JOSIP MURN ALEKSANDROV* (1879-1901)

*Aleksandrov mu je bio pseudonim, sasvim srastao sa njegovim imenom.

Rodio se kao vanbračno dete sluge i sluškinje. Od 1896. živeo je u napuštenoj ljubljanskoj šećerani koja je bila stecište beskućnika i sličnih; Cankar i Župančić zvali su je grobnicom mladih talenata. Franja Tavčar (supruga Ivana Tavčara) izdejstvovala mu je stipendiju za studije u Beču – želeo je da bude oficir; međutim, usled bolesti to nije mogao – gubi semestar, vraća se u Ljubljanu i tamo se zapošljava kao pisar i stenograf (prezirao je kancelarije) da bi preminuo u borbi sa tuberkulozom, kao dvadesetdvogodišnjak 1901.

Pesnik prirode u potrazi za poezijom. Smatra se da je on rodonačelnik moderne slovenačke lirike - njegovo opredeljenje za proces (traženja poezije) više nego za ishod (samu poeziju) čini ga modernistom. Najviše peva o prirodi: šume, jezera, planine – drži ih kao pojmove utočišta (Prolećna slutnja, Kestenovi šume, Veče); međutim, ima mnogo pesama kojima Murn prirodu predstavlja, ne više kao majku, već kao izdajicu (Kad dubrave se mrače, Neću preko polja sam, Došlo je vreme Božića). Često se kroz njegovu poeziju provlači pristajanje na rastrzanost, bol, razrivenost duše (Bezuman ko se žali).

Murn peva antinomično, odnosno peva o suprotnostima u raznim pojavama stvarnosti. Ovaj pesnik neretko izražava teskobu, strah, osećanje usamljenosti i napuštenosti (Stigla je jesenja noć, Sneg, Slutnja). Iz položaja u kom mu je oduzeta totalna sloboda lirski subjekat peva o čežnji, ljubavi, ushićenju, ali i o teskobi, melanholiji ili prolaznosti.

Uočljiv je i njegov pesnički prkos datim životnim okolnostima – Kad dubrave se mrače, Lepo je to, Sa Save hladan vetar. Iz pesme Versi: Slab je kom život u prošlosti staje/ a nikad onaj ko prkosno traje. Kada prihvata stanja totalne samoće Murn ih opisuje shvatajući ih kao egzistencijalnu nužnost. Pevajući o energiji ljudskog bića Murnovu pesmu Akordi možemo dovesti u vezu sa Prešernovom pesmom Pesniku gde je, kod oba autora, glavni akcenat na apsurdnosti postojanja u svetu nesporazuma i nerazumevanja; kod Murna subjekat poseduje veličanstvenu moć istrajavanja, mirenja života i smrti dok je kod Prešerna pesnik istrajan upravo jer je pesnik. Murnov subjekat poseduje unutrašnju energiju kojom obasjava svoj mračni hram i zbog toga on je dovoljno jak da istraje, da prihvati kružnu sliku stvarnosti, odnosno povezanosti unutrašnjeg sa spoljašnjim svetom. Zbog takvog tumačenja on ne tumači život tragično već se prema njemu odnosi kao nečemu prirodnom – izneverena ljubav, usamljenost ili smrt – sve su to događaji u nizu i samo trenutna slika stvarnosti koja se, već u sledećem času, može izmeniti. Zbog takvih stavova njemu je zanimljiva bila narodna lirska poezija – zasnovana na ravnoteži dobra i zla, privukla ga je i kao prostor mitskih slika i figura kao izraz metafizike prirode. Njegove su pesme (kao i narodne) bogate slikama proleća, jeseni, zime, plodnosti, rasta, umiranja, veštica, svetaca ili demona. Upravo mu je poetika prihvatanja dobra i zla, te stapanja čovek sa prirodom ukorenjena u narodnoj lirici pomogla da prihvati i izrazi svoju sudbinu. Bilo kakav poraz nije konačan jer čovek uvek nalazi snage da iznova počne.

Prema lirskom subjektu njegov je stav drugačiji nego romantičarski (veličanje pesničkog subjekta). On se često ironično odnosi prema subjektu (Što tako tužan, tih i zamišljen); on sugeriše sliku čoveka kao prolazne i jadne pojave. Takođe, kako bi naglasio moć jedinke da istraje on je u nekim pesmama stapa sa kolektivom (Zima). Murn se, s jedne strane, uz pomoć narodnog stiha, narodnih slika, izreka i fraza, približio primitivnom čoveku dok je s druge strane stvorio utisak nepoznatog, tajnovitog, gotovo čarobnog čoveka (Došlo je vreme Božića, Pesma o klasu, Želja za nevestom).

U njegovoj poeziji nema socijalne niti nacionalne tematike, on je okrenut ka čistoj lirici.

U pojedinim svojim pesmama Murn je koristio osamostaljenje sintagme, idiome, izreke, simbole (iz usmene lirike) kako bi olabavio i pokidao sintaksičke veze sa ciljem da pesma deluje nekim drugim svojim značenjima, a ne smislom razabranim iz značenja reči. Svoja najsmelija odstupanja od tradicije, a u pravcu paradoksa, igre, asocijacije ili golog auditivnog značenja Murn je vršio upravo u osloncu na narodnu tradiciju (Ah, obavezanosti seda mladosti); u toj pesmi ne postoji kauzalni redosled zbivanja, čitalac mora poznavati nizove bajalica, poslovica, pitalica, basmi i drugih kratkih oblika usmene tradicije koje je pesnik ovde pozajmio; pesma je zvučna i asocijativna. Sličnu, nadrealnu, poeziju razviće dalje Kosovel u svom pesništvu.

Pesnik se oslobodio i rime i metra, opkoračenja ga vode do gotovo prozne rečenice, sagrađene od sintagmi koje se obnavljaju. Rečenica ume da se završi na sredini, ili pred sam kraj stiha; nema stila u tradicionalnom smislu. Samovolja u razlamanju rečenice, u dužini stiha, u naglašavanju određenih reči jeste nova zakonitost – obeležje poezije XX veka.

Josip Murn, pesnik koji izražava usamljenost (kao i beskućništvo) i izgubljenost u svetu, je utehu tražio u prirodi; prevazilazeći romantizam on sve tegobe života briše svojim ležernim, prihvatajućim stavom u odnosu na sve njih. Kao takav, oslobođen potrebe da izrazi sopstveni subjekat on pokušava da izrazi čisto osećanje, utisak kao takav (Nebo, nebo; Jesenja je došla noć, Napuštena polja). Na planu pesničkog postupka dolazi do depersonalizacije i kolektivizacije lirskog subjekta. Dobija odlike ekspresionizma (kosmpolitizam, visoka etičnost, pobuna i borbenost subjekta – Neću preko polja sam, Akordi) koje se realizuju, u punoj meri, tek kasnije, s pojavom ekspresionizma.

Dela: Pesmi in romance, 1903. (uredio i predgovor napisao Ivan Prijatelj)

ŽUDNJA ZA NEVESTOM

Već i Uskrs prođe,

veliki post prođe,

sutra bela nedelja,

onda leto dođe –

hej, to jedva čekam!

Za Sveto telo

sve je već zrelo,

sve je već prispelo

za Sveto telo –

hej, to jedva čekam!

Oko Gospojine

već i žito skinem,

već i žito skinem,

u goru se vinem –

hej, to jedva čekam!

Heljda zri svuda,

gora zarudi,

puhu dlaka u bukvama

još gušća bude –

hej, to jedva čekam!

Onda leto prestane,

polako, tiho nestane,

ko da još jednom leto

sve prošle broji dane –

hej, to jedva čekam!

Brojim dane i ja tako.

Na prošlost se obazirem:

na koga se to opirem,

za kim svaki dan umirem?

Ah, samo to jedva čekam!

NEBO, NEBO

Nebo, nebo

i beskrajna, bezmerna ravnica!

Pijano oko

puno iskrica,

upija taj svet široki.

Horizont ćutke leži.

S neba na zemlju mrak se sleže...

samo još tamo iz daljine

u slobodne širine

bezmerno slobodan neko beži.

NEĆU PREKO POLJA SAM

Neću preko polja sam,

u polju je crn gavran,

u polju je noć i dan.

Njegove se bojim sene,

crnim okom gavran sene,

crna slutnja prati mene.

U tuđini ću skončati,

oči će mi iskljuvati,

ne žaleći zagraktati.

Dragotin Kete (1876 - 1899)

Učiteljsko dete, rano ostaje bez roditelja, u Ljubljani, gde upisuje gimnaziju upoznaje Cankara sa kojim deluje u đačkoj literarnoj družini Zadruga. Kako je bio u sukobu sa Crkvom (radi svoje satirične/antiklerikalne pesme) nije mogao dobiti stipendiju, a novca nije imao – prisiljen biva napustiti Ljubljanu – seli se zatim u Novo Mesto. Sa ostalom trojicom modernista, savremenika, nadalje komunicira putem pisama isključivo. Po završetku Gimnazije 1899. odlazi u grad Trst na odsluženje vojnog roka gde se i razboljeva od tuberkuloze. Umire u napuštenoj ljubljanskoj šećerani, u Murnovom društvu, krajem aprila iste godine kao vrlo mlad pesnik.

Iako je živeo nepodnošljivo teškim životom on je neprestano težio samostalnom usavršavanju (Moje maksime). Karakter njegove lirike u opreci je sa njegovim životnim putem: od lakih i razigranih pesmica (gde se ljubav tek ovlaš pojavljuje), preko pesama-pohvala idealnoj, sublimiranoj ljubavi, do čulne erotske poezije njegova je lirika ispisala zanimljiv razvojni luk. Njegove rane pesme i njihova bezbrižnost (Jablan, Pred krčmom, Prozori su njeni zatvoreni) gde se prelivaju ljubavna osećanja i opisi prirode obeležiće, značajno, njegovu celokupnu liriku. Iako su razigranost, vedrina i lakoća obeležja njegovog ranog pesništva obeležilo ga je toliko da i kasnije (naročito u misaonim pesmama) kada on tuguje, početna lakoća celoj toj poeziji pripisuje

manje romantičarski patetični prizvuk približavajući je svakodnevnom, neopterećenom, nivou pevanja o neobaveznim/neobavezujućim stvarima. Moderni senzibilitet ovog pesnika (porediti ga se može sa Murnom) ogleda se u razlici između biografije i poezije – teškog i tmurnog života i lake lepršave, gotovo vesele poezije.

Dve su glavne odlike njegove poezije: čvrsta povezanost sa usmenom lirskom tradicijom i česta upotreba soneta. Usmenu tradiciju cenio je kao odraz prirodnosti, prisnosti te elementarnosti pa mu tako one postaju ideal. Sonet, opet, kao zatvorena, savršena lirska forma odgovarala mu je upravo zbog tog oličenja harmonije kojoj je težio. Od domaćih autora ugledao se na Prešerna i Jenka, a od stranih na Getea i one romantičare koji su Antiku cenili kao ključnu. U svojoj poeziji spajao je težnju za visokim umetničkim formama i jednostavnim, narodskim osećanjima.

Uprkos tome što je lirski pesnik napisao je nekoliko epskih pesama, a pored kritike, bavio se i stvaralaštvom za decu (pesme, pripovetke, bajke i basne). Tematski, najviše je dao ljubavnih pesama, nešto misaonih i opsinih.

Reprezentativni primer njegove ljubavne poezije može biti pesma Jablan. Napisana u formi stabla, ova pesma opisuje razdraganost mladića, koji klikće od sreće pošto je, u usamljenoj seoskoj kućici, zadovoljio svoja erotska osećanja (poljubac vreo lepotici), svoju mladalačku veselost, ali i želju za hranom i pićem. Hvalu peva jablanu, tom visokom, pravom i beskrajno treperavom drvetu, koje ga je upozorilo na usamljeni salaš, uputilo ka neslućenoj/nenadanoj sreći. On opisuje samo trenutak sreće (njegovu lepotu), nikako stanja pre ni posle istog

Kada je ljubav neostvarena (Reč izrekla si meni zlu, Napuštenoj) pesnički subjekat ne moli dragu za ljubav. Samouverenost, čvrstina, stamenost pesničkog subjekta postoji upravo zbog neobaveznog, poigravajućeg tona kojim priča doživljaj (Zimska idila).

Zatim se javlja poezija gde je bezbrižnost načeta, a javlja se raskol između čulne i duhovne ljubavi. U nizu soneta Sećanja (I-V), Tihe noći (I-VI), Crne noći (I-IV), Kete boravi u paklu razuma. Kao i romantičari on je zagledan u dragu kao ideal. Dok je pisao ovu poeziju, važno je znati, bio je zaljubljen u hladnu Angelu Smole. Ubrzo čista draga suočena je sa demonskom ženom, razuzdanom i čulnom ljubavlju. O tome upravo peva u svom ciklusu soneta Adrija (I-VIII). Taj raskol duha i tela, emocija i razuma obeležio je ciklus pesama (ne više soneta) Na molu San Karlo. Za vreme stvaranja tih pesama boravio je u Trstu. U ciklusu Novi Akordi (I-VI) opet imamo razdraganog, nepatetičnog pesnika, koji se vraća čulnoj i prirodnoj ljubavi. Ono što Keteovu poeziju odvaja od romantičarske jeste pojačan, produbljen raskol između strasne požude i čežnje ljubavi. Problematičnom počinje da mu se čini težnja ka savršenstvu (Crne noći), ako se ona zasniva na razumu.

Ciklus soneta Moj bog (I-VIII) spada u celini u takozvanu misaonu poeziju, razrešava dilemu boga i demona, svetlosti i mraka, dobra i zla. Osnovni moto uzima iz Meterlinka, moto koji govori o potrebi iznalaženja višeg, duhovnog života unutar svakidašnjice. To načelo uzdizaanja pesnik naziva moj bog. Ciklus počinje kao opis sećanja na nekadašnje susrete sa bogom – bilo je

to u mladosti kada je boga primao kao harmoniju, Tvorca, Mesiju celog sveta. Kao i kod Prešerna i kod Ketea se dešava raskid sa mladalačkim poimanjem boga i srećnom mladošću, da bi se, kasnije, došlo do ponovnog otkrivanja boga, ali na jedan meterlinovski, simbolički način, kao tajanstvenu moć koja sve povezuje. On je sada neizreciv. Karakteristično je za tog boga da ga svako može pronaći sam, negde u sebi; upravo takvom egzaltacijom pesnik završava ciklus – i daj mi krunu ili krst mi daj,/ o, svete, mir mi, ili boj ponudi:// svejedno! Keteov bog ima panteističke i deističke osobine, ali on pesniku u svakom slučaju pomaže u rešavanju njegovih problema.

Stilski posmatrano ovaj ciklus Ketea najviše približava dekadentno-simbolističkoj poetici: mistično-maglovite slike, noć, sećanje, slika bogorodice – sve su to rekviziti simbolističkih pesnika. Stilska i značenjska razlika u ovim sonetima znatno je veća od onih u ranijim. Za primer možemo uzeti misaonu problematiku u sonetu Na očevom grobu (1896) – pisan na osnovu stvarnog doživljaja, ovaj rani sonet izražava tipično romantičarsku opreku između lepe prošlosti i ružne sadašnjosti; jedinu utehu nudi – smrt. U sonetima je prevaziđeno ovakvo prosto gledanje na stvari, život je predstavljen mnogo složenijim.

U ciklusu pesama Novi akordi (I-IV) Kete, prošavši kroz emocionalne i misaone krize pravi zaokret, odnosno, vraća se vragolastoj, a neobaveznoj ljubavi kao središnjoj temi svog pevanja.

Njegove opisno lirske pesme prelaze već u epsko-lirske koje su u većoj meri ispunjene ličnim i lirskim sadržajima. Na primer pesma Melanholične misli. Mladić koji traži leka po šumi, upušta se u dijalog sa drvetom da bi na kraju ostao da visi na grani kao i list. Tu je Kete dao jednu panteističku priču o spajanju čoveka i prirode (vešanje čoveka i list koji visi sa grane stavljeni su u isti red), ali predstavivši sve to na jedan tragičan način.

Njegova duža romansa, duhovitog karaktera, pod imenom Pijanac takođe je dobar primer njegove epsko-lirske poezije. Pisana kratkim, petosložnim stihom, pesnik pripoveda priču blisku narodnim šaljivim pričicama: veseljak, vidno pripit, naručuje vino kod krčmarice i dosađuje joj izjavama ljubavi. Kada ga izbace iz krčme on vidi sve duplo (dve lune – jedna zelena/ druga crvena).

Kete je presnik ličnih, najčeće ljubavnih, osećanja. Prihvatio je neke misaone, motivske i stilske elemente modernih struja (kolebanje između čulnog i duhovnog u ljubavi, napetost između duhovitog/vedrog pevanja i ozbiljnih, dubokih i sumornih doživljaja koji tu poeziju prožimaju; energija i entuzijazam u iznalaženju svog, ličnog, panteizmu bliskog boga, kao i njegova impresionistička stilska rešenja). Stih je često razlabavljen, ne uvek stegnut rimom. Poštuje neki svoj unutrašnji ritam čak neke pesme približavajući ritmičkoj prozi. Kete poštuje tradiciju, unoseći u svoju poeziju brojne romantičarske elemente i negujući kao svoj najviši ideal – čežnju za harmonijom.

Dela: Za života nije stigao da objavi knjigu. Anton Aškerc sačinio izbor iz njegove proze i 1900. godine objavio je u knjizi pod imenom Poezije.

JABLAN (Jasika)

Oj jablane visoki i pravi,

ti beskrajno treperavi,

zdravo da si! – U tvojoj blizini

na zelenoj visini

il' se beli salaš skriva

il' dom u kom pop prebiva,

ili kranjski gradić.

Daj polić

za novčić,

but od brava

zabadava

i poljubac vrući

lepotici...

A dragan

ide van,

po gorici

iz glasa kličući,

tebe, znamenje verno,

hvaleći neizmerno.

CRNE NOĆI

1

Sedeo sam zanet u čarobne sanje,

kroz otvoren prozor zurio u noći.

Ah, moje duše tiho uzdisanje

za tobom, bez koje više neću moći,

demon je čuo. Kroz vetra strujanje

počeše da bude zle paklene moći

u meni beznađe, jad i očajanje,

i spokojstvo duše moralo je proći.

„Ona te ne voli; znaš kako je bilo

hladno anđeosko njeno oko milo?...

Kako je tebe gledala prezrivo,

kako je njega gledala čežnjivo

i strasna je i puno raznih muha“,

šaputa je glas lažljivog duha.

2

Demone, dosta, dalje ne govori

i klevetama dušu mi ne mori;

zavidljiv ti si, rad da je oskrvniš,

u mome srcu rad da je ocrniš.

„Zemaljski crve, čoveče, ne kori –

slepac si ti i tvoji svi nazori!

Rad sam da razum tvome srcu vrnem,

istinu golu rad sam da razgrnem!...“

Pokaži je!... I videh vrt Edena.

Uz lepo cveće su palacale

zmije i latice su žacale.

A, ko je to? „Gle, to je duša njena“.

I nema spasa? „Ne“. Pred vrtom stadoh

i zaplakah nad izgubljenom nadom.

3

O demone, teška istina je meni,

milija bi mi bila lepa laž.

Nije li to samo priča izmišljena,

o demone, reci, da li se igraš?

„Nikako! Vrt krasni deva je voljena,

koju ko anđela, hm, anđela znaš“.

O demone, teška istina je meni,

milija bi mi bila lepa laž!

Spasenja nema? „Nikad“. Ni zaborava,

o mračni duše, tvorca tužna slavo,

nema? „Nikad“. Nikad? „Nikad, ja znam bar“.

Pa šta da radim?... „Pakosti i šteti!“

Uz smeh u tamu ponoćnu odleti

i nestade đavolski poglavar.

MOJ BOG

Il faut que tout homme trouve

pour lui-meme une possibilite

particuliere de vie superieure dans

l'humble et inevitable realite quotidienne.

– Meterlink

(„Svaki čovek mora potražiti svoju posebnu

mogućnost višeg života u jadnoj i neumitnoj

svakodnevnoj stvarnosti“)

1

Kad padne noć, ta druga fantazije,

i mir se spusti na polja i gore,

sa tajnih slika moje galerije

sećanje tamne podiže zastore.

I duh se među spomenima vije

i moje srce ranjeno romori

i pozni sat u tihoj noći bije

i samo oči još u tami gore.

Tako pred Majkom božjom podrhtava,

čas zamire, a čas zablista sjajem,

do jutra, dok se ne ugasi, plamen.

O, kad bi i ti, srce treperavo,

kraj groba svojim zadnjim otkucajem

izdahnulo za nju poslednje amen!

2

A tu o kraju ni govora nema...

Duboki bezdan zjapi poda mnom

i liru moju, koja na dnu drema,

prekriva tamom nesavladivom.

Malo je struna napetih i nema

zvuka u tami, samo uzdahom

ponekad, retko, oglasi se nemo

očaja punom, tužbom turobnom.

Demone mržnje, zašto sve to činiš,

zašto mi uzimaš dana svetlu luč,

da mi duh luta bez mira po tmini?

Spoznanje gde je, demone, gde ključ

za sreću? ...Zar je tvoj pakao raj,

a tvoja noć zar meni da je sjaj?...

3

O bože svetla, tvorče harmonije,

tvoj izgubljeni sin je opet tu;

podaj mu mir i sreću otetu

u kutu svoje svete kolonije!

O, nek mu tračak milosti zasija

u tom samotnom, usamljenom dnu

srca i duše, da po dvojnom zlu

zapoje opet davne melodije!

Gle, mišljah da bih mogao živeti

bez svoga Boga, Gospode, bez tebe;

a da li rastu mirisavi cveti

bez sunca jasnog, koje njima treba?

Zato, o Bože, u srcu zapreti

večiti, žarki oganj s tvoga neba!

4

U pustinji si ko duh magloviti

putokaz bio izrailjskom rodu

u plamenu te gledao, Gospode,

i svetlom blesku njihov vođ čestiti.

U Palestini nisi hteo biti

vidljiv, al' svi su znali u pohodu

da to ih tvoja dobra dela vode,

sve dok te nisu prestali ljubiti.

A ja te videh sasvim drugačije,

kad tvoje lice jednom ni zasija,

onda, kad ti, nebeski gospodar,

u oka njenog blagom, nežnom vrutku

dođe, ah, u tom blaženom trenutku

postalo ti je srce žrtven dar.

5

Nezaboravno, u ranoj mladosti,

videh te, ah, toliko puta kada

u majskoj noći ti si pun radosti

hitao u hor svetlih mirijada.

Kada si, Bože, u svojoj strogosti

došao kao grom, da narod kazniš sada,

oprostio si opet sve slabosti

i s jutrom bio vesnik novih nada.

Kad siđu s gora stada i pastiri

i bezbroj drugih zasja iznad gore,

posedeo bih tada za klavirom,

vodio s tobom drage razgovore.

Kako te ljubih, o harmonijo,

o Bože, o Tvorče, o sveg sveta Mesijo!

6

I gle, otrgli su me, odstranili

od tvojih grudi slatkih i voljenih

i rečima strogim me odvratili:

„Spoznaj ga odsad iz knjiga učenih!“

O gluposti, kojom su me ranili,

o dokazi njini, vrag neka ih ceni!

I hipotezom su me hranili

i prigušili su zadnji dah u meni...

Bez dogmi, bez vaših energetskih snaga,

znao sam, istina nije mi se skrila,

da je On izvor svih zemaljskih blaga,

da u zadnjem zraku, plamenu i zvuku,

u soku rastinja i magnetnom luku

deluje u misli On, iskonska sila.

7

O ti!... O, ko? Ah, neizraženi,

neiskazani, nek te srce sluti,

ne tek u slatkoj i kratkoj minuti,

ne, večno, kao tvoji svi blaženi.

Ne samo u buri, neutaženi,

ne samo u asketskoj tvrdoj puti,

ne samo s draganom u samotnom kutu,

kad ćaskamo utroje neopaženi.

Ne, uvek i svuda! Kao dete orno,

koje tu spokojno, s tobom dogovorno,

sićušne cvetiće bere po livadi,

neka uvek i ja s tobom živim skupa!...

„Čuj, dete! Kud žuriš? Čuj, anđele mladi!“

Al' detence beži, a Bog za njim stupa...

8

Šta, ti bežiš? Od čega? Od zle ćudi?

A svoga se Boga ne bojiš, priznaj?

U prirodi imaš topli zavičaj,

u istini misli svojih, sinko ludi?

O, imaš pravo! I ja tako žudim

u svetli, jasni, ah, istine raj

i daj mi krunu ili krst mi daj,

o svete, mir mi ili boj ponudi:

svejedno!... Svetlost jeste samo jedna,

više od jednog života je vredna,

više od jedne, više od jedne smrti.

Bio sam nalik na brodić satrti,

a sad mi jedri lađa sred pučine!

Ne boji se ni bure ni hridine!...