Naunu fantastiku je teko definisati zbog toga to je to literatura promene i menja se dok pokuavate da je definiete. Tom Shippey Postoji samo jedna definicija naune fantastike koja mi se ini dovoljno objektivnom: "Nauna fantastika je sve ono to se objavljuje kao nauna fantastika". Norman Spinrad

Science Fiction almanah MONOLIT knjiga 5

Samostalno autorsko prevodilako izdanje BOBAN KNEEVI ZORAN JAKI ALEKSANDAR B. NEDELJKOVI

Saradnici MIODRAG MILOVANOVI KSENIJA JOVANOVI RADOSLAV RISTI

Recenzent ZORAN IVKOVI

Lektor SAA KRUPNIKOVI

Korektori DRAGANA KRESOJEVI OLIVERA DAMJANOVI

Tehniki urednik BOBAN KNEEVI

Ilustracije D. BOB IVKOVI

Tehnika priprema Fotoslog SLOG

MONOLITPriredio BOBAN KNEEVI

Beograd, 1989.

COPYRIGHTS: (Originalni naslov dela, ime autora, godina prvog izdanja i ime prevodioca na srpskohrvatski jezik) THE POSTMAN, David Brin, 1985. Zoran Jaki EYE FOR EYE, Orson Scott Card, 1987, Aleksandar B. Nedeljkovi ANOTHER ORPHAN, John Kessel, 1982, Linda Tasovac GILGAMESH IN THE OUTBACK, Robert Silverberg. 1986, Zoran Jaki UNICORN VARIATION, Roger Zelazny, 1981, Zoran Jaki THE SIDON IN THE MIRROR, Connie Willis. 1983, Linda Tasovac HARDFOUGHT, Greg Bear, 1983, Aleksandar B. Nedeljkovi GLASS CLOUD, James Patrick Kelly. 1987, Zoran Jaki , , 1978, Bojana Toi UN FILS DE PROMETHEE, Rene Sussan, 1984, Ksenija Jovanovi THE HARD STUFF, Norman Spinrad, 1988, Aleksandar B. Nedeljkovi EMPEROR OF EVERYTHING, Norman Spinrad. 1988. Aleksandar B. Nedeljkovi

Uvodna re Najavljen pre pet godina kao bezimeni SF almanah sainjen mahom od nepoznatih autora, MONOLIT je dosad postigao mnogo vie nego to je i najveim optimistima tada moglo pasti na pamet. Pre svega, peti broj. Predstavio je publici desetak kapitalnih SF ostvarenja napisanih pre petnaest, dvadeset, pa ak i trideset godina; uveo u nau svakodnevicu brojne autore; odigrao kljunu ulogu u modernizaciji jugoslovenskog poimanja SF-a; i konano, ovim petim brojem sasvim se pribliio idealu kome tei: da postane godinji izbor koji e obuhvatati najkvalitetnija SF ostvarenja iz proteklih nekoliko godina. Biti urednik nije nimalo jednostavan posao, posebno u naim uslovima. Zaostatak za svetskim SF tokovima je veliki, broj knjiga koje moemo da objavimo daleko ispod potrebe, ali uglavnom preko finansijskih mogunosti prosenog ljubitelja. Sama sloenost SF-a i odreeni istorijski (ak hronoloki) redosled koji nemamo mogunosti da potujemo unose dodatnu zbrku. Ipak, najvei problem su sami itaoci, preko svake mere razliiti u svemu, starosnoj dobi, znanju, interesovanju, eljama... Biti prireiva SF antologije u takvim uslovima najvie slii pokuaju da se odri predavanje o, recimo, nekom matematikom problemu pred meovitom publikom: osnovci, srednjokolci, postdiplomci, pa ak i oni koji znaju vie od samog predavaa. Ja sam, sreom (ili moda ne - pokazae vreme), tokom protekle dve godine radio paralelno na nekoliko izdanja, tako da sam imao mnogo vie mogunosti za manevrisanje nego to urednici obino imaju i mnogo vie prostora za ostvarivanje svojih zamisli. Pored kvalitetnog pregrupisavanja kroz ALEF, MONOLIT i knjige edicije ZNAK SAGITE, nainio sam i raspodelu po knjievnim rodovima tako da je MONOLIT-u pripalo da neguje upravo onu meuformu (duga novela, kratki roman) koja je ostalim izdanjima nepogodna za objavljivanje - u asopisu zauzme pola broja, a zasebna knjiga bude pretanka. Upravo to ima za posledicu da MONOLIT 5 sadri svega deset naslova: jedan roman, dva kratka romana, pet novela i dve novelete. Bez namere da pravdam izbor koji je ovde nainjen, niti da utiem na va sud o ovoj knjizi, dajem sebi za pravo da ukaem na par stvari, tim pre to su na

kraju knjige ovoga puta izostale beleke o autorima. Glavni roman MONOLIT-a, "Potar" Dejvida Brina, dobio je nagradu LOCUS pre tri godine. Kod nas je Brin poznat po romanu "Podizanje zvezdane plime". (Interesantno je da je to srednji deo trilogije i da "Dnevnik" planira objavljivanje romana "Uzdignuti rat", koji je dobio HUGA prole godine, a predstavlja trei deo. Prvi deo verovatno nikada nee biti preveden - sasvim u stilu naeg izdavatva. No, ta je tu je.) "Potar" je umnogome razliit od ovog Brinovog serijala i veine stvari koje je radio dosad - bez vanzemaljaca, svemirskih putovanja i drugih dimenzija. U pitanju je jedna neuobiajena varijacija mnogo puta obraivanog medmaksovog postatomskog sveta. Ono to pomalo smeta u Brinovoj viziji, osim njegovog stava prema enama, jeste i to neprekidno isticanje amerikog patriotizma i neunitivog duha pionira Divljeg zapada. No, to mu ba i ne moemo mnogo zameriti - moramo prihvatiti da ipak ima i takvih ljudi na svetu koji vole svoju zemlju i ne stide se da to javno vie puta ponove. "Prometejev sin" je jo jedno zapaeno ostvarenje iz serije francuskih nadrealistikih remek-dela koje vam predstavljamo. Dobitnik je najveeg francuskog priznanja za 1984. godinu u svojoj kategoriji. To kako ete doiveti ovaj kratki roman zavisi pored ostalog i od toga da li ste gledali dva filma: "Gotik" i "Kaspar Hauzer" - posebno Raselovu fantazmagoriju. Gledanje filma nije neophodno, ali mogunosti poreenja su neobine i vrlo asocijativne. Za proteklih nekoliko meseci pojavilo se osam romana brae Strugacki, tako da se broj njihovih romana objavljenih kod nas popeo na etrnaest, uz napomenu da su neki od njih pretampavani ak i tri puta. Dobro je to smo dobili gotovo kompletan uvid u njihov rad, dobro je i to to je konano objavljena prava verzija "Golaa na urvini", ali nije dobar stav naih izdavaa, koji kada se uhvate nekog pisca ne umeju da ga ispuste dok ne istisnu svaku budalatinu iz njega. Ne tvrdim da su Nazarov i njegova "Silajska jabuka" bolji od proslavljene brae, ali malo promene nikad nije na odmet. U pitanju je kratki roman neodredljivog podanra, pomalo detektivski, socijalno angaovan, tehnoloki ak i originalan, ali pre svega aktuelno satirian, za ruske prilike, naravno. Novele i novelete amerikih autora sakupljene u ovoj knjizi govore same za sebe. Po mom miljenju predstavljaju najbolji mogui izbor (dosad

neobjavljenih kod nas, naravno) koji se mogao sainiti u ovom trenutku. Moe se diskutovati o ponekoj od tih novela, sporiti vrhunska vrednost i originalnost, ali uglavnom su u pitanju izuzetna ostvarenja, dobitnici brojnih nagrada i priznanja u sredinama u kojima su nastala. Uostalom, postoji beskrajno jednostavan nain da se uverite u to: proitajte ih. Boban Kneevi april 1989.

David Brin

POTARZa Bendamina Frenklina, vrludavog genija, i za Lizistratu, koji su pokuali

PRELUDIJUM

TRINAESTOGODINJE OTAPANJELedeni vetrovi su jo duvali. Padao je suvi sneg. Ali drevno more nije se urilo. Zemlja se okrenula est hiljada puta otkako su plamenovi procvetali i gradovi umrli. A sada, nakon esnaest krugova oko Sunca, perjanice ai nisu se vie komeale iznad usplamtelih uma i pretvarale dan u no. est hiljada sunevih zraka dolo je i prolo - dreavih, narandastih, velianstvenih usled rasute praine - naprekidno, otkako su se divovski, pregrajani stubovi dima probili do stratosfere, ispunjavajui je siunim pariima rasprenog kamenja i zemlje. Zamraena atmosfera proputala je manje suneve svetlosti - i zahladilo je. Teko da je vie bilo bitno zbog ega se to desilo - zbog dinovskog meteori ta, ogromnog vulkana ili nuklearnog rata. Temperature i pritisci poremetili su ravnoteu i duvali su moni vetrovi. Svuda po severu padao je prljavi sneg, a ponegde ga ak ni leto nije brisalo. Samo je Okean, bezvremen i nepokretan, otporan na svaku promenu, zaista bio vaan. Tamna nebesa dola su i prola. Vetrovi uz fijuk odagnae smee i ute zalaske sunca. Na nekim mestima led je rastao, a mora sveijih krajeva poee da kopne. No jedino je bitan glas okeana, a on se jo nije zauo. Zemlja se vrtela oko sebe. Ljudi su se tu i tamo jo uvek borili. A okean je jo isputao uzdah zime.

I KASKADE

1U praini i krvi - sa otrim vonjem silne strave u nozdrvama - ovekov um ponekad e pridati vanost sasvim neobinim stvarima. Nakon polovine ivota u divljini, od ega je najvei deo proveo upinjui se da preivi, Gordonu je to jo uvek delovalo udno - kako se deavalo da mu zabaena seanja iskrsnu u umu ba usred borbe na ivot i smrt. Dok je hvatao dah pod sasuenim grmljem - gde je oajniki otpuzao ne bi li naao utoite - iznenada je iskusio seanje ija je slika bila jasna poput pranjavog kamenja koje mu se prostiralo ispred nosa. Bilo je to spominjanje na neto sasvim suprotno - jedno kino popodne u toploj, bezbednoj univerzitetskoj biblioteci, nekada davno - izgubljeni svet ispunjen knjigama, muzikom i bezbrinim filozofskim razgovorima. Rei na stranici. Dok je provlaio telo kroz grubu, nepopustljivu bujad, gotovo je mogao da vidi slova, crna na beloj pozadini. I iako nije mogao da se priseti imena neznanog autora, rei mu se vratie sa punom jasnoom: "Izuzev same smrti, 'potpuni' poraz ne postoji... Nikada ne bee nesree tako uasne da odluna osoba nije mogla da izvue neto iz pepela - rizikujui sve to joj je preostalo... Gordon poele da davno preminuli pisac bude sada ovde i da iskusi sopstveno predvianje. Pitao se kakav bi optimistiki sjaj prikan otkrio u vezi s ovom katastrofom. Sav izgreban i iscepan nakon ovog oajnikog bega u gusto grmlje, puzao je to je tie mogao, a zaustavljao se i mirno leao zatvorenih oiju svaki put kada bi praina koja je lebdela okolo poela da ga tera na kijanje. Bilo je to bolno, polagano napredovanje, a ak nije ni bio siguran kuda je krenuo. Pre svega nekoliko minuta uivao je u udobnosti i pristojnim zalihama, u onoj meri koliko to moe usamljeni putnik ovih dana. Sada je Gordonov imetak bio sveden na ne mnogo vie od iscepane koulje, izbledelih farmerki i logorskih mokasina - a trnje je i njih cepalo u komadie. Potka vatrenog bola sledila je svaku novu ogrebotinu po njegovim rukama i

leima. Ali u toj uasnoj, sasuenoj dungli nije mu preostajalo nita nego da puzi dalje i da se moli da ga vrludavi put nee vratiti nazad u ruke neprijatelja onih koji su ga faktiki ve ubili. Konano, kada je pomislio da paklenom rastinju nema kraja, pred njime pojavila se istina. Uski procep razdvajao je bunje i gledao na padinu prekrivenu ispreturanim stenjem. Gordon se najzad oslobodio trnja, otkotrljao na lea i digao pogled prema magliastom nebu, zahvalan jednostavno na vazduhu koji nije zaudarao vrelinom suvog raspadanja. Dobrodoli u Oregon, pomisli gorko. A mislio sam da je Ajdaho lo. Digao je jednu ruku i pokuao da obrie prainu sa oiju. Ili naprosto postajem previe star za ovakve stvari? Na kraju krajeva, sada je ve preao tridesetu i iveo je due nego to jedan putnik nakon katastrofe moe da oekuje. Oh, gospode, kako bih voleo da sam opet kod kue. Nije mislio na Mineapolis. Danas je prerija predstavljala pakao i on se vie od jedne decenije borio da pobegne odatle. Ne, dom je za Gordona oznaavao vie od nekog posebnog mesta. Hamburger, vrua kupka, Mertiolat... ... hladno pivo... Dok mu se ubrzani dah smirivao, do njega dopree drugi zvuci - i previe jasna galama razdraganog pljakanja. Podizala se sa planinske padine, nekih stotinak stopa nie. Smeh dok su pljakai veselo vrljali po Gordonovoj opremi. ... par valjanih pajkana u susedstvu... dodao je Gordon, i dalje nabrajajui prijatnosti davno nestalog sveta. Banditi su ga zatekli u trenutku nepanje, dok je pijuckao aj od bobica zove pokraj logorske vatre kasnog popodneva. Pljusnuo je vreli aj u lice prvog bradatog pljakaa i skoio pravo u oblinji kupinjak. Sledila su ga dva pucnja i to je bilo sve. Verovatno lopovima njegova leina nije vredela koliko nenadoknadivi metak. Ionako su ve imali sve njegove stvari. Ili bar tako verovatno misle.

Gordonov smeh bio je tanak od gorine kada je paljivo seo i zatim poleuke stao da se povlai oko svojeg kamenitog sedita sve dok nije bio siguran da ga ne mogu videti sa padine ispod njega. Iupao je svoj putni pojas iz granica i digao dopola punu uturicu da bi povukao dugaak, oajniki potreban gutljaj pia. Blagoslovena da si, paranojo, pomislio je. Jo od rata sudnjeg dana nijednom nije dozvolio da mu se pojas nae na preko tri stope od njega. Bila je to jedina stvar koju je uspevao da dohvati pre nego to je zaronio u kupinjak. Kada ga je izvukao iz futrole, tamnosivi metal njegovog revolvera kalibra 38 svetlucao je ak i pod finim slojem praine. Gordon huknu prema zatubastom oruju i paljivo proveri njegovu ispravnost. Blago kljocanje svojom krtom reitou potvrdilo je zanatsku vetinu i smrtonosnu preciznost jednog drugog doba. ak i u ubijanju, stari svet dobro se pokazivao. Naroito u vetini ubijanja, podseti Gordon sebe. Sa padine ispod njega dopirao je glasni smeh. Kad god je putovao obino su bila napunjena samo etiri metka. Sada je iz pojasa izvukao jo dva dragocena naboja i ugurao ih u prazna leita iza i ispod udarnog mehanizma. "Bezbednost vatrenog naoruanja" vie nije predstavljala glavnu brigu, naroito poto je ionako oekivao da e te veeri umreti. esnaest godina u poteri za snom, mislio je Gordon. Najpre ta duga, uzaludna borba protiv kolapsa... zatim naprezanje da bi preiveo tokom trogodinje zime... i konano, vie od jedne dekade neprestanog lutanja od jednog do drugog mesta u begu pred boletinama i glau i borbi protiv prokletih holnista i opora podivljalih pasa... pola ivota proveo sam u ulozi putujueg minstrela mranog doba, glumio u zamenu za obroke, ne bih li jednog dana uspeo i neto vie u potrazi za... ... za nekim mestom gde... Gordon zavrte glavom. Predobro je poznavao sopstvene snove. Bile su to budalaste matarije i nisu imale mesta u dananjem svetu. ... za nekim mestom gde je neko preuzeo odgovornost na sebe.. Odgurnuo je misao u stranu. Za ime god da je tragao, inilo se da je njegov dugi pohod okonan ovde, u sunim, hladnim planinama onoga to je nekada

bio istoni Oregon. Po zvucima koji su dopirali odozgo mogao je da zakljui da su banditi pakovali i pripremali da pou sa svojim plenom. Gusti sasuenih puzavica zatvarao je Gordonov pogled nanie kroz ponderoza omorike, ali uskoro se u pravcu njegovog logora pojavio zdepasti ovek u izbledelom lovakom maskiranom odelu i poao stazom koja je vodila niz planinsku padinu. ovekovo odelo potvrdilo je ono ega se Gordon seao od nejasnih sekundi napada. Bar njegovi napadai nisu nosili vojna kamuflana odela... zatitni znak holnistikih survivalita. Mora da su najobiniji, prosti banditi s koca i konopca, nek' se lepo nose u avolju mater. A ukoliko je tako, postojao je traak nade da bi plan koji mu je bledo zasvetlucao u glavi i mogao da postigne neto. Moda. Prvi pljaka nosio je Gordonovu jaknu za sva godinja doba vezanu oko pojasa. U desnici poivao mu je automat koji je Gordon vukao sa sobom jo od Montane. "Hajde!" Dreknuo je bradati pljaka uz stazu. "Dosta je njukanja. Pokupite te stvari i pokret!" Voa, zakljuio je Gordon. Drugi ovek, nii i rutaviji, pourio je u njegovo vidno polje nosei platnenu vreu i izlupanu puku. "ovee, koja lovina! Treba da proslavimo. Kad donesemo moemo li da dobijemo cuge kol'ko volemo, Des?" Niski pljaka skakutao je kao uzbuena ptica. "ovee, iba i cure pui e kada uju o tom zeiu to smo ga poterali u vrestite. Nikad nisam vid'o da neko tako zdimi!" Zakikotao se. Gordon se narogui na uvredu dodatu teti. Bilo je to isto gdegod poao okorelost nakon katastrofe na koju se nikada nije navikao, iako je prolo toliko vremena. Dok je jednim okom virio kroz krljavu travu koja je uokvirila njegov procep, duboko je uzdahnuo i povikao: "Na tvom mestu jo ne bih raunao na pijanku, medvede rundavi!" Od adrenalina glas mu je postao piskaviji nego to je eleo, ali tu se nita nije dalo uiniti. Krupni ovek nespretno se smandrljao na tlo i otkotrljao se u zaklon iza

oblinjeg drveta. Ali koati pljaka samo je glupo zinuo prema padini. "ta?... Ko je to?" Gordon oseti slabu struju olakanja. Njihovo ponaanje potvrivalo je da kukini sinovi nisu pravi pripadnici pokreta za preivljavanje. A svakako ne holnisti. Da jesu, do ovog trenutka on bi verovatno bio mrtav. Drugi pljakai - Gordon je ukupno nabrojao petoricu - urili su stazom nosei svoj plen. "Leite!" Naredio im je voa iz svog skrovita. Mravko se izgleda dosetio koliko mu je poloaj izloen, pa je odjurio svojim drugarima u grmlju. Svi su bili tamo izuzev jednog pljakaa - bledolikog oveka prosedih zulufa sa planinarskim eirom na glavi. Umesto da se sakrije malo je poao napred, pri tom je grickao borovu iglicu i bezbrino odmeravao bunje. "emu briga?" Pitao je mirno. "Taj jadnik je maltene bio u gaama kada smo ga zaskoili. Oruje mu je kod nas. Da vidimo ta hoe." Gordon pognu glavu. Ali nije mogao da ne primeti ovekovo lenje, izvetaeno otezanje rei. On je jedini bio glatko obrijan, a Gordon je ak i odatle video da mu je odea istija, temeljnije odravana. Kada mu je voa neto reei promrmljao, nemarni bandit slegao je ramenima i otiao iza jednog boria. Jedva zaklonjen, povikao je prema padini: "Jeste li tamo, Gospodine Zeko? Ako jeste, mnogo mi je ao to niste ostali da nas pozovete na aj. No ipak, s obzirom da sam svestan kako Des i Mali Vali vole da postupaju sa posetiocima, pretpostavljam da vam ne mogu prebaciti to ste strugnuli." Gordon nije mogao da poveruje da uzvraa na sprdanje tog aljivdine. "To sam i ja na vreme shvatio", doviknuo je. "Hvala to imate razumevanja na moju negostoljubivost. Uzgred, s kim razgovaram?" Visoki prikan irko se nasmeio. "S kim?... Ah, gramatiar! Kakvo zadovoljstvo. Odavno nisam uo kolovan glas." Skinuo je planinarski eiri i naklonio se. "Ja sam Roder Everet Septijen, svojevremeno lan Pacifikog udruenja za razmenu robe, a trenutno va pljaka. to se tie mojih kolega..." Iz bunja je doprlo komeanje. Septijen je oslukivao i na kraju slegao ramenima. "Avaj", doviknuo je Gordonu. "Normalno bih bio pred iskuenjem

da uestvujem u malo pravog razgovora; ubeen sam da ste ga se isto tako ueleli kao i ja. Na alost, voa naeg malog bratstva glavosea insistira da saznam ta to hoete i da svrim ve jednom tu stvar. Zato ispriajte ta imate, Gospodine Zeko. Pretvorili smo se u ui." Gordon je zavrteo glavom. Prikan je oigledno sebe smatrao promuurnim, ali duhovitost mu je bila poslednje klase, ak i prema posleratnim standardima. "Primetio sam da vi drugari ne nosite svu moju opremu. Ne biste li sluajno odluili da ponesete samo ono to vam je potrebno i da mi ostavite dovoljno da mogu da preivim?" Iz grmlja doprlo je piskavo kikotanje, a zatim i grublje cerekanje kada su se i ostali pridruili. Roder Septijen pogleda levo i desno i podie ruke. Njegov umorni uzdah pokazovao je da bar on shvata ironiju sadranu u Gordonovom pitanju. "Avaj", ponovio je. "Seam se da sam pomenuo tu mogunost svojim sadruzima. Na primer, nae ene bi i mogle da nau neku primenu za aluminijumske ipke vaeg atora i vreu za njegovo pakovanje, ali predloio sam da ostavimo najlonsku vreu i atorska krila, jer su vam neophodni." "Ovaj, u izvesnom smislu to smo i uinili. Na alost, ne verujem da e vam se Valijeva... eh, prerada mnogo dopasti." Iz grmlja se ponovo podigao piskavi kokot. Gordon obori glavu. "A ta je sa mojim izmama? ini mi se da ste svi dobro obuveni. Odgovara li moj broj ijednom od vas, uostalom? Zato ih ne ostavite? A moju jaknu i rukavice?" Septijen se nakaljao. "Ah. da. To su glavne stvari, zar ne? Osim automata, razume se, koji se ba ne da zanemariti?" Gordon opsova. Razume se, idiote. Samo tupoglavci iznose oigledne stvari. Ponovo se zauo glas voe bandita, priguen zelenilom. Ponovo se zauo kikot. Sa bolnim izrazom, bivi nakupac je uzdahnuo. "Moj voa pita ta nudite u zamenu. Razume se, ja znam da nemate nita. Svejedno, moram da pitam." Zapravo, Gordon je imao nekoliko stvari koje su mogli poeleti - na primer, svoju depnu busolu i vojniki noi. Ali kolike su mu bile anse da organizuje razmenu i da se izvue iv? Nije

bila potrebna telepatija da bi znao da se kopilad samo poigrava sa svojom rtvom. Ispuni ga vreli gnev, naroito zbog Septijenovog lanog izraza saoseanja. Ve je i ranije imao prilike da iskusi tu kombinaciju surove podlosti i civilizovanog ponaanja kod drugih nekada kolovanih ljudi tokom godina nakon kolapsa. Po njegovom, takvi ljudi zasluivali su daleko vei prezir od onih koji su naprosto podlegli varvarskim vremenima. "Sluaj", povikao je. "Nisu vam potrebne te proklete izme! Nisu vam stvarno potrebni ni moja jakna, etkica za zube i belenica. Ova oblast je ista, prema tome ta e vam moj Gajgerov broja? Nisam toliko blesav da mislim da mogu da dobijem natrag svoj automat, ali bez nekih od tih drugih stvari umreu, prokleti bili." Kao da se odjek njegove kletve slivao nih planinsku padinu i ostavljao turobnu tiinu svojim tragom. Onda se bunje uskomealo i krupni voa bandita podigao se. Prezrivo je pljunuo prema padini i pucnuo prstima ostalima. "Sad znam da nije naoruan", rekao im je. Njegove upave obrve su se skupile i on mahnu otprilike prema Gordonu. "Brii, zeiu. Brii, ili emo te odrati i pojesti za veeru!" Digao je Gordonov automat, okrenuo lea i bezbrino odetao stazicom. Ostali su ga sa smehom sledili. Roder Septijen ironino je slegao ramenima i nasmeio se prema planinskoj padini, a zatim je prikupio svoj deo plena i krenuo za svojim drugovima. Nestali su iza okuke uskog umskog puteljka, ali nekoliko minuta nakon toga Gordon je uo slabaan, sve tii zvuk neijeg srenog zvidukanja. Imbecilu! Koliko god da su anse bile male, potpuno ih je upropastio obraanjem razumu i milosru. U vremenu zuba i kandi, niko to nije inio izuzev iz nemoi. Nesigurnost bandita nestala je im ih je budalasto zamolio za potenu igru. Razume se, mogao je da opali iz svoje trideset osmice i da protrai dragoceni metak da bi dokazao da nije bespomoan. To bi ih prisililo da ga ponovo uzmu za ozbiljno... Zato onda nisam to uinio? Jesam li se previe plaio?

Jesam, sloio se. Noas u verovatno umreti od hladnoe, ali to je jo uvek satima daleko, dovoljno udaljeno da ostane samo apstraktna pretnja, manje uasna i neposredna nego pet nemilosrdnih ljudi s pukama. Tresnuo je levi dlan pesnicom. Oh, mani se toga. Gordone. Moe da se psihoanalizira veeras, dok se bude na smrt smrzavao. Ali sve se svodi na to da si jedna savrena budala, a to verovatno znai kraj svega. Kruto se podigao i poeo oprezno da se sputa niz padinu. Iako jo nije bio spreman da prizna, Gordon je bio sve sigurniji da bi moglo postojati reenje, makar i slabana mogunost da izbegne propast. im se oslobodio gustia, Gordon je odepao do malog potoka da bi se umio i oprao najgore ogrebotine. Sklonio je znojem natopljene pramenove smee kose iz oiju. Ogrebotine su ga avolski bolele, ali nijedna nije izgledala toliko loe da bi ga navela da upotrebi malu tubu dragocenog joda iz fieklije. Napunio je uturicu i razmislio. Osim pitolja i polupocepane odee, depnog noia i kompasa, u fiekliji je imao i minijaturni komplet za ribolov koji bi mogao biti koristan ako mu ikada bude polo za rukom da preko planine doe do potenog razvoa. I, razume se, deset rezervnih naboja za trideset osmicu, malih, blagoslovenih relikvija industrijske civilizacije. Tamo u vreme poetka, tokom nereda i velike gladi, inilo se da jedino municije ima u nescrpnim zalihama. Da je Amerika sa kraja stolea gomilala i delila hranu samo upola toliko dobro kako su njeni graani sakupljani planine metaka... Grubo kamenje bolo je Gordonovo povreeno levo stopalo dok je pun zlih slutnji urio prema doskoranjem logoritu. Te otrcane mokasine oigledno ga nee daleko odvesti. A pocepana odea pred ledenim jesenjim noima u planini bie otprilike podjednako delotvoma kao i njegove molbe pred okorelim srcima bandita. Mala istina na kojoj je pre samo sat ili dva podigao logor bila je sada pusta, ali ak i njegovi najgori strahovi bili su prevazieni haosom koji je zatekao. ator mu je bio pretvoren u hrpu pokidanih komada najlona, vrea za

spavanje u malu meavu rasutog guijeg paperja. Gordon je zatekao netaknut jedino vitki lut koji je izdeljao od poseene mladice, kao i nekoliko probnih struna od jelenovih creva. Verovatno su mislili da slui za potapanje . esnaest godina nakon propasti poslednje fabrike, Gordonovi pljakai potpuno su predviali potencijalnu vrednost luka i strele kada jednom konano bude nestalo municije. Upotrebio je luk da njime pretura po ostacima ne bi li naao jo neto to bi mogao da spase. Ne mogu da poverujem. Uzeli su mi dnevnik! Ta lopua Septijen verovatno planira da ga prelistava kada dou snegovi i da se kliberi mojim doivljajima i mojoj naivnosti dok mi pume i jastrebovi budu glodali kosti. Sva hrana je naravno nestala: suvo meso; vrea prekrupe koju je dobio u nekom seocetu u Ajdahou u zamenu za nekoliko pesama i pria; mala zaliha eerlema koje je naao u mehanikoj utrobi opljakanog automata za slatkie. Verovatno je isto sa eerlemom, pomislio je Gordon kada je izvukao izgaenu, upropatenu etkicu za zube iz praine. I kog su avola morali to da urade? Krajem trogodinje zime dok su se ostaci njegovog odreda milicije jo uvek borili da sauvaju silose sa sojinim zrnom tamo u Vejnu, u Minesoti, za vladu koja je ve mesecima nikome nije javljala pet njegovih drugova umrlo je od zaraznih oboljenja usta. Bila je to uasna, poniavajua smrt i niko nije nikada otkrio da li su je izazvale ratne klice ili glad i gotovo potpuni nedostatak moderne higijene. Gordon je samo znao da njegovu linu fobiju predstavlja prikaza zuba koji mu polako trule u glavi. Kopilad, pomislio je kada je bacio etkicu na zemlju. Poslednji put je unuo otpatke. Nita ga tu nije moglo navesti da se predomisli. Odlae ono to je neophodno. Kreni. Uini to. Pomalo ukoeno, Gordon se dade na put Ali uskoro se kretao natrag to je bre i tie mogao, traei najbolji put kroz sasueno iblje. Zdepasti voa razbojnika obeao mu je da e ga pojesti ako se ponovo sretnu.

Kanibalizam je bio est u ranim danima, i ovi brani moda su zaista zavoleli "dugu svinjetinu"1 Ipak, morao ih je uveriti da moraju obratiti panju na oveka koji nema ta da izgubi. Tokom poslednjih pola milje lako im je raspoznao tragove: dva traga sa mekim obrisima jelenske koe i tri sa predratnim vibram potpeticama. Kretali su se laganim korakom i ne bi mu nimalo bilo teko da stigne svoje neprijatelje. Ali to nije nameravao. Gordon pokua da se priseti svog jutronjeg uspinjanja istim putem. Visina staze smanjuje se dok skree severno, istonom padinom planine, pre nego to ponovo okrene juno i istono u isuenu dolinu u podnoju. Ali ta ako preseem iznad glavnog puta i preem padinu na veoj visini? Moda ih zaskoim dok jo uvek bude svetlosti... dok se jo uvek zlurado oblizuju i nita ne oekuju. Ako je preica ovde... Staza je lagano okretala nizbrdo prema severoistoku, u smeru sve duih senki, u smeru pustinja istonog Oregona i Ajdahoa. Gordon mora da je proao pored banditskih straa tokom jutra, pa su se oni dali njegovim tragom dok nije podigao logor. Sedite mora da im se nalazilo nedaleko od staze. ak i hramljui, Gordon je uspevao da se kree tiho i brzo, bila je to jedina prednost logorskih mokasina nad izmama. Uskoro je zauo slabane zvukove ispred i ispod sebe. Pljakaka druina. Smejali su se, alili. Bolelo ga je da ih slua. Nije to bilo toliko zbog toga to su se njemu smejali. Okorela grubost bila je neodvojiva od dananjeg ivota, a ako Gordon i nije mogao da joj se prepusti, bar je shvatao da je on uvrnuti otpadnik dvadesetog veka u dananjem svetu divljatva. Ali ti zvuci podseali su ga na drugi smeh, neotesane ale ljudi koji su skupa delili opasnost Dru Sims - pegavi student medicine mlitavog osmeha, ubitano vest na pokeru i u ahu - holnisti su ga sredili kada su zauzeli Vejn i spalili silose...1 Maorski i polinezijski izraz za ljudsko meso (prev.)

Malecki Kilri - dvaput mu je spasao ivot, a na samrtnikoj postelji, dok se raspadao od ratnog oblika zauki, od mene je zatraio samo da mu itam prie... Onda je tu bio porunik Van - njihov zapovednik voda, napola vijetnamac. Sve dok nije bilo prekasno Gordon nije znao da porunik smanjuje sopstvene porcije i deli ih svojim ljudima. Na kraju je traio da bude sahranjen u amerikoj zastavi. Gordon je toliko dugo bio sam. Drutvo takvih ljudi nedostajalo mu je gotovo kao i prijateljstvo ena. Drei na oku grmlje sa leve strane, izaao je na istinu koja je obeavala da prelazi u stazu navie - moda preicu - prema severu preko planinske padine. Suvo rastinje je krkalo kada je napustio stazu i ostavio trag koji je sledio. Gordonu se inilo da se sea izvanrednog mesta za zasedu, otre okuke koja je prolazila ispod visokog kamenitog ispusta. Niandija bi mogao da zauzme mesto malo povie tog stenovitog luka i da ima u dometu svakog ko bi se kretao okukom. Samo kada bih tamo stigao prvi... Mogao bi da ih iznenadi i prikuje tamo i da ih prisili na pregovor. U tome je bila jedina prednost oveka koji nema ta da izgubi. Svaki normalan bandit izabrao bi da preivi da bi mogao i sutra da pljaka. Morao je da veruje da e se radije rastati sa izmama, jaknom i neto hrane, nego da rizikuju da izgube jednog ili dvojicu iz grupe. Gordon se nadao da nee morati da ubije nekoga. Oh, odrasti ve jednom. 'Tokom sledeih nekoliko sati, njegov najgori neprijatelj mogli bi da budu njegovi starinski skrupuli. Budi bezoan, makar samo ovog puta. Glasovi na stazi izgubie se kada je presekao uz planinsku padinu. Nekoliko puta bio je prisiljen da skrene oko otrih procepa i isprepletenih, gadnih kupinovih gutara. Gordon se usredsredio na pronalaenje najbreg puta prema svom stenovitom mestu za zasedu. Jesam li otiao dovoljno daleko? Produio je namgroeno. Prema njegovim nepotpunim seanjima, okuka na

koju je mislio dolazila je tek nakon dugog puta prema severu istonom padinom planine. Uski prolaz koji su napravile ivotinje dopustio mu je da uri kroz etinarsko bunje, esto zastajkujui da proveri kompas. Suoio se sa dilemom. Da bi dobio priliku da iznenadi svoje neprijatelje, morao je ostati iznad njih. A opet, ukoliko se bude drao previsoko, moglo bi se desiti da proe pravo pored cilja a da to ne primeti. A sumrak nije bio daleko. Jato tetreba raspralo se kada je polutrkom stigao do male istine. Razume se, proreena ljudska populacija verovatno je imala veze sa povratkom divljai, ali bio je to i znak da je doao u zemlju u kojoj je bilo vie vode nego u sunim krajevima Ajdahoa. Moda e mu luk jednog dana i biti od koristi, ukoliko poivi dovoljno da naui da ga koristi. Skrenuo je nanie, poevi da se brine. Do sada je glavni put svakako ostao poprilino ispod njega, ukoliko ve nekoliko puta nije okrenuo nazad. Bilo je mogue da je ve otiao predaleko prema severu. Konano je Gordon shvatio da staza divljai neodoljivo vue prema zapadu. Isto tako, izgledalo je da se ponovo podie i kree prema neemu to je liilo na jo jedan planinski procep, obavijen popodnevnom izmaglicom. Zastao je na trenutak da doe do daha i proveri pravac. Moda je ovo bio jo jedan od prelaza preko hladnih, polupustinjskih Kaskadnih planina koji je vodio sve do doline reke Vilamete i potom to Tihog okeana. Njegove mape nije bilo, ali znao je da je potrebno najvie nekoliko nedelja hoda u tom pravcu da bi stigao do vode, sklonita, potoka za pecanje, divljai za lov i moda... I moda do ljudi koji pokuavaju da opet zavedu red u svetu. Sunce kroz visoke rubove oblaka bilo je poput svetlucavog oreola, nalik nejasno upamenom nebeskom odsjaju gradskih svetlosti, obeanje koje ga je neprekidno vodilo sve dalje od srednjeg zapada, u potragu. San - iako je znao da je beznadan - naprosto nije hteo da ode. Gordon je zavrteo glavom. U tom vencu svakako je bilo snega, puma i gladovanja. Nije mogao odustati od svog plana. Ne ukoliko je hteo da preivi. Svim silama trudio se da presee put nanie, ali uska staza divljai

prisiljavala ga je da nastavi ka severu i zapadu. Do sada okuka je morala da se nade iza njega. Ali gusto, suvo rastinje odvlailo ga je jo dalje, prema novom prolazu. Iznerviran, Gordon zamalo da propusti zvuk. Ali potom je iznenada zastao i oslunuo. Jesu li to bili glasovi? Strmi procep otvorio se u gustiu pravo pred njim. Pourio je do tamo sve dok nije mogao da vidi obrise te planine i ostalih u lancu, umotanih gustom maglom, poput ambre na visokim delovima zapadnih bokova i sve tamnije ljubiaste tamo gde ih sunce vie nije obasjavalo. inilo se da zvuci dolaze odozdo, sa istoka. I da, to su zaista bili glasovi. Gordon potrai pogledom i uspe da razazna zmijoliku stazu na planinskoj padini. U daljini spazio je kratki odblesak boje koja se lagano micala navie kroz umu. Banditi! Ali zbog ega opet idu uzbrdo? To nije mogue, osim ako... Osim ako se Gordon ve sada nije nalazio daleko na severu u odnosu na stazu kojom je iao jue. Mora da je potpuno promaio mesto za zasedu i izbio odozdo na sporedni put. Banditi su se penjali ogrankom koji jue nije primetio i koji je vodio u ovaj prolaz, a ne u onaj u kome je bio zarobljen. Mora da je to put prema njihovoj bazi! Gordon pogleda u planinu. Zaista, video je kako bi mala praznina mogla da se smesti tamo prema zapadu, na prevoju u blizini manje korienog prelaza. Bilo bi lako braniti takvo mesto i vrlo teko sluajno nabasati na njega. Gordon se mrko nasmeio, pa se i on okrenuo prema zapadu. Zaseda je propala, ali ukoliko pouri mogao bi da potue bandite u njihovoj roenoj kui, da dobije nekoliko minuta da ukrade ono to mu je potrebno - hranu, odeu, neto u emu bi sve to nosio. A ako skrovite nije prazno? Pa, moda bi mogao da uzme njihove ene kao taoce i da pokua da se nagodi. Aha, to je mnogo bolje. Kao da tri dok ti u rukama otkucava bomba puna nitroglicerina.

Iskreno je mrzeo sve alternative. Poeo je da tri, saginjao se ispod grana i izbegavao sasuene panjeve dok je jurio uskom stazom divljai. Uskoro Gordon oseti nastrano uianje. Doneo je odluku, i sada mu nijedna od njegovih uobiajenih sumnji u samog sebe nee stati na put. Borbeni adrenalin gotovo da je izazivao u njemu pijanstvo dok su mu koraci bili sve dui, a nisko grmlje zamueno promicalo pokraj njega. Zaleteo se da preskoi oboreni, trubli balvan, sa lakoom ga preletao... Prizemljenje odasla otar bol koji mu je prostrelio levu nogu kao da ga je neto ubolo kroz slabane mokasine. Pruio se, licem napred, u ljunak presuenog potoka. Gordon se prevrnuo na bok, grabei se za povreeno mesto. Kroz vlane, bolom zamuene oi, video je da je pao preko debele ice koja je trcala iz kotura zaralog elinog kabla, bez sumnje ostavljenog nakon starog, predratnog poslovanja drvosea. I ponovo, dok mu je noga oajniki sevala, misli na povrini bile su mu besmisleno racionalne. Osamnaest godina od poslednjeg seruma protiv tetanusa. Draesno. Ali ne, ica mu nije presekla kou, samo ga je saplela i oborila. Svejeno, i to je bilo dovoljno ravo. Potegao se za butinu i stegao usta u pokuaju da zaustavi divljaki gr. Konano se trzaji primirie i on se odvue do palog drveta i paljivo se pridie u sedei poloaj. Siknuo je kroz stegnute zube dok su talasi agonije polako nestajali. U meuvremenu mogao je da uje grupu bandita kako prolazi nedaleko ispod njega i odnosi sa sobom njegov povoljniji poloaj, u emu je bila njegova jedina prednost. Toliko to se tie svih tih velikih planova da ih tuem u njihovom sopstvenom sklonitu. Oslukivao je sve dok glasovi ne zamree uz stazu. Konano Gordon upotrebi svoj luk kao tap za hodanje i pokua da ustane. Oslanjao je lagano sve vei deo teine na levu nogu i otkrio da e moi da ga dri, iako je jo uvek blago podrhtavala. Pre deset godina izdrao bih takav pad pa bih se podigao i nastavio da trim bez i jedne misli. Suoi se s time. Vreme te je pregazilo, Gordone. Istoilo te.

Ovih dana, imati trideset i etiri godine i biti sam jednako je spremanju za smrt. Sada nee biti zasede. Nije mogao ni da progoni bandite itavim putem do onog prevoja u planini. Nita mu ne bi vredelo ni da pokua da im prati tragove u noi bez meseine. Napravio je nekoliko koraka i sevanje je lagano prestajalo. Uskoro e moi da hoda bez preteranog oslanjanja o luk. Ba lepo, ali kuda? Moda bi trebalo da ostatak dnevnog svetla provede u potrazi za peinom, hrpom borovih iglica, bilo ime to bi mu pruilo priliku da preivi no. U sve veoj hladnoi Gordon je posmatrao kako se senke penju sve vie iznad tla pustone doline, meaju meu sobom i zatamnjuju padine okolnih planina. Sve crvenije sunce provirivalo je kroz procepe u nizu snenih vrhunaca sa njegove leve strane. Gledao je prema severu, jo uvek nesposoban da prikupi energiju da se pokrene, kada mu je oko uhvatilo iznenadni blesak svetlosti, otri odsjaj u ustalasanom umskom zelenilu na suprotnoj strani uskog prolaza. Jo uvek tedei osetljivo stopalo, Gordon napravi nekoliko koraka napred. Obrve mu se namrgodie. umski poari koji su sagoreli veliki deo sunih Kaskada potedeli su gustu umu na toj padini planine. I da, neto preko puta odraavalo je sunevo svetlo poput ogledala. Po pregibima na padini zakljuio je da se odraz moe videti samo sa te take i samo u kasno popodne. Znai zakljuak mu je bio pogrean. Banditsko gnezdo nije bilo uopte u onoj upljini tamo gore u prolazu prema zapadu, ve mnogo blie. Odao ga je samo blesak sree. Znai, sada mi daje tragove? Sada? Optuio je svet. Nemam dosta nevolja i ovako, bez ponuenih slamki za koje bih se mogao uhvatiti? Nada je predstavljala naviku. Pola ivota vukla ga je prema zapadu. Svega nekoliko tranutaka nakon to je mislio da se preda, Gordon zatee sebe kako prikuplja obrise novog plana. Bi li mogao da pokua da opljaka kuicu punu naoruanih ljudi? Zamislio je

sebe kako na njihovo zaprepaenje nogom provaljuje vrata i priteruje ih u oak sa pitoljem u jednoj ruci dok ih sve skupa vezuje drugom! to da ne? Moda su pijani, a on je ve bio dovoljno oajan da pokua. Da li bi mogao da uzme taoce? Do avola, ak i obina koza mlekulja bila bi im vrednija od njegovih izama! Zarobljena ena trebalo bi da mu u zamenu donese vie od toga. Zamisao je imala opor ukus u njegovim ustima. Najpre, zavisila je od racionalnog ponaanja voe bandita. Hoe li kopilan biti svestan skrivene moi oajnika i pustiti ga da ode sa onom to mu je potrebno? Gordon je viao da ponos natera ljude da ine gluposti ee tako nego obrnuto. Ukoliko doe do potere, u abru sam. Ovakav ne bih mogao da izmaknem ni jazavcu. Odmerio je odraz preko prolaza i zakljuio da zapravo ima vrlo malo izbora. Od samog poetka sporo je napredovao. Noga ga je jo uvek bolela, a morao je i da zastane svakih stotinjak stopa da bi bolje osmotrio prepletene i izukrtane staze i naao trag neprijatelja. Zatee sebe kako gleda na senke kao mogue zasede i prisili se da prekine sa tim. Ti ljudi nisu bili holnisti. Zapravo, delovali su aljkavo. Gordon je bio siguran da su im straarska mesta u blizini kue, ako ih uopte ima. Kako je svetlost ilela. tragovi stopala izgubie se na ljunkovitom zemljitu. Ali Gordon je znao kuda se uputio. Svetlucavi odraz vie se nije mogao videti, ali usek na suprotnoj strani planinskog prevoja bio je tamna silueta u obliku slova V koju su oiviavala stabla. Odabrao je najverovatniji put i pourio napred. Brzo se smrkavalo. Hladan, otar vetri pirnuo je vlano iz magliastih visova. Gordon je hramao sasuenim koritom potoka i oslanjao se o tap dok se uspinjao nizovima otrih okuka. A onda, kada je ocenio da se nalazi etvrt milje od cilja, staza se iznenada prekinula. Digao je ruke da bi zatitio lice dok se trudio da se tiho kree kroz suno raslinje. Borio se protiv otegnutog, opasnog poriva da kine u podignutoj praini. Ledena nona magla slivala se planinskim padinama. Uskoro e tlo zablistati slabanim svetlucanjem prizemnog mraza. Ipak, Gordon je manje drhtao od

hladnoe nego od napetosti. Znao je da se pribliava. Na ovaj ili onaj nain, uskoro e morati da se suoi sa smru. U mladosti je itao o herojima, istorijskim i izmiljenim. Gotovo svi su, kada bi doao tranutak za delanje, izgleda bili sposobni da odbace teret sopstvenih briga, zbunjenosti, bojazni, bar tokom vremena dok se odvijala akcija. Ali inilo se da Gordonov um ne radi na takav nain. Umesto toga ispunjavao se sa sve vie i vie sloenosti, metea kajanja. Nije on zapravo sumnjao u ono to mora uiniti. Po svakom pravilu po kome je iveo, ovo je bila jedina ispravna stvar. Preivljavanje ju je zahtevalo. A uostalom, ako je ve morao da bude mrtav, bar je mogao da uini planine neto bezbednijim za sledeeg nametnika tako to bi povukao par kopilana za sobom. Pa ipak, to je blie bio sueljavanju, bolje je shvatao da nije eleo da ga darma dovede do ovoga. Nije zapravo eleo da ubije ikoga od tih ljudi. Tako je bilo jo onda kada se, sa malim vodom porunika Vana, borio da pomogne odravanju mira - i okrnjaka nacije koji nisu vie postojali. A potom, odabrao je ivot minestrala, putujueg glumca i radnika - jednim delom i zbog toga da bi i dalje bio u pokretu, u potrazi za svetlom koje ga eka negde daleko. Malobrojne su bile preivele posleratne zajednice za koje je bilo poznato da primaju doljake za nove lanove. ene su, razume se, uvek bile dobrodole, ali neki su prihvatali i nove mukarce. A opet, esto je u tome postojala zakoljica. Novi mukarac esto je morao da ubije u dvoboju da bi stekao pravo da sedi za stolom zajednice, ili da donese skalp nekog pripadnika suparnikog klana da bi dokazao hrabrost. Preostalo je malo pravnih holnista, u ravnici i po Stenovitim Planinama. Ali mnoga uporita preivelih svejedno su zahtevala rituale u kojima Gordon nije eleo da uestvuje. I eto gde se sada zatekao, brojei metke, dok je jedan njegov deo primeivao da e, ukoliko i njih prisili da ih broje, verovatno biti dovoljno za sve bandite. Jo jedan ratrkani gusti kupinovog grmlja prepreio mu je put. Ono to je na kupini nedostajalo u plodovima bilo je nadoknaeno trnjem. Ovoga puta Gordon se kretao po ivici i paljivo birao put u sve guoj tmini. Oseaj pravca - izbruen nakon etrnaest godina lutanja - bio je automatski. Kretao se tiho, paljivo a da se pri tom nije uzdizao iznad vrtloga sopstvenih misli.

Kada se sve razmotri, bilo je zapanjujue da je ovek poput njega toliko preiveo. Svi koje je znao i kojima se divio kao deak pomrli su, skupa sa nadama koje su imali. Blagi svet, skrojen za sanjalice poput njega, raspao se kada mu je bilo samo osamnaest. Dugo je trebalo potom dok je shvatio da njegov uporni optimizam mora da predstavlja neki oblik histerinog ludila. Do avola, danas su svi aavi. Da, odgovorio je sebi. Ali paranoje i depresija sada su prilagodljivi. Samo je idealizam glupav. Gordon zastade pred malom mrljom boje. Virio je kroz trnje i ugledao, otprilike jard uvuen unutra, usamljeni grozd borovnica, koga je oigledno prevideo lokalni crni medved. Magla je izotrila Gordonov njuh i on je mogao da razazna njihov slabani jesenji vonj u vazduhu. Ne obraajui panju na bockavo trnje, posegao i izvukao lepljivu pregrt. Opora slast bila je divlja u njegovim ustima, kao ivot. Sumrak je gotovo proao i par nejasnih zvezda namigivalo je kroz tamnu naoblaku. Ledeni vetri prodirao je kroz njegovu iscepanu majicu i opominjao Gordona da je vreme da otpone sa poslom, pre nego to mu ruke budu previe promrzle da potegne obara. Obrisao je lepljivi sok o pantalone dok je obilazio grmlje. A tada, iznenada, izgledalo je na svega stotinjak stopa daljine, iroka staklena ploa zasvetlucala je pred njim u mutnom odsjaju neba. Gordon se sae iza trnja. Izvadio je revolver i uhvatio desni zglavak levom rukom sve dok mu se disanje nije primirilo. Onda je proverio pitolj. Ovaj tiho kljocnu, gotovo nenom, mehanikom poslunou. Rezervna municija bila je teka u depu na njegovim grudima. Opasan pri brzom ili nasilnom kretanju, gusti se povio kada se navalio na njega, ne obazirui se na jo po neku malu ogrebotinu. Gordon sklopi oi i poe da se usredsreuje na smirenost i, da, na oprotaj. U ledenoj tmini, jedini posetilac njegovog disanja bila je pesma zrikavaca. Uvojak magle zakovitla se oko njega. Ne, uzdahnuo je. Nema drugog naina. Podigao je oruje i okrenuo se. Struktura je delovala neodreeno udno. Najpre, udaljena staklena povrina

bila je tamna. Bilo je to neobino, ali jo udnija bila je tiina. Verovao je da e banditi naloiti vatru i da e se dati u bunu proslavu. Bilo je tako mrano da gotovo nije mogao da vidi sopstvenu ruku. Stabla su se uzdizala sa obe strane poput dinovskih trolova. Nejasno, inilo se da se staklena ploa ocrtava na nekoj crnoj strukturu i odraava srebmasti sjaj uskomeane prekrivke oblaka. Tanke trake magle vukle su se izmeu Gordona i njegovog cilja, mutile sliku, terale je da podrhtava. Lagano je iao napred i najvei deo panje poklanjao tlu. Sada nije bio trenutak da nagazi na suvu granicu ili da ga ubode otar kamen. Podigao je pogled i ponovo ga zahvati sablasno oseanje. Bilo je neto pogreno u zdanju ispred njega, koje je uglavnom sainjavala silueta iza stakla koje je slabano svetlucalo. Nekako nije izgledao ispravno. Nalik na kutiju, inilo se da mu je gornji deo veinom prekriven prozorima. Ispod toga, vie mu je liilo na obojeni metal nego drvo. A uglovi... Magla se zgunjavala. Gordon vide da ga je perspektiva varala. Tragao je za kuom ili veim zdanjem. Dok se pribliavao, shvatio je da je zapravo mnogo blia nego to je mislio. Oblik mu je poznat, kao da... Stopalo mu nagazi na granicu. "Krc!" mu ispuni ui i on unu i poe da zvera u tminu oajnikom potrebom koja je nadilazila vid. Kao da je siloviti mo pojurila sa njegovih oiju, pokretana njegovom stravom, i zahtevala da se magla rastvori da bi mogao da vidi. Posluno, kako se inilo, suva magla iznenada se rastvorila pred njim. Rairenih zenica, Gordon vide da je na manje od dva metra od prozora... njegovo se lice odraavalo, divljanog pogleda i raupane kose... i vide, nedograenu na njegovu sliku, uplju, skeletnu masku smrti lobanju sa kukuljicom koja mu se cerila u dobrodolici. Gordon unu, hipnotisan, dok se sujeverna jeza uspinjala njegovom kimom. Bio je nesposoban da podigne oruje, nesposoban da natera grlo da ispusti ikakav zvuk. Izmaglica se kovitlala dok je on oslukivao ne bi li uo dokaz da je zaista poludeo - elei svom silom da je glava smrti samo iluzija. "Avaj, jadni Gordone!" Zagrobna prikaza prekrivala je njegov odraz i kao da

je treperila pozdravom. Nikad, tokom svih tih uasnih godina. Smrt - sopstvenik sveta - nije mu se ukazala kao sablast. Gordonov obamrli um nije mogao da smisli niti bolje nego da odgovara na elsinorsko prikazivanje figure. ekao je, nesposoban da skrene pogled ili makar samo da se pokrene. Lobanja i njegovo lice... njegovo lice i lobanja... Stvar ga je zarobila bez borbe i inilo se da se sada zadovoljno ceri zbog toga. Konano Gordonu u pomo pristie jedna od svakidanjih, majmunskih reakcija. Koliko god mesmeriki, koliko god uasan, prizor koji se ne menja ne moe drati oveka prikovanog zauvek. Ne ukoliko se ini da se nita ne dogaa, nita ne menja. Tamo gde su ga izdali hrabrost i uenost, gde ga je napustio nervni sistem, dosada konano preuze zapovednitvo. Ispustio je dah. uo ga je kako mu zvidi izmeu zuba. Protivno svojoj volji. Gordon oseti kako mu oi izmiu od prikaze Smrti. Jedan njegov deo primeti da se prozor nalazi u vratima. Ruka je stajala pred njim. Sleva, jo jedan prozor. Zdesna... zdesna je bio poklopac... Poklopac... motora... Poklopac motora dipa. Poklopac motora naputenog, zaralog dipa zaglavljenog u plitkom udubljenju jarka u umi... Zatreptao je prema poklopcu motora naputenog,zaralog dipa sa starinskim oznakama amerike vlade i kosturu sirotog, mrtvog slubenika koji se nalazio iznutra, lobanje oslonjene o boni prozor, suoen s Gordonom. Prigueni uzdah koji je ispustio bio je gotovo ektoplazmian, tako opipljivi bili su njegovo olakanje i zbunjenost. Gordon se uspravi i oseao se kao da je izaao iz fetalnog poloaja - kao da je ponovo roen. "Oh. Oh bogo", rekao je, tek da bi uo svoj glas. Pokreui ruke i noge napravio je irok krug oko vozila, opsednuto bacao poglede prema njegovom mrtvom stanovniku i mirio se sa injenicom da je stvaran. Duboko je udahnuo dok mu se bilo smirivalo, a urlik u uima postepeno nestajao. Konano je seo na umsko tlo, lea oslonjenih o hladna vrata dipa. Dhrtavo, upotrebio je obe ruke da bi zakoio revolver i vratio ga u futrolu. Onda je

izvadio uturicu i pio laganim, punim gutljajima. Gordon je eleo da ima neto jae, ali trenutno je i voda bila slatka poput ivota. No je bila puna, hladnoa je grizla kosti. Svejedno, Gordon je proveo jo neko vreme odlaui oigledno. Nikada nee nai banditsko sklonita nakon to je sledio lane tragove tako daleko u tminu divljine. Dip je bar pruao neku vrstu sklonita, bolju od bilo ega u okolini Podigao se i stavio aku na ruku vrata, prizivajui pokrete koji su nekada bili druga priroda dve stotine miliona njegovih sunarodnika i koji su, nakon tvrdoglavog trenutka otpora, prisilili ruku da popusti. Vrata glasno zakripae kada ih je snano potegao i prisilio da se otvore. Kliznuo je na ispucali vinil sedita i pogledao unutra. Dip je bio jedan od onih onih sa obrnutim rasporedom, sa vozaem na desnoj strani, kakve je koristila potanska sluba nekada davno, u vremenu pre sudnjeg dana. Mrtvi potar - ono to je ostalo od njega - leao je na daljem kraju. Na trenutak Gordon je izbegavao da pogleda skelet. Tovarni prostor vozila bio je gotovo pun platnenih vrea. Vonj starog papira ispunjavao je malu kabinu u najmanju ruku u istoj meri kao i iileli zadah mumificiranih ostataka. Uz kletvu punu nade, Gordon dograbi metalnu flaicu iz otvora pored menjaa. Neto se zamukalo u njoj! Da bi zadrala tenost esnaest godina morala je biti dobro zatvorena. Gordon opsova dok je uvrtao i potezao poklopac. Udario je njime u okvir vrata, a onda ponovo navalio. Od osujeenosti pooe mu suze na oi, ali najzad osetio je kako poklopac popuste. Uskoro je bio nagraen laganim, hrapavim obrtanjem, a potom opornim, neodreeno poznatim mirisom viskija. Moda ipak ispadne da sam bio dobar deko. Moda ipak ima boga. Povukao je gutljaj i zakaljao se kada vatra koja je grejala telo skliznu dole. Jo dva mala gutljaja, a onda se zavalio u sedita, disanje mu se gotovo pretvorilo u uzdahe. Jo nije bio spreman da se suoi sa skidanjem jakne koja je bila omotana oko uskih ramena skelete. Gordon dohvati vree - na kojima je bilo odtampano

POTANSKI SERVIS SAD - i nagomila ih oko sebe. Nakon to je ostavio uzan prostor u vratima da ulazi svei planinski vazduh, uvukao se pod improvizovane pokrivae s bocom u ruci. Konano se okrenuo prema svom domainu, posmatrajui amblem sa amerikom zastavom na ramenu mrtvog slubenika. Odvio je flau i ovog puta podigao posudu prema odei u kojoj je ovaj bio umotan. "Verovali ili ne, gosn Potaru, uvek sam smatrao da vaa druina dobro i poteno obavlja posao. Oh, ljudi su se esto istresali na vama, ali znam ja kako vam je teak bio posao. Ponosio sam se vama, ak i pre rata." "Ali ovo, gospodine Potaru" - podigao je bocu - "ovo prevazilazi sva moja oekivanj! Smatram da porezi koje sam platio nisu uludo baeni." Ispio je za potara, pri tom se malo zakaljao, ali je svejedno uivao u prijatnoj toplini. Uvukao se dublje u potanske vree i zagledao u konu jaknu, rebra su joj nazupala bokove, ruke su mlitavo visile pod udnim uglovima. Dok je mirno leao, Gordon oseti turobni ubod - neto nalik nostalgiji. Dip, simbolini, pouzdani raznosilac pote, amblem sa zastavom... sve to podsealo je na udobnost, nevinost, saradnju, lagodni ivot koji je milionima mukaraca i ena dozvoljavao da se opuste, da sami izaberu hoe li se nasmeiti ili raspravljati, da poputaju jedni drugima - i da se nadaju da e biti sve bolji kako vreme bude prolazilo. Danas, Gordon je bio spreman da ubije i da ga ubiju. Sada mu je bilo drago to je u tome ometen. Zvali su ga Gospodin Zeka i ostavili ga da umre. Ali njegova povlastica, a da oni to nisu ni mogli znati, bila je da nazove bandite "seljaci" i da ih pusti da ive svoj ivot. Gordon dopusti snu da mu prie i poele dobrodolicu optimizmu - ma koliko to bio budalast anahronizam. Leao je na prostirci sopstvenog potovanja i proveo no u snovima o paralelnim svetovima.

2Sneg i a prekrili su polomljene grane i ispucalu koru starog drveta. Ono nije bilo mrtvo, za sada. Tu i tamo siuni zeleni izdanci borili su se da izbiju na povrinu, ali im to nije uspevalo. Kraj je bio blizu. Senka se nadnese i na pootpadale nanose spusti se jedno stvorenje, stari, ranjeni stanovnik nebesa, na rubu smrti kao i drvo. Raupanog perja, poeo je iznemoglo da gradi gnezdo - mesto za umiranje. Prut po prut, prebirao je kljunom po propalom drvetu na tlu i gomilao parie sve dok nije postalo jasno da to uopte nije gnezdo. Bila je to lomaa. Okrvavljeni stvor na samrti sustio se povrh grae za lomau i zapevao blagu pesmu razliitu od svega to je iko do tada uo. Podie se odsjaj i uskoro okrui ivotinju bogatim, purpurnim zagrljajem. Liznue plavi plamenovi. A drvo kao da je odgovaralo. Prastaro, trulo granje okrenulo se prema toplini, poput starca koji bi da ogreje ruke. Sneg bi zadrhtao i otpao, zeleni pupoljci rasli su i ispunjavali vazduh opojnim mirisom obnavljanja. Nije taj stvor na lomai to se ponovo raala, makar i u snu, iznenadio Gordona. Vatra je progutala veliku pticu i od nje su ostale samo kosti. Ali drvo je procvetalo i iz njegovih cvetnih grana razvie se razliite stvari i poletee u vazduh. Zapanjeno je gledao kada je video da su to baloni, avioni i rakete. Snovi. Leteli su u svim pravcima, a vazduh je bi ispunjen nadom.

3Jedna grabljiva eja, u potrazi za ojkama, uz upalj zvuk sletela je na haubu dipa. Zakretala je - jedanput da obelei svoju teritoriju a drugi put iz zadovoljstva - a onda poela da prebira kljunom po debelom sloju nataloenih otpadaka. Gordona je probudio zvuk lupkanja. Podbulih oiju, podigao je pogled i kroz prozor uprljan prainom video pticu sivih bokova. Trebalo mu je izvesno vreme da se priseti gde se nalazi. Stakleni vetrobran, volan, vonj metala i hartije, sve je izgledalo kao produetak jednog od najivljih noanjih snova, vizije starih dana pre rata. Zbunjeno je sedeo nekoliko trenutaka i prebirao po oseajima dok su se prikaze sna gubile i odlazile negde izvan njegovog dohvata. Gordon protrlja oi i poe da razmatra svoj poloaj. Ukoliko nije ostavio nekakav idotski trag kada je sino iao prema ovoj rupi, trenutno bi trebalo da je savreno bezbedan. injenica da je viski ovde leao netaknut esnaest godina oigledno je znaila da su banditi bili lenji lovci. Imali su svoje uobiajene staze i zasede i nikada se nisu potrudili da istrae sopstvenu planinu. Glava je Gordonu bila malo teka. Rat je poeo kada mu je bila osamnaesta, bio je na drugoj godini koleda, a od tada imao je malo prilike da izgradi otpornost prema osamdeset procentnom piu. Kao dodatak na jueranje nizove udaraca i navale adrenalina, viski ga je ostavio suvih usta i lepljivih oiju. Nedostajale su mu izgubljene udobnosti kao nekada. Jutros nee biti ni vlane krpe da obrie lice, ni suvog mesa za doruak. Ni etkice za zube. Pa.ipak, Gordon pokua da se postavi filozofski. Na kraju krajeva, bio je iv. Oseao je da e biti trenutaka kada e mu svaka pojedinana ukradena stvar biti "neophodnija od svega na svetu". Uz malo sree, Gajgerov broja nee upasti u tu kategoriju. Radijacija je bila jedan od glavnih razloga za njegovo neprekidno kretanje prema zapadu, jo otkako je ostavio planine Dakote. Zamorilo ga je to je svuda morao da ide kao rob svog dragocenog brojaa, neprestano u strahu da e mu ga ukrasti ili da e se pokvariti. irili su se glasovi da je zapadna obala bila poteena najgorih

radioaktivnih padavina i da je umesto toga vie trpela od zaraza koje je vetar doneo iz Azije. Tako je to bilo sa tim udnim ratom. Nedosledan, haotian, prekinuo se daleko pre unitenja koje su svi predviali. Umesto toga, vie je podseao na udarce nesrea srednjih razmera koje su se nizale jedna za drugom. Sam za sebe, svaki od tih slomova mogao se preiveti. Poetni "tehno-rat" na moru i u svemiru moda i ne bi bio tako straan da je ostao ogranien i da se nije preneo na kontinente. Bolesti nisu bile tako rave kao na istonoj polulopti, gde se neprijateljsko oruje otelo kontroli usred njegovog sopstvenog stanovnitva. Verovatno ne bi pobile toliko mnogo ljudi u Americi da oblasti radioaktivnih padavina nisu potisnule mase izbeglica u vee skupine i unitile preciznu mreu medicinskih usluga. A umiranje od gladi moda ne bi bilo toliko uasno da prestraeno stanovnitvo nije blokiralo pruge i puteve da bi zadralo spore. to se tie atoma koga su se toliko dugo svi uasavali, upotrebljen je samo mali deo svetskog nuklearnog arsenala pre nego to se pokret Slovenskog Ustanka raspao iznutra, kada je proglaena neoekivana pobeda. Te malobrojne uspene bombe bile su dovoljne da zaponu Trogodinju zimu, ali ne i Vekovnu no koja bi moda uputila oveka tragom dinosaurusa. Nedeljama se inilo da je veliko udo obuzavanja spasio planetu. Tako se inilo. I zaista, ak i takva kombinacija - nekoliko bombi, neto klica i tri loe etve - ne bi bila dovoljna da upropasti veliku naciju, a sa njom i svet. Ali bila je tu jo jedna bolest, rak koji ih je izjedao iznutra. Proklet bio zauvek, Natane Holne, mislio je Gordon. Preko itavog mranog kontinenta bila je to uobiajena litanija. Odgurnuo je potanske vree. Ne obraajui panju na jutarnju hladnou, otvorio je levu fiekliju na svom pojasu i izvadio paketi umotan u aluminijumsku foliju i zaliven rastopljenim voskom. Ukoliko je ikada bilo hitnog sluaja, bio je to ovaj. Gordonu e biti neophodna energija da prevali ovaj dan. Tuce kockica goveeg bujona bile su sve to je imao, ali morae da poslue.

Nakon to je sprao niz grlo gorko slani zalogaj gutljajem iz svoje uturice, Gordon udarcem noge otvori leva vrata dipa, pri emu se nekoliko vrea skotrljalo na smrznuto tlo. Okrenuo se nadesno i pogledao umotani skelet koji je tiho podelio no sa njim. "Gospodine Potaru, nameravam da vam pruim potenu sahranu, koliko god to mogu golim rukama. Znam da to nije neka nadoknada za ono to ste mi pruili. Ali to je sve to mogu da vam ponudim." Posegao je preko uskog, koatog ramena i otkljuao vrata sa vozaeve strane. Mokasine su mu skliznule po ledenom tlu kada je izaao i paljivo otiao do druge strane dipa. Bar noas nije bilo snega. Toliko je suvo ovde da e se tlo verovatno dovoljno otkraviti da e moi malo da se kopa. Zarala desna vrata zakripala su kada ih je povukao. Bilo je teko uloviti kostur u ispranjenu potansku vreu kada je poao napred. Gordon nekako uspe da prostre hrpu kostiju i odee na umsko tlo. Zaprepastila ga je ouvanost. Suna klima gotovo je mumificirala potareve ostatke i dala insektima vremena da ih oiste bez previe nereda. U ostatku dipa izgleda tokom svih tih godina nije bilo plesni. Konano je pogledao potarevu odeu. Smeno - zbog ega je ispod jakne nosio vunenu koulju sa arama? Odea, nekada ivo obojena a sada izbledela i zaprljana, bila je potpuni promaaj, ali kona jakna predstavljala je divan dobitak. Ukoliko je dovoljno velika, neizmerno e mu poveati anse. Obua je izgledala stara i ispucala, ali moda je mogla posluiti. Paljivo, Gordon istrese turobne, sasuene ostatke i prisloni cipele uz svoja stopala. Moda malo prevelike. Ali sa druge strane sve je bolje od iscepanih logorskih mokasina. Gordon istrese kosti na potansku vreu sa to je manje mogue sile, zaprepaen koliko mu je to lako ilo. Sve sujeverje sagorelo je prethodne noi. Preostalo je samo blago potovanje i ironina zahvalnost prema bivem vlasniku tih stvari. Istresao je odeu, pri tom je zadrao dah pred prainom, a onda je okaio na granu da se prozrai. Vratio se dipu.

Aha, pomisli tada. Tajna koulje je reena. Odmah pored mesta na kome je spavao bila je plava bluza uniforme dugih rukava, sa oznakama potanske slube na ramenima. Izgledala je skoro nova, i pored godina. Jedna za prijatnost, druga za gazdu. Gordon je viao da potari to ponekad rade, kada je bio deak. Jedan prikan je tokom sparnih letnjih popodneva nosio arenu havajsku koulju dok je raznosio potu. Taj potar je uvek rado primao au hladne limunade. Gordon poele da moe da mu se priseti imena. Drhtao je na jutarnjoj hladnoi dok je oblaio koulju unifonne. Bila je tek malo prevelika. "Moda u porasti da je popunim", promrmljao je, alei se bledo sa sobom. U trideset i etvrtoj verovatno je imao manju teinu nego u sedamnaestoj. Pretinac za rukavice sadravao je ispucalu mapu Oregona, da mu zameni onu koju je izgubio. A onda, sa povikom, Gordon dograbi mali kvadrat od providne plastike. Scintilator! Daleko bolji od njegovog Gajgerovog brojaa, taj mali kristal poee da svetluca kad god njegovu kristalnu unutranjost pogodi gama zraenje. ak mu nije bilo potrebno ni napajanje. Gordon ga zakloni akama ispred oiju i zagleda se u retke, slabane odsjaje koje su izazivali kosmiki zraci. Kockica je inae mirovala. ta je jedan predratni potar mogao da radi sa takvom spravicom? Pitao se dokono Gordon dok je gurao stvaricu u dep svojih pantalona. Svetiljka iz pretinca za rukavice predstavljala je promaaj, razume se; rezervne baterije pretvorile su se u izmrvljenu pastu. Torba, naravno. Na podu ispod vozaevog sedita nalazila se velika, kona torba za pisma. Bila je sasuena i ispucala, ali drka je drala kada je povukao, a gornji deo na preklapanje nee proputati vodu. Nije mogla ni blizu da zameni njegovu izgubljenu Kelti, ali i takva torba predstavljala je ogromno poboljanje u odnosu na neposedovanje bilo ega. Otvorio je glavni deo i iz njega se prosue zaveljaji stare korespodencije i raspae u rasute hrpe kada trule gumice koje su ih vezivale popucae. Gordon podie par najbliih. "Od gradonaelnika Benda u Oregonu, sekretaru Medicinskog Fakulteta

Oregonskog Univerziteta u Judinu." Gordon je izdeklamovao adresu kao da glumi Polonija. Preturao je po ostalim pismima. Adrese su zvuale pompezno i arhaino. "Dr. Frenklin Dejvis iz gradia Gilkrista alje - s reju HITNO jasno odtampanom na kovertu - pozamano pismo Direktoru regionalnog centra za raspodelu medicinskih potreptina... bez sumnje zahtevajui prioritet za svoje narudbe." Gordonov sarkastini smeak polako se pretvarao u mrtenje dok je preturao pismo za pismom. Neto ovde nije bilo u redu. Oekivao je da e se dobro zabavljati reklamnim narudbenicama i linom prepiskom. Ali izgleda da u vrei nije bilo ni jednog jedinog oglasa. I dok je bilo mnogo privatnih pisama, veina je bila adresirana na jednu ili drugu slubenu organizaciju. Ionako nije bilo vremena za voajerizam. Uzeo je moda jedno tuce pisama da bi se zabavio i da bi poleinu upotrebio za svoj novi dnevnik. Izbegavao je da razmilja o gubitku starog - esnaestogodinji pabirci koje je sada bez sumnje zloupotrebljavao nekadanji preprodava a sadanji pljaka. itae ih on i uvati, bio je siguran, skupa sa knjiicama stihova koje je nosio u torbi, ili je potpuno pogreno procenio linost Rodera Septijena. Jednog dana vratie se i uzeti ih nazad. ta je uopte ovde radio dip potanske slube SAD? I ta je ubilo potara? Deo odgovora pronaao je tamo sa zadnje strane vozila - rupe od metaka u prozom zadnjih vrata, precizno grupisane na sredini visine sa desne strane. Gordon se okrenuo prema omorici. Da, i koulja i jakna imale su po dve rupe u gornjem delu grudi. Pokuaj otmice ili pljake nije mogao biti predratni. Raznosioce pote gotovo niko nije nikada napao, ak i tokom ekonomske krize tokom kasnih osamdesetih, pre "zlatnog doba" devedesetih. Osim toga, za nestalim raznosiocem tragalo bi se sve dok ne bude pronaen. Znai, do napada je dolo nakon Jednonedeljnog rata. Ali ta je to radio potar kada se tako sam vozio po divljini nakon to su Sjedinjene Amerike Drave zapravo prestale da postoje? Koliko je vremena prolo otkako se to

desilo? Prikan mora da je pobegao dipom od zasede, u potrazi za zabaenim putevima i prolazima ne bi li izmakao napadaima. Moda nije shvatio koliko su mu ozbiljne rane, ili se naprosto uspaniio. Ali Gordon je podozrevao da postoji drugi razlog zbog koga je raznosilac pote odabrao da se lomata preko kupinjaka sve dok se nije sakrio u dubini ume. "titio je svoj teret", proaputa Gordon. "Odmeravao je mogunost da izdahne na putu prema verovatnoi da stigne do pomoi...i odluio da radije sakrije potu nego da pokua da preivi." Dakle, bio je to bona fine posleratni potar. Heroj treptavog sumraka civilizacije. Gordon je razmiljao o starovremenoj odi potarima... "Ni meave, ni pljusak..." i zaudio se injenici da se neko toliko upinjao da odri svetlost. To je objanjavalo slubena pisma i nepostojanje reklamne pote. Nije mogao da poveruje da je neto makar i nalik normalnosti preivelo toliko dugo. Razume se, sedamnaestogodinji regrut milicije teko da je mogao da vidi ita normalno. Vladavina bandi i opta grabe po glavnim centrima za raspodelu zaokupili su i uposlili naoruane vlasti sve dok konano i milicija nije nestala u neredima koje je dola da potisne. Ukoliko su se ljudi i ene na drugim mestima ponaali vie nalik ljudskim biima, Gordon to nikada nije video. Junaka pria o potaru samo je rastuila Gordona. Ta pripovest o borbi protiv haosa koju su vodili gradonaelnici, univerzitetski profesori i potari imala je onaj ukus "ta bi bilo da je..." koji je za njega bio previe neprijatan da bi ga dugo zadrao. Zadnja vrata otvorila su se nakon dosta upinjanja. Poto je odgurnuo vree sa potom, pronaao je potarsku kapu sa patiniranim grbom, praznu kutiju za hranu i par dragocenih sunanih naoara koje su leale u debelom sloju praine povrh udubljenja za toak. Mali aov, namenjen za oslobaanje dipa iz kaljuga na putu, sada e mu pomoi da sahrani vozaa. Konano, odmah iza vozaevog sedita, polomljenu ispod nekoliko tekih vrea, Gordon je pronaao razbijenu gitaru. Metak velikog kalibra prelomio joj

je vrat. U blizini, velika, poutela plastina vrea sadravala je funtu sasuenih listova koji su odavali jak, mousni miris. Gordonovo seanje nije toliko izbledelo da zaboravi aromu marihuane. Zamiljao je potara kao sredovenog, proelavog, konzervativnog tipa. Sada je prekrojio sliku i nainio oveka vie nalik sebi, ilavog, bradatog, sa veito iznenaenim izrazom lica koji kao da je govorio: "Au, bre." Moda neohipi je rat zbrisao, kao zatiti potu koja Gordona. Imao je udnih. pripadnik generacije koja tek to je poela da cveta kada ju i sve ostale optimistike stvari - neohipi koji je umro da je pripadala establimentu. Nije to nimalo iznenadilo prijatelja u pokretu, iskrenih ljudi, mada moda pomalo

Gordon povue ice gitare i po prvi put tog jutra oseti malo krivice. Taj raznosioc pote nije ak ni bio naoruan! Gordon se seao da je jednom proitao kako je potanska sluba SAD funkcionisala preko granica tokom graanskog rata 1860. Moda se ovaj prikan pouzdavao da e njegovi sunarodnici potovati tu tradiciju. Amerika posle haosa nije imala nijednu tradiciju osim opstanka. Tokom svojih putovanja, Gordon je otkrio da su ga neke izolovane zajednice doekivale istom onakvom dobrodolicom sa kakvom su minstreli svuda ljubazno primani tokom srednjevekovnih dana. U ostalim, vladale su divljake varijante paranoje. ak i u tim retkim sluajevima kada bi zatekao prijateljstvo, tamo gde su poteni ljudi izgledali voljni da poele dobrodolicu strancu, Gordon bi uvek ubrzo nastavio putovanje. Uvek bi zatekao sebe kako ponovo sanja o tokovima koji se okreu i spravama koje lete na nebu. Ve je bilo rano prepodne. Stvari koje je ovde pronaao bile su dovoljne da mu znatno poboljaju mogunost preivljavanja ako se ne suoi sa banditima. to pre bude preao prelaz i stigao do razvoda, bie bolje za njega. Trenutno mu nita ne bi bilo korisnije od potoka, negde van dohvata bande pljakaa, gde bi mogao da upeca koju pastrmku i napuni stomak. Ali ovde je imao jo jedan posao. Podigao je aovi. Gladan ili ne, toliko duguje oveku. Obazro se u potrazi za nekim zaklonjenim mestom gde je zemlja dovoljno

meka za kopanje i odakle je pogled lep.

4"... kazali su: 'Ne strahuj, Makbete, dok ne krene prema Dansinejnu Birnemska uma'; a put Dansinejna uma je jedna sad i krenula! Naoruajte se, naoruajte vi! Ako je o tome govorila vetica - o toj stvari tamo napolju - onda ni beanja ni skrivanja nee biti!" Gordon dohvati svoj drveni ma, skucan od letve i pareta lima. Izmahnuo je prema nevidljivom oficiru-autantu. "I sunca mi je dosta ve i elim da svet se srui sav. U zvona, velim! Vetrino, duni! Zdrobi me i smrvi. Mreemo s maem bar u moru krvi!" Gordon se isprsio i pompezno otpratio Makbeta sa pozornice u susret njegovoj sudbini. Kada se sklonio sa svetla lojanica, okrenuo se da pogleda publiku. Njegovi raniji komadi su im se dopali. Ali ova okljatrena verzija Makbete u kojoj je uestvovao samo jedan ovek moda im i nije bila po ukusu. Ipak, samo trenutak nakon to je izaao, otpoe razdragani pljesak, koji je vodila gospoa Adela Tomson, voa male zajednice. Odrasli su zvidali i toptali nogama. Mladi graani nespretno su pljeskali, oni ispod devetnaest gledali su starije i nespretno udarali dlanom o dlan, kao da prvi put uzimaju udela u tom udnom ritualu. Oigledno, dopala im se njegova skraena verzija starinske tragedije. Gordon oseti olakanje. Istini za volju, neki delovi uproeni su manje iz elje za skraenjem, a vie zbog njegovog nepotpunog pamenja originala. Tekst komada video je pre gotovo pune decenije, a i to su bili poluizgoreli delovi. Pa ipak, poslednji redovi monologa za njega su predstavljali zakon. Taj deo o "vetru i maglutini" nikada nee zaboraviti. Sa smekom, Gordon se vratio da bi se ponovo naklonio na pozornici garanom eskalatoru prekrivenom daskama u onome to je nekada bilo jedina benzinska pumpa u itavom seocetu Pajn Vju. Glad i izolacija prisilili su ga da oproba gostuljubivost ovog planinskog sela

ograenih polja, okruenog zidovima od trupaca i kocka se isplatila mnogo bolje nego to se nadao. Trampa niza predstava za hranu i zalihe prola je probu pred najveim delom odraslih iji se glasovi raunaju i sada se inilo da je ugovor sklopljen. "Bravo! Izvanredno!" Gospoa Tomson stojala je u prvom redu i ivahno pljeskala. Sedokosa i koata, ali jo uvek vrsta, okrenula se da bi nagnala etrdesetak ostalih, ukljuujui i malu decu, da iskau svoje uvaavanje. Gordon napravi luk jednom rukom i nakloni se jo dublje nego prethodni put. Naravno, njegova predstava bila je pravo smee. Ali on je verovatno bio jedina osoba u krugu od sto milja koja je imala dramsko obrazovanje makar i kao izborni predmet. Ponovo je bilo "seljaka" u Americi, a Gordon je, poput svih predaka u poslu minstrela, nauio da istie neistananost u svojim predstavama. Nakon to je poslednji naklon odmerio na trenutak pre nego to je pljesak poeo da slabi, Gordon skoi sa pozornice i poe da skida improvizovani kostim. Postavio je vrste granice: biseva nee biti. Pozorite je bilo blago koje je imao na zalihama i on je nameravao da ih pusti da eznu za njim sve dok ne doe trenutak da ih napusti. "Prekrasno. Zaista divno!" Rekla mu je gospoa Tomson kada se pridruio ostalim stanovnicima naselja, koji su se sada okupljali oko bifea du zadnjeg zida. Starija deca okruivala su ga i zaueno piljila. Pajn Vju bio je vrlo napredan u poreenju sa mnogim seocima u ravnici i po planinama koja su bila na rubu gladi. Na nekim mestima dobri delovi nekih generacija su nedostajali usled razornog dejstva Trogodinje zime na decu. Ali ovde je video nekoliko tinejdera i mladih odraslih, pa ak i par starih koji mora da su dobrano proli srednje doba kada ih je zadesio udarac sudbine. Mora biti da su se borili da spasu svakoga. Taj obiaj bio je redak, ali se tu i tamo video i njega. Svuda je bilo tragova tih godina. Lica izbrazdana boleu ili nagrizena iscrpljenou i ratom. Dvema enama i jednom mukarcu bili su amputirani udovi, a jedan ovek gledao ga je jednim zdravim okom, dok mu je drugo bilo zamueni haos katarakta. Bio je naviknut na takve stvari - bar na povrini. Zahvalno je klimnuo

domaici. "Zahvaljujem, gospoo Tomson. Cenim ljubazne rei paljivog kritiara. Drago mi je da vam se dopala moja predstava." "Ne, ne, ozbiljno", ustrajala je vodilja klana kao da je Gordon pokuavao da iskae skromnost. "Godinama se nisam tako zabavljala. Deo Makbeta na kraju izazvao mi je trnce! Volela bih da sam ga gledala na televiziji kada sam imala priliku. Nisam znala da je tako dobar!" "A tek taj nadahnuti razgovor koji ste ispriali pre toga, od Abrahama Linkolna... pa znate, na poetku pokuali smo da ovde osnujemo kolu. Ali jednostavno nije ilo. Trebala nam je svaka ruka, ak i deja. Ali sada pa, taj govor naveo me je na razmiljanje. Imamo tu neke stare knjige koje smo odloili na stranu. Moda je sada trenutak da ponovo pokuamo." Gordon pristojno klimnu. Video je tu pojavu i ranije - najbolji od otprilike tuce naina prijema koje je iskusio tokom godina, ali i jedan od najtunijih. Uvek ga je prisiljavalo da se osea kao arlatan kada bi njegova predstava izvukla na videlo velike, potisnute nade nekolicine starijih, potenih ljudi koji su se seali boljih dana... nade, koje su se, koliko je njemu bilo poznato, uvek izjalovljavale u roku od nekoliko nedelja ili meseci. inilo se kao da je semenu civilizacije potrebno neto vie od dobre volje i snova prestarelih svrenih srednjokolaca da bi se valjano zalivalo. Gordon se esto pitao da li bi pravi simbol mogao da izvadi itavu stvar - prava ideja. Ali znao je da njegove male drame, koliko god dobro pripremljene, ne predstavljaju klju. Ponekad bi pokrenule stvari na samom poetku, jednom u mnogo prilika, ali lokalni entuzijazam pre ili kasnije bi omanuo. On nije bio putujui mesija. Legende koje je nudio nisu bile ona vrsta hrane koja je bila neophodna da se prevazie inercija mranog doba. Svet se okree dalje i uskoro e nestati i poslednji pripadnici starije generacije. Rasuta plemena zavladae kontinentom. Moda e kroz hiljadu godina avantura ponovo poeti. U meuvremenu... Gordon je bio poteen sluanja jo alosno neverovatnih planova gospoe Tomson. Gomila je iz sebe istisnula nisku, crnu enu srebrne kose, mravu i odevenu u kou, koja je prijateljski, toplo poduhvatila Gordonovu ruku. "Adela", rekla je matrijarha klana, "gospodin Kranc nije nita prezalogajio od

ruka. Ako hoemo da bude sposoban za predstavu sutra uvee, mislim da bi bilo bolje da ga nahranimo. Zar ne?" Stegla mu je desnu ruku i videlo se da ga smatra neuhranjenim - nije mu se dalo da menja taj utisak, dok se miris hrane probijao do njega. Gospoa Tomson uputi eni pogled strpljivog poputanja. "Naravno, Patricija", rekla je. "Razgovarau sa vama vie o ovome kasnije, kada vas gospoa Haulet malo ugoji." Njen smeak i iskriave oi sadravali su daak inteligentne ironije i Gordon zatae sebe kako menja ocenu o gospoi Tomson. Ona oigledno nije bila kojekakva zamlata. Gospoa Haulet progurala ga je kroz gomilu. Gordon se smeio i klimao dok su se ruke pruale da ga dotaknu po rukavu. Razrogaene oi pratile su svaki njegov pokret Mora da je glad od mene napravila boljeg glumca. Nikada mi publika nije ba ovako reagovala. Voleo bih da znam ta sam to tano uradio da ih navedem da se ovako oseaju. Jedna od onih koji su gledali iza dugog gostinjskog stola bila je mlada ena jedva neto via od gospoe Haulet, dubokih, bademastih oiju i kose crnje od svega to je Gordon ikada do tada video. Dvaput se okrenula da bi blago lupila po ruci dete koje je pokuavalo da se prihvati pre cenjenog gosta. Svaki put devojka je bacila brzi pogled prema Gordonu i nasmeila se. Pokraj nje, visok, nabijen mladi ovek proao je rukom kroz svoju riu bradu i uputio Gordonu udan pogled - kako da mu je oi ispunjavala neka beznadna reenost. Gordon jedva da je imao trenutak da primeti to dvoje kada ga je gospoa Haulet odvukla dalje pred neku zgodnu smeokosu. "Abi", rekla je, "daj parence od svega na tacnu za g. Kranca. Onda e moi da odlui ta mu se najvie dopada da uzme sledee. Ja sam ispekla pitu od borovnice, g. Kranc." Zbunjeno, Gordon podseti sebe da uzme dva pareta kolaa sa borovnicama. Ali bilo je teko koncentrisati se na diplomatiju. Godinama nije video niti omirisao neto nalik ovom. Mirisi su ga odvlaili od zbunjujuih pogleda i ruku koje su ga dodirivale. Bila je tu velika, punjena urka, koja mu je terala vodu na usta. Sledeu stanicu predstavljala je velika posuda puna kuvanih krompira koji su se puili,

ukraeni mesom iz salamure prelivenim pivom, argarepom i lukom. Nie na stolu Gordon ugleda kola sa ueerenim jabukama i otvoreno burence puno suenih narezanih jabuka. Moram da ih prevarim da mi daju zalihu ovoga pre nego to odem. Ostavivi se daljeg nabrajanja, eljno je pruio tanjir. Abi ga je i dalje gledala kada ga je uzela. Krupni, namrteni riokosi iznenada promrmlja neto nerazumljivo, posegnu i obema rukama stee Gordonovu aku. Gordon se tre, ali utljivi tip nije hteo da ga pusti sve dok mu nije odgovorio na stisak i vrsto se rukovao. ovek promrmlja neto suvie dubokim glasom da bi bilo razumljivo, klimnu i ode. Sagao se da bi askom poljubio smeokosu i zatim otiao, oborenog pogleda. Gordon zatrepta. Jesam li neto upravo propustio? Kao da se upravo odigrao neki vaan dogaaj, a on nita nije shvatio. "Bio je to Majkl, Abin suprug", rekla je gospoa Haulet. "Mora da ide da zameni Edvarda kod zamki za ivotinje. Ali hteo je da ostane da najpre vidi vau predstavu. Kada je bio mali toliko je voleo TV emisije..." Para sa tanjira uzdizala mu se do lica i izazivala kod Gordona pravu vrtoglavicu od gladi. Abi je pocrvenela i nasmeila se kada joj je zahvalio. Gospoa Haulet odvela ga je da sedne na gomilu starih automobilskih guma. "Kasnije ete porazgovarati sa Abi", produila je crna ena. "A sada, jedite. Uivajte." Gordona nije trebalo ohrabrivati. Navalio je na hranu dok su ostali radoznalo gledali, a gospoa Haulet i dalje brbljala. "Ba je dobro, zar ne? Vi samo jedite i ne obraajte panju na nas. A kada se zasitite i kada budete mogli da ponovo porazgovarate, mislim da bismo svi voleli da ujemo, jo jednom, kako ste postali potar." Gordon die pogled prema radoznalim licima iznad sebe. On urno proguta gutljaj piva da bi proterao kroz grlo vreli krompir." "Ja sam samo putnik", kazao je svojoj okolini napola punih usta dok je podizao urei batak. "Nain na koji sam doao do torbe i odee nije bogza kako zanimljiva pria."

Nije mario da li pilje u njega, pipaju ga ili mu govore, sve dok mu daju da jede! Gospoa Haulet gledala ga je nekoliko tranutaka. A onda, nesposobna da se zadri, ponovo otpoe. "Znate, kada sam bila mala devojica, davali smo potaru mleka i kolaa. A moj tata uvek je za doek Nove godine ostavljao na ogradi za njega aicu viskija. Tata nam je ponekad recitovao onu pesmu, znate: "Kroz meavu i blato, kroz ratove i propast, kroz bandite i mrklu no..." Gordon se zagrcnu naglim, zalutalim zalogajem. Zakaljao se i digao pogled da vidi da li ona to ozbiljno. Treptaj u njegovom mozgu poele da zaigra nad sluajnim, velianstveno naopakim seanjem starice. Ba bogato. Ali treptaj brzo zamre kada je zagrizao ukusno ivinsko peenje. Nije imao volje da razmilja na ta starica cilja. "Na potar je nama pevao!" Govornik, sasvim u neskladu sa reima, bio je tamnokosi din brade proarane srebrnim vlasima. Kao da su mu oi zamaglile dok se priseao. "Mogli smo da ga ujemo dok dolazi, subotom kada nismo bili u koli, ponekad jo dok je bio vie od jednog bloka daleko. Bio je crn, mnogo crnji od gospoe Haulet, ili Dima Hortona, to je onaj tamo. ovee, to je imao lep glas! Valjda je tako i dobio posao. Donosio mi je sve one potanske kovanice koje sam ja skupljao. Zvonio je na vratima da bi mogao da ih da meni, lino, sopstvenim rukama." Glas mu je bio priguen skruenim divljanjem. "A na potar samo je zvidao kada sam bila mala", rekla je sredovena ena sa dubokim brazdama na licu. Zvuala je malo razoarano. "Ali bio je stvarno prijatan. Kasnije, kada sam porasla, dola sam jednog dana kui sa posla i ula da je spasao ivot jednog od mojih suseda. uo ga je da se gui i davao mu vetako disanje usta na usta sve dok nisu stigla kola hitne pomoi." Zajedniki uzdah oteo se krugu sluaoca, kao da sluaju herojske doivljaje jednog istog drevnog junaka. Deca su sluala u tiini, razrogaenih oiju, dok su prie postojale sve nakienije. Jedan njegov deo, koliko god mali, koji je jo uvek obraao panju, zakljuio je da mora da je tako. Neke su jednostavno bile

suvie preterane da bi se u njih poverovalo. Gospoa Haulet dotae Gordonovo koleno. "Recite nam opet kako ste postali potar." Gordon pomalo oajno slee ramenima. "Naprosto sam naao poftareve fvari!" Uskliknuo je ustiju punih hrane. Ukusi su ga u potpunosti obuzeli i on se gotovo uspaniio zbog naina na koji su se svi uzdizali nad njim. Ako su odrasli seljani imali nameru da romantizuju svoja seanja na ljude koje su nekada u najboljem sluaju smatrali dravnim slubenicima nie klase, onda dobro. Oigledno su povezali njegovu veeranju predstavu sa dakom talentiranosti koji su zapazili kod raznosilaca pote iz svojeg susedstva u vreme dok su jo bili deca. I to je bilo u redu. Do avola, neka misle togod hoe, samo neka ga ne prekidaju u jelu! "Ah..." Nekoliko seljana znalaki se zagledalo i klimnulo, kao da je Gordonov odgovor nosio nekakvo duboko znaenje. Gordon zau kako njegove rei ponavljaju preko ruba kruga. "Naao je potareve stvari... i tako, prirodno, postao je..." Mora da ih je njegov odgovor nekako zadovoljio, jer guva se razila i seljani odoe da se polagano smenjuju pokraj bifea. Tek mnogo kasnije, razmiljajui, shvatio je znaaj onoga to se tu odigralo, pod prozorima zakucanim daskama i pod lojanicama, dok je krkao dobre hrane sve dok mu se nije inilo da e pui.

5otkrili smo na svojoj klinici bogate zalihe dezinfektanata i nekoliko razliitih sredstava protiv bola. ujemo da toga nema dovoljno u Bendu i po relokacionim centrima gore prema severu. Voljni smo da jedan deo toga - uz kamion sa tovarom pakovanja dejonizacione mase koji je sluajno ostavljen ovde - trampimo za hiljadu doza tetraciklina, kao predohranu pred moguim izbijanjem bubonske kuge sa istoka. Bili bismo spremni da eventualno umesto toga primimo aktivnu kulturu gljivica za proizvodnju balomicina, ukoliko bi neko doao i pokazao nam kako da je odravamo. Takode, neophodno nam je potreban... Gradonaelnik Gilkrista mora da je bio ovek snane volje kada je uspeo da ubedi lokalni odbor za vanredne prilike da ponudi takvu zamenu. Dizanje barikada, koliko god nelogino i suprotno svakoj saradnji, bilo je glavni uzronik sloma. Gordona je zapanjilo da je jo uvek bilo ljudi sa toliko sluha tokom prve dve godine haosa. Protrljao je oi. Nije bilo lako itati pri svetlosti dve svee domae izrade. Ali otkrio je da mu je teko da zaspi na mekom leaju, a proklet bio ako legne da spava na patosu nakon to je toliko dugo sanjao upravo ovakav krevet, u upravo ovakvoj sobi! Pre toga bilo mu je malo muka. Sva ta hrana i domae svetlo pivo gotovo su ga gurnuli preko ruba delirine sree pravo u potpuno oajanje. Nekako se odravao na granici tokom nekoliko sati mutno upamene proslave pre nego to se najzad oteturao u sobu koju su pripremili za njega. Na nonom ormariu ekala ga je etkica za zube, a bila je tu i kada puna vrue vode. I sapun! U kupki njegov stomak se primirio, a koom mu se rairio topao, isti odsjaj. Gordon se nasmeio kada je video da su mu oistili i ispeglali potansku uniformu. Leala je na oblinjoj stolici; iscepana i potrgana mesta koja je tako grubo ostavio na njoj sada su bila paljivo zaivena.

Nije mogao da krivi ljude ovog malog naselja zato to su zanemarili njegovu jedinu preostalu udnju... neto bez ega je bio toliko dugo da je gotovo i prestao da misli na to. Dosta. Ovo mesto je i tako bilo pravi raj. Dok je leao u izmaglici sitosti izmeu dva stara, ali ista arava i lenjo ekao da mu doe san itao je deli prepiske davno umrlog oveka. Gradonaelnik Gilkrista je nastavljao: Imamo izuzetnih tekoa sa lokalnim bandama takozvanih "survivalista", to jest pripadnika pokreta opstanka. Sreom, ti samoivi napasnici uglavnom su suvie paranoini da bi se udruili. Pretpostavljam da jedni drugima zadaju isto toliko nevolja koliko i nama. No ipak postaju pravi problem. Na naeg izaslanika esto pucaju dobro naoruani ljudi u vojnom kamuflanom odelu. Idioti bez sumnje misle da je "ruski pijun", ili su u glavu uvrteli neku slinu budalatinu. Krenuli su u lov na ivotinje u velikim razmerama, ubijaju sve po umi i obavljaju tipian prljavi posao kasapljenja i suenja mesa. Nai lovci vraaju se zgaeni nad takvim rasipnitvom, a i na njih se esto puca bez ikakvog povoda. Znam da traim previe, ali kada budete mogli da izdvojite jedan vod sa suzbijanja nereda po relokacijama, moete li ga poslati ovamo da nam pomogne da iskorenimo te samoive, ograniene, sluene nitkove iz tih njihovih sitnih oruarnica? Moda bi ih par odreda armije SAD ubedili da smo mi dobili rat i da sada moramo da saraujemo jedni sa drugima... Spustio je pismo. Znai i ovde je bilo isto. Poslovina "poslednja kap" bila je ta poast pripadnika 'pokreta opstanka' - naroito sledbenika visokog svetenika nasilnike anarhije, Natana Holna. Jedna od Gordonovih dunosti u miliciji bila je pomo pri iskorenjivanju jednog broja takvih malih bandi gradskih koljaa i naoruanih luaka. Broj peina i kuica pretvorenih u prave tvrave koje je nala njegova jedinica - po preriji i na malim jezerskim ostrvima - bio je zapanjujui... a sve su bile pripremljene za vreme naleta paranoje tokom tekih predratnih decenija. Ironija svega toga je u tome to je stanje bilo pod kontrolom. Kriza je prola. Ljudi su ponovo odlazili na posao i saraivali. Osim nekolicine suludnjaka,

izgledalo je kao da dolazi renesansa, za Ameriku i itav svet. Ali smo zaboravili koliko tete moe da napravi nekolicina suludnjaka, po Americi i svetu. Razume se, kada je slom zaista doao, dragocene tvravice usamljenih survivalista nisu dugo ostajale u njihovim rukama. Veina tih maleckih bastiona tokom prvih meseci menjala je vlasnika po tuce puta - bile su to tako izazovne mete. Borbe su besnele po ravnici sve dok nije razbijen svaki sunani kolektor, unitena svaka vetrenjaa, a svako pakovanje dragocenih lekova rastureno je u potrazi za jakim drogama. Na kraju su preiveli samo ranevi i seoca, oni koji su bili obdareni pravom meavinom grubosti, unutranjeg jedinstva i zdravog razuma. Do trenutka kada su sve straarske jedinice izginule na svojim poloajima ili se i same rasule i pretvorile u lutajue bande ratobornih pripadnika pokreta opstanka, vrlo je mali deo poetne populacije naoruanih i oklopljenih samotnjaka ostao u ivotu. Gordon ponovo pogleda datum na igu koji je nosilo pismo. Skoro dve godine posle rata. Zavrteo je glavom. Nisam znao da se igde neko zadrao toliko dugo. Ta spoznaja je bolela, poput tupe rane duboko u utrobi. Sve to je navodilo na pomisao da se poslednjih esnaest godina moglo izbei bilo je naprosto neizdrivo. Zauo se i slabani zvuk. Gordon podie pogled, pitajui se da li mu se samo priinilo. A onda, jedva neto jae, sa vrata koja su vodila u njegovu sobu ponovo se zau slabano kucanje. "Napred", rekao je. Vrata se otvorie otprilike dopola. Abi, malecka devojka sa neodreeno orijentalnim izgledom oiju, dobroudno se smeila iz otvora. Gordon je presavio pismo u gurnuo ga u krevet. Nasmeio se. "Zdravo, Abi. ta ima novo?" "Ja - dola sam da te pitam da li ima jo neto to ti treba", malo je zbrzala. "Da li ti se dopala kupka?" "Da li je?" Gordon uzdahnu. Primeti kako se vraa na zapadnjako makdafovsko otezanje glasova. "Vala jeste, curo. A naroito mi se dopala etkica za zube. Pravi dar sa neba, da zna."

"Pomenuo si da si izgubio svoju." Zagledala se u pod. "Rekla sam im da u ostavi imamo bar est neupotrebljavanih. Drago mi je da si zadovoljan." "To je bila tvoja ideja?" Naklonio se. "Onda sam ti stvarno dunik." Abi podie pogled i nasmei se. "Da li si to itao pismo? Mogu li da ga pogledam? Nikada pre nisam videla pismo." Gordon se nasmejao. "Oh, pa sigurno nisi ba toliko mlada! A pre rata?" Abi pocrvene kada je ula njegov smeh. "Imala sam samo etiri godine kada se to dogodilo. Bilo je tako uasno i zbunjujue da sam... stvarno se ne seam mnogo toga od ranije." Gordon je zatreptao. Zar je stvarno bilo toliko davno? Da. esnaest godina bilo je zaista dovoljno vremena da bi dobio prekrasnu enu koja ne poznaje nita drugo osim mranog doba. Zapanjujue, pomislio je. "Dobro, onda." Odgurnuo je stolicu koja je stojala pored kreveta. Nasmeena, prila je i sela kraj njega. Gordon prui ruku u vreu i izvadi jo jedan lomni, pouteli koverat. Paljivo je rairio pismo i pruio joj ga. Abi je gledala tako paljivo da je mislio da ita ceo tekst. Usredsredila se, tanke obrve gotovo su joj se sastavile. Ali najzad mu ga je vratila. "Izgleda da ipak ne umem toliko dobro da itam. Hou da kaem, znam da proitam natpise po nalepnicama konzervi i takve stvari. Ali nikada nisam ba vebala sa rukopisom i... reenicama." Glas joj se na kraju stiao. Zvuala je zbunjeno, ali nekako u potpunosti bez straha, puna poverenja, kao da je on njen ispovednik. Nasmeio se. "Nije vano. Rei u ti o emu se radi." Prineo je pismo svetlosti svee, Abi se premesila i sela kraj njegovih kolena na rub kreveta, oiju uprtih u stranicu. "To je od izvesnog Dona Brigsa iz Fort Roka u Oregonu, njegovom nekadanjem poslodavcu u Klamat Folsu... Prema crteu struga i konjia za ljuljanje ottampanom u zaglavlju zakljuujem da je Brigs bio penzionisani mainac ili drvodelja ili tako neto. Hmmm." Gordon se koncentrisao na jedva itljivi rukopis. "Izgleda da je g. Brigs bio

veoma dobar ovek. Ovde nudi da uzme decu biveg gazde kod sebe dok ne proe vanredno stanje. Kae i da ima dobru radionicu u garai, sopstveno napajanje i veliku zalihu metala. Pita da li ovek hoe da narui popravku delova, naroito onih kojih ponestaje..." Gordonov glas zaigra. Bio je tako smuen nakon sveg tog preterivanja da je tek sada shvatio da pored njega na krevetu sedi predivna ena. Udubljenje koje je napravila na leaju nagnulo ga je prema njoj. Proistio je grlo i napreac se vratio brzom prelaenju preko pisma. "Brigs pominje neto o nivou napajanja rezervoara u Fort Roku... Telefoni su otkazali, ali je on ipak, to je stvarno udno, primao Judin na svojem prikljuku za kompjutersku info mreu..." Abi ga pogleda. Oigledno, veliki deo onoga to joj je govorio o piscu pisma moglo je to se nje tie biti i na stranom jeziku. "Metalska radionica", i "info mrea" mogle su biti starinske, arobne rei. "Zato nisi doneo neko pismo i nama, ovde u Pajn Vjuu?" Pitala je najednom. Gordon zatrepta na takvo non sequitur. Devojka nije bila glupaa. To se jasno videlo. Zato je onda sve to je govorio kada je stigao, i kasnije na zabavi, potpuno pogreno protumaeno? Jo uvek je verovala da je on potar, a u to je oigledno bila ubeena i velika veina ostalih stanovnika ovog seoceta. Odakle misle da bi dobili potu? Oigledno nije shvatila da su pisma koja je nosio davno poslata, od mrtvih mukaraca i ena drugim mrtvim mukarcima i enama, i da ih je nosio iz... iz sopstvenih razloga. Mit koji je spontano razvio ovde u Pajn Vjuu potitio je Gord