajnoviti razgovor. Sa svakim korakom čekao sam da mi se Mlava, divlja i razuzdana dok melje pod sobom sitne oblutke i besno penuša oko kamenih gromada kojima je planina pokušala da joj prepreči put, javi poznatim šumom dobrodošlice. Ali Mlava je ćutala. Prišao sam do same obale ne skidajući pogled sa divlje matice. Reka je i dalje bila nema. Zadivljen i začuđen ovim neobičnim fenomenom, odlučio sam da saznam zašto na ovom mestu Mlava ćuti.

Po odgovor nije trebalo ići predaleko. Tek kilometar- dva uzvodno, do Manastira Gornjaka.

Iznad skromne crkve, u pećini kao uklesanoj u kamenoj litici, nad manastirskim zdanjem bdiju mošti Svetog Grigorija, osnivača ovog manastira. Monaha koji je

S

115

na nekom mestu bliskom prirodi, njenim zvucima i damarima, mirisima i dodirima. Bosnaunited

116

utišao reku. Desetak godina pre Kosovske bitke sveti knez Lazar

je, obilazeći Srbiju i ubeđujući velmoţe da mu se pridruţe u odbrani protiv Otomanskog carstva, stigao i podno Homolja. Utaborio se u odmorištu nadomak reke i tu primao lokalne velikaše, uplašene moćnom otomanskom silom. Ubeđivao ih je, molio, pretio, koristeći sve svoje pregovaračke veštine kako bi obezbedio podršku za odsudni boj. Zabrinut za sudbinu Srbije i naroda, često je zamišljen šetao šumovitim obroncima uz Mlavu, smišljajući strategiju kojom će se suprotstaviti nepobedivom carstvu. Tokom jedne takve šetnje sa druge strane reke spazio je monaha koji je sakupljao lekovite trave. Ĉuo je već za njega jer je monah svojom mudrošću i smirenošću često pomagao ljudima iz ovog kraja. Znao je da monah ţivi u obliţnjoj pećini-isposnici. Ipak, nije red da veliki knez ide na noge jednom isposniku. Zbog toga je, znao je, sudbina namestila njihov susret. Knez Lazar je pozvao Grigorija, ali je divlja rečica gotovo sasvim ugušila njegove reči. Monah je takođe primetio kneza i njegov pokušaj da ga dozove. Znao je Sveti Grigorije situaciju u Srbiji i da knez ne ţeli da razgovara sa njim o nestvarnim lepotama homoljske prirode ili neobičnim putevima Boţjim, već o sudbini i budućnosti naroda. Prišao je reci i tiho joj rekao:

„Zaćuti, Mlavo, da koju s knezom progovorim." Istog momenta zamukli su divlji brzaci i ućutali

virovi, utihli talasi i zastao ţubor, kao da je nevidljivi veo tišine iznenada prekrio reku i njene obale.

Niko ne zna o čemu su tog običnog i čudesnog boţjeg dana, dok je reka između njih ćutala, razgovarali knez i monah. Tek, samo nekoliko meseci kasnije, milošću i velikodušnošću kneţevom, na čistini ispod obronaka Homolja, koja se blago spušta prema Mlavi, ispod same

116

117

pećine-isposnice Svetog Grigorija, počeli su da niču temelji Manastira Gornjaka.

A nizvodno, tek nekoliko minuta lagane šetnje daleko, Mlava i dalje ćuti i čuva vekovnu tajnu. Ponekad, kaţu, tiho šapuće onima koji su spremni da čuju.

117

118

KAO DA SE NIŠTA NIJE DOGODILO

118

119

119

120

edelja, kasno popodne. Mama Nena, Sandra i ja spremamo se da krenemo za Beograd. Nije da nam se baš ide. Nena i

ja volimo Petrovac na Mlavi. Sandra ga voli zbog nas. Dok je baka bila ţiva, u njemu sam provodio silne

raspuste i vikende. Od brata od ujaka tu sam dobio prve muške batine. Tu sam poljubio prvu devojčicu. Krao prve komšijske trešnje. Svašta nešto prvo radio. Nena i ja nastavili smo da idemo tamo i kada baka Anke više nije bilo, ali mnogo ređe nego ranije. Kod jedne od njenih sestara, uglavnom, nekoliko puta godišnje.

Te nedelje, tog leta, u dvorištu iza tetkine kuće nas troje mehanički pakujemo stvari u ,,jugića“ i već smo mislima u radnom ponedeljku. Odbora za ispraćaj ovog puta nema. Samo nam se Dţeki, mali beli mešanac s crnom flekicom na glavi, veselo mota oko nogu. Brat i njegov sin su u obliţnjem selu, nekom prijatelju se pokvario kombi, a sutradan njime mora da vozi mleko na pijacu. Za auto-mehaničare ne postoji slobodan dan. Tetka je zaspala posle ručka. Bilo nam je ţao da je budimo, pa smo ostavili poruku.

- Komšije, mogli biste da svratite na kafu pre nego što

krenete - naslonjen podlakticama na nisku ogradu između dva dvorišta, prosedi muškarac blagog osmeha iznenadio nas je svojim pozivom.

Nismo se poznavali. Tek onako, iz viđenja, dovoljno samo za pristojan klimoglav u prolazu. Ali o njemu se po varoši pričalo svašta. Da se bavi nekim čarolijama i magijama, da ima neke „đavolske moći“, da često iznenada nestane na nekoliko dana i isto se tako iznenada pojavi. Niko zapravo nije znao čime se bavi. Pričalo se čak

N

120

121

i da je plaćeni ubica koji obavlja svoje zadatke za drţavu u Zapadnoj Evropi. Svašta se pričalo, kao što se po malom mestu uvek priča o nekome ko se ne uklapa u standarde koje nameće ţivot u takvoj sredini. U dve reči - lokalni čudak. Koga su prezirali i bojali ga se u isto vreme. Ipak, za nas je bio samo tihi i skoro nevidljivi komšija koji nas je, potpuno neočekivano, pozvao na kafu.

- Hvala, komšija, ali upravo krećemo, hteo bih da stignemo u Beograd pre mraka. Drugi put, obavezno... - lakonski sam ga otkačio, zapravo i ne razmišljajući da li je njegov poziv uopšte ozbiljan.

- Ma, haj’te komšija, petnaest-dvadeset minuta, šta vam to znači u ţivotu. Stići ćete na vreme, ne brinite - glas mu nije menjao ni boju ni tonalitet, ali nekako je u njemu postojala neka vibracija, nešto sasvim neuhvatljivo, što me je sprečilo da ponovo kaţem ,,ne“. Okrenuo sam se prema Neni i Sandri, koje su očekivale moju reakciju. Nadao sam se i očekivao da me podrţe u odluci da krenemo, kakva nam crna kafa sad treba, ali obe su samo zbunjeno stajale i nemo mi prepustile odluku. Nena me nije iznenadila, ona je bila prava dobrodušna i popustljiva majka, spremna na sve što odluče njeni sin i snaja, ali Sandra, megaskeptik, koja je svaku moju priču o paranormalnom i neobičnom automatski pakovala u folder „opet neke tvoje gluposti", istinski me je iznenadila izostankom reakcije. Na kraju krajeva, pomislio sam, zašto da ne svratimo na kafu. U pravu je čovek. Petnaest-dvadeset minuta gore-dole, zar je stvarno vaţno. Zalupio sam vrata automobila.

- Hajde, što da ne. Prijaće nam kafića pre puta - nemam pojma zašto sam to rekao, ali, fakat, jesam.

Mama je samo smireno slegla ramenima, a Sandra, ponovo sasvim neočekivano, klimnula glavom.

Ispod trema, u prijatnoj hladovini vinove loze, dok je domaćin unutra kuvao tu čuvenu kafu, nas troje smo se

121

122

zbunjeno zgledali. Zašto sedimo tu? Šta u stvari taj čovek ţeli od nas? U čemu je fora? Da li uopšte da pijemo tu kafu? Ko zna šta je unutra stavio... Nismo sve baš glasno izgovorili, ali misli su nam, provereno, bile slične.

Domaćin se vratio, posluţio nas kafom i pridruţio nam se za stolom. Ĉekali smo da započne razgovor, otkrije zbog čega nas je tako iznenada pozvao na kafu, ali on nije pokazivao ni najblaţu nameru da udovolji našoj znatiţelji. S druge strane, iako praktično ţivim od radoznalosti i postavljanja pitanja raznim ljudima, nijedna iole pametna opaska za započinjanje razgovora nije mi padala na pamet. Šta da mu kaţem? „Dobra ti je kafa, domaćine, moţeš da se ţeniš." Ili: „Ĉujem da si ti neki plaćeni ubica, je l’ to tačno?" Ili: „Priča se da prizivaš duhove, moţda bismo mogli da probamo zajedno?" I zato sam radije ćutao i brojao mehuriće u peni od kafe u svojoj šoljici, napet, kao da svakog momenta nešto treba da se dogodi, a nije se događalo apsolutno ništa. Potpuno apsurdna situacija. Začudo, i Nena i Sandra su ćutale, mada su njih dve, barem međusobno, uvek imale o čemu da pričaju.

Već posle nekoliko minuta voţnje neobični susret

počeo je da bledi i misli su nam se vratile u normalne tokove, ponedeljak koji stiţe za nekoliko sati i obaveze koje nas čekaju u Beogradu. Poznata seoca redala su se pored nas kao na traci sve do Poţarevca, pa pored auto-puta. Računao sam da nam neće trebati više od sat vremena ako nas ne uhvati večernji vikendaški haos na rampi kod Bubanj potoka. Ĉak ni Nena nije, kao što je umela, tiho gunđala sa zadnjeg sedišta čim bih prešao osamdeset na sat. Skoro sasvim obično, nedeljno kasno popodne.

Kolonu stvarno nisam očekivao tako rano, već kod izlaza za Vrčin. Stop-svetla stotina automobila ispred nas podse- ćala su na beskrajni red crvenih očiju koje s

122

123

podsmehom posmatraju sve one koji dolaze za njima. I da, naravno, pomislio sam: „Šta bi bilo da smo krenuli dvadesetak minuta ranije, kao što je trebalo?" Pomisao na sate izgubljene u koloni koja se vuče prema naplatnoj rampi izluđivala me je. Nena i Sandra su, ţenski pametno, izbegavale da pomenu moju suludu odluku da svratimo na kafu kod gotovo nepoznatog čoveka. Ćaskale su o nekim svojim stvarima i ignorisale moje bogoradanje koliko je to bilo moguće.

Petnaestak minuta kasnije još smo stajali u mestu i strpljenje je lagano počelo da me izdaje. Tama se već ozbiljno nadvila nad dolinu ispod Avale, a kolona nije pokazivala nikakve znake da namerava da se pomeri. Kao da je neko iznenada zamrznuo sve te automobile na mestu gde su se zatekli, čuvenoj srpskoj imitaciji auto-puta sa zvaničnim nazivom E-75. Izašao sam iz auta i pridruţio se grupici jednako besnih vozača, koji su krivili šije u pravcu Beograda pokušavajući da odgonetnu šta se to, kog đavola, dešava. Gunđali smo i palili cigaretu za cigaretom, a meni se u mislima lagano kristalisala neverovatna pomisao. Ne, ništa genijalno, jednostavno moţda niko drugi nije obratio paţnju, ali... suprotna traka auto-puta bila je sablasno pra-zna. Ni jedno jedino vozilo nije prošlo otkako smo stali. A to znači... a to znači da se negde tamo, nekoliko kilometara prema Beogradu, nešto dogodilo... Nešto gadno.

Policijski auto s isključenom rotacijom pokušao je neopaţeno da prođe zaustavnom trakom, kao da se ništa ne događa, ali pored gomile nervoznih vozača to je bila sasvim neostvariva zamisao. Zaustavili smo ga i okruţili kao kopči, u svojoj besnoj radoznalosti. Vozač je i dalje pokušavao da se probije kroz gomilu, santimetar po santi- metar, praveći se da se ništa ne događa, a njegov suvozač, klinac još, koji je valjda koliko juče zaduţio uniformu, otvorio je prozor nekoliko santimetara i suočio se s bujicom

123

124

pitanja i ponekom sočnom psovkom. Policija je u Srbiji, inače, uvek za sve kriva.

U čitavoj gunguli uspeo sam da čujem samo nekoliko nepovezanih rečenica. Šleper... Probio ogradu... Pet kilometara odavde... Desetak automobila... Ima mrtvih... Pre pola sata...

Kao da me je neko udario u stomak. Nije trebalo biti neki poseban matematičar. Da smo krenuli kada smo nameravali... Nesiguran na nogama, lagano sam se udaljio od policijskog automobila i ušao u ,,jugića“.

- Pa, devojke, izgleda da smo danas popili najbolju kafu u ţivotu...

Bilo bi logično, jelda, da sam pri sledećem susretu s tetkinim komšijom iz varošice na istoku Srbije nasrnuo na njega sa svom svojom privatnom i profesionalnom radoznalošću, kao pitbul gladan odgovora, objašnjenja, razjašnjenja... Jer takav sam. Ipak, nisam to učinio. Zašto? Iskreno, ne znam. Moţda sam se, prvi put, uplašio tih odgovora. Jer ako sve nije bila neverovatna slučajnost, ako je zaista znao da nam pomogne da prevarimo smrt, šta je još znao? Šta je još mogao da mi kaţe? Šta bih od toga mogao da podnesem?

Nekoliko nedelja kasnije, već viđeno. Nedelja po podne. Isto onako naslonjen na nisku ogradu, komšija je nemo posmatrao kako se pakujemo u „jugića", s onim svojim neobičnim poluosmehom koji moţe da znači bilo šta, zavisno od toga kako ga protumačiš. Ipak, nisam izdrţao. Prokleta ili blagoslovena navika da se šalim i s najozbiljnijim stvarima.

- Komšija, ne zovete na kafu... Nasmejao se. Iskreno. - Ne, komšija. Znate da je kafa štetna za zdravlje...

124

125

AVET IZ STARE KUĆE

125

126

126

127

edan sasvim običan grad. Jedna sasvim obična porodica. Jedan sasvim običan duh. Tih godina u Leskovcu nije nedostajalo

optimizma. Kao ni u ostatku Srbije. Bolja vremena bila su odmah tu, iza ugla, trebalo je imati još samo malo strpljenja da velike sile shvate da je demokratija stigla u Srbiju. Na bageru, istina, ali kada je, uostalom, način bio vaţniji od krajnjeg rezultata.

Elem, nasmejani grad u nasmejanoj zemlji. Šta bi loše moglo da se desi!

Porodica Milana P. bila je, rekoh, sasvim obična porodica. Ţiveli su blizu centra, u kući koju je napravio još njegov pradeda odmah posle Prvog svetskog rata. Zajedno sa njim i suprugom Dragicom ţivela su i dva sina, jedan tek oţenjen, drugi tek stasao za ţenidbu.

Tog leta, pune neke dobre energije, muške glave rešile su da obnove već oronulu kuću. Uskoro je, nadali su se, u kući trebalo da se začuje dečji plač, pa su namerili da malo preurede domaćinstvo kako bi novopečeni mladenci imali svoj kutak.

Već prvog dana renoviranja počele su da se događaju neobične stvari. U nameri da poskidaju stare i polomljene crepove sa kuće i zamene ih novim, sinovi su se popeli na krov, dok je Milan u dvorištu prihvatao oštećene crepove i slagao ih na gomilu. Iznenada, svi crepovi sa strane krova okrenute prema dvorištu, kao da ih zajedno gura neka velika nevidljiva ruka, počeli su da klize i da se sa treskom razbijaju pred nogama šokiranog domaćina.

Milan je ustuknuo, ali nije izbegao da ga jedan crep pogodi u nogu. Zabrinut za sinove, nije obraćao paţnju na to i laknulo mu je kada je shvatio da momci nisu povređeni, već samo, kao i on, debelo isprepadani. Ipak,

J

127

128

bar u prvom momentu, ovom incidentu niko od njih nije pridavao značaj. Mislili su da je neki izvučeni crep slučajno pokrenuo lavinu, te su se dogovorili da budu malo paţljiviji. Odlučili su da se malo odmore, popiju kafu u dvorištu i nastave rad. Tek što su se smestili za stari drveni sto usred dvorišta, oko njih su, sa blistavo plavog neba bez ijednog oblačka, počeli da padaju sitni kamenčići. Prvo su pomislili da se deca iz komšiluka igraju i bacaju pesak preko ograde, ali u kući pored njihove, znali su, dece nije bilo. Skoro istovremeno pogledali su prema nebu, no mali pljusak sitnog kamenja prestao je naglo kao što je i počeo. Milan se prekrstio i odlučio da posao ipak ostave za sutradan. Nisu imali pojma šta se dešava, ali sujeverje, duboko ukorenjeno u genima, govorilo im je da nešto nije u redu i da moţda, taj dan prosto nije dan dobar za posao.

Iste večeri porodica se okupila oko trpeze. Niko nije pominjao ono što je obeleţilo taj dan, kao da će time što ne govore o čudnim događajima učiniti da se oni nisu ni dogodili. Pričali su o nekim svakodnevnim stvarima i dogovarali se koje će komšije i prijatelje pozvati sutra, za kada su planirali da počnu radove na sanaciji temelja kuće, koji je na nekim mestima već počeo da puca. Glasni tresak iz kuhinje prekinuo je njihov razgovor i oni su doslovno poskakali sa stolica, a snaja je prestravljeno vrisnula.

Stigli su do kuhinje dok su se delići razbijenog posuđa još glasno smirivali na podu prekrivenom keramičkim pločicama. Strah je sada već pobedio racionalno razmišljanje. Ko to ne ţeli da renoviraju kuću? Milan i sinovi ostali su budni do duboko u noć, većajući da li da nastave započeti posao. Konačno su ipak odlučili da sutradan pozovu nekoliko komšija i prijatelja i počnu popravku temelja, ali i da ih ne upućuju u neobične događaje. Na spavanje su otišli nespokojni, nadajući se, ipak, da je sve što se desilo bio nekakav čudan splet

128

129

okolnosti i slučajnosti. Naredno, suncem obasjano jutro oteralo je loše misli i

otac i sinovi su već oko devet sati okupili još tri para jakih muških ruku koje će im pomoći oko temelja. Odmah su se prihvatili posla i činilo se da su jučerašnji događaji samo ruţan san. Sve do pauze za ručak, kada se ispred jednog komšije flaša piva rasprsla sama od sebe. Tamno staklo poletelo je na sve strane, a pivo je isprskalo sve za stolom.

Milan i sinovi bledo su se zgledali, ali kako su shvatili da su njihovi prijatelji ovo doţiveli kao neobičnu i zabavnu slučajnost, prećutno su rešili da svoju zabrinutost zadrţe za sebe. Međutim, kada je, posle samo nekoliko minuta, šoljica iz koje je tek ispijena kafa poletela sa stola preko dvorišta i završila među gomilom drva za ogrev na suprotnoj strani, tajnu više nisu mogli kriti. Izjadali su se prijateljima i jedan među njima predloţio im je da odmah pozovu lokalnog sveštenika da otera zle duhove.

Od nastavka posla tog dana, naravno, nije bilo ništa. Sa zebnjom su otišli na počinak, nadajući se da će sveštenik koga su u međuvremenu pozvali, briţno mu ispričavši šta ih je zadesilo, sutradan ujutru osveštati kuću i isterati nečiste sile iz nje.

Pred zoru, dok se dan tek s mukom budio nad jugom Srbije, Milana i ţenu prenuo je iz sna snaţan, potmuo zvuk, kao da se neki nezamislivo teţak predmet s neba sručio u njihovo dvorište. Prvo su pomislili da je reč o zemljotresu, ali pošto se narednih nekoliko sekundi ništa nije dešavalo, hitro su ustali iz kreveta i još onako bunovni zaputili se prema dvorištu. Tresak je, očigledno, probudio i ostatak porodice, pa su u dvorište skoro istovremeno istrčali i sinovi i snaja. U prvom momentu bilo im je teško da poveruju u ono što im oči vide. Staro drvo dunje, koje se u dvorištu šepurilo od vremena do kojeg je Milanu dopiralo sećanje, sada je bilo iščupano iz korena, a stablo se

129

130

svom teţinom sručilo na šupu za drva. Dragica se brzo prekrstila tri puta, a odmah za njom

isto su učinili i ostali članovi porodice. Znali su da u tom momentu samo Bog moţe da im pomogne.

Nepun sat kasnije lokalni sveštenik pojavio se na kapiji, a uplašenoj familiji je na trenutak laknulo. Stari paroh paţljivo je saslušao njihovu priču, a zatim je, ništa ne komentarišući, stavio epitrahilj oko vrata i sa kadionicom u jednoj i krstom u drugoj ruci ušao u kuću. Nije ga bilo gotovo pola sata. Nekoliko puta Milan je bio na ivici da uđe u kuću i vidi šta se događa, ali vaspitanje, poštovanje, strah, ili neka njihova kombinacija, sprečili su ga u tome.

Konačno, sveštenik je izašao, a na njegovom čelu jasno su se ocrtavale krupne graške znoja.

- Bog s vama, deco, radite sad ono što se mora - tiho je prozborio i krenuo prema kapiji. Milan je pokušao da ga zaustavi, da ga zadrţi na kafi i rakiji, kao što je red, ali stari paroh je samo umorno odmahnuo rukom. Zastao je, tek na tren, okrenuo se i blago, gotovo šapatom, obratio se Milanu. - Dobar si ti domaćin, sine, nisi ti ništa kriv za ovo... - A zatim je polako, nogu pred nogu, nastavio stazom prema kapiji.

Sutradan su Milan i sinovi, još pomalo uplašeni, nastavili posao, a pošto je postalo jasno da su neprijatni događaji zauvek ostali iza njih, ubrzo su im se pridruţili i prijatelji, pa su u vrlo kratkom periodu završili renoviranje stare kuće. Nekoliko meseci kasnije porodica je postala bogatija za još jednog člana, dečaka koji je dobio ime Milan, po dedi, i tri neobična i zlokobna dana potisnuta su lepim danima koji su stigli za celu porodicu. Nikada nisu saznali šta se zapravo dogodilo i šta je stari paroh radio pola sata u njihovoj kući. Pitanje je i da li su uopšte ţeleli da saznaju. Za neke stvari pametnije je da zauvek ostanu pod velom tajne.

130

131

Bio je to, dakle, jedan sasvim običan grad. Jedna sasvim obična porodica. Jedan sasvim običan duh.

131

132

UKLETI AUTOMOBIL

132

133

133

134

Centralna Srbija, 2003. Policijski izveštaj bio je kratak, jasan i surov. „Jutros, između 2.30 i 2.45, na lokalnom putu broj

XX, pod nerazjašnjenim okolnostima poginuo je N. N., 23 godine, vozač vozila marke mercedes 190E. Iz nepoznatih razloga vozač je izgubio kontrolu nad vozilom, izleteo sa puta i udario u metalni električni stub. Tragova kočenja nema. Vozač, koji je bio sam u automobilu, nije bio pod dejstvom alkohola niti opijata.“

Gastarbajtersko selo pokrila je tuga. Poginuli mladić

bio je ponos sela, kapiten lokalnog fudbalskog tima i zet o kome su sanjale majke udavača čak i iz obliţnje varoši. U dve reči - dobar dečko. Sahrana je odloţena za nekoliko dana, dok mladićev otac ne stigne iz Švaj carske.

Švajcarska, 1993. Mladi beogradski kriminalac-početnik krenuo je na

jedan od prvih međunarodnih zadataka. Rat, zemlja u rasulu, bezvlašće, korupcija, sprega policije i kriminala. Idealni uslovi za početak uspešne kriminalne karijere mladića koji je odrastao u beogradskom naselju od betonskih kocki, zaboravljen od roditelja i škole. Svi su tih godina imali pametnija posla nego da se bave decom. Da preţive.

U Švicu je stigao neznanim putevima, bez ikakvih dokumenata, ali je brzo počeo da se snalazi u tamošnjem podzemlju. Počeo je od osnova zanata. Krađe automobila. Ubrzo se izveštio i postao prava noćna mora za švajcarsku

134

135

policiju. Kada je u Švici postalo suviše ,,vruće“, šef bande je

odlučio da ga vrati u Srbiju na nove zadatke. Naravno, dobrim autom sa laţnim papirima. Odavno se već nameračio na malu ,,mečkicu“ jednog Srbina, poštenog i vrednog čoveka koga je suludi rat razdvojio od porodice. Sama krađa bila je lakši deo posla. I dok je mladi kriminalac putovao prema rodnoj grudi, pridrţavajući se plana za bezbedan povratak preko granice, vlasnik automobila otkrio je krađu. U nastupu besa prokleo je i automobil i onoga ko mu ga je ukrao.

Beograd, 1995. Na pustoj poljani, na obodu grada, pored automobila

stoje dvojica muškaraca. Stariji drţi pištolj uperen u mlađeg.

Puca mu u jedno koleno. Mladić pada na zemlju. Drugi pucanj odjekuje pustarom. Pogođen u drugo koleno, mladić vrišti i previja se od bolova. Stariji muškarac mu prilazi i cev mu naslanja na čelo. Odjekuje još jedan pucanj. Samo još jedno ,,malo“ mafijaško ubistvo. Ko zna koje po redu u zemlji koja ne ratuje, a ljudi su u ratu.

U majušnoj, improvizovanoj kancelariji, u radničkom kontejneru, na auto-otpadu u predgrađu, zvoni telefon. Ĉovek srednjih godina, grubih ruku i velikog stomaka, u radničkom odelu, podiţe slušalicu. „Dobro, gazda, razumeo sam. Nećemo ga šeći za delove. Naći ću dobrog kupca. Koliko? Razumeo, gazda.“

Predgrađe Beograda, 1996. Sa trideset i nekom, sigurnim poslom vođe treće

smene u fabrici, nekoliko hiljada maraka ušteđevine i

135

136

majkom sa kojom je ţiveo u pedesetak kvadrata u predgrađu, nije bio baš sjajna prilika. Lokalne lepotice za njega su bile samo nedosanjani san. Posebno tamnokosa, vrcava komšinica iz susedne zgrade, kojoj je svaki korak znao. I kad je gradskim autobusom ujutru kretala na fakultet, i kad se sa njega vraćala u porodičnim automobilima nekih matoraca, pretpostavljao je da su joj profesori, i kad su uveče po nju dolazili dţipovi sa zatamnjenim staklima, i kada se pred jutro vraćala taksijem, sama, razmazane šminke i pocepanih čarapa, ponekad povraćajući iza kontejnera, a ponekad samo gorko ridajući.

Bio je siguran da je ,,meče“, koje mu je ponudio poznanik poznanikovog poznanika za stvarno pristojnu lovu, odlično ulaganje. Lepa šmizla više neće morati busom u grad. Voziće je dobri komšija, kome je to usput. A moţda će jednom, kad on bude imao slobodnu noć, pristati i da zajedno odu na neki splav. Plan mu je uspeo.

Tog jutra, dok je nad Beogradom tek svitalo, on je ţiveo svoj san. Vraćali su se sa splava, a ona je bila taman toliko pijana i napaljena da će ga sigurno pozvati u svoj stan. Jače je pritisnuo gas. I izgubio kontrolu. Auto je naleteo na bankinu, prevrnuo se i zaustavio na točkovima. Ona je preţivela. On nije.

Nekoliko dana posle sahrane dva mladića pozvonila su na vrata na kojima je još bila nalepljena umrlica. Ţena u crnini samo je klimala glavom. Da, naravno, prodaće im auto u kome je stradao njen sin. Neka sami kaţu cenu. Takva uspomena joj ne treba. Auto-lešinari su odradili još jedan dobar posao. Malo limarskih radova i dobro farbanje i ,,meče“ će izgledati kao novo. Prodaće ga dok si rekao keš.

136

137

Pančevo, 1999. Sredovečni Pančevac bio je prezadovoljan novim

autom. Godinama je pre toga vozio ,,jugiće“ i ,,kečeve“, čak i reno 4, a onda je ludom srećom došao do auta iz snova. ,,Mečka“, bre. Mala, doduše, ali ipak ,,mečka“. Ĉisti papiri, neogrebana, malo prešla. Savršeno. Nije imao pojma o automobilima. Ali je konačno mogao da odveze ţenu do njenog sela i parkira se u tastovo dvorište, a da ga ne bude blam. Tri godine ,,meče“ mu je bilo najbolji drugar.

Na taj poziv nije trebalo da odgovori. Bio je na slavi u tazbini i popio je prilično, što za njega i nije bilo iznenađujuće. Ali negde u gradu pukla je kanalizaciona cev. A on je bio deţuran.

Biciklista nije imao nikakve šanse. Noć, kiša, neosvetljen put, pijani vozač. Da je bio trezan, ko zna. Ovako, pet godina zatvora. Samo dva dana po završetku suđenja ţena je pozvala često reklamiran telefon.

- Htela bih da dam oglas, prodajem automobil. Povoljno.

Centralna Srbija, 2002. Novac nije bio problem. Otac je slao više nego

dovoljno. Ali deda nije hteo ni da čuje da mu unuk, tek što je poloţio vozački ispit, kupi neku ,,besnu“ mašinu. A unuk je slušao dedu. Bio je dobar dečko. U oglasima su našli tačno ono što im treba. Mercedes 190E, star devet godina, polomljen desni far, od nekog manjeg ,,čukanja“ valjda. Savršeno za seoskog momčića. Jeste podaleko to Pančevo, ali isplati se.

137

138

Centralna Srbija, 2003. U crnini od glave do pete, neobrijan i ugaslog

pogleda, otac je izašao na trem. Treće je jutro posle sahrane. Valjda je sada gotovo s običajima, dolascima, odlascima, ţdranjem, napijanjem... Nadao se da mu niko više neće smetati u njegovom bolu.

Otkako je stigao, odlagao je da pogleda olupinu automobila, koja je stajala u zadnjem delu dvorišta prekrivena teškom vojnom ceradom. Tog jutra je skupio snagu.

Mehaničkim pokretima odvezao je konopce kojima je cerada bila zategnuta, a onda je naglim pokretom zbacio sa olupine.

Njegov bolni urlik zaparao je mirno jesenje jutro. Samo jedan, jedan jedini mercedes 190E na čitavom svetu imao je ručno pravljenu drvenu kuglu ručice menjača sa inicijalima. Njegovim inicijalima.

138

139

KIŠNI ĈOVEK

139

140

140

141

ad se u Beogradu nebo rastuţi i zareda danima da svoje teške suze prosipa po nama, grad začas postane sopstvena senka,

a ljudi samo skice za portret onakvih kakvi jesu kad je neko lepše vreme. Boje nestanu, siva se probahati, pa se čini da nikad više neće pustiti druge da nam oboje ţivot u belom gradu.

I još prokletstvo belog papira na sve to. Istina, to odavno nije papir, nego belina vord dokumenta na računaru, ali smisao i simbolika su isti. Kreativna kriza. Baš kad ne treba. A knjiga bi uskoro trebalo u štampu. Obećao sam. A obećanja drţim. Uglavnom. Dakle samo još jedna dobra priča, pa onda malo da je doteram, skockam, umijem, ušminkam... još jednom pročitam, pa još malo doradim... I tako to traje.

Elem... napolju divlja nebo, u meni besni rat između lenjosti, sujete i odgovornosti, a mobilni telefon počinje da vibrira pre nego što krene ţestok gitarski rif koji bih voleo da umem da odsviram. Pa da, samo je to nedostajalo za potpunu idilu.

- Tata, vidiš kako pljušti, dolaziš po mene na stanicu, naravno... - malo pitanje, više tvrdnja.

Još jednom sam pogledao kroz prozor u vodenu zavesu koja se spuštala s neba.

- Da, naravno, sine - odgovorio sam. „I lepo sam ti milion puta rekao da poneseš kišobran

kad kreneš na trening, jer s ovim poludelim vremenom nikad ne znaš, pa onda ne bih morao da se zajebavam i čekam te na fucking stanici, tih dvesta metara do kuće, da mi ne pokisne dete, da se ne prehladi slučajno...", nastavio sam u sebi kad je veza već bila prekinuta.

- Ovo je stvarno da ni psa ne pustiš napolje - dodao sam na to još sočnu psovku šnirajući pertle na cipelama koje šatro ne propuštaju vodu, kako me je prodavačica s

K

141

142

laţnim osmehom laţno ljubazno slagala, a u glavi sam već premotavao onaj grozni, monotoni, šljapkajući zvuk čim pređem prvih dvadesetak metara ispod svodova zgrade i izađem na mokru stazu prema pasareli.

Naravno, postojala je realna mogućnost da obujem i neke druge cipele, u kojima bi mi noge ostale suve, ali samokaţnjavanje je jedna od disciplinskih mera koje primenjujem na sebi kad zajebem stvar zbog svoje tvrdoglavosti i nepromišljenosti. Kad si platio cipele za kišu sto evrića, samo zato što si postao još jedna ovca, u krdu potrošačkog društva, koja veruje u šarene laţe, e ima da ih nosiš kad pada kiša. Nema rasprave.

Bezvoljno sam se obukao, dograbio kišobran, poluraspadnut kao i ja, i izašao pravo u biblijski potop. Trebalo mi je tri sekunde previše da shvatim da mi metiljavo parče platna razapeto po izukrštanim kineskim ţicama neće pomoći da ostanem suve glave, a kamoli cipela. A ni gaća, bogami. Ali dobro. Forma mora da se ispuni, jesi li ga čekao na stanici, jesam, jeste li mnogo pokisli, ma ne, samo malo, super, pa da super... I mirna Bačka. Odnosno, mirna mama. I svi srećni.

Boreći se s pokušajima kišobrana s kineske pijace da odleti s vihorom u neki bolji ţivot, daleko od beogradskih obećanja o njemu, uspeo sam se uz klizave stepenice pasarele koja prelazi preko niza penzionisanih ţelezničkih koloseka, koji su nekad davno bili ţila kucavica svetle budućnosti. Odavno već samo jednim od njih povremeno protutnji noćni teretnjak, tek da svojom moćnom sirenom razbudi pospani Dorćol i razvuče osmeh ponekom usnulom dečaku koji sanja kako vozi veliku lokomotivu, guta kilometre pred sobom i ništa i niko joj ne sme na put. Dorćolska pasarela, nezvanična granica, ničija zemlja, bescarinska zona između koleričnog ritma nervoznog velegrada i spokojne melodije dunavskih talasa. Pešački

142

143

most između dva sveta. Dva svemira. Negde na pola pasarele nečija ruka spustila mi se na

rame. - Mladiću... Godinama već nisam mladić i niko me dugo nije tako

nazvao. Okej, s leđa, po pljusku, u predvečerje... mogao bi čovek i da se prevari. Ali kog đavola uopšte neko sad ima da me startuje usred ovog haosa, šta je sad toliko vaţno... da mi se nije odvezala pertla, slučajno. Glas je bio hrapav i star, ali ne i umoran. Za tren mije čak zazvučao poznato, ali nisam imao ni vremena ni volje da se bavim rešavanjem zagonetki dok mi se ledene kapi s ostataka kišobrana slivaju niz vrat.

Okrenuo sam se pokušavajući da sakrijem pogled koji je skoro glasno psovao i bogoradao. Bio je moje visine, da, star kao što sam i pretpostavio, čak malo stariji od toga, u crnom kišnom mantilu kakvi su se nosili osamdesetih i sa šeširom u istom fazonu. Ipak, seda brada bila mu je uredna i negovana, a okvir naočara skup. Stakla na njima bila su zamagljena i nisam uspevao da mu vidim oči, ali njemu to kao da nije smetalo.

Nije sačekao da progovorim. Pametno. Ko zna šta bih izvalio u tom momentu. Ĉak sam i zaustio nešto kao - „Mislim, stvarno, šta je sad bilo, u čemu je problem, kako da vam pomognem, nemojte drugi put da lutate tako daleko od kuće, izvinite mnogo ţurim“, ili nešto još gore, nervoznije, bezobraznije, mračnije, u skladu sa mojim raspoloţenjem i vremenskim prilikama, ali stari gospodin mi nije dao šansu.

- Plašite li se smrti? Pitao me je to jednostavno i nehajno, kao da pita

pošto je kilo krompira na pijaci. Potpuno sam se zbunio. „ - Molim...

143

144

- Pitam, plašite li se smrti? - mirno je ponovio. Od svih stvari koje sam u tom trenutku mogao da

uradim, od svih reči koje sam mogao da izgovorim i koje posle ovakvog pitanja, na ovom mestu, pod ovim okolnostima, ne bi bile neprimerene, samo sam promucao odgovor kao đačić pred strogim učiteljem.

- Pa, ne... mislim, da. Onako. Pomalo. Kao i svi... - Znate, mladiću... - nastavio je starac glasom koji me

je neodoljivo podsetio na nešto, onako kao što to magijom učini miris omiljene pekare iz detinjstva ili kad u šumi glasova u prepunom autobusu čujete glas nekog ko vam je bio drag, a dobro znate da se mašta samo malo poigrava sa vama. Stajao sam ispred starca kao hipnotisan, nesposoban čak i da podignem ruku i protrljam oči da proverim da li sanjam.

- ... sasvim je u redu što se bojite smrti. To je savršeno normalno.

Šta je ovo, dođavola?! O čemu ovaj čovek priča... - Ne bi bilo dobro da je drugačije. To bi značilo da ste

sve svoje zadatke na ovom svetu obavili... Ne verujem. Šta će se sada dogoditi? Sada će pasarela

da se sruši. I gotovo. Ili nešto još gore... - Zato je, eto, sasvim normalno što se bojite. Ĉak i

sada... Evo... gotovo. To je to. Kraj. Jebiga, toliko toga je

ostalo... - Prestaćete da se bojite onda kada budete završili sve

što ste započeli. A niste ni blizu... Dobro... šta sad? Ako je to to, hajde više. Neka se

desi. O čemu uopšte priča ovaj čudni kišni čovek... - Videćete, dragi moj mladiću, lep je to osećaj. Kad

završite sve započeto, strah nestane, kao da ga nikada nije bilo. I to ne samo strah od smrti, nego i strah od ţivota...

Negde iza njegovog desnog ramena, niz Dunavsku

144

145

prema Kalemegdanu, kockasta ţuta kutija na točkovima na momenat je razbila sivilo, pribliţavajući se poslednjoj stanici. Dovoljno da skrenem pogled. Da mi pobegne misao. Da nestane čarolija.

Kao s neba spušten usred nedođije gledao sam kroz mesto na kojem je tren ranije stajao kišni čovek. Nemoguće. Skrenuo sam pogled samo na milisekundu. Ni toliko. Pa ipak, starac više nije bio tu. Nije mogao daleko. Osvrnuo sam se oko sebe. Stajao sam na sredini pasarele. Do stepenica kojima se sa nje silazi bilo je pedesetak metara. Nema šanse da je stigao do njih za tako kratko vreme. Nešto suludo mi je proletelo kroz glavu. U dva-tri brza koraka došao sam do ţičane ograde i pogledao dole prema pruzi. Dobro je, nema ga ni tamo. U stvari, kako dobro... gde je nestao, dođavola.

Brundanje motora „dvadeset šestice" koja pristaje u luku Dunavska prenulo me i vratilo u stvarnost. Potop, Andreja, kišobran... Sjurio sam se niz stepenice i stigao do stanice tačno u momentu kad su se čeljusti ţutog čudovišta otvorile i iz njih pokuljala lavina natmurenih, sivih ljudi i jedan široki osmeh, od uva do uva, i rafalna paljba:

- Taaaaajo, stigao si, super, znaš kako sam danas dobro branio, tri puta jedan na jedan, i trener me pohvalio, ovo vreme je stvarno grozno, daj malo bliţe taj kišobran, šta je mama spremila za klopu...

Tapkali smo uz mokre stepenice, zbijeni jedan uz drugog kao da će nam to pomoći da ostanemo suvi, još jedna iluzija koju bezrazloţno negujemo, ali nema veze. Ima nešto u svemu tome. Naša mala igra bliskosti koja nema nikakve veze sa vremenskim prilikama.

Sa svakim korakom prema sredini mosta kišni čovek mi se vraćao u misli. Zastao sam i još jednom pogledao oko sebe. Na pasareli je sada bilo nekoliko uţurbanih silueta,

145

146

sagnutih pod beskorisnim kišobranima. Vozač „dvadeset šestice" u podnoţju zaturirao je motor, kao znak da će za koji sekund krenuti u novu kruţnu turu sivim belim gradom.

- Hajde, tata, što si stao? Bićemo mokri kao miševi. U stvari, već jesmo...

Mahinalno sam pogledao prema autobusu koji je kretao sa stanice. Iza stakla oblivenog kišnim kapima, najednom od sedišta u zadnjem delu autobusa, sedeo je kišni čovek. Bio je predaleko da bih mogao dobro da vidim, ali učinilo mi se da je skinuo naočare i da gleda gore, prema nama. A onda mi je taj čovek, moţda onaj čovek, mahnuo rukom u crnoj, koţnoj rukavici. Ili je samo obrisao zamagljeni prozor. Ne znam...

- Tata...? Jesi li dobro? Hoćeš da sednemo malko, da odmoriš stare kosti ako si se umorio... - tinejdţer je pokušavao da bude duhovit. U nekoj drugačijoj situaciji to bi verovatno bio uvod u nadmudrivanje na klinačkom nivou, ali ovo definitivno nije bio taj dan. Zadnja svetla autobusa zamicala su prema Dubrovačkoj i konačno nestala iza ugla.

- Sve je okej, sine... Idemo. Moram da završim neke stvari...

146

147

POGOVOR SASVIM OBIĈNA ĈUDA

147

148

oguće i nemoguće. Ĉudesno i obično. Stvarno i nestvarno. Na poklon smo, ko zna kako, dobili ovaj sjajni i šareni svet, a i

dalje smo najveštiji u postavljanju granica i povlačenju oštrih linija između poznatog i nepoznatog.

Kad svetsku istoriju čitamo bez predrasuda, jasno je da iza svakog revolucionarnog iskoraka u nauci, umetnosti, filozofiji... stoje pojedinci koji nisu pristali na nemoguče. Albert Ajnštajn jednom je, na pitanje na koji način dolazi do novih otkrića, duhovito, ali i vrlo precizno odgovorio:

„Obično je ovako: Na naučnim skupovima raspravlja se o ovom ili onom, i na kraju se zaključi da su izvesne stvari nemoguće. Kad god sam zakasnio na neki takav skup i nisam saznao da je nešto nemoguće, uspeo sam nešto i da otkrijem."

Jer moguće i nemoguće samo su stvar naše percepcije. Količina straha potrebna da se uhvatimo ukoštac sa nepoznatim.

Kada sam pre nekog vremena pojedinim prijateljima poverio da pišem knjigu o tajnama i misterijama Srbije, neobičnim i neobjašnjivim pojavama koje se događaju u našem komšiluku, gotovo svi su me prvo pitali: „Zar ti stvarno veruješ u ta čuda?"

I tek suočen sa konkretnim pitanjem počeo sam da shvatam koliko smo, u stvari, kolektivno razmaţeni i neopisivo kratkog pamćenja. Jer malo je čuda koja danas mogu da nas zadive i zagolicaju nam maštu. Sve nam je na tacni. Dostupno, objašnjeno i objavljeno na internetu. Mnoštvo smo velikih tajni otkrili. Naučili da nećemo pasti s ivice sveta ako otplovimo dovoljno daleko. Shvatili da munje nisu gnev bogova, već električno praţnjenje u

M

148

149

atmosferi. Poleteli smo u čeličnim pticama. Klonirali smo ovcu. Igramo se nevidljivim česticama u ogromnom tunelu ispod Evrope. Spustili smo sondu na kometu. Ej... na kometu. Veliki kamen koji leti svemirom.

I mislimo da nam je sve jasno. A i dalje smo samo prvi takt nezavršene svemirske simfonije. Dok nam je znanje tek za nijansu veće od razumevanja sveta oko nas.

Nalazimo odgovore, a pitanja i ne postavljamo. Šta, precizno, znači verovanje u čuda? Da li

razjašnjeno čudo prestaje da bude čudo? Zbog čega je, na primer, reinkarnacija veće čudo od rođenja. Kako je to telepatija, prenos misli na daljinu, veće čudo od telefona, odnosno prenosa glasa na istu tu daljinu? Zašto je Isusov hod po vodi čudo, a Baumgartnerov skok sa ivice svemira to nije.

S druge strane, svakoga dana, iznova i iznova, dokazujemo da nismo ni blizu rešenja svih tajni i misterija. Ili da nismo dorasli da ih razumemo. Sposobni smo da napravimo zgradu od sto i ne znam koliko spratova, uskoro ćemo slati turiste u svemir, a nemamo pojma ni čemu sluţe ni kako su napravljene piramide. Kako je to Keopsova piramida, na primer, izgrađena idealno precizno na nultoj tački ravnoteţe istočnih i zapadnih kopnenih masa? A osim toga je i skup podataka o udaljenosti Zemlje od Sunca, teţini naše planete, broju dana u godini, famoznom i isto toliko neverovatnom broju Pi, kao i o mnogim drugim merama i dimenzijama. Slučajnost? Teško...

Ulovili smo i zarobili slike i zvuke, znanja sakupljana vekovima, i smestili ih u čipove ne veće od glave čiode, a oko postojanja duše još lomimo koplja. Učimo o teoriji evolucije i velikom prasku, a Boga i dalje crtamo kao dobroćudnog starca sa belom bradom. Realno, nemamo pojma. Ĉudimo se jednom, a istovremeno ravnodušno

149

150

prihvatimo drugo. Umesto da, za početak, priznamo da su čitav svet i sve na njemu i oko njega jednako čudesni.

Ovo, dakle, nije knjiga o čudima. Nego o ţivotu. Sa nekim njegovim malim ili malo većim čudesima. Neka od njih više i ne primećujemo. Pred drugima zatvaramo oči jer ih se plašimo. A plašimo se zato što ih ne razumemo. Što je, naravno, sasvim pogrešno.

Jer čuda su, kao što su oduvek i bila, samo stvari koje ne umemo da objasnimo. Još.

150

151

O AUTORU

leksandar Saša Ignjatović rodio se u Beogradu 1966. godine. Radio je kao novinar i urednik u redakcijama mnogih

beogradskih listova (Večernje novosti, Treće oko, Ekspres, Profil, Nacional, Vesti, Star, Evropa, Press...). Od 2010. je u Udruţenju građana ,,BG Calling“, a od 2012. je urednik u dnevnim novinama Informer.

Objavio je jedinu autorizovanu biografiju Milovana Ilića Minimaksa - Do gole kože, a potom, nekoliko godina kasnije, svoju zbirku priča BG blues, u četiri izdanja: 2006, 2007. i u Laguni 2010. godine.

Laguna je 2012. objavila njegovu zbirku eseja pod naslovom Trešnje od olova, a godinu dana kasnije i bestseler Tajne srpskog džet-seta - konačna verzija.

Sasvim atipičan pisac, po poslovima kojima se bavio - na ţeleznici je popravljao lokomotive, prodavao švercovanu robu na pijaci, svirao u rok-bendu, pisao starogradske pesme, tukao se s policijom, radio kao prodavač u trafici, drţao prodavnicu igračaka, pisao scenarija za stripove, bio radio-voditelj, jurio paranormalne pojave po Srbiji... - Ignjatović je svoj istraţivački duh i energiju u novije vreme usmerio prema pisanju, muzici i medijskom radu: osnivač je i organizator prvog srpskog festivala klupskih bendova Battle of the Bands, kao i humanitarnih festivala širom Srbije na kojima poznati pevaju karaoke.

Bio je autor i voditelj kontroverzne te-ve emisije Javna tajna i domaćin radijskog tok-šou programa Fer-plej na radiju Laguna.

Priprema dokumentarno-igrani te-ve serijal Najveće tajne i misterije Srbije.

A

151

152

152