Milica Novkovi

Kamen za pod glavu

LICA

VUKO VUETI MILUN VUETI, pokojni Vukov otac NOVAK VUETI ZDRAVKO VUETI } Vukovi sinovi KRSMAN VUETI SIMANA VUETI, Novakova ena KRUNA VUETI, Zdravkova ena JELKA BOGOVIKA, devojka koja voli Krsmana iz sela BOKO, ujak NIKITA, pokojni ovek iz sela

PRVI IN

No. Milun ide preko polja i vie. MILUN: Aj, aj! Aj. aj! aj... ta nije bilo, ta nee bit. Pa da sme ovek neto da rekne! ik se zakuni, ako sme. O bruke, o nesree! Aj, ta biva! Ko bi se ovem nadao?! Krvnici krvni ta poiniste, ovako blago prosuste pod noge. Aj, ta biva, aj!... O, Vuko, jebem li ti milu majku i ono sunce to te grije, zar ne imade gde da naini kuu no zae usred njive, zar pored onolike nae imovine, onolike lepote i sile, zapelo tu lupe u Polje. Onoliki Priboj, Blato, Jasikovac, Lug, Korlae... O bre, Vuko, o bre, Vuko, o bre, Vuko, ta uradi?!... Bre, brajko, treba da polipete gladni, u sam leb ste doli. Najeda se putinja. Pune bile Sokoline nave. O, o!... Napunilo ti Polje pune akire mesa pa sad moe i da se posere u njega. Sve me stra bio bi toliki da te je Lug ranio. Napravi ovek kuu usred njive! Dosta si leba iz nje pojeo, pa sad kako ti drago, samo ako vi ne treba. Deset tovara ita i jae sam ja znao iz njega izvuem pa mrtav osmija. Kad Sokola umesi onoliki leb, ne moe na sovru da stane, sve mi milo oko srca. Jebem li ti boga i sve njegove, da l' znade ta uini? E moj, Vuko, velika li glava nosi malu pamet, pa zvrji. Slepoga gledam. Gluvome zborim. Zborite usta, da niste pusta... (Sree ga Nikita.) NIKITA: O, Milune, jesi li to ti? MILUN: Jesam. Al bolje da nisam, no to jesam. NIKITA: ta ti je te vie, ne gori gi pod nogama? MILUN: Kako ne gori? Pa vidi li ti ta je ova' moj uradio? NIKITA: A ta su uradili oni moji? Tako i on. K'i svi. Ku e ovek od sveta? MILUN: Kako ku e? Mimo svet! NIKITA: Nemo se uzrujavat za dabe.

MILUN: to, nakodie mi. NIKITA: Hahaha!... MILUN: Jebem ti boga tvojega, i kad te sreto. A kad si ti umro? NIKITA: Tu prvo. MILUN: Ja to ne znado, ne u. NIKITA: Nije imao ko da ti kae. MILUN. Svaka govna mru. NIKITA: Jes, vala! MILUN: Kud si pourio, kad nisi ni ostareo kako treba. NIKITA: Slagae me da je bolje ovamo. Rekoe mi, o Nikita, to se mui te ne ide onamo, onamo se nita ne radi. MILUN: Lopov zemlju pretisko, a ti tera komendiju. NIKITA: Moram neim i ja da se blaim. MILUN: No, istina, ta ti bi? NIKITA: Sve mi bi. Godine me stigle, a niko mlai oko mene da me ma u emu pomogne i odmeni, no prvi u njivu, prvi u livadu. Ako ja stignem dobro jes. ako ne stignem, ono sve stoji, nema ko drugi. Potri ovamo, stigni onamo... I tako danas, tako sutra. a ivot je jedan i kratak. Baba i ja sami, al' ini se. ivem oveku mlogo treba. I odo jedan dan po Trojici u Raku, da prodam neki sir i kupim babi opance. I, vala, prodado sir odma. Srete me jedna gospoa, poto, ia, sir, po to i to. 'ajde ovamo, te ja za njom tamo u stan i, ona sve kupi. Neka dobra ena, ma na oi se vidi isan. Ja odmah kui i babi opance i doo u pijac. I kad bi usred pijace, samo mi srce otkaza. MILUN: U pijacu? Da si znao za to, pa da ostane kod kupe, a da prati babu. NIKITA: A, ne bi! Kud bi posle bez babe? MILUN: Ona sad zna bez tebe. Svetislav ju grije lea, njoj prezgodno. NIKITA: Veli li? Kako ju drago. ja sad ne vidim. MILUN: Ma, mogo si ti jo da ivi. NIKITA: Pa, dosta sam i nveo. Sedamdeset i sedam. Taman. MILUN: to ne mogu da se dignem da pobijem ove moje lopove! NIKITA: Neka njija. MILUN: Kako neka? Ostavili mi gor' onu kuu i onu lepotu. A kome? Bogoviima? Da se Bogovii ire po mojem, ne dam... Sad je sve njino. Ako je jabuka pala, Dragica e da je uzme i baci pred njojnu kravu, ako je ljiva, tako. Nou, kad niko ne vidi, misli da nee da pusti stoku u moje? NIKITA: Ne znam za ove druge, al' ona nee. MILUN: Dragica, veli? Dragica e da ukrade ispod kokoke jaje. NIKITA: Ada, skratile se Dragici ruke odavno. MILUN: Al nee bit da nije ostavila iza sebe neku munjaru. NIKITA: Ada, sae i Bogovii. Svi silaze. Nema gor vie od dve kue. MILUN: Otili bestraga kad su ovako. NIKITA: Ako se nama nije dalo, njima se moe. MILUN: to ja nisam znao ovako. Mogao sam i ja da sam ki Vuko. Ene, to si aav! Al treba da zna da sam ja Milun. NIKITA: Mi nismo mogli. Nismo nigde radili za pare. Oi ni vide tek ono to godina donese. Puna kua usta, a prazne ruke. Drugo su oni, drugo smo mi. Gde je nae vreme, a gde je njino! A moda nismo ni znali. Oni su mlai, u nji su bolje oi, pa vide. I nema ta,

spremniji su od nas usvakom pogledu. to jes, jes! MILUN: ta li rade ovi moji nagrdnici? Kako li su? NIKITA: ta rade? Jedu se. Pojedoe se, a sve jaki ljudi. Ona eljad, ne znam, da l' leba jedu zajedno. Nikad mira, nikad sloge u vaoj kun. ta dele oni ljudi ne znam. Al oi povadie. Niko ni s kim ne moe. A vada nikaki napredak i nemaju. ta je nekad bida vaa kua. ta je sad? Ne umem ti nita vie kazat, no za ibret su. To to Vuko pati od svoia sinova, to ni jedan od nas ne zna. Niko ga ni za ta ne rauna, ni ga ko za ta smatra. Ma, niko nikoga ne vidi, vue svako na svoju stranu. Ona troica, to su mu kod kue, Novak, Zdravko i Krsman, rekoe, u zavai su, a i ona dvoica, Mijat i Ognjen, u belem svetu bez igde ikog svoga, i oni neto dele, tek da dobro nije. MILUN: Stigle te, Vuko, moje kletve. Opet lepo! (Prekrsti se.) ta je on radio od mene? Po nedelju dana on mene iije davao leba. Poe u njivu ponese leb njim, poe u Kraljevo, opet njim stavi ga tek u torbu i odnese. Ja gledam za njim, a oi mi ovolike. Ne nalo mu se ni za pokoj due, reko sam. Otio sam gladan na onaj svet. Najpre mi ote domainstvo, a onda i sve ostalo. Sve mi istera iz ruka. Isterao oi, pa io slep ki Zarija Medar. Ako je leb u zaklopu je, ako je rakija isto tako. Gurao me je s noge na nogu. Ja sam na istini, on je na lai. Al' ekam ga. NIKITA: Ne valja vi to, a i ne valja im ono. 'Ajde da lajemo, al' da se ne ujedamo. Ako te ujedem, zabolee te, ako me ujede, zabolee me. I mi ne mogosmo. Al se odma i podelismo. Ima etiri strane sveta, pa nek svaki gleda i nek svaki bira za sebe. MILUN: ta smo imali da delimo nas dvoica? Sveje bilo moje i sve mu do due dado, a on zlikovac i duu mi uze. Pa kad neko kae, to je Milun umro? NIKITA: Umro bi ti i bez toga. MILUN: Al' kad?! NIKITA: Moda i prije. MILUN: A, ne bi! Sakatog me je poslao na onaj svet. Ovu mi je ruku tri dana pred smrt on prebio. NIKITA: Znao je da ti vie nee trebat. MILUN: Moja je i 'ou da je cela. NIKITA: Ada, doe Vuko pa vi to raspravite. MILUN: A, ekam ga! NIKITA. Sa e on s mojom Perkom. Zajno e oni. Ako e mret, vreme im je, za smrt su. MILUN: Bogme, svi njini vrsnici dooe, samo nji nema. NIKITA: Da se nisu okovali? MILUN: Ko se okovao pa da se okuje, moj Vuko. More, kako mu drago, mreo, iveo, no to mi urnisa ovaku njivu. Zna li, Nikita, da nisam mrtav sad bi se ubio. NIKITA: to bre? Nae je bilo i prolo. Neka sad njija malo. Aber je nem. MILUN: Blago gebe kad mo tako. NIKITA: Dok sam bio, ba sam bio, sad sam pao i kaem im, nema na mene niko vie da rauna. Hahaha! Sad mi je sve potaman, samo da mi je, da mi jo ta vesela baba doe. MILUN: E, da mogu ki to ne mogu... Da uzjaem Dorata i proem kroz Polje kad se ono ito nje, pa da neko rekne, eno ga Milun Vueti na konju. I samo mi je da nekoj srce uzdrkti, il' da neka sagne glavu. NIKITA: O, o!... Neto u da te pitam, al' pravo da mi kae. Priali su mi, al' opet neu njima da verujem. MILUN: A ta to?

NIKITA: Pria se da nisi nita voleo vie na belom svetu po da obruka devojku. Da l' su me slagali? MILUN: Oni vala nisu. NIKITA: Pa to bre? MILUN: Nita slae od toga nema. Nisam samo onu koja se nije lada prevarit. Al' nita mi lake nije bilo na ovom svetu no napit se vina i prevarit devojku. NIKITA: Nisam znao koliko si nagrdan. MILUN: Sve su bile moje sem jedne, a samo nju jednu sam voleo. NIKITA: A koja je to? MILUN: Da l' ti smem kazat? Tvoja Perka. NIKITA: Vuko je voljae, za Vuka je prosi. MILUN: Pa ta fali? Al' ne bi mu je ja po sve, tek prelomio bi je dvama koliko da joj osetim snagu. I ko mi je izmae... Ti i Vuko. Eno ostare pored vas. Kraj mene ne bi imala kad. NIKITA: Pazi, Milune, ta zbori? MILUN: Skuplje ne moe da me kota. NIKITA: (uhvati ga za kolir) Moda i moe. MILUN: Pa da vidim. (Rvu se.) Hahaha! Jae, Nikita, jae! hahaha! Ne oseam te. Gde ti je snaga? Hahaha! Nita mi vie ne mo. NIKITA: Trsano te bilo! (Jutro. Seljaka kua. Vuko sedi usred kue) VUKO: O, Simana, o, Simana, o, Simana! SIMANA: (Simana napolju brani pilie od orla.)Abre, abre, abre! VUKO: Eee!... Niti te ko vidi, niti te ko uje. SIMANA: Abre, abre, abre!... Pili, pili, pili!... u kvoc, u kvoc! (Ulazi Simana i unosi korito za pralje i zamotuljak vea.) SIMANA: Zakamenio ti se kljun dabogda, to mi doaka. Opet mi orao pile odneo! Nastanio mi se izedna i ne da mi bela boga. Ne mogu pile pred kuom da vidim od njega. Celu prole se akam oko nj' i ne mogu da i sauvam. A ne mogu! Zatree mi se kokoke. Ne znam kaka ste to eljad? Ni za ta ne marite. Niko bre, ni da i vabne. to vi je to teko? Zdravko bi pustio da ga odnese na njegove oi. Novak, ako bi se nasmejao, to je sve, a Krsman ni video ne bi. Ne vredi mi gledat ni u jednoga, no da naem negde puku pa da ga ja saekam. VUKO: Ajde dosta! Ne bilo vee tete. SIMANA: A i ti, iko, povazdan sedi u kui, premeta se sa stolice na stolicu. ta bi ti falilo da sedne pred kuu i priuva i malo. VUKO: E, da ti ja uvam pilie! Pa ja ne mogu o sebi da vodim posla, dua mi je u nosu, samo ekam dan kad e da mi ispane. SIMANA: Pa od kad je to tebe dua u nosu? VUKO: Pa poodavno... O, Simana, ako neto zna nemo da me vrea. SIMANA: Ja od kad te znam, ti si taki. VUKO: Da l' e bit? SIMANA: Da je neko drugi ia tvoem mestu odavno bi umro. VUKO: Peljaj, gujo, peljaj! Ima decu. Doe vreme pa e i tebe tvoji. SIMANA: Ako zasluim ki ti, to me eka. VUKO: A ti nemo da zaslui. Ti budi bolja (Kalje.) Daj mi lena vode.

SIMANA: Muak, iko! Ostada voda na stublanu. VUKO (kaljui) Daj mi leka vode. SIMANA: Nema. Kad si dono da ima? Samo ja nosim za toliku eljad, ostado bez ruku. VUKO: E. otpade ti dabogda! SIMANA: Je l' to te branim od Novaka, to te ranim? (Simana pere. Vuko iz nedara vadi hleb i jede ga.) VUKO: Nee da mi opere koulju? SIMANA: Ne smem od Novaka. VUKO: A ti je operi kad Novak ne vidi, kad niko ne vidi. SIMANA: Da mi bolje decu kune? VUKO: A, to i kunem? ta si me put za srce ujela. Ajde uti, naksu jedan! SIMANA: to, da nisam neto pogreila? Ti, da si neki ovek, ti se ne bi tako muio, no bi umro i ve odavno smirio te jadne kosti. A to ne moe i to se mui? Zasluio si. A ko zaslui nek i ispata. VUKO: O, Simana! SIMANA: Milun te je kleo i prokleo, i nas s tobom. VUKO: O, umukni! SIMANA: Nisi valjao, nisi! (Plae.) VUKO: Ko, ja ne valjam, neka mene. A ta je s vama? to vi ne valjate? SIMANA: I mi s tobom. Kaka sam ja bila kad ste me doveli? Ajde, kai! VUKO: Ki vila. SIMANA: A kaka sam sad? Nita u mene zdravo nema. A i ovo to se borim i radim nigde mi se ne vidi. Od dvaest jaja izleglo mi se samo dvanaestoro, etiri odneo orao, jedno zgazila kvoka, te jedva sedam. Sad u da se naljutim i da prekinem sve do jednoga. Pa kad nemam vie, da znam, da nemam ni ovija sedam. VUKO: O, Simana, veselice moja! Da l' zna za im plae? Novak prodaje Priboj. Sve e da proda. Ostavie ti decu bez stope zemlje. A ima decu od najlepe ruke. (Vuko kaljui izae iz kue.) SIMANA: Majku vi Vuetiku! Vie sam suza prolila u ovoj kui no to sam vode popila. Nek radi kako zna. Nek sve proda. Ada, za to neu da znam. Koliko su ova deca moja, toliko su i njegova, nisam ja ni jedno iz roda dovela. Misli za ovo, misli za ono... Dokle bre!? (Vraa se Vuko) VUKO: Eve ga Novak. SIMANA: Kad pre doe? VUKO: Natovario puna kola sena da od grde ne sme da i gleda. Psuj ga. SIMANA: Neka ga, neka! Dok jedan dan vrat ne slomi... VUKO: Kako li je proo ispod groblja? Rekoe sruio se put. SIMANA: A kad je on io putem? VUKO: Pa kud li je proo? SIMANA: Otkud ja znam! Kud i svi bandoglavi. (Simana pere. Vuko sedi. ute.) VUKO: to se ova ena ne die i ne tera ovu stoku? Izgrija sunce. SIMANA: Ej, sa e Novak da vie! (Ulazi Novak) NOVAK: ta radite vas dvoje? SIMANA: ta radimo! Rekamo se.

NOVAK: Ako, ako, samo kad ne dangubite. SIMANA: Kako proe ispod Kovaevca? NOVAK: Jedva. Da ne bi Nikite i Miluna odo pod put. SIMANA: Nisi valjda preko groblja? (Vuko se krsti.) NOVAK: Ja jesam. Udario sam po dupetu obadvoicu. SIMANA: Crni, Novae, imamo ovu decu. NOVAK: Da mi ne podigoe zadnji kraj, sa sve volovima i kolima odo ja u onu rovinu, pa kom obojci kom opanci. Ali naoe mi se ljudi na ruki. Nikita die i tako i tako, al' na Milun ki mladi, jebem mu boga njegovog. Hahahaha!... SIMANA: Boe, sakloni! Da l' si upamet? NOVAK (Vuku) Pita me Milun za tebe, ta radi Vuko i kako je. Reko, ostao je kod kue, uva Simani pilie, al' moe lako da i on krene navie. A, eka te!... ta veli?... Ni crno ni belo. SIMANA: Novae, ta ti je? Da l' si lud, il' si pijan? NOVAK: Lud sam. (Vuko se die i poe k vratima.) NOVAK: (Vuku) Pazi se kad bude preko praga. SIMANA: S kim si se to svadio? NOVAK: Jo niskim, al' morau se svadit opet jedan dan. SIMANA: Pa s kim, kad si s celim svetom u zavai? NOVAK: Su svima ispogekar... to ona stoka lei? SIMANA: Nema ko da je istera. Ne mogu ja svud da stignem. NOVAK: A gde je Kruna? SIMANA: Ene je u krevetu. Lei. NOVAK: A ta je boli? SIMANA: Nita je ne boli, no ne da ju Zdravko. NOVAK: Kratka im no bila. Idi mi je zovi. SIMANA: Nemo, Novae, nemo, lepi, skone Zdravko. NOVAK: Gde je bio jutros da skoi, kad sam ja pre zvezde poo na Bukov kolac. On uva eni dupe a ja dirindim. Gde je Bukov kolac, ej! Ja sam se pre digo, otio, natovario puna kola sena i doo, a on se jo nije naleao. Idi mi je zovi. SIMANA: Nemo, boga ti! Neka i jo malo, mladi ljudi. NOVAK: Nisam ni ja toliko star da ne bi mogo. SIMANA: Ima od dana dosta. NOVAK: Ajde, ajde, nemo da je ja zovem. (Ulazi Kruna.) NOVAK: Dok se vi naleaste, Jelka Bogovika okresa celu umu. SIMANA: Da smo svi ki Jelka, gde bi ni bio kraj. NOVAK: Ti uti. (Kruni.) to se ne die i ne tera ovu stoku? KRUNA: Ne mogu od Zdravka. NOVAK: Iz jutra ti ne da Zdravko, iz uvee ti se ne da mimo Zdravka, a kua nije na zemlji no na dobroj eni. SIMANA: Nemo, Novae! (Iza Novakovih lea daje Kruni znak da uti.) NOVAK: to sino doe onako dockan? KRUNA: to dockan? NOVAK: Dola si u mrak. S kim si bila? KRUNA: Ja ni s kim.

NOVAK: Mene si nala da lae. Kad misli da te niko ne vidi, znaj, ja te gledam. KRUNA: Mnogo dobro vidi. NOVAK: Nije mi lako. Velika mije to muka. KRUNA: Imam i ja muka, nije ni meni lako. NOVAK: Vada i jes velika, toliki ljudi. A ima li ti tvojega oveka? KRUNA: Ja imam. NOVAK: Kolika je ta tvoja muka kad je onoliki ovek ublait ne moe? KRUNA: Nije mene do toga, no to nemam oko ega ruke da svijem. NOVAK: Ako je do toga, donesi ju, Simana, kudelju i dve kudeljice vune. KRUNA: Nemo da me vrea! NOVAK: Danas gledaj u vreteno i nee imati kad da gleda na stranu. KRUNA: Ti ima decu. NOVAK: Pazi, Kruno, ja vrludam, na stranputici sam, al' poem nekad i ja putem. Nemo da mi se desi da zbog tebe ne mogu oveka u oi da pogledam. KRUNA: Digni ruke od mene, molim te. Ima ko da misli o tem. NOVAK: Koliko mi odbije od obraza, toliko u ti odbit od guzice. KRUNA: Ima ko e to. NOVAK: Nema. Oi si mu zamazala i nita ne vidi. KRUNA: I vidi i zna. NOVAK. Pa ta eka? Gde su mu ruke? KRUNA: Zar mene da udari? Pa ja nosim njegovu jalovost. NOVAK: Il' on tvoju. (Kruna se zalete i udari Novaka. Novak ne otrpe, no udari nju.) NOVAK: Sad u da te izudaram da se upia tu. Vaa je i nosite je, al' neu da vi ja nosim, ni moju niko ne nosi. KRUNA: Ti ima decu. NOVAK: Al' mnogo ta i ja nemam. Vidim ja, poneo te avo. KRUNA: Daleko mi crkva. NOVAK: Ako ti je crkva daleko, molitva nije. Ide u Jasikovac svaki dan, pa stani pod ono sveto drvo Molitvu i pomoli se bogu. Spusti se na zemlju, prekrsti se i ostavi togo... neku jabuku, jabuka je rodno drvo. Mladena je odnela blizinu, pa se obliznila. I obleti molitvu triput... Ako je do boga. (Simana donese kudelju i maramu s vunom.) SIMANA: Ajde, Kruno, idi. NOVAK: To do noi da opere, inae nemo da se vraa ka kui. I ou pre sunca da si u Jasikovcu i za sunca da si kod kue. KRUNA: Svi vi poneto oete. NOVAK: Dok jedan leb jedemo, ima da je tako. (Kruna ode.) SIMANA: Daj da ge prezujem, donela sam ti iste arape. NOVAK: I to je lepa, grom je ubio. O, Zdravko, nije ti lako. SIMANA: (Simana prezuva Novaka) Gde lako? Pogibe trei za njom i ne moe da je sauva. Ajd, njoj je najtee. Nisi trebao da je bije, ki da si ti bolji. NOVAK: Ja nisam ni roen da valjam. SIMANA: Da sam jaa, ponegda bi te bila. NOVAK: Hahahaha, a to?

SIMANA: Tako, to ostare, a pamet ne stee. Doe mi jue Mladena, plae. Suza ju suzu stie. ta je, eno, te plae, upita je ja. Kad ona sasu, sve crnju i gru. Tvoj Novak ovo, tvoj Novak ono, i ovo i ono i ovo i ono. to ne ostavi bre enu na miru? NOVAK: Kaki da je ostavim. SIMANA: Ima da je ostavi! NOVAK: Ma, ne biva. SIMANA: Ako ju se ne okani, ona je rekla da e da ti napravi neku nesreu. NOVAK: ta? More, ako je ja uvatim u ove moje ruke pa je tresnem o zemlju. Ona je nala s menom boj da bije. A, ni ja vie ne valjam! Pre deset godina nije smeo ovek putem da me sretne, to je samo duvao neki vetar iz mene. A sad nale ene s monom da sade vrgove... Ba je nala s kim e. SIMANA: Ona ena voli svojega oveka i nee da te vidi. NOVAK: Oe, oe! Ima i mene da voli, ako treba. SIMANA: Da moe! Nego da ju se okani. NOVAK: Kad mi plati za ovo to mi je uinila. SIMANA. ta ti je? Nije ti nita napravila, ona je to rekla da e da ti napravi ako ju se ne okani. NOVAK: Napravila, napravila! I to, zna kako. Da nisam jutros otio, propala bi mi ova dva sena. Razvalio i bee neki i ostavio u vrolju. ta misli da je pada kia? Satrulo bi mi sve na ledini. I to ne znado za to pre. SIMANA: Nije to ona. NOVAK: Nego ko? Samo ona! Ko bi smeo da razvaljuje moje plastove. Samo nek mi padne aka. SIMANA: Nee vala! NOVAK: Manj' da je ne sretnem. SIMANA: Morada je. Naterala je muka. I ja bi. NOVAK: Tebe je ao. SIMANA Mene jeste. etvorostruke suze lije. A to? Ni kriva ni duna. Nema mira od tebe, ne da ju iz kue iza. I jako ti je, trebala je jo da uzne ibicu pa da ti ga upali. Oe da ju napravi nesreu kod oveka. A i popria mi da ne da Ranku da prevue ono malo sena na Brdu preko nae deteline. NOVAK: Ne dam. SIMANA: Ona je ena mlada, a ti si bre ostareo. Nee ona mlada tebe staroga da gleda. NOVAK: Ko star? Je l' ja?! Hahaha. Nisam more. SIMANA: Ona Ranka voli, i ne sme tu da se mea. NOVAK: Pa tu je tek najlepe. SIMANA: Isti si Milunina. NOVAK: Pa, deda mi je. SIMANA: Moe re Ranku, te e te nou negde saekat. Nemo da ti nisam rekla. Ene ti Milosija. Ona je ena udovica! Oia je ena bez oveka, sama, pa kod nje idi. NOVAK: Ne mogu ja s Dragiem da se guram oko jedne streje. SIMANA: Znam je da bi ti teo da si jedini. Kune te. A to da mi te kune? NOVAK: (ustaje) Znai, taka i taka stvar. Daj mi neto da pojedem pa da idem da stovarim i uplastim ono seno. SIMANA: Kako e sam? Da zovem Zdravka da ti pomogne? NOVAK: Nee on imat kad, dok se digne, dok jede, a mora krenut i do Jasikovca da vidi

ta mu Kruna radi. Miruju l' ju ovce. SIMANA: E, nee vala! NOVAK: Neka ga, neka! Sam u ja i to. (Simana mu daje da jede.) NOVAK: ta bi s Vukom? SIMANA: Ene ga napolju. Celo jutro snuje, a u kuu a napolje. Mora da eka Krsmana. NOVAK: to, a gde je Krsman? SIMANA: Jo sino se digo, uzjao Dorata i nema ga celu no i eve i celo jutro. NOVAK: to se ne eni, jebem mu rujno vino, no mi satire onakvog konja. SIMANA: Iz prije nije bio ovaki. NOVAK: Proe ga go, nema ni on snage odvie. SIMANA: Ne smem nnigga da mu reknem, al' ao mi ga. Vidim neto ga mui. NOVAK: Nita mu drugo nije, no muan u pamet, pa samom sebi duu vadi. Ovamo ne moe bez nje, a ovamo nee da se eni. Tries i peta mu a jo neto misli. SIMANA: Dok on smisli, uzee mu je neko. NOVAK: Nee more! Vidi i on da je i ona obnevidela od njega. SIMANA: Al on izedna vie da nee da se eni. NOVAK: ali se to on. Kad nee da se eni, i kad je ne voli, ta mu je? to ludi? Koja ga muka oborila?... Ne zna on da je jedna Jelka. SIMANA: Kruna ga zapodeva i on tako veli. NOVAK: A to Krunu to boli? On i ako se oeni, on e doves Jelku, a jok Miljojka. More, nemo ja da upredem konopac pa da ju pokaem zvezdu. A i on! Nemo da jede govna, no nek se eni. (Ue Vuko.) NOVAK: (Vuku) Nema ga. Doe on, no ajde mi leba da jedemo. (Vuko sedne za sto, al' ne jede) Ne moe? VUKO: Ne mogu. NOVAK: Da nee da mre? VUKO: Nema od toga nita. NOVAK: A moe li bar da se odmori? VUKO: Odmoriu se ja tek kad umrem. NOVAK: Odmorie se ti i prije, ovek padne s kruke pa se odmori. VUKO: Nema mene pored tebe odmora. NOVAK: No?! A to to? VUKO: Rekoe mi da prodaje Priboj? NOVAK: Prodajem. VUKO: A koga si pitao? NOVAK: A koga sam trebao da pitam? VUKO: Ja mislim da ti ima nekoga starijega pred tobom. NOVAK: Kau u koga je aa u toga je molitva. VUKO: Ma, jo sam ja bre iv! (Ulazi Zdravko i seda za sto.) NOVAK: To ti se samo ini. ZDRAVKO: Niko ti to ne osporava. VUKO: Zar ja da otiem tamo u vodenicu pa da sednem u tuu zemlju?! NOVAK: Panti li, kad si zadnji put io u vodenicu? ZDRAVKO: Prodae on i vodenicu ako ni je muka od nje.

NOVAK: Sve u da prodam. ZDRAVKO: Da sme? NOVAK: Hahaha! VUKO: Sve to si prodao, sve e da ti se zarauna na delbi. NOVAK. Nema delbe. Vuko dok je iv, nee da ne deli, a njemu u sorti nije da mre. Jo emo mi pre, moj Zdravko. VUKO: Znam ja da ti jedva eka da me vidi u vr sata, al' neu ja da mrem jo. Neu! NOVAK: Nee ti nikad. Ne moe vie svak ni da umre. To je nekad moglo, al' vie ne biva. To se Milunu prolo. Druga su vremena sad dola. ZDRAVKO: Mnogo si se ti osilio. NOVAK: I ti bi da je cela kua na tvoia lea. I gde si se nao to da mi kae. Ti ne moe bre onu jednu enu da dri no ti drugi pomau. SIMANA: Crni Novae! ZDRAVKO: Da jo nije nje kud bi, al' ona ti je rus u oku. VUKO: Ajde, ljudski! NOVAK: A tebi je kamen na srcu. ZDRAVKO: Al' opet je to moj kamen. NOVAK: Tvoj, tvoj! ZDRAVKO A zna li ti ije ti kamenje i iju zemlju prodaje? NOVAK: Moje. ZDRAVKO: A gde smo Krsman i ja? Nisi ti jedini u majke. NOVAK: Nisam jedini u majke, al' sam jedini u njivi, al' sam jedini u livadi. A gde ste vi? Nigde! Kad si uo u livadu, kad si uo u njivu, kad si pokosio, poplastio, pooro, zdenuo, posijao, obrao, dono, preno, dao, uzo? Ej! I Krsman. On samo kad mu kaem. Zna li ti gde su dva sena iz Belaca?... U Belcima. Ako i ja pokosim, pokoena su. Ako i ne pokosim, ostae. ZDRAVKO: Moj deo je moj, a da l' ga ja radim il' ostavio u batalu, to tebe nemo da boli. NOVAK: Koji tvoj deo? Pa rekosmo l' da nismo podeljeni? Nek ne podeli. Ja 'ou, ja pristajem. Sad! Svi su ve odavio podelili. VUKO: Nek se ceo svet podeli, vi ima da ostanete nepodeljeni. Za jednem astalem, za jednem anakem, oi da vadite. SIMANA (Novaku) Ceo dan se presvaa, kako te usta ne bole? NOVAK: Danas me dopalo ovako, sutra e bit druke. ZDRAVKO: A gde su Ognjen i Mijat? Sutra kad dou i oni nose deo. NOVAK: Ko? Hahaha!... VUKO: Osam godina ima kako ne dolaze, prosto im ne bilo. NOVAK: Gospoda su i put zaboravila. ZDRAVKO: Nee bit! NOVAK: Ako nisu, nek ga zaborave. ZDRAVKO: Priboj je svija nas. NOVAK: Samo moj. Kad ja radim i kad ja plaam porez, gde ste svi vi, majku vi golu? ZDRAVKO: Ako si radio ti si i vajdio. NOVAK: Zna li, Zdravko, gde si? ZDRAVKO: Na zemlji. NOVAK: Na moija lea. ZDRAVKO: A ono to zaradim u rudniku, gde je to?

NOVAK: Gde i ono to ja zaradim. Od toga ne moemo ni ti ni ja ni dvaput da se poseremo. No ut, dok mi ne preleti ona moja ptiica, pa viknem i sve isprodajem. VUKO: Ela, ela! Al' nemo da zaboravi da ostavi kamen za pod glavu. ZDRAVKO: Da nije Krsmana odavio bi te ja zgazio. VUKO: Ostae vi dosta i bez Priboja. Ajde, ljudski! NOVAK: Ako me ti zgazi, nemo niko da me zatrpava. ZDRAVKO Nemo da misli da mo kaki ti oe. NOVAK: Kad isprodajem ovo nae, onda u da preem na ono Bokovo. ZDRAVKO: Kad bi ti Boko dao. NOVAK: to, da ga nee tebe dat? SIMANA: Ne bilo ti zemlje dosta ni na grobu, to me pojede sa njom. Imamo ovu decu, to nekad ne pomisli na nji. Da l' e njima sutra trebat? ZDRAVKO: Taj misli samo na sebe. NOVAK: Da i ti ne odeva, i obuva il' rani? (Ulazi Krsman) KRSMAN: Podavie ni vuci ovce na Stanilovici. ZDRAVKO: to ne davi ljude nego ide u ovce. NOVAK: Ne misle oni ki ti, Zdravko. SIMANA: A koliko? KRSMAN: Tri. SIMANA: Ej! NOVAK (ruga se) Ej! VUKO: Jako su! Kad vi, pored tolike popae, napuujete ovce. NOVAK: A to? to je Zdravkovoj Kruni teko da i uva. E, ne moe ovan da uva ovce dok Kruna trai avola. VUKO: Samo ima svet da se ukorava s vama. ZDRAVKO: Nije to od jue. Znamo se mi. VUKO: ta 'oe da kae, Zdravko? ZDRAVKO: Zna ti. NOVAK: Hahaha!... VUKO: Ajde, lani! KRSMAN: Dosta, Zdravko. NOVAK: Ujedi ga. Hahaha! KRSMAN: Ajde da lajemo, al' da se ne ujedamo, to vikae Nikita. NOVAK: To je Nikita jeo govna, a ko to moe svaka mu ast. SIMANA: Zar nita ne ostade od nji? KRSMAN: Ba nita. SIMANA: Ej, onake ovie! ZDRAVKO. Da je teta, teta je. U svakoj je bilo to vune, to mesa. VUKO: Pojede ne naa ra. SIMANA: A da l' zna koje su tri? NOVAK: Jebem ti boga enskoga, ta vie zatrakuje kad zna kaka si. Puknue ti srce! avo vi u ovce, nek su eljad iva. ta toliko pere, nismo posrani. KRSMAN: Kako ko... A ko je oprao onu moju preobuku? SIMANA: Kruna. KRSMAN: Zdravko, ja mislim da ima Kruna koga da pere. Mene nemo niko da pere i

nikaki poso da mi ini. ZDRAVKO: Ene avola. a to? KRSMAN: Mogu ja sam sebe da vodim posla. ZDRAVKO: Nije ona nita loe mislila. KRSMAN: O tom neu da mislim. NOVAK: Ja ga sasvem razumem. Ima on veliku misao i bez toga. Al bi te molio, Krsmane, da mi sie s konja. Moe valjda da misli i kad ide peke. Konj ni je star n nepokretan, a ti si mlad i obesan, satre ga. Zna li ti kadanji je on? Sii, pa misln koliko ti drago. ZDRAVKO: Kad si pre stigo, da mu je izmeri? NOVAK (Krsmanu) Jesi li ga napojio i naranio? KRSMAN: Jesam. VUKO: Nemo da ga ljutite. ZDRAVKO: to ljutimo? Ja bi reko da je on pun veselja. NOVAK: A, nije mu lako. Vidim. O, Jelka, Jelka, to mu srce izvadi! ZDRAVKO: E, nala se jedna i tebe da satre. NOVAK: Ne zna se ko e koga. Ene je u Jasikovcu, kree umu. Velika je muka i nju oborila. ZDRAVKO: A ba o Troici u Pavlici na saboru, pitala jedna Krunu, je l' istina, veli, da onaj va Krsman nije enu tako. Naumi da valjda da te nane. VUKO: Zasviraj i za pojas zadeni. NOVAK: I, to nisam mlai, ja bi znao ta bi s njom. A, mlogo rano sam ostareo. Aa! ZDRAVKO: Pa, ta bi? NOVAK: I, ta bi! ta ne bi. ZDRAVKO: Stavio bi je u nedra, al' iak je to, pa pee. Sagoree te. NOVAK: Da sam ja Zdravko. Kakva nedra, pod noge, bre. VUKO: O, ne skrnavte, o ne pogante, o gadovi. Ja, pa ne mogu vie da ve sluam. ZDRAVKO: On uti. NOVAK (Krsmanu) Mudruje. KRSMAN: Konj nije toliko star a i potkovan je, a i ja se jo drim. NOVAK: Misli, misli! Al' ja ti ne bi reko. ZDRAVKO: O, Krsmane, sa svija strana je prose. Mijat iz Osoja prosio je est put i sino ga je i sedmi put odbila. NOVAK: Sve zbog tebe. VUKO: Ne treba njemu tolma. ZDRAVKO: Al' to je danas, ne mora da je i sutra. NOVAK: No smanji misao. ZDRAVKO: A ta ju manie? KRSMAN: Prekrupna je ona za mene. NOVAK: Ako je samo to, usitnie je lako. KRSMAN: Nije to kamen, moj Novae. NOVAK: Al' opet, ta je to za tvoju snagu? SIMANA: O, ne tupte vie zube, no idite na poso. Vea je njegova vera u nju, no vaa u boga. NOVAK: Pravo kae. SIMANA: Di' te se jednom, sunce sve sagore.

NOVAK: Da pe dangubimo. Ja odo da zdenem ovo sena sa Kona, a ti, Zdravko, kreni malo do Jasikovca, te vidi sad kad je vuk pojeo ovce, miruje li Kruna. ZDRAVKO: Ajde, ajde! NOVAK: A ta u s tobom, Krsmane? Pismen jesi, Al opet ne bi ti nita bilo da pokosi onu detelinu kod Molitve. A ta ti, Simana, radi? SIMANA: Ja ovo da prostrem, pa da popeem ove lebove. NOVAK: Ovako emo. Ti, Simana, nemo sad da pee te lebove. SIMANA: Nego kad? Ukiselo mi testo. NOVAK: Neka testa, nego ajde ti misli danas, samo dok Krsman pokosi to deteline, da on ne izdangubi, pa posle mesi. SIMANA: ta ti je to? Nemo molim te da mi zavija pamet, ja i ovako ne znam kud glavom udaram. VUKO: Izlazite iz kue danas. Napolje, pa vetrljajte. NOVAK: Ako pouri, sree je u Jasikovcu. I nemo da ljuti avola, posee celu umu, pa ku emo posle. (Novak ode.) ZDRAVKO: More, videla te je ona kad si doo. I sa e se ona uinit nekom poslem. (Zdravko se die.) SIMANA: Ku e ti, Zdravko? ZDRAVKO: U Jasnkovac. SIMANA: A to ne pomogne malo Novaku? Sam je doterao onoliku silu ak s Bukovog koca, pa nije pravo da to opet sve kroz njegove ruke proe. ZDRAVKO: A neu. Neka ga neka, da vidi ko je Zdravko. SIMANA: Ki da je malo zdenuo. Nee mu bit ni prvi. a ni poslednji pug. A ti, sto koza da uva pre e da i sauva nego nju jednu. Kad ena 'oe, nema toga to e da je sauva. ZDRAVKO: Znam ja to i bez tebe, Simana. (Zdravko ustade i ode) VUKO (Simani) A to da mu tako rekne? SIMANA: Zato to je pas. VUKO: E, na dobro vi bilo! (I Simana skupi ono to je oprala i iznese ga iz kue) VUKO: ta im uti? KRSMAN: Oni su svi, a ja sam baka. VUKO: Vidim. Pa uti. I nemo s njima da ima nikakvu sumeu. A, pazi se Zdravka. KRSMAN: to Zdravka? VUKO: Pozlio se. Namui ga ova ena. KRSMAN: Kako si danas? VUKO: Ne valjam. Zaptiva me jednako ovde i krate mi se noge. Samo ne mogu. Dae bog da zatvorim oi i da se jednom i ja odmorim. Celo jutro te ekam, ou neto s tobom da prozborim, pa ne mogu. KRSMAN: A ta to? VUKO: Vidim, ide mi smrt. Mislio sam i mislio, i reio, al' opet neu sam. Ti zna, sluao si a i ja sam ti priao, da Milun i ja nismo mogli. I ne bi hteo sutra, kad umrem, da me saranite pored njega. Nikad nismo mogli, ni u dobru, ni u zlu. A ne bi! I prosto vi ne bilo, ako me odnesete u Kovaevac. Neu... Ne mogu, nigde s njim. Jok, jok. Vidi sa ovema, pa me zatrpajte u onoj livadi na Blatu. Ono nije neka zemlja. ta veli? KRSMAN: Bie kako ti kae. VUKO: Tako misli ti, Al ta e re Novak i Zdravko. Opet mora videt s njima, ne

moe sam. KRSMAN: Zboriu. VUKO: Gledaj jo danas, voleo bi da znam ta misle. Ja s njima ne mogu. S Zdravkom zbog one ene, a Novak zna kaki je. Jutros smo se opet svadili. KRSMAN: to? VUKO: Prodaje Priboj. KRSMAN: Priboj? VUKO: Priboj. KRSMAN: A kako misli mene da preskoi? VUKO: Iz mesta, ki sve. KRSMAN: Preterao je svaku meru. VUKO: Ne daj, Krsmane, isprei mu se. On jo samo tebe zna za stra. KRSMAN: Ko ti to ree? VUKO: Poruio mi Boko po jednem oveku. KRSMAN: Doterae cara do duvara. ta mu je trebalo da me ljuti?... Ako mi sad stane na senku izvadiu mu oko. VUKO: Ako reknu ne moe na Blato? KRSMAN: Ko e da rekne?... Sam sam kriv. Priboj, kae. VUKO: Zatrpaj me bilo gde, al' ne daj da me nose u Kovaevac kod Miluna. Dosta sam se ja muio, nek mi se bar kosti odmore. KRSMAN: Ne moe on miran. VUKO: A im ja umrem, vi ete se sigurno delit. KRSMAN: To se zna. VUKO: Pazi da te ne podvale, oe oni. Zdravko odvaja pare za kuu, Novak e uzet ovu. A ku e ti? KRSMAN: Dae mi onu staru. VUKO: Zar da se vraa navie? KRSMAN: ta fali? VUKO: Pa svi silaze. KRSMAN: Nita oni mene ne trebaju. Nit oni mene, nit ja njima. VUKO: I vuci sioe do Stanilovice. KRSMAN: Vuk na vuka nee. VUKO: Kad bi se oenio, Boko bi ti dao sve njegovo imanje. KRSMAN: ta e mi? Mene ni ovo nae ne treba. VUKO: Ja bi reko da ti voli ovu Jelku Bogoviku. KRSMAN: Volim. VUKO: I da ona tebe voli. KRSMAN: Voli. VUKO: Pa, kako ta e ti? Da se oeni, da se zakui, da se zarodi. Sve ti to valja jedama. KRSMAN: Ako moram iod sunce, ne moram pod bruku. Neu da se enim, nita od toga. VUKO: A to, Krsmane? KRSMAN: Nije to za mene. Dosta je i ova jedan Krsman na svetu, dvoica bi bida previe. ovek treba najpre da je ovek, a jok ki Novak, ki Zdravko, ki ja. VUKO: Nisi ti ki oni. Niste vi jedno. KRSMAN: Ako ja nisam i gori.

VUKO: Ne znam ta bi dao da mi Jelka preko praga pree, da je vidim u mojoj kui. KRSMAN: Nit je ona za ovu kuu, nit za mene. Dobro je ono... a dobro i zlo ne idu zajno. VUKO: Da mi je da znam, ko je zasluio ovo to mi ispatamo. KRSMAN: Mi sami. Svaki svoje. Znam kako treba, al' ja tako ne mogu. (Ulazi Jelka.) JELKA: Dobar dan i ovamo. (LJubi Vuka u ruku) VUKO: iva bila, Mile, iva bila. Kojem dobrem, Jelka? JELKA: Neto tkem, pa doe da pitam vau Simanu da mi da jedno brdo, ona naa su preesta. VUKO: E, ne staje koliko voda. A, ta ti radi majka? JELKA: Osta za razbojem. VUKO: Proletos rekoe ore Jelka, jutros u, kree umu. Nemo to da radi. Nije to za ensku snagu. JELKA: ta u kad moram? Nemamo oveka u kui. VUKO: A ta ti je s onem bratiem? JELKA: Nije jo stigo u snagu. VUKO: A to Milunka ne zapne malo? JELKA: Ne moe ni ona. Stigla je staros. VUKO: Kaki ne moe! No udaj se ti, Jelka. JELKA: Doe i taj dan. VUKO: Zborite l' vas dvoje? KRSMAN: Zborimo. VUKO: Zborite, zborite! Odo ja da vidim ta bi od Simane. (Vuko izae a Krsman i Jelka ostae sami. Du pue i gledaju se) JELKA: to ti konj rama? KRSMAN: Ne rama. JELKA: Rama, rama. KRSMAN: Moda nou kad ne vidi put. JELKA: Pun je mesec, beda no. KRSMAN: Ja sam mislio ti tke. JELKA: I kad tkem, ja ne spavam... Il' mu ne da na izvoru vodu da pije? KRSMAN: Zar ti misli da ja ne ednim? JELKA: Krsmane! (Jelka mu prie. Skloni mu kosu sa lica i izljubi mu lice. Krsman zgranut pusti niz nju svoje ruke i neno je prigrli. Dok oboje ne obamree) JELKA: U Osoju polegla ti trava. (Krsman se tre.) Idi kosi. (Kad Jelka ode proe neko vreme, pa ue Simana.) SIMANA: Gde je Jelka? ta bi s njom? (Krsman joj ne odgovori.) SIMANA: Ko me s vama sastavi, pukla mi glava. (Jasikovac. Kruna sedi i prede a Zdravko stoji nad njom.) KRUNL: Ja nisam kriva, nisam! Ja mogu, nije do mene... Ja moram da ga rodim. (Ispusti kudelju i uhvati Zdravka za ruku.) KRUPL: Ajde! Ustaj! ZDRAVKO: Ne mogu umoran sam. KRUNA: Ajde, noge mi se bele.

(Zdravko je podie od zemlje i uvue u zagrljaj.) ZDRAVKO: Idem da naseem pritke da poduprem onu nau lozu. KRUNA: Gde emo? U goru, u vodu?... U vis! (Smeje se.) ZDRAVKO: Odoe ti krave u detelinu. (Kruna se izvue iz zagrljaja i odgurnu ga) KRUNA: Ti si kriv. ZDRAVKO: Nisam. KRUNA: Kriv si. ZDRAVKO: Nisam. KRUNA: Od kud zna, kad tuu enu tako nisi. ZDRAVKO: Ne znam. KRUNA: (Kruna mu ulete u zagrljaj. Smeje se i plae) Ni pod koga vie neu da legnem. Ne mogu vie. Pre u pod zemlju, no pod tuega oveka. Tu ovek, tu jastuk... U oi me gledaj. Ja mogu, nije do mene. U svakoj brazdi ou da rodim po jednoga sina. Ja to mogu, Zdravko. Kako Simana moe, a ja ne mogu. Sve ene mogu, a ja jok. Mogu i ja. Nisam nita uinila, nisam zgreila. Pa to onda? O, Zdravko, kai mi ako zna? O boe, jebem te u glavu! O boe, jebem ti nebesa!... Nema ga. Nita nema. Samo rupe, ovolike rupe. Zdravko, ove mi sovre, to bez nje ne moemo!... (Klekne na zemlju.) Ne rodim li ga do Troice, nek me zemlja ne eka. Prekinuu zvono u crkvi. O Zdravko, ja uiniu neto... Ma!... Ma, obesiu se o ovu Molitvu. ZDRAVKO: Odo ja, a ti isteraj krave iz deteline, doe Krsman da kosi... oveku treba ognja. Ko e vatru u pepelitu da mi dri? KRUNA: Smrzni se ako ne mo... (Zdravko poe pa se povrati.) ZDRAVKO: Gradim ti kuu. (Kruna baci kudelju na zemlju, uhvati se za njega i odoe.)

DRUGI IN

Seljaka kua. Ulazi Simana pa za njom Vuko. SIMANA: Majku vi Vuetiku, i ko mi ve ree, i ko mi ve kaza! A, nee ti kod mene kako ti oe. VUKO: to si ga bila? SIMANA: Il' e da valja, il' u da ga prekinem. VUKO: ta ima da valja od onolike makanje? SIMANA: Ja sam ga rodila i neu da crvenim zbog njega. VUKO: Ne sme vie da ga udari. SIMANA: Da ga pustim, nema na koga da se ugleda. VUKO: E, ne mogu ja to da gledam!... ta bi s njim? SIMANA: Ene ga oblee oko kue. VUKO: Samo to je doo, ti si uvatila da ga bije. Ba si nala kad e. SIMANA: ta u mu drugo kad ne slua? VUKO: ta je zgreio? SIMANA: Kad ne znate ni za kaki red. Kad je poo na slavu, dala sam mu pet iljada i

lepo sam mu rekla, na Uroe, ove pare i daruj tetku, a on somina dao i tetku. VUKO: Nek neko daruje tetka. SIMANA: udo i ne dade Radoslavu Medaru. VUKO: To je jedna kua, a tetka, a tetak. SIMANA: Ja se u njega kunem i u njega gledam, pa da me ne poslua. VUKO: E, ne moe on jedan da valja za vas sve. Jo nije ni na zemlju stao kako treba. No pusti to dete nek raste! SIMANA: Valjae, valjae! VUKO: Oe, oe! GLAS DEVOJKE: O, o, o... Milunka, Andrija, Sibine, Radomire, Stanoje, Svetislave, Milka, Gvozdene, Sidore, Stevane, Simana, nesretna! O, Novae, o Krsmane, o Zdravko, prokleto vi bilo to nae pusto Vuetiko seme to nas grdna nevolja snae zbog vas... Crna Kruna napustila stoku niz Jasikovac, zaveza konope i eno ljulja se o Molitvu. Ako ju se, kuki, ne prekine konopac ili se iz korena ne iupa Molitva, odletee s njom ceo Jasikovac. Sa ova dva oka sam videla, sa brega sam gledala. Prokletnica, nit uje nit vidi, nit zata zna... ona pusta snaga otkide je od zemlje i kri s njima grane! SIMANA: Ej, ej! Ej, ej, teko nama!... Ej, ta e to biti. VUKO: Auh!... Dabogda me ne video sutranji dan. SIMLNA: Ej, ubie je Novak! VUKO: Jao mene, jao do boga, ta sam doekao! SIMANA: Gde li je Zdravko? Nee imat ko da je odbrani. VUKO: Nek ubije kuku. Pobesnela, uvatila uk. Puna kua sveg i svaega, ka no, ka dan. SIMANA: Al' prazna njojna lubina. VUKO: Pa zar nemade neko drugo drvo u onolikoj umi? Zar je zapelo za Molitvu? Zar na boga? SIMANA: E, kad boli. VUKO: Jo je nekad nekoga bolelo. SIMANA: Sva sam pregrnula, samo sam se skamenila. Da l' da idem tamo, il' da i ekam ovde, naui me. VUKO Da se nisi makla. SIMANA: Odbranie je valjda Krsman i on je u Jasikovcu... Pa on kosi pod Molitvom. Kako je ne vide pa da vikne na avola. VUKO: Zar Krsman! Ee! Neka, neka, nek se svet ukorava. Nek svi vide ta ja trpim. SIMANA: Otra ja. (Simana izae.) VUKO: O, Nikita, blago tebe! to ja ne mogu ki ti da umrem za as, no ki pas crkavam ovolike godine. Jaki boe, ti moe, ti pomozi! (Vrati se Simana) SIMANA: Eve i, idu. Ona sve ide pred Novakom. VUKO; Kad nema ko drugi, nek je on naui napamet. SIMANA: Jaoj, slomie je, pa nee vie valjat ni za ta. VUKO: ta li ju grdnoj bi? (Ulazi Kruna, za njom Novak. Svi se zgledae.) NOVAK: ta emo, sad, Kruna? (Svi ute.)

SIMANA: ta si mislila, ta si mislila? VUKO: Da je mislila, zar bi to uinila? NOVAK: ta mi zborismo jutros, da l' zna? KRUNA: Znam. NOVAK: Pa?... Pa nita. Donesi mi, Simana, jedan konopac. SIMANA: Bei ti, iko, napolje. VUKO: Ku u od sramote? (Vuko usta i ode.) NOVAK (Kruni) Zar ti je jo do njega zapelo? Ko je on tebe? Ko si ti njemu? Zna li ti zato? Sa u da te ubijem. (Simana iza njegovih lea mae glavom na Krunu.) NOVAK: Gde je ono to ti dade da oprede? KRUNA: Osta pod Molitvom. NOVAK: Jesi li oprela? KRUNA: Jesam. NOVAK: Kad pre? SIMANA: Vredne ruke ona ima. (Novak se okrenu i udari Simanu iz sve snage.) NOVAK: ta ti tu radi? Zata sam te ja poslao?... Idi! (Simana jedva izae.) NOVAK: Ti bi Krsmana. Mlad, jak, jo enu tako nije. Misli on e mo. Nema toga na ovom svetu. Jalova zemlja i jalova ena ne raa. KRUNA: Nisam! NOVAK: to ga onda ne rodi? KRUNA: Joj! NOVAK: Da nisi pisnula! (Udari je.) Dau ti ja Krsmaia. Nije se on polakomio ni na veu lepotu nego to si ti. Simana, ta radi toliko? (Ulazi Simana i nosi konopac.) NOVAK; Bre malo! (Novak bije Krunu) SIMANA: Nemoj je! Vidi kaka je. NOVAK: Oe Krsmana. Na! Na! Oe jo? Na!... Na!... Na!... SIMANA: Ubi je. Ej. mene, ej! NOVAK: Koje on tebe? Ko si ti njemu? Koje on tebe? Ko si ti njemu? SIMANA: Ti ne zna koliko je dosta, kuku mene. NOVAK: Krsmana, pa o Molitvu, da Krsman vidi ta ti moe. On ko si, a ti leti nad njim, nad celim Jasikovcem. SIMANA: O. Zdravko, gle li si? Pusti je, Novae, tako ti ove nae dece. KRUNA: Jaoj! NOVAK: Gde je sad Krsman da te vidi? to nisi moja samo dva dana. Ne moe se vie trpet, pojede onoga oveka. (Simana ga vue s lea) SIMANA: Da sam znada kaki si, ne bi se nikad za tebe udala. NOVAK: Sad si se setila. SIMANA: Tako ti svega pusti je. (Ulazi Zdravko i staje izmeu Novaka i Krune.) ZDRAVKO: Dosta, Novae! NOVAK: Zna li ta je uradnla?

ZDRAVKO: Znam. (Kruna se baca Zdravku oko vrata.) KRUNA: Ubi me, al' ne daj da me drugi biju. ZDRAVKO: Da je vie nikad nisi tako. (Kruna i Zdravko izaoe.) NOVAK: Voli je. Sunce bije iz nje. SIMANA: Nije bila ovaka. Jebem ti decu! ta muke ovek vidi oko nji pa ga posle ne vide. NOVAK: ta e njoj deca? Gde je ona za majku? SIMANA: To si sad reko i nikad vie, ovde i nigde vie. Grean ne bio, ta mi je put pomogla. Koliko je samo arapa isplela za ove nae golae. Pored mene im je, da l' zna? NOVAK: Ada! SIMANA: Deca mala, ti obesan, nigde ni do, a ona vuvii... A mogla je da sedne i prekrsti nogu preko noge. Koja bi jo to? To ne mogu da ju zaboravim ni kad umrem. NOVAK: Ada! SIMANA: Vidi li da cre samo da rodi? NOVAK Ajde sad svi da se pobijemo za to, samo da nismo pod sramotu. Al' kad ne moe, ne moe. (Vrati se Vuko.) NOVAK (Vuku) ta eka te ne mre? VUKO: Ko je umro bez sudnjega dana. NOVAK: Il' ne deli. Stra me umreu pre, da ne znam ta je moje. VUKO: Kad si ovoliko eko, saekaj jo malo. NOVAK: eka, eka, pa odui mi se i to ekanje. VUKO: E, ja ne mogu iv pod zemlju. NOVAK: Ono, to jes. SIMANA: ta ste se sastali kad ne moete. I ti, Novae, koji ti je avo danas? Ceo dan si samo na nesreu. Idi radi! VUKO: Da je samo danas. (Ulazi Krsman.) NOVAK: Gde si pre, da vidi kako Kruna prede. (Vuku) Ovo je opasnik, a jok ja i ti. Sve nas je preterao. Jedne ume seu, druge se o Molitvu veaju zbog njega, a onema to u nedra plau ni broja nema... Ko je popeo Krunu na Molitvu? Krsman. Na koga se eka da je skine? Na Novaka. Ko je skinuo?... Novak... Ko ne valja? Novak. KRSMAN: Sa svija strana povika na tebe. NOVAK: I, to mene Jelka nee, pa kad je povika nek je ba povika. SIMANA: Vie doaka s njom. VUKO: ta bi s onom enom? SIMANA: Da ne doe Zdravko, ubi je Novak. VUKO: Nikad enu i dete nisam udario. NOVAK: Zato si Miluna odro bijui. VUKO: A, to? SIMANA: A moja su porasla na batina. NOVAK: Nema to kod mene, kriv si, jede utek. KRSMAN (Vuku) to ti je ta koulja taka? VUKO: Nema ko da me opere, a ja ne mogu. KRSMAN: Nema drugu?

VUKO: Nem. KRSMAN: Idi, skini to, a ti, Simana, podaj mu moju. (Simana i Vuko odoe.). NOVAK: Sad jedno vreme ima da zna. A gde ti bi? KRSMAN: Pa, video si. U livadi. NOVAK: I gledao. KRSMAN: I kosio. NOVAK: udo nisi cvee brao. Kad vide ta e, to ne viknu? No smo sad pod bruku. KRSMAN: Nije moja, video ko ne video. NOVAK: Ono jes velika tvoja re, al'?... I ja, gde te posla. KRSMAN: Da si znao... NOVAK: Ma, i znao sam. Slama na ognju gori. Ba nikako vajdu od tebe da vidim. Bolje da mi je to trave propalo. Plast sena i tri dana bi selo brujalo, a ovako... KRSMAN: Neka toga, ja bi o drugem. NOVAK: Ako je neto nevaljato, ostavi ga za sutra. KRSMAN: Moli me Vuko... NOVAK: ta oe? KRSMAN: Nije dobro, stra ga umree a odneemo ga u Kovaevac. NOVAK: U Kovaevac. No gde? KRSMAN: On ne bi u Kovaevac, on bi u onu livadu na Blatu. NOVAK: ta?! Da pravim groblje vr groblja. Koje to radio pa da radim ja?! KRSMAN: ekni me. NOVAK: Od kad je veka i sveta zna se, ta kome pripada. Ko se rodio, u kolevku, ko je umro, u grob. KRSMAN: E, ne moemo tako da razgovaramo. NOVAK: Ma, neu ja bre o tome ni da razgovaram. Ada, ta mu fali u Kovaevcu? Onoliki svet, svima prezgodno, samo on manie. Sad emo od Blata da pravimo groblje. More, more, ako se ja naljutim, nee on da vidi ni Kovaevac. (Ulazi Zdravko) NOVAK (Zdravku) Vuko nee u Kovaevac, oe na Blato. ZDRAVKO: Zar nije svejedno? KREMANJ Pa, i nije! Za onoga ko voli drutvo, zgodniji je Kovaevac, a za onoga ko voli osamu, zgodnije je Blato. ZDRAVKO: Opet bi ja reko da je svejedno. NOVAK: ta je tebe, Zdravko? ZDRAVKO: Kad si mrtav, svejedno ti je. NOVAK: Kad si mrtav!... Al' Vuko je iv. Ene ga napolju sedi. Sad si proo pored njega. Po ceo dan ga gleda... I nee u drutvo ni s nama ni s Milunom. ZDRAVKO: Nek on umre, lako emo za to, samo kad ima ko da ga zakopa. KRSMAN. Vama je do ale. E, ne mogu ja s vama... Kad je tako, ja uzimam to na sebe. Ja u da ispotujem njegovu. (I Krsman ode.) ZDRAVKO: Zato se on danas ovako uzmuvao. NOVAK: Ma, nee on jo. ZDRAVKO: Vada i mogo bi, satrunu mu ona sanduk na tavanu. NOVAK: Kako i ne bi, tolike godine ga eka.

ZDRAVKO: Da nije uo da mu je umrla Perka, pa bi i on s njom. NOVAK. ta kae? ZDRAVKO: Umrla... Danas oko podne rekoe. NOVAK: Ne zna on za to. ZDRAVKO: Ko da ga je ona drala u ivotu. NOVAK: Al' e Nikita da se obraduje. ZDRAVKO: Da l' e vie od naeg Miluna? NOVAK: Al' opet ona naljie voljae Vuka. Kad je naa majka umrla, a ona se tek danas jedva rastavi s njim. ZDRAVKO: Iskrie se i ovi stari. NOVAK: Jako su, da se ne spotiem o nji. Samo nek ide po redu. ZDRAVKO: Jo malo pa smo i mi na redu. NOVAK: Ima jo do toga, no ajde mi da zavrimo ovo seno. (Kruna sedi sama za astalom i jede. Ulazi Jelka, al' zastaje kraj vrata, i ula bi i ne bi.) KRUNA: Volim to si dola vie no bogznata... Sedi... Kudi li me narod? JELKA: Kudi. KRUNA: Kudi, kudi!... A kune li? JELKA: Ne kune. KRUPA: Kune, kune!... (ute.) KRUNA: ujem odbila si Mijata. JELKA: Odbila. KRUNA: Mnogo te voli... A ti? Voli Krsmana. Obnevidela si... Nije on toliki kolikim ga ti vidi. Voli ga pa ti se ini. A jo izdaleka... Ne nadaj se u njega. Nee on da se eni. No odzivaj se dok te zovu... Prolaze dani, za as sve proe. Dok je ovek mlad, krasi ga mladost, a kad ostara, kite ga deca. No, da se uda i decu izrodi. Da ima sutra koga za ruku da povede, i da ima oko koga ruke da savije. Da l' me slua? JELKA: Sluam. KRUNA: Ispod stida progovara, ja ga ni nemam... Ne odbivaj tolike ljude. I bei od njega. udak je on, i opasnik i otrov. Zasebljiv je, sve e da preuti. Ja ga ni jedama ne u da ree Jelka. JELKA: Ko? KRUNA: Krsman. JELKA: Nije ba sve tako. Nou, kad proe konjem kroz selo, on stane pored nae kue. KRUNA: Ti si na njegovoj, a ja na tvojoj strani. Je l' te nekad zagrlio, je l' te poljubio, je l' ti lepu re reko? Ma, nije ti dao ni aku treanja. Kad te voli, to ne doe u kuu da te prosi. Zna dobro ija si. Ako nee u kuu, nek te uvati za ruku i dovede... Mijat moe da doe sedam put, a on ne moe ni jedama. JELKA: uti vie! KRUNA: Ne lai se. Bei od ena ki avo od krsta. Sa enom nije imao posla, a koliko je njemu godina JELKA: Ko to moe da zna. KRUNA: Sve se zna, nita danas nema skriveno. Ni s kim nita nema, jer ni s kim ne moe... Samo on zna kaki je. JELKA: Znam i ja. KRUNA: ta zna? Da ga voli!... Ni u ta ne veruje.

JELKA: Ti ga mrzi. KRUNA: Ne mrzim ga, no mi te ao. Vidim kako opada. JELKA: Nisam ja za aljenje. KRUNA: Kako si poela bie. Zamajava te. JELKA: Niko mene ne zamajava. KRUNA: ekae ga, ekae, a boga mi ga nee doekat. A i da ti doe, ja ti ne bi rekla, nije tu sva srea. eni treba mlogo ljubavi. (Ulazi Krsman.) KRSMAN (Kruni) Zove te Zdravko. (I Kruna ode. Krsman i Jelka kao ukopani stoje i gledaju se. Prekide ih Simana.) SIMANA: ta si tela, Jelka? JELKA: Doe da uzajmi za ovu olju eera. (A gleda u Krsmana.) SIMANA: Zar opet? (Jelka se postide i sagnu glavu.) SIMANA: Daj da ti sipam, eka me poso ovamo. (I Simana izae da donese eer. Krsman se uznemiri. Jelka teko ispravi glavu i jedva se nasmei.) SIMANA: Ti si se navadila. Malo, malo, pa evo te. Izedna poneto ite. (Jelka gleda u Krsmana. Krsman uti.) SIMANA: Nas je puna kua eljadi i mnogo ni treba. A, eer je skup, sve je skupo. Nije mi ao, al' ne mogu da mislim o tem. Eve ti sad, pa okrati. (Simana joj prui olju s eerom. Jelka je ne uhvati kako treba, ispusti je i ona se razbi o pod. eer se rasu na sve strane. Jelka pokri lice rukama i istra.) SIMANA: Ej, ej, ta uini! Otpale ju ruke, to ne dra. ta ju bi? Onoliki poso me eka, a ja sad moram ovo da kupim. Zapamtie ona kad u ju jo ja dat neto. Nemam i gotovo. Ovaj avo sitan svud se rasturio. (Simana uze metlu da poisti eer. Kad doe Vuko.) VUKO: Ko je naljuti? SIMLNA: Dola za zajam, zajmi eer. Ja viknem malo na nju, nju to zabole, ispusti onu olju, i nairavi mi poso vr posla. VUKO: A to da vikne? SIMANA: to stalno za po neto dolazi. VUKO: Pa nek dolazi. Od ovolikog sela, samo ni ona prag prelazi, pa zar na nju da vikne. Nek ima neko ko voli u ovu kuu da doe. SIMANA: E, nem ja kad da se bavim oko nje i da mislim da l' e vratit i kad e vratit. VUKO: Od toga ni kua najmanje strada... Pa, je l' ti misli da nema Milunka eera u njojnoj kui, no eka na nas? SIMANA: Pa to ga onda zajmi? VUKO: to je slai ovaj na eer. (Vuko se okrenu ka Krsmanu.) VUKO: A gde bi ti, Krsmane? (Krsman nita ne ree, samo izae na vrata) VUKO: E, sad nee vie da vi dolazi i da vi smeta. Ovo je za nju dosta. E, Krsmane, Krsmane! Kud je moje, svud ne valja. (Doe i Kruna.) KRUNA: ta je bilo?

SIMANA: Ima li vas jo otud? ta je bilo, nita! KRUNA: A ta je Krsmanu? SIMANA: Doe ona muenica... VUKO: A to je muenica? (I Vuko ode.) SIMANA: Doe i poneka eer na zajam, ja malo viknem na nju, ona ispusti olju, te ga sve prosu. KRUNA: Ja, vido Krsmana, izae iz kue sav pokiso. SIMANA: Krsman, pa Krsman!... Nita mu nije, manj ako mu je nju ao. Da znado da je onako osetljiva, ne bi je psovala. Kad trpim sve drugo, trpela bi i to. Sad u ja i tebe. ta ti bi da se ljulja o Molitvu? KRUNA: uti! SIMANA: Imada si kismet to stie Zdravko te te odbrani. Treba u svaku stopu da ga ljubi kad ti je ovaki. Vidi li ti kaki je Novak za mene? ta bi ti radida da si za Novakom? KRUNA: Ne bi ga ja trpela ni dva dana. SIMANA: Trpim kad sam kriva, a trpim i kad nisam kriva. Vi ga naljutite, a on vama ne moe nita, na doe ovamo, i sveto iskali na meni. Kako bi ti to? KRUNA: Moda bi i ja da imam decu. SIMANA: Decu!... ene kau ljubav, a ja i ne znam ta je to, a ovoliku sam decu porodila. Kaka moja ljubav, kad je on mene, trei dan kad sam dola za njega, udario... Sad sam ve ostarela, a bila sam i ja mlada. A on, gde je daje po tuija ena. LJuto me boli, a ne smem da se poalim. Sama zaspim, sama se probudim, a u tuega oveka ne smem da pogledam. Nije mi se ni gledalo, al' tako bi mi bilo i da jes. A u mene su mnogi gledali. A ja, to od stida to od Novaka, okreem im glavu... Mene je moe bit neko i voleo, a njega nikad ni jedna. Sad on to vidi... I ao mu. ene oe nenost, a on to ne ume. Neka ga, neka, sad njega boli. KRUNA: Moj je Zdravko drugi. SIMANA: Al' ti to ne ume da potuje. Deca!... Po strani, po koli. Ve mesec dana ne piu. Ne znam kako su. Boli me, znam ta sam muke videla oko nji, a moe bit da me sutra ne vidi ni jedan. KRUNA: To nikad nee bit. SIMANA: Ima i toga. Oni sutra, kad zavre kolu, poenie se i poudavae se, pa njine ene gospoe a njini muevi gospoda, ba e da me vide. KRUNA: Ti si majka. SIMANA: Drugi je to svet i vue na drugu stranu. KRUNA: Al' krv vue najjae. SIMANA: Mijat i Ognjen su nai, pa eto, nit dolaze nit piu. Vuko moe svaki as da umre... A eli da i vidi. KRUNA: Nisu svi ki Ognjen i Mijat. SIMANA: Nisu gde je naoposleno. Krv, krv! Koliko vue toliko i razdvaja. Kako koja? No uti i gledaj u onoga oveka. KRUNA: Ma, pisae! Mora da su se oko neega zabavili, ko sva deca. SIMANA: Gledam ove nae pse, pa me stra... Ej, sagore mi leb. (I Simana ode a Kruna osta. Sede i nastavi da jede. Samo to je stavila jedan zalogaj u usta, ue Krsman, doe do nje, uze onaj hleb pred njom i baci ga u oak. Kruna usta i

poe da drhti, bi joj muka. Presavi se u pasu i pooe joj bale na usta. Krsman joj prie i nehatno joj postavi ruku pod elo. Kad je to pusti, Kruna se uspravi i pogleda Krsmana pravo u oi. A Krsman stoji ired njom i cepti.) KRUNA: Ti ni ne zna kolikoje voli... Al' akoje nee, pusti je nek ide. Daleko ne moe da ode, tu iza brda, do Osoja. A ja, kad se budete delili, ne trai zemlju, zemlja ti ne treba, po uzni konja. Vetar savija i hrastove grane. Da nou, u gluvo doba, kad svi pospe, kad sve nestane u mraku, uzjae konja i otie za nju u Osoje. Sgavi je na konja, ui ju u nedra, i svadbuj, o Krsmane! Da danju, kad je u livadi, kad je u njivi, proe ki vetar i otkine je sa zemlje. Kad svima bude smrkavalo, vama e da se svanjiva. Ne moe druke, ovek mora da ivi. A te ile, ni pre nas ni posle nas, niko prese nee. U ognju se od ognja niko ne sauva. Isto vas eka, samo to e ti da kopni ovde, a ona u Osoju. A to da je u to gura? Pa voli ju. Zar bi ti mogo da kosi danas dok se mene razdvajaju kosti na onoj Molitvi, da nije nje? Ona te od zla uva. Al' pazi se, podvalie ti ona. Ona e da ga rodi. Pa ti sad vidi, il' e da puni svoje il' tue krilo?... Ima jo vremena... (I Kruna polako izae. Krsman se ne pomeri. Pred no Boko i Vuko uoe u kuu.) BOKO: Bog pomogo i ovamo... ta radi, Vuko? VUKO: Nita. Starim polagako. BOKO: Nee te onamo, ne moe ovamo. VUKO: Nem kud, ta u. BOKO: Jo ti onaj ne alje pozivnicu? VUKO: Jok, jok! BOKO: Mora da te smeo s uma. VUKO: Tako vala. BOKO: Mora bit da si mu se neto opasno zamerio. VUKO: A, jebem ga. BOKO: Svi tvoji vrsnici pomree, samo ti osta. Nee imat s kim da umre. VUKO: Za to mi najgore. BOKO: Pa jesi l' uo da ti umrla Perka? VUKO: Perka. Ma, ta veli... Opet, jako je! Nismo se mi zajno ni rodili. A nem ja ni kad, moj Boko. Vidi li ta je godina donela, treba to neko da pokupi. BOKO: More nee bit to, no i bog dobro kupi, a zlo nee ki niko. VUKO: Mora neki da je i ovaki. (Ue Simana.) SIMANA: Dobro mi doo. (Zdrave se.) Kojem dobrem? BOKO: Zdravo, Simana! Kad sam ja dobrem dolazio u ovu kuu, pa sad? No naterala me muka opet. SIMANA: Pa koja je nesrea sad? BOKO: Velika. Reio Novak pre vremena da me umori. VUKO: Ako moe ne daj se, moj Boko. BOKO: Doo sam da ga bijem, pa ne znam da l' da ga bijem, il' da mu se proem. SIMANA: A ta je uinio? BOKO: To u ja s njim, no daj mi malo vode i eera ako ti nije ao. (I Simana izae.) VUKO: Kako si ti, Boko? Kako ti je srce sade? BOKO: Poserem ga, dobro. VUKO: ta si uradio s reumom?

BOKO: Prodao sam je. Ido proletos u banju, i dobro bi bio da me ne jedu ovi tvoji psi. Al' sau i nji da podognam u red. VUKO: Eee! BOKO: Za to sam doo. Raspustili se, pa nikad do na ono kako treba. Da jedan valja! Na koga su ti ova deca? VUKO: Ima na koga. BOKO: Preterae Miluna svi do jednoga... Ne znam ta u s onolikom zemljom. Ti i najbolje zna? VUKO: Ne smem nita da ti kaem. Ne znam. BOKO: Znao bi ja kad bi Novak bio kako treba, al' uzo ga avo pod svoje. VUKO: Ma, kad bi se Krsman oenio i privatio toga, on. BOKO: Misli? Ne mislim... A Zdravko?... Nerodac ki ja. VUKO: Nije samo to. BOKO: Teko mene, kad se ja u nji uzdam. Od tri zla moram da izaberem, ta u. A zna kaku zemlju imam. Dua me boli za njom. VUKO: Zemlja bila, zemlja ostala. (Unosi Simana eer i vodu.) BOKO: Kako su ti deca, Simana? SIMANA: Dosad dobro. BOKO: Tako, tako! VUKO: Ja bi, prijatelju, malo da legnem, nisam dobro. BOKO: Ajde, ajde, ti! Pa odredi taj red, nemo da se bruka. U drugoga ti se ne vredi nadat. (Vuko polako odmahnu rukom i ode.) BOKO: A gde su ovi ostali? SIMANA: Tu su oko kue, sa e do. BOKO: ta bi od onoga tvojega dekia. Sretosmo se pred kuom. I samo nesta. SIMANA: A, ne sme on u kuu. Bila sam ga. Ne slua. BOKO: Opasan momak od njega raste. SIMANA: Kako raste tako i batine jede. Ene ga na Pavlovom gumnu igra se s decom. BOKO: Isti Novak. (Ulazi Novak.) NOVAK (Simani) ta e ovaj ovek ovde? SIMANA: Pitaj ga. NONAK: to si doo? BOKO: Da te bijem. (Zdrave se.) Da l' zna da sam ja preko brda i da sve ujem, i da ne moe ti da radi sve ta ti oe. NOVAK: Nije valjda dotle dolo. BOKO: Kako da nije, kad ujem da prodaje moju zemlju. NOVAK: No ta u dokon? BOKO: Ako treba da se prodaje, ja u daje prodam. NOVAK: Da moe. BOKO: Ti moe, a ja ne mogu. NOVAK: Mene ne boli. BOKO: Kad si ti taki, nita ti ne dam. NOVAK: More, alim se to ja. Volim malo da te pecnem, volim i da se cenjkam s

ljudima. BOKO: U oi me gledaj. (Ulazi Zdravko i zdravi se s ujakom.) ZDRAVKO: Dobro se prevari da doe. Nigde te nema. BOKO: Svud me ima, svud idem, samo k vama ne dolazim. ZDRAVKO: Ne kabuli ne ni majno. to bar na slavu ne doe? BOKO: Niste me zvali. ZDRAVKO: Kad smo te zvali? BOKO: Niste me zvali kad se nije zvalo, a sad kad se svi zovu, ou i vi mene da zovete. ZDRAVKO: Ako ne zaboravimo, pa dogodine. NOVAK: to dogodine, uvek je slava s dobrim ljudima. BOKO: Hahaha! (Ulazi Krsman i ne zdravi se s ujakom.) BOKO (Krsmanu): Nemo da mi prolazi pored kue kad nee da svrati. NOVAK: Nema on kad, u velikoj je urbi. BOKO: to ne svrati da ti popruim bar leba i soli, da kad sutra umrem kae bio je to ovek asnik i solelebnik. Doo sam da vidim to se ne eni. ta eka, mlai nikad nee bit? NOVAK: Nemo da ga psuje sa e on. Zna kaku devojku ima? ZDRAVKO: Jelku Bogoviku. BOKO: Pa zar ona njega gleda?! Ako je to istina, to je neto devojka. Znam ju majku, Milunku. Ono to Milunka spremi, ja u u mraku da jedem. Kad je tako, produiu rok do Troice. A ako se ni do Troice ne oeni, nemo da me eka, ja u da doem da te ubijem. NOVAK: Od njega ti je lepo. ZDRAVKO: Ku e lepe. BOKO: Ceo srez zna za vas. Ne mogu od kue da se maknem od vae sramote. Sa svija strana samo ujem, oni tvoji, Boko, ovako i onako, al' nikako dobro. Za par mene da sramotite? Kad sam ja imao obraz i opanke, znate l' vi kad je to bilo? (Krsmanu) Oen se, dau ti ono moje imanje. (Krsman se nasmei) ta je, nije ti sve potaman?... Nee valjda bit ki Jevrem Daovi? Nit je koga prezivo, nit ga je ko zvao. Pripae ti da valja, ko oe. Ogledalo ti je bez para. Pogledaj ovoga, pogledaj onoga, pa se na valjatnoga ugledaj. Pogledaj i mene, al'se na mene ne ugleda. ZDRAVKO: Ene, sad! NOVAK: A to? BOKO: to ni ja ne valjam... Zdrav se, Novae, nit mi duguje, nit ti dugujem. Hahaha! Ja se izvinjavam to se pred smrt ovoliko alim. NOVAK: Znam ja za alu. BOKO: Ja sam ti dete kako oe, ako dobro oe. NOVAK: Opet emo mi to da sredimo. BOKO: S tobom vie, ja, jok. NOVAK: Al' to mi da, svesrdno mi daj. BOKO: Ma, nita ti ne dam. Ovo su ovde ljudi, velim ti. NOVAK: Morae mi bar neto dat. BOKO: Ja ou da ti pomognem da se umea u ljude, a ti nema koga no mene da prevari. Kad je tako, onda nita. (Krsman se samo die i ode)

NOVAK (vie za njim) Nemo konja da mi dira! BOKO: ta mu je? NOVAK: To samo on zna. ZDRAVKO: im padne mrak, on ovako uzjae konja i nekud ide. BOKO: Kako ste sad? NOVAK: Ki uvek. BOKO: Da ga niste neto naljutili? ZDRAVKO: Ma, jok! To tako njemu doe. Taka mu narav. BOKO: Pada mrak, treba i ja da krenem. NOVAK: Nee da noi? BOKO: Da noim odatle dotle! ZDRAVKO: Kad si doo, noi. Umree Vuko, pa nek bude sve o jednom troku. BOKO: Nije on te sree, a i baba mi sama kod kue. NOVAK: Veli, doe ju neko. Ada, ne boj se! BOKO: Ja samo nju jednu imam. NOVAK: Kako da ide bez nita? BOKO: Kako bez nita? Turiete mi valjda jedan kola u torbu. NOVAK: ta? BOKO: Kola. NOVAK: ta? BOKO: Kola. ZDRAVKO. Mi danas ne slavimo. Prola ni slava. BOKO: Ne znam ja nita, trebalo je misliti pre. to me niste zvali? NOVAK (vie) Simana!... Simana! BOKO: Ja sam mojega ujaka zvao, svraao mu i raunao. Oemo da znamo ko je ko. (Ue Simana.) NOVAK: Umesi jedan slavski kola. SIMANA: Kaki kola sad? NOVAK: Ja reko. SIMANA: Samo to sam popekla lebove i zagasila vatru. NOVAK: Ajde, ajde! BOKO: Vi vidite, ja bez kolaa neu da idem. SIMANA: Noi, pa izjutra da poranim. Gde sad? ZDRAVKO: ta je s Krunom? SIMANA: Spava. ZDRAVKO: Probudi je. SIMANA: Neu da je budim, nije dobro. ZDRAVKO: Probudi je. NOVAK: Simana! SIMANA: Ba kad je toliko zapelo, da ga umesim. (I Simana ode.) BOKO: Dogodine me neete zaboraviti. ZDRAVKO: Ako bude iv, lako emo. BOKO: Za to se ne boj. ZDRAVKO: Pa, jesi l' uo da je dola neka afa u narod i da umiru sve ovi od srca. BOKO: Ako je to, daj mi, Novae, to pokile rakije, da jo sad to probrinem. im ja

umrem, odma je drugi na redu. Ne moe druke, odma drugi vue slamku. ZDRAVKO: A ta e sa zemljom? BOKO: To tebe boli? Dau je nekim, ko oe. ZDRAVKO: Ja ou, al' ti s menom nee. BOKO: Dao bi ti je ja, Zdravko, al' ku e ti sutra s njom. Samo bi ti nadada muku. ZDRAVKO: Sve ti vie ide staros. BOKO: Ene! ZDRAVKO: No to da odlui. BOKO: Nikim je ne dam. Neto u da isprodajem te da se s babom provodim po banji, a ono ume u da seem te bie ni zimi da se grijemo. NOVAK: Kad bi iveli, jo sto godina. BOKO: Ono to ostane vi delite. Ma, ni to vi ne dam. NOVAK: Kad bude prodavao, zovni me da se cenjkam s ljudima. ZDRAVKO: To ti nas plai. NOVAK: Nema od goga nita. BOKO: Misli? NOVAK: Sve e to opet bit moje. BOKO: Blago ovem Mijatu to gazi pijan po blatu. I, pile, petle, ne gazi mi metle. NOVAK: Videemo i to. BOKO: Izlegni, Zdravko, napolje te vidi da l' e ta veseli mesec izgrevat, da se ne strpam negde u kreanu pa da mi se smeju. (Zdravko ode.) BOKO: Nikaki napredak nema. NOVAK: Napredak je i kad ovek ide napred. Kad kia pada ozgo, gde napredak. BOKO: Ne budali! No, oe li ti mene da poslua? Da ti ja dam ono, al' da ga ne prodaje. NOVAK: Ne mogu. Pojede me zemlja. A to da ona jede mene kad mogu ja nju. BOKO: Ima ovu decu, trebae im. NOVAK: Neu da budem uprija nikim. To ti s njima vidi. Ja znam samo za mene. BOKO: Tako se ne izlazi na put. (Doe Zdravko.) ZDRAVKO: Nema ga. BOKO: to mi ne rekoste da mi je kua daleko. Kako u sad oti? NOVAK: A kola? BOKO: Dou ja sutra za njega... A ti, razmisli. NOVAK: Neka toga, no doi da pojedemo i popijemo. BOKO: Da jedem ou, da pijem ou, nikim ne branim... U zdravlju! (Zdravko izae s Bokom da isirati. Nodak jedda sedi od umora. Poe da se izuje ia ne moe.) NOVAK: Simana!... Simana!... Simana!... (Doe Simana.) NOVAK: Ajde! SIMANA: Umro Vuko. NOVAK: Nee bit! (Vrati se Zdravko.) SIMANA: Umro Vuko... A gde je Boko?

ZDRAVKO: Ode... ta emo, Novae. NOVAK: Daj da ga spremimo, pa da leimo. SIMANA: Kako!? NOVAK: A sutra da ranimo. No gde emo ga? ZDRAVKO: Najbolje bi bilo ovde. NOVAK: Pobrii ti, Simana, ovu sobu dok mi stignemo. (Simana pobrisa sobu i oni unesoe koveg. Spustie ga usred sobe i Novak mu zapali sveu.) NOVAK: Bog da mu duu prosti. (Svi se krste.) ZDRAVKO: Bog da mu duu prosti. SIMANA: Bog da mu duu prosti. (Posedoe malo pa odoe. Kad oni odoe, doe Vuko i sede kraj svog kodega. Za njim doe i Milun.) MILUN: ta, ovi tvoji polegali?... ivi ljudi pa im se prispalo. VUKO: to si doo? MILUN: Da se svadimo. Ima li kad? (Vuko uti.) Vidim nije ti lako, pa reko date malo zabavim. VUKO: A kad mi je bilo lake? I to da mi je lako? MILUN: Bio si jedan u kui, a doekao si da si dvaesti. Ne potuju te ba najbolje, al' opet, velim, deca su to. Seti se kaki si ti bio za mene, pa e ti bit lake. VUKO: Kaki si ti za mene bio, ja sam za tebe bio i predobar. MILUN: Svud sam se ja valio kad si me ono na Boi bio. VUKO: Ti si mene u mlados, ja sam tebe u staros. MILUN: Ono druke i nije moglo, kad sam ja tebe otac. Zajno nismo mogli da mladujemo. Otac je svud stari. VUKO: Ja mlad, a ti vodi kolo na saboru u Pavlici i gleda devojke. eer jede, a ja kod kue bos, bez opanak. a na mene nema nita celo. Zemlju kupuje, ja je radim. A ti gde si? U Novom Pazaru, kupi abrove. Ti gazduje, ja te sluim. MILUN: Sve mi panti. VUKO: Sad, ostavi me. Idi! MILUN: Gde da te ostavim samoga? VUKO: Od kad znam za sebe sam sam. MILUN: Sedeo si i ti kraj mene. No, da ti ja to vratim. VUKO: Nita mi sad ne treba... Kako me kolevka zaljuljala, tako e motika da me zadulja. MILUN: A gde potrevi ba u dananji dan, s Perkom. Uplaio si se. Ada nisam ni ja vie ki to sam bio... Kad nismo pre, sad ne biva. A i da jesam, gde smem od Nikite. VUKO: Znao si koliko je volim, i ta si hteo? MILUN: I ja sam je voleo... Da si bio naposlen ki to nisi, pa da smo svud zajno. Al' ti si uvek bio inadija... Malo bi je i ja stisnuo i ne bi ju se nigde poznalo. Al ti ne hte. Kako to vide, okrenu se od nje, te rasplaka devojku. VUKO: A tebe je bi ao. MILUN: Bi! VUKO: Kad sam se od nje okrenuo, od svega sam se okrenuo. MILUN: to je ivot pogreio, sad e smrt da ispravi. Sad ete opet bit zajno. Ovako Nikita, pa do njega Perka, a izmeu mene i Perke ti. Al' da miruje.

VUKO: Neu ja u Kovaevac. MILUN: No gde e? VUKO: Ja odo na drugu stranu. MILUN: Nee s Perkom? VUKO: Neu s tobom. MILUN: Opet pravi istu greku. Dr se ti nje, neka mene. No ku e? VUKO: Na Blato. MILUN: ta?! to ne mogu da se dignem da te izudaram. Zar je malo to mi ocrni ovoliku njivu? Otpale vi ruke, to iskopnaste ova leb ki vrane. VUKO: Ti umre, a mi leb ne jedosmo. MILUN: Kako tvoje Blato, no ajde u groblje! VUKO: Pa da se narod smeje, Milun i Vuko opet zajno. MILUN: Otac sam ti. VUKO: Ne bi reko. MILUN: Nisam znao ta majka moe da rodi. VUKO: Nismo mi ni iste vere. MILUN: Od kad to? VUKO: Od uvek. Ja sam ovek a ti nisi. Ja zborim ki kad se kunem, ti si se devet put greno zakleo za tui udut. MILUN: Jako sam! VUKO: Ako smo rekli da je so, nek je so, pa makar je niko ni lizao ni njom solio. MILUN: Kaki si ti ovek kad si od svoega dobra propao? ta si video od toga? VUKO: Plaao sam tvoje dugove. Terae me ljudi celoga ivota po pizmi. Tvoj je otac, Vuko, to zasluio, sad ti ispataj. Dug ne eka dobar as. MILUN: Ono, tako je pravo. Moj si. Nisam bio prav, al' ni drugi nisu bili pravi. VUKO: Ne bi ja reko. MILUN: Al' neko zna, pa se ukriva. VUKO: to ti tvoje ne sakri, kad ba si dobro lagao. Ceo svet si oblagao i nita. Svet zna ko smo. Sve to sam zgreio, zbog tebe sam greio, ti si me na zlo naveo. MILUN: Ajde, ajde! VUKO: Kad si ti bio mene, nisi oseao, kad sam ja bio tebe, nisam oseao. E, Milune, Milune! Zar si sad doo da se nasulimo? Kasno je sad, no da je bilo pre. Zemlja e da se slegne. MILUN: Ona oe. (Milun se die i ode. Vuko posede jo malo, pa i on ode. Jutro.) SIMANA (vie napolju): Abre, abre, abre!... (Ulaze Novak i Zdravko.) NOVAK: Nema nikoga iz sela. ZDRAVKO: Nee oni u kuu, ko misli, on e do na groblje. (Doe i Simana.) SIMANA: Eve ga Krsman. NOVAK: A to nema svojte? ZDRAVKO: Teatak, ljudi rade. Nema se kad. SIMANA: Odnese mi orao opet jedno pile, bolje da i nisam ni pilila. (Simana ode.) ZDRAVKO: Mijatu i Ognjenu ne javismo, a otac je.

NOVAK: Doli su da ga vide dok je bio iv. Ni pisali, ni pitali. A ta je jedno pismo; nije ni konj ni vo. ZDRAVKO: ta ti je, Novae? NOVAK: Prosto sam se izgubio. (Ue Krsman i stade pored kovega.) KRSMAN: ta emo i kako emo? NOVAK: Sve kako sleduje. KRSMAN: On porui da ga saranim na Blatu. NOVAK: Poslao sam ljude da mu kopaju raku u Kovaevcu. KRSMAN. Kako si smeo bez mene? Reko l' ja jue da ja to uzimam na sebe. Ja u da naem ljude da je iskopaju na Blatu. NOVAK: A ta emo s onom u groblju? KRSMAN: Neko e i u nju da legne. NOVAK: Nemo, Krsmane, da mi vodu muti, jedva sam je izbistrio. KRSMAN: Zar da ga poloim pored Miluna? NOVAK. No pored koga u ga? Da je Petkov, ja bi ga kraj Petka. Al' nije. Nee ni Petko da ga primi. Nit je Savkov, nit je Dragomirov, a nije ni ivojkov. KRSMAN: Zar tebe sutra tvoji sinovi da sarane pored Vuka ako ti to ne htedne? NOVAK: Pored Vuka, nego ta. Nit je on mene valjao, nit sam ja njemu valjao. Izedna smo se svadili i izedna smo oi vadili, al' onamo opet ima da budemo lepo. ZDRAVKO: Spram sveta. KRSMAN: Nigde i nikad nisu mogli, pa nee ni on amo. NOVAK: Oe, oe! Ja jo ne u da je se kogod i kadgod posvadio il' pobio u Kovaevcu. ZDRAVKO: Kaki mu je taki mu je, al' otac mu je. KRSMAN: U Kovaevac ne sme da ga vue. NOVAK: Ja ga odne u Kovaevac, nzmeu Miluna i Perke imam da ga zakopam, a njemu ako se tu ne svidi, nek ide kud oe. Ja na Blato ne dam. KRSMAN: Odneu ga ja na vr Martinog brega. Ajde, Zdravko, pomogni mi. NOVAK: Zdravko! ZDRAVKO: Ja bi reko ki Novak. NOVAK: Imam ja prea posla, no o Zadunicama da traim Vuka po Martinom bregu. KRSMAN: Ja u onda sam. NOVAK: Da ga nisi ni pomerio. (Zdravko staje meu njih.) ZDRAVKO: Polako, Novae! Stani, Krsmane! (Ue Kruna) KRUNA: O, Krsmane, gde si da uje? Ostade ti kua bez temelja, ostade ti njiva bez semena, ostae ti ruke prekrtene. Udala se Jelka, otila u Osoje, u tuu kuu leb da mesi. NOVAK: O, Vuko, koji je ovo dan danas? KRUNA: Pod srcem ti je sve odnela, na mrtvo ti je sve zavezala! O, Krsmane, idi i odvezuj. NOVAK: Samo onaj ko u ovoj kui leb ne jede, moe danas preko praga. Sutra moete na sve strane, danas samo na jednu, u Kovaevac da saranimo ovoga oveka. Ja sam ovu kuu pravio, da u nju ljudi dolaze, a nit nam ko doe na slavu nit na zavetinu, a ni danas nikoga nema. Celog veka nosim i donosim u ovu kuu; prekide mi se snaga. Ne mogu vie, ako na oi vidite. Nosimo ga u Kovaevac, da jedama vidim gde sam. Zdravko,

Krsmane! (Krsman ode, a Novak i Zdravko iznee Vuka.) KRUNA: Zlo u kamen, a jok u grudi.

Zavesa