Matura2011 41 PSH 23 CvetanovicJovana Neverbalna komunikacija · PDF fileНевербална...

Невербална комуникација и микроекспресије Јована Цветановић, IV-1

3

Прва нишка гимназија „Стеван Сремац“

Матурски рад Предмет: психологија

Тема: Невербална комуникација и микроекспресије

Ментор: Ученик:

Весна Стевановић, проф. Јована Цветановић, IV-1


4

САДРЖАЈ

Страна

1. Увод .................................................................................................................................... 3

2. Невербална комуникација ................................................................................................. 4

2.1. Контакт очима ............................................................................................................. 5

2.2. Израз лица .................................................................................................................... 6

2.3. Положај тела ................................................................................................................ 6

2.4. Телесни контакт ........................................................................................................... 7

2.5. Гестови ......................................................................................................................... 8

2.6. Лични простор ........................................................................................................... 10

3. Фацијална експресија ....................................................................................................... 11

4. Микроекспресије .............................................................................................................. 14

4.1. Историја микроекспресија ....................................................................................... 14

4.2. Екманов експеримент ............................................................................................... 15

4.3. Фацијалне и микроекспресије седам универзалних емоција ............................... 16

4.4. Пројекат генији .......................................................................................................... 20

4.5. МЕТТ .......................................................................................................................... 20

4.6. Примена микроекспресија ........................................................................................ 21

4.7. Како открити микроекспресије ................................................................................ 23

5. Закључак ............................................................................................................................ 24

Литература ............................................................................................................................ 25


5

1. Увод

„Најважнија ствар у комуникацији је слушање онога што није речено.” (Питер Дракер)

Свако ко говори, нешто и прећути. Често речи нису довољне да искажу оно што мислимо, или покушавају да сакрију наше мисли, што са невербалном комуникацијом није случај. Невербална комуникација допуњава речи, много пута говори више од њих и она је нешто што је најближе читању осећања. Због свега овога ја сам одабрала невербалну комуникацију за тему свог матурског рада и потрудила се да у наставку што боље опишем све њене видове. Посебну пажњу сам посветила микроекспресијама које су релативно скоро откривене и мени веома фасцинантне. Као увод за њих написала сам нешто више о фацијалној експресији јер су микроекспресије једна врста фацијалних експресија.


6

2. Невербална комуникација

Процес комуникације сматра се елементарним међу живим бићима, а начин на који се она остварује сматра се кључним у развијању цивилизацијске врсте. Истраживања показују да се порука коју преносимо током комуникације састоји од вербалног дела, визуелне импресије и тона гласа којим је изговорена. Према психолошким истраживањима 7% емоционалног значења изразимо речима. Око 38% преносимо коришћењем тона гласа, а 55% емоционалне поруке комуницирамо невербалним знаковима − говором тела, изразом лица и сл. што показује да визуелни део поруке коју слушалац добија гледањем у особу која говори највише остаје у сећању.

Дакле, вербалним начином углавном преносимо информације, а невербалним ставове и емоционални однос према информацијама које примамо, или однос према особи са којом комуницирамо.

Успешни комуникатори кажу да су вештине невербалне комуникације ствар нечије углађености, важни састојци шарма и друштвеног успеха. Такве особе остављају сјајан утисак у друштву, веште су у праћењу сопствених израза емоција и поседују емпатију, дакле, социјално су веште. С обзиром на чињеницу да у говору тела или невербалној комуникацији лежи чак 78% разумевања говорне поруке, Аристотелова теза „Боље је једном нешто видети, него три пута о томе прочитати” и те како се потврђује. У прилог тези је и сам случај надметања Никсона и Кенедија 1960. године где је утврђен запањујући утицај невербалне комуникације на бираче. Разлике у радијским и ТВ наступима кандидата биле су одлучујуће. Кенеди, који је био бољи комуникатор, имао је израженију гестикулацију, бољи контакт очима с публиком. И наравно, на крају је имао боље резултате.

Дакле, можемо престати да говоримо, али је просто немогуће да престанемо да шаљемо невербалне поруке. Иако их, како психолози кажу, примамо на несвесном нивоу, оне имају велики утицај на нас, на нашу комуникацију и однос са другима.

Невербалну комуникацију чине: контакт очима, израз лица, положај тела, телесни контакт, покрети тела – гестови, као и лични простор.

2.1. Контакт очима


7

Контакт очима је врло важан у свакодневној комуникацији и сматра се најснажнијим средством невербалне комуникације. Ако узмемо у обзир да су очи огледало душе, схватамо да нам сам поглед много говори о једној особи. Контакт очима задржан само делић секунде дуже него што особа коју сте погледали сматра прикладним, може чак да доведе до реакције или физичке агресије, или, у неком другом контексту, може да буде схваћена као знак сексуалне привлачности.

Важан је и начин гледања. Дуготрајно фиксирање резервисано је за љубавнике или љуте непријатеље. Раширене зенице, невољни рефлекс који се јавља без обзира на количину светлости, показује емоционално узбуђење (свиђање, лагање). Контакт очима може бити и краткотрајан (када гледамо у неког за кога знамо да не воли да га гледају), као и директан (смео, фронални поглед) или индиректан. Поглед, такође, може бити испрекидан (као када разговарамо с неким, па с времена на време бацимо поглед само да бисмо проверили да ли нас саговорник разуме) или непрекидан (када зуримо).

Током протеклих година откивене су две интригантне чињенице о понашању наших очију. Једна је да када видимо нешто интересантно, зенице нам се рашире. Друга је да нам се више допадају људи са проширеним него са суженим зеницама. Ове чињенице су резултат истраживања која је спровео Екард Хес. У својим експериментима људима је показивао по пет слика: бебу, мајку и бебу, голог мушкарца, голу жену и пејзаж. Измерио је реакције зеница на ове слике и открио да су се зенице мушкараца највише рашириле при погледу на голу жену. Женске очи су се шириле на голог мушкарца, али највише на мајку и бебу. Истраживач је установио да су та ширења зеница еквивалетна интересу испитаника за различите слике. Хес је такође показао људима две слике лица привлачне девојке. Слике су биле идентичне, али су на једној зенице биле ретуширане тако да делују веће. Скоро сви испитаници су изјавили да сматрају да је слика са увећаним зеницама привлачнија, али је веома мало њих знало да каже због чега. Чини се, дакле, да иако реагујемо на промене величине зеница, нисмо свесни њиховог ефекта на наше свесне реакције.

Нека од правила “очне граматике” су следећа:

♣ Често се превише контакта очима сматра исказивањем супериорности, мањком поштовања, претњом или жељом за увредом саговорника.

♣ Премало контакта очима може се протумачити као недостатак пажње, непристојност, неискреност, непоштовање или стидљивост.

♣ Прекидање контакта очима спуштањем погледа тумачи се као сигнал подређености.

Ако желимо да особа са којом разговарамо стекне утисак да је слушамо, треба да је гледамо у очи око три четвртине времена разговора, погледима дугим 1-7 секунди.

Али, комуникација ће ипак бити најефикаснија ако се овај аспект невербалне комуникације користи онолико колико учесници разговора сматрају прикладним за ситуацију у којој се налазе.


8

2.2. Израз лица

Израз лица се користи као средство за постизање бољег разумевања поруке коју други покушавају да пренесу. Поред очију, лице је следеће по реду најмоћније средство којим невербално комуницирамо. Много тога можемо рећи лицем. Осмех говори људима да нам је драго што их видимо, мргођење их одбија. Поглед уперен у под им даје до знања да нисмо баш најсрећнији, подигнута обрва и извијене усне указују да смо расположени за шалу. Можемо да користимо изразе лица онда када су речи неподесне. Када неко каже нешто што није на месту, лицем можемо да му покажемо да је направио грешку. Изрази лица могу, између осталог, да појачају вербалне поруке. Мајка ће грдити дете, а израз њеног лица ће му рећи да се овог пута стварно наљутила.

Посматрачи траже различите емоције на различитим деловима лица. Страх се обично тражи у очима, као и туга. Срећа се види на образима и у очима. Изненађење се показује на челу, у очима и на покретима усана. И љутња се осликава на лицу.

Постоје и микротренутни изрази лица који трају само делић секунде и теже се уочавају. На пример, особа може да говори да јој је драго што види некога и можда се чак и смеши, али свој прави став може открити микротренутним изразом гађења. Такви изрази лица су исувише кратки да би их већина људи запазила.

У процени нечијег израза лица, посебно при првом сусрету с одређеном особом, треба водити рачуна о појави која се у психологији назива хало ефекат. Суштина те појаве јесте у томе да на темељу једне особине, која нам се свиђа или не, стварамо суд о читавом човеку. Већином гледамо спољашњи изглед особе, од црта лица до покварених зуба, боје гласа, начина говора, облачења… Користимо и информације које смо раније сазнали о некоме, а не свиђају нам се, или одређена особа поседује особине које сами немамо, па нам одмах постаје симпатична. То, наравно, смањује нашу објективност. Хало ефекат је тешко избећи. Можемо га једино умањити ако се сваки пут запитамо колико је он деловао на наш суд.

2.3. Положај тела

Комуникативна вредност положаја тела се често игнорише. Обично се повезује са курсевима из правилног држања у школама за младе даме и са ношењем књиге на глави док се шета по соби. Али улога држања је много значајнија од тога. Правилно и усправно ходање није неважно, али то је само један од аспеката коришћења држања.

Свако од нас има репертоар поза које су карактеристичне за нас, иако је тај репертоар прилично ограничен. Сасвим је могуће препознати људе које познајемо на великој удаљености по пози која је за њих типична. Држање може умногоме указивати


9

на личност и карактер. Особа која се обично држи право има прилично дугачији темперамент од особе која је погрбљена и рамена држи слегнуто.

Постоје три главне врсте положаја тела: стајање, седење (ту се убрајају и чучање и клечање) и лежање. Ови положаји имају много варијација, у зависности од различитих положаја руку и ногу и различитих углова под којима се тело држи. Један амерички истраживач, Реј Бирдвистел, произвео је веома компликовану класификацију могућих положаја, али се неки од њих користе само у одређеним културама (као што се Јапанци помало наклоне у знак поздрава), а и свака индивидуа има узак избор омиљених положаја.

Положај тела често говори о томе да ли су људи пуни наде или су депресивни, да ли су самоуверени или стидљиви, доминантни или покорни и сл. Они који су пуни наде, доминантни, самоуверени углавном ће имати усправно држање. Позитивни ставови према другима су најчешће праћени нагињањем напред, посебно када седимо. Негативни или непријатељски ставови су сигнализирани нагињањем уназад. Прекрштеним рукама се често може исказати негативан став према другој особи, а лабаво држање руку поред тела тумачи се као отвореност и приступачност.

2.4. Телесни контакт

Према истраживањима, додир је прво чуло које се развија по рођењу и може да успори друштвени, емоционални, па и физички развој беба уколико је од самог почетка изостављен. Стога, пошто је толико важан, служи за појачавање вербалне поруке.

Додиривање може да има веома моћан ефекат на то како реагујемо на ситуацију. Чак, ако смо додирнути случајно и ненамерно, и даље то на нас може значајно утицати. Марк Кнап је направио експеримент у коме је библиотекар додирнуо шаке неких од студената док им је враћао чланске карте, али не свих. Понашање библиотекара је осим тога било непромењено. Разлика је била само у томе да ли је или није дошло до додира. Када су изашли из библиотеке, студентима је затражено да оцене тог библиотекара и библиотеку по одређеној скали. Студенти који су били додирнути, посебно жене, оценили су и библиотеку и библиотекара бољом оценом него они који нису били додирнути. То се догодило и у случају оних који су били свесни да их је библиотекар додирнуо и оних који нису. Толика је моћ чак и благог, једва приметног искуства додира.

Додиривање се чешће догађа у неким ситуацијама него у осталим. Људи ће радије додиривати саговорника када пружају неке информације или савет него када их примају; када наређују пре него када испуњавају наређење; када моле за услугу радије него када је неком чине; када покушавају да убеде радије него док су убеђивани; на журци пре него на послу; када изражавају узбуђење радије него док присуствују туђем; када слушају нечије бриге пре него када изражавају своје. Једно истраживање је показало да се 60% људи при поздрављању на аеродрому додирује, а дужи загљаји су


10

примећени при растанку него при састанку. Већи број студија такође је открио да додиривање чешће иницирају мушкарци него жене.

Истраживањима је утврђено да су људи који додирују друге током комуникације боље прихваћени, а окарактерисани су и као приступачни, као људи који пружају једну дозу сигурности. Понекад се додиру пребрзо приписују сексуалне конотације и тиме се губи оно што овај вид невербалне комуникације носи са собом. Током комуникације користимо различите врсте додира како бисмо охрабрили некога, изразили нежност или саосећање, или пружили подршку. Један од веома честих додира је руковање. Оно служи као поздрав или као потврда договора или пријатељства. Према истраживањима, мекано руковање оставља негативан утисак, за разлику од топлог стиска руке.

Различите врсте додира имају и различита значења у зависности од тога којим делом тела сте додирнули другу особу, који део тела додирујете, колико дуго траје додир, да ли постоји или не постоји покрет после додира, колико је додир снажан, да ли је неко други присутан, ако јесте ко је то. Ту су и ситуација и расположење у тренутку додира и веза између учесника. Једном речју, одређивање значења додира је комплексно.

Не треба мислити да ћемо се аутоматски допасти људима ако шетамо около и додирујемо их. Иако је додир веома моћно средство невербалне комуникације, треба бити обазрив. Најбоље је користити га у сврху охрабривања, подстицања или саосећања, што се може постићи благим стискањем шаке или благим тапшањем по рамену. Треба имати на уму културолошке разлике као и разлике у васпитању, па је често много боље користити остале вештине говора тела и допустити да додир или телесни контакт дође временом, што је могуће природније, како њиме не бисмо изазвали оно што не желимо.

2.5. Гестови

Покрете тела − гестове користимо да бисмо нагласили оно о чему говоримо. Они треба да допуне речи, да заједно са речима тумаче мисли и осећања оног ко говори. Било који део тела може да се користи за прављење гестова.

Што се тиче покрета главом, најочигледнији и најчешће коришћени покрет је климање. У скоро целом свету тај покрет означава слагање, потврду или одобрење и стога може бити веома користан када вербалне језичке разлике отежавају комуникацију. Покрети главом могу изражавати и став неке особе. Када је глава високо и можда мало нагнута уназад, то се тумачи као презиран, горд, па чак и агресиван став ако га прате оштар поглед, извијене усне и неуобичајено црвено лице. Погнута глава указује на покорност, понизност или чак депресију (ако ово прате фактори као што је спор, испрекидан и тих говор, као и избегавање контакта очима).


11

Такође је прилично уобичајено, када слушамо неког у релативно интимном окружењу, да се глава приближи особи која говори.

Најуобичајенији покрет раменима је слегање, које обично преноси поруке као што су: „Не знам”, „Брига ме”, „Нисам сигуран” или „Шта да радиш” (када је ситуација безнадежна). Када спустимо једно раме то обично значи: „Скидај руку с мене!” или „Пусти ме на миру!”.

Груди се могу надувати као знак поноса или достигнућа.

Стомак може да се увуче као да желимо да поручимо: „Баш сам мишићав/а” или „Нисам баш тако дебео/ла као што изгледам”.

Руке, шаке и прсти се користе за велики број гестова. Један интересантан покрет шаком је склапање врхова прстију као за молитву, само што су дланови удаљени један од другог. Овај покрет означава сигурност у себе, или бар жељу да се слушалац убеди да је говорник сигуран у себе.

Стопала могу бити интересантна. Када неко тапка прстима или грчи стопала то може указивати на цурење информација, тј. да особа покушава да сакрије неки став или информацију од других, па јој то баш и не полази за руком. Неко ко игра покер редовно може да зна када неко од играча има добру руку зато што му се, упркос традиционалном умртвљеном изразу лица, грчи стопало. Такво одавање инфомација се обично догађа у доњем делу тела, вероватно зато што се много више трудимо да контролишемо ствари као што су изрази лица.

Један тим истраживача је открио да су људи који су активни и користе много гестова оцењени као топли, необавезни, пријатни и енергични. Осим што нам помажу у комуникацији, покрети тела могу је и ометати уколико су неумерени и превише наглашени јер могу указивати на нервозу и недостатак самопоуздања (трљање дланова, увијање косе, трљање чела или глађење браде).

Дезмонд Морис је веома популаран писац на тему невербалне комуникације. Године 1979. он и тим његових истраживача са Оксфорда објавили су водич кроз порекло и ширење 20 изабраних гестова. Од информација сакупљених из 40 места у Европи, били су у стању да препознају колико често се сваки од гестова појављује и каква су му значења приписана.

Први гест који је Морисов тим студирао био је слање пољупца. Пољубе се спојени палац и два прста шаке, а онда се рука брзо удаљи од уста, а прсти се рашире. Ово симболизује пољубац, и то је гест који се широм света користи да укаже на допадање. Гест се највише користи као похвала у Шпанији, Француској, Немачкој и Грчкој. У Португалу, Сардинији и Сицилији користи се у знак поздрава. Ретко се користи у Британији и у Италији.

Гест који изгледа има најуниверзалније значење у Европи је палац на носу. Палац се стави на врх носа а прсти се рашире и понекад се њима маше. Обично се користи да увреди или исмеје.

Прекрштени прсти имају неколико значења. Кажипрст и средњи прст се преплету један преко другог, а остали прсти се савију на длан. Обично се користи као заштита.


12

Када неко слаже, обично направи овај гест из сујеверја, верујући да ће тако отклонити бес богова. То значење је најуобичајеније у Британији и Скандинавији. Овај гест користи се да прекине пријатељство у Турској. На другим местима он указује да је нешто добро или се користи у знак заклињања.

Повлачење очног капка на доле прстом да би се око проширило значи „Слушам и гледам пажљиво” у Француској, Немачкој, Турској и на Балкану. У Аустрији, овај гест означава досаду. У Шпанији и Италији значи „Слушај и гледај пажљиво”.

Тапкање носа кажипрстом значи саучесништво, поверење или упутство да се нешто задржи у тајности у Британији и на Сардинији. У Италији ово значи „Слушај и гледај пажљиво”. Ако се тапка предњи део носа, то у Британији, Холандији и Аустрији значи „Гледај своја посла”.

Мапе гестова које су конструисали Морис Дезмонд и његов тим за 20 изабраних гестова су, у најмању руку, фасцинантни. Осим тога, имају и практичну вредност. На пример, гест подигнутог палца, користе аутостопери широм света. Али, ако путујете кроз Белгију, Сицилијиу, Сардинију, Малту или Грчку будите пажљиви – гест се може протумачити као увреда сексуалног типа.

2.6. Лични простор

Према истраживањима Едварда Хола постоје четири зоне коришћења простора:

♣ Раздаљина од нула до пола метра назива се интимном зоном. Тада се људи додирују или им је лако да додирну једно друго.

♣ Друга зона је лична зона и простире се од пола метра до сто двадесет центиметара. Ту су људи у стању да се рукују или су макар на дужину руке удаљени једни од других.

♣ Трећа зона је друштвено-консултацијска зона и простире се од сто двадесет центиметара до три метра. Најчешће се користи при свакодневним сусретима друштвеног или пословног типа.

♣ Последња зона која се назива јавном зоном простире се од три метра па навише.

Када се нађемо са неким, нећемо вадити метар из торбе како бисмо се уверили да нисмо прешли у зону у којој не би требало да будемо. Та подела има за циљ да нам помогне да знамо шта поручујемо кроз овај аспект невербалне комуникације.


13

3. Фацијална експресија

У невербалној комуникацији и у комуникацији уопште фацијалној експресији припада посебан значај, и то из следећих разлога:

Од свих делова тела учесници у комуникацији највише пажње обраћају на лица својих саговорника. Лице је у центру видног поља учесника у комуникацији и они га најбоље виде. Током највећег дела комуникације учесници у комуникацији гледају у лице саговорника.

Лице је најекспресивнији део тела, тј. оно има највеће изражајне могућности. Захваљујући великом броју мишића многи делови лица се могу покретати, па тиме и мењати: очи, предео око очију, уста, обрве, капци, чело итд. Свака од тих промена узета понаособ, али такође и њихове комбинације, могу се искористити за изражавање емоција, ставова према саговорнику итд. Истраживања су показала да фацијална експресија омогућава чак око 7000 различитих израза.

Фацијална експресија великим је делом урођена, наследна, па самим тим и универзална.

Фацијална експресија може вршити шест функција невербалних знакова:

♣ изражавање емоција

♣ изражавање интерперсоналних ставова

♣ презентовање властитих особина

♣ праћење, подршка и допуњавање вербалне комуникације

♣ замена за вербалну комуникацију

♣ конвенционално понашање у одређеним социјалним ситуацијама.

Изражавање емоција фацијалном експресијом: Фацијална експресија најважнија је група невербалних знакова за изражавање емоција, и то из два међусобно повезана разлога:

• Емоције се најбоље могу изразити фацијалном експресијом.

• Учесници у комуникацији закључке о емоцијама својих саговорника доносе највише на основу њихове фацијалне експресије.


14

На тачност процене емоција које учесник у комуникацији изражава фацијалном експресијом утичу следећи фактори:

• универзалност (исти начин изражавања у свим културама)

• интензитет емоције

• отвореност манифестовања

• особине посматрача (интелигенција, осетљивост и заинтересованост).

Спонтани, аутентични изрази емоција фацијалном експресијом разликују се од оних које учесници у комуникацији производе свесно, иако не осећају одговарајуће емоције. Аутентични изрази емоција су симетрични, док се код неаутентичних увек јавља извесна асиметрија између десне и леве половине лица.

Фацијалном експресијом емоције се интензивније изражавају када смо у друштву других људи него када смо сами и када нема никога ко би могао да види израз наших емоција. Овај феномен назива се ефекат публике (audience effect).

Изражавање интерперсоналних ставова фацијалном експресијом: Фацијална експресија често се користи за изражавање интерперсоналних ставова, а нарочито оних који се заснивају на емоцијама које учесници у комуникацији гаје једни према другоме. Фацијалном експресијом не могу се изразити сви интерперсонални ставови. У таквим случајевима фацијална експресија комбинује се са другим невербалним знаковима, као што су усмереност погледа или положај тела. Има међутим и интерперсоналних ставова који се уопште не могу изразити фацијалном експресијом. Један од њих је и доминантан став према саговорнику, који се изражава другим невервбалним знаковима, као што су уздигнута глава, усправно и помало круто држање, повишен глас.

Изражавање трајних црта личности путем фацијалне експресије: На основу тренутног израза лица учесника у комуникацији обично се не може донети исправан закључак о њиховим трајним цртама личности. Упркос томе, учесници у комуникацији то често чине. Поузданији знак трајних особина личности су трајне карактеристике лица које се развијају услед честог изражавања одређене емоције. Неко ко се често осећа радосним, често ће и изражавати радост путем фацијалне експресије и то ће оставити трага на његовом лицу. Као последица честих осмеха на лицу тако остаје траг у виду ситних бора око очију, уздигнутих углова усана и мишића око уста и затегнутих образа.

Улога фацијалне експресије у праћењу и одржавању комуникационе интеракције: Фацијална експресија омогућава нам да пратимо да ли нас саговорници уопште слушају, да ли нас разумеју и какав је њихов став према ономе што им


15

саопштавамо. Разумевање и позитиван став слушалаца подстичу говорника да настави и продужи излагање, а неразумевање и негативан став да покуша да говори разумљивије, да им се прилагоди или да излагање приведе крају пре него што је првобитно намеравао.

Фацијална експресија као замена за вербалну комуникацију: Фацијалном експресијом могуће је, примера ради, изразити слагање и неслагање, сумњу у оно што говорник излаже и подршку његовим речима.

Фацијална експресија као вид конвенционалног понашања: На пример осмех при сусрету


16

4. Микроекспресија

Лице је као платно на којем људи сликају своја осећања и са којег читају туђа. Људи фацијалним експресијама могу изразити различите емоције. Али оно што већина људи не зна је да те фацијалне експресије често нису права слика тога како се људи у ствари осећају. Поред очигледних фацијалних експресија постоје врло кратке фацијалне експресије које се тешко лажирају и увек откривају праве емоције. Оне се веома тешко уочавају и могу бити благи трзај ока или носа, суптилан искривљени осмех, дрхтај јагодичног мишића... Овакве фацијалне експресије су познате као микроекспресије. Микроекспресије се јављају мимо наше воље, не могу се контролисати и изражавају седам универзалних емоција (по Полу Екману): гађење, гнев, страх, тугу, срећу, изненађење и презир. Одигравају се у делићу секунде, обично у 1/15 или 1/25 секунде.

4.1. Историја микроекспресија

Хагард и Исак су први открили микроекспресије. У њиховој студији из 1966. године изложили су да су открили микроекспресије док су посматрали и паузирали снимке са психотерапија да би открили знаке невербалне комуникације између психијатра и пацијента.

Шездесетих година двадесетог века Вилијам С. Кондон је развио студију о узајамном деловању у делићу секунде. У свом познатом истраживању је испитивао снимак који је трајао четири и по секунде, и то слику по слику, где је свака слика представљала 1/25 секунде. Овај снимак је проучавао годину и по дана и приметио је микропокрете узајамног деловања.

Амерички психолог Џон Готман је снимао парове пред венчањем и на основу фацијалних и микроекспресија развио систем о томе који парови ће остати заједно, а који ће се развести после 4 до 6 година. Тврдио је да је његов систем 90% тачан и да је емоција које највише уништава бракове презир. Неки људи су критиковали овај систем јер је испитивање радио на малом броју парова (57).

Психолог који данас можда највише зна о микроекспресијама и који их је највише проучавао је Пол Екман. Он је проучавао емоције и њихову фацијалну експресију и закључио је да емоције нису културно одређене, већ да су урођене и универзалне. Написао је много књига о емоцијама, фацијалној експресији, микроекспресији, лажима. Неке од њих су: „Лагање“ (Telling Lies), „Откривене емоције“ (Emotions Revealed), „Скидање маске с лица“ (Unmasking the Face)...


17

4.2. Екманов експеримент

Психолог др Пoл Екман је желео да сазна да ли су фацијалне експресије универзалне, па је отишао на острво Нова Гвинеја и тамо посетио племе Форе које није имало додира са осталим људима. Оно што је открио га је задивило. Он је људима из племена показивао слике људи других култура са одређеном фацијалном експресијом. Људи из племена су препознали емоције, а и сами су имали исте фацијалне експресије. На крају истраживања Пол Екман је закључио да су изрази лица повезани са неким емоцијама основни тј. биолошки универзални за сваког човека. Он је 1972. године објавио списак основних емоција: гнев, гађење, страх, срећа, туга и изненађеност. Међутим, 1990. године Екман је проширио листу основних емоција и у њу укључио спектар позитивних и негативних емоција које немају јасне кодове у фацијалним мишићима. Међу новим емоцијама су и забава, презир, срам, узбуђење, кривица, понос, олакшање, задовољство, стид и задовољење. Ипак, на крају је листа основних емоција изгледала овако: срећа, туга, страх, изненађеност, гађење, гнев и презир.

Племе Форе са острва Нова Гвинеја

Свака од ових експресија, као и микроекспресије се исто исказује на свачијем лицу, без обзира на културу и порекло. Микроекспресије откривају како се неко стварно осећа, када лаже или потискује осећања.

Пол Екман је открио да од целе популације само 1% људи може да види микроекспресије без обуке. Ти људи имају урођен таленат и зову их генији.

Уочавање микроекспресија је тешко зато што се веома брзо појављују, као што и ишчезавају с лица, а многи људи и нису чули за њих. Оне не могу да се сакрију, нити лажирају, тако да увек одају права осећања.


18

4.3. Фацијалне и микроекспресије седам универзалних емоција

Срећа

Срећа се на лицу исказује осмехом. Тада се појављују боре око очију, подижу се јагодице, образи и углови усана, а очи се озаре и сужавају због подизања образа. Срећа је једна од емоција која се најлакше може приметити на лицу.

Наравно, постоји и лажан осмех, који је први доказао Бенџамин Душен у свом раду „Механизам људске физиономије” из 1862. године. У XIX веку постојало је научно веровање како се кроз изразе лица може сазнати све о људској души. Бенџамин је знао да се фацијалне експресије могу изазвати електро импулсима. Познате су тадашње фотографије његовог крезубог добровољца који је пристао на експеримент.

Бенџамин Душен је био први научник који је доста прецизно описао мишиће лица и њихову функцију. Захваљући његовим огледима знамо за разлику између правог и лажног осмеха.

Када се стварно смејемо мора постојати активност зигоматичног мишића (јагодични мишић). То се најбоље примећује борањем око очију и њиховим сужавањем. Такође, прави осмех траје од 3 до 6 секунди, док лажни траје дуже (ово не важи за смех који се разликује од осмеха).

Што се тиче микроекспресије среће, испољава се исто као фацијална експресија среће, само што много краће траје.


19

Туга

Туга се исказује на лицу тако што се углови усана благо спусте, као и очни капци, па очи губе фокус или усредсређеност. Обрве се скупљају и појављују се усправне боре на челу између њих.

Микроекспесија туге је једна од тежих за примећивање, али увек ће се појавити и поред највећих напора особе да је сакрије, чак и када носи осмех као маску.

Гнев

Гнев се може препознати по спуштеним и скупљеним обрвама, избораном челу, бесном погледу, стиснутим уснама које изгледају као танка линија.


20

Страх

Страх се испољава на лицу када су обрве подигнуте и спојене, очи отворене, доњи капци затегнути, уста благо отворена и развучена ка ушима. Такође се понекад дешава и да се ноздрве рашире.

Експресија страха се често меша са експресијом изненађења због активирања истих мишића, као и због тога што се страх може јавити као последица изненађења или обрнуто.

Изненађење

Експресија изненађења се види на лицу када су очи раширене, обрве подигнуте, чело изборано, уста отворена и брада спуштена због отворених уста.

Ова експресија траје веома кратко, само једну секунду, док је микроекспресија још краћа. Уколико обрве остану подигнуте дуже од секунде, могуће је да особа лаже или крије нешто.


21

Гађење

Фацијална и микроекспресија гађења обухвата подигнуту горњу усну, наборан нос, спуштене обрве, сужене очи .

Микроекспресија гађења се можда најлакше примећује јер захвата највећи део лица. Гађење је веома јако осећање и врло често траје дуже него друге емоције, као на пример гнев.

Презир

Презир се јавља увек на једној страни лица, на уснама која се извијају у подругљив осмех.

4.4. Пројекат генији


22

Већина људи не може да види микроекспресије. Екман и О’Саливан су проучавали способност људи да открију лаж и тако основали истраживачки пројекат који се зове Пројекат генији (Wizards Projects). У почетку се овај пројекат звао Диоген по грчком филозофу који је уперивао фењер у лица људи и тврдио да тако тражи искреног човека.

„Геније за истину“ је особа која може да открије лаж са изузетном прецизношћу од најмање 80%. Али, ниједан геније за истину није 100% прецизан.

Екман и О’Саливан су открили само 50 генија за истину од 20000 тестираних (што је 0,25% од тестираног становништва). Испитивали су људе разних занимања: агенте тајних служби, ФБИ, полицајце, адвокате, психологе, студенте и многе друге. Агенти тајних служби су имали најбоље резултате.

После овог истраживања Екман је изјавио да су пронашли 50 људи који имају скоро савршену способност да открију лажова без икакве обуке и вежбања.

О’Саливан је рекла да њихови генији за истину изванредно откривају нијансе у фацијалној експресији, говор тела, као и начин размишљања. Неки од њих, после само неколико секунди гледања видео снимка, могу да кажу осам детаља о особи на снимку.

Генији за истину опажају разне врсте знакова који откривају лаж. Они такође имају природни таленат за опажање микроекспресија.

Пол Екман је рекао да још увек покушава да открије одакле овим људима такве вештине и да ли су они Моцарт за откривање лажи.

Научници тренутно испитују геније за истину да би открили нове технике за уочавање лажи.

А Екман тврди да свако може да се обучи да опажа микроекспресије, тако да је објавио CD са обуком, који је заснован на сарадњи са генијима за истину.

4.5. МЕТТ

Када људи покушавају намерно да сакрију своје емоције или када их несвесно потискују често се догађа веома кратка фацијална експресија, која траје 1/25 или 1/15 секунде. Микроекспресије су невидљиве готово свима који нису обучавани помоћу МЕТТ-а (the micro-expression training tool). МЕТТ је нека врста програма који обучава људе како да боље уочавају микроекспресије.

Истраживања са шизофреничарима су показала да су они који су користили МЕТТ боље распознавали како се други осећају.

Упркос напорима да се сакрију сви знаци који би могли открити неку емоцију, делић емоције се ипак може откртити захваљујући микоекспресијама. Ове промене се


23

могу десити одмах по јављању емоције, често пре него што особа крене да се понаша емоционално. МЕТТ обучава људе да виде те битне сигнале.

Наравно, не могу сви људи да достигну исти ниво вештине јер се разликују у оштрини вида.

Микроекспресије откривају скривену емоцију, али оне не могу да открију због чега је она скривена. Скривене емоције могу бити последица свесног и намерног избора, где особа зна како се осећа, али не жели да неко други то види. Или, могу бити последица потиснутих емоција. Пошто микроекспресије и намерно и несвесно прикривених емоција изгледају исто, они који проучавају њихове узроке морају да знају нешто и о ситуацији у којој су се догодиле или да постављају питања да би сазнали.

4.6. Примена микроекспресија

Од када су откривене, микроекспресије имају све већи значај и примену у животима људи. Пошто откривају стварне емоције без обзира на вољу људи, посебно се користе да открију да ли неко лаже.

Постоји пуно примера где су микроекспресије откриле истину. Један од њих је случај са пацијенткињом са психијатријске болнице и то је такође један од првих Екманових доказа за постојање микроекспресија. Мери је била домаћица која је покушавала да се убије три пута, па је због тога била смештена у лудницу. После неког времена је разговарала с доктором да би га убедила да изађе за викенд. Била је доста убедљива, ведра, самоуверена да је на крају добила дозволу. Али, затим је признала да је лагала и да је желела да изађе да би покушала још једно самоубиство. Њен интервју је био снимљен због неких истраживања, па га је Пол Екман касније испитивао. Успоравањем и паузирањем снимка открио је микроекспресију туге и очаја која је издала Мери и која није трајала дуже од 1/24 секунде. Поред микроекспресије, Екман је на овом снимку открио и друге знаке лагања: слегање раменима и кратко подизање једног рамена.

Док је проучавао лице, фацијалне и микроекспресије, Пол Екман је створио FACS (Facial Action Coding System) који открива који су мишићи, од 43 мишића на лицу, активни и према томе класификује емоције. До данас је само 500 људи истренирано да ради са овим програмом, али број заинтересованих је све већи. Користе га истраживачи да би проучавали разне болести, почев од шизофреније, па до срчаних обољења, затим ФБИ, ЦИА, полиција, неуролози, психолози, психијатри, адвокати и многи други. Чак га користе и аниматори у филмској индустрији да би одговарајућим експресијама дочарали анимирани или цртани лик. FACS је помогао у креирању ликова из филмова „Шрек” и „Прича о играчкама”.

Још један психолог, Марк Френк, који се бави социјалном психологијом, направио је сличан програм. Он је професор комуникација на Универзитету Бафало, а Пол Екман


24

је био његов ментор после докторских студија. На основу Екманових истраживања Марк Френк је направио систем који одлично открива микроекспресије. Овај систем је веома популаран код људи који који се баве пословима у којима је потребно открити да ли неко лаже. Користи се на интервјуима за добијање виза, за откривање криминалног понашања, потенцијалног криминалног понашања... Овај програм се тренутно тестира да би се открило да ли се може користити за откривање потенцијалних терориста. Популарност ових програма, као и Екманова и Френкова популарност је довела до тога да добијају понуде да помажу полицији, судијама, министарству унутрашње безбедности... У сваком случају, ови програми су уштедели доста времена, јер је пре њих било потребно најмање три сата да би се снимци одгледали, да би се паузирао сваки делић секунде и да би се открило која емоција преовладава.

Осим из разних програма за препознавање и одређивање микроекспресија, о њима се може доста сазнати и из серије „Лажи ме“ (Lie to me). Ова иновативна драмска серија је инспирисана научним достигнућима врхунских психолога који могу да читају трагове на људском лицу, телу и у гласу у намери да одвоје истину од лажи. Серија „Лажи ме” базирана је на открићима Пола Екмана, који је научни консултат и саветник серије, а сматрају га једним од 100 најбитнијих психолога 20. века. У центру пажње серије је доктор Кал Лајтман, власник агенције коју као помоћ при истрази ангажују приватна лица, али пре свега владине организације. Он је бивши полицајац, својеврсни детектор лажи у људском обличју, експерт за тумачење израза лица и говора тела који одају истину чак и код најелоквентијих преступника. Посебно занимљив део серије представљају илустрације одређених емоција које се најчешће састоје од фотографија познатих личности (најчешће познатих политичких лидера) које недвосмислено указују на њихове емоције у битним ситуацијама.


25

4.7. Како открити микроекспресије

♣ Прво треба знати шта су микроекспресије и како се оне испољавају. Најбољи начин за то је читање о њима, гледање слика и снимака. И серија „Лажи ме“ (Лие то ме) може доста помоћи, с обзиром на то да је рађена на основу Екманових истраживања и уз консултације с њим.

♣ Затим треба да знамо шта тражмо. Уочавање микроекспресија је тешко, тако да онај ко жели да их види мора да се фокусира на лице. Током испољавања микроекспресија највише се активирају мишићи око очију и усана. Такође, особа која тражи микроекспресије треба да има оштар и брз вид јер је оно због чега се микроекспресије тако зову њихово трајање (од 1/25 секунде до једне секунде).

♣ Оно што саветују људи који уче друге да уочавају микроекспресије је да научимо да их направимо сами тако што ћемо наћи слику неке микроекспресије, стати испред огледала и изимитирати је. На тај начин ће мозак упамтити који су мишићи активирани за коју микроекспресију и касније ће лакше уочити и препознати ту микроекспресију. Наравно, ово не значи да ћемо успети да их контролишемо, јер се микроекспресије одигравају мимо наше воље.

♣ Треба што више вежбати. На интернету постоје разни тестови који проверавају ниво уочавања микроекспресија. Наравно, осим ових тестова, битна је и вежба у стварном свету. За то је најбоље узети особу коју добро познајемо и за коју знамо да се неће наљутити уколико је узмемо за своју вежбу. Када уочимо одређену микроекспресију код те особе, пожељно је да је питамо да ли смо у праву и тако ћемо одмах проверити своје знање из области микроекпресија.

♣ Још једна ствар битна за микроекспесије је да не треба журити са закључцима и осудама уколико приметимо микроекспресије, јер су оне израз само емоције, али не и тога због чега је дошло до те емоције.

Када се једном науче, микроекспресије нису нешто што се може лако заборавити или одбацити. Колико год биле корисне, оне нам могу открити и неке ствари које не желимо да сазнамо.


26

5. Закључак

Комуникација није само суштинска особина живих бића, већ и суштинска потреба у животу. Људима је потребна добра комуникацијска вештина не само зато што је то једна од главних ствари за опстанак, већ и зато што сваки човек, од најотворенијег до најстидљивијег, има потребу за комуникацијом са другим људима.

Радећи овај матурски рад, сазнала сам много корисних ствари о могућностима невербалне комуникације, а чини ми се и да сам постала много бољи “невербални комуникатор”, као и “читач туђих емоција” захваљујући сазнањима о овом виду комуникације. Такође сам схватила да комуникација не би била оно што јесте без невербалне комуникације. Најлепше речи на свету не би значиле много без одговарајућег израза лица, погледа, покрета тела…

Наравно, нисам заборавила на говор хвалећи невербалну комуникацију. Ни невербална комуникација не би била толико значајна да не постоји говор који би објаснио узрок неког осећања исказаног говором тела.

И вербална и невербална комуникација имају својих предности и мана, али оно што је битно је да не могу једна без друге и да заједно чине дивну ствар која се зове комуникација.


27

Литература

1. „Приручник за говор тела“, Гордон Р. Веинрајт

2. „Знакови и значења“, Никола Рот

3. „Лагање“, Пол Екман

4. www.paulekman.com

5. blog.eyesforlies.com

Matura2011 41 PSH 23 CvetanovicJovana Neverbalna komunikacija · PDF fileНевербална...

Documents

Transcript of Matura2011 41 PSH 23 CvetanovicJovana Neverbalna komunikacija · PDF fileНевербална...