Milorad Ulemek:

GVOZDENI ROV

Urednik Mihailo Vojnovi LEKTOR Tanja Stepojevi Tehniki urednik Dejan Mladenovi Dizajn korica Jurii Bora

M VOOK5 ALFA 2004. Bosna - KOTA 1121 Pokuao sam da otvorim oi, telo nisam oseao, bila je potpuna tiina, vladao je mrak. D ok sam s mu-kom podizao kapke, shvatio sam da su mi usta, nos i ui puni zemlje. N isam mogao da se pomerim. Poku-ao sam da se setim ta se, zapravo, dogodilo i na sv oj uas shvatio da sam iv zatrpan. Poslednje ega sam se seao to je da smo bili napadn uti i da sam tr-ao kroz rov prema zemunici da pokupim jo munici-je. Kao kroz san j o sam uo povike Rusa Sergeja: "Da-vaj, davaj!" Znam da sam utrao u zemunicu, protrao kroz njen prvi deo, gde smo jo od poetka napada na nau liniju odbrane smestili esna est ranjenika. Oni su me molili za pomo: - da ne padnu ivi u ruke balijama, ve da i h pobijem kad doe vreme za to. Se-am se jo samo bleska i zagluujue buke. Posle to-ga nita. Mrak i tiina, iv zatrpan, sam. Da li sam ranjen? To jo nisam mogao da utvrdim, jer me je sve bolelo, glava mi je pucala, a ipak sam pokuao da se orijen tiem u vremenu i prostoru. Obuzela me pani-ka, jedva da sam mogao da diem zbog zem lje koja je bi-la na meni, oko mene i u meni. Govorio sam sebi: "Po-lako, oro, sm iri se, polako." Onda ponovo pitanje: "Da li sam ja uopte iv?" Smrt ne izgleda ovako, go-vorio sam sebi, osim ako me nisu ivog zakopali. Ali da jesu, bio bih u sanduku, bar bih osetio miris cve-a... Ili su me, moda, samo b acili u rupu i zatrpa-

1

li?! Panika me nije naputala, jednostavno nisam znao ta da radim. Pitanja su navir ala: "Koliko du-go leim ovde i ta je sa ostalima? Da li je artilje-rija pogodila o vu zemunicu i ivog me zakopala?" Najgore mi je bilo to nisam znao da li je dan ili no. Setio sam se da imam sat sa tricijumskim kazalj-kama koji je svetleo i u naj veoj tami. To je bio po-klon od moga oca kada sam 1991. godine polazio u ovaj jeb eni rat. Pokuao sam da izvuem levu ruku ne bih li pribliio sat oima koje su me pekle jer su bile pune zemlje. Dok sam pokuavao da izvuem ruku, upo-redo sam polako pok retao celo telo. Noge su mi bile sasvim prikletene u visini kolena, a na sebi sam imao tovar zemlje. Kada sam napokon uspeo da oslobo-dim levu ruku, hteo sam to isto da uradim i sa desnom, to je ilo malo lake. Leao sam na stomaku. Ne znam zato, a li mi je kroz glavu proletela misao ka-ko sam pre samo dva meseca, dok sam bio n a odsustvu, prvom posle etiri godine povlaenja po raznora-znim vukojebinama i gudurama, isto ovako leao na Adi i pio kolu, dok mi je sunce grejalo lea. Ovde to-ga nije bilo: ni kole, ni sunca samo tama, bol i strah. Pakao. Ne, ne, pakao ne izgleda ovako, ne osea se miris sumpora, nema vatre, ni dima, a ne vidim ni gospodina sa rogovima, repom i trozupcem na koji na-bija sve one koji su u ivotu napravili vie sranja neg o dobrih dela. Sam sebi ponovo govorim: "oro, jebe Adu, kolu, pakao i ostala sranja, vidi kako mo-e da se izvue iz ove situacije. Nisi proao sve to da bi o vde ostao zakopan kao pacov." Oslobodivi obe ruke, pokuao sam da raistim zemlju oko glave kako bih mogao da diem. U isto vreme mrdao sam ra- menima i gornjim delom t ela ne bih li otresao hrpu zemlje koja mi je pritiskala lea. Polako sam uspeo da oslobodim gornji deo tela skoro do zadnjice, ali su 9 mi noge i dalje bile prikletene, a bol se peo uz ki-mu. Samo da ona nije slomljena , da nisam ostao nepo-kretan. Meutim, poto sam uspeo da pomerim ruke i gornji deo tela, shvatio sam da je sve u redu i da je pro-blem samo u nogama. Stavio sam ru ke u poziciju za sklekove i pokuao da izvuem noge. Dok sam telo po-vlaio unapred, e ksplozija bola odjeknula je u mojoj glavi. Dolazilo je iz leve noge. Savio sam se u struku i rukama opipavao oko kolena da bih utvrdio ta m i to pritiska noge. Napipao sam ogroman balvan, koji je verovatno prilikom ekspl ozije pao sa gornjeg dela zemunice. Nema anse da se izvuem, balvan je bio te-ak bar etiri stotine kila. Znao sam kako su ovde gradili zemunice, ova linija je izdrala i bombardo-vanje natovskih aviona kada su prole godine tukli po svemu to je srpsk o. To je bila ozrenska bukva, brate moj, neunitiva. To me ubilo u pojam, imao sam utisak da su mi noge tridesetak santimetara utisnu-te u zemlju. "Jebi ga, oro, n eko pravi otiske na holi-vudskom bulevaru, a tebe e da utisnu u ovu rupu", po-mis lio sam. Setio sam se da sam, u stvari, sve ovo za- poeo ne bih li uspeo da vidim koliko je sati. Podi-gao sam ruke do visine glave i opipao desnom lanak leve, gd

e je trebalo da se nalazi sat. Prsti su mi go- vorili da je slomljen. Staklo je puklo, a kazaljke su svetlele u mraku i visile jedna preko druge. To me je razbe snelo - zar sat koji mi je sav ponosan dao mato-ri kada sam kretao u rat? Njegov sin ide da brani Srp-stvo - na sav glas je po komiluku trabunjao o tome iako sam bio kao vezista dodeljen u gardijsku briga du koja je kretala na Vukovar. Bila je to "raketa", sat ko-ji je on dobio kao je dan od najboljih stareina koji su pohaali Moskovsku vojnu akademiju

2 krajem etrdese-tih godina, dok je Tile bio u ljubavi sa Staljinom. Ba mi je bilo k rivo, ali ta je tu je. Dok sam razmi10

ljao o satu, sinulo mi JS da ako JS puklo staklo, to JS verovatno bilo ili zbog d etonacije, ili od mog pada i kao posledica zatrpavanja. Shvatio sam da ja, zapra-vo, nita ne ujem i pomislio da su mi od eksplozije verovatno otile bubne opne . Prstima sam dodirnuo ui i osetio neto lepljivo na obrazima, pomeano sa prainom i z emljom. Znao sam da je to krv koja mi je curila iz uiju. U isto vreme morila me je neopi-siva e. Ranije sam sluao da ovek kada je ranjen ili doivi neki ok, postaje naprasno edan, orga-nizam reaguje tako to povlai sve soko ve i izlue-vine ne bi li obezbedio vei imunitet za telo. e je u ovom trenutku bila n ereiv problem broj dva. Problem broj jedan je, naravno, bio taj to mi je ogromna b osanska bukva prikovala noge, to sam bio nepokretan i zatrpan na ovoj uki. Nisam i mao ideju kako da ih reim. Razmiljajui o tome, odlutao sam na deavanja pre cele ove katastrofe koja me je zade-sila. Priseao sam se tog jutra, u stvari, ne znam da li je to bilo jutros , poto nisam imao pojma koliko dugo leim zatrpan i da li je napolju no ili dan. Ali nema veze, pomislih, mora da je to poelo toga ju-tra kada je straar koji je bio u bunkeru na kraju de-snog rova dotrao i upao u zemunicu, gde se dnevna smena upra vo budila i spremala da popije prvu jutar-nju kafu i pojede neto za doruak pre neg o to pre-uzme svoju smenu nadgledanja linije iz rova. Za taj rov su govorili da j e neosvojiv, jedan od retkih koji bali-je nisu uspele da uzmu tokom celog rata. Poslednje dve godine u ovom delu ratita vodile su se rovovske borbe po ablonu Prvo g svetskog rata. Straar je utrao u zemunicu u kojoj je bila smetena komanda toga dela linije i dva odeljenja Gvozden og voda, koji je dobio naziv po prvom, naalost pokojnom, komandiru ovog neunitivog voda, kako su ga jo zvali u briga-

11

di Ozrenskog korpusa. Odmah sa vrata sasuo je bujicu nerazumljivih rei i videlo s e na njemu da je prili-no uspanien. Komandir prvog odeljenja, Gavra, brka-ti Crnog orac koji je branio rov jo od dana kada je napravljen, pogledao ga je kroz sanjiv e kapke preko limenke iz koje se puila kafa i lenjo mu rekao u nje-govom tipinom m aniru: "e si navro, june jedno, sjedi tu pa reci to ima. Nemoj mi tu harlakati kao da te av oli jure."

Straar je seo sa druge strane dugakog stola od grubo tesanih dasaka, oko koga se o kupila tek nekoli-cina boraca iz Gavrinog odeljenja. I oni su tupo zuri-li u pri dolicu. Poeo je da zamuckuje i nepovezano govori kako se sa zadnje strane rova, kr oz traneje za izvlaenje ranjenika, pribliavaju balije i da ih ima tridesetak. Na te njegove rei u zemunici se razlegao smeh, svi oni koji su se jo izleavali, ukljuujui i mene, poeli su da se diu iz svojih loa, koje su slu-ile umesto kreveta, ukopane u bone delove zemuni-ce na dva nivoa, podseajui me na planinarske domo-ve. Loe su bile napravljene od dasaka, kao pregrade, gde se, ako se malo zbiju, moglo smestiti oko etrde-set ljudi za ne daj boe. Dok sam navlaio izme, uo sam Gavru gde onako eretsk i pita pridolicu, ina-e mladog momka, koji je tek dva meseca bio dobrovo-ljac u treem odeljenju Gvozdenog voda: "A da nijesi meu njima vidio i moju babu Sanelu?" Na to se zemu-nicom opet razlegao smeh, mnogo jai, jer su ve svi bili

3 ustali i poeli da se skupljaju oko stola koji je bio u centralnom delu, privueni s mehom ostalih. Momak se zbunio, na njegovom licu su se istovremeno oitavali strah , bes i oaj, jer je sad ve bilo oi-gledno da je video neto to ga je veoma uplailo i potreslo. Taman je hteo jo neto da kae, kad je Ga- vra opet zagrmeo i poeo da mu objanjava kako za tri 12

godine niko nije uspeo da se priblii ovom rovu i ka-ko on mora da je sanjao, jer je bilo nemogue da balije priu sa zadnje strane. To bi znailo da su proli kroz potok u kome je bilo toliko mina i raznoraznih zamki iznenaenja da e ako ikada ovaj jeb eni rat bu-de gotov, biti potrebno deset lepera da bi se sve mine odnele odatle. U pola Gavrine reenice i sa le-ve i sa desne strane uli su se rafali i detonacije. U zemunici je na trenutak zavladala tiina i na lici-ma svih mogao sam da vidim z aprepaenje i neveri-cu. To je trajalo deli sekunde. Gavra je odmah poeo da nareuje i rasporeuje ljude. Napolju je zemlja ve gor ela od pucnjave, detonacija i vike onih koji su po-eli da izleu jo sanjivi iz svoji h zaklona, trei prema unapred odreenim pozicijama. U trenu se ce-lom oblau zaorilo: " Tekbir!" "Alahu ekber!" Sle-dila mi se krv u ilama. Dok sam u komandi radio u odeljenju veze brigade, sluao sam od boraca i ranje- ni ka koji su povremeno tu dolazili o tome da tako vrite mudahedini koji su bili u Al ijinoj vojsci i da oni kad napadaju, ne tede ni svoje ivote, jer im vera kae da e ak o asno poginu u boju, ii u "denet" kod Alaha, a dobie i devet ena da im u raju slue. T o je znailo da su oko nas bile bukvalno samoubice, koje juriaju dok ne obave zadatak ili dok ne poginu. Kako se njihova v riska pribliavala, tako je haos bi-vao vei. Dok sam uzimao puku, stavljao pancir i borbeni prsluk, u zemunicu su uneli dva ranjenika i stavili ih na veliki sto. Jednog sam prepoznao, do pre dva meseca bio je voza komandanta brigad e. Tra-io je da bude prebaen na prvu liniju, da vidi malo akcije. Evo mu akcije, e m ju je video, em je bio ranjen u nogu i rame. Bio je bled kao krpa i na licu mu se oitavao strah. Drugog nisam poznavao, video sam sa-mo da je teko ran jen, bio je pogoen u stomak. Taman

13

sam se opremio i hteo da pitam neto momka koga sam poznavao, kad je u zemunicu up ao izbezumljeni Gavra i povikao na mene: "oro, zovi komandu i trai pojaa- nje! Opko ljeni smo, posle se ljubite i kukajte jedan drugom!" Dok sam iao prema drugom del

u zemunice u kome je bio smeten centar veze, gde su spavali ko-mandir voda i vezi sta, kroz glavu su mi prolazile Ga-vrine rei: "Opkoljeni smo!" Seo sam za central u sa deset linija, preko koje je ceo rov bio povezan polj-skim telefonima. Jedna od njih bila je veza sa koman-dom. Poeo.sam da pritiskam dugmad i da nervozno vr -tim induktor ne bih li uo poznati Ivanin glas, koja me je zamenjivala u vezi kom ande otkako sam prebaen u komandu bataljona. Taman sam hteo da odustanem, ka-da m i se sa druge strane javio nepoznati glas. Pitao sam da li je to komanda brigade i zauo sa druge stra-ne smeh i viku: "etnici, svi ete n a raanj!" Sledio sam se. U prvi mah sam pomislio da je i komanda zau- zeta, ali s am se odmah setio da je to nemogue, jer se ona nalazila na osam kilometara od nae linije od-brane. Sa druge strane ice i dalje se uo smeh, glas je uporno govorio: "e tnici, predajte se pa emo vas na kolac!" Prekinuo sam vezu razmiljajui ta je to mogl o da se dogodi. Moda su balije stvarno prole iza naih lea i pronale telefonski vod ko ji je iao od poloaja do komande, pa su se jednostavno prikljuile na njega i na taj nain presretale sve pozive sa naeg poloaja prema komandi bataljona i brigade. Ako se to zaista

4 dogodilo, onda niko sa nae linije odbrane nije mogao da stupi u vezu sa bilo kim, jer su sve linije i poljski telefoni bili prikaeni na ovu centralu. Drugim reima, to je bio kraj. Dok mi se svata motalo po glavi, uo sam kako pristiu novi ranjenic i i Gavru koji nareuje e da ih smeste. Poao sam u drugu prostoriju zemunice da bih video 14

ko je ranjen i ugledao na podu ogromnog momka sa Di-nare iz Gavrinog voda, koji je tu doao pre godinu da-na. Nisam mogao da vidim gde je tano ranjen, jer je iz nj ega krv curila na sve strane. U tom trenutku me ugleda Gavra i upita da li sam dobio komandu. Ukrat-ko sam ga izvestio o tome ta se dogodilo i koje je mo- j e miljenje. Kada sam zavrio svoje ionako konfu-zno izlaganje, on me je gledao belo , brkovi su mu se opustili, izgledao je nikad jadnije. im su mu do mo-zga doprle moje rei, strovalio se na dva sanduka mu-nicije koja su stajala u oku i zagnjurio glavu u a-ke. Bio je potpuno demoralisan. Napolju je paljba bi-vala s ve jaa, a vriska balija sve blia, kao da su na-njuili da smo u bezizlaznoj situacij i. Iz minuta u minut pojaavali su napad. Tada je u zemunicu upao Sergej i prosuo bujicu ruskih rei. Iako nismo znali ruski, razumeli smo u sekundi sve to je rekao i samo smo se tupo pogledali. A rekao je da su mude upale u desni rov i da su zau zele krajnja dva bunkera. On je do-ao po municiju objanjavajui da su Vlatko, Stojke , Ramzes i on dobro uaneni u poprenom rovu i ako budu imali dovoljno municije, mude nee proi dok su oni ivi. Iza sebe sam video Gavru kako ustaje i kao za sebe pria kak o je nemogue rov odbraniti ako je napadnut sa zadnje strane i ako adm ne poalju po jaa-nje, pitanje je sata kada emo ga izgubiti. Samo smo se pogledali i bilo nam je sve jasno. Gavra je puko. Video sam Sergeja kako u drugom delu zemunice trpa mu ni-ciju za PKT oko pojasa. Za manje od minut bio je sav u redenicima dok je levo m rukom poneo sanduk bombi. Dok je prolazio pored mene, rekao je: "Zdravstvuj, k a-marad ora!" Potom je izaao. U meuvremenu se po-javio zamenik komandira prvog odel jenja, koje je dra-lo levu stranu rova. Bio je unezveren, sve je shvatio kada je video ranjenike po stolu i Gavru kako izgu-

15

bljen pria sam sa sobom. Pitao me ta se deava, a ja mu ukratko objasnio to to nam je preneo Sergej. Rekao je da ni na njegovoj strani nije bolje i da od ode-ljenja koje je sino brojalo dvanaest ljudi, sada ima sa-mo sedmoricu sposobnih za borbu. Ostali su teko ranjeni ili mrtvi. Pitao me ta da radimo. Pogledao sam ga obeshrab ren i rekao da sam ja samo vezista ko-ji je doao pre dva dana da bi proverio lini je veze, a da me pri tom jo zovu ora, i da ja nemam predstavu o tome ta treba da se radi u ovakvoj situaciji. * * * Tada me iz razmiljanja tre neko utanje. Ni-sam odmah shvatio ta je to, a bilo je jasn o da mi se polako vraa sluh. Leei onako prikleten, poku-ao sam da ujem odakle um dolaz . Meutim, uz svu koncentraciju i napor, razabrao sam samo utanje u sopstvenim uima. Nisam znao da li mi se to sluh vraa ili se stanje pogorava. Bar kada bih mogao da u jem, bilo bi mi lake. Ovako, em je tama, em ne u-jem nita osim utanja u uima i bubnjan ja u glavi. e je postajala sve ea. Osetio sam da su mi ruke skroz utrnule, prsti kao da nisu bili moji, a kada sam pokuao da se pomerim, uljao me pancir, koji se, verovatno zbog nezgodnog poloaja, urezao ispod mike i zaustavio cirkulaciju u rukama . Pomislio sam da ga skinem, ali sam pre toga morao da se oslobodim bor- benog p rsluka. U stvari, to je bio modifikovani pr-sluk za vezistu koji je morao

5 da se kree po terenu i prvoj borbenoj liniji. U prsluku sam imao samo dva okvira za AP, koja su me sada toliko uljala da sam ih oseao preko pancira. Znao sam da mo ram da se rato-siljam te zatitne odee, bar u lake da diem. Odigao sam se na levi laka t i pokuao desnom rukom 16

da napipam rajsferlus od prsluka. Kada sam ga ose-tio pod prstima, poeo sam da ga povlaim. Nije ilo, bio je upetljan u ice koje su mi virile iz go-tovo svih depova. P ored dva okvira, ostali depovi su mi bili puni ica, kleta, raznoraznih klema, a bila je tu i baterijska lampa. Jebote, baterijska lampa! Potpuno sam to zaboravio. Uvek sam u prsluku nosio baterijsku lampu, malu mag- light lampicu sa crvenim f ilterom za svetlo. Srce mi je ubrzano radilo dok sam desnom rukom pipao po depovi ma i pokuavao da se setim vde sam je stavio. Napokon sam je naao u de-piu koji slui z a prvi zavoj. Izvadio sam je polako, kao da je bila od porcelana, a onda poeo da molim Boga: "Samo da radi!" Udahnuo sam duboko i okrenuo mehanizam za paljenje u levo, mali crveni snop se uka-zao. U tom trenutku sam se setio da i tu tananu sv e-tlost moe neko da vidi i odmah ugasio lampu. Mozak mi je radio sto na sat. Analizirao sam si-tuaciju: "Ako ja ne mogu da vidi m nikakav traak sve-tlosti, prilino je izvesno da niko ne moe da vidi ni svetlost m oje lampe." Da sam bar mogao da ujem, znao bih ta se deava oko mene. Uzeo sam lampi cu, prineo je levom uhu i noktom kuckao po njoj. Zvuk sam uo kao da dopire iz dal jine. Dobro je, sluh mi se vra-a. Odluio sam da saekam jo neko vreme kako bih uo ta se deava pre nego to ukljuim lampu i po-kuam detaljno da osmotrim svoju situaciju. I d alje me je muila e. * * * Setio sam se da je, dok je trajao napad, momak koji je bio ranjen u stomak oajniki traio vodu. Kada sam priao stolu i hteo da mu je dam, voza komandan-ta brigade, ko ji je doao na liniju u potrazi za akci-

17

jom, opomenuo me je da mu ne dajem vodu, jer je ranjen u stomak, a voda e mu samo pogorati stanje i ubrzati smrt. Hteo sam neto da mu kaem, ali sam odustao i dao vo du ranjenom borcu. Pogledao me je praznim oi-ma oveka koji je na izdisaju. Za deli sekunde sam po-mislio da i on meni eli neto da kae. Gavra je i dalje etkao preskaui ra njenike, sada ih je bilo je-danaest, i priao sam sa sobom. U trenutku me pogle-da i ree: "E pa ako je vreme, onda da izginemo ka' ju-naci, a ne ka' pike!" Izaao je iz zemunice pevajui "Oj svijetla majska zoro". Uinilo mi se da je pucnja-va napolju malo utihnula. Hteo s am da izaem iz za-klona i odem do Sergeja da pitam treba li mu jo mu-nicije, ali s am se setio da do njega ima vie od dve-sta metara. Kako sam ovde bio tek dva dana , nisam naj-bolje poznav'ao splet ovoga do jue neprikosnovenog i neosvojivog rova . Sam sebe sam ubedio da neko treba da ostane s ranjenicima. U stvari, traio sam neko opravdanje samo da ne izaem iz zaklona zemunice. "Kukavice!" - rekao sam seb i. Mada me niko nije sma-trao kukavicom i slabiem iako su me zvali ora, tog trenut ka sam osetio nekontrolisani strah. Pi-tao sam se kako se on lei, potiskuje. Seti5 sam se da su nas, dok smo bili kod Vukovara, ja jo mlad borac, vezista u Ga rdijskoj brigadi, opko-lile ustae u jednoj kui na Trpinskoj cesti. Tada sam bio sa komandirom ete, tek promovisanim kape-tanom koji je doao iz ezdeset

6 tree padobranske i vaio za odlunog i hrabrog stareinu. Ustae su nas opkolile zato to j edno nae krilo nije stiglo da nam na vreme zatiti bok dok smo izviajui oti-li napred malo vie no to je bilo planirano. Se-am se da smo se svi onako mladi uasno uplaili. T o je ujedno bilo moje ee vatreno krtenje. Kad je 18

kapetan shvatio ta se deava, okupio nas je i pitao: "Momci, je l' vas strah?" Nije bilo potrebe da bilo ko ta kae, naa lica su govorila umesto nas. Kape- tan nam je rekao da se strah lei jo veim strahom od onoga koji ovek trenutno osea i mrvicom zdra vog razuma. Jedan Nilija iz nae grupe naao se da upi-ta koji to strah moe da bude vei . Kapetan mu je od-govorio da e ga i te kako osetiti ako se ne dozove pa-meti. Ak o mi zbog svog kukaviluka budemo dozvoli-li da nas ustae ive uhvate, saznaemo ta je t o ve-i strah dok budemo stajali u redu za klanje zaralim bajonetom i gledali kako drugu pored nas vade oi i seku jezik. To je na nas delovalo kao sedativ. Dva sata kasnije stigla nam je pomo, izvukli smo se ivi iz opkoljene kue, i nauili lekciju o strahu. U tom tre- nutku uo sam zvonjavu centrale. Komanda, pomislio sam i jurnu o prema telefonu. Kada sam stisnuo slu-alicu i rekao: "ora, Gvozdeni vod", sa drug e stra-ne sam uo onaj glas od malopre: "oro, pa di si o-ro, dobie ti gvozdeni kolac u dupe." Spustio sam slualicu. Iako sam bio veoma uplaen, tada sam osetio kako prvo bitni strah lagano poputa. Znao sam da je pobedio onaj vei. Uleteo sam u zemunicu i pitao ranjenike mogu li da izdre. ulo se samo kuka-nje i mumlanje. Glupo pitanje , pomislio sam. Otvorio sam sanduk s municijom i poeo da vadim redenike i opasuje m se bombama. Reio sam da odem do Sergeja, doturim mu municiju i ujedno se raspitam kakve su nam anse za prolazak kroz pakao. Kad sam n a sebe na-tovario municiju, jedva sam ustao od teine i krenuo od zemunice desno, kroz rov koji je bio dubok vie od dva metra. Iao sam u pravcu pucnjave udaljene ne kih sto metara napred. Rov je bio iskopan u cikcak, to nas je titilo od direktnih artiljerijskih pogodaka. Ako bi upala granata, mogla je da ug rozi samo one ko19

ji su se nalazili u krivini gde je pala, ostali su bili zatieni. Na svakih pedeset metara bio je ukopan usek i natkriveni poloaj za strelca. On je na pred-njoj strani imao takozvani hvata metka, to je pot-puno titilo strelca od pogod aka sa prednje strane rova, a pri tom je strelac imao odlian vidik i pro- stor za gaanje svega to se micalo u njegovom vido-krugu. Kako sam se vie pribliavao Sergeje vom po-loaju, tako je pucnjava postajala ea. Bogami, Rus je ba praio. Priao sam na et set do pedeset metara i ugledao tri lea kako lee potrbuke, ma-lo dalje bila su jo dv a. Po uniformama sam prepo-znao da su to nai borci. Bili su krvavi, a mene je spo pala munina. Mada nisam gadljiv, poto mi je ovo bila peta godina po raznoraznim ra titima, od ovoga prizora mi se eludac popeo u grlo, ali nisam imao ta da povratim poto od sino nita nisam ni jeo. Mahinalno sam pogledao na sat, bilo je pro-lo podne. Pucnjava je trajala ve dobri h est sati, a kraj joj se nije nazirao. Skoro sam stigao do mesta gde je bio Serg ej sa ostalima. uo sam ga kako peva Internacionalu i vie: "Davaj, davaj, Ramzes!" Iza-avi iz poslednje krivine rova, ugledao sam ih u bunkeru, obavijene dimom od pu cnjave. Ispred je bilo Stojketovo telo u sedeem stavu, sa pukom u krilu. Zastao sa m i zagledao se u njega. Izgledao je kao da je seo da se odmori, a iz grudi i usta mu je curila krv. Setio sam se da su se s ino, dok smo sedeli u zemuni-ci posle veere i priali uobiajene lovake i rat-nike prie, Stojke i Dinarac zamalo potukli zbog toga to je Stojke proitao Dinarcu Andrievu de-finiciju oveka sa Dinare. Stojke je leao na svom delu u loi, itao Andrievu knjigu "Znakovi pored puta". Dinarac je igrao ah sa Ramzesom i stalno se na njega ljutio to vara. Svi su se oko njih smejali

7 20

dok mu je Ramzes objanjavao da ah nisu karte pa da se vara. "Sluaj, Dinarac, ta kae jedan intelektualac za vas sa Dinare", zauo se Stojke. U zemunici je zavladao tajac, jer su svi hteli da uju ta on ima da kae, oekujui da e p osle biti smeha do kolena. "De, reci ta kae taj tvoj intualac." Razlegao se opti smeh. "Nije intualac nego intelektualac", rekao mu je Stojke. Smeh se pojaao. Iako je Dinarac bio dobrica, kad popizdi, umeo je da bude nezgoda n. "Dobro, de, reci ve jednom ta taj intu.... taj mi-sli." Smeh je ve dopirao sa svih strana. ak je i Gavra doao iz svog dela zemunice da bi uo prozivku. Ina-e, ovakvo zezanje sa prozivkama bilo je uobiajeno pred spava nje, jer su se ljudi oputali i zbliavali. "E, sad, sluaj dobro", rekao je Stojke, "Andri ka-e: 'U prirodi je naeg oveka, naroito ', to naroi-to je naglasio, 'onom dinarskom tipu da ne ostaje ni kod jedne zamisl i, nijednog dela istrajan i dosledan i da ih ne prati u njihovom prirodnom razvi tku da bi uticao na njih. Naprotiv, posle prvog zanosa, on napu-ta delo, vraa se d o njegovog izvora, muti ga milju i pogledom, zatim silovito prelee ceo budui, neost va-reni i tek zamiljeni tok dela, anticipira ga...'" "ta ti to sad znai to zadnje to si rekao?", pi-ta Dinarac. U zemunici zemljotres od smeha. "Mir!", vie Gavra. Opet tiina. Stojke nastavlja: ,,'Pa ga onda opet vraa na taku na kojoj se delo nalazi u tom tr enutku svog prirodnog razvoja. Tako se stvari razvijaju vie uz njegovo ue-

21

e nego pod njegovim uticajem; jer on nije u njima ne-go iznad i pored njih. Zato o n u veini sluajeva i ne stvara dela i ne upravlja dogaajima, nego reaguje na njih, polaui mnogo vie na to da bude zaetnik, su-dija, borac i gledalac, nego stvaralac, r adnik i u-var. U njega je vidna sklonost da ne eka razvitak stvari i ne uestvuje u njemu radom i stremljenjem.'" "Eto to kae Andri za vas Dinarce", zavrava Stojke. U zemunici tajac. Dinarac gleda u ahovsku tablu i klima glavom. Svi ekaju da on net o kae, a, u stvari, hoe da puknu od smeha. "De mi to sad reci na srpskom." Eksplozija smeha, ljudi se bukvalno valjaju po po-du. Dinarac ustaje i kree prema mestu cce je leao Stojke. ,,0' ti meni re to na srpskom ili ne?" Smeh se utiao. Stojke, koji se drao za stomak, kroz smeh kae: "Eto, ja mu proitam, a on trai pre-vod. To znai da ste vi obini balvani." U zemunici potop. Dinarac rie: "Ubiu te, matere mi!" "Nisam to ja rekao, ve Ivo Andri", uje se Stoj- ke. "Ma ubiu i njega!", urla Dinarac. Stojke se brani: "Pa on je ve mrtav."

8 A Dinarac dodaje: "Ma ubiu ga ponovo, matere mi." Od silnog smeha sam morao da izaem na vazduh, stomak me zaboleo. Straar napolju ta koe se smeje i pita da li je to, kao i obino, Dinarac na tapetu. Klimam glavom, je r od smeha ne mogu da mu odgovorim. Dok sam se priseao kako smo se sino zezali i smejali, a ve danas jedan lei izreetan u zemunici, a drugi sedi prosvirane glave i grudi, ispred mene je 22

izleteo iz pomonog rova Vlatko i zamalo me nije ubio. "Idi, bre oro, u pizdu materinu, da nisi imao te puke, upucao bih te ko baliju. ta e ovdje, zar ni-si vidio one mrtve balije tamo u rovu?" "Jesam", odgovaram mu jo po d utiskom atmosfere od sino. "Balije su nam upale s lea, ubile su dvojicu na-ih, ali sam ih sredio, svu trojicu ", kae Vlatko. Ukratko mi je ispriao ta se dogaalo na desnoj strani rova. Kada su jutros doli na po loaj, dva krajnja rova su ve zauzele balije. etvorica iz dru-gog odeljenja nisu zna la ta se dogodilo i upala su u zamku. S njima je bio i onaj mladi straar to je ju-t ros u zemunici pokuao da nas obavesti. ive su ih uhvatili, a naredna dva sata su i h komadali sekirama. Delove tela, ruke, noge, bacali su prema ovom naem rovu, a g lave su im nabili na ipke od puaka i po- boli na vrh bunkera koji je sada u njihov im rukama. "Zamalo i mi da upadnemo u zamku, ali ih je Rus provalio i oaavio trojicu njihovih koji su nas e-kali u ovom bunkeru gde su sada Sergej i Ramzes. Doi da vidi, bacili smo ih ispred bunkera kao tit, ali ih nismo komadali kao oni nae ." Opet me je spopala munina, a nisam imao ta da povratim. Doli smo do bunkera i uli. B io je pro-stran i vrsto graen, gledao je na tri strane i jedino je bilo nezgodno to

je sa zadnje strane, u odnosu na nau liniju, bio zatvoren i tako nam onemoguavao pregled iza lea, a upravo su balije odatle najvie na-padale. Rus je bio u ekstazi, pucao je iz PKT-a kratkim rafalima. Lice mu je bilo garavo, mora da je ispucao vie od deset hiljada metaka od jutros. Ramzes mu je uva o bonu stranu prema drugom kraku rova, koji se pruao prema traneji za izvlaenje ranj enika. Bio

23

je bled i izgledao je kao da e se svakoga asa sruiti. Kad me je pogledao, primetio sam da je ranjen. Imao je prostrelnu ranu kroz desni obraz i kroz levu nogu. Sam o je zaklimao glavom, jer nije mogao da pria. Pi-tao sam ga da li je u redu, na ta je on samo slegao ra-menima i nastavio da puca prema bunkeru koji je bio udaljen nekih sedamdeset metara od nas, malo ukoso i neto nie od naeg. Pogle dao sam kroz pukarnicu preko tela jednog od ubijenih hoda u pravcu bunkera i video etiri glave kako se klate na vrhu bunkera po-bodene na ipke za ienje cevi automatskih pua-ka. Tada me je ugledao Rus. U oima mu se oitavala udna meavina l udila i ozarenosti zbog redenika kojima sam bio naikan. Odmah je poeo da ih skida s a mene i slae pored PKT-a, kome se cev toliko usijala da je bila skoro providna. Nekako mi je objasnio da mu je potreban drugi mitraljez, jer je ovaj 1ri1, kako je rekao. Obeao sam da u pokuati da mu donesem dru-gi, ako ga budem naao. Valjda me je razumeo, jer se okrenuo i nas tavio da ispaljuje kratke rafale u prav-cu balija koje su sve vreme napadale i h valile Alaha. Predoseali su da smo na kraju snaga i zato im se nije

9 urilo. Srea u nesrei bilo je to to smo imali mu-nicije za godinu dana rata, ali je, naalost, ljudi bi-lo sve manje. Balija je izgleda bilo ko kusih pasa. Smrt se osea la na sve strane, leevi su ve na suncu poeli da smrde i u bunkeru je bilo nepodnolji vo. Pitao sam Ramzesa da li hoe da ga zamenim, a on da ode u zemunicu da se malo odmori. Rekao mi je da e ra-dije krepati ovde nego u zemunici. Vlatko, koji je sta-jao na treoj strani bunkera i uvao prilaz, rekao mi je da ne brinem za njih, ve da im posluim kao trka i kurir. Rekao mi je da probam da odem do levog krila, pogledam ta se tamo deava i pitao me za Gavru. Od-govorio sam mu ta se desilo i kako mislim da je Ga24

vra otkaio. "Luci Crnogorac!", zavapio je Vlatko. Kad smo se dogovorili kako i ka d da doem opet, poku-pio sam prazne redenike Rusovog PKT-a i krenuo pre-ma zemuni ci. Usput sam se pitao ko li je jo od ranje-nika u zemunici umro. Kad sam polazio , na izdisaju je bio samo momak koji je bio ranjen u stomak i kome sam dao vode. Po ovoj vruini nije bilo anse da preivi. Dok sam tako razmiljao, uopte nisa m vodio rauna kuda idem i koliko sam puta skrenuo izmeu mree ro- vova, sve dok nisa m shvatio da se rov sputa nizbrdo i da postaje plii. Stao sam i shvatio da sam neg de po-greno skrenuo. Uao sam u jedno proirenje i seo na zemlju da se malo odmorim. Bio sam edan, gladan, umo-ran ko pas. Nalazio sam s e u jednom od krakova glavnog rova koji je sluio za izvlaenje i dovlaenje rezer-vni h snaga za intervenciju. Da sam nastavio pravo, izaao bih sto metara iza nae linij e i bilo bi mi potrebno da se sjurim do podnoja brda kroz umu ko-ja je poinjala dvesta metara iza rova i sputala se nekih trista-etiristo metara u podnoje ove jebene kote 1121. Dole je makadamski put vodio tri kilome- tra izna

d kota kroz umu i izlazio na asfaltni drum prema Doboju. Tamo je bio spas. Spas i z ove ludnice. Lepo je bilo razmiljati o slobodi i zezanju daleko od ovoga ludila. Meutim, brzo sam to bunilo izbacio iz glave, nisam mogao da odem i ostavim ove ljude na cedilu, pogotovu ne posle onoga to sam video i pro- iveo o d jutros. Nekako sam se za ova dva dana zbli-io s njima, bili su borine. S tim mislima polako krenuh nazad do glavnoga rova. Dole ispred mene ula s e neka buka, a potom apat. Oblio me hladan znoj ia-ko je bilo vie od trideset step eni tog avgusta 1995. godine. U prvi mah pomislih da su to nai iz komande poslali pojaanje, ali sam se setio da je jutros posle samog napada reeno da smo opkoljeni . Stresao sam se

25

od straha, Jer mi se pred oima stvorila slika etiri glave koje su bile izloene na o nom bunkeru to su ga zauzele mude. Skoro da nisam disao, sada se ve jasno uo apat i d ogovor vie njih koji su se najverovatni-je nalazili petnaestak metara ispred mene u rovu ko-ji je na tom mestu dosezao malo vie od grudi. Kako sam se nalazio u pr oirenju rova koje je sluilo za mimoilaenje ljudi ako bi se tu susreli, jedni bi uli u proirenje, a drugi bi proli kroz rov, bio sam uveren da me nisu primetili. Polak o sam na kolenima krenuo do proirenja i oprezno provirio u pravcu iz koga sam uo g lasove. Ugledao sam na deset metara njih petoricu kako ue i dogovaraju se. Povukao sam se i ponovo seo, mozak mi je radio sto na sat. Da pobegnem nisam mogao, jer je jedini izlaz iz proirenja bio kroz rov i pre nego to bih uspeo da potrim, ubili bi me kao zeca. Bio sam u klopci. Strah je bio neopi-siv, skoro me blokirao. Ja sam, njih petorica, ora je vezista, oni verovatno prekaljeni borci. Koje su mi b ile anse? uo sam kako su poeli tiho da padaju. Znao sam ta to znai, dogovorili su se kako e dalje i sada su izgovarali poslednje molitve, posle toga e

10 krenuti. Vreme mi je curilo. Setio sam se kapetano-vih rei: "Vei strah i mrvica razuma." To je to - re-kao sam sebi. Mozak mi se odblokirao i dvoumio sam se da li da izletim pred njih i istresem ceo okvir u tom pravcu, pa posle beanij a ili da bacim najpre bombu, pa onda da pucam kao lud. To drugo je izgledalo raz umnije: u rovu irokom ezdeset santimetara bi-la su petorica na gomili, pa bi uinak bombe trebalo da bude razoran. Poeo sam da brojim u sebi do 10 ka-ko bih se smirio, izvadio sam osigura od bombe, udah-nuo i bacio je u nj ihovom pravcu. alio sam to ni-sam imao defanzivnu zelenu umesto ofanzivne crne, ze lena je bila jaa, ali i malo tea, pa sam zato uvek 26

u depu nosio crnu bombu. Odluio sam da ako prei-vim ovo sranje, uvek nosim zelenu b ombu, i to ne jednu nego tri. ula se eksplozija, pa vrisak. "Dobro je", po-mislio sam, nisam promaio. Izleteo sam i u ue-em stavu poeo da pucam pojedinano u pravcu obl aka praine u kome se naziralo komeanje tela. Vritao sam: "Pomozi boe, pomozi boe!" Pu cao sam do po-slednjeg metka u okviru i odmah ga zamenio za drugi. Kad sam i taj ispucao, nesvesno sam pritiskao okida na prazno i isputao nerazgovetne krike. Kol iko sam se bio izgubio, nisam ni primetio da su mi s lea pri-li Vlatko i Danke. Da nke je bio borac iz prvog ode-ljenja i nalazio se na levoj strani poloaja. Oko mene se sve puilo od praine i barutnih isparenja, cev od puke mi se dimila, a ja sam i dalje stiskao obara. Bio sam u delirijumu.

"Auuu, oro, jebo si im kevu", rekao je Vlatko. "Ovi vie nee na hadiluk." Danke mi je priao i kucnuo me po glavi: "Alo, oro, gotovo je, smiri se." Tada sam se trgao i postao svestan njihovog prisustva. "Jesam li ih skenjao?", bilo je prvo to sam pitao. "oro, ubio si ih namrtvo", rekao je Danke. "Idi, bre, pa ti si prava zver, da smo znali, uzeli bismo te ranije u vod. Pazi ga, a on atro vezista" , kroz smeh je g ovorio Vlatko. Prili smo do tela koja su leala izmeana u uskom prostoru rova. Bio je to masakr. Ni sam znao da li da se ponosim ili da se samome sebi gadim. Adre-nalin mi je polako opadao i najvanije je da sam ostao iv, sve drugo je bilo nebitno, ovo je ista borba za preivljavanje. Vlatko je poeo da im pretrauje de-pove i kod svih je pronaao samo po izdanje Kurana. To su bile prave mude.

27

"E, pa, oro, za ovo e te Raso odlikovati", obra-tio mi se sav ozaren Vlatko. "Da, ali, kako stoje stvari, posthumno", dobacio je Danke. Kiselo sam se nasmejao. Krenuli smo nazad, a pre toga pokupili oruje i municiju sa leeva. Dok smo se kreta li prema glav-nom rovu, Danke mi je objasnio da je na levoj strani malo bolje ne go na desnoj, jer imaju bolji pregled i mogu vatrom da dre mude na veem odstojanju nego to su to bili u stanju Vlatko, Ramzes i Rus. Zabrinu-li su se za mene, jer k ad je Danke odveo jednog ranjeni-ka u zemunicu, tamo je zatekao samo ranjenike, pa je s Vlatkom krenuo prema desnom krilu da me potrae. P rvo su pomislili da sam pobegao, a onda su uli bombu, pucnjavu i moje urlike, pa dotrali do mene. Objasnili su mi da sam ih, zapravo, spasao, jer da im je tih pet balija dolo s lea to bi znailo njihov kraj. Danke mi je rekao da je Gavra p oginuo jo jutros. Bukvalno je srljao i nepotrebno se izlagao. Rekao je i da su na levom krilu ivi i sposobni za borbu samo ia, Suri i on, tako da je od voda koji je jutros bro-jao trideset i dva oveka, samo nas sedam bilo sposob-no da dri oruje i da se brani. Ostali su bili ranje-ni ili mrtvi. Kada

11 smo doli do glavnog rova, dogo-vorili smo se da ja razvuem icu izmeu leve i de-sne s trane i prikaim dva poljska telefona, te tako napravim direktnu vezu izmeu Dankea i Vlatka. Vlatko je trebalo da minira sve prilazne rovove ko-ji su iza naih lea bi li spojeni sa glavnim rovom. Na taj nain bi se izbeglo neprijateljevo iznenaenje s lea kao to su to pokuali malopre. Nastalo je neko zatije, kao da se pucnjava smirila. Pogledao sam na sat, prolo je tri. No se n eumitno bliila. Znali smo da po mraku moemo da kontroliemo ceo rov i sve prilaze, ali niko jo o tome NIJS govorio. Uzdali smo se u udo. Rus vie ni je pucao, ali je i da-lje vritao i psovao balije u drugom bunkeru. Trgao sam se iz razmiljanja, a oko mene isti onaj mrak, gust i teak. Meutim, jasno sam uo Sergejev glas. Sluh mi se povratio. Pitao sam se koliko je pro-lo i ta se dea va napolju. Da li komanda uopte zna ta se ovde dogodilo. Da li znaju da je ceo Gvo zde-ni vod zbrisan sa lica zemlje. Straan vrisak je zapa-rao vazduh. Najeio sam se . Bio je to ipak Sergej. Vri-tao je uasno, zapuio sam rukama ui i poeleo da mi se slu h nije vratio. Shvatio sam da su ga uhvatili ivog i nisam smeo da pomislim kako g a sada mue. Pogotovu to je Sergej bio Rus. Rus - Avganistan. Av-ganistan - mudahedini. Stresao sam se. Svi su ga po- zn avali. U bataljonu i u brigadi bilo je osam Rusa do-brovoljaca. Sergej je bio vo za tenka u ruskoj armiji, ali je izriito traio da se bori na prvoj liniji. Ka-ko mi

je vee pred napad objasnio Pop, koji je pre rata stvarno bio pop, i teno govorio ruski i jo nekoli-ko jezika, Sergej je u ratu izmeu Rusije i Avganista-na izgubio dva brata, jedan je bio pilot helikoptera Mi-24, a drugi voza tenka. On je bio na jmlai i kad je u Bosni poeo rat, a on uo da se tu bore mudahedini, odmah se prijavio kao dobrovoljac. esto je umeo da kae kako je to najmanje to duguje svojoj brai. Sad su njega uhvatili ivog, i to ovde u nekom pikovcu dale-ko od Rusije. Katastrofa, uas, kakva usrana ivotna pria. Onda sam pomislio na moju priu, koja trenut-no nije b ila nita bolja. Nisu me zarobile balije, ali sam ovde u ovoj zemunici pod bosansk om bukvom sam i izgubljen. Razmiljao sam kako sam se naao u ovakvom sranju, g^e je smrt bila jedini savezn, jedi-ni i iskreni. Ona je bila ta koja je mogla trenutn o da me izbavi iz svih mojih nevolja. Liila bi me bola,

29

straha i uasa u kome sam se nalazio. ta je to smrt i kako izgleda? To sam se i ran ije pitao, ali sada sam stvarno razmiljao o njoj, nekako mi je bila blia, gledao s am u njoj saveznika, a ne neprijatelja. Da li je smrt kao grom? Mislim, znam da postoji, odmalena su me uili o njoj, itao sam, razmiljao, esto, neodre-eno, bez zaklj uka i kraja. Neki put se pomene u raz-govoru, uvek nekako mudro kao da znamo sve o njoj. A kad se desi da ona doe i udari tu blizu, da pokupi i odnese nekoga ko n am je drag i za koga nas veu najlep-a seanja, onda tek shvatimo da ne znamo i da, z apra-vo, nikada nismo znali ta ona znai, ve da smo o njoj govorili napamet, povrno i prazno. Ili moda smrt nije takva kakvom j e mi zamiljamo, moda je ona sa-mo malo vazduha, svega jedan dobar dan, koji vie ne moemo da uhvatimo. "oro", rekao sam sam sebi, "prekini da razmilja o smrti, kad doe, dobro do-la, a do tada pokuaj da ne razmilja o njoj ni kao o neprijatelju ni kao o s avezniku. Daleko joj lepa ku-a." Sklonio sam ruke sa uiju i poeo da oslukujem ne bi li uo ta se deava napolju. Tada sam osetio dim. To je znailo da je blizu vatra. Mora da su balije zapalile vatru kako bi se ugrejale. Noi su na ovoj ko-ti vioj od hiljadu metara znale da bu du hladne. Bosna je to. Da li to znai da je sada no? Verovatno, jer zbog ega bi pal ili vatru po danu kada je bilo toplije od trideset stepeni. Usredsredio sam se n a umove kako bih uo bilo ta. udeo sam da upalim lampu i osmo-trim na ta lii ovaj haos oko mene. udeo sam za i-votom. Pa zar iveti

12 nije bilo i ostalo osnovno ljud-sko pravo? Odluio sam da upalim lampu, pa ta bude neka bude. Kada je mutna crvenkasta svetlost obasjala prizor, tek sam shvatio ka kvu sam sreu imao. Ili ne-sreu. Cela prostorija bila je uruena. Moja srea je to su se balvani koji su drali plafon zemunice iz30

nad mesta gde sam leao popreili ukoso i tako spre-ili gornji sloj zemlje, balvana i gvozdenih ina da me samelju svojim ogromnim teretom. Zemunice su u ovom rovu bil e tako pravljene da su mogle da izdre i pogotke kalibra 155 mm, ali nisu bile pre dviene za razorne eksplozije iznutra. Verovatno su balije baci-le protivtenkovsku minu. Pomislio sam na esnaest ranjenika koji su se nalazili u prvoj prostoriji. Od njih nije verovatno ostalo nita, ali bolje i to n ego da su ih uhvatili ive. Desno od mesta na kome sam le-ao video sam da su vrata koja su delila ovu zemunicu na dva dela bila potpuno zatrpana zemljom i parii-ma d asaka. Levo su balvani potpuno unitili i polo-mili loe na kojima smo spavali. Tele

fonska centra-la, zajedno sa stolom, bila je potpuno unitena. Ja sam bukvalno leao na prostoru od tri kvadrata ispod po-preenih balvana. Opet sam pomislio kako sam imao sree, jer sam se u trenutku eksplozije nalazio u pro-storiji u kojoj sam delimino bio zatien debelim zidom od zemlje koji je delio zemunicu na dva dela. Mo-ja srea u nesrei bila je i u tome to je ova prosto-rija b ila nekoliko puta manja od one u kojoj su bili smeteni ranjenici i verovatno se z ato svi slojevi plafona nisu obruili, ve, zbog pritiska eksplozi-je, samo onaj donji. Tada sam pogledao u pravcu nogu i ugledao debeli b alvan i betonske ine kako me priti-skaju. Spasilo me je verovatno to to je pod bio od ze-mlje, pa su mi noge od teine balvana i ostaloga kra bile ulebljene u zemlju. Znao sam da nema anse da podignem sav taj kr i izvuem noge, ali mi je na pa-met pa lo da bih mogao da ih oslobodim sa donje strane, tako to bih potkopao zemlju i na pravio prostora da ih izvuem. Problem je bio to nisam imao ak ni no kojim bih mogao kopati. Uperio sam lampu u sve mogue uglove da pronaem neto to e mi pomoi u

31

zamisli koja mi je udahnula novu snagu i volju da pre-ivim. Spolja se ulo unjkavo zavijanje balija. Moli-li su se Alahu. Setio sam se iz pria da se oni mole pet pu ta dnevno i da prvi put poinju rano ujutro. Ako sam bio u pravu, to je znailo da s am ovde proveo sko-ro celu no i da e uskoro svanuti. Reio sam da e-kam svanue i pokuam da uoim bilo kakav zraak svetlosti koji dopire u ovu grobnicu mraka i uasa. ekajui tako, razmiljao sam o tome kako sam se uopte naao ovde kad mi je bilo tako dob ro u odelje-nju veze komande bataljona. Zakljuio sam da sam za- pravo jedini kriv ac za to. Jednostavno, pogreno sam izabrao. Sada sam definitivno uveren da ovek u i -votu uvek, apsolutno uvek, ima dva izbora. I da sve za-visi od nas samih. Poto n iko ne moe da pronikne u budunost, kad napravimo izbor, ostaje nam nada da e nam ka rma biti naklonjena. Mene je moja karma oi-gledno mimoila, jer sam napravio pogrean izbor. Toga jutra, posle zavrene none smene, pristao sam na predlog komandanta ba taljona da odem do prve li-nije sa smenom koja je nosila doruak i pregledam te-lefonske linije, jer su se poslednja dva dana ljudi iz Gvozdenog voda alili na slabu ujnost i pucketanj e u icama. Sada znam zato je bilo tako. Balije su se nakaile na glavnu liniju i ver ovatno pratile tele-fonski saobraaj izmeu prve linije i komande bata-ljona. To je bila dobro pripremljena akcija. Koman-dant bataljona mi je tada rekao i da, poto sam radio nonu smenu, moe da poalje nekoga

13 drugog, a ja bih ostao da se odmorim. Ne, ja sam, naravno, izmeu dve mogunosti iza brao onu goru, i poao sam. Setio sam se da je, dok sam se penjao u "pinca", doao k urir i re-kao da imam pismo i paket od kue. Odgovorio sam da to stavi na moj krev et, pa u kada se vratim, pogleda-ti. Hteo sam prvo da zavrim posao, pa onda na spa va32

33

nje i sa uivanjem da se zavuem u svoj kutak i proi-tam pismo na miru. Dok sam prola zio pored rampe, vi-deo sam da je straar moj drug Nea, pored mene, jedi- ni Beograa nin u bataljonu. "Pinc" se nakratko zau-stavio da voza pokae nalog, a Nea je priao z ad-njem delu gde sam ja sedeo meu manjerkama s kafom. On mi je takoe rekao za pismo i paket, a ja da su me ve obavestili. Pitao je da li moe da otvori paket i vidi da li je moja majka poslala eurokrem blokove, koje smo i on i ja oboavali. Mada smo bili dobri drugovi, nisam voleo da drugi otvaraju moje p akete, ali ne zbog nepoverenja, ve zbog istog sujeverja. Kad je "pinc" kretao, on je jo ekao moj odgovor. "Dobro, otvori, ali nemoj sve da pojede" - povikao sam sve mislei kako ne moe nita da se dogodi, jer idem samo da pogledam telefonske linije. I sad sam sedeo ovde. Kakav zajeb, ovee! ivotni . Do sada su me oni dole verovatno prekrstili i pojeli paket. Ma neka, mislio sa m, neka im je sa sreom. Prenuo sam se iz razmiljanja, jer sam ugledao ne-koliko tankih zrakova svetlosti kako su prodrli u ze-municu izmeu razvaljenih balvana i rasute zemlje. To nije mn ogo poboljalo svetlost unutra, jer su zra-ci bili tanki kao igle, ali, ovee, to je za mene bi-lo kao da sam se ponovo rodio. Jebote, prava Odi seja. Suze su mi pole same od sebe. Pomislio sam koliko je oveku malo potrebno da bi se osetio ivim, sre-nim. Radovao sam se jer sam ugledao tri zraka tanka kao vlas . Neverovatno. Do pre dva dana sam imao sun-ca i dnevne svetlosti u izobilju i n ikada mi to nije bilo neto neobino, gotovo da nisam primeivao. To je bio normalan iv ot. Sunce, kia, no. A sada sam se upiao od sree, jer sam video nekoliko zraa-ka sunca . ta ti je ivot!? Mada, kada razmislim re-alno, ovek je najvea nesrea sveta. Nikada m u nije dosta i uvek bi hteo vie. A kada se nae u ovakvoj ili slinoj situaciji, onda shvati da male i osnovne stvari koje su svuda oko njega, a koje on zapravo retko kad p rimeti, ine njegov ivot lepim. Tada sam odlu-io da ponovo upalim lampu i to bez crv enog filte-ra, koji je svojom debljinom dosta priguivao svetlo, tako da se jedva neto i videlo. Raunao sam da ako je napolju dan, oni spolja ne mogu ni sluajno da vide svetlo u zemunici. Dok sam odvijao filter, napregao sam ui ne bi li uo neki zvuk ili um koji bi mi ukazao na neije prisustvo u blizini zemuni ce, koja e verovatno postati moj grob. Dok sam oslukivao, kroz glavu mi je prolo da vie ne ujem stravine Sergejeve krike. Kakav je to ovek bio i kako se samo lavovski borio! Nikako mi nije bilo jasno kako neko sa toliko ara, portvovanja i hrabrosti moe da se bori za zemlju i narod koji su tako daleko od njegovog doma. Mislim, ne znam da li bih ja mogao da uradim tako neto. Sergej je imao svoj motiv, koji je bio vi-e nego jak i koji je bio snaga i v odilja za sve ono vre-me koje je proveo ovde po ovim vukojebinama, borei se rame uz rame sa svojom braom po slovenskoj krvi. Mogao bih, recimo, da odem tako negde i pristao bih da ivim, ako mora tako biti, meu divljacima, u vi- horu r evolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. Na sve bih pristao i iveo bih

14 onoliko koliko mi ostaje da ivim, onoliko koliko su mi sudbina i dragi Bog predvi deli, ali bih vie voleo da sam u svojoj zemlji, meu ljudima moga jezika. Jer ako u mrem, voleo bih da budem pokopan meu svojima. Ne znam zato, ini mi se da bi tako sve lake bilo ili bar podnoljivije. Ukljuio sam lampu sa koje sam ski nuo crveni fil-ter. mirkao sam od iznenadnog jakog svetla iz lam-pe. Pogledao sam oko sebe koliko mi je poloaj dozvo-ljavao i tek tada, pod jakim svetlom lampe, s poznao 34

uas koji je napravila eksplozija. Kako sam uopte preiveo ovaj haos? Hteo sam da na brzinu izmolim Oena, ali nisam znao sve rei. Bio sam postien. Postien pred Bogom i pr ed samim sobom. "Da li Bog postoji?", pitao sam se jo oseajui nelagodnost to nisam z nao da izgovorim te svete rei koje su bi-le osnov patrijarhalnog vaspitanja svako ga ko je dr-ao do pravoslavlja i svoje vere. Naterao sam sebe da prestanem s razm iljanjem o tome, jer koliko god du-go mislio, znao sam da pravi odgovor neu nai. I znao sam da, bilo kako bilo, Bog postoji u svima nama i svi smo mi deo Boga. Pratei tako snop svetlosti kojom sam arao po onome to je ostalo od zemunice, trudio sam se da ugledam bilo ta to bi mi pomoglo u zamisli da potkopam zemlju ispod nog u i tako se oslobodim iz ovoga bezizlaznog poloaja koji mi je padao sve tee. Dok sam tako lampom pretraivao unutranjost te jazbine, uinilo mi se da sam na mestu gce je nekada stajala loa, koja je bila na dva nivoa i na kojoj su spa-v ali sada ve pokojni Gavra i deurni vezista, ugle-dao kako iz zemlje i ostalog kra v iri cev od auto-matske puke. Pokuao sam da na lampi izotrim snop i usmerim ga u tom pravcu. "Da, uez, uez", zamalo to nisam vrisnuo od sree. U zdrao sam se u posled-njem trenutku, najeivi se ve samo pri pomisli ta bi se moglo do goditi kada bi me balije osetile u ovoj rupi. Ve u narednom trenutku moja euforij a je splasnula, jer iz ovog poloaja nisam mogao da dohva- tim cev. Ali nisam dozv olio sebi da padnem u oaj, ve sam grozniavo smiljao kako to da uradim. Gle-dajui tako s enjom u vrh puke koja je virila iz ze- mlje petnaestak santimetara, pogled mi pa de na ice koje su virile iz polomljene telefonske centrale. Levom rukom sam poeo d a ih vuem i kidam, a onda

35

sam se setio da imam u svom prsluku nekoliko koturo-va iste takve ice i da bi bil o mnogo bre i prak-tinije da upotrebim nju nego da se zamaram i pravim nepotrebnu buku kidajui ice iz centrale. Tek tada sam se setio da, zapravo, jo nisam skinuo pr sluk i pancir iako su me uasno uljali. Verovatno sam bio ponesen radou koja je u men i nastala kada sam pro-naao lampu. Sada je ve ilo lake i prsluk sam skinuo bez probl ema. Meutim, sa pancirom je ilo malo tee. Postojala su dva naina, ali su oba pravi-l a mnogo buke. Pokuavajui da odlepim iak koji je spajao pancir na ramenima i bokovima , to je u ovoj te- skobi tiine i mraka izgledalo kao da radi brusili-ca. Morao sa m da naem drugo reenje. Probao sam da odlepljujem malo-pomalo, bukvalno po pola sa ntime-tra, a za to bi mi bilo potrebno mnogo vremena i zbog nezgodnog poloaja ve n a samom poetku me je zama-ralo. Bio sam na izmaku snage. Ne znam koliko je vre-me na prolo do trenutka kada sam uspeo da svuem pancir i osetio se toliko olakano da m i se inilo kako bih mogao da poletim. Ali sve i da sam mogao, noge su mi i dalje bile prikletene. im mi se snaga malo vratila, poeo sam da razmotavam kalem ice koji sam izvukao iz depa borbenog prsluka. Na jednom kraju raspetljane ice napravio sam omu koju sam eleo da nabacim na vrh one puke. Tako zabacujui, uspelo mi je tek iz d vadesetog pokuaja i kada sam po-eo da

15 zateem, molio sam Boga da se oma zakai za nian. Kada mi je to polo za rukom, vukao sa m zateg-nutu icu i nadao se da u moi da oslobodim puku i privuem je sebi. ica se zateg la gotovo do pucanja, a puka se pomerila tek desetak santimetara. Pomi-slio sam: ako je okvir u njoj, a najverovatnije jeste, on-da je negde zapelo. Mozak mi je radio ubrzano, jer su mi sve nade bile uloene u tu puku. Mogao sam da je 36

iskoristim kao alat za kopanje. Posle jo nekoliko pokuaja, odustao sam, jer sam se plaio da ica ne pukne, pa bih morao sve ispoetka, to mi nikako ni-je bilo po volji. Spustio sam glavu na hladnu zemlju da bih se malo odmorio i dobio novu ideju. L eei tako i razmiljajui ta mi valja initi, iskrivio sam malo glavu ulevo i osvetlio lam pom prostor iznad se-be. Ugledao sam nekoliko popreenih greda i pomi-slio kako bi bilo da proturim icu preko jedne od njih i tako promenim ugao izvlaenja puke. Prob lem je bio to mi je nedostajalo tridesetak santimetara do grede. Odluio sam da na drugi kraj ice priveem baterijsku lampu i iskoristim je kao teg za bacanje i tako prebacim icu preko grede. Molio sam se da ne razbijem lampu, ali to mi je izgleda lo kao jedino re- enje. Posle treeg pokuaja, uspeo sam. Sada sam ve imao vie prostora za povlaenje. Oprezno sam vukao puku koja je sada promenila ugao i polako iz- laz ila iz zemlje . Kada sam uspeo da je dovuem do se-be, zagrlio sam je kao da mi je rod najroeniji. Rekao sam sebi: "oro, i Baltazar bi se tobom ponosio." Odmah sam pristupio otkopavanju. Poeo sam sa de-snom nogom, jer me je ona manje bolela. Meut im, po-to sam to radio ipkom za ienje cevi koju sam skinuo sa puke, ona je ve posle ne oliko zabadanja u relativno meku zemlju poela da se krivi poto je bila tanka. Pokua o sam to isto i sa okvirom. Ni to nije valjalo, jer okvir je pravio buku, munici ja u nje-mu je pri svakom zabadanju u zemlju zveckala kao pra-porci. Nisam smeo sebi da dozvolim bilo kakvu buku u ovoj tiini gde sam bukvalno uo sopstveno srce ka-ko udara od umora i uzbuenja. Morao sam da smislim neto drugo. Tada sam odluio da upotrebim ba pu-ku. Zabio sam cev u meku zemlju i poeo da odvalju-jem parie veliine deje ake. Dobro je ilo, ve

37

sam malo mogao da pomeram desnu nogu, ali ne i da JS izvuem. Kopao sam i znojio s e kao lud, jer sam bio u nezgodnom poloaju. e me je ubijala. Kada sam pri- metio da se znojim, zastao sam, jer nisam smeo da gu-bim tenost iz tela i na taj nain dehidriram, to bi bilo pogubno za moje ve izmueno telo. Dok sam se odmarao, nastavio sam da mrdam nogom i osetio kako mi se krv sliva od kolena nadole. Bil i su to najpri-jatniji marci koje sam osetio u ivotu. Kad mi se organizam malo smi rio i znojenje prestalo, nastavio sam s radom i posle izvesnog vremena, oslobodi o de-snu nogu. Kakav je to samo oseaj bio! Ispipao sam je koliko sam mogao i, osi m utrnua i nagnjeenja mii-a, sve je bilo u redu. Pomerao sam prste i nisam ose-ao bol , to je bilo najvanije. Seam se da dok smo imali asove iz prve pomoi jo u vojsci, a i kasnije u Gardijskoj brigadi, govorili su nam da ako moemo da pomeramo prste pri povredi noge, onda povreda ni-je strana. Ja sam svoje prste pomerao i bio sam sre-an zbog toga. Sada je to is to trebalo uraditi s levom nogom, koja je mnogo vie bolela. Poeo sam ispod nje da otkopavam polako i oprezno. Ali kada sam hteo da je pomerim kao to s am to inio sa desnom, protre-sla me je erupcija bola i zamalo da nisam zajaukao. "Slomljena je sto posto", pomislio sam. Pokuao sam da ne mislim na bol koji se uz nju peo i zavravao mi se u glavi, dobujui po slepoonicama.

16 Nisam dalje mogao, bol je bio uasan, mislio sam da u se onesve-stiti. Molio sam Bo ga samo da nije otvoreni prelom. Na ovoj vruini i prljavtini to bi znailo sepsu, to je u najboljem sluaju znailo gubitak noge. Ali emu sam se ja nadao? Ko e da me nae ov de zatrpanog i na izmaku snage? Kada god bih pomislio na otvore-ni prelom, setio bih se filma "Lov na jelene", kada ovek pada iz helikoptera, a Robert de Niro, k oji

38

glumi njegovog prijatelja, skae za njim. Majk, tako se zvao lik u filmu, upadajui u vodu, lomi obe noge is-pod kolena, jer je udario u podvodnu stenu. Pred oi-ma m i je bila scena kako ga De Niro izvlai na oba-lu, zadie mu pantalone i pojavljuju se kosti koje vi-re iz mesa i rascepane koe. Stresao sam se. Sada sam ve osetio da mi je noga skroz olabavljena i bez pri-tiska trupca. Udahnuo sam duboko, uhvati o obema ru-kama u pregibu kolena i povukao je prema sebi. Uspeo sam, ali kada je krv, osloboena pritiska, iknula prema tom delu noge, onesvestio sam se. Sanjao sam tako bez svesti. Video sam sebe kako letim iznad Beograda, tog grada za koji sam izuzetno vezan i koji volim do ludila. Preletao sam moj kraj u koji sam se doselio iz Zagreba, vde sam roen, jer je matori bio tamo na slubi. Bratstvo i jedinstvo! Ka-kva ironija! Dok sam tako leteo, gledao sam terene za KOTA rku i ortake iz kraja kako pikaju basket. Vikao sam, ali oni su samo gledali u nebo bez ikakvog po-zdrava i znaka. Nastavili su da igraju. Verovatno me nisu videli ili, ako jesu, verovatno su rekli: "Ma to je onaj ludi ora to je otiao na ratite." Jo ka-snijih godina, kada bih onako povremeno skoknuo do Beogr ada na dva-tri dana, kad god bi se naao u kraju sa ortacima, nije moglo da se des i da se bar jednom u naem razgovoru i zezanju ne povede pria o ratitu. U toj prii ja sam uglavnom branio stav da je trebalo ratovati, jer da smo se prep ustili samo pacifisti-kim idejama i njakanjima po trgovima pevajui pesme "Dajmo ans u miru" i slina sranja koja su propagi-rana po ugledu na decu cvea iz doba Vijetna mskog ra-ta, Beograd i Srbija bi se sveli na paaluk i ari-ju. Oni su mi uvek odgova rali da sam ja lud i da mi je rat popio mozak. Uvek bi mi postavili pitanje: "Pa zar ti je bolje tamo meu svim tim ludacima ili ovde

39

17JS igramo basket, pijemo pivo na gelenderu u kraju i jurimo cuii uvee po splavo vima i diskotekama?" Moj odgovor je uvek bio da su oni gubitnici i hai- ari, blejai iz kraja koji nita nisu nauili iz srpske istorije. Tako smo se uvek razilazili sa nedoreenim odgo-vorima, drei se svako svoje prie kao pijan plota i nadureni jedni na druge, s pogledima koji su znaili: ,Da sam u pravu." Leteo sam dalje, okrenuo, pa du Du-nava, preko Ua, sve do Ade, ko ja je bila puna kao ibica. Volim Adu. Nikada nisam imao dovoljno kinte da odem ko ovek sa ekipom na more i zato sam radije provodio leta na Adi, pijui zidarsko piv o i uvee kad sunce zae, igrao basket, naravno u gajbu pi- va. Dok sam tako leteo, palo mi je na pamet da odletim Savom sve do apca. Sava je bila lepa, ista i voda j e bila bistra, nekako plavkasto zelena. Tome je valjda doprineo rat u Hrvatskoj i Bosni, jer fabrike nisu radile, pa nije imalo ta da je zagauje. Bar neto pozitivn o od ovoga rata, mislio sam tako dok sam le-teo iznad vode koja je mamila da se bunem i sperem u njoj svu prljavtinu i koja se kao nudila da budem ist kao ona. Okr enuo sam potom prema Dedinju, beograd-skom Beverli Hilsu, da ga, kad mi se ve prua pri-lika, pogledam iz ptije perspektive. Ranije, kao obini smrtnik, znao sam da s a mojom sada ve biv-om devojkom Lelom, s kojom sam se zabavljao jo od drugoga razre da

17 elektrotehnike kole, u koju smo oboje ili, proem na biciklu onim delovima i uli-cama Dedinja gde je to bilo mogue za nas obine smrtnike. Ali iz te perspektive nije mo glo mnogo ta da se vidi, samo visoke kapije i zidovi sa kamera-ma, elavim i kratko

oianim momcima s naoari-ma, koji su se stalno neto mrtili i valjda izgleda-li vani sa mo samima sebi. Dole ispod mene ve su se 40

nazirale prve kue sa bazenima u koje su uskakala de-ca monika roena pod srenom zvezd om da im rodite-lji budu "ovo ili ono". Posle dolaska na svet, nisu morala ni o e mu da brinu, ve samo da koriste blago-deti ivota. Oseao se miris rotilja koji su se di-mili po venjacima sagraenim uz same bazene. Vikend ruak . Ima se, moe se. iroko, nema ta. U trenut-ku sam se uplaio da me ne skine PVO, jer ipak je tu iveo Slobia sa svojom svitom. Ma valjda nee, prepoznae moju srpsku unifor mu. A i da zapucaju, ta ima veze, ne bi bilo prvi put da zapuca Srbin na Srbina, u tome bar imamo iskustva tokom istorije. "Ma oro, ne mogu ti nita, brz si kao sok o i leti visoko", govorio sam sebi. Pogledam tada dole i u dvoritu u pletenoj stol ici vidim tipa u beloj teni-skoj majici, farmerkama i espadrilama. U jednoj a-i mva s-plakar, a u drugoj tompus davidov. Pogledam bolje, izotrim oko sokolovo, kad on o Slobia -oputeno. Pravim tako krugove i razmiljam da li da sletim i javim se kao to je red. A onda m islim: ma emu, moda ovek ubija bedak zato to je pao Knin, ili moda slavi to se reio jo edne bede, ko e ga znati, ipak je to objavljeno na dnevniku kao sporadi-na vest: " Dragi graani i graanke, samo da vas obave- stimo da je jutros Knin pao u hrvatske ruke, ali nemoj-te da se brinete, na stalnoj smo vezi sa Franjom, pa emo ve naprav iti neku kombinaciju." Odmah posle toga ila je ona odvratna reklama za "cipiripi" . Ka-em sam sebi: "Sleti, oro, pa kud puklo." I tako sletim ja pred Slobiu: "Dobar dan, gospodine predsednie." A on ni pet ni est nego mi kae: "Molim te, da li bi mogao da se pomeri sa sunca, pravi mi senku. Izvoli reci. Uzmi sipaj viski, sedi i odmori malo."

41

"Hvala, ali ne pijem dok letim." "A je l' ti to dolazi iz Knina?" "Ne, sa Ozrena iznad Doboja." "Ama", kae on, i srknu malo viskija, "pa ta ima tamo?" U cugu mu priam sva deavanja i ta je sve bilo, kako smo napadnuti i ostalo. On me g leda belo kroz dim od tompusa i mrtav ladan mi kae: "E za to e morati da vidi sa Radovanom, jer, kao to zna, Srbija nije u ratu." Ja ne mogu da verujem ta mi kae ovek. Ali opet velim sebi: "Pa dobro, oro, ta si sad oekivao, da ovek uzme puku, sedne u BOV, krene s tobom i izvu-e te iz sranja? Predse dnik je to Sloba, bre." I tako, opratajui se, dok sam poletao, on mi kae: "Po-zdrav i mi Radovana i reci mu da moe slobodno da zadri oruje i sve to je sposobno za borbu a to do-lazi iz Krajine da bi se to bolje odu pro ovim graa-nima iz Bosne to hoe da zauzmu Republiku Srpsku." "Hou, hou", kaem ja sa v srean pred tolikom veli-kodunou naega predsednika, koji iako Srbija nije u ratu, da je i akom i kapom ne bi li pomogao svoj narod preko Drine.,Jebote, mislim ba je ku l -sve oruje i sve to je sposobno za borbu. E sad, ba-lije, jebaemo vam kevu." Dok sam tako leteo u

18 pravcu Avale, sebi sam rekao: "Ma ipak je u bedaku zbog Kni-na, nekako mi je tuan ." I tu iznad same Avale kao da sam poeo da gubim snagu i poinjem da padam onako u nekom kovitlacu kao helikopter kada ga pogode. Iz nesvesti me je trgao jak bol u nozi. Polako sam pokuao da sednem i jo razmiljao

o snu koji je na mene ostavio jak utisak. Meutim, to je bio samo san. Znao sam da mi u ovoj rupi ne mogu pomoi ni Slobi-a ni Raa. Bio sam sam, sjeba n i gotovo mrtav od bo-la, ei i iznemoglosti. Kada sam seo, zavrtelo mi se 42

u glavi. To je verovatno bilo zbog dugog leanja. Mo-lio sam Boga samo da se ne on esvestim ponovo. Uzeo sam lampu i polako zadigao nogavicu i prineo sve-tlost noz i. Nije bilo kosti koja je virila, nije bilo ni krvi, ali zato mi je noga bila n atekla i nekako po-utela od kolena nadole. Mrdnuo sam prstima, to mi je priinilo bo l. "E oro, ovo je ve prelom." Pogle-dao sam okolo kako bih pronaao neto ime bi mo-gao da imobiliem nogu i bar tako ublaim bol i smanjim tetu. Ugledao sam polomljene komade stola na kome je stajala telefonska c entrala. Prikupio sam nekoliko letvica i iskoristio icu od telefona da uvrstim letvice koje sam poreao oko noge. Kada sam to zavrio, bio sam na ivici suza , jer sam shvatio da sa ovakvom nogom nemam nikakvih ansi. Pretrai- vao sam sa lam pom po onome to je ostalo od zemuni-ce. Sada, iz sedeeg poloaja ugledao sam skroz p ri kraju zemunice balvane koji su i na tom delu pali uko-so zabijeni u zemlju, o stavljajui slobodan prostor blizu zida. Reio sam da se nekako odvuem tamo i po-gled am ima li ega korisnog to bi mi pomoglo da prevaziem ovu golgotu. Legao sam na stom ak i stavio lampu u usta dok sam rukom razgrtao zemlju ispred se-be. Vukao sam s e polako prema tom delu. Svaki pokret mi je priinjavao bol kao da mi neko kletima stiska nogu. Napredovao sam sporo. Kad a sam uspeo da ubacim glavu iza balvana, uzeo sam lampu i poeo da osvetlja- vam p rostor. Svetlost se odbila o neto u samom pod-noju popreenih balvana. Uperio sam la mpu na to mesto, ali zbog naslaga zemlje nisam video ta je to. Morao sam da se za vuem dublje. Navlaio sam zemlju rukama i ugledao nekoliko mesnih narezaka koji su vi-rili iz vojnike torbice. Tek kada sam ugledao neto to je predstavljalo hranu, sh vatio sam koliko sam gladan. Povadio sam nareske i kopao rukama dalje. Na-

43

pipao sam neto hladno i metalno. Zagrebao sam nok-tima i na moju neopisivu radost , ugledao vojniku u-turicu. 0 kako sam bio srean! U sebi sam pevuio, a telo mi je pr osto poskakivalo sve onako u leeem poloaju. Na bol sam trenutno zaboravio. Polako s am izvukao uturicu iz zemlje, kao da je sveti Gral, i, na moju radost, po njenoj teini shvatio da je puna. Obri-sao sam zemlju i poeo da odvrem ep polako i sa ui-vanj em, oseajui kako mi se grlo stee pri samoj po-misli na tenost. Po urezanom grbu na jednoj strani znao sam da je pripadala po kojnome Gavri. Kada sam od-vrnuo ep i prineo ga nosu da pomiriem, mada bih u tom t renutku popio i ulje za motor kamiona, osetio sam miris vina. Samo za trenutak m i je bilo krivo to nije voda, a onda sam nagnuo i poeo halapljivo da pijem. Bilo j e hladno, a ja sam toliko bio halapljiv da mi je curilo niz bradu u nedra i po p rljavoj unifor-mi. Osetio sam bol koji me je presekao u stomaku. Vi- no je bilo jako i moj stomak je reagovao i borio se, jer praktino nisam nita jeo dva dana i d ve noi. "GTo-lako, oro, ostavi malo i za posle", govorio sam sebi. Zatvorio sam utu ricu, pokupio nekoliko konzervi nareska i poeo da se povlaim unazad prema mestu na kome sam do malopre bio zakopan ispod bosanske

19 bu-kve. To mi je predstavljalo veli napor i bol. Levu nogu nisam mogao da dignem

od zemlje, tako da se ona vukla pri mom puzanju unazad, jer u tako skuenom pro-st oru zbog noge koja je bila u letvicama nisam mogao da se okrenem. Kada sam se ne kako dovukao do mesta gde sam mogao da sednem, otpio sam jo dva gutljaja vina i o setio onu poznatu toplinu alkohola koji je ve poeo da mi struji kroz krv i muti mi gaavu. "Maala, jo u da se ucirkam." Dok sam tako lelujao pod uticajem vi-na koje j e inilo svoje na gladan stomak, razmiljao sam kako da otvorim konzervu mesnoga nar eska bez no44

a i kljua za otvaranje. Dohvatio sam borbeni prsluk i praznio depove da pronaem bilo ta to bi mi ko-ristilo. Osim dva para kleta i klema, nije bilo ni-ega. Bacio sam se na posao da kletima otvorim kon-zervu. Posle ne znam ni sam koliko pokuaja, kada je konzerva bila izguvana kao da je preko nje preao oklopni transporter, odustao s am demoralisan. Gle-dao sam u konzervu kao u najveeg neprijatelja. Vino je poelo d a me hvata i onako, oseao sam se prijatno. Popio sam jo malo. Nisam ba neki ljubite lj kaplji-ce, ali mi je ovo ba prijalo. Bol u nozi sam oseao manje nego ranije i e j e malo splasnula. Znao sam da u posle alkohola i laganog pijanstva, kasnije biti jo vie edan, ali me nije bilo briga za kasnije. Va-na mi je bila mo sadanjeg trenutka. Vino me je potpuno oaavilo. Nije me bilo briga, oseao sam se kao car. Lebdeo sam i zmeu sna i jave. "oro, ovo je za film", pomislio sam. Bilo mi je udno to sam poeo sam sebe da zovem oro. Da li zbog navike ili je vreme uin ilo svoje i pobedilo moj otpor prema nadimku koji sam nosio ot-kad znam za sebe, a koji sam dobio ni kriv ni duan, zbog namere ili nesavesti ljudskog bia i to odm ah po roenju, jo u inkubatoru. Moj otac, vojnik po profe-siji, tada je bio u Zagrebu na slubi u tada nepriko-snovenoj Jugoslovenskoj narodnoj armiji. U to vreme bio je kapetan po inu i komandant bataljona vojne po -licije. Ceo svoj ivot posvetio je vojnoj karijeri. Pred sam kraj rata se, kao pe tnaestogodinjak, uklju-io u partizanski odred bombaa i ve sa sedamnaest godina bio p oslat u Rusiju na vojnu akademiju kao iz-razito talentovan. Meutim, kada je puklo izmeu Ti-ta i Staljina, svi su vraeni u zemlju, gde su zavrili zapoeto kolovanje. Bi o je rodom iz Valjeva, iz sta-re srpske porodice, koja je tokom celog Drugog sve t-

45 skog rata balansirala izmeu etnika i partizana. Deda mi je bio solunac, tako da je otac nastavio neku vrstu vojnike tradicije u kui. Moju majku je upoznao jedne veer i na igranci na Malom Kalemeanu. Ona je rsfena Beograanka i radila je kao uiteljica u tek osnovanoj beogradskoj gimnaziji. Poto je otac bio stalno po terenima, jer je in i kolovanje treba-lo opravdati, s mojom majkom se zabavljao sedam godi-na. V enali su se tek ezdeset i druge u Beogradu. Ali kako je otac bio stalno odsutan, j a sam se rodio etiri godine kasnije, kada je dobio prekomandu u Za-greb i kada mu je obeano da ga vie nee cimati i po- merati. Moja nevolja je nastala kada me je je dne veeri deurna sestra nala u inkubatoru sa skinutim pove-zom sa oiju, to je prouzro kovalo moj slabi vid i no-enje naoara s velikom dioptrijom. Majka nije pre-stajala da sumnja kako mi je to namerno uraeno zato to sam bio Srbin, od roditelja Srba, koji i u ono vreme, iako su se svi kleli u bratstvo i jedinstvo, ni-su bili rado vieni u Zagrebu. Moj otac nikada nije hteo da prihvati takvu tvrdnju, jer bio je oficir i ko-munista i za njega je tako neto bilo nepojmljivo. Ma-da kasnije, kad a je poeo ovaj nesreni rat devedesetih godina, nevoljno je priao o toj temi i izraavao svo-ju sumnju. Od tada su verovatno poele moje muke s na-dimkom ora. Nismo dugo ostali u Zagrebu, jer je mo-ju majku neprekidno grizao crv sumnje, pa

20 je navaljiva-la na oca da trai premetaj bilo e u Srbiju. Po-sle etiri godine pisanja molbi i obijanja referent-skih kancelarija, dobio je premetaj na vojni aero-drom Batajnica, kao bezbednjak. Dobio je i stan na No-vom Beogradu, kod hotela Jugos lavija. Setio sam se svoga detinjstva, koje je bilo manje-vie kao i kod ostale de ce vojnih lica, uglavnom nastanjenih u tom tek izgraenom novobeogradskom naselju. Od ostale 46

dece sam se razlikovao jedino po cvikerima na kojima su stalno na levoj ili desn oj strani bili zalepljeni zavoji. Tada sam, kao skoro petogodinjak, poeo da oseam n eko ponienje svaki put kada bi me neko na-zvao pogrdnim nadimkom. Tako je poela mo ja borba i moje negodovanje svaki put kada bi me neko oslovio sa oro. Nisam gleda o da li je stariji i jai ili mlai i slabiji, tukao sam se neprekidno. To srce i tu mla-dalaku hrabrost sam valjda povukao na svoga dedu. Ta-ko mi je bar govorila b aba kada smo za vikende ili praznike odlazili u oevo rodno Valjevo. Kako sam ra-s tao, tako sam i jaao i otac neki put nije znao ta da radi sa mnom, jer su iz kole poele da pristiu pri-medbe na uestale tue i moje ponaa nje. A koliko se samo naoara nakupovao koje sam lomio u tuama i ra- znim kokanjima, to se vie nije ni brojalo. Majka, koja je bila tiha i dobra ena, onako u razgovor ima pokuala je diplomatski da mi objasni kako bi bilo najbolje da se pomirim s na dimkom koji mi je namet-nut. Dobro je tokom svoje uiteljske prakse nauila da su de ca kada uhvate nekoga na zub, to se taj vie opi-re, nemilosrdnija i okrutnija. Meut im, meni ponos nije dozvoljavao da se tek tako predam. Taj moj otpor trajao je sve dok nisam doao na ratite. Tu mi nekako nije smetalo to me zovu ora. Bio sam meu sebi jednakima, po uniformi, oruju i ist oj elji za od-branu Srpstva i svega srpskog. Tako sam malo-pomalo, s tekim godinama koje sam proveo skoro po svim ra-titima, postao potpuno ravnoduan prema svom na-dimku. Seam se jedne situacije kada smo devedeset i tree bili u prat nji generala Mladia, koji je oti-ao u Benkovac na neki sastanak s tamonjim gaave-ina ma. Jedan kapetan iz krajinske vojske tada me je onako, sa moda malo previe ironij e, nazvao ora. General Mladi ga je tako ispresliavao da nije smeo

47

da mu izae na oi tokom celog naeg boravka na tim prostorima iako je bio glavni i od govorni vezista korpusa. Stalno je slao svog zamenika, mladog poru- nika koji je pri izlaganju pred generalom zamuckivao. Kasnije, kada smo se vraali prema Banjal uci, e je general Mladi trebalo da se vidi s Raom, dok smo stajali na jednom odmorit u, general mi je priao i rekao: "Mladene, morao sam da nauim pameti onu ka-petansku utvu, da ga postavim tamo gde mu je mesto. jer nisam mogao da sluam kako te ui tvome poslu, a znam da ti nije koliko ni crno isp od nokta i jo da ti se izruguje." Stavio mi je pri tom ruku onako oinski na rame. Ja sam bio potpuno zbunjen, prvo jer ne pam-tim kada me je neko pozvao po imenu, a to je uradio ni manje ni vie nego legenda koja hoda, general Mladi, koga smo iz milote zvali - tata. Tek kasnije, kada smo krenuli dalje, dok sam sedeo na svome mestu vezi-ste u zadnjem delu "puha", shvatio sam da je on znao ko-lo sam dobar i struan vezista. To mi je ulilo novu snagu i nekakav pono s u grudi. E, ni manje ni vie ne-go je "tata" znao moje pravo ime i bio upuen u mo je ve-tine oko veze. Iz razmiljanja me prenu bol u stomaku i kranje creva. Sada kao da je glad bila vea, jer sam tu na do-hvatu ruke imao nekoliko konzervi, a nisam mogao da ih otvorim i bar malo utolim glad. "ta bih dao da imam no pri ruci", mislio sam

21 dok sam enjivo gle-dao u konzerve. Setio sam se da bih ako napravim malu rupu u ko nzervi, moda vrhom kleta mogao da poki-dam poklopac. Ali ime rupu da napravim, nisa m imao nita otro pri sebi. Pogledao sam prema puci ko-ja je stajala podno mojih nog u i bila sva umazana od ze-mlje. Pomislio sam da izvadim jedan metak iz okvira i njime probuim rupu. To sam i uinio, pa uzeo kon-zervu, nabio metak uz samu ivicu i dlanom udario po auri. Metak je upao dopola. Izvadio sam ga i polizao delove nareska koji su se na njemu zadrali. "U, brate, ovo je ba ukusno!" - pomislio sam dok sam lizao me-tak. Stomak je odmah poeo da kri, jer je osetio mrvi-ce hrane i traio jo. Nekako sam kletima otvorio konzervu dopola i nisam imao strpljenja da otvaram dalje ve sa m onim metkom nabijao i kidao parie na-reska i trpao usta. Konzerva je pala za slobodu za ma-nje od minut. Odmah sam otvorio jo jednu i pono vio postupak. Zalio sam sa malo vina i posmatrao preo-stale dve, onu izguvanu i o nu drugu, celu. Znao sam da bi trebalo ostaviti hranu za kasnije, jer glad dolaz i i odlazi, smenjuje se sa sitou kao no sa danom. "Ma", rekao sam sebi, "nema posle , ima samo sad" i za pet minuta slistio i ostale dve konzerve. Dok sam za-vravao poslednje komade nareska iz one izguvane, potajno sam se nadao da u oku ispod balva na i zemlje ima jo neka koju nisam otkrio. Ali sada me to nije bilo briga, jer sa m bio sit i namiren. Nikada mi na-rezak u ivotu nije bio slai iako sam se posle Vu ko-vara zakleo da ga vie neu okusiti, pa makar skapao od gladi. Tog svog obeanja dra o sam se do malopre, ali, jebiga, nuda zakon menja. A tamo nije mogao da proe dan bez nareska. Oni to su donosili hranu, znali bi da k au: "To vam je to vam je, ako vam se ne svia, vi se alite." Kome smo mogli da se alim o kada je tu vladala atmosfera haosa. Inae, sa vukovarskog ratita nisam poneo mr-nj u samo prema mesnom naresku. Mrzeo sam sve to se tamo deavalo. Slavonsku kaljugu, kiu, hladnou, neprekidno kretanje napred-nazad, jer tada jo nisu mogli da se dogovo re ta sve hoe da osvoje, mrzeo sam bleda lica civila koji su se ni krivi ni duni na la-zili izmeu dve vatre, izgladneli i promrzli, baulja-jui izmeu sve te vojske, traei blinjeg svoga ko-

49

ji se izgubio sino u beaniji pre poetka naeg na-pada. A napad su planirali pijani of iciri narodne armije, koja vie nije mogla da nosi naziv jugosloven- ska, jer se s tara Juga polako i neumitno raspadala i tonula u uas rata i bratoubilake mrnje koja se razbuktala posle dugogodinjeg tinjanja, kriom po- kazujui zube i svoje pravo li ce uglavnom po mesnim priredbama u nekim zaseocima daleko od uvek budnih oiju i n a sve spremnih udbaa, kojima je mozak bio toliko ispran da bi roenu majku prodali ako bi ne-to rekla protiv partije i sistema. I dok su se tada-nji funkcioneri utrkivali koji e da uvali svoje dupe u tada ve pra znu stolicu naega milog i nika-da neprealjenog bravara, ta mrnja je hvatala zama-ja c. Bio sa uveren da i Milka Planinc i ostali komu-nistiki metuzalemi, koji su izg ubili pamet u vreme-nu i prostoru, po raznoraznim partijskim sastanci-ma, na koj ima su ih njihovi lini poltroni uveravali da je sve u redu i kako ih narod oboava i pozdravlja njihove ideje, kako im klie da je i posle Tita - Tito. Oni su, zapra vo, znali da vie nikada nee biti kao pre. Ali to su zakopali duboko u svoje prvobo rake due, preko kojih su se uzdigli od golih seljaka si-lih sa kojekakvih uka na koj ima su do jue brisali bulju kamenom. Jer kako posle tolike borbe od prvih dana ra ta, kada su im se guzice navikle na udobne fo-telje i na kojekakve funkcionerske privilegije, rei narodu istinu: "Ma to je bila samo fora! Fora, bra-te! To nisu

mogli da urade iako su znali da je samo pi-tanje dana kada e sve pui i okrenuti se protiv naro-da koji su do jue igrali upleteni u Kozarako kolo." I naravno, to se desilo

22 najpre u Sloveniji, gde je ta dobro hvaljena Jugoslovenska narodna armija, za ko ju smo godinama odvajali od usta da bi mogla da se uzdig-ne na nivo pete armije u svetu po snazi i brojnosti, 50 Mgorad Ulemek totalno podbacila i gde je pred lovakim drutvom pirgavih zmajeka i Janeza izgledala kao da je izala iz jaslica i obdanita i koja se otuda vratila podvi- jenog repa, sa nekakvim bednim opravdanjem da su bi-li spremni za agresiju spolja, a ne iznu tra, kako je to na televiziji objavljivao general Adi. Seam se da je moj ale isprazn io ceo okvir iz "tee" u na jedi-ni televizor i da je tada bacio sva odlikovanja i uni-formu u ubre. Toga dana kad su nas Janezi isprai-li lovakim pukama, moj matori j e ostario preko noi. I onda se ta slavna i nadaleko uvena armija, sa svom svojom t ehnikom i svim tim uvenim oficir-skim kadrom, za ije smo kolovanje generacijama svi plaali, koja je, dakle, dobila sve na tanjiru, zaglavi-la pred jednom slovenskom palankom, koju nije mogla da osvoji, jer ju je jebao neki lik koga su zvali Mil e Jastreb. I tako zaglavljena i nadaleko slavljena Ti-tova armija nemono je danima, nedeljama i mesecima tukla tu slovensku vukojebinu, koja je sve vie lii-la na Drezden, grad koji je posluio kao kolateralna teta Englezima i Amerima za vreme Drugog svet-skog rata, i koja je dobila epitet evropskog Staljin-grada, branei i uspostavljajui te kovine demokrati-je koju su hteli da unite i satru srbijanski komuni-sti i, naravno, etnici. Eto, ak i tada, toliko godi-na posle te sramne podele izmeu partizana i etni-ka, opet smo se delili i prizivali avete prolo sti da vaskrsnu i da nas jo vie posvaaju. Uvek sam se seao rei moga sada ve pokojnoga dede, koji je znao da kae da nama niko drugi nije potreban da nas sjebe do nas sa mih. Dok sam bio mali, nisam shvatao znae-nje tih rei, ali sada, posle skoro pet godina ratova-nja i povlaenja kojekude, itajui dn evnu tampu i sluajui raznorazne politiare koji lau, mau i prekrajaju mozak sopstvenoga naroda, te rei su mi

51

postale kristalno jasne. Valjda zbog svih tih sranja kojih sam se nagledao na vu kovarskom ratitu, nekako sam i zamrzeo mesni narezak. Verovatno me je konzer- va, kada bih je ugledao, pored svog odvratnog ukusa, au-tomatski podseala na sve one nedae i nepravde koje su mi se desile u tom vremenu ratovanja za srpski n a-rod, a sve sam manje razumevao ta mi to kao narod uopte hoemo i elimo. Noga je ope t poinjala da me boli, verovatno je prestajalo dejstvo vina. Taman sam hteo da ot vorim uturicu i popijem jo malo vina i ublaim sve ne-snosniji bol, kad je neko stao iznad mene na razvalje-nu zemunicu. uli su se glasovi. Nauljio sam ui i sledio se od straha da moda nisam napravio neki um dok sam se borio s konzervama. Sada kada sam umirio disanje, jasno sam uo razgovor koji se vodia iznad moje glave i zakljui o da ne sumnjaju da se samo dva metra ispod njih nalazi etnik. Pokuao sam da razaz nam o emu govore. Prepoznao sam teki musli-manski naglasak, priali su o tome kako t reba to pre da preskoe potok kako bi izneli ranjenike i mr-tve. "Dobro je", pomisl io sam, ako je za utehu,

bar su imali gubitaka i nisu tako lako proli kao to su mislili. Jer borba za rov j e bila spartanska sa nae strane. Iako smo bili slabiji u ljudstvu, borili smo se do kraja. Verovatno nisu oekivali na tako e-stok otpor. Ali ta smo drugo mogli nego da se tako borimo. I evo me sada ovde, ja ora, jedini preive- li svedok te bitke, zakopan u rovu na bosanskoj uki podno Ozrena. Setio sam se da smo pred kraj tog k ob-nog dana ostali samo Rus i ja. Vlatko je ipak uspeo da minira sve rovove koji su prilazili sa zadnje strane glavnom rovu, koji smo mi

23 drali kao poslednje upo-rite, sve se nadajui da e nam pomo ipak stii i da e ovo u ta upali imati srean kraj. Meu52

tim, kako je vreme odmicalo, tako su nae nade biva-le slabije. Balije su krenule u odluni napad negde posle est sati toga dana. Taman sam uspeo da zavr-im razvlaenje direktne linije izmeu leve i desne strane, kada je poeo pakao. Udarili su svime to su imali. Na jednoj strani, koja se dobro drala, i dalj e su bili Rus, Vlatko i Ramzes, koji je ve bio na izma-ku snage i jedva se drao na nogama, jer su kame uzima-le svoj danak polako, ali neumitno. Znam da ga je Vla tko zezao kako nikada nee videti piramide i ostala mesta na kojima su sahranjeni faraoni. "Na veze, ja u biti bosanski faraon, a ovi rovovi e bi-ti moje piramide", jedva razgovetno mu je odgovorio Ramzes, koji je bio nairoko poznat po svom znanju o faraonima i drevnom Egiptu. To znanje je stekao jo kao klinac, dok je iveo u Kairu, gde mu je otac radio kao voza u naoj ambasadi i kada se posle slub e vratio u Banjaluku, gde su iveli i vde se Ramzes ro-dio, on, tada ve skoro stasa o za vojsku, nastavio je da izuava istoriju starog Egipta i bio potpuno zalu-en to m temom. Vlatko mu je vie puta predlagao da ga odvede do zemunice u kojoj su bili ostali r anjenici koji su, ne-verovatno, jo svi bili ivi iako su neki od njih, po mom miljen ju, bili dosta teko ranjeni. Meutim. on je uporno odmahivao glavom i cedio kroz zu be i usta puna krvi da e radije umreti na nogama i sa pu-kom u ruci nego u onoj ru pi od zemunice. Rus, koji je od svih bio najstabilniji, i dalje je bio u onom sv om delirijumu i ispucavao je kratke rafale u pravcu me-sta gde su balije koncent risanom vatrom pucale pre-ma naem bunkeru i verovatno pripremale teren za juri gru pi koja se prikradala iza naih lea u pod-noju pomonih rovova. Nezgodno je bilo to to usred njihove pucnjave nismo mogli glavu da promoli-

53

mo iz rova i vidimo s koje strane nam se pribliava-ju. Ako bismo pokuali da izviri mo iz rova i pogle-damo na zadnji deo padine, bili bismo idealna meta za njihove snajperiste, koji su vrebali sa glavne linije ukopane naspram glavnog rova na d rugom brdu nekih etiristo metara vazdune linije. Tako smo bili u klopci i samo smo mogli da se kreemo po glavnom ro-vu, jer je Vlatko minirao sve ostale prolaze. R ekao mi je da odem i pokuam da donesem ako ima tromblo-na iz kojih je hteo nasumin o da gaa pozadinu rova, i tako bar privremeno uspori napredovanje onih za ko-je s mo znali da se ve uveliko prikradaju prema po- monim rovovima i tranejama. Znali sm o da im je to osnovna taktika. Koristili su sistem brze potkovi-ce, jer su znali da ne moemo da izaemo i da nas ne-ma mnogo. Taktika brze potkovice sastojala se o d ras poreda u obliku potkovice sa ijih se krajeva otvar \ velika vatra na samo d

va kraja linije, gde se vatro ; pokrivaju gotovo sve take napadnute linije, dok ~e oni koji napadaju iz sredine t e potkovice prikradaj/ u tiini, koristei to to onaj koga napadaju ne mo-e da digne glavu i promoli nos od vatre koju prima sa krajeva potkovice. Kada dou n a razdaljinu bacanja bombe, napadai u sredini potkovice bacaju veliki broj bombi i gaaju iz tromblona u nekoliko taaka ispred sebe, pa pretravajui poslednjih dvadese tak metara, vrite kao ludi i upadaju u rovove. Samo smo se nadali da e neke od tih grupa krenuti pomonim rovovima i naleteti na zamke i mine iznenaenja, ko-je je Vl atko postavio, i tako bar malo usporiti svoj napad. Dok sam hitao ka zemunici gd e su bili smete-ni ranjenici, gledao sam prema otvoru rova nagore i bio spreman d a zapucam ako bih ugledao neku spodobu koja

24 hoe da uskoi u rov. Uleteo sam u zemunicu sav zadihan i samo napravio pometnju meu ve obamrlim 54

ranjenicima koji su leali svuda po podu i loama. Pitao sam, onako zadihan, da li n eko zna gde su trom-bloni, jer nisam poznavao splet ovih rovova i gde se ta nalaz i. Niko mi nije odgovarao, ve su svi gleda-li u mene iskolaenih oiju od straha i bo la. Shvatio sam da sam ih uplaio na smrt, koja je za neke od njih bila tako blizu da toga nisu bili ni svesni. Onaj mo-mak koga sam znao iz brigade kao vozaa komandanta rekao mi je da on misli da ima u zemunici koja je sl u-ila kao magacin i koja je bila na levoj strani rova. Nisam se zadravao iako sam pri izlasku video da oni ranjenici koji su bili pri svesti i koji su mogli da sh vate ta se deava hoe neto da me pitaju. Ni-sam mogao da se zadravam, ve sam pojurio prema me-stu koje sam video dok sam razvlaio kabl za spaja nje leve i desne strane i koje je izgledalo kao magacin, kako mi je rekao voza. U pao sam unutra i video mom-ka koga su zvali Suri kako otvara noem sanduk od bombi, vadi bombe iz plastine ambalae i kai ih na opasa. "Uh, oro, ti si, ba si me prepao, ta ima na desnoj strani?" Rekao sam mu da nam ne cveta ju ru-e i pitao ga da li ima tromblona. Pokazao mi je je-dan sanduk koji je bio malo kabastiji od ostalih i re-kao da ima ukupno tri sanduka i da su oni jo jutros, kada je napad poeo, uzeli jedan za sebe. Uzeo sam ceo sanduk i poeo da ga vuem prema mestu gde su se nala-zili Vlatko i ostali. Sanduk je bio teak i morao sam da ga nosim obema rukama. Puku sam okaio o ra-me, podigao sanduk i po trao prema desnom krilu, mo-lei Boga da mi neko ne uskoi u rov, jer sam u ovakvoj poziciji bio lak plen. im sam potrao do desnog krila, bacio sam sanduk i poeo da vadim tromblone i ream ih ispred ulaza u bunker. Pogledom sam potraio Vlatka. Poto ga nisam video, uao sam u bunker i video ga kako klei pored Ramze sa koji je le-

55

ao na leima. Plakali su. Priao sam blie i vi-deo da je Ramzes gotovo beo kao najbelj a maramica, dr-ao je pitolj u ruci i gurao ga drkom u Vlatkov stomak, mumlajui neto s amo njemu razumljivo. Kada sam hteo da kaem kako sam doneo tromblone i da ga pita m ta dalje, Vlatko me je pogledao oima punim suza i pokazao mi da unem, jer se od Ru sa koji je vri-tao i pucao kao lud, menjajui redenike na svome PKT-u, koji samo to se nije raspao, nije ulo nita. Priao sam do njih i kleknuo. Drao je Ramzesa za ruku, a on mu je i dalje gurao

pitolj prema njemu. "Hoe da ga ubijem, iskrvario je i nema vie sna-ge, gotov je", rekao mi je Vlatko kroz pla. "Kako da ga ubije?", pitao sam ga zgranut. "Pa lepo, hoe da ga ja ubijem, jer ako se bude ubio sam, onda mu dua nee gore biti primljena kako to valja i dolikuje nama pravoslavcima." Nisam mogao da verujem ta mi ovek pria. "Hajde, ubij ga ti, oro, ja ne mogu, poznajemo se od poetka rata, ne mogu, breee." Poeo je da vriti i gurnuo mi pitolj u ruke. Izleteo je napolje jecajui od bola, besa i nemoi. Drao sam pitolj i gledao Ramzesa pravo u oi. Bi-le su mutne od suza i tune, pune bola. Mumlao je ne-to kao: "Ajde, molim te." Samo je to ponavljao. Kle-ao sam okiran. Nisam mogao da se saberem, Rus mi je neto vikao , ali ja nisam obraao panju na njega niti sam ga uo, bio sam u nekom svom delirijumu. Gla-va mi je bila prazna. Ne znam da li sam mogao da ura-dim

25 ovo. Ovo je ve bilo previe za mene. "Oh, Bo-e", pomislio sam, "da li mora ovako, im a li te, bre, daj neki znak ta sad." Kroz glavu su mi u sekundi prolazili milioni misli. "Da li e moja dua biti primljena tamo gore kako treba ako uradim ovako ne-t o?" Telefon koji je spajao nas i levu stranu zaan56

grljao je i trgao me iz misli. Spustio sam pogled i ugledao Ramzesove oi plane, bez ivota, ali su i onako mrtve bile pune tuge i suza. "Hvala ti, Boe, hvala to si njega pozvao sebi, a mene spasao jednog takvog ina." Govorio sam u sebi i b rzo se prekrstio tri puta. Isteturao sam iz bunkera i video Vlatka kako klei i je dnom rukom petlja neto oko tromblo-na, a u drugoj dri slualicu i pria sa levom stranom rova. Kada je zavrio, rekao je: "Danke je pogi-nuo, ia je lake ranjen, ostao je samo Suki na levoj strani." Nita drugo nije dodao, samo je imao onaj tup i prazan pogled. Nije me pitao ak ni za Ramzesa, samo je nabio t romblon na puku i ispalio ga sa ra-mena uvis u pravcu padine koja se nalazila na zadnjoj strani rova. Pogledao sam prema Rusu koji je i daljs pucao iz bunkera i video ga kako poskakuje. Shvatio sam da je kraj i da je ovo poslednji gr. Otkako sam do-ao na ratite, vazda sam zamiljao kako e izgleda-ti moja pogibija. Najvie sam se plaio dve stvari: mina i da me uhvate ivog, sve ostalo mi je nekako bi-lo podnoljivije. Ranije, pre ovoga rata, povremeno bi h pogledao neke ratne filmove n sad sam se seao mnogih scena. A ovde, u ovoj situ aciji i u ovim rovo-vima, nisam mogao da uklopim nijednu od tih scena u ovaj sce nario uasa koji nas je okruivao. To su ipak bili samo filmovi, u kojima glumci kad poginu, po-sle snimljene scene, ustanu, obriu krv i blato sa se-be i odu u jednu od onih lepih kamp-prikolica u kojoj ga ekaju blagodeti ivo ta. Ovde nije bilo klapni i lepih statistkinja, ni kamp-prikolica. Ovde je svuda bila prava smrt, koja je vrebala na svakom koraku. Ovo su bili rovovi strave i uasa. Razmiljajui ka-ko bi nam dobro doao jedan Rambo da nam pomogne sa svim onim nj egovim vetinama, teturao sam se kao pijan prema desnoj strani, jer sam hgeo da vi dim da li

57

je kod Surija sve kako treba i da li mogu da pomognem. Prolazei pored zemunice u kojoj su bili smeteni ranjenici, nisam ni hteo da ulazim. ta sam mogao da im kaem

: "E, gotovo je, ispalite sebi metak u glavu da vas ne uhvate ive." Nisam mogao d a ih ubijem u po-jam, mada ne smem ni da pomislim ta bi se desilo ako bi ih onako na gomili uhvatili. Doao sam na nekih dvadeset metara do leve strane rova, koja je jo bila pod naom kontrolom, i stao kod zadnje krivine. Ni-sam hteo da izletim k o muva bez glave, jer su Suki i ia mogli da me upucaju. Verovatno su bili na kraju ivaca i snage, jer su do sada shvatili, kao i svi mi koji smo na neki nain pruali ovaj poslednji atom otpora, da je kraj blizu i da je pitanje trenutka kada e avo d oi po svoje. Kad su malo zastali s pucnja- vom, viknuo sam Surom i on se okrenuo i dao mi znak da im priem. Doao sam do njihovog bunkera i pitao iu kako je, a on mi je rekao da nije nita, ve samo ogrebotina. Nisam hteo da komentariem, jer sam vi-de o da mu je koulja na levom ramenu natopljena kr-vlju. Pored samog ulaza sa desne strane leao je Dan-ke, na leima, mirno, kao da spava. Imao je onako bez-brino lice. Suri mi je objasnio da je pogoen najve-rovatnije u lea iz snajpera dok je izviriv ao iz rova ne bi li uoio da li i odakle nam prilaze balije. "Ka-kav je to fudbale r bio", prokomentarisao je ia. Danke je, bar sam tako uo, bio jedan od najboljih i najperspektivnijih fudbalera. Bio je rodom iz Dobo-ja, gde je i poeo da igra. Pos le je preao u elju, pa u Sarajevo, gde je trebalo da ga prime u prvi tim.

26 Bi-la mu je predviena sjajna karijera. Zvali su ga D. Ma-radona. Ali kad