Константин Велики

I

У прастаро, древно доба, над покорним народима Владао је ко бог земље гвозден ратник гордог Рима; Царов'о је мрачни цезар безграничном влашћу широм У пожару и у крви, венчан круном и порфиром. Грцало је човечанство у Господа губећ' наду, Приносећи крв и сузе на жртвеник вечном граду; Вековима побеђена многа царства и државе Пред праг гордог Капитола приклонише ропски главе. Град земаљски, град неправде, робови су горко клели Иако су у химнама њему венце славе плели; Јер не беше сунца правде да истини, братству води, И да цело човечанство од тирана ослободи. Ал' у једну светлу поноћ, узвишену, тиху, нему, Родило се сунце правде у маломе Витлејему; Са њим дође Љубав, Вера и Истина људском роду,И наука божанствена носећ' правду и слободу.Сину нова светлост људима и нов живот за човека, Као светлост која гони грех и таму овог века, И дарује мир, спасење и благодат неба, света, И вечити, рајски живот на бескрајни простор лета.

II

Ал' Рим оста горд и хладан. Још је цезар горди влад'о, На Голготи Богочовек беше распет, и пострад'о, Рим, непојмив живот Бога и небесно надахнуће, Презрео је братство људи и свеопште васкрснуће. О, горки су били дани и сурова искушења, Апостолства позив тешки ради људског избављења, Од страшног ропства греху, што као лав горски риче И духовном смрћу круши и на вечни порок виче. Пламтеле су очи жарко, дизале се шумно груди, Ал' небеско сунце јарко не видеше многи људи... Слушајући речи нове, и гледећи света дела, Тресао се Рим развратни и држава греха цела; Кнез је таме дрхт'о тада, љуљао се престо царски, Јер над њим се мач извио, мач духовно господарски, Што се плаши грозни Нерон у мраморном двору своме? Векови су задрхтали у походу крвавоме, Гледајући страшне жртве, што их цезар смрти сеје, Из Ахаје и Шпаније, Палестине, Галилеје... Чист, узвишен као кедар са ливанских светих гора, Или палма крунолисна са брешва топлог мора, Пун љубави и пун вере, кога људска лаж не цени, Страдао је Христов слуга у мукама на арени, Као сведок живог неба, као ангел пророчанства За свештене идеале свога Бога и хришћанства.

И потамне царска круна и изгуби сјај порфира Пред витешким постојанством мученика овог мира. И падоше очарани патриције и плебејци,А из крви дигоше се скромни људи Галилејци... Презирући и цезаре, и војводе, и матроне, И са крстом победише непобедне легионе. Јер крст Христов беше живот и оружје против таме, И порока, и разврата, и духовне смрти саме; С њим не беше самрт страшна, нити муке овог света, Јер је њега осветила крв Господа и Човека; Она му је с огњем неба животворне силе дала, Осветила духом светим савременства идеала. Од Едема до Голготе и новог Јерусалима, И то тајно осећаше дух гвоздени вечног Рима! Познао је моћ победе и његову живу снагу, Коју даје људском срцу да одоли вечном врагу.

III

И тако су прохујали многи дани и времена, Насићени људском крвљу свих народа и племена, Од брегова шумног Тибра па до кршних Хималаја И фјордова скандинавских до Атласа и Алтаја. Покоривши пирамиде, где је вечност славе била, Сав у крви Римски ор'о ширио је своја крила, Стењала је цела земља бројећ' ропства горке дане, Вапијући против греха, царства крви и сатане, Чекајући жељан часа војеводе новог света, Што ће својом снажном руком, пун разума и полета, Да сакруши гордог звера и цезаре шумног Рима, И прослави тријумф правде и слободе с народима; Да отвори хоризонте нове целом човечанствуИ поведе род земаљски Миру, Братству и Божанству. Ал' промис'о Божанствени, који космос вечно краси, Пророчанством својим штедрим обилну ће плату дати. Свима који њега знају и с чистом га вером воле, И у горким часовима за помоћ се њему моле. Свој благослов суштаствени Бог ће земљи целој лити, Помазиће избраника, врага ће му покорити, И даће му царску круну, жезао светли и порфиру, И венчати чело славом у блаженству и у миру.

IV

О, радуј се, горди Нишу, уздигни се ти високо, На теби се уставило свевидеће Божје око, Он те беше изабрао за колевку царском сину, Чија слава светлоносна у небо се само вину, Од чокота плодне лозе Констанција Хлора храбра Својој слави вековечној сасуд себи Бог изабра О, госпођо светла, царска, о Јелено, дивна мати, Смилова се Бог на тебе, ти ћеш свету цара дати, Што ће с трона царском речју да сакруши царство зала,

И хришћанству да сазида Цркву вечних идеала. Бог ће њему дати мудрост, и похвалу светске части Приближив га царском трону и узвисив царској власти, Дух Господњи плодног мира, чисто ће му срце дати, Да милостив, питом буде под заштитом Благодати. И да правду Божју дели са царскога светлог трона Васпитан у духу славе, да га позна васиона... У мраморним палатама весела се песма чује,То цар Диоклецијане гозбу даје, пир пирује; Никомидија се горда широм целог царства слави, И сатана пир крвави на попришту људском прави, Ал' Константин, син Јеленин, не пирује с дружбом њином, Већ украси своју младост наукама и врлином; Мудраци му крате време, а учење крати ноћи, За велика он се дела скромно спрема у самоћи. У дубини душе младе, што остаде вавек чиста, Лик голготског мученика с нечувеном славом блиста И у ноћи Њега зову, у данима с њима тужи, На Голготи човечанству свету службу да одслужи, На арени у мукама крв хришћанска кад се лила, Савести му болећивој беше много говорила; Он је страд'о од болова и јаука људског рода, И тежио светој правди и светлости рајског свода. Гледајући на неправду суровога царског трона, Он се гнуша шумног пира развратнога Вавилона, И Христов лик он постиже просвећеним својим умом И оглушив душу своју преступничке славе шумом. Сад је познао братство људи и једнога општег оца Од радника на Сибиру до римскога владаоца. И његово чисто срце, грозећи се дела Рима, Молило се томе Богу, отварало хришћанима Што молитве своје слаху и за брата и небрата, Од гордога царског Рима до кавкавских сурих врата, Са арена усред крви, катакомби, где се криле, И крв своју мученичку за истину свету лиле.

V

На пољима Италије, где се с небом земља мири, Велике се војске купе и крвав се облак шири: Ромулова деца горда иду против деце Рима, Нов Римљанин старом Риму нове јаде сада спрема. У околу беше живо. Свуд ломаче тешке горе, Бацајући бледу светлост на хероје и шаторе, На гвозденим оклопима месечина блешти сјајна, А на орлу сребреноме свих победа вечна тајна, О бедрима као муња мач беласа, дрхти, гори, Ал' кроз крв ће љут и жедан многе груди да разори, Сакрушиће многе храбре и кохорте и колоне, И у прах ће претворити оклопничке легионе. Нашто ова борба љута? Што се диже брат на брата? Куда срљаш, вечни граде? Што те страва тајна хвата? Хоћеш венац нове славе ил' победа ново име?

О радуј се, непобедни, ал' и плачи, горди Риме! Знаш ли ко ће спор да реши, ко да правди даде цену, Да искупи крвљу својом царски престо и арену; Зар је мало суза, крви и жртава чистих било, О, кажи нам, царство гвожђа, телом силно, духом гњило! Не радуј се, Максенције, и не тугуј, Константине, Слободе ће Ново Сунце на ограшју да вам сине. Бог над вама свепобедни,.према коме човек греши, Са војском ће херувима спор међ вама сам да реши... Ал' суморна тешка тама, коју разум не сме крити, У срцу је Константина: хоће л' моћи победити С одабраном, војском малом свога врага? Бог ће знати.Смрт ил' живот, пораз, тријумф величанска дела прати, Не оставља вечна мисао изабраника великога; Он се сећа родитеља и његовог живог Бога... Који му је увек стизао у страшни час тешких дана Дарујући своју милост, штедру помоћ са свих страна. Бљеште мисли светог ума, вера душу чисту краси, и сумња се суштаствена у пожару њеном гаси... Гле!, небеса заблисташе... хоће л' знаке чуда дати И подневно жарко сунце, своју светлост њима прати, Крст над сунцем јарким сину. На њему су слова сјала, Што их божја штедра рука у милости написала. "Ти ћеш овим победити!" више сунца натпис зрачи... О, може ли смисао његов ум човеков да тумачи?... Већ се сутон модар спушта, као бакар запад гори, У пожару страсти земље, дух победа славом мори, И облачна скупља крила на страх целе васионе К'о да хоће да заштити острвљене легионе. Од огњених стрела смрти и громова Јупитера Што смирује гордост људску и стооких страсти звера, Што осетив пир у крви, из дубина земних прети Да ће царство разделити и грехове да освети... И као штит сив и тежак већ се спуштао вео ноћи, А Константин брижан седи на раскршћу својих моћи. Морила га тешка сумња, што хероја често свлада, Хоће л' тријумф отворити широм врата вечног града. И у бризи горело је изборно мудро чело: Ко ће венцем украсити Божје Правде свето дело? Ко да дигне свету правду из окова страшних данаИ да спасе народ римски од џелата и тирана?И санак се лаки спусти, и уморне склопи очи,Ал' у сну се Христос јави да о Себи посведочи,Он држаше крст у руци, и пламена сјаху слова,И заповест Божја чу се у потоку бурних снова."Ти ћеш овим победити!", рече Христос божанствени.Знак мој живу правду носи и благослов суштаствени, У бој с мојим крстом ступај, победа ће крста бити, Под крст скупи легионе. "Ти ћеш овим победити!" И благослов давши цару у облаку златног дима, Узнео се Христос к небу с легионом херувима. У освитак беле зоре цар Константин савет чини, Тумаче му верне слуге свети санак у тишини;

И знак крста, који носи божју славу, Положише на оклопе, на штитове и заставу. Развише се сад знамења и крст са њих гордо блиста, И војска се за бој спрема под свештеним знаком Христа. Синула је светла зора, милујући земљу благу, Цар Константин пође смело супрот своме љутом врагу, Пред њим голуб, дух победе, високо се к небу вио, И хришћанске легионе у бој свети предводио. Зазвучаше звучне трубе, завришташе бојни коњи, И у трку гвозденоме уд'рише се легиони, И у боју, усред жара, хришћански се витезови Појавише с крстом светим к'о ангели бојни, Шумни Тибар вале диже и крваве пене рони, Обоји се крвљу људском, изгибоше легиони. Златна јесен тужно шуми и суморни ветар душе Преко моста каменога, где се војске храбре круше. Камен дрхти, земља стење, и мост тешки терет стреса, И гвоздена бојна врева простире се до небеса. У вале се хучне воде поток људске крви лије, и безбројне жртве мача на дну хучни Тибар крије. Ал' на мосту Максенције као цезар Рима стоји, И одбија бесне чете и ударце смрти броји.И пред смрћу као гигант, горд, узвишен на час чека, Смрт ил' живот, пораз... тријумф од Господа и човека. Ал' победа тако драга њему није венце дала, Није му се грациозно свом лепотом обећала. Пораз иде... с војском другом смрт херојска што све круши, И загрлив Максенција, с њим се на дну мутном крије. Све се сврши. Само Тибар раздражено шуми даље, И к'о поздрав из дубина победнику срећном шаље. Стишала се борба љута. У победи Христом сину, И донесе правду земљи, и тријумфе Константину. Велика је Божја светлост... Правична је крста сила, Разбила је таму греха и тиране победила.

VI

У Милану, дивном граду, император гордог Рима, Над њим око Божје бдије, и молитве чије прима, Достојанства сабор чини, позвав на час славног града Сенаторе и војводе са Истока и Запада. Дуговласи свештеници што их красе седе власи, Посланици од земаља, епископи и монаси, С поштовањем њега круже и с тријумфом њега здраве, И крст Христов, знак победе, у душама својим славе. Курјачицу гордог Рима палестински Агнец сруши, И божанствен Логос даде истрзаној борбом души. Из пепела човечанство надахнућем крепким диже, И Град Земље Граду Божјем уздиг'о се сада ближе. И у пратњи великана, љубимаца верне славе, Тихо уђе цар Константин, отац правде и државе.И надахнут Божјим Словом гордо рече са свог трона Речи правде и мудрости које слуша васиона:

"Од овога светог дана ја Господу служим света, Молећи Га да обдари вечитошћу земних лета Царство моје, што се шири од Запада до Истока, Над његовом снажном руком и светлошћу сјајна ока Нема више земног суда да Господа Христа гони, Нек му буде час у Риму к'о у целој васиони. Он нек буде цар царева и владалац вековима, И његове верне људе нек државни закон штити, Нека сунце за све буде и нек лије светле дане На Римљане и Јудејце и нас Гале и хришћане. Нек царује Божја правда, нек настане ново доба, И за цара и сељака, господара и за роба. Сви пред троном царског суда нек се сада изједначе, И слободе светле луче народима нека зраче. У држави мојој силној, под законом снажног Рима, За све вере и народе широк простор свуда има: Рим нека се учи правди и врлини у хришћана".

VII

Векови су прохујали од онога светлог дана, Од кад сунце васељенске правде сину из Милана, И под скиптаром сведржавним премудрога Константина Уздигла се у небеса људска правда и врлина... Господња је моћна рука указала вечне путе, Народима земног праха дала време и минуте, И повести закон строги, и границе моћи славе,Мора, горе и језера, и планине и дубраве, Ал' најмлађем међу свима, нашем вичном српском роду, Бог учини милост вељу, даде разум и слободу... На каменом градском платну родног града Константина Подигла се нова повест, нова слава, величина. Где је горди римски ор'о под небеса крила вио, Сад двоглави српски ор'о ту је гнездо себи свио; И тробојка српска света лепрша се по ваздуху, К'о застава вечне борбе, срчаноме српском духу. Ниш је горди вид'о дане, украшене вечне славом, И векове дочекиво клањајућ' се царском главом, Прочитавши књигу судбе, своје царске величине, Ал' и горких искушења и пропасти страшне њине... Ал' он није очајаво нит губио Христа Бога, И велики царски завет Константина Великога, Веров'о је да ће Господ тријумф правди верних дати, И народно васкрснуће с Христом светим дочекати, И та вера крепила га кроз све мене људских дана, К'о што крепи сунце сјајно душу вечног великана. Успомена драгоцених васкрснувши старо време, И ликове свих хероја стварајући ново семе.

VIII

Са бедема царског Ниша из прошлости давне, бледе, Већ шеснаест сад векова на победу правде гледе,

Од Косова и Милана и до наших славних дана Кад је славом васкрснућа српска душа овенчана. Херојскоме српском роду сад је Правда венац сплела.По стопама Константина Петар Први с војском ступи Да победу крста слави и векове да искупи; Наследник му Александар легионе у бој води, Да вековне мученике од некрста ослободи И да крвљу српског рода посведочи право своје, Од Мораве до Солуна, где Дојчина куле стоје; Па до мора Јадранскога, где се српски језик чује, Да крст Христов опет блесне, и победи и ликује; Да с Европе спере љагу крвљу српских витезова, И у крви храбрих Срба, послушника Божјег Слова. Крст свечасних и слобода златна сину јарко сада, Од Призрена и Антона, до гордога Цариграда: И гледећи српске војске, Ниш се сећ'о прошлог доба, Гордио се васкрснућем из вековног прашног гроба; Гордо му је чело било обасјано светлом надом И заносом осећања што са вером блиста младом "Са овим ћеш победити!" - Бог у грому с неба збори,И крст Христов опет сину, и огњу славе гори, К'о у старе оне дане, над јуначким бојним пољем; Над Косовом и Призреном, и Прилепом, и Битољем Крст доведе наше војске с освећених крвљу гора До Црнога и Белога, и Јадранског сињег мора К'о мач неба гонећ' таму, и крваво ропство дана, Сатирући бесне хорде непобедних Отомана, Он је блист'о ипак благо и праштањем и врлином, И победе српске није омрачио страшним чином Већ показа и праведно, и судијске правде лице Издајничким Бугарима на обали Брегалнице!...

IX

О, радуј се, горди Нишу, уздигни се к небу сјајном, Освећен си ти избраном Божанственом вечном тајном, Јер си као луча света кроз вековне блист'о тмине Пун заносног родољубља, српске речи и врлине. Нек се горди народ српски, народ људи и хероја, У данима кад се диже васкрснула слава твоја. Сад покажи твоје груди и покажи своје ране, И испричај твоју повест кроз векова тамне дане: Кажи нашем поколењу: Будућност ће света бити Са крстом ћеш искушења и све муке победити, Васкрснућеш свето доба, пуно мира и избранства На утеху целог Српства и на добит човечанства. Сад нек гледа са хвалом на зидине твоје лепе, А тирани овог света нек од твога сјаја слепе; На саборном твоме храму нек одјекну звучна звона,К'о грла моћи славие свепобедних легиона. И нек цело Српство славно од Карпата и Адрије, И до мора Јегејскога сад молитве с тобом вије. У данима наше славе, нек ти гордо сине лице,

Јер дочека осветнике од Косова и Сливнице. Нек Европа која слави Великога Константина, Од леденог Петрограда, Британије па до Рима, И суморног Цариграда, што слободе жељан стоји, И на Москву гледећ' с надом вековите дане броји, К теби поглед молитвени са дивљењем духа прате, Нек читају вечна дела, благодати обилате. А ти блистај, горди Нишу, и свој народ Христу зови, А Бог с неба нек на вечност Српство с тобом благослови.

Монах ВалеријанУ Врању, августа 1913 године