Mrsko Ja – esej, Ujević

Ujević ističe da se život pesnika ne treba razmatrati u tumačenju i vrenodvanju njegovih umetničkih dela. Takođe samtra da se ni istorijske činjenice ne mogu tako verodostojno povezivati sa stvarnošću jer smatra da ne postoji nijedan pisac nkoji verno izražava neki trenutak. Ipak, ističe da je sloboda kritičara veća kod umrlih umetnika, ali da kod savremenih nikako ne sme da zalazi u lični život i traži potencijalne inspiracije.

On govori da iako je poezija zasnovana na lirskom Ja, ona nije subjektivni izraz. Kao primer on navodi svoju poeziju, jer smatra da je uspeo da se odvoji od sopstvene ličnosti i da kroz sebe izražava svetsku dušu, duše pojedinačnih Ja. Na kraju navodi da je srećan što je njegvo Ja mrtvo. Pesnik govori u prvom licu, ali on se poistovećuje sa velikim brojem Ja, njegova svest je svest gomile ljudi, ona nije Ja, ona je Mi. Pesnik je simbol svih univerzalnih osećanja.On ne piše da bi izrazio sebe (iako i to čini jer je i on sam jedan od mas ljudi), već da bi izrazio druge. Upravo i naziv eseja – mrsko Ja – upućuje na prezir prema sopstvenoj subjektivnosti i ustupanje mesta univerzalnom.

„Ja je dostojno prezrenja.“

On smatra da je posetljivost nerava žensko osećanje i da je mnogo lepše tu svoju bol prećutati i prevazići je povezivanjem sa patnjama drugih ljudi. On govori da je očaran idealom objektivne umetnosti.

Ujević ne zastupa beskompromisno samo jedan stav po pitanju umetnosti. On govori da njemu nikakva kritika nije neprijatna, jer je i sam podložan promenama – on govori da u umetnosti nema stalnih merila, da se sev menja i da se on od poslednje pesme promenio i da će se verovatno još menjati. On je svestan ljudske promenjivosti i prolaznosti i svaku svoju promenu prima kao novo umiranje i preobraženje duše, rađanje neke nove duše (podseća na Šimića – „Ja pjevam sebe koji umrem na dan bezbroj puta i bezbroj puta uskrsnem“).

„Život nije samo heraklitovska reka, on je i vulkan i gejzir, i još koješta.“

On pominje i svoju zbirku „Lelek sebra“ i govori da kritičari uglavnom nisu primetili dve stvari koje su ključne za shvatanje zbirke (naravno, pored toga da ne izražava subjektivno i intimno):

1. zbirka psihološke lirike – psihologija unutrašnjeg života čoveka

2. mistika erotizma – da u njoj postoji osećanje erotike, koje je gotovo religiozno, odnosno kroz idealnu ljubav se otvaraju pogledi na duhovno, neizmerno (nije naturosenzulana, romantičan ili apstraktan erotizam)

Pesnik je „usta gomila, duša gomila i kroz njega govori milionita patnja zagušenih i prignječenih gomila“.

„Najbolji put do sebe, to je prevazići se.“