Lučindan, broj 39

М. Михаило: БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА ....................2М. Михаило: ВРАТИТЕ НАМ НАШЕ ХРАМОВЕ .......4П. Вушуровић:

ИСТОРИЈСКИ ЗАМАХ У НАШЕ ДАНАС ............5МИНИСТАРСТВО ИНОСТРАНИХ

ПОСЛОВА ЦПЦ ........................................................7Ж. Ђуровић: БЛАГОВИЈЕСТИ .....................................9ДОКУМЕНТА О ЦПЦ И ЦРНОГОРЦИМА ...............10Н. Килибарда: ТЕШКО ЈЕ НЕ ОДАТИ

КРИВИЦУ ЛИЦЕМ ................................................65З. Пешић: КАКО ПОНИШТИТИ ЦРНОГОРЦЕ ........67Д. Бурзан: У МАНАСТИРУ ДА СТОЛУЈЕ

ВЛАДИКА МИХАИЛО ..........................................70М. Михаило: ВРАТИТЕ НАМ ШТО ЈЕ НАШЕ .........71И. К.: АКО СТРАДА ЦРКВА,

СТРАДАЋЕ И ЏАМИЈА ........................................78Г. Секуловић: КЛЕТВА МРЖЊЕ .................................80Д. Ђурановић: СТРАТЕГИЈА ОПСЈЕНА ....................81М. Турудић: РАТНИК У МАНТИЈИ ............................85Н. Самарџић: НАЦИЈА У КОНЗЕРВИ .......................86М. Никчевић: БОГ ВИДИ ВАША ДЈЕЛА,

АМФИЛОХИЈЕ РАДОВИЋУ .................................87Н. Зечевић: РЕПЛИКА

МИЛОШЕВИЋЕВОГ ПЛАНА ..............................90Антена М: СВЕШТЕНИЦИ СТРАНЦИ ИЗВАН

ПРАВНОГ ПОРЕТКА ДРЖАВЕ ЦРНЕ ГОРЕ .....92Н. Грабеж: ПСЕУДО-ИСТОРИЈА СРБА:

ОД ЈУСТИНИЈАНА ДО КАСТРА .........................93С. Перовић: АМФИЛОХИЈЕ ЈЕ ВЕЛИКИ

ФАЛСИФИКАТОР ЦРНОГОРСКЕ ИСТОРИЈЕ ..95М. Михаило: ВРАТИЋЕМО ЦПЦ ТАМО

ЂЕ ЈОЈ ЈЕ ВАЗДА БИЛО МЈЕСТО .......................96М. Терзић: ЈАВНО РУГАЊЕ ЦРНОГОРСКИМ

АТРИБУТИМА ........................................................99

М. Ђорђевић: СПЦ ОТЕЛА ЦРНОГОРСКУ ИМОВИНУ ЈОШ 1918. ГОДИНЕ ........................103

М. Орландић: ИМОВИНА ЦРКВЕ ЈЕ ИСТОВРЕМЕНО ДРЖАВНА ИМОВИНА ........104

П. Канкараш: ЦПЦ ЈЕ РЕГИСТРОВАНА ПО ЗАКОНУ ..........................................................105

НЕ ЖЕЛЕ АМФИЛОХИЈА ........................................105М. Михаило:

НА РУМИЈИ НИКАД НИЈЕ БИЛО ЦРКВЕ ......106М. Вујовић: СКЛОНИТЕ ЛИМАРИЈУ

СА СВЕТОГ КАМЕЊА ........................................107Нђ. Р.: ТАЈНИ СКУП У ЖДРЕБАОНИКУ ................108М. Вуковић: ОД ВЛАДИКЕ ДО ПУКОВНИКА... ...112М. Михаило: БУДИТЕ ЦРНОГОРЦИ!

МИСЛИТЕ ЦРНОГОРСКИ! ................................117С. Зековић: ЦРНОГОРЦИ РАЗНИЈЕХ НАЦИЈА .....121Ч. Љешевић: АНШЛУС НА СРПСКИ НАЧИН .......126Ж. Ђуровић: СВАКО ЈЕ

ГОСПОДАР СВОЈЕ ВОЉЕ ..................................128М. Вуковић: QUO VADIS, DOMINE?! ......................131Б. Цимеша: НЕ ТРАЖИМО НИШТА НОВО,

САМО ЦАРСТВО ДУШАНОВО ........................143Г. Секуловић: ЦПМ СПЦ ЈЕ ФАЛСИФИКАТ

ЦРНОГОРСКЕ ЦРКВЕ .........................................156З. Станојевић: ВУК НЕ МИЈЕЊА ЋУД ....................160М. Михаило: ВИТЕЗ ЦРНЕ ГОРЕ .............................163З. Станојевић: „МОЛИТВА“ СРЕТЕНА ВУЈОВИЋА

ПРОМОВИСАНА У ПОДГОРИЦИ ....................165РИЈЕЧИ КОЈЕ СУ БУДНЕ

(Антологија на пољском језику) ..........................168ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК У ЈАВНОЈ УПОТРЕБИ

(Округли сто) .........................................................174

ISSN 1800 - 5039

ЗА УСКРС 2011.

ИЗДАЈЕ СЕ СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА

ГЛАС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, број 39Издавач: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА „ЛУЧИНДАН”, Издавачка установа ЦПЦ, 81250 Цетиње. Уређује редакцијски колегијум. Главни и одговорни уредник: Борислав Цимеша. Замјеник уредника: свјештеник Жарко Л. Ђуровић. Чланови редакције: Новак Аџић, Нико Ј. Мартиновић, Зоран Станојевић (лектор). Техничка припрема: Александар-Саша Самарџић. Штампа: ИВПЕ - Цетиње. Уредништво и администрација: тел/факс: 041/240-010, e-mail: [email protected] (mail адреса Лучиндана), [email protected]. web адресе: www.cpc.org.me и www.cpc.org.me/mne. Лист је регистрован код Републичког секретаријата за информације Црне Горе, под бројем 190 од 8.12. 1998. године. Као вјерско гласило РЦГ од 1998. године ослобођен је плаћања општег пореза на промет. Тираж: 10.000 примјерака.

САДРЖАЈLU^INDAN

LU^INDANLU^INDAN 2

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ

МИХАИЛОБЛАГОРОДНОМ НАРОДУ ЦРНОГОРСКОМ

И ХРИСТОЉУБИВОЈ ПАСТВИ АРХИЈЕРЕЈСКИ БЛАГОСЛОВ И СВЕТИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Драга браћо и сестре! Скоро двадесет вјекова дијели нас од најзначајнијег дана у историји људскога рода, од дана кад је

божанском свјетлошћу заблистао побједнички сјај вјечнога живота. То је дан кад су свете жене Мироносице дошле да мртво тијело Исуса Христа помажу миром и да му на тај начин још једном искажу љубав, поштовање, вјерност и оданост.

Још су биле под тешким утисцима страдања Распетог Спаситеља, кога су безбожни и недостојни људи нечистога духа мучили, понижавали и извргли порузи: „...Помози сам себи и сиђи с крста“ и „...Другима поможе, а себи не може помоћи“ (Јеванђеље по Марку, 15, 30 – 32).

Људи нечиста срца очекивали су да Господ учини неко чудо пред њима. У својој заслијепљености нијесу могли виђети чудо изражено кроз божанску природу Исуса Христа, која је милошћу Божјом била откривена али је они, огрезли у гријеху и без духовне снаге, нијесу могли препознати. У том тренутку нијесу знали да су разапели Сина Божјега, својега Спаситеља, који је дошао да међу људима шири спасоносну божанску љубав.

Злотвори никад не знају што чине. То су сазнали тек након два дана, кад су свете жене Мироносице, у ведро неђељно јутро око изласка сунца, угледале празан гроб. Бог их је удостојио да се прве увјере у тајанствену снагу Васкрсења. Глас анђела Божјег увјери их да је Исус Христос васкрснуо.

У знак ćећања на тај радосни догађај Христова црква у цијелом свијету прославља Васкрсење Господа као празник над празницима. Васкрсење Исуса Христа доказ је људском роду о побједи живота над смрћу, свјетлости над непрозирном тамом, духовног над тјелесним, врлине над гријехом, правде над неправдом, истине над лажом, добра над злом.

LU^INDANLU^INDAN 3

Тог ведрог јерусалимског јутра засијало је обећано Сунце које је цијелом људском роду подарило топле зраке Божје милости и загријало хладна срца безбожних људи. Само је обећани Спаситељ, Син Бога живога, зачет Духом Светим, могао показати тајанствену силу новог живота чином Васрсења. Јединорођени Син Божји васкрснуо је из тмине земаљске и уздигао се у живот вјечни и свјетлост небеску.

Драги Црногорци и Црногорке и сви православни вјерници!Свјештеници и вјерници Црногорске православне цркве досљедно чувају вјеру у Васкрслога Господа

онако како се чува у читавом хришћанском свијету. Наша срца пуна су љубави према ближњима, истини, правди и свему доброме. Из вјере у Васкрслога Господа Исуса Христа црпимо снагу да се духовно уздижемо и да умножавамо нашу љубав у Господу.

Из наших христољубивих срца нико не може избрисати Господа који је за нас увијек био и остао Сушти, Исти и Вјечни у безграничности Царства Небеског.

Васкрсење је постало трајно обиљежје вјечнога живота и непролазне хришћанске вјере. А без вјере не би било новога живота ни у људском ни у Божјем свијету. Страдање и Васкрсење Исуса Христа упутило је људе на прави пут у нови живот, у којем вјера улива наду у љепши, бољи и праведнији свијет, ђе ће сви људи живјети у миру, слози и заједништву.

Славећи свети Дан Васкрсења Христова, позивам вас да истрајно слиједите пут Спаситеља, пут Његова учења и нашег духовног узрастања.

Као људе вјерне Богу, Дух Свети нас је обукао у срце милосрдно, у честитост, смјерност, благост и стрпљивост и научио да чинимо све добро, узвишено и племенито у име Господа Исуса Христа.

У славу великога празника Христовог васкрсења, обнове наше државе Црне Горе, аутокефалне Црногорске православне цркве и слободнога црногорског народа, помолимо се Васкрслом Господу Исусу Христу да нас благослови живом вјером својом, пошто нас је праведним страдањем на крсту све крунисао васкрсењем.

Црногорци и поштовани вјерници!Имамо право на наду и вјеру да наступајући Дан Васкрса хришћани славe као некад, у знаку

хришћанске љубави, примањем светог причешћа из једне причесне чаше, како то рече ранији Цариградски патријарх Атинагора I.

Више је радости и хришћанске љубави кад се Христово Васкрсење слави заједно. Божанске љубави, истине и правде има за све, без обзира на разлике. Све хришћанске цркве у свијету служе Богу и зато јединство цркава не треба да смета никоме тим прије што је Господ Исус Христос глава хришћанских цркава.

Драги Црногорци и Црногорке и сви православни вјерници!Идемо у сусрет крупним друштвеним збивањима. Њима се одређују наше будуће судбине. Чувајте

оно најсветије, себе, своју породицу и Црну Гору, наш заједнички дом! Будите то што јесте! Сачувајте своје име, понос и достојанство! Људи и народи који се одрекну себе, одрекли су се и Христа и својих светиња. Токови дешавања поручују људима и људској врсти да вјером, разумом и миром заштите себе испуњујући свети завјет: Славите Господа на свим језицима!

Свим хришћанима срећан радосни празник Христова Васкрсења, свим грађанима Црне Горе много среће, радости и Божанскога весеља! Свој Црној Гори мир и напредак, разумијевање и братска слога!

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Цетиње, на Васкрс 2011. године

Архиепископ Цетињски иМитрополит Црногорски

† М И Х А И Л О

LU^INDANLU^INDAN 4

У Бога се надамо и њему се молимо да просвијетли умове и дотакне срца наших власти да напокон отворе наше храмове за све људе добре воље и за нашу свету православну цркву - рекао је, након освештења бадњака, митрополит Црногорске православне цркве Михаило у кратком обраћању вјерницима на Тргу краља Николе на Цетињу.

У Божићној поруци митрополит Михаило казао је да није хришћански и није људски да су наше цркве и манастири затворени за Црногорску православну цркву, као да њени припадници нијесу грађани ове земље и као да их наши преци нијесу градили.

Ријешити црквено питањеМитрополит Михаило је пред бројним

вјерницима поново позвао власт да ријеши питање Црногорске православне цркве.

- Ево већ двадесет година, умјесто пред нашим црквама, налажемо бадњаке на трговима и ливадама. А испред Цетињског манастира их налаже Српска црква која предводи отпор против нас и наше домовине. У Бога се надамо да ће убрзо доћи дан да се црногорско црквено питање и питање црквене имовине почне напокон рјешавати. Тако је бар ових дана у штампи најавила врховна власт - поручио је митрополит Михаило.

Порука љубави и помирењаМитрополит је казао да Црногорска

православна црква слави најрадоснији догађај за хришћански свијет - рођење Исуса Христа.

- Зато је наш живот дар Божији који нас окупља око бадњака као дрвета живота и око наше домовине Црне Горе да будемо препознатљиви међу народима и чувамо нашу традицију, културу, слободу и нашу милу домовину - поручио је поглавар Црногорске православне цркве.

Нико Мартиновић, из племена Бајица, казао је да ће брзо доћи дан када ће владика црногорски устати са столице Светог Петра, која му је и небеском и земаљском правдом предодређена, да благослови бадњак помирења који ће Бајице донијети и положити.

- Доносимо бадњак у име помирења и љубави и поручујемо да нам нема ништа светије од Црне Горе и Црногорске православне цркве – казао је Мартиновић.

Скуп је прошао без инцидената, уз незнатно присуство полиције која се налазила између Двора краља Николе и Цетињског манастира. Свештенство и вјерници ЦПЦ јуче су налагали бадњаке и у Подгорици, Никшићу, Даниловграду, Бару...

Мр. Ј.

СВЕЧАНОСТ ЗА НАЈМЛАЂЕ ЦЕТИЊАНЕЦЕТИЊЕ – Црногорска православна црква, НВО

Херз и НВО Медијапринт миленијум организовали су синоћ на Балшића пазару на Цетињу хепенинг за најмлађе Цетињане.

- Ово су новогодишњи поклони, а за неколико дана ћемо у Владичанском дому подијелити и божићне за све мале Црногорце, али и оне малишане који нијесу Црногорци – казао је митрополит ЦПЦ Михаило и најмлађим грађанима Цетиња пожелио успјешно ново љето, подијеливши им након тога дарове.

Спонзори који су помогли хепенингу су „Мотестат“, „Мартекс“, „Вулаш“, „Томо и Милош“ и Војо и Мира Вујовић. За музички дио програма, као и ранијих година, задужен је био Златко Латковић и НВО Херц.

Ј.Ђ.

Вјерници ЦПЦ налагали бадњаке испред Дворца краља Николе

Михаило: Вратите нам наше храмовеНије хришћански, ни људски да су наше цркве и манастири затворени за наше вјернике као да они

нијесу грађани ове земље - казао је митрополит Михаило

Из мисије ЦПЦ

БОЖИЋЊИ ПОКЛОНИНа Божић ове године након Свете

архијерејске литургије коју је служио митрополит Михаило са свјетенством одржана је традиционал-на каритативно-хуманитарна свечаност наше цркве.

Великом броју окупљених најмлађих вјерника наше цркве божићне поклоне је дијелио Његово Блаженство Архиепископ Цетињски и Ми-трополит Црногорски господин Михаило.

Донатори ове изузетне хуманитарне свеча-ности били су „Кингс“ из Подгорице у власништву господина Илије Алексића, госпођа Вјера Вујовић, господин Пеђа Брацановић и други бројни донато-ри, вјерници и поштоваоци ЦПЦ.

Из канцеларије ЦПЦ

LU^INDANLU^INDAN 5

У једно далеко, а тако блиско, од овога ништа мање студено јутро, најбољи борачки материјал црногорске народне војске, нашао се на висовима око Пријестонице Краљевине Црне Горе.

Пред њима су ступали официри нижих чинова, након што су се они сјајних гробова одлучили на касније буђење или другу шапку, одустајали скрхани неодлучношћу или пак били заокупљени вагањем.

Танких фишеклија и још тањих брашњеника, надали су се у вођству и обећања Министра који се још три дана раније био запутио преко Веље Воде вани, не сачекавши прве пуцње.

Чекали су оне који неће доћи – своје сународнике из других крајева и племена, да након ослобођења околних градова и вароши, скупа, ослобођењем Пријестонице крунишу васпоставу Домовине.

Вјеровали у повратак, стару ратну срећу и мудрост старца чашћеног данајским даром француског гостопримства, Господара са три сина и без мушког насљедника обореног трона, на којега је, као и на његову земљу, Европа већ одавно гледала широм затворених очију.

Мислили да говоре њеним језиком револуције која је утемељила лик Континента, уставши „За част, право и слободу Црне Горе“, док је она била заокупљена хладнокрвним цртањем лаписом реал политике, глува за вапај са Балкана, који ионако, како написа један провјерени црногорски пријатељ, „никада није ни био храм истине“.

Надали се да након што умарширају у Пријестоницу, „те својим уласком успоставе стање које достојно одговара црногорском имену“, умјесто „часна ријеч да ће како живот тако и имовина сваком бити загарантована“, са окупатором и залуђеном омладином неће морати да проговори „московка“.

Данима су чекали одговор надајући се да је то што ће показати да су слободни људи довољно да не морају по четврти пут у шест година бити и војници, нерезонски и дијелом усљед вишка чојства свог првог војника и касније иконе Устанка, губећи вријеме како не би душу.

Након узалудног чекања и изневјерених нада, са овога мјеста гдје небу стреми тек дјелић дуга њиховим сјенима, пала је историјска команда

капета Крста Зрнова Поповића за напад на окупатора и његове помагаче.

Историјска, упркос тадашњем исходу.Историјска, јер се у колико трагичном, толико

и величанственом кланцу црногорске историје, ехо пуцњева који су услиједили ступају у једно са онима са Белведера и из Тринаестојулског устанка. Усудио бих се рећи и ватрометом из 2006. године.

Одавде се први пут, под истим четним крсташима са Бардањолта и Санџачкога фронта, пошло на окупатора исте вјере, декларисаног брата и дојучерашњег савезника. Пошло се на јуриш у самоспознају. У загон у ново вријеме.

Крстовом командом и куршумима Божићних устаника занавијек је пресјечена једна трагична пупчана врпца. Пређен је Рубикон и рођен Црногорац којему ничије братство и нико више нијесу били ближи ни пречи од Црне Горе.

Ожиљци који ће услиједити даће одлучујући печат при коначном обликовању црногорске националне и државотворне свијести.

Како пред учитељицом живота, којој смо тек трен, дефилују генерације, тако и бакља коју даје ријетко некога западне двапут, већ иде из руке у руку: IV конгрес КПЈ увиђа да „црногорско сељаштво, притиснуто страховитим погромима и глађу и опљачкано до коже, тежи независности Црне Горе...“ И нуди му се биолошки и сазнајно свјежија и одлучнија да сплету стремљења уједно...

А историја, као историја, воли да сипа старо вино у нове мјехове: неће бити да нам се само чини да су Траинаестојулски устанак и тековине НОБ највеличанственије испуњење бар двију тачака прогласа који је одавде достављен ђенералу Милутиновићу – испирања „љаге на нашему оружју и да тек онда чиста и ведра чела приступимо овој великој Југословенској заједници“ и суштинско „анулирање скупштинске одлуке у Подгорици, и нове слободне изборе за Црну Гору, чији ће посланици ријешити пуноважно све наше... послове, те ... представљати Црну Гору унутра и изван...“. Име испуњеноме сну је било НР Црна Гора.

Они који већином нијесу били ни рођени или су пак били ђеца у крваве благдане 18-те ће на Оснивачком конгресу Комунистичке Партије Црне Горе 48-ме у слободној Пријестоници поновити:

Обиљежавање Бадњег дана на Цетињу

ИСТОРИЈСКИ ЗАМАХ У НАШЕ ДАНАСВаше Високопреосвјештенство, господине Градоначелниче Пријестонице, поштовани

суграђани и гости, драги поштоваоци сјени заточника црногорске слободе и трајања!

LU^INDANLU^INDAN 6„Такозвано уједињење Црне Горе са Србијом у новембру 1918. године извршено је не само против воље и расположења црногорског народа, него и уз помоћ бајонета српске војске, и то на најгрубљи начин, путем силе и преваре.“ Са њима су били и многи које су отријезниле 23 године версајског заједништва, и њихова ђеца.

И кад се са обје генерације скину идеолошке и одоре времена које их је обликовало, кад се разголите до суштине црногорског слободарства и непокора, до наше борбе непрестане, јасно је: да се 18-те и наредних крвавих година герила Црна Гора није покушала овако бранити и 41-ве овако у борби ковала и почела обнављати, не би било ни прилике да у новом миленијуму васкрсне онако како је једино и смјела и могла.

Изнад нас није споменик Господаревим изневјереним кадровским надањима, већ гладноме сељаку црногорскоме јуришу у тад немогуће, у наше данас. И њихове узвијане душе, у часном и вјечном миру и помирени са свима онима који су са супротне стране барикада били због пијанства великих снова и идеја, младалачког бунтовништва и искрених заблуда, а не српских динара и чинова, просто им, јер их је било.

Иза нас вријеме када се тако морала одлучивати судбина Црне Горе, а испред нас никад довољно пута пређена лекција о њиховим подвизима, мукама и грешкама, херојству и колебању, издаји и неслози, жртвама и заблудама, онима којима је Црна Гора сем васпитања дала мало, а они за њу пробали да учине и више него су могли. И дали јој све, сачувавши искру у камену, за ново покољење. Као и они сами, за пјесму створено.

Слава им, ка и ономе давноме Бадњему јутру, и овога и свакојега... До у вјечност Црне Горе...

Пеђа Нинов Вушуровић,Бајице, Бадње јутро, 2011. године

Болници „Данило Први“ на Цетињу

„Цитроен“Цетиње – Представници Удружења

„Пријатељи Црне Горе“ из Рима уручили су директору болнице „Данило I“ на Цетињу др Ивану Газиводи кључеве „цитроеновог“ возила. Газивода је казао да ће возило бити првенствено намијењено превозу пацијената цетињске болнице којима су неопходни прегледи у Клиничком центру у Подгорици.

-Удружење из Рима и овом приликом је показало да су прави пријатељи Црне Горе и Цетиња. Ово је њихова највреднија, али не и прва донација – казао је Газивода.

Он је захвалио представницима Црногорске православне цркве који су посредовали у овом пројекту.

Генерална секретарка Удружења Marija Coculo-Satta подсјетила је да оно броји више од 200 чланова и да сваки пут долазе у Црну Гору са љубављу и жељом да јој помогну, у знак сјећања на краљицу Јелену.

Према њеним ријечима, одабрали су ЦПЦ за посредника јер је то црква којој је припадала краљица Јелена прије него што је удајом за Виториа Емануела прешла у католичанство.

-Ми јесмо припадници католичке цркве, али не правимо разлике јер смо сви ђеца истог Творца – казала је Satta. Она је најавила још неколико вриједних донација које би из Италије ускоро требало да стигне за поплављена подручја у Црној Гори. Уручењу донације присуствовали су, осим представника болнице и Удружења, представници ЦПЦ и Амбасаде Италије у Црној Гори.

Ј.Ђ.

LU^INDANLU^INDAN 7

На трећем Синоду Црногорске Православне цркве од 30. октобра 2009. је одлучено, да се распу-сти Егзархат за Централну и Средњу Европу са сје-диштем у Бечу, и да се успостави Министарство иностраних послова Црногорске Православне Цркве.

Министарство иностраних послова има сје-диште у Бечу и са овог мјеста ће заступати Агенду Дијаспоре Црногорске Православне Цркве у свијету.

Министарство је повезано са Уставом Црно-горске Православне Цркве.

Његово Блаженство, поглавар Црногорске Православне Цркве, Ми-тро полит Михаило је за ру-ководиоца Министарства ино страних послова име-новао Његово Висо ко пре-освјештенство Архи епи-скопа Которског и При мо-р ског, господина Симеона, што је потврдио и Свети Синод.

Република Аустрија је 15.09.2010 одобрила Ми-ни старство као правно лице у Аустрији у складу са аустри-јским законодавством као „Удружење за унапређење Црногорске православне Цркве“.

Устав Министарства садржи сљедећи текст:

“Удружење чија дје-ла тност није усмјерена за сти цање добити и не тежи по ли тичким циљевима, слу-жи у Аустрији живећим Црно горцима/кама да преко Ми ни старства иностраних по слова Црногорске Православне цркве, која је сво-

ју самосталност добила 1776, његују културне ври-једности, а које представљају дио културе црно-горског народа. Под тим се подразумијева сао-пштавање, особама у Аустрији, особито долазећим ге нерацијама, како историје и развоја тако и акту-елности у садашњем времену.

Ова едукација ће бити приближена особама преко постојећих старих књига и записа, кроз ње го-вање традиционалних духовних вриједности, које су са Црном Гором тијесно повезане.

Томе требају послужити предавања на црно го рском и њемачком језику, као и његовање старих обре да, да би се сачувао ди је лови црногорске културе.

Томе припада такође и њега старих градова ку-лту ре, чији су савременици у Аустрији живући Црно-го рци/ке. Треба се успо ста-вити и унапређивати ко орди-нација са свим дотичним црногорским установама.

Удружење ће се тру-дити да обавеже на сарадњу историчаре и свједоке вре-ме на и особе, које су у не-по средном односу са Црно-го рском Православном Црк-вом, за даље образовање чла-нова Удружења.“

Ова Асоцијација пре-ко подршке Министарства ино страних послова Црно го-р ске Православне Цркве са сје ди штем у Бечу, преузела је сво ју дјелатност од 16.IX 2010.

У поводу Нове Године 19.01.2011. у Хотелу „Sacher“ у Бечу одржао се скуп званица, официјелних конзуларних представника разних држава на Новогодишње пријему.

Ово пријему су присуствовали између осталих и Papsi Nuncije из Аустрије, као и Nunciaturat. На овакав пријем по први пут је позван и Минисар иностраних послова Црногорске Православне

цркве, Његово Високопреосвјештенство, Архиепископ Которски и Приморски Господин Симеон. Пријему нијесу присуствовали једино представници Амбасаде Црне Горе у Аустрији, нити су на исти упутили свог заступника.

Министарство иностраних пословаЦрногорске Православне Цркве

Архи епи скоп Которски и При мо р ски господин Симеон

LU^INDANLU^INDAN 8

Рукоположењем свештеника Црногорске православне цркве (ЦПЦ) за Србију, јереја Војислава Д. Миљанића, формиране су двије парохије, Ловћенац и Нови Сад, саопштено је из парохије ЦПЦ у Ловћенцу.

Они су поручили да је све спремно за формирање нових црквених одбора и општина на територији Србије, гдје се за то укаже потреба. Најавили су да ће ускоро у парохији Ловћенац почети изградња храма Светом Ивану Црнојевићу.

Из парохије ЦПЦ у Ловћенцу позвали су све Црногорце да приђу у окриље те цркве јер је она, како су казали, ван политике и бавиће се искључиво вјерским питањима и потребама вјерника, руковођена својим уставом.

-Својим оснивањем у Србији, ЦПЦ није уперена против ниједне вјерске или национал-не заједнице, па тако ни против српског народа, ни против Српске православне цркве, нити ће својим дјеловањем штетити уставно-правном поретку Србије – навео је у саопштењу јереј Миљанић.

Он је казао да је оснивање парохија неми-новност и алтернатива за све вјернике у Србији који се осјећају припадницима црногорске заједнице и који желе да своја вјерска осјећања испољавају под окриљем ЦПЦ.

-ЦПЦ је самостална и аутокефална право-славна црква са достојанством митрополије. Њена улога у држави Црној Гори, а нарочито у дијаспори је очување националног и вјерског идентитета њених припадника – казао је Миљанић.

Из парохије у Ловћенцу захвалили су Удружењу Црногораца Крсташ које је, како су наве-ли, пружило немјерљив допринос у промоцији ЦПЦ у Србији, али и црногорској дијаспори широм свијета.

-Дугогодишња принципијелна, храбра и достојанствена борба Крсташа је и омогућила да да-нас имамо активне парохије у Србији – навели су они.

Додају да су захвални и Црногорској партији, јединој политичкој странци која се статутарно одре-дила да се бори за слободно дјеловање ЦПЦ у Србији.

Из парохије Ловћенац позивали су све вјернике и поштоваоце ЦПЦ да се придруже и по-могну градњу храма посвећеног Светом Ивану Црнојевићу, како би он постао стожер вјерског и на-ционалног бића црногорске заједнице како у Србији, тако и у цијелој дијаспори.

Оснивање Парохија је неминовност и алтернатива за све вјернике у Србији који се осјећају припадницима црногорске заједнице – казао је јереј Миљанић.

МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО НА ИЗЛОЖБИ „НОВЕ НАДЕ“

У Биљарди је 7.02.2011. године одржана излож-ба графичких радова – Нове наде. Ова изложба је прва манифестација „Фондације Љубица и Томо Ломпар“ којој се отвара нови круг помоћи студенти-ма и младим црногорским ствараоцима. Како је на отварању речено фондација ће оваквим и сличним манифестацијама помагати ликовним, књижевним, драмским и музичким ствараоцима. На изложби су се представили сљедећи ствараоци: Ана Аџић, Адријана Гвозденовић, Соња Гледић, Реља Дедић, Иванка Ђоновић – Хаверић, Марија Каписода, Ана Ломпар, Иван Пејовић, Александра Томић – Вицковић, Никола Вицковић, Тихо Вујовић, Марко Зоговорић и Милена Живковић.

У име оснивача Фондације мр. Марка Ломпа-ра Управни одбор ће наставити јасно опредјељење за незатровану љепоту црногорског стваралаштва. Свечаности су присуствовали Митрополит Миха-ило, епископ Симеон и Секретар Св. Синода ЦПЦ Сретен Вујовић.

З.С.

РУКОПОЛОЖЕН ЈОШ ЈЕДАН СВЕШТЕНИК ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЛОВЋЕНЦУ

ЦРНОГОРСКА ЦРКВА ДОБИЛА ДВИЈЕ ПАРОХИЈЕ У СРБИЈИ

LU^INDANLU^INDAN 9БЛАГОВИЈЕСТИ

Један од датума који носи печат хришћанске бесмртности је 7. април по новоме (грегоријанскоме), односно 25. март по староме (јулијанскоме) календа-ру. У цјелокупној богатој хришћанској историји то је један од најзначајнијих дана, који славимо као праз-ник радости и свјетлости. Благовијести прослављамо у знак ćећања на вијест којом је арханђел Гаврил са-општио Ђевици Марији да ће Она родити Спаситеља људскога рода. Тако ће њена доброта и послушност бити благословљена. По радосној вијести празник је добио име Благовијести и прославља се од првих дана проповиједања хришћанства.

Иако је прича мало дужа, предлажем да се приćетимо библијских записа о овоме значајноме догађају.

Исти Господњи благовјесник пола године раније јавио се свјештенику Захарији саопштивши му да ће његова жена Јелисавета, која је била нероткиња и доста стара, родити сина, Јована Крститеља: „Њему се показа анђео Господњи који стојаше с десне стране олтара кадинога...Не бој се, Захарија; јер је услишена твоја молитва; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и нађени му име Јован (Јеванђеље по Луки, 1, 5- 15).

Ђевојка Марија је од своје треће године живјела и служила при Јерусалимском храму (у све-тилиште су могли ући само свјештеници). Расла је у светости радо прихватајући строге регуле по којима се одвијао живот у храму. Обичај је био да ђевојка кад уђе у петнаесту годину живота, напушти храм и ступи у брак. Свјештеници саопштише Марији да не може више живјети при храму, већ је морају предати на старање неожењеном мушкарцу чија ће жена по-стати. И силно се изненадише кад чуше од Марије да се посветила Богу и да само Њему жели служити до краја овоземаљскога живота. То је значило да се Она не жели удати

По промислу Божјем, свјештеници, међу којима је био и старац Захарија, одлучили су да ђевојку Марију повјере њеном сроднику, староме Јосифу из Назарета (тада је имао 84 године), да се стара о њој. У Јосифовом дому она је наставили да живи у светости и правди као и у храму Соломоно-вом. Вријеме је проводила у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. За друге ствари и начин живота који су водили други људи тога времена није имала интересовања.

На темељу записа јеванђелиста Луке, који се позива на богата усмена и писана ćедочења оче-видаца и слуга Божјих, извјесно је да се пола годи-не након јављања свјештенику Захарији. арханђел Гаврило јавио и ђевојци Марији у Назарету. Обасјан арханђелском свјетлошћу, док је Она држала отворену књигу пророка Исаије и размишљала о великом про-

рочанству старозавјетнога пророка Данила, саопшти јој вијест која је потврда испуњења старог пророчан-ства. Ево како јеванђелист Лука описује цио догађај: „Ушавши к њој, анђео рече: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом. Ове ријечи збунише Марију која поче размишљати о њиховом значењу. Анђео јој рече: „Не бој се, Марија, јер си добила милост у Бога. Ево, затрудњећеш и родити Сина, и даћеш му име Исус. Он ће бити велики и назваће се Син Свевишњега. Господ Бог даће му пријесто његовога претка Дави-да, па ће владати над Јаковљевим домом довијека и његовоме царству неће бити краја“ (Јеванђеље по Луки, 1, 27 – 36).

Из разговора који је Божји изасланик водио са ђевојком Маријом може се закључити да се њено дијете неће родити по тјелесним законима, него по замисли свемоћнога Бога, силаском Светога Духа. Такође видимо да Бог у плану спасења човјечанства ништа није препуштао људској вољи! Спаситељ ће бити изнад свега овоземаљскога и имаће вјечити пријесто који му је од Бога обећан. Чак му је и име одређено: „Даћеш му име Исус“.

Према томе, била је Божја провидност да мајка ђетету да име Исус. У то не треба сумњати.

Овом приликом треба поклонити пажњу и самој поруци, јер је она по значају у цијелом Но-вом завјету јединствена. Поруке које садрже неку радосну вијест Бог је обично повјеравао арханђелу Гаврилу. Заправо, за њега можемо рећи да је ис-тински носилац добрих вијести. Према садржају Божјих порука које је преносио људи су га називали и благовјесником. Порука упућена ђевојци Марији дјелује јасно, снажно, увјерљиво и сликовито. Њен смисао је дубок. Није она упућена само ђевојци Марији, него и будућим покољењима. Управо је то оно што даје поруци изузетну снагу и значај. Ко је гођ прочитао Нови завјет, савршено разумије дубину по-руке. Она прожима и наше вријеме. Људи је и данас радо слушају, препричавају, преносе једни другима оно што читају и чују, размишљају о њој и, најзад, прихватају је као израз Божје воље. Прихватају је као одлуку и поруку Бога да оствари своју намјеру да по-ново буде са и међу људима.

Догађај кад је арханђел Гаврил саопштио ђевојци Марији да ће родити Спаситеља, збио се тачно девет мјесеци прије рођења Исуса Хиста. Зато свако хришћанско срце задахнуто истинитим духом побожности и цио христољубиви народ којем пред очима сија Божја истина, девет мјесеци прије Божића прославља празник Благовијести.

Не заборављајући значај овога радоснога догађаја, у Христовој цркви ćутрадан се прославља свети арханђел Гаврил (Сабор Светога арханђела Гаврила).

Свјештеник Жарко Л. Ђуровић

LU^INDANLU^INDAN 10

LU^INDANLU^INDAN 11

LU^INDANLU^INDAN 12

LU^INDANLU^INDAN 13

LU^INDANLU^INDAN 14

LU^INDANLU^INDAN 15

LU^INDANLU^INDAN 16

LU^INDANLU^INDAN 17

LU^INDANLU^INDAN 18

LU^INDANLU^INDAN 19

LU^INDANLU^INDAN 20

LU^INDANLU^INDAN 21

LU^INDANLU^INDAN 22

LU^INDANLU^INDAN 23

LU^INDANLU^INDAN 24

LU^INDANLU^INDAN 25

LU^INDANLU^INDAN 26

LU^INDANLU^INDAN 27

LU^INDANLU^INDAN 28

LU^INDANLU^INDAN 29

LU^INDANLU^INDAN 30

LU^INDANLU^INDAN 31

LU^INDANLU^INDAN 32

LU^INDANLU^INDAN 33

LU^INDANLU^INDAN 34

LU^INDANLU^INDAN 35

LU^INDANLU^INDAN 36

LU^INDANLU^INDAN 37

LU^INDANLU^INDAN 38

LU^INDANLU^INDAN 39

LU^INDANLU^INDAN 40

LU^INDANLU^INDAN 41

LU^INDANLU^INDAN 42

LU^INDANLU^INDAN 43

LU^INDANLU^INDAN 44

LU^INDANLU^INDAN 45МАНАСТИРСКУ РИЗНИЦУ ЧИНЕ СВЕТИЊЕ И

ЕКСПОНАТИ ДРЖАВЕ ЦРНЕ ГОРЕ

На основу одлуке Ми-нистарства просвјете, коју је потписао Нико Павић, пре-дат је Црквеном музеју, из На-родног музеја, један број ек-споната на „чување“, који су били оцијењени да имају само „вјерски карактер“. Предају је извршио Мирко М. Меденица, директор Државног музеја, уз присуство Вука М. Павићевића, инспектора Министарства. Потребно је напоменути да је један број тијех експона-та, иако вјерског карактера, припадао личностима које су својим положајем и дјеловањем – значајне за политичку, дипло-матску, правну, војну и другу свјетовну историју црногор-ског народа. Међу такве ек-спонате спадају и митра Ви-сариона Бориловића, митра и архијерејски штап Петра I Петровића, архијерејски штап Петра II Петровића, и др. На тај начин црногорска власт је предала окупационој (српској) цркви веома важне предмете црногорске историје.

У питању је према при-ложеном записнику више од 100 Светиња и драгоцјености неотуђивог Црногорског државног и националног бла-га. Приложени записник који у прилогу објављујемо, по-средством Архива Државног музеја са Цетиња неизбрисиво је ćедочанство да ове Светиње, реликвије и драгоцјени ек-спонати нијесу власништво Српске цркве у Црној Гори већ недјељиви, неотуђиви и неоткупљиви фундус државе Црне Горе као својег јединог и искључивог власника.

LU^INDANLU^INDAN 46

LU^INDANLU^INDAN 47

Наставак са пријетходне странице

LU^INDANLU^INDAN 48

LU^INDANLU^INDAN 49


LU^INDANLU^INDAN 50

LU^INDANLU^INDAN 51


LU^INDANLU^INDAN 52

LU^INDANLU^INDAN 53


LU^INDANLU^INDAN 54

LU^INDANLU^INDAN 55


LU^INDANLU^INDAN 56

LU^INDANLU^INDAN 57


LU^INDANLU^INDAN 58

LU^INDANLU^INDAN 59


LU^INDANLU^INDAN 60

LU^INDANLU^INDAN 61


LU^INDANLU^INDAN 62

LU^INDANLU^INDAN 63


LU^INDANLU^INDAN 64

Звучне полемике које се воде о црквици на Румији превазишле су сваку мјеру. Са једне стране су првоборци деструкције у Црној Гори, са друге људи који се позивају на Устав и законе наше земље.

Вулгарне клетве, омаловажавања и вријеђања оних чији је то увијек био ниво јавних комуникација, не пропуштајући притом да нагласе и институцију коју обнаша особа на коју се односе ти погрдни изрази, понижавајући тако највишу законо-давну институцију државе, недопуштено је законом!

Управо због овог парадокса желим да изне-сем своје мишљење, ако ми то буде допуштено.

Чињеница је: без обзира на величину и врсту материјала, ради се о вјерском објекту /који је освеш-тан/. Свако ко ово спори, напросто гријеши!

Непобитне чињенице су такође: препад, начин на који је тај објекат постављен, освештан, недозвољен је облик насиља и примитивизма. И не само то. Ради се, пар еxселанс, о највулгарнијем кршењу закона и Устава Црне Горе, повреди елемен-тарних људских права, људи различитих вјерских опредјељења. Ако овоме додамо да је црква, као институција, одвојена од државе, онда морамо рећи и да се свештенство и највиши великодостојници морају придржавати закона Црне Горе. У конкретном случају, они се понашају као прекршитељи. Што већи

злочин, то вулгарнији рјечник. За то постоје санкције и правни систем државе.

На темељу изнешеног, сматрам да борци за Устав и законе Црне Горе не треба да се понашају на исти начин на који то раде прекршитељи закона и Устава. Употребом вулгарне терминологије, спустити се на ниво прекршитеља закона је нецјелисходно! /Лата, ломина, жељезни објекат и сл./ Ниво ко пљуне даље слушамо са те стране пуних 20 година. Мантија не чини попа попом, него његово понашање и душа!

Вјерски објекат са Румије треба ИЗМЈЕСТИТИ на за то погодно мјесто, које одго-вара цркви која га је бесправно поставила. То је једино рационално рјешење! Познато код нас и у цијелом свијету. Дакле, законско ИЗМЈЕШТАЊЕ НИЈЕ СКРНАВЉЕЊЕ. Употреба било које ДРУГЕ РИЈЕЧИ за овај чин је испод нивоа сваке новине или било којег средства обавјештавања јавности и давање аргумената прекршитељима закона да се понашају простачки и насилно, како то чине ових дана.

Мијешати овај проблем са пописом је брука и степен културе оних који то потенцирају. Баш зато, иза сваке њихове борбе, стоји пораз! На путу за Евро-пу, актуелна власт о овоме мора водити рачуна!

Момир Чоловић

Мантија не чини попа попом

Предсједник македонског Собрања поручио да и његова држава има проблема са СПЦ

Нема само Црна Гора Амфилохија

Црна Гора и Македонија имају проблема са онима који још не схватају шта су вриједности грађанских и мултикултурних држава – саопштено. Амфилохије није проблем Кривокапића, него државе

Македонија има проблем са Српском црквом, као и Црна Гора. Кад један субјект има проблеме са више субјеката, мислим да је проблем у том једном – казао је јуче предсједник Собрања Македоније Трајко Вељановски.

Вељаноски је то саопштио новинарима послије сусрета са предсједником Скупштине Ран-ком Кривокапићем са којим је, између осталог, раз-говарао и о проблемима које и Подгорица и Скопље имају са Српском православном црквом, односно признавањем Црногорске и Македонске православне цркве.

Заједнички закључак предсједника парламе-ната двије државе био је да нико не може бити из-

над устава и закона, те да и Црна Гора и Македонија имају проблема са онима који још не схватају шта су вриједности грађанских и мултикултурних држава.

Кривокапић је додао да „Црна Гора и Македонија имају проблеме са онима који још не схватају да је секуларна држава достигнуће које је дошло са француском грађанском револуцијом“.

- На Балкану тешко заживљавају секуларне и државе владавине права. Ти субјекти се морају пови-новати закону и знати да не могу бити изнад Устава и наших европских обавеза. Вјерујемо да ће Црна Гора и Македонија добити битку са заоставштином вре-мена које је давно напуштено у Европи, а у нашим земљама још траје као раритет – додао је Кривокапић.

Предсједник Скупштине казао је, коментаришући новинарско питање, да нема лични сукоб са грађанином Ристом Радовићем, већ са тим што митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) не поштује Устав и законе.

LU^INDANLU^INDAN 65- Немам сукоб са грађанином Ристом

Радовићем, већ са онима који не поштују Устав Црне Горе, темељну вриједност забране изазивања наци-оналне и вјерске мржње, законе и извршне одлуке Владе. Имам проблем са онима који хоће да спријече Црну Гору на путу европских интеграција, а мис-лим да је то дио стратегије успоравања и изазивања нестабилности – казао је Кривокапић на прес конференцији, коментаришући најновије изјаве ми-трополита Амфилохија упућене њему лично.

- Нико од нас нема право на личне односе. Обављамо јавне функције и одговорни смо грађанима Црне Горе. Никаква примитивна понашања пре-ма братству Кривокапића неће имати реакцију, јер овдје је проблем са Уставом, законима и европским интеграцијама наше државе, а не лични сукоб – ис-такао је Кривокапић.

И. К.

ПЕН и ЦДНК оцијенили да је вербална кампања уочи пописа у Црној Гори као прије ратова у бившој Југославији

Кампања диригована из Београда Вербална кампања у вези са предстојећим

пописом становништва, „по интензитету, брутално-сти и вокабулару веома је слична и готово идентична, пропагандној припреми ратова у бившој Југославији - оцијењено је јуче из црногорског ПЕН центра и Црногорског друштва независних књижевника.

У саопштењу достављеном порталу Анали-тика, које су потписали предсједник ПЕН-а Младен Ломпар и предсједник ЦДНК Милорад Поповић, наводи се и да је та кампања координисана из Бео-града, из сједишта Патријаршије, Српске академије наука и уметности и врховништва Србије на челу с предсједником Борисом Тадићем.

У документу се наводи да се „мобилишу за национално пребројавање“ само представници Срба у Црној Гори, али не и они малобројних заједница - Бошњака, Муслимана, Албанаца, Хрвата.

- Иако је великосрпски национализам крајем прошлог стољећа доживио морални, политички и војни пораз и нанио немјерљиву штету међународном престижу српског народа, поново се из исте духов-но-идеолошке матрице чују злослутне пријетње, као и презир и мржња према свему што је друго и другачије у Црној Гори. Стога и тзв. црква на Румији

није донешена хеликоптером српске војске да буде у функцији духовне обнове, вјерске сношљивости и помирења него да пркоси као симбол насилништва и братомржње - додаје се у саопштењу.

ПЕН и ЦДНК образлажу да је искључиво статистички посао пописа становништва претворен у бруталну политичку пропаганду с циљем да из-азове нестабилност и старе-нове подјеле у питањима државности, националног и културног опредјељења међу православном већином. На тај начин се суге-рише да је црногорска нација створена комунистич-ком манипулацијом, а не историјском и културном еволуцијом вјековне црногорске државности и да је садашња независна Црна Гора неодржива и привре-мена.

Црногорски ПЕН центар и Црногорско друштво независних књижевника позвали су пред-ставнике власти да свим грађанима Црне Горе омогуће слободно изјашњавање о вјерској и националној при-падности, у складу с Уставом, а институције цивил-ног друштва да дигну глас против језика мржње.

Д.Ћ.

Тешко је не одати кривицу лицем

По архитехтоници, ниједан од храмова које је митрополит црногорско-приморски, брдски, скендеријски и Светога пећкога трона егзарх поди-гао по Црној Гори, не наликује на типичну црногор-ску цркву, но се сви уклапају у моравско-србијански стил цркава. Много се штошта у животу и историји мијења, а понешто се и не мијења.

Отплови Лазар

Послије укидања црногорске државе 1918. године младијем генерацијама у Црној Гори историјска прошлост је предочавана као непрекид-ни низ духовнијех, политичких и бојнијех подвига. Словени, здрави и ропством ненатруњени, прелазе Дунав и Саву да би примили више културе на Балка-

LU^INDANLU^INDAN 66ну. Тако усмјерени народ рађа Немању који уједињује српство. Онда се рађају српске краљевске круне, ду-ховни Славини и светосавски подвизи, држава се шири на све стране. Мађарима и Венецији знали смо дати по носу, Фридриха Барбаросу застиђели смо златнијем кашикама и пируновима, Бугаре смо сли-стили на Велбужду. Душан Силни је јуначки заузео толико земаља да се с правом назвао царем Срба, Бу-гара, Грка, Арбанаса и Приморскијех страна. Од оца Душана Силнога нико није смио рећи на Балкану ни црно ти око у глави. Да га цинцарски Грци не отрова-ше не би подивљале Османлије могле ни присмрђети на Балкану. Али нека су дошли проклети Турци невјерници, то је само Бог стио како бисмо на Косову доживјели духовни препород, како би нам у Небес-ко Царство отпловио хришћански витез и српски цар Лазар Хребељановић.

Христови насљедници

Титовско - комунистичка настава историје није била баш идентична с претходном, краљевско-карађорђевићевском наставом, али посттитовско вријеме надокнадило је унитарно-светосавске леген-де о српској прошлости. Уједначили су гласове попо-ви и наставници да смо се на Косову опредијелили за Небеско Царство како бисмо били једини Христови насљедници на Екумени.

У смислу те велике духовне побједе на Ко-сову трасирана су величанствена српска догађања: двјестогодишња црногорска борба непрестана про-тив Турака и Лацмана, Карађорђев устанак против Агарјана и величанствени српски пуцањ у швапскога паćега сина у Сарајеву на Видовдан 1914. господње године. А круна тога мартирскога пута је недостижна по историјскоме значењу, то је Подгоричка скупшти-на, која није ништа друго до обновљени подвиг Све-тога Симеуна Немање, ујединитеља небеско-светијех српских земаља. Подгоричка скупштина од 1918. године је међу историјскијем догађајима Црне Горе што и Ловћен међу њезинијем планинама.

Е, таквијем тумачењем историје одржавана је идеолошко-политичка клима широкијех народних маса које ће довести до распада СФРЈ, до Сребрени-це и Конавала и другијех звјерстава на просторима југословенскијех земаља.

Убиј ближњег свога

А ево неколико детаља из српске прошлости које је верификовала критичка историографија.

Синови родоначелника „светородне династије Немањића“, католик Вукан и право-славац с католичком краљевском круном Стеван

Првовјенчани, водили су крваве бојеве око престола. Краља Уроша збацио је с трона син му Драгутин, а тога краља Драгутина збаци на исти начин брат му Милутин. Драгутинова сина Владислава утамничио је стриц му краљ Милутин узевши му сву територију. Против краља Милутина уротио се син му Стеван кога ће отац казнити сљепилом. А кад се краљ Стеван, који је само цклинио на једном оку, домогао пријестола, наредио је да му се убија брат Константин на „начу-вено свиреп начин“, како то кажу историјски извори. Управо, тако је то записао њихов савременик Гијом Адем. На Стевана Дечанскога кренуће син му Душан, будући и први српски цар, збациће га с пријестола и утамничити га у Звечану ђе ће убрзо бити задављен. Да ли свиленијем гајтаном или голијем рукама - не зна се. Да се Душан Силни могао домоћи својега брата Станише, не би био њежнији према њему него што је био према своме оћорављеном оцу. Била су та двојица браће Немањића крвни непријатељи један према другоме.

Милутин и Аркан

Краљ Милутин Немањић био је, како то констатује елитни историчар Владимир Ћоровић, „човјек јаке воље и без имало моралних скру-пула“. Грубо је заобилазио каноне ортодоксног православља којему је само официјелно припадао. Женио се четири пута и растављао од вјенчаних жена кад му је то налагала политичка прагма. Јелисавету, свастику својега брата Драгутина, завео је као монахињу. Као старац вјенчао се са четвртом женом, „шестогодишњом“ Симонидом. Међутим, краљ Ми-лутин Немањић, тај неканонски православац, поди-гао је током своје дуге владавине мноштво цркава и манастира, онолико колико је у години дана - како се каже народном ријечју. Краљ Милутин је очигледно трговао са Богом. Свемогући, ти мени опрости што се не држим светијех канона, а ја ћу подићи храмо-ве у којијем се причвршћује вјера у Тебе, у Твојега Сина и Светога Духа. Да се не крива ни тамо ни амо. Тако је краљ Милутин једнијем метком убио два зеца. Успоставио трговачку равнотежу с Богом, а својијем моћним ктиторством одскочио од другијех краљева, својих предака и потомака. Српска црква га је про-гласила за светитеља.

На простору трговине с Богом наше вријеме изњедрило је праве насљеднике краља Милутина. Свакодневно сусријећемо моћне шверцере, тајкуне и босове којима о дебелијем златнијем ланци-ма ландарају низ прси смарагдни крстови с ликом Исуса Христа и Мајке Божје. Сви се ваљда ćећамо фотографија Арканове свадбе. Као да се вјенчавао краљ Милутин Немањић с неком од својијех четирју

LU^INDANLU^INDAN 67жена. Та борачко-православна сличност Аркана са српскијем краљем Милутином Немањићем изгле-да да је одушевила митрополита Амфилохија, па је Аркану указао част у Цетињскоме манастиру и у друговању с њим кроз Црну Гору.

Ипак, само релативно значење има латин-ска сентенца Темпора мутантур, нос ет мутамур ин иллис. Српска црква има наглашене квалитета који се вјековима не мијењају. Ту приврженост узуси-ма краљмилутиновског православља посебно се исказује у архитехтоници цркава које је митрополит црногоско-приморски, брдски, скендеријски и Све-тога пећкога трона егзарх подигао по Црној Гори. Ниједан од тијех храмова не наликује на типичну

црногорску цркву, но се сви уклапају у моравско - србијански стил цркава. Дакле, много се штошта у животу и историји мијења, а понешто се и не мијења.

Борачко-православна сличност Аркана са краљем Милутином Немањићем одушевила је ми-трополита Амфилохија

Ти мени опрости што се не држим светијех канона, а ја ћу подићи храмове у којијем се причвршћује вјера у Тебе

Новак Килибарда

Исто већ сто годинаОвих дана су актуелни позиви који се већ више од једног вијека стално понављају од одговорних

људи из политичког, научног и религиозног живота Србије. Познати су нам сценарији из Српске академије наука и умјетности, још боље и упечатљивије су нам у памћењу понашања Српске православне цркве и њеног патријарха Иринеја, посебно митрополита Амфилохија. Нијесу нам далеко од сјећања ни ставови бившег политичара Коштунице који је у спрези са Амфилохијем поставио зло на Румији, злоупотребљавајући свој службени положај предсједника ЗД Црне Горе и Србије.

У којој држави на свијету једно свештено лице организује састанке због пописа уз присуство свих представника антицрногорских партија у Црној Гори, као и амбасадора Србије у Црној Гори, госп. Зорана Лутовца. Да ли је потребно бити неки признати политички аналитичар да се сагледа суштина ствари и по-литичко и вјерско дјеловање из Србије и са којим намјерама се то ради. Да ли предсједник Србије Тадић злоупотребљава своју дијаспору и црква своје вјернике у политичке сврхе.

Ми из Црногорске дијаспоре, а то је бројка од око 500.000 исељеника широм свијета, смо лојални грађани у државама у којима живимо, које волимо и поштујемо и само као такви можемо бити поуздан осло-нац и мост сарадње Црне Горе и држава у којима живимо.

Никада од митрополита Црногорске православне цркве, господина Михаила, приликом његових посјета дијаспори, нијесмо чули ни једну ружну ријеч ни о другим народима и религијама, ни о државама у којима живимо. Зато смо ми у дијаспори запрепашћени толиким политичким ангажовањем и дјеловањем митрополита СПЦ Амфилохија.

Он више личи и јесте идејни вођа антицрногорске опозиције у Црној Гори, него свештено лице и још, нажалост, митрополит.

За Црногорску дијаспору Јужне Америке Душан Маџаровић

Други пишу: Пешчаник

Како поништити Црногорце

Веровало се да ће ова економска криза, те-жак живот грађана и тотални хаос и безидејност који владају у држави, одвући пажњу од исушених идеја о свеспрству. То се није догодило, јер за то увек има надлежних. Свесрпство се данас обукло у причу о Србији као матичној држави свих Срба у региону, како то садашњи закон о дијаспори назива, покушавајући

смирено, у складу са политиком „мирних и дипло-матских средстава“ да преименује Милошевићеве амбиције о уједињењу свих Срба у једну државу. Црква и даље не крије да су Милошевићеве идеје и њене „заветне мисли“ једнако живе и здраве као некад. Само су се државне „мисли“ прикриле и скромније оденуле, доношењем националистичког

LU^INDANLU^INDAN 68закона о дијаспори, по коме се уводи Савет свих Срба у региону и коме председава нико други до сам пред-седник Тадић. Управо је ових дана одржан Савет свих Срба из региона у кабинету, код председника.

Но, окупљање Савета свих Срба из региона код Тадића није случајно одржано баш у ово време, јер је крајње време било да се у акцију крене. Идеја је да се Срби припреме за пописе становништва који ће се у априлу догодити у суседним државама. Тај догађај је за врх наше власти нарочито важан у Црној Гори. Тамо црквени и државни врх Србије већ увели-ко води кампању да се што већи број грађана у Црној Гори изјасни као Срби, с надом да ће тако нестати и та „вештачка“ држава без нације, коју је, наводно, из-мислио Милован Ђилас да напакости Србима. Ако се неко пита шта ће у буџету Србије 57 милијарди дина-ра за специјалне намене (прошле године је потроше-но нешто мање, око 42 милијарде), а да никоме није јасно шта се под тиме подразумева, ето, сада знамо: те паре троше се и на политичко-црквену кампању пред попис становништва у Црној Гори. Србија плаћа како ће да се уписују Црногорци, не би ли тамо српство оживело.

И сасвим конкретно. Кампању у самој Под-горици води Млађен Ђорђевић, важан човек из ка-бинета председника Тадића, коме се поверавају најделикатнији задаци. Прича се да ће десет дана пре пописа становништва наш председник скокнути до

Црне Горе да би присуствовао отварању нашег кон-зулата у Херцег Новом. Шта ће наш шеф државе на отварању једног конзулата, макар и знали шта је за-кулисна замисао? Готово да није пристојно да пред-седник једне државе иде у другу државу због тако бедног повода као што је конзулат, а да иза тога стоји тако крупна ствар, као што је цветање Срба у Црној Гори. Изговор за посету је понижавајући, а корист од кампање биће никаква (сем подсећања на „пусте снове српске“). Јер, Црногорци ће се национално изјашњавати како они хоће. Само запуштени мозак може да смисли овај паклени план – да се у Црној Гори произведе што више Срба. А овде у Србији, баш их брига за Србе: ексере у руке забијају, секу прсте, од глади и беспослице поцркаше, али, боже мој, хајде мало да комшији цркне крава и да у Црној Гори буде више Срба него икад. Нек’ иде живот, јер кад већ не могу у Србији, бар ће у Црној Гори Срби процветати.

Ако је неко мислио да су врхови државе и цркве, и позадински национални раденици дигли руке од уништавајућих свесрпских идеја и да се за њих више не пишу позамашне ставке у буџету, онда се љуто преварио. Они се никада нису успавали, то дежурство увек траје. Понекад задремају, а ми се по-надамо да смо кренули напред. Кад се тргну из дре-межа, опет вичу Стој.

Весна Пешић

Побједа 26.1.2011.

Клетва клетву стиже

Амфилохије (Радовић) поново проклео, након што је предсједник парламента Ранко Кривокапић изјавио да држава мора да спроведе одлуку о уклањању бесправно подигнутог лименог објекта на Румији

Митрополит Амфилохије (Радовић) наста-вио је, да куне у Београду на промоцији књиге о Ви-соким Дечанима. Његов „језик љубав“ није обухва-тао само оне који би уклонили нелегални објекат са Румије већ и све Србе који би се одрекли Косова.

- Дабогда ко срушио цркву Свете тројице, Бог њега срушио и сила часног крста га пораз-ила – поновио је, према српској агенцији Бета, највиши великодостојник Српске цркве у Црној Гори објашњење својих ријечи изговорених 19. јануара у Подгорици.

– Највиши великодостојник Српске право-славне цркве у Црној Гори, митрополит Амфилохије (Радовић) поново је јуче у Београду проклео свако-га ко би уклонио нелегални лимени објекат са врха

Румије, али је додао и клетву сваком Србину који би се „одрекао“ Косова.

- Ако се нађе неки министар или владар Србије или неки Србин, не знам одакле, и одрекне се руке светог краља Стефана Дечанског, који је још увијек владар Косова и Метохије, неће имати само моје проклетство већ и проклетство свете руке – изјавио је, према српској државној агенцији Тањуг, српски митрополит Амфилохије (Радовић) у Медија центру у Београду, гдје је промовисао једну књигу о Манастиру Високи Дечани.

- Понављам то, не као ријеч мржње, већ као израз најдубље љубави и бриге према онима који би учинили такав злочин према Румији, цркви светињи, Црној Гори, Европи и њеном достојанству.

LU^INDANLU^INDAN 69Ламина и грађанин Радовић

Амфилохије (Радовић) реаговао је на прет-ходно изречене ријечи предсједника Скупштине Црне Горе Ранка Кривокапића који је изјавио да Амфилохије (Радовић), када позива на мржњу и рушење државе Црне Горе, није српски митрополит него грађанин Ристо Радовић, који мора бити одгово-ран пред законом.

- Ко хоће да сруши државу и пријети мањинским народима - то више није митрополит, већ грађанин Ристо Радовић који одговара пред законом. Црква нигдје у цивилизованом свијету није ван зако-на, ниједна власт не смије калкулисати или толериса-ти кршење уставног система и закон мора једнако да важи за све, па и за цркву и митрополита Амфилохија - казао је Кривокапић.

- Нема разлике између пријетње Осаме бин Ладена – „ако Француска не уради оно што од ње тражимо ми ћемо се осветити“, и пријетње – „ако примијените закон и Устав Црне Горе биће крвопролића“. У конструкцији тих реченица не постоји разлика - рекао је предсједник парламента.

Кривокапић је казао да тај лимени објекат, или како би Цетињани рекли – ламина, тј. објекат од лима, мале употребне вриједности, није направљен само као нелегалан.

- СПЦ је изградила толико бесправних објеката по Црној Гори, али овај на Румији је направљен да се сруши њена мултиетничност и зато га треба уклонити – казао је Кривокапић.

Фашизам, Отоманска империја, Велика Албанија

Митрополит Амфилохије (Радовић) одбацио је јуче оптужбе предсједника Скупштине Црне Горе Ранка Кривокапића оцјенивши да „онај ко подржава рушење цркве на Румији, подржава отоманско руши-лачко насиље“.

- Ни мање цркве, нит веће приче. Ако је то у питању, разумљиво ми је интересовање. Они у које спада и „кривомозгић“ понављају исту причу као папагаји. Да је мудрости, они би тражили да се та црква упише у Гинисову књигу на начин на који је постављена и материјал од кога је састављена. Истов-ремено, направили би неку жичару да се народ пење горе на то чудо и види Италију, Скадар и читаву Црну Гору до Ловћена- поручио је Амфилохије (Радовић).

Више државно тужилаштво поднијело је, подсјетимо, 19. јануара захтјев за покретање прекршајног поступка против митрополита Амфилохија (Радовића) због говора мржње. Ту-

жилаштво је пријавом обухватило, поред цитата његових изјава датих у Бару и Подгорици, на Бадње вече, 6. јануара, те дијела изјаве дате новинарима на прослави Православне нове године у Подгорици, 14. јануара, и дио писма које је Радовић донио премијеру Игору Лукшићу у уторак, 18. јануара, и које је касније подијелио новинарима.

- ...Уколико дође до рушења цркве, то може изазвати рушење неке од џамија, да не кажем крвопролиће на вјерској основи – навод је који Тужи-лаштво оцјењује позивом на вјерски сукоб.

Митрополит Српске цркве у Црној Гори прекршио је, према оцјени Тужилаштва, члан 17, став један Закона о јавном реду и миру.

- Овом одредбом је прописано да ће се казни-ти онај ко на јавном мјесту говором повриједи расна, национална или вјерска осјећања грађана.

Мандић: Гебелсова пропаганда

Коментаришући изјаву предсједника пар-ламента државном радију о нелегалном објекту на Румији, лидер Нове српске демократије Андрија Мандић рекао је да га она „невјероватно подсјећа на сличне које су 30-их година прошлог вијека у Њемачкој биле емитоване од једног познатог мајстора пропаганде, господина Гебелса“.

- Мислим да питање једне црквице која је по-дигнута на Румији и изјава митрополита Амфилохија (Радовића) да нико не смије да руши вјерске објекте не заслужује тако тешке квалификације какве је саоп-штио предсједник црногорског парламента – казао је предсједник Нове за Радио Антена М.

Увреда за увредом

- Зар је тако слабашан тај Устав Црне Горе, зар је тако беспомоћна та Црна Гора да може цркви-ца која је златни крст на круни Црне Горе да је угро-зи. Чудна је прича од црног предсједника Скупшти-не Црне Горе кога ја, можда се зато љути, називам „кривомозгићем“. Али, то је потврда да је он заиста „кривомозгић“. Нека му Бог да разума да му се вра-ти памет на своје мјесто. Очигледно да та црква сме-та на првом мјесту Мехмету Бардхију јер би Румија требало да припадне великој Албанији као у вријеме фашизма - казао је српски владика.

Цитати

На Бадње вече, 6. јануара, у Бару проклео је све који хоће да сруше лимени објекат на Румији.

LU^INDANLU^INDAN 70- Ко сруши тај храм, Бог га срушио, и њега и

његово потомство, часни крст му судио – клео је он испред храма Светог Јована - Владимира.

Сличне ријечи изговорио је и у Подгори-ци, на ложењу бадњака испред Храма Христовог васкрсења.

- Само пасја и лажна вјера може рећи да тре-ба рушити цркву на Румији. Шта је друго него пасја и никаква вјера када се из уста некога ко каже да је хришћанин и при томе митрополит чује да треба сру-шити цркву Свете тројице на Румији. Само пасја и лажна вјера може тако говорити поред ћивота Светог Петра Цетињског – казао је Радовић.

Митрополит Српске цркве мораће да одгова-ра на суду и због изјаве о лидеру Демократског савеза Албанаца у Црној Гори Мехмеду Бардхију.

- Није добар знак и морам да поменем по имену да господин Бардхи, који је муслиман, непре-стано подстиче безумне људе да ураде исто оно што

су урадили Турци освајачи када су освојили Бар и када су срушили часни крст на Румији - поручио је он са бадњака у Бару.

Српски поп, ових дана, позабавио се и питањем црногорског језика, али је и ту, по оцјени Тужилаштва, проговорила мржња. Одговараће на суду због навода да је црногорски језик „чиргилица“. Један од кодификатора црногорског језика и право-писа је професор Аднан Чиргић.

Марија Јовићевић

У Манастиру да столује владика Михаило

Укључујући се у јавну расправу о „црквено-ме питању“ у Црној Гори, полазим од чињенице да, извјесно, има пуно незнавених, дакле оних који не знају да постоје десетине докумената (и у званичној историографији) који недвојбено доказују да је Црно-горска православна црква (ЦПЦ) била аутокефална, односно да Српска православна црква (СПЦ) и даље то неосновано оспорава и (па још уз помоћ државе!?), негирајући и ЦПЦ и све што је црногорско (историју, културу, нацију, језик, па и саму државу)!

За почетак разрјешења „црквенога питања“, ево три приједлога:

Прво – држава да обезбиједи да све црногор-ске (које јесу државне) цркве и манастири буду отво-рени и за свештенство и вјернике ЦПЦ.

Друго – митрополит и свештенство СПЦ да напусте Цетињски манастир, који је одувијек припа-дао ЦПЦ, те да и убудуће у њему буде њено ćедиште.

И треће – ćедиште СПЦ у Црној Гори да се пресели у Подгорицу - да њихов митрополит столује у Храму Христовог васкресења (иако је добрим дијелом „задужбина“ црногорске Владе).

А сада, укратко, о „лекцијашењу“ свештени-ка СПЦ кроз скаске о њиховој „правовјерности“ кад спочитавају да је ЦПЦ, својевремено, неканонски „освојила аутокефалију“, или да је црногорски вла-дика Михаило наводно, некаконски постао поглавар ЦПЦ.

Канони и трговинаС тим у вези, подćећам на само шест

чињеница и постављам једно питање. Редом:1. СПЦ је своју аутокефалију задобила

корупцијом, а не канонски! Наиме, 1219. године Рас-тко (Сава) Немањић отишао је у Никеју са врећом сребра и злата и од никејског патријарха Сараутена и цара Ласкариса купио „слободу“ за Рашку/Српску архиепископију, без томоса (сагласности) тадашње „мајке цркве“ - Охридске архиепископије.

2. СПЦ је и на ниво Патријаршије уздигнута неканонски. Српски краљ Душан је пожелио да буде цар (за шта му је била нужна „виза“ патријарха) па је 1346. године Рашку архиепископију сам „уздигао“ на степен Патријаршије, а за патријарха прогласио пећког архимандрита Јоанићија II. (Да овђе прене-брегнем анатему која је због тога „бачена“ на цара Душана и ондашњу СПЦ, а која никада није „скину-та“!)

3. Када је Србија покорена од Турске и по-себно откад је укинута Пећка патријаршија (1776) епископе (вазалне) СПЦ је бирао турски султан. Од тада је и ондашња ЦПЦ формално постала аутоке-фална, уз признање и покровитељство Синода Руске цркве. (Куповина томоса никоме, очито, није падала на памет, а од укинуте Пећке патријаршије није га, евентуално, ни било могуће тражити.)

LU^INDANLU^INDAN 714. У Титовој Југославији (када је патријарха

СПЦ постављала комунистичка власт) дошло је до раскола - „одметнуо“ се дио свештенства СПЦ у Америци (такозвани „дионизијевци“). Раскол је „ријешен“ тек почетком 90-их прошлога вијека - без покајања расколника (!?). Они су купили опроштај (понављам: само се покајањем канонски „лијечи“ раскол) „поклоном“ од шест милиона УСД и четири комплетне, савремено опремљене пољске болнице (за тада ратујуће Србе, у Босни). Дакле, може се рећи да је СПЦ и данас – расколничка!

5. Архиепископ цетињски и владика црно-горски, г. Михаило, канонски је епископ ЦПЦ, хиро-тонисан у (великој и тада прехладној) цркви Свете Параскеве, у Софији, 15. марта 1998. године. „Доказ“ сам ја: присуствовао сам чинодејствију бугарског патријарха Пимена, уз саслужење седам епископа и још пет свештеника високога ранга.

6. Митрополит СПЦ у Црној Гори, г. Амфилохије, у циљу спречавања обнове и нормалног живота ЦПЦ (уз много других непочинстава) апело-вао је на патријарха московског и цијеле Русије да из-

бришу из тамошњих књига доказе о аутокефалности и својевременом признању ЦПЦ од Руског синода. Уочи речене хиротоније црногорског владике Миха-ила, био је у Софији и молио патријарха Пимена да то – онемогући!?

Колико кошта „томос“?Најзад, моје питање (на које не очекујем од-

говор): ако би СПЦ (као што је некад за себе „трго-вала“) сада ЦПЦ продала њену негдашњу аутокефал-ност - колико би то коштало?

И за сам крај: извјесно је да са оваквим „црквеним питањем“ („лименку“ на Румији и међувјерску крвомутњу овђе забатаљујем) Црна Гора неће моћи приступити Европској унији. То зна и црногорска власт. А ЦПЦ најављује да ће се, ако буде морала, обратити Међународном суду у Страз-буру. Унапријед, веле, знају и одлуку - ЦПЦ јесте и биће жива, аутокефална црква, свијех вјерујућих православнијех Црногораца!

Јер: ђе су људи-вјерници, ту је и црква!

Данило Бурзан

Предсједник Владе разговарао са митрополитом ЦПЦ и представницима академске заједнице

Михаило: Вратите нам што је наше

Митрополит Црногорске православне цркве Михаило саопштио је јуче премијеру Игору Лукшићу да од Владе очекује рјешавање питања црквене имо-вине. Црногорски владика је у документу урученом премијеру, током састанка уприличеног у окви-ру дана консултација са представнцима цивилног и јавног сектора, навео да „ЦПЦ очекује од Владе посредовање у рјешавању црногорског црквеног питања, на начин који би задовољио и правду и право и вратио домицилни статус ЦПЦ и све материјалне и духовне компетенције које је сљедују по том основу“.

- Надамо се да ћете искористити ауторитет, Ваш и Владин, да се црквена имовина, која је прије десетак година незаконито преписана на Београдску патријаршију, врати у првобитно стање - стварним власницима, селима, братствима, племенима и држа-ви, како је увијек и било – наведено је у документу предатом премијеру Лукшићу.

Митрополит је замолио Лукшића да се зало-жи да се питање црквене имовине у цетињској оп-штини, о којој се три године води судски спор, „напо-кон ријеши” и изразио очекивање да ће се премијер заложити да се и ЦПЦ, као и свим другим вјерским заједницама, додијеле плацеви за изградњу цркава. У саопштењу се исказује и очекивање да Лукшић

омогући ЦПЦ да редовно обавља службу и у Цркви на Ћипуру и Влашкој цркви на Цетињу и Цркви Све-тога Петра и Павла у Никшићу, које су у државном власништву.

Предсједник Владе поручио је митрополиту ЦПЦ да цијени његов допринос да се и нека тешка питања, заједничким дјеловањем и одмјереним ста-вом, разријеше на најбољи начин.

Из Владе је саопштено да су размијењена мишљења о значају дијалога и афирмацији мултиет-ничких, мултикултуралних и грађанских вриједности у црногорском друштву. Премијер Лукшић је указао на потребу да се чују савјети људи који духовним промишљањем промовишу универзалне вриједности мира и толеранције.

Наведено је да поглавар ЦПЦ митропо-лит Михаило вјерује у подршку Владе у рјешавању одређених вјерских питања, уз оцјену да је дијалог основа комуникације у атмосфери мира, а не сукоба.

Лукшић је истакао унапређења закон-ске регулативе о положају вјерских заједница, успостављања сектора који ће директно бити за-дужен за комуникацију са вјерским заједницама у једном од министарстава. Поновио је да вјерује у уједињен приступ при рјешавању свих отворених

LU^INDANLU^INDAN 72питања и рекао да њихово рјешење треба тражити у иновацији закона о положају вјерских заједница и повраћају имовине.

Почетак краја владавине СПЦ

Митрополит је, у вези са лименим објектом на Румији, у саопштењу Лукшићу, навео да је „посађен на праисторијском тумулу који са култом Светог Владимира чини цјелину”.

- На њему се никада није налазила црква и стога његово постављање представља акт насиља уперен против мира и љубави народа подрумијског краја – казао је Михаило.

Он је навео да од постављања цркве на Румији православци, католици и муслимани не врше заједнички обред изношења крста на ту планину и да тумул мора бити враћен у првобитно стање, а лимени објекат премјештен.

Митрополит Михаило је, на питање нови-нара је ли понашање челника СПЦ почетак кампање уочи предстојећег пописа, одговорио да се та црква понаша тако од 1920. године.

- Мислим да је то почетак краја – казао је Михаило.

Више улагања у образовни систем

- Издвајања за образовање много су већа него што се то исказује у статистичким показатељима, али је неопходно више улагати у образовни систем у цјелини, кроз све видове подршке које држава може да обезбиједи - рекао је премијер Игор Лукшић у раз-говору са представницима црногорских универзите-та и Дукљанске академије наука и умјетности.

- Околност да имамо три универзитета сти-мулисала је младе људе да остају у Црној Гори и граде своју будућност. У том смислу, сматрам да процес европских интеграција подстиче обавезу за развијањем специјалистичких, а не општих знања и да је бројност универзитета утицала на овај однос - рекао је Лукшић.

Саговорници премијера проректор Универ-зитета Црне Горе Здравко Ускоковић, декан Факул-тета за међународну економију, финансије и бизнис Универзитета Доња Горица, Веселин Вукотић и про-ректор за наставу, финансије и развој Универзитета Медитеран Рамо Шендељ, навели су да стављају на располагање Влади све њихове ресурсе у даљем про-цесу европских интеграција и даље модернизације црногорског друштва.

- Са премијером смо разговарали о могућностима спајања са Црногорском академијом наука и умјетности, као и о финансирању ДАНУ.

Тражили смо и потпуну институционализацију, с обзиром да Академија за сада није међу буџетским корисницима - казао је новинарима предсједник Дукљанске академије наука и умјетности др Божидар Николић након састанка са премијером Лукшићем.

Х. М.И. К.

Михаило: Нека му суде како хоће

Митрополит Црногорске православне цркве Михаило није јуче желио да коментарише најаву покретања прекршајног поступка против ми-трополита црногорско – приморског Амфилохија.

- Нека прикупе све остало од 1991. године. Највјероватније да они то знају. Ја се не бих у то мијешао. Нека му суде како хоће – казао је Миха-ило.

Амфилохије нема имунитет

- Иако је црквени великодостојник, пред правосудним органима Амфилохије (Радовић) нема имунитет, нити ће имати било какве повластице. Због говора мржње полиција би требало да га испи-та у својству грађанина. На тај начин би се утврдило каква сазнања има и о припремању којих кривичних дјела је ријеч. Наравно, постоје и поједина, тежа кривична дјела код којих се лице кажњава и за само непријављивање, уколико посједује информације да ће дјело бити извршено – рекао је адвокат Нико-ла Мартиновић Радију Антена М, преноси портал Аналитика.

LU^INDANLU^INDAN 73

Стотине изјава, интервјуа Амфилохија (Радовића) у документацији Побједе слика су време-на у којем је ђеловао овај свештеник и стања кроз које је прошла Црна Гора.

Дио изјава указује да је оно што митрополит Српске православне цркве у Црној Гори говори на почетку 2011. само реприза његових изјава из 1991, 1997, 1999, 2002. Суштина тих изјава је негација, непризнавање, ниподаштавање, омаловажавање и минимизирање црногорског народа и државе Црне Горе са свим њеним институцијама и стављање себе изнад закона који важе за све грађане – па и њега.

Џамије и „потурице“

Прекјучерашња пријетња паљењем џамија ништа је према изјави Борби од 28. и 29. марта 1992.

У тексту под насловом „Потурице скратиле памћење“ Амфилохије (Радовић) наводи међу оста-лим:

„Ми говоримо о потурицама у временима турског робовања, а превиђамо једну веома бит-ну чињеницу: да су наше модерне потурице мно-го опакије и опасније неголи потурице прошлих

вијекова. ... Модерне потурице, затроване опаком болешћу коју је Миодраг Булатовић, с правом, назвао брозомора – издале су виталне интересе овог народа. ... Од једног народа створено је четири непостојеће нације, које су – што би рекао Матија Бећковић – млађе од мене. ... И то су, по мом схватању, најдубље издаје у овом народу, издаје које су далекосежне по својим последицама.... Управо благодарећи тој издаји која је систематски вршена последњих 40 или 50 го-дина ми данас доживљавамо нову издају: да не знамо који су циљеви државе којој припадамо, да не знамо за шта се боримо, да у овом тренутку, када се кроји судбина Балкана и овог народа, прихватамо – као не-што нормално – границе које засијецају живо ткиво овог народа ...“

Амфилохије и Свети Петар

Јучерашња изјава Амфилохија (Радовића) „ако и изговорим неку тежу ријеч, онда за њу нијесам крив ја него Свети Петар Цетињски, јер сам ја смјерни и мали ученик Светога Петра“, слична је његовој изјави датој 22. октобра 2002. када је реаго-вао на констатацију тадашњег предсједника Мила Ђукановића да се српски митрополит укључио у пре-дизборну кампању.

- Што се тиче његове оптужбе за ремећење изборне шутње, она би била на мјесту да је митропо-лит позивом на изборе одређивао кога народ да бира. Ако је позив на изборе као на витешко такмичење, на бирање по савјести оних који се Бога боје, а људи стиде, који су носиоци мира и слоге, који мире и не завађују, који сједињују а не дијеле - брисање са божијег списка Светог Петра Цетињског, не би ли онда можда и сам Свети Петар био избрисан са ис-тог „божјег списка“ као помиритељ завађених и објединитељ разједињене браће, навео је тада српски митрополит у писаној изјави.

Преписка Амфилохије-Кривокапић

Оптужбе које је на рачун Црне Горе и њене власти изрекао Амфилохије Радовић крајем 2003. у писму предсједнику Скупштине Ранку Кривокапићу до сада нијесу у цјелини објављене. Преписку објављујемо у цјелости у два дијела.

Ранку КривокапићуПоштовани предсједниче,Осјећамо се за своју дужност и обаве-

Предсједник Дукљанске академије наука др. Божо Николић

Амфилохијеви „изливи љубави“

Предсједник Дукљанске академије наука и умјетности др Божидар Николић сматра да ријечи митрополита СПЦ Амфилохија (Радовића) нијесу дио кампање уочи пописа становништва, како су многи склони да вјерују.

- Мислим да то не би требало сматрати кампањом. То је на неки начин континуирани „из-лив љубави“ митрополита Амфилохије. Сам је ре-као да су клетве излив љубави и његове бриге за народ. Нажалост, није први пут да слушамо говор мржње на овим просторима. Вјероватно га је било много више него што нам је познато и код митропо-лита СПЦ, дочим је дошло до покретања поступка - казао је Николић.

Николић наглашава да сада треба пуштити правосудне органе да раде свој посао и да ту нико нема право да се мијеша.

Други пишу Побједа

Тако је говорио Амфилохије (Радовић)

LU^INDANLU^INDAN 74зу, у својству легитимног Митрополита црногор-ско-приморског, признатог за таквог у свеукупом православљу и хришћанском свијету, да Вам, пово-дом Вашег увођења у Скупштину лица које се лажно представља за „црногорског митрополита“, постави-мо неколико питања:

Прво, ко Вам даје право да на тако безочан начин газите по достојанству Митрополије црногор-ско - приморске, кичменом стубу духовности, култу-ре и државности Црне Горе, покушавајући да њоме манипулишете, противуставно газећи њена елемен-тарна права?

Друго, ко Вас је овластио да пљујете по Православној цркви, да негирате њено канонско устројство и вјековни поредак признат и поштован у свим земљама свијета, газећи истовремено Устав Ре-публике Црне Горе?

Треће, ко Вас је овластио да обмањујете јавно мњење и народ, подмећући му кукавичје јаје и скрнавећи тиме свети спомен Светог Петра Цетињског?

Четврто, у име кога и у име чега дозвољавате себи да тако беспризорно понижавате Црну Гору и њено достојанство? Да сте поглавица неког прими-тивног афричког племена а не предсједник Скупшти-не једне часне древне земље и једног историјског зрелог народа, па би и тада такво бесудно понашање биле превише!

Пето, ко Вам је дао пуномоћје да од Скуп-штине Црне Горе направите циркус, први пут у њеној историји?

Шесто, да ли Ви мислите да се европ-ска демократија, којој тобож стремите, састоји у повампирењу тоталитарног бољшевичко-титоистичког волунтаризма коме сте служили и у коме сте васпитани, али овог пута под новим плаштом „европских интеграција“ - „да се Власи не досјете“?

Седмо, да ли је могуће да сте толико кратко-види и кратке памети па да не видите да постављање плоче у Скупштини на такав начин у част Законика Св. Петра Цетињског представља гажење тог самог Законика? И да тиме практично само настављате безакоње извршено седамдесетих година прошлог вијека рушењем прве и најстарије цркве Св. Пе-тра на Ловћену и гажењем посљедњег завјештања Петра II Петровића Његоша? Зар Вам није јасно, г. Кривокапићу, да претварајући Скупштину Црне Горе, која постоји да би штитила и промовисана пра-ва свих грађана, у прћију своје партије, да тиме само продубљујете старе и стварате нове диобе у народу, срамотећи Црну Гору пред Европом и свијетом?

Осмо, зар је могуће г. Предсједниче, да само Вама није јасно оно што је очевидно сваком здравомислећем човјеку у Црној Гори, да је овај Ваш чин гори, пред Богом и пред историјом, од „секс - трафикинга“, од кога се ево тресе славна Црна Гора, по први пут у својој дуговјековној историји?

Обраћајући се Вама ми овим подсјећамо ис-товремено православни народ Црне Горе и све људе добре воље да је, очевидно, наступило у Црној Гори ново вријеме прогона духа, морала и Цркве, и то од истих безбожних људи, који су промијенили само длаку али не и ћуд; који су атеизам и безакоње марк-систичког типа пресвукли образином „људских права „ и „европских интеграција“, а „интернационализам“ - борбом за племенско - партијско „црногорство“!

Подсјећамо народ да је започело ново гоњење Православне цркве у Црној Гори, овим најсрамнијим актом на Митрополију црногорско - приморску и Црну Гору у њеној историји. При томе позивамо на-род на учвршћење у вјери и истини и на молитву, уз сигурност да ће Црква која је издржала све прогоне и искушења у својој двијехиљадегодишњој историји - побиједити и ово ново искушење.

А Вама, г. Предсједниче, на крају, скрећемо пажњу на ону Његошеву: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“.

И на ријечи Светог Петра Цетињског, из његове „Стеге“, кога тврдите да поштујете:

„... Ако би се наша који Црногорац,... да буде издајник јавнијем или потајнијем начином, таквога сви једногласно предаемо вјечноме проклетству како Јуду предатеља Господња и како злочестиваго Вука Бранковића, који издаде Србље на Косову и вјечну мрзост и проклетство от народа на себе привлече и от милост Божје отпаде...“

У то име примите, г. Предсједниче, изразе нашег поштовања.

Православни митрополит црногорско - при-морски

Независна Црна Гора - одвајање од памети

Ви сте заиста меродавни да просудите - може ли се Црна Гора од Србије одвојити без великих ло-мова?

- Када се одвоје од памети, од свога памћења, од свога историјског бића, од крви витезова помеша-не у свим бојевима, од свог језика, од свог саборног сазнања, онда ће се одвојити једна од друге.

Срђан Кусовац

LU^INDANLU^INDAN 75

Лимени објекат постављен бесправно на врху Румије је, према изворима Побједе, сљедећих карактеристика: димензије – 3,70 м x 2,60 м и висине 5,40 м, тежине између 3,5 и 4 тоне. Објекат је израђен од нерђајућег челика (за сада нама непознате легуре) дебљине 3-4 мм.

Објекат је, како су у љето 2005. писали српски медији, допремљен на врх планине из два дијела која су на врху заварена (зашвајсована). За транспорт је том приликом коришћено посебно постоље које би овдје представљало трећи дио објекта за растављање. На сличан начин објекат би ваљало раставити и от-премити са мјеста на којем је неадекватно постављен.

Побједа је истражила како би цио поступак требало да изгледа.

Контактирали смо стручњаке из области грађевине, искусне планинаре, као и војне инжињере који су нам анализирали опције уклањања објекта, прорачунали потребно вријеме и трошкове захвата.

- Грађевински инжињери запослени у једној од водећих црногорских грађевинских компанија, са којима смо разговарали, објаснили су да је поступак припреме нелегалног објекта за транспорт са Румије, са техничке стране, крајње једноставан. Објекат би ваљало разварити (разшвајсовати) по шаву по којем је и састављен, а затим би сва три дијела требало уклонити хеликоптером.

Демонтажа и припремаС обзиром на димензије објекта, процјена

грађевинских стручњака је да је за прву фазу де-монтаже и припреме објекта за транспорт потребно обезбиједити три радника – два искусна лимара и једног грађевинца. Они би, према процјенама нашег првог саговорника, посао који је о јаду забавио већ пет година државу Црну Гору, одрадили за девет сати (са урачунатим временом доласка на лице мјеста).

За руке би узели 1.500 еура (плус храна).

Потребан алат и материјалЗа разшвајсовање објекта потребан је апа-

рат за заваривање са припадајућом опремом. Обзи-ром да на врху планине нема напајања електричном енергијом потребно је допремити на лице мјеста мини-агрегат за струју и одговарајућу количину го-рива или користити апарат за аутогено заваривање

са одговарајућим боцама кисеоника и ацетилена. Стручњаци сматрају да је за рад на таквом објекту адекватна опрема за аутогено заваривање. Минимал-на тежина комплетне опреме је (двије боце по 15 кг свака, остатак опреме – горионик за резање, млаз-нице, рукавице, заштитне наочари, регулатори при-тиска, цријево итд – све укупно маx 10 кг). Укупна тежина 40 кг.

За раздвајање анкера, у случају да је објекат анкерисан за темеље, потребне су двије брусилице – свака тежине по око 10 кг и агрегат (генератор) за електричну енергију. Синхрони агрегат константне снаге 2КW (једноцилиндрични ваздушно хлађени) тежак је 35-50 кг. Потребно је за рад допремити на врх планине још минимално 10 кг горива. Укупна те-жина агрегата са горивом и каблом је 50-65 кг. Двије брусилице тешке су 10 кг.

Укупна тежина опреме је 100-115 кг.Потребно је обезбиједити храну и воду.

Процјена планинара је да је по човјеку неопходно обезбиједити минимално 2 литра воде за долазак до циља и најмање толико за вријеме рада. Храна се ра-чуна по таблици 1,5 кг по човјеку за два оброка.

ТранспортОву количину опреме немогуће је допремити

„козјом стазом“ до врха Румије. Искусни планинари из једног од водећих црногорских клубова кажу да је за пењање на Румију максимално очекивано да једна особа врхунске кондиције носи 15-20 кг.

Зато је једина опција да агрегат и остали тежи дјелови опреме буду достављени на врх Румије хели-коптером, док би људство могло да се попне пјешке или да и оно буде транспортовано ваздушним путем.

У случају да радници иду пјешице, најближи пут до Румије је са барске стране и често га кори-сте планинари. Планинари на ову руту крећу од Ста-рог Бара и пењу се на Румију за неких четири сата хода. Наша три радника би кренула око шест ујутро, али би умјесто из Старог Бара дошли до села Мали Микулићи аутомобилом и одатле пјешачком стазом до Румије.

ДемонтажаПрема процјени стручњака на основу

фотографија доступних јавности, нелегални објекат

Други пишу Побједа

До правне државе за 15.000 еураДоносимо план и трошковник уклањања нелегалног објекта са врха Румије. Стручњак грађевинске

струке, планинар и војни инжењер израчунали цијену рјешења проблема који већ шесту годину о јаду забавља Црну Гору

LU^INDANLU^INDAN 76је подупрт са неколико тона камена, док је, према на-водима српске штампе, у темеље уграђена тона ка-мена.

За уклањање камена којим је објекат подупрт потребно је да три искусна физичка радника раде сат до два.

Након овога потребно би било уклонити све „сувишне“ дјелове, односно дјелове који се могу де-монтирати (звона, врата...) како би објекат био што лакши за транспорт хеликоптером.

По уклањању камења и „сувишних“ дјелова објекта темељ би био ослобођен и затим би брусили-цама радници пререзали четири анкера на угловима објекта, за шта им је потребно око пола сата. Слиједи уклањање камења из металних темеља. Наши саго-ворници кажу да је ово тежи дио посла с обзиром да је неадекватан положај објекта.

Услиједило би разваривање (разшвајсовање) лименог објекта по шаву по којем је и заварен (зашвајсован). Према процјени искусног стручњака, оптимално би било да два заваривача крену са двије стране или пак да крену са једне стране и да се смјењују. Цио посао би трајао око три сата.

Након што објекат буде растављен услиједила би припрема за његов транспорт хеликоптером.

Одношење објектаНелегални објекат допремљен је на врх

Румије хеликоптером типа Ми17 (осавремењена варијанта хеликоптера Ми-8 са јачим моторима који може да носи већи терет, односно да лебди на већим висинама). Како Војска Црне Горе нема летјелица тог типа неопходно би било изнајмити хеликоптер те намјене. У окружењу је више могућности (Ми17 посједују БиХ, Хрватска, Србија, Македонија, специјализоване компаније). Цијене су приближне.

Један искусни војни стручњак, којег је кон-тактирала Побједа, каже да је објекат у потпуности у оквирима носивости хеликоптера Ми-17, односно Ми-8. Најлакши начин за уклањање објекта био би да се он демонтира ин ситу, да хеликоптер слети и да се дјелови утоваре у товарни простор хеликоптера. У том случају једина ограничења су физичке димензије размонтираних дјелова, односно могућност њиховог проласка кроз задња утоварна врата летилице и постојање квалитетне локације за ванаеродромско слијетање и полијетање.

Управо ово потоње највјероватније чини овај приступ немогућим: на основу доступних фотографија чини се да је гребен Румије према-ли и да у непосредној близини објекта не постоји задовољавајућа зараван димензија 25x25м. Осим тога, фотографије указују да је врх сачињен од камења средње величине, што је јако нестабилна и

несигурна подлога за слијетање подложна клизању.Други приступ је да се објекат пренесе

као спољни, подвјешени, терет. Хеликоптер Ми-17 цертификован је за 5 тона оваквог терета. Чак и са корекцијом за разријеђени ваздух на надморској ви-сини око 1.500 м тежина је и даље у оквиру парамета-ра летилице. За овај начин уклањања било би потреб-но лимени објекат максимално олакшати (уклонити камене тегове из темеља) и демонтирати све дјелове чије би покретање могло дестабилизовати терет (нпр. звона, врата итд.).

Према цјеновнику из 2009. цијена најма хе-ликоптера МИ-17 у Србији је око 1.600 еура на сат. Сличне цијене су и код других могућих пружалаца услуге.

Процјена нашег саговорника је да је потреб-но ради сигурности рачунати на минимум три до че-тири сата рада хеликоптера на лицу мјеста (одношење три дијела објекта) и допрему и одношење већих ко-мада опреме. Укупна цијена најма хеликоптера не би требало да премаши (са урачунатим летом до Црне Горе) осам до десет хиљада еура. Неке од компанија које изнајмљују транспортне хеликоптере увећавају цијену за ношење подвјешног терета за 50 одсто. У том случају би цијена могла да достигне максимум петнаест хиљада еура, реално не више од дванаест, каже наш саговорник.

Он напомиње да је, иако тежина није ограничавајући фактор, потребно водити рачуна о површини објекта. Наиме, подвјешени терет релатив-но велике површине, а шупаљ изнутра под одређеним условима (удари вјетра, динамичко њихање терета) могао би довести у опасност летилицу и посаду и стога би било најпрепоручљивије објекат ин ситу де-монтирати на два дијела. Напомиње да је за прецизну калкулацију потребно знати тачне димензије објекта.

Све посаде Војске Србије, каже наш саго-ворник, са одговарајућом категоријом борбене об-учености квалификоване су за извршење овог за-датка и имају претходног искуства у преношењу подвјешених терета.

Саговорник Побједе каже да је овдје могуће уштедити тако што би транспортни хеликоптер Ми17 (или сличан) био коришћен само за одношење објекта, док би људство и опрему било могуће до-премити до врха Румије хеликоптерима типа „газе-ла“ Војске Црне Горе. То би представљало значајну уштеду.

Поновно састављањеОбјекат који би након транспорта са врха

планине без икаквих проблема могао бити поново за-варен по шавовима и „враћен“ у стање у којем је сада.

LU^INDANLU^INDAN 77Не прије маја

Војни стручњак, који је наш саговорник, упо-зорава да пошто се објекат налази на врху гребенског масива који одваја Зетску долину од Јадранског мора, треба рачунати на могућност наглог и ненајављеног погоршања времена, појаву ниске облачности и удара вјетра што су све фактори који потенцијално

угрожавају безбједност летјења. Осим тога у зим-ском периоду мора се, каже, водити рачуна и о могућности залеђивања дјелова летилице, те би стога најпрепоручљивије било овакав подухват обавити у прољетном или љетњем дијелу године.

Срђан Кусовац, Марија Јовићевић

Најављен поступак против Амфилохија (Радовића)

На суду због говора мржњеКако прекршајна одговорност не искључује кривичну, Тужилаштво ће пратити и цијенити резул-

тате овог прекршајног поступка. Уколико оцијенимо да се у радњама Радовића стичу и елементи кривичног дјела, покренућемо поступак и његове кривичне одговорности – рекла је Побједи виша тужитељка Весна Јовићевић

Више државно тужилаштво у Подгорици најавило је покретање поступка против митрополита Српске православне цркве у Црној Гори Амфилохија (Радовића) због говора мржње, речено је јуче ујутро Побједи у овој институцији у одговору на питање које смо Тужилаштву поставили прошле седмице – да ли ће држава предузети мјере поводом Радовићевих изјава које је Побједа доставила Тужилаштву.

Виша државна тужитељка Весна Јовићевић потврдила је нашем листу да је Тужилаштво „оцијенило да у ријечима Амфилохија Радовића то-ком божићних празника и на прослави православ-не нове године у Подгорици има елемената говора мржње, због чега ће надлежном органу за прекршаје бити поднијет захтјев за покретање прекршајног по-ступка из члана 17 Закона о јавном реду и миру“.

- Овом одредбом је прописано да ће се казни-ти онај ко на јавном мјесту говором повриједи расна, национална или вјерска осјећања грађана – казала је тужитељка Побједи.

Исти став поновила је и увече у изјави достављеној Телевизији Црне Горе. То што је одго-вор на питање Побједе прослијеђен и другом медију образложено је процјеном да је то било у интересу информисања што шире јавности о корацима Држав-ног тужилаштва.

Тужитељка Јовићевић је рекла да ће Тужи-лаштво с пажњом пратити прекршајни поступак који ће се водити против Радовића.

- Како прекршајна одговорност не искључује кривичну, Тужилаштво ће пратити и цијенити ре-зултате овог прекршајног поступка и уколико нађе да осим цитираног прекршаја постоје елементи кривичног дјела, предузеће радње за које је по зако-ну овлашћено. Уколико оцијенимо да се у радњама Радовића стичу и елементи кривичног дјела,

покренућемо поступак и његове кривичне одговор-ности – нагласила је она.

Поглавар Српске цркве у Црној Гори Амфилохије прво је, на Бадње вече 6. јануара у Бару, проклео све који хоће да сруше лимени објекат на Румији.

- Ко сруши тај храм, Бог га срушио, и њега и његово потомство, часни крст му судио – клео је он испред Храма Светог Јована Владимира у Бару.

Сличне ријечи онда је изговорио и у Подго-рици, на ложењу бадњака испред Храма Христовог васкрсења.

- Само пасја и лажна вјера може рећи да тре-ба рушити цркву на Румији. Шта је друго него пасја и никаква вјера када се из уста некога ко каже да је хришћанин и притом митрополит чује да треба сру-шити Цркву Свете Тројице на Румији. Само пасја и лажна вјера може тако говорити поред ћивота Светог Петра Цетињског – ријечи су Амфилохија Радовића.

Али, осим клетвама и сврставањима у пасју вјеру, овај српски поп се на Бадње вече позабавио и лидером Демократског савеза Албанаца у Црној Гори Мехметом Бардхијем.

- Није добар знак и морам да поменем по имену да господин Бардхи, који је муслиман, непре-стано подстиче безумне људе да ураде исто оно што су урадили Турци освајачи када су освојили Бар и када су срушили часни крст на Румији - поручио је он са бадњака у Бару.

Амфилохије Радовић пред Судом за прекршаје одговараће и за ријечи изговорене на ра-чун црногорског језика током прославе православне нове године пред Црквом Светог Ђорђа у Подгорици. Он је новинарима тада „објаснио“ како је црногорски језик „чиргилица“ и да уколико Црна Гора жели ићи ка Европи, то мора чинити тако што ће њено писмо бити ћирилица.

LU^INDANLU^INDAN 78- У супротном, Црна Гора неће бити Црна

Гора, већ Зулу племе – ријечи су Радовића.Један од кодификатора црногорског језика и

правописа је професор Аднан Чиргић.Тужитељка Јовићевић је за Побједу

појаснила да квалификације попут оних које је из-

говорио Амфилохије Радовић - пасја и лажна вјера, те контекст ријечи изговорених на рачун господина Бардхија и црногорског језика - представљају говор мржње.

К. Крсмановић

Укинуо Владимиров култЛимени нелегални објекат на Румији опет је у жижи црногорске јавности након најаве новог мини-

стра одрживог развоја и туризма Предрага Секулића да ће бити уклоњен, односно да држава размишља да распише тендер за градњу неког другог објекта који би био прихватљив за све конфесије у Бару.

Амфилохије Радовић предводио је десант на Румију у јуну 2005. године, уочи Тројичиндана, свеца који су до тада светковале све три вјере у Бару и у јеку припрема црногорског референдума. Хеликоптером Војске тадашње СЦГ метална скаламерија допремљена је на врх планине. До данас је ту остала.

Тројичиндан од тада у Бару више није исти. Нема поворки вјерника све три конфесије које су, вјековима прије Амфилохија, на тај дан узмицале планином ка врху да би показале поштовање према некадашњем дукљанском владару Владимиру.

Књижевник Боро Цимеша објаснио је 2005. за „Републику“ да, по предању, Барани вјековима на Тројичиндан износе по камен на врх планине, а у том чину учествују припадници све три конфесије.

- Легенда каже да су почели након што је убијен Свети кнез Владимир Дукљански којем је, на пре-вару, одрубила главу родбина супруге Косаре, наше књегиње. Она се потом замонашила, а грађани су тим симболичним чином жељели да прикупе толико камења колико је потребно да се сагради црква посвећена Дукљанину Владимиру, која би била црква све три конфесије – испричао је у јуну 2005. Цимеша.

Амфилохијева верзија народног предања, наравно, другачија је. По њему, на Румији је некада постојала црква која је због гријеха одлетјела и када вјерници накупе довољно покајног камења на врху планине она ће опет долетјети.

Његова верзија за сада је у вођству. Црква је заиста долетјела, а у данима који долазе држава ће показати да ли је коначно смогла снаге да стане на пут рушитељима црногорског идентитета и историје и омогући народима који овдје у миру живе вјековима да опет заједно изађу на врх Румије и одају почаст дукљанском владару.

К. Крсмановић

Нова пријетња митрополита СПЦ Амфилохија (Радовића)

Ако страда црква, страдаће и џамијаДо нас допиру озбиљне пријетње из Бара да, уколико дође до рушења цркве, то може изазвати

рушење неке од џамија, да не кажемо крвопролиће на вјерској основи - навео је српски владика Амфилохије (Радовић) у писму које је донио на састанак са предсједником Владе

Више државно тужилаштво у Подгорици покренуће поступак против поглавара Српске право-славне цркве у Црној Гори Амфилохија (Радовића) због говора мржње током божићних празника и на прослави православне нове године у Подгорици.

Највиши великодостојник Српске право-славне цркве у Црној Гори јуче је отишао корак даље, па је у разговору са предсједником Владе Игором Лукшићем запријетио „крвопролићем на вјерској основи“ и „рушењем неке од џамија“ уколико држа-ва буде уклонила нелегални објекат који је Српска

православна црква поставила у љето 2005. уз помоћ хеликоптера војске тадашње заједнице Србије и Црне Горе на врху Румије.

За професора међународног права Благоту Митрића, Амфилохијева изјава је чисти блеф који му, засад, пролази и код народа и у Тужилаштву.

Историчар др Шербо Растодер за Побједу каже да нелегални објекат не може да уклони нико осим државе, док посланик Суљо Мустафић поручује да Амфилохијеве изјаве неће пореметити вишевјековни међувјерски склад у Бару.

LU^INDANLU^INDAN 79Највиши великодостојник Српске право-

славне цркве у Црној Гори митрополит Амфилохије (Радовић) запријетио је јуче током састан-ка са предсједником Владе Игором Лукшићем „крвопролићем на вјерској основи“ и „рушењем неке од џамија“ уколико држава буде уклонила нелегални објекат који је Српска православна црква поставила у љето 2005. уз помоћ хеликоптера војске тадашње заједнице Србије и Црне Горе на врх Румије.

- До нас допиру озбиљне пријетње из Бара да, уколико дође до рушења цркве, то може изазвати рушење неке од џамија, да не кажемо крвопролиће на вјерској основи - навео је српски владика Амфилохије (Радовић) у писму које је јуче донио на састанак са предсједником Владе.

Српски митрополит у Црној Гори је на том састанку упознао премијера са садржајем писма које је касније увече објављено на интернет сајту Митрополије црногорско-приморске Српске право-славне цркве.

Влада Црне Горе до сада није реаговала на ове наводе српског владике.

У саопштењу Владе након састанка са цркве-ним великодостојницима наведено је да је премијер најавио успостављање посебног сектора у Влади који би се бавио вјерским питањима.

- У новој организацији Владе, у једном од ми-нистарстава, биће успостављен сектор који ће бити задужен са комуникацију са вјерским заједницама – наведено је у саопштењу.

- Цијенио сам за потребно да са вјерским заједницама отворим дијалог о будућој европској агенди Црне Горе, као и вашој укључености у испуњавање обавеза на путу ка ЕУ. Заједнички мо-жемо да допринесемо промовисању савремених вриједности које ће Црну Гору учинити модерном европском државом, истовремено посвећену оним универзалним и традиционалним вриједностима које чине потпору сваког друштва и појединца, породици и вјери. Вјерујем да ћемо на тај начин допринијети јачању међусобне сарадње и брзом рјешавању свих отворених питања између Владе и вјерских заједница – поручио је премијер Лукшић саговорницима - српском митрополиту у Црној Гори Амфилохију Радовићу, реису Исламске заједнице Рифату Фејзићу и представницима Римокатоличке цркве надбиску-пу барском Зефу Гашију и бискупу которском Илији Јањићу, са којима је јуче разговарао на одвојеним са-станцима.

РеституцијаИз Владе је саопштено да је премијер са-

говорнике упознао са статусом Закона о повраћају

имовине вјерским заједницама. Лукшић је позвао на уједињење око најважнијих питања у држави, подсјећајући да је Уставом и законом свима гаран-товано право на слободу вјеровања, односно јавно и приватно исповиједање вјере.

Поглавари вјерских заједница истакли су своју подршку на путу европских интеграција и испуњавања препорука ЕК, очекујући да ће испуњавање обавеза државе према вјерским заједницама у дијелу својинских односа бити додат-ни допринос јачању владавине права у Црној Гори – наводи се у саопштењу.

Вјерски поглавари су истакли задовољство због позива и учешћа на састанцима. Српски ми-трополит Амфилохије (Радовић) је овакав начин комуникације назвао соломонским.

На састанку са реисом Исламске заједнице разговарано је о могућностима увођења медресе у црногорски образовни систем. У разговорима са над-бискупом барским и бискупом которским разговара-но је о најактуелнијим пројектима ове заједнице, у којима држава може да помогне, као и о могућностима укључивања и подршке Ватикана Црној Гори.

СПЦ: Нема премјештања- Нема приче о измјештању цркве са Румије.

Румија је само добила оно што јој је вјековима при-падало. Умјесто да се у Гинисову књигу упише од Црне Горе начин на који је постављен тај модерни храм, створила се таква мржња против те црквице Св. Тројице да је просто несхватљиво откуд и зашто. Нема гдје тај храм да се премјешта – одговорио је јуче на питање новинара Побједе митрополит црно-горско-приморски Амфилохије, након консултација са премијером Лукшићем.

Он је рекао да није никог проклео, да би се потом исправио и изјавио „само некога“, додајући како не вјерује да ће се наћи „безумник који ће доћи да оскрнави светињу и сруши храм у 21. вијеку“.

Увођење у тихи вјерски рат?Митрополит СПЦ је замјерио премијеру

Лукшићу што је на консултације позвао и митро-полита ЦПЦ Михаила, наглашавајући да подршка медија и државних органа ЦПЦ једино има циљ да угрози СПЦ.

То, како је казао, не доводи добро никоме, већ се том подршком уводи тихи вјерски рат у Црну Гору, који може да има катастрофалне посљедице.

И.К.

LU^INDANLU^INDAN 80

Професор међународног права Благо-та Митрић каже да се митрополит Амфилохије (Радовић) понаша као успјешан блефер у покеру.

- Све његове изјаве, па и потоња да имају информације како у Бару због уклањања цркве на Румији може настати вјерско крвопролиће, дио су унапријед смишљеног блефа. Он нема добре карте, иако његови противници мисле да има. Због тога му то и пролази не само код црногорског народа већ и код тужилаштва које, узгред речено, замјењује тезе. Није поента у томе да се покрене прекршајни посту-пак против Амфилохија, већ да се уклони бесправни објекат на Румији – коментарише Митрић за Побједу.

С правне стране, тај прекршајни поступак против Амфилохија, како каже, не значи ништа, зато што митрополит СПЦ неће бити процесуиран и гоњен.

- Моћ и величина правне струке била би доказана да је уклоњен објекат са Румије, а ова прекршајна пријава је небитна, јер његове клетве нијесу вриједне правних мјера – поручује Митрић.

Историчар проф. др Шербо Растодер за Побједу каже да нелегални објекат, па макар то била и црква, не може да уколони нико осим држава.

- Држава није вјерска институција и не знам зашто би, ако се помиње уклањање објекта на Румији, то била пријетња некој другој конфесији. Сигуран сам да ниједан муслиман ту цркву никад неће пипну-ти, а камоли срушити. Ово је замјена теза којом се на неки начин препада држава. У сваком случају, изјава митрополита Амфилохија (Радовића) је пренагљена - каже Растодер.

Посланик и члан Мешихата Исламске заједнице у Црној Гори Суљо Мустафић каже да Амфилохијева изјава не заслужује да се њоме неко озбиљније бави.

- У Бару, и у Црној Гори, уопште, влада међувјерски склад. Давно су прошле деведесете када је оваква реторика постојала нажалост од истих акте-ра. Вјерски склад у Бару је сачуван и у много тежим временима, сигуран сам да ће тако бити и убудуће. Не могу га нарушити ничије изјаве, па биле и од цркве-них великодостојника. Традиција добрих односа у Бару је стара хиљаду година и сугуран сам да ће бити сачувана - каже Мустафић за Побједу.

Он истиче да са Српском православном црквом имају коректне односе и да га је изненадила митрополитова изјава.

Градоначелник Бара Жарко Павићевић јуче није желио да коментарише наводе митропо-лита Амфилохија. Он је Побједи казао да се налази у Београду и да није у току са разговором који је Амфилохије водио са предсједником Владе Игором Лукшићем.

Огласио се Велибор ЏомићБЕОГРАД - Српска државна агенција Тањуг

пренијела је синоћ изјаву координатора Правног савјета Митрополије црногорско- приморске СПЦ, протојереја Велибора Џомића да Митрополији (СПЦ) ни митрополиту није достављена пријава Вишег државног тужилаштва. Додао је да због тога не може да се изјаснити о њеном садржају. - Ако је тачна најава државне тужитељке која је саопштена медијима, онда можемо са жаљењем да констатујемо да се и Тужи-лаштво на свој начин укључило у својеврсну харан-гу против канонске цркве и митрополита - казао је Велибор Џомић српској државној агенцији Тањуг. Додао је да “о томе довољно говори чињеница да се случај прије суднице износи у јавност како би, каже, пресуда била донијета и прије почетка процеса”.

Мр.Ј. - В. Ш.(Побједа)

Реаговања на изјаве митрополита СПЦ

Српски поп блефира

Прозор у свије(с)т

Клетва мржњеМитрополит црногорско-приморски СПЦ

је на Бадњи дан проклео све оне који су за рушење нелегално подигнуте цркве на Румији. Тиме је за-право проклео цивилизацијске и правне основе црногорске државе, што и није изненађење, јер се зна колико је уважава и воли. Проклео је и европске демократске темеље и показао колико му је стало до њих. „Ко срушио тај храм, Бог га срушио и њега и

његово потомство и часни крст му судио“ – ријечи су за које би могао и кривично одговарати. Као и за јавно прозивање предсједника Демократског саве-за Албанаца у Црној Гори (у принципу било којег грађанина), да као „муслиман, непрестано подстиче безумне људе да ураде исто оно што су урадили Тур-ци освајачи када су освојили Бар и када су сруши-ли часни крст на Румији“. „Безумни“ су, дакле, они

LU^INDANLU^INDAN 81којима је света дужност да реагују на хајдучију „ум-них“. Овдје није крај помијешаних лончића. У Под-горици је рекавши да „има и пасје вјере, јер шта је добро кад човјек, хришћанин и митрополит, каже да треба срушити цркву Свете тројице на Румији“, гру-бо повриједио национална и вјерска осјећања Црно-гораца и њихову Црногорску православну цркву која је историјски један од симбола црногорске нације и црногорске државе.

Правна држава би морала на све ово реаго-вати ако је има. Ријеч је о распиривању националне и вјерске нетолеранције, мржње и подјела у грађанској држави Црној Гори, као и позивању на непоштовање и заобилажење правног система и законитих одлу-ка легално и легитимно изабраних органа власти утемељних у највишим уставним и другим службе-ним државним документима. Тужилачки и судски ор-гани морају реаговати и због врхунског правног прин-ципа о једнакости свих грађана пред законом. Обич-ног човјека због ових и сличних изјава санкције не би мимоишле. Ријечи митрополита Амфилохија, због његовог вишедеценијског вјерског позиционирања и системског етаблирања, могу да изазову и већ изазивају многоструку штету када су у питању међунационални и међувјерски односи, а врло су лако средство за идеолошку и клерикалну манипулацију и индоктринацију и јачање ксенофобије. Држава је ћутала деценијама док је митрополит Амфилохије вријеђао и ниподаштавао Црногорце и комунисте, све грађане Црне Горе који се изјашњавају као при-падници црногорског народа и поштоваоци антифа-шистичког партизанског народно-ослободилачког покрета у оквиру којег су црногорски комунисти несумњиво имали водећу улогу. Тако се понашао од првог дана. Ћутала је црногорска држава а ћути и да-нас на разноврсне нелегалне и незаконите пословне и профитерске бизнисе Српске православне цркве у Црној Гори за које не плаћа порез, који се, иако до-бро знани, тек сада откривају у јавности. Као што видимо, не дешава се ништа ново, ни у области по-

литичке ни крупне („ситне“, како каже митрополит Амфилохије) привредне дјелатности СПЦ.

Шта мислите, да је неко из Црногорске православне или Католичке цркве или Исламске заједнице, у тренутку када се „инсталирала“ метална цркве на Румији, проклео тај нелегални чин? Иако би апсолутно, као и Амфилохијев поступак, био за осу-ду, један такав однос би имао чак и неког резона: про-клела би се једна незаконска, дивља градња, учињена уз помоћ војних снага које су тада отворено биле про-тив црногорске државе, што је резултирало озбиљном пријетњом за грађански мир и ред и нарушавањем вишевјековног међунационалног и међувјерског склада у не малом дијелу Црне Горе. Како би се тада осјећао митрополит Амфилохије? У људском смислу. Да ли је заборавио Имануела Канта и Мар-ка Миљанова: не учини другоме оно што не би да се учини теби. Да га је неко проклео због Румије и недо-говора са људима, државом и друштвом у којем живи, са заједницом којој припада, са великодостојницима других вјера и цркава са којима мора дијелити све Божје поруке ако мисли да буду на добробит свих људи и народа и који, за разлику од њега, не желе да злоупотребљавају вјеру и свој положај. Није проклет иако није радио свој посао како ваља и треба (као вођа једне од вјерских заједница у Црној Гори без об-зира како је у њој дошла и како се и дан-данас према њој понаша), а он проклиње све оне који свој посао хоће да раде онако како им Устав, закон, савјест, ин-теркултурални дијалог и вијекови историје Црне Горе налажу. Клетва митрополита Амфилохијева је акт мржње према Црној Гори. Да осјећа љубав не би мо-гао проклети њено потомство и будућност. Опростио би јој оно што је по њему за критику, а његови аргу-менти би се саслушали с пажњом. Јер, нема дијалога тамо гдје се баца клетва на Друге. Упућена ка „својој“ земљи, оваква клетва највише говори о ономе ко је изговара.

Др Горан Секуловић

Други пишу: Портал Аналитика

Стратегија опсјена

Митрополит Амфилохије носи мантију и обиљежја црквеног великодостојника, али стратегија историјских обмана и ревизије црногорског насљеђа коју спроводи указује да дјелује искључиво поли-тички, у циљу српског великодржавног пројекта и испуњења иновираног Начертанија.

Поново пријеке ријечи и клетве на благи дан: „Овдје има пасје вјере...“; „Ко срушио цркву на

Румији, Бог га срушио и све његово потомство униш-тио и часни крст му судио...“

Ништа ново под Ловћеном: на Божић 2011. године митрополит Амфилохије Радовић куне као што је клео када је закивао Дукљане о Везиров мост; или када је, деценију или двије раније, говорио да су Црногорци измишљена нација... Вјерска и национал-на нетолеранција – досљедност говора мржње.

LU^INDANLU^INDAN 82Ништа се не дешава случајно: двије

овогодишње Амфилохијеве тврдње – о лименој цркви на Румији као „наставку црногорске традиције“ - као и она друга тврдња - да његова црква „не зарађује готово ништа од услужних дјелатности“ – само изгледају као двије неповезане приче. Није тако: ријеч је два израза једне стратегије, једног пројекта.

Заједничко насљеђеПостављање лимене цркве на врх црногор-

ске планине није било тек обиљежавање територије или тек доказивање моћи Српске православне цркве. Било је више од тога: рушење једне црногорске по-себности, бацање у блато идеје о заједничком животу, о суживоту различитих.

Историјска је обмана да је некад на врху Румије била православна црква коју су Турци сру-шили „негдје у петнаестом вијеку“: митрополит Амфилохије, образован какав јесте, добро зна да нико није градио духовну кућу на том мјесту. Не, није било грешке у његовој причи да је цркве било, то је само био дио једне идеје - постављајући хеликопте-ром Војске СРЈ црквени објекат на врх планине пови-ше Бара, Српска православна црква је рушила једну црногорску традицију и наругала се једном древном обичају.

По легенди, некада је на врху Румије, „у вријеме када су људи били једно духовно биће“, било светилиште. Када су, каже стара прича, људи по-стали несложни, светилиште, та прастара црквица је нестала негдје у облацима, да „чека вријеме када ће људи опет бити једног духа и душе“. Митови не-кад креирају живот: много деценија мјештани из тих крајева, све три вјероисповијести, излазили су на врх Румије, носећи са собом макар по један камен за оно, будуће, вријеме када ће људи опет бити сложни, да се има од чега саздати црква. Зна се која је породица чувала преко године свети крст; зна се због чега су се окупљали људи различитих нација, вјера, обичаја. Излазак на врх Румије је дио оног најтананијег црно-горског насљеђа – суживота, упућености једних на друге у тешким временима...

Настављачи великодржавног пројектаДакле, „православни“ лимени кућерак на

врху Румије у ствари је значио кршење права свих црногорских грађана на заједничко културно насљеђе и покушај СПЦ да направи старију и другачију црно-горску историју, да би преправили будућност Црне Горе.

Нешто слично Српска православна црква ради већ двије деценије злоупотребом и присвајањем двоолтарских цркава, преправком, „византизацијом“, црногорских гробљанских цркава, градњом ко-

нака гдје их никада није било, зато се, преко ноћи, мијења власништво над црквеном имовином... Каква досљедност девастације.

И досљедност великодржавног пројекта који се спроводи одавно, јер то није никада било питање вјере него политике: зато почетком деведесетих Црногорци нијесу могли да се крсте у црногорским православним храмовима; зато је прије четири годи-не Амфилохијева црква била отворено против рефе-рендума - црногорска самосталност је трајно униш-тавала онај стари пројекат „сви Срби у једној држа-ви“. Ништа се, наравно, не дешава случајно: зато је баш митрополит Амфилохије у Хагу исповиједио највећу узданицу великодржавног пројекта Слобо-дана Милошевића, симболично преузимајући од посрнулог државника лучу државног великосрпског пројекта.

Ствари су тако очитеМитрополит Амфилохије носи мантију и

обиљежја црквеног великодостојника али, суштин-ски, стратегија историјских обмана и ревизије црно-горског насљеђа којом директно руководи и коју спроводи указује да – што се Црне Горе тиче - дјелује искључиво политички, у циљу испуњења Гарашани-новог Начертанија, пројекта који је иновиран током крвавог распада Југославије.

За такав пројекат, или макар за нову наду у оживљавање те великодржавне идеје, неопходна је Црна Гора налик оној из 1918. године: покорна и несвјесна своје историје. Отуда толики напори да се затре сјећање и промијени историја.

И отуда овако силан бизнис по Црној Гори, та накарадна мјешавина свјетовног и духовног: кафа-не, Цетињски манастир, ресторани, духовни центри, хотели, Острог, туристичке агенције, киосци са су-венирима, света водица... Материјална база духовне моћи: за велике државне пројекте потребна су и ве-лика улагања.

Новац нема вјеруИгуман Манастира Острог Јован Пурић каже

да само од продаје свијећа, икона, бројаница и при-лога вјерника годишње Српска православна црква заради око 600.000 еура од светилишта. Дио зараде од комерцијализације светог мјеста иде директно на рачун Митрополије – око 120.000 еура. Неколико ду-ховних центара у Црној Гори такође одваја проценат за потребе Митрополије: процјењује се око педесетак хиљада прошле године. Од издавања у закуп земље на Луштици, само у једном потезу, Српска црква у Црној Гори приходовала је од породице српског тајкуна Мишковића неких 600.000 еура.

Како онда врховник СПЦ, митрополит

LU^INDANLU^INDAN 83Амфилохије, може да тврди како Митрополија црно-горско-приморска „не згрће новац“ и да је „приход од угоститељске и трговачке дјелатности безначајан...“ Да вјерујемо човјеку на ријеч или је, ипак, ријеч о још једној свјесно пласираној обмани?

Стварно, колико заради туристичка агенција „Одигитрија“; колико приходује хотел „Подострог“ са неких седамдесетак соба, уз просјечне цијене ноћења од педесетак еура; колико новца доносе књижаре, ки-осци... Одакле новац за 80.000 еура вриједни џип у којем се вози лично митрополит... То нико у Црној Гори не зна, нити може знати јер Српска православ-на црква није регистровано правно лице нити има намјеру да плаћа порез!

Али, зато Митрополија црногорско-примор-ска, као тек једна од епархија Српске православне цркве, мора да плаћа редовно данак у новцу центра-ли у Београду. И, да буде занимљивије: Митрополија црногорско-приморска, која дјелује углавном на територији Црне Горе, а није регистрована у Црној Гори, уредно је пријављена у Београду као правно лице.

Дакле: Српска црква зарађује у Црној Гори, али новци дијелом иду у Србију; да би се из Србије вратили као помоћ за спровођење политичког пројекта негације Црногораца и њихове државе. Ек-спозитура плаћа лиценцу централи. Тако се затвара круг, црква – политика – новац – моћ.

Државно прећуткивањеДа ли су ствари тако компликоване да се

уоче или пак државни челници не желе да се суоче са реалношћу да једна велика и моћна институција у самосталној држави Црној Гори постоји и дјелује мимо државе?

Када предсједник Вујановић, предсједник свих црногорских грађана, устврди да је једино СПЦ канонски призната православна црква, то јесте неки покушај политичке нагодбе. Када министар Секулић, у име државе, напрасно предложи да се распише међународни тендер за градњу „универзалног“ храма на врху Румије – а притом му је у ладици радног сто-ла затурено државно рјешење о уклањању лименог објекта СПЦ – онда то није покушај рјешавања про-блема, већ потрага за политичким компромисом.

Али и доказ да дио црногорске власти живи у увјерењу да се може политички надмудривати са СПЦ, као што је то рађено својевремено деведесетих или у доба борбе против Милошевића када им је тре-бала подршка црквених лица да се боре против суве-рениста или да, коју годину касније, умире овдашње милитантне националисте. Тада су, све зарад мира са СПЦ, али и због властитог политичког интереса, државни челници частили Српску цркву шаком и ка-пом, од имовине до новца из државног буџета. Тада је пропуштена прилика да се одреди јасна дистанца државе и власти од цркве и црквених главара; да се Српска црква у Црној Гори позиционира као једна од равноправних вјерских заједница, а не као парад-ржавна вјерска институција.

Сад рачуни стижу на наплату јер и ком-промиси морају имати мјеру државног интереса. И то јесте врхунац црногорског друштвеног апсур-да: прича о недодирљивости Српске православне цркве у независној Црној Гори истовремено је при-ча о немоћи државе да заштити сопствено духовно и историјско насљеђе.

Драшко Ђурановић

Српски поп јачи од државе Црне Горе?Побједа је затражила од правосудних органа став да ли изјава српског владике представља го-

вор мржње и да ли садржи елементе кривичног дјела ширења расне, националне и вјерске мржње или нетрпељивости или неког другог кривичног дјела. Одговор до сада нијесмо добили

Седам дана од како је највиши великодостојник Српске православне цркве у Црној Гори, митрополит Амфилохије (Радовић) у Бару ши-рио вјерску и националну мржњу ни један државни орган Црне Горе није се огласио.

Побједа је затражила од правосудних ор-гана да се изјасне да сматрају да наведене изјаве представљају говор мржње и да ли садрже елементе кривичног дјела ширења расне, националне и вјерске мржње или нетрпељивости или неког другог кривич-ног дјела. Одговор чекамо.

Редакција Побједе затрпана је реакцијама јавних личности и „обичних грађана“.

Професор права Благота Митрић каже за Побједу да Амфилохијеву клетву може да уклопи као његову „црквено канонску надлежност“, али када он „једног посланика Скупштине Црне Горе, који је муслиманске вјероисповијести, вријеђа по питању вјерске припадности крши једну од фундаментал-них уставних забрана, а то је забрана пропагирања вјерске и националне нетрпељивости“.

LU^INDANLU^INDAN 84Недјељу дана од како је највиши

великодостојник Српске православне цркве у Црној Гори, митрополит Амфилохије (Радовић) у Бару ши-рио вјерску и националну мржњу ни један државни орган Црне Горе није се огласио.

- Стигла је његова (објекта на Румији) слава до Стејт Департмента, Уједињених нација, Брисела, и то је добар знак. Али није добар знак и морам да по-менем по имену да господин (Мехмед) Бардхи, који је муслиман, непрестано подстиче безумне људе да ураде исто оно што су урадили Турци освајачи када су освојили Бар и када су срушили часни крст на Румији - рекао је, међу осталим, српски владика на Бадње вече у Бару.

Амфилохије (Радовић) је исте вечери у још двије прилике говорио у сличном тону. Тема је био објекат који је Српска православна црква бесправно подигла у љето 2005. на врху Румије.

- Ко срушио тај храм, Бог га срушио, и њега и његово потомство, часни крст му судио - рекао је вла-дика Амфилохије испред Храма Светог Јована Вла-димира у Бару. Слично је поновио и нешто касније у Подгорици.

- Само пасја и лажна вјера може рећи да тре-ба рушити цркву на Румији. Шта је друго него пасја и никаква вјера када се из уста некога ко каже да је хришћанин и притом митрополит чује да треба сру-шити цркву Свете Тројице на Румији. Само пасја и лажна вјера може тако говорити поред ћивота Све-

тога Петра Цетињског – казао је српски митрополит Амфилохије (Радовић).

Побједа је затражила од правосудних ор-гана да се изјасне да сматрају да наведене изјаве представљају говор мржње и да ли садрже елементе кривичног дјела ширења расне, националне и вјерске мржње или нетрпељивости или неког другог кривич-ног дјела. Одговор до сада нијесмо добили. Сваког дана смо замољени да се стрпимо до сјутра.

Идентичан је резултат и наших настојања да утврдимо какав је однос власти према најновијем вјерском и националном радикализму највишег великодостојника српске цркве у Црној Гори.

Док се власт премишља и мјерка што да учи-ни а да се не замјери, редакција Побједе затрпана је реакцијама јавних личности и „обичних грађана“. Ни једна тема у посљедњих годину није изазвала толико реакција наших читалаца, а да Побједа те реакције

„Став комунистичке партије и то по директивама Коминтерне прије рата, био је да Балкан и у срцу Балкана српски народ треба да се ослаби. На темељу тога створени су нови народи који у историји нијесу никад ни постојали, као рецимо Црногорци, они су најочигледнији примјер. Ја сам Србин, премда сам рођен у Црној Гори”.

Младина, октобар 1988.

„У историји никад није постојао црногорски народ.”Књижевне новине, 1989. год.

„Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама:“

У Манастиру Ђурђеви Ступови 1990. г.

„Преко леђа српскога народа укрштају се данашње муње и громови римокатоличко-протестантског Запада и агарјанско исмаиловског исламског Средњег истока.“

(Из књиге Враћање душе у чистоту, Побједа, 19. октобар 1991)

„Црногорска нација је измишљена у Титовој и Ђиласовој лабораторији”.Политика, 1992.

„Црногорци су комунистички накот или копилад. ... И копиле је дијете које треба љуљати. Није оно неко чудовиште. Уосталом, колико данас имате дјеце која су ванбрачна и имају сва права као што имају друга брачна дјеца.“

Књига „Враћање душе у чистоту“, аутора Амфилохија Радовића, 1992.

Црногорци су копилад

„Кажу ми а изгледа да је то и тачно како је Милован Ђилас добио наређење да историјски образложи и документује постојање црногорске нације и да је то он урадио на основу Марксовог учења. Међутим, тај исти Ђилас се 1954. одрекао тог свог копилета и сада се пише и осјећа Србином. Али то зло је остало.”

Март, 1988, Дневник Телевизије Београд

LU^INDANLU^INDAN 85није тражила нити је позивала читаоце да о томе пишу.

Еминентни правници са којима су разговара-ли наши новинари не доводе у сумњу да изјава вла-дике Амфилохија садржи елементе кривичног дјела о којем је ријеч. У писмима наших читалаца има свега – од историје, вађења Амфилохијевих изјава из ар-хиве, есеја о његовој улози и политичком дјеловању до писма једног Црногорца из Задра који пише да је спреман да преузме на себе сво проклетство само да се случај објекта на Румији стави ад акта.

У дане у које се навршавају двије деценије од како у столици Светог Петра Цетињског сједи Амфилохије (Радовић) Побједа подсјећа на неке од његових бројних изјава које су могле, а нијесу, изаз-вале реакцију (правне) државе.

Ђинђићева „браћа“„Ми се данас овде опраштамо са Зораном

Ђинђићем. У близини шанца и споменика вожду Карађорђу, чија је глава такође посечена кумовском и братском руком и окапала, напуњена сламом у Стам-болу, пре двеста година“.

15. март 2003, над одром Зорана Ђинђића, говор од којег се оградила Влада Србије

Бесудна земљаПонашање неких државних органа у овом

тренутку, показује, нажалост, да је Црна Гора бесудна земља.

„Таква је била читавих 50 година, од рата на овамо“.

7. мај 2003, интервју листу Дан (према агенцији Мина)

Ја Бога знам лично, он горе ја доле, и радим шта хоћу и баш ме болеПолитичко дјеловање митрополита

Амфилохија (Радовића) изазива већ двадесет го-дина реакције и у Србији. Поред критика политич-ких странака грађанске провенијенције прва лич-ност српске цркве у Црној Гори тема је и сатире. У домановићевском стилу, када је о тексту ријеч, а на-лик британским Спитинг имиџисима када је слика у питању прије неколико година направљен је аними-рани филм чији је главни јунак владика Амфилохије. Неки од стихова гласе: Ја Бога знам лично / он горе ја доле, // па радим шта хоћу / и баш ме боле. Ко бункер ми стоји олтар / док около бацам клетве ...

Закивање за мост

„Нека би бог подарио да буде што мање оних који се клањају паганском цару проклетом Дукљанину и нека паганског цара Дукљанина сваки Црногорац прикује чекићем за Везиров мост.“

Подгорица, 13. јануар 2002, дочек Нове године по Јулијанском календару

Други пишу : Време 22.11.2007 - Портрет савременика - Амфилохије Радовић

Ратник у мантијиУз име митрополита црногорско-приморског

Амфилохија Радовића без проблема се може ставити придев контроверзни, који обично иде уз неке друге титуле и занимања. Према његовом пастирском раду нема равнодушних, они који га воле тврде да је један од стубова на којима почива Српска православна црква, противници кажу да му је политика љубав, а богослужење дужност.

Амфилохије Радовић, чије је световно име Ристо, рођен је 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи. Завршио је Богословски факултет и класичну филологију на Филозофском фа-култету у Београду, а постдипломске студије у Берну и Риму. Докторирао је у Грчкој, где се и замонашио и служио као свештеник. После годину дана проведе-

них на Светој гори, одлази за професора на Институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године предаје на Богословском факултету у Београду. У мају 1985. је изабран за епископа банатског, а 30. децембра 1991. године устоличен је за митрополита црногорско-при-морског. Амфилохијев успон у црквеној хијерархији поклопио се са бурним догађањима на Балкану, у које се активно укључио. Жестоки антикомуниста, своје идеје о препороду нације и начину на који ће се тај препород извести делио је са Добрицом Ћосићем, Слободаном Милошевићем и сличним продуктима омраженог система.

По доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије подстиче и обнову великог броја црка-ва и манастира у Црној Гори, као и подизање нових.

LU^INDANLU^INDAN 86Године 1992. покренуто је гласило Митрополије црногорско-приморске „Светигора“, касније и из-давачка кућа и радио истог имена. Тадашња „мла-да, лијепа и паметна“ црногорска власт дочекала га је славопојкама. „Овај образовани, продуховљени и рационални човјек спада у сами врх православних мислилаца“, говорио је тадашњи председник Црне Горе Момир Булатовић. Амфилохија није могло по-колебати ни то што је ад прождирао све пред собом, не бирајући по вери и нацији, он је и даље веровао свом осећању. Највеће наде је полагао у Републи-ку Српску („најдивнију српску земља, свјетионик и Пијемонт цјелокупног српства“) и њене челнике, који су одбацујући Венс–Овенов план 1993. године „чували нас и нашу душу... опредијелили су се, као и цар Лазар... за царство небеско“. Иронија је да је овај заклети антикомуниста све своје идеје оствари-вао у сарадњи са бившим официрима комунистичке војске и бившим комунистичким функционерима разних ешалона, који су се преко ноћи преобратили у љуте националисте. У сукобима са својим бројним противницима, Амфилохије никада није потурао об-раз, нити окретао други. Један од његових најжешћих непријатеља је сигурно Црногорска православна црква, „злоћудна израслина“ која скупља „црквене

отпатке“,„људи који имају некрофилски дух, који је у суштини безбожни дух“. Пре референдума о независ-ности Црне Горе, своје мишљење о томе Амфилохије је изнео на новосадској телевизији, речима не баш прикладним свештеном лицу. На питање новинарке - „шта мислите о црногорском државном пројекту“, он је одговорио: „Не прави се пита од онога“. Пита је ипак направљена, а митрополит је и сада у Црној Гори, сарађујући са властима које су питу замесиле и испекле. И не намерава, бар тако каже, да се са тог места помера. Сви пројекти за које се Амфилохије залагао претходних деценија неславно су пропали. Уз море крви и несреће нестале су Република Српска и Република Српска Крајина, разишле су се Србија и Црна Гора, расплет на Косову се чека, мада га сви знају. Свако би се, пред таквим резултатима, запи-тао да ли је негде погрешио, али се код митрополита Радовића не примећују скрушеност и преиспитивање. Својим наступима он и даље одаје утисак човека који поседује апсолутну истину и који је рат са самим собом, који је основ и хришћанства и свих других религија, давно завршио. А када се тај рат заврши, онда човеку остане само да ратује са свима другима.

Момир Турудић

Идеја слободе

Нација у конзерви

Није случајно Румију оскрнавила управо бивша ЈНА, која је претходно сатирала управо оне градове у којима су, обично у миру, вековима трајале верске разлике, да би наједном постале суштинске и непремостиве, Мостар, Вуковар, Сарајево

Почетак XXI века најавио је глобални сукоб либералне демократије и политичке религије. Напад на Менхетн и Пентагон подсетио је на фрустрације исламског света америчким присуством на Блиском истоку које је почело сувише да подсећа на британ-ски колонијализам. Али незадовољство расподелом богатства и моћи није остало привилегија исламског света. Наступила је ера антиамериканизма, у којој су се с појединим одлукама америчке спољне политике почеле поистовећивати и опште вредности људских, политичких, економских, културних и верских сло-бода.

Развој либералне демократије зауставио се на подручју бившег британског комонвелта и у до-минантно протестантским заједницама, укључујући Јапан и Француску. Јапан је након II светског рата аме-риканизован, традиционалне вредности усклађене с протестантским, и то је била и казна и награда за

претходну епоху милитаризма и агресије. Француска се трансформисала управо секуларизацијом, модер-ном христијанизацијом и залагањем за слободу саве-сти.

Са оне стране границе слободног и успеш-ног света није остао само политички ислам. У бив-шем комунистичком блоку источно-православне државе спорије су реформисале политички систем и усвајале начела владавине права, људских пра-ва и слобода, отвореног тржишта, дерегулације економије и одбацивања сваког тоталитаризма. Пра-вославне цркве су се након пада Берлинског зида и дезинтеграције Совјетског Савеза везивале за остат-ке претходних режима и, нарочито, за тајне службе и економске монополисте. Склоност ауторитарном по-пулизму указала је да дефицит демократије није не-посредно везан за неку одређену културу и религију. Сличне појаве одиграле су се и у исламу, будизму, хиндуизму, свуда где су се затечене хијерахије, карте-ли и монополи опирали глобалном утицају, пре свега људској једнакости и укидању граница.

Вероватно је сасвим личан утисак да, током последњих година, већина грађанских манифестација

LU^INDANLU^INDAN 87које подржава СПЦ подсећа на дивљање Фатаха у Ра-мали 2006. Тако је прошло и недавно обележавање Српске (Јулијанске) нове године у Београду, Но-вом Саду... Некад давно, то су биле интимне, мир-не, готово завереничке прославе којима се иска-зивало неслагање с природом тоталитарног режи-ма. У међувремену је и Црква поделила судбину југословенске државе. Раскомадан је јединствен кул-турни простор, и сама се црква дезинтегрисала. Сте-кле су независност Црногорска и Македонска црква, појавио се и секташки покрет рашчињеног владике Артемија. Ритуали се оријентализирали, постали сличнији исламу него хришћанству (јавна полна дискриминација, забрађивање, метанисање). Уведе-ни су „молебани“, литургије на отвореном нејасног порекла и претежно политичке намене, након којих се руља разлије улицама, па Београд личи на Багдад, Техеран, Рамалу или Тунис.

Југославија је својим секуларним каракте-ром успела да постави основе грађанској религији. Од Југославије су, као мултикултуралне, толерант-не и инклузивне већински православне заједнице, преостали само Београд и Црна Гора. Зато су пред-мет тога лажнохришћанског џихада. Увреде које је

српски митрополит у току последње две деценије изрицао Црногорцима, без обзира на верску припад-ност, потичу из проклетства малих разлика. Иденти-тети су сложени и осетљиви, а њихова злоупотреба највећа општа друштвена опасност. Напади српског митрополита и осталих верских лидера са оне стра-не конфесионалног огледала нису намењени ек-стремистима, сопственим или туђим, него обичним људима који су верници из личних порива и уверења, или само поштују претке, онима који осећају, и тако се понашају, да припадамо истом народу. Није случајно Румију оскрнавила управо бивша ЈНА, која је претходно сатирала управо оне градове у којима су, обично у миру, вековима трајале верске разлике, да би наједном постале суштинске и непремостиве, Мостар, Вуковар, Сарајево. Отуд и руља на Врача-ру, испред недовршеног храма, споменика не Богу и побожности него таштини једне штеточинске, кобне политичке генерације, на томе, некад давно, мирном, готово мистичном месту.

(Аутор је редовни професор на Катедри за историју на Филозофском факултету у Београду)

Никола Самарџић

Реаговања

Бог види ваша дјела, Амфилохије РадовићуКаквог ли фамозног екуменског и

хришћанског благослова које нам упути уз сами православни Божић његово преосвјештенство Амфилохије Радовић! Као да је изашло из само-га пакла! Невјероватно је да на трону Светога Пе-тра Цетињскога ćеди човјек којему је по свему што је радио прије припадала хашка столица него пријесто Светога Петра. Црногорци у дијаспори са згражавањем могу пратити најновије божићне клет-ве, маштанија и враџбине поглавара Српске цркве у Црној Гори, који држећи у рукама власт коју ни Свети Петар није могао имати распирује вјерску и нацио-налну мржњу.

Цивилизовани свијет би тешко могао схва-тити да један црквени великодостојник доводи у питање постојање нације и државе у којој службује, називајући њезине грађане „накотом и копиладима“, обасипајући клетвама народ и будуће нараштаје, а још је теже схватити да такав човјек не сноси ни-какве санкције за све што чини против тога народа и те државе. Ако је држава Црна Гора опростила попу Амфилохију сва његова досадашња недјела за која би требало много више простора но што дозвољавају саопштења овога типа, ако му је опроштена сарадња са Арканом и разноразним „арканима“ који су

сијали смрт, мржњу и просипали крв широм бивше заједничке државе, ако му је опроштена девастација црногорске културне баштине и сл. – зар ће му се опростити и потирање онога што је највеће богат-ство и некадашње и данашње Црне Горе, оно што је чини јединственом земљом у ширем региону – а то је њезин међувјерски и међунационални склад оли-чен у планини Румији као заједничком светилиш-ту припадника свих вјера и нација у Црној Гори?! Разбијањем тога склада, девастацијом културних споменика, ширењем вјерске и националне мржње према Мехмеду Бардхију и др Аднану Чиргићу, називајући поспрдно званично црногорско писмо „чиргилицом“, узурпацијом неколико стотина са-кралних објеката које је ставио у српско власништво, прекрајањем историје и разним другим непочинстви-ма – Амфилохије Радовић показао се горим од било којега окупатора и НЕОФАШИСТА, узурпатором на територији данашње Црне Горе од дукљанскога вре-мена до данас! Црна Гора је увијек знала како одгово-рити таквим „пријатељима“. Наравно, није ово позив на линч! Јер за разлику од средњовјековних метода Амфлилохија Радовића, ми се залажемо за тековине цивилизованога свијета. А то значи да је црногорски правосудни систем дужан да адекватно санкционише

LU^INDANLU^INDAN 88понашање Амфилохија Радовића не само за оно што сад чини, но за све оно што је учинио у потоње двије деценије.

Он наставља своју опскурну светосавску по-литику сукладно већ увелико превазиђеним и скупо плаћеним илузијама о сабору „свих Срба“ под једну СВЕТОСАВСКУ цркву и националну државу. Њему смета све што је црногорско. Он тријумфално поди-же жељезне цркве јер тиме демонстрира своју свето-савску вјеру, заплашујући и опомињући тиме народе који живе у Црној Гори, афирмишући гесло: „чија црква његова и земља“?!

Ни Амфилохије нити било ко други у Црној Гори не може и не смије бит изнад Устава и закона и не смије неометано подривати основне црногорске духовне и идентитетске вриједности и међувјерски и међунационални склад. То није питање које треба да ријеше нити историчари нити интелектуалци нити

теолози. То је питање које мора ријешити Држава Црна Гора јер се ње директно тиче! Стога позива-мо црногорску власт да спријечи политичку антид-ржавну и антицрногорску, антинародну дјелатност Амфилохија Радовића у Црној Гори и спријечи даље његово вођење претпописне пропаганде чији је крајњи циљ: утирање Црне Горе, Црногораца и црногорске државне и националне баштине! Држа-ва мора на конкретним примјерима показати своју снагу и спремност. А најбољи начин да се то пока-же јесте хитно уклањање гвоздене цркве с Румије и покретање кривичнога поступка против Амфилохија Радовића и његове цркве.

Проф. др. сц. Милорад Никчевић, предćедник Одбора за културу Европске дијаспоре

Црне Горе

Припремљен захтјев за покретање прекршајног поступка

Амфилохије (Радовић) у редовној процедури

Подручни орган за прекршаје Подгорица примио је захтјев за покретање прекршајног поступка про-тив поглавара Српске цркве у Црној Гори Амфилохија (Радовића) због говора мржње, речено је Побједи у овој установи.

- Захтјев ће бити процесуиран у редовној процедури – саопштено је нашем листу.Радовић је окривљен за прекршај из члана 17 став један којим је прописано да ће се казнити онај ко

на јавном мјесту говором повриједи расна, национална или вјерска осјећања грађана.Од Бадњег дана први човјек Српске цркве у Црној Гори сваком приликом је употријебио говор мржње

кроз клетве, вријеђање националних осјећања грађана, а ријечи мржње изговорио је и коментаришући црно-горски језик.

Осим тога, на пријем код премијера Игора Лукшића, прије неколико дана, Радовић је дошао са пис-мом које је подијелио и новинарима а у којем се, поред осталог, наводи како црква има сазнања која укузују на могућност вјерског рата у Црној Гори.

- ...уколико дође до рушења цркве то може изазвати рушење неке од џамија да не кажем крвопролиће на вјерској основи – цитат је из тог писма због којег ће Радовић одговарати јер га је Тужилаштво оцијенило као позив на вјерски сукоб.

Тужилаштво ће, како су најавили, с пажњом пратити прекршајни поступак и уколико оцијене да се у радњама Радовића стичу и елементи кривичног дјела покренуће против њега кривични поступак.

Повод Радовићевог бруталног обрушавања на све који не мисле као он била је најава министра од-рживог развоја и туризма Предрага Секулића да би држава могла уклонити лимени објекат са Румије који је Српска црква нелегално поставила у љето 2005. године.

Секулић је саопштио да постоји могућност да се распише тендер како би се умјесто металне скаламерије на Румији евентуално саградио објекат који би био прихватљив за све три конфесије у Бару и планини вратио вјековни обичај три народа који су Радовић и његове присталице укинули 2005.

Вјерници све три конфесије до тада су на Тројичиндан пјешке излазили на врх Румије, носећи по камен у знак сјећања на дукљанског владара Владимира, а у духу легенде која каже да ће на Румији, када буде скупљено довољно камења, бити саграђена црква посвећена Владимиру Дукљанину.

LU^INDANLU^INDAN 89

- Осуда и санкционисање говора мржње је неспорно обавеза државе, уколико иста жели друшт-во различитости - каже Бранислав Радуловић. Тако је Међународни кривични трибунал за Руанду 2003. го-дине Фердинанда Нахиману, директора Канцеларије за информације Руанде и оснивача приватне радио станице, и Хасана Нгезеа, уредника и новинара ли-ста Кангура, осудио на доживотне робије (мада не само због пропагирања геноцида, јер су у сукобу и активно учествовали), а Јеан-Босцоа Баразагwизу, политичара и, између осталог, члана одбора помену-те радио станице, на 35 година затвора. Посљедњи случај, подсјећа Радуловић, осуде говора мржње у међународном праву је из децембра 2008. год. када је исти Трибунал осудио пјевача Симона Бикиндија на 15 година затвора. Бикинди је био „познат“ по својим пјесмама у којима је изражавао мржњу и позивао на насиље. Војници који су извршили ратни злочин, како је Трибунал утврдио, пјевали су Бикиндијеве пјесме током напада. Бикинди је осуђен јер је гово-

рима из путујућег возила позивао на убијање припад-ника Тутси народа током 100 дана геноцида у Руанди 1994. године.

Ови примјери показују до ког степена је међународна заједница и њен нормативни ситем осјетљив на говор мржње и стога домаћи протаго-нист „тешке ријечи” требали би знати до ког степе-на чине друштвено опасну и кажњиву радњу - каже Радуловић.

За Амфилохија клетва је – љубав!?Митрополит црногорско-приморски

Амфилохије наставља по старом. Након што се на-ругао Црној Гори, њеном Уставу и институцијама, на дочеку Нове године по Јулијанском календару испред Цркве Светог Ђорђија у Подгорици, наругао се и црногорском језику. Послије тога је, вјеровали или не, поручио Црној Гори да је његова клетва уочи Божића била „језик љубави“ и „најдубље бриге“. Да-кле, за Амфилохија (Радовића) је мржња – љубав. Иако је од њега, много је...

Одговорност за јавно изговорену ријеч

Са мржњом се не иде у ЕвропуОбавезе државе

Либерална партија апеловала на државне институције

Демонтирати објекат на РумијиЛиберална партија апеловала је на државне

институције Црне Горе да донесу одлуку о демонта-жи лименог објекта на Румији. Тиме ће се демонтира-ти и штетни утицај чињења митрополита Српске пра-вославне цркве у Црној Гори Амфилохија Радовића.

Он, како су саопштили из те странке, кон-тинуирано у посљедњих двадесет година негира постојање црногорског народа, његове вишевјековне културе, језика и цркве.

-Још су свјеже ране братоубилачких ратова на просторима бивше Југославије, који су изазвани ширењем мржње, страха и хомофобије и од стране

митрополита Амфилохија – наводи се у саопштењу Либералне партије.

Како су навели, надају се да нећемо дозволи-ти да се наруши међуетнички склад који је доказано увијек постојао међу свим конфесијама у Црној Гори.

Либерална партија је саопштила да кроз подршку реконструисаној влади подржава и њена настојања да испуни захтјеве Европске уније, те да с правом захтијевају да се поштују закони и одлуке државних органа и да се примјењују према свима једнако, па самим тим и према митрополиту СПЦ.

Сл. Р.

О стратегији Владе Србије

Црна Гора да одговори својом стратегијомТешко је наћи примјер у историји да један

блиски, а каже се и братски народ, негира, оспорава и атакује на државу, нацију, културу и језик другог народа, како то у континуитету чини српска држава, њени представници, институције и бројни појединци у односу на темељне вриједности црногорске државе

и народа. Било је ту, као што се зна, и крваве „љубави“ као оне 1918. па годинама даље и увијек кад се асими-латорски тежи, које су у прошлом вијеку ескалирале 1989. и 1997. године. Никада није престала пропаган-да о једној нацији и језику, једном краљевству, лаж-ним митоманијама и српским коријенима, о јединству

LU^INDANLU^INDAN 90без алтернативе и коминтерновској измишљотини црногорске нације. То је било могуће због неодлуч-ности водећих снага црногорског друштва у дужем периоду да се на адекватан начин суоче са тим опас-ностима и препознају стварни национални интерес. Та прича је хиљаду пута испричана, али и покопана стицањем независности Црне Горе са којом се и даље српски великонационалисти не мире, а поједини и сатанизују.

Ево опет резолуција Владе Србије (или ул-тиматум) којом се уплићу у унутрашње односе Црне Горе под обландом „цивилизацијских и нераскиди-вих веза двије државе“ инсистирајући на нека пра-ва иако их Срби имају већа но ми који смо одвајкада били за Црну Гору, пренебрегавајући да великосрп-ске амбиције према Црној Гори никако да се зауставе циљајући увијек прави тренутак за њену негацију и дестабилизацију (предстојећи попис је сада за то пра-ви моменат).

Нема и не смије бити погодбе када су у питању фундаменти државе и народа. Ту државно руководство и институције морају бескомпромисно

стати иза већинске воље свог народа улажући у то сву своју енергију, свој ум, карактер и част, одговарајућа прегнућа. Све друго је дизање руку од свог народа и државе.

Због тога ово јављање поентирам: на стратегију Владе Србије не треба одговарати интервјуима и изјавама у свечарским приликама, како то наше руководство воли да чини, већ треба одговорити стратегијом, одлучно и принципијелно у заштити државних и националних интереса Црно-горске цркве и њене имовине и црногорског језика. То је прва линија одбране. А друга је или у оквиру ове прве, оно што иначе редовно и квалитетно чини интелектуална јавност Црне Горе из научних, култур-них и других асоцијација, али са недовољно ефеката и резултата.

Ако тако не буде доћи ће времена, како је го-ворио Сенека, да ће се потомци чудити што ми тако јасне ствари нијесмо видјели.

Владимир Кековић

Други пишу-Портал аналитика - Велика галама из Београда уочи пописа у Црној Гори

Реплика Милошевићевог плана

Предсједница Хелсиншког комитета за за-штиту људских права Србије Соња Бисерко казала је у разговору за Портал Аналитика да је најава да ће Србија ускоро поставити захтјев да Срби у Црној Гори и Хрватској постану конститутивни народ, по узору на положај Срба у Босни и Херцеговини - како је то предвиђено новом стратегијом Владе Србије - подсјећа на неку врсту реплике Милошевићевог пла-на из деведесетих година, наводећи да садашњу ужур-бану акцију Београда доводи у везу са предстојећим пописом у Црној Гори.

- Евентуални захтјев Београда да Срби у Црној Гори буду политички конститутиван народ зна-чи да би у следећој фази требало да буде затражена и нека врста територијалне аутономије, иако је потпуно јасно да Србија нема снаге да тај свој наум спроведе. Ипак, главни циљ Београда је везан за предстојећи попис у Црној Гори - да би се забетонирало постојеће стање да Срба има нешто више од 30 одсто, као на прошлом попису 2003. године - казала је Бисерко за Портал Аналитика.

Угледна представница НВО сектора Србије и позната антиратна активисткиња истакла је да садашњи број Срба у Црној Гори, како сада ствари стоје није одржив, што је очито забринуло званични Београд.

- Судећи по ономе што знам, а то је да су се у то вријеме грађани одлучивали о националности на основу српског језика и српске односно православ-не вјере. У моменту прошлог пописа Црна Гора још увијек није била независна и лако је предвидјети да ће број Срба на овом попису бити значајно мањи. У томе је читава њихова шпекулација и јасно је да се већ сада диже галама да се у Црној Гори наводно при-према неки инжињеринг усмјерен против повећања броја Срба. Мислим да је то стратегија Београда у овом моменту када је ријеч о Црној Гори, и отуда и доношење на брзину овог документа - објашњава Би-серко.

Личи на Меморадум САНУ: Бисерко се сложила са констатацијом прусутној у црногорској јавности да најновија стратегија Београда коју је Влада Мирка Цветковића усвојила 21. јануара ове године, као „иновирани државни приступ јачању односа државе Србије и Срба у региону“ неодољиво подсјећа или чак личи на Гарашаниново Нарчетаније или Меморандум САНУ из 80-их година прошлог вијека.

- Очигледно је да је на дјелу идеологија која није поражена и од које се није одустало у Београду. Индикативна је изјава потпредсједника хрватске Вла-де Слободана Узелца који је упозорио Београд да се

LU^INDANLU^INDAN 91не мијеша у њихове унутрашње ствари јер то Србима у Хрватској само штети. Таква је перцепција и у оста-лим државама у региону и Београд мора бити мно-го обазривији у третирању Срба у региону и прије свега у третирању држава у којима живе Срби, на-вела је Бисерко, оцјењујући да је стратегија очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре и ма-тичне државе и Срба у региону, само логичан слијед догађаја након усвајања Закона о Србима у дијаспори и у региону.

- Срби су у државама који се помињу у За-кону аутохтон народ и не могу се клалификовати као дијаспора или српска популација из дијаспоре, нити им Србија може бити матична држава. Дијаспора су људи који су отишли из Србије или било које држа-ве који се у првој или другој генерацији рачунају као дијаспора, већ у трећој генерацији они се сматрају као да су интегрисани у тој држави као њени држављани - наводи Бисерко.

Само Јовановић неће спроводити стратегију: Предсједница Хелсиншког комитета Србије сматра да ће у реализацији стратегије бити укључене, по-ред државе, готово све политичке партије у Србији, изузимајући ЛДП Чедомира Јовановића као и Српска православна црква која је главни инструмент негирања Црне Горе.

- То је заправо нова форма или парадигма како Београд заправо окупља Србе у региону и то на свим државним нивоима, групама, политичким партијама, као и СПЦ - изузимајући једино Чедомира Јовановића. Проблем је што, овако како се то чини из Београда, још увијек иде - на штету Срба јер овако како се говори о интеграцији, о културном и духов-ном јединству Срба. Преведено на језик националне стратегије, то значи - у суштини одлагање национал-них циљева Србије за неко друго вријеме! Логично је да је у региону такав приступ Београда примљен са негативном предзнаком, јер расте неповјерење према искреним намјерама Београда.

Бисерко сматра да реално гледано Београд у постојећим околностима нема снагу да ту идеју реализује, али - када је у питању нормализација ре-гионалних односа – од круцијалне важности је да Београд на други начин прихвати реалност и да на сасвим другачији начин третира Србе у сусједству.

- У сваком случају Србија као и све државе у региону треба да помаже своје сународнике по кул-турним и другим политикама, али ово питање како се то третира у Београду, изгледа као да је нека репли-ка Милошевићевог плана из 90-их година прошлог вијека - рекла је Бисерко.

Језгро српске државности: Упитана због чега Београд посебно апострофира положај Срба у Хрватској и Црној Гори, Бисерко је казала да

се помињу Срби и у осталим државама, али да су Црна Гора и Хрватске интересантне у смислу „консолидације територија на којима живе Срби“.

- Према интерпретацији Београда, Црна Гора се сматра као језгро српске државности и као центар српског националног програма. Очигледно је да се од те идеје још није одустало јер се и даље оспорава независност Црне Горе. Хрватска се са друге стра-не посматра двосмјерно: у смислу консолидације територије и проблема избјеглих Срба који се стал-но позивају на повратак, а који није реализован у Хрватској. Не знам да ли то значи и задржавање Хрватске у садашњем миљеу и њено успоравање на путу европских интеграција. Чињеница је да постоји мали број људи који желе да се врате, али Србија треба да рјешава тај проблем на свакако другачији, конструктивнији начин. Само лицитирање неких ци-фара и пројеката штети Србима који хоће збиља да се врате у Хрватској, навела је Бисерко.

Двоструки стандарди: Бисерко је указала и на појаву двоструких стандарда када су у питању права мањина у самој Србији, посебно оних који воде поријекло из сусједних држава Србије и који нијесу предмети никаквих нових стратегија или закона.

- Наравно када се званичном Београду поме-не да мањине у Србији могу тражити исто оно што Београд тражи за своје сународнике у сусједству - сва-ко на то у Србији жестоко реагује. Такво понашање Београда се може вратити као бумеранг, јер таква права могу да траже сви народи у региону. Значи, то је процес који може да траје унедоглед и који ште-ти нормализацији односа у региону. Имајући у виду међународни контекст и турбуленције у свијету било би веома добро да Београд на један солидаран на-чин дефинише минумум својих интереса и са њима изађе у свијет - закључила је за Портал Аналитика Соња Бисерко, предсједница Хелсиншког комитета за људска права Србије.

Ненад Зечевић

LU^INDANLU^INDAN 92

Такозвано Светосимеоновско ходочашће које данас у Подгорици организује Митрополија црногорско-приморска, на челу са митрополитом Амфилохијем, само је још један вид притиска Српске православне цркве пред предстојећи попис у Црној Гори - казао је за портарол Аналитика академик, проф. др Радослав Ротковић.

Ротковић је казао да се не преза од фалси-фиката како би се црногорска историја посматрала у контексту српске и да је сличним малверзацијама између два пописа нестало 112.869 Црногораца.

Светосимеоновско ходочашће је утврђивање

историјског фалсификата СПЦ да је Симеон, одно-сно Стефан Немања, рођен у Рибници. У те сврхе, за рођење датирано 1.118. године, повезана је турска тврђава из 1474. године, која се звала Тепедекер и по-писана је у турском тефтеру 1485. године - казао је Ротковић и навео да се до 20. вијека није користио назив Немањин град.

СПЦ је у флајеру, који је јуче дистрибуиран уз лист Дан, позвала грађане на литургију и шетњу кроз Подгорицу, од Храма Христовог васкрсења до обале Рибнице.

Ј.В.

Академик Ротковић реаговао на ходочашће које организује СПЦ

Још једна малверзација пред попис

Други пишу Антена М

Свештеници странци изван правног поретка државе Црне ГореБрој и правни статус свјештеника Митро по-

ли је црногорско-приморске, који немају црногорско држављанство, интригира јавност и повод је за спе-ку лације, више политичке него вјерске садржине. Тронедјељно истраживање Мирјане Миладиновић и Јелене Ћетковић резултирало је кудикамо зна ча ј-нијим открићем од броја и легалности ангажованих извањаца у тој вјерској заједници – странци свје ште-ни ци, као категорија, практично су изван правног по ре тка државе Црне Горе. Томе увелико доприноси и споран правни статус Српске православне цркве у нашој земљи.

Тронедјељно трагање Антене М ради про-вје ре тврдњи о стотинама свјештеника СПЦ који у Црној Гори, наводно, бораве годинама без уредне до-з во ле за боравак и рад, показало је потпуни правни хаос у тој области. У најкраћем, прописе који важе за обичне смртнике, наша држава не примјењује на свјештенике странце, који су се ухљебили у Митро-по ли ји црногорско-приморској.

По Закону о регистрима пребивалишта и бо-равишта, Управа полиције обавезна је да евидентира све особе које у Црну Гору уђу с намјером да остану мање од 90 дана. Полиција, међутим, биљежи само личне податке, али не и дјелатност којом ће се, евен-туално, страни држављани бавити у Црној Гори!

Уз то, Закон о запошљавању и раду страна-ца не примјењује се на свјештенике док обављају вјерску службу. Завод за запошљавање Црне Горе стога не евидентира свјештенике, монахе и монахиње који нијесу наши држављани, а службују у Цетињској митрополији.

Слично је и на трећој адреси. По Закону о до-приносима за обавезно социјално осигурање, рад тих особа требало би да Пореској управи пријаве саме вјерске заједнице, које их ангажују. У конкретном случају, СПЦ у Црној Гори. Гордана Стајчић, портпа-рол Пореске управе, међутим, каже:

„Пореска управа контролише само онај дио који се односи на правилан обрачун и уплату поре-ских обавеза, тако да Пореска управа,везано за овај дио питања, нема ингеренцију“.

За регистрацију странаца који у Црној Го ри бораве дуже од 90 дана, надлежан је МУП. Тако про-пи сује Закон о странцима из 2008. У складу са чланом 35 став 1 тачка 10. тога Закона, на дан 31. јануар ове године, само шесторица свјештеника обављају вје-рску службу у Црној Гори! Податак је званичан, до-били смо га из МУП ЦГ. Но, чак и координатор Прав-ног савјета митрополије, Велибор Џомић упућује да је знатно више странаца у одори СПЦ у Црној Гори. Доуше, ни близу наводних осам стотина.

„Четири или пет одсто од укупног броја свје-ште них лица нијесу из Црне Горе. И то су све људи који су ту већ двадесетак, тридесет година.“

Закон о странцима не прописује да вјерски слу жбе ници, страни држављани, морају да имају ра-д ну дозволу. Али, прописује да морају да раде код правних лица.

И, ту се завршава или почиње зачарани круг, унутар којега нема јасних правила за ра д но ангажовање категорије особа чији статус истра жу је-мо. Јер, СПЦ није регистрована у Црној Гори као пра-вно лице. Иако је обавезу уредног регистровања уста-

LU^INDANLU^INDAN 93новио још 1977. Закон о правном положају вјерских заједница!

По мишљењу Велибора Џомића тај Закон оба ве зао је на регистровање само вјерске заједнице формиране након 77.

„Тај Закон нигдје није наложио регистрацију већ постојећих цркава и вјерских заједница, само је про писао обавезу и регистрацију будућих које ће се оснивати.“

Помоћник министра унутрашњих послова, Веселин Вукчевић тврди супотно!

„Закон о правном положају вјерских заједни-ца је у примјени од 1977. године, и све вјерске заје-дни це и њихове организације су у обавези да по шту ју овај Закон, односно да се пријаве у року који је овим законом прописан. “

Џомић подсјећа и на Мишљење Владе ЦГ из 92. којим је Цетињској митрополији признат правни субјективитет, дат ПИБ број и укњижена имовина.

„Даћу вам мишљење Владе Црне Горе да Ми-тро по лија има статус правног лица. Зашто онда неко не одузме имовину Митрополији ако то није тако?“

МУП ЦГ никад није завео правни субје кти-ви тет Митрополије, на основу поменутог Владиног Мишљења – свједочи Вукчевић.

„Министарство унутрашњих послова води регистар вјерских заједница и не располаже никак-вим Мишљењем Владе, нити било ког другог органа који би додатно појашњавао питања из Закона о прав-ном положају вјерских заједница у односу на њихов грађанско правни статус.“

Познати адвокат Владан Ђурановић тврди да није ни могуће добити правни субјективитет на осно-ву мишљења Владе.

„У складу са Законом о државној управи, пра вни субјективитет се не може добити на основу мишљења Владе. Мишљења, прије свега, немају оба-ве зу јућу снагу, а друго, правни субјективитет стиче се уписом у одговарајуће регистре, а не добија се на основу мишљења Владе.“

Велибор Џомић тврди како има доказе да ве-ћи на вјерских организација није заведена у МУП ЦГ као правно лице.

„Ја ћу Вам дати документ Министарства уну тра шњих послова, гдје ћете видјети да Барска и Ко то рска надбискупија немају ту врсту регистрације о којој је ријеч.“

У МУП-у тврде да је регистровано чак 13 вје рских заједница, укључујући све најзначајније, осим СПЦ.

„У регистар Министарства унутрашњих по-сло ва пријављено је 13 вјерских заједница. Из бро-ја произилази да имамо велики број вјерских заје-дница.“

И, овдје причу враћамо на почетак. Свје ште-ни ци СПЦ, који нијесу држављани Црне Горе, осим оних шест, бораве и служе у ЦГ колико хоће, без икаквих папира и евиденције државних органа!? А да ли, притом, злоупотребљавају гостопримство учећи Црногорце да не постоје, или чине само богоугодна дјела, тема је за неку дугу причу.

Други пишу: Радио Слободна Европа, Праг

Псеудо-историја Срба: Од Јустинијана до КастраНа овдашњем шареном издавачком тржишту

појавиле су се још две књиге које употпуњују опус наводних открића о Србима као „посебном, небеском и најстаријем народу”.

Ради се о књигама које, на привидно научни начин, покушавају да оправдају наведене тезе, нарав-но, не поштујући научну методологију и узимајући сумњиве претпоставке као чврсте чињенице.

Извесни Милош Гроздановић из Ниша, својеврсним математичким методома у књизи „Срби јесу народ најстарији“ открива да та старост датира читавих 27 хиљада година:

„Проблем је у томе што досадашња истражи-ва ња у области историје нису дала адекватне резулта-те. Тек, са математичким учешћем у историјској нау-ци можемо да дођемо до неких конкретних резултата. Ми смо овде, значи, аутохтони народ. Двадесет седам хиљада година. Сада је само проблем у онима који, очигледно, не знају да повежу један и један.”

У другој књизи - „Бесмртни Кастро и србски род” - списатељица Драгослава Копривица храбро констатује да је легендарни кубански лидер пореклом Србин, образлажући то, по њој, непобитном тезом:

„Фидел Кастро је Србин, односно Келт, а неуцењени историчари добро знају да су Келти, уствари, Срби. Нема доказа да његов отац Ангел Ка-стро не би могао бити Анђелко Кастратовић”.

Пошто је утврдила те чињенице, Драгослава Копривица верује да би њено откриће могло да буде од велике користи српском народу:

„Кастро је за мене велики, ем је наша крв. Наш је! Мислим да је Србима, у овом једном су-новрату у којем живе, заиста може да подигне неко достојанство и да, свакако, помогне да нам се не на-метне неки комплекс инфериорности.”

Професор историје на београдском Фило-зофском факултету Радивој Радић, који се у својим радовима бавио феноменом псеудоисторичара, каже

LU^INDANLU^INDAN 94да се они појављују у кризним временима, што је по-себно било наглашено током ратних деведесетих.

Компензација за недостатке Тај талас се, међутим, наставио и у двехи-

ља дитим, издавањем књига и одржавањем трибина. Ра дић каже да део популације воли да верује у такве ствари.

„Ако је за неку утеху, ја сам причао са колега-ма из Бугарске и Грчке о том феномену. Неки псеудо-историчари у Бугарској тврде да су они, као Трачани, најстарији народ, Грцима који имају највећи допри-нос европској цивилизацији то није довољно, па кажу да су Египћани, заправо, стари Грци. На Балканском полуострву то је посебна прича. Ту имате неколико малих народа. То малих, није увредљиво. Просто, ма-лих по броју становника, па и по неком доприносу цивилизацији, али часних народа који, сваки би же-лео да буде бар један дан старији од свог суседа. То је, просто, један феномен”, каже Радић.

Филозоф Сретен Угричић, који се у неким сво јим књигама, такође, осврнуо на феномен про по-ве да ња мита о Србима као „небеском народу”, сматра да је у питању озбиљан симптом друштвеног и кул-ту рног поремећаја који је овде, већ, деценијама при-сутан.

„То је очигледно нека врста компензације за битне недостатке. Ти недостаци су на индивиду-алном нивоу и на општем друштвеном, културном и симболичком нивоу“, наводи Угричић.

На индивидуалном нивоу то је недоста-так најосновнијег темељног образовања и статуса просвете, науке, културе, аргумената, чињенице и

критике, што су претпоставке основног научног и објективног става. А на општем, симболичком и кул-турном плану...

„ ...То је симптом компензације за општу кризу која влада у друштву и нагомилане проблеме који имају и етичку, и политичку, и историјску при-роду. Они се никако не решавају. Остављају се нераз-решеним. Они оптерећују то колективно несвесно и колективни имагинаријум.

Већина наводних открића псеудоисторичара своди се на најпростију језичку играрију, тако да је део значајних историјских личности, невероватном аналогијом пребачен у корпус српског народа.

„Па кажу да Александар Велики не припа-да грчком свету, него је он, по њима, Србин који је Александар III Карановић. Онда су Мехмед Освајач, турски султан, и његов потомак Сулејман Величан-ствени, такође Срби. Била је и читава прича да је Јустинијан Србин, а чак је Бизмарк, наводно, био Србин. Баба му није знала ништа друго, него само српски“, каже Радивој Радић.

Поменути Милош Грозданович, својим мате-матичким прорачунима одлази у још даљу историју:

„Тај Гроздановић из Ниша тврди да су Срби и народ Маја, јер – забога – име Маја постоји и код Срба. Он и читав низ имена неких фараона доводи у везу са Србима. Мислим да се један зове Небре, а то значи – Не, бре! „… каже Радић, констатујући:

„Укратко, то је једна прича користољубивих, помало занесених и тих лажних патриота који, из раз-них својих интереса, плету овакве приче и збуњују овај, ионако довољно збуњен, народ.”

Небојша Грабеж

LU^INDANLU^INDAN 95

ПОБЈЕДА: Да ли је и питање цркве толи-ко важно како се у јавности посебно у посљедње вријеме говори?

ПЕРОВИЋ: Наравно. Црногорска црква је још од 15. вијека, значи још од Црнојевића, потпуно самостална. У избор њених владика нико није могао да се мијеша, јер њих је бирао црногорски народни збор. Могло је ту бити политичке пропаганде са сва-ке стране, али коначна одлука је увијек доношена на народном збору. Уз то, црногорска црква је била и државотворна.

ПОБЈЕДА: Али Српска православна црква присваја и те тековине…

ПЕРОВИЋ: Велики је фалсификат кад, реци-мо, господин Амфилохије каже: ми смо стварали ову државу. Ко ми?! Свакако не Српска црква, него Црно-горска црква. Значи, не она црква која је узурпирала Црногорску цркву, узела све манастире од 1918. годи-не практично, а од 1921. године и формално и која и данас држи Цетињски манастир и Манастир Острог и све друге наше манастире. Ту је ријеч о потпуном фалсификату. Чак је бесрамно од стране Амфилохија да се позива на историју и да још тражи да се изврши повраћај земљишта. Коме? Да се пола Цетиња да Српској православној цркви?! Цетињски манастир је центар црногорске државе, јер је представљао не само духовну, већ и свјетовну власт црногорске држа-ве.

ПОБЈЕДА: Колико оваква ситуација може да потраје?

ПЕРОВИЋ: То не може траје. Ако би потрајало то би изазвало апсолутну деструкцију државе. Држава Црна Гора у том случаје већ у наред-ним деценијама не би постојала.

ПОБЈЕДА: Постоји ли модел за рјешавање тог питања?

ПЕРОВИЋ: Модел је једноставан. У Црној Гори има довољно простора за све вјероисповијести и све црквене организације, тј. Цркве. Домицилној Црногорској цркви мора ипак у сваком погледу при-падати више права и више својине, јер је црногорски народ правио те цркве.

ПОБЈЕДА: Том моделу, чини се, пркоси црква на Румији...

ПЕРОВИЋ: Што се тиче лимене црквице на врху Румије, ни право ни правда, ни истиоријске чињенице - нијесу на страни Српске светосавске цркве. Ја мислим да је митрополит СПЦ г. Амфилохије изабрао лошу тактику, а још гору стратегију. Све то не доприноси угледу Српске цркве и Републике Србије, иако се амфилохијевци позивају на анкетну популарност те Цркве у Црној Гори. Најмање је важ-но како и кога Амфилохије куне (то је ствар његовог

домаћег изражавања “хришћанске љубави”!), мно-го је важније како и зашто држава Црна Гора не поштује своје озакоњене одлуке и зашто дозвољава селективно уклањање нелегалних грађевина сви-ма (чак и пукој сиротињи), али то не чини кад је у питању Српска црква и њено запосиједање многих црногорских брда – на којима су изграђене реплике некадашње карађорђевићевске капеле на Ловћену !

ПОБЈЕДА: Ту су и правне недоумице… ПЕРОВИЋ: Зар је потребно да Суд у Стразбу-

ру доноси одлуку да се црногорске цркве и манастири врате Црногорској држави и аутохтоној Црногорској цркви ? ! А могло би, мирним споразумом, да и дру-ге сусједне православне цркве (и Српска и Грчка и Македонска и Бугарска, па и Руска) обављају вјерску службу у свим црногорским храмовима. Ја вјерујем да се тај дан с таквим рјешењем убрзано прибли-жава. А објекат са црногорске планине Румије наћи ће нову локацију - можда и у кругу новоизграђеног српског храма у Подгорици, и тамо свакако добити бројније поклонике, који иначе нијесу имали превоз-но средство да му се поклоне на румијском врху. А тиме ће се обновити мултиконфесионални обредни церемонијал уз култ Светог Владимира Дукљанског, легендарног светог страдалника и праведника црно-горског, македонског и албанског народа, кога су на-кнадно прихватиле и српска и бугарска црква.

ПОБЈЕДА: Што држава треба да ради по-себно кад је у питању захтјев за додјелу земљишта Српској цркви?

ПЕРОВИЋ: Не може се дозволити да једна петина црногорског територије Државе Црне Горе припадне било којој другој држави.

ПОБЈЕДА: Зашто васељенске православне власти коначно не врате аутокефалности Црногорској цркви?

ПЕРОВИЋ: Црногорска црква је својом ос-лободилачком борбом изборила своју аутокефалност, коју су накнадно признале и Васељенска и Сверуска патријашија, и сестринска Српска црква и све дру-ге православне самосталне цркве. Црногорска црква није куповала томос као што је то учинила сестрин-ска Српска црква, па га неће куповати ни у овом вијеку. Она по каноима мора бити самостална, јер је тако устројство у свим православним црквама. у самосталног (аутокефалној) држави и православна црква је аутокефална. Тако је било у Књажевини и Краљевини Црној Гори, тако ће бити и у овој Држа-ви. Упркос свим опонентима, макар и тако упорним какав је г. Амфилохије.

Горан Поповић

Интервју Побједе: Академик Сретен Перовић, културолог

Амфилохије је велики фалсификатор црногорске историје

LU^INDANLU^INDAN 96Побједа - Друштво - Сриједа, 02. март 2011. године ИНТЕРВЈУ: Владика Михаило, митрополит Црногорске православне цркве

Вратићемо ЦПЦ тамо ђе јој је вазда било мјестоБез враћања Црногорске православне цркве, у Црној Гори не може бити духовног мира који црногор-

ском народу не могу подарити свештенство и монаштво Српске православне цркве јер је она само филијала СПЦ чије је сједиште, у Београду

Захтјев Црногорске православне цркве да се свештенству, монаштву и вјерницима омогући коришћење Цетињског манастира наишао је на различите реакције у јавности. Према недавној најави, одговор градона-челника пријестонице Александра Богдановића може се очекивати ових дана. Побједа је у неколико наврата опширно писала о том и другим проблемима везаним за положај цркве и црквене имовине у Црној Гори. Са митрополитом Црногорске православне цркве господином Михаилом разговорали смо у Владичанском дому на Цетињу.

ПОБЈЕДА: У захтјеву се говори о заједничком коришћењу манастира. Значи ли то да се одустало од претходних радикалнијих иницијатива о враћању имовине?

- Ни од чега ми нијесмо одустали, него само, за почетак, уз пуно стрпљења, идемо корак по корак и захтијевамо заједничко коришћење. Када то тра-жимо, не подразумијева се да је манастир заједничка имовина, јер је сваки културни, односно духовни и историјски споменик неодвојиви дио црногорске кул-турне баштине и власништво државе Црне Горе.

Држава, дакле, може и мора да располаже том имовином, па може и да је да на коришћење до-мицилном народу. У истом положају су и спомени-ци који су, да тако кажем, неправославне садржине, и њих држава даје на коришћење свештенству и вјерницима других религија.

ПОБЈЕДА: Какав одговор очекујете са адресе на коју сте захтјев упутили?

- Једини могући. И историјска и правно не-оборива чињеница је да су до 1920. године сви мана-стири и цркве у Црној Гори припадали црногорској држави и Црногорској цркви. Кад је збрисана држава, збрисана је и наша аутокефална црква.

Хвала Богу, 2006. године вратили смо држа-ву, већину њених симбола, а ево и црногорски језик. Ваљда ћемо вратити и Црногорску православну цркву. Јер, без враћања у цркве, у Црној Гори не може бити духовног мира, а тај мир црногорском народу не могу подарити свештенство и монаштво Српске пра-вославне цркве која је, у ствари, само филијала цркве чија је патријаршија, односно сједиште, у Београду.

ПОБЈЕДА: Колико би ову и друге

иницијативе и захтјеве могла обезвриједити гото-во неизбјежна политизација?

- Политичко размишљање и о цркви и о вјери у Црној Гори било је вазда присутно, а акту-елно је и сада. Али, то је свако добронамјеран могао

да уочи – Црногорска православна црква никада се није укључивала у политичке расправе, спорења, ди-леме или кампање, како би постала незаобилазни дио рјешења која су у надлежности државне политике.

Насупрот нама, имамо филијалу Српске православне цркве која је свих претходних година, па и деценија, настојала да по сваку цијену буде и дио проблема и дио рјешења. Свештенство и мо-наштво свакодневно и по сваку цијену настоји да пренесе већину чисто политичких тема из Србије у Црну Гору, покушавајући да ставове Српске цркве надреди не само овдашњим политичким ставовима и државној политици, него и важећим законима, па чак и црногорском уставу.

Добрим дијелом и због тога, ми данас, скоро пет година послије обнове државности, тек почињемо да разговарамо озбиљније и конкретније, не о враћању, него само о заједничком коришћењу црквене имовине, односно имовине Црногорске пра-вославне цркве.

ПОБЈЕДА: У које манастире и цркве ми-трополит и свештенство ЦПЦ сада имају слобо-дан улаз?

- Ето, и такво питање доста говори о садашњем положају Црногорске православне цркве у Црној Гори. Ево вам, да тако кажем, отужног одго-вора:

Митрополит, свештенство, монаштво и вјерници Црногорске православне цркве немају при-ступа ниједном саборном храму, у било којем од гра-дова у матичној држави. Од око 750 живих цркава и око 300 оних у изградњи, можемо служити у свега шездесетак. У некима и даље уз извјесне проблеме које нам праве из СПЦ, а у некима потпуно слободно.

Поновићу, приступа у велике, саборне цркве, односно манастире још немамо. Али, ево, ако Бог да, почећемо одавде, из пријестонице, па ћемо стићи по-лако и до осталих.

LU^INDANLU^INDAN 97ПОБЈЕДА: Јесте ли збиља оптимиста или

само охрабрујете и себе и друге? - Па, како да вам кажем, на ову и многе друге

теме говорио сам са господином Ђукановићем, не-давно са господином Лукшићем и још неким важним људима. Колико сам их разумио – сви се слажу да се питање цркве и њене имовине у Црној Гори мора ријешити.

Мишљења сам да би се проблеми брже и боље рјешавали да Црна Гора има министарство вјера и – ако сам један дио разговора са премијером Лукшићем правилно схватио – актуелна је идеја да се при црногорској влади отвори канцеларија за вјерска питања. Могао би то да буде, у институционалном смислу, важан корак не само због ЦПЦ него и због осталих вјерских заједница.

ПОБЈЕДА: Често у јавним наступи-ма објашњавате природу конфузије везану за Митрополију црногорско-приморску и њен наво-дно аутономан статус у односу на ЦПЦ. О чему се ради?

- Та конфузија одговара Српској православној цркви, Београдској патријаршији и намјештеницима њихове филијале у Црној Гори. Да будемо начисто:

Српске православне цркве у Црној Гори све до 1920. године једноставно – нема. Нема у њеним скутима, наравно, ни Митрополије црногорске-при-морске. То је манипулација, али се њоме, нажалост, послужују и неки црногорски политичари, па у народ уносе додатну конфузију.

Зато се данас иде у нове манипулације, па можете лако виђети што се све ради око пописа. Помињу се вјере, нације, притисци, пракоријени, ма-тичне државе, а чујем и видим на телевизији, читам у новинама, говори се и о некаквим великим парама. Све су то тешке приче, али морамо знати колико су истините и ко су њихови аутори.

ПОБЈЕДА: Колико би нам та сазнања олакшала цијелу ситуацију?

- Знатно, сигуран сам. Коме није јасно да без рјешавања положаја ЦПЦ, њеног статуса и проблема црквене имовине, Црној Гори нема пута у било какве глобалне интеграције – нити у Европску унију, нити у НАТО – томе збиља ништа није јасно.

Црногорска власт мора бити свјесна свега тога, а свештенство и вјерници ЦПЦ биће стрпљиви и ићи ће корак по корак, али – без узмицања. На то нас обавезује и неспорна историјска чињеница да је управо Црногорска православна црква била темељ за стварање црногорске државе, а за то што је у једном историјском тренутку државну празнину попунила друга држава са својом црквом, Црногорска право-

славна црква није крива, нити може сносити цијело бреме одговорности.

ПОБЈЕДА: Ви поново веома оптимистич-но...

- Но, како ћу и како бих могао?! Није ЦПЦ ни-каква и ничија измишљотина, а то таман као и ја знају и свештеници Српске православне цркве, па и госпо-дин Амфилохије и патријарх српски Иринеј. Знају и они и сви остали да ни послије подгоричке скуп-штине Карађорђевићи нијесу укинули ЦПЦ, јер то нијесу ни могли. ЦПЦ је једноставно присаједињена Српској цркви, али као аутокефална. О томе постоје аутентични документи који су Амфилохију и дружи-ни добро познати.

Зато своју прљаву кампању окрећу у другом правцу, па о мени говоре све и свашта, називајући ме распопом, развратником, самозванцем и ни сам више не знам како. Али, то им неће помоћи. Вратићемо Црногорску православну цркву тамо ђе јој је - и у ду-ховном и у историјском смислу – вазда било мјесто.

ПОБЈЕДА: Плаши ли Вас могућност су-коба?

Каквих сукоба?! Никаквих сукоба неће бити, а они који би их можда жељели остаће разочарани. Вјерници, свештенство и поштоваоци Црногор-ске православне цркве су часни Црногорци и својој држави и традицији одани грађани који су вазда били за мир и толеранцију, што су безброј пута и у много тежим временима – доказали.

Зато ће злослутници, који не желе добро ни Црногорцима, ни Србима, ни било коме у Црној Гори, остати само – јадници, и без циља и без наде.

Финансирање

ПОБЈЕДА: Како се финансира ЦПЦ, с об-зиром да нема приступа ниједном већем манасти-ру или цркви?

- Богами, тешко! Ево, тек три – четири годи-не добијамо нешто од државног буџета, а све остало финансирају наши вјерници и поштоваоци Црно-горске православне цркве. Даће Бог па ће им се то добром вратити, а ми смо скромни и све трошкове сводимо на најмању могућу мјеру – за разлику од Српске цркве у Црној Гори која користи наша добра и од наших светиња зарађује велике паре.

Они немају никаквих материјалних тешкоћа, а нико их колико ми је познато и не контролише. Ја вам могу још рећи то да наши свештеници примају мјесечно 300, а само мањи дио 350 еура, па сами процијените у каквој смо материјалној ситуацији.

LU^INDANLU^INDAN 98Иринеја памтим као паметног и

одмјереног

ПОБЈЕДА: Познајете многе српске цркве-не великодостојнике, па и патријарха Иринеја. Какви су Ваши утисци?

- Са патријархом српским господином Иринејем био сам и у Манастиру Острог, а знам га још из школских дана. Памтим га као веома паметног, образованог човјека, али и врло одмјереног.

Био је, колико ме сјећање служи, најбољи ђак и, сад се присјећам, кад смо сви ми тек почели да учимо грчки, он га је без проблема говорио, а са латинског је преводио.

И ја и он смо прије факултета завршили гимназију. Он класичну, а ја реалну, али се послије Острога нијесмо сријетали, па о њему могу говори-ти једино на основу утисака из тих давних времена. Остао ми је, значи, у памћењу као паметан и образо-ван човјек и добар духовник.

Што се осталих тиче, памтим и овог Јоаникија што је у Никшићу. Њега се сјећам као по

свему просјечног монаха и свештеника, па сада када говори о Црногорској православној цркви његова прича ми буде чак и смијешна. Вјерујем да и он сам зна да је потпуно безвриједна, јер је апсолутно неис-тинита.

Сријетао сам још многе свештенике, сријећем их и сада. Па ево, ми сада имамо 30 - 40 свештеника СПЦ из Србије, Црне Горе и још неких крајева који нам се нуде и радо би дошли у ЦПЦ. Ми још чекамо и због немаштине, јер немамо довољно пара за ширење свештеничког круга, али смо и опрез-ни, јер вјерујемо да нијесу баш сви који се нуде час-них и искрених намјера.

До сада смо примили два српска свеште-ника, једнога сам рукоположио, а један је прешао из Српске православне цркве, из Мојковца. Остали су – њих петнаестак – Црногорци. Да је боља наша материјална ситуација, сигуран сам да би велики број млађих свештеника из СПЦ у Црној Гори приступио ЦПЦ.

Радомир Томић

LU^INDANLU^INDAN 99

У ненаучним и исполитизираним расправама често долази до изједначавања етничког са национал-ним, што отежава да се покаже стварна дистинкција између ова два појма. Превиђа се, да у свијету постоји тек 10 одсто држава које су етнички хомогене, а ипак све носе атрибут националних, не по принципу „једна држава једна нација“, него по садржају и сна-зи ентитета које посједује доминантна државотворна нација, која је у конкретним историјским условима сопственом државом обезбиједила имунитет наци-оналном идентитету. У том процесу се свака нација исказује у два нивоа: социополитичком и културно-психолошком, који заједно чине ослонац националној свијести њених грађана. Етничке карактеристике су „сине qуа нон“ сваке нације, без њих би нација по-стала „невидљива“, али само са њима, остала би не-довршена. Теоретичари наводе неколико примјера када етничко постоји, а није национално. Етнија не мора настањивати своју историјску територију, култура етније не мора бити јавна, етније не морају имати заједничку економију и законодавствао, етнија не мора бити носилац изворне државности државе у којој живи. Етничка заједница је дескриптивна и објективна категорија која се налази на претходном ступњу образовања националне свијести, а нација об-ухвата најширу заједницу која посједује специфичну субјективну свијест народа. (Видјети шире: Филип Путиња и Жослин Стреф-Фенар: „Теорије о етници-тету“)

Сходно реченом можемо устврдити: да су Црногорци на својој историјској територији, да имају препознатљиву културну и духовну традицију, да су носиоци миленијумске црногорске државотворно-сти, да посједују субјективно изражену националну свијест утемељену у одрживом економском и за-конском амбијенту.Тиме су Црногорци ситуирани у својој црногорској „довршеној“ нацији и држави, и нијесу национално „недовршени“- етнички црногор-ци. Пристати на редуцирање националног на етничко, Црногорци би пристали да се историјски инцидент из 1918. године, у Црној Гори прихвати као доминантно правило. Да буду, у провинцији Црној Гори, етничка варијанта српске нације у Великој Србији.

Уз мало знања из херменеутике могли би, у континуитету, уочити непромијењену стратегију трајања Великосрпске хегемоније према Црној Гори. Мијењала је само облике и методе. Војну силу из 1918-23. године, 1990. године је замијенила хегемонија и пријетња српским батаљонима, а њу је, након обнове

црногорске државности, замијенила манипулација са софистицарним облицима специјалног рата. Сви-ма је циљ исти: потчињавање Црне Горе. На осно-ву дискурса водећих политичара Србије и анализе наговијештеног прикривеног смисла свакодневних порука из Београда, запажа се да је у формално признање Црне Горе уграђен вирус омаловажавања и привремености, са форсирањем стереотипа о „тобожњем“ црногорском националном идентитету и покушају јавног ругања црногорским националним атрибутима.

Константно великосрпско туторство је оставило у црногорској историји „црну мрљу“ која представља скоро вјековни насилни дисконтинуитет обиљежен великосрпским културним и духовним ет-ноцидом, и краћи период од четврт вијека, потпуне окупације и историјске негације Црне Горе, од српске војске, коју су легализовале монтиране одлуке Под-горичке скупштине. На жалост, држава Црна Гора не посједује имунолошку снагу, да те Одлуке и званич-но прогласи ништавним.

Више од једног вијека систематски је ружено и деформисано аутентично културно и духовно црно-горско наслеђе. Спровођено је асимилаторско насиље над вриједностима црногорске културе, оно је било посебно радикално након окупације Црне Горе 1918 г. и у Краљевини СХС. Уништавано је све што је носило предзнак национално-црногорског. Нестала је и држава и култура и црква. Њиховим нестанком „искључено“ је историјско кохезивно памћење Црно-гораца, а атомизирани Црногорци постали су погод-ни за манипулацију и за наметање погрешних ставова о личном и колективном идентитету. „Искључењем“ историјског памћења, створен је ментални простор за туђе политичке митове. Понуђени су тзв. „црни митови“ из „Нарчетанија“, мит о „српској вјери“, касније пројекти из „Меморандума“, нуђена је „науч-на“ литература очишћена од садржаја на којима је по-чивала црногорска национална самосвјесност. Циљ је био промијенити Црногорцима свијест о сопстве-ном идентитету и ослабити им ментални имунитет. Заборавило се, да је национални идентитет природно својство, и да се не може мијењати као „лањски ка-пут“ и да се Црногорац не може прогласити Србином, само зато што једе ’српски пасуљ’ и воли ’српску ги-баницу’.

Данас, пред интелектуалце црногорског на-ционалног језгра државотворне нације, постављен је најважнији и најтежи задатак; да дефинишу садржаје

Непромијењена стратегија трајања великосрпске хегемоније према Црној Гори

Јавно ругање црногорским атрибутима

LU^INDANLU^INDAN 100историјског памћења и заборава. Колико је важно да се открије историјска истина, коју треба познавати и памтити, толико је значајно указати и на оно што тре-ба заборавити. Потребно је стручно разобличити аси-милаторски „привид“, кога су вјештачки исконструи-сали „режисери“ великосрпства и Светосавља. „При-вид“ који је,у великој мјери, замијенио историјску истину, селективним фалсификатима. Последице те манипулације су, и данас присутне у менталном скло-пу поимања црногорске националне свијести. На жа-лост, такви појединци су често у позицији немогуће мисије да, истовремено, изврше демистификацију фалсификованих историјских чињеница и да промијене и сопствено мишљење о њима.

Језик је за црногорски национални иденти-тет важан садржај, али није најбитнији и одлучујући. У свијету постоји много различитих нација са ис-тим језицима и религијама, па им не смета да буду нације. У Црној Гори је питање језика толико поли-тизовано да је замагљена његова посебност. Хоген је добро примијетио кад каже, да је „наречје“ језик који није политички успео“. И црногорском језику је била намијењена судбина ’дијалекта’, као што је и Црној Гори био намијењен статус Великосрп-ске провинције. Обновом црногорске државности и обнављањем црногорске националне свијести и црно-горски језик се трансформисао из ’дијалекта’ у по-

себан језик у функционалном социо-лингвистичком смислу. Када се одустане од пројекта потчињавања Црне Горе, ни црногорски језик неће бити споран. До тада ће црногорски језик бити још значајнији атрибут црногорског националног идентитета него што би га иначе имао.

Код неких носилаца промјена у институцијама црногорског система још постоји кри-за идентитета и збуњен, понекад неодлучан, повра-так на истинске идентитетске вриједности. Нијесу у стању да вјековно наметнути „привид“ идентитета, замијене стварним црногорскиим идентитетом. Да није тако, не би се могла догодити подвала у попис-ном списку, да Црногорци, и поред своје државе и нације, пристану на статус „недовршене нације“ коју имплицира пристанак на огољелу „етничност“.

Била би велика заблуда процијенити да ве-лесрби неће упорно бранити достигнути ниво „при-вида“ који је постигнут вјековном манипулацијом ко-лективном црногорском свијешћу. Узурпација Румије, као симбола међувјерског и међунационалног скла-да, и детонатор под симбол црногорске државности и слободарства, то несумњиво потврђују.

Но, то спознање,само по себи, не значи ниш-та.

Михаило ТерзићПодсјећање

ВИЗИОНАРСКА УЛОГА КОЦ-аЗаборављени јубилеј 25 година Књижевне општине Цетиње 1984-2009.У једној по много чему учмалој средини, а по

култури највише, Цетиње оковано сњеговима и иде-оло шким парадигмама почетком осамдесетих го ди на прошлог вијека није представљало добро мје сто за живот и стваралаштво. У таквој стварности из ра ста група интелектуалаца, различитих поетских оп ре-дје ље ња, савременог сензибилитета и без комплекса ве ћих средина и виших култура, која се друштвено ор га ни зује и формира Књижевну омладину Це ти ње. Покреће омладински лист „Ми“, већина обја вљу-је своје прве књиге, организују културне ма ни фе-ста ције, штампају књиге аутора из других сре ди на, ус по ста вљају сарадњу са институцијама и поје дин-ци ма из бивше СФРЈ. Дакле, промишљају културу и дје лу ју мимо постојећих регула и логике затвореног дру штва, препуне лицјемјерних конотација што иза-зи ва оштру реакцију брижљиво изграђеног духа па-ла н ке у којем: „Поезију можете и поподне писати“, и „Не таласај не узбуркавај“. Овај сукоб различитог по и ма ња стварности завршава забраном листа „Ми“ и растурања „Групе појединаца“ како су их из власти на зи вали, односно гашењем Књижевне омладине Це-ти ње 1983. године.

Чланови ове књижевне организације се рео-рга ни зују и 1984. године стварају Књижевну општину Це ти ње. Ова књижевна асоцијација, постављена на постулатима модерног књижевног дискурса раски да са епским и традиционалним промишљањем књи же-в ног текста и равноправно се сврстава уз актуелну ли те ра туру народа бивше СФРЈ. Овакав и скорак по-но во је засметао владајућем једнопартијском еста-бли шменту, јер Црна Гора је била политички усмје-ре на као донирана и заостала Република а тиме и анационална, а њен народ као романтичарско пле ме за ко вано пројектованом прошлошћу гдје је „Сва ки камен историја“ и „Кад нема Турака нема ни Цр но-го раца“. књижевна општина Цетиње, међу тим ус пи-јева да се наметне као респектабилна орга ни за ци ја својим књижевним програмима, изузетним књи же-вним часописом „Арс“, књижевном наградом Але-кса ндар Лесо Ивановић те низом музичких и фи л-мских пројекција. Гости КОЦ-а, која је била от во рена и имала афирмативан однос према свим ку л ту рама, на Цетињу била су најреспектабилнија књи же вна имена са простора бивше СФРЈ: Миодраг Па вло вић, Дргослав Михаиловић-Михиз, Рајко Пе тров-Ного,

LU^INDANLU^INDAN 101Бра на Петровић, Мика Антић, Сретен Аса но вић, Је-врем Брковић, Чедо Вуковић, Данило Киш, Ми рко Ковач, Давид Албахари, Рашо Ливада, Али По дри-мја, Богомил Ђузел, Весна Кромпотић, Пре драг Ма-тве јевић, Горан Бабић, Абдулах Сидран, Ви то Ни ко-лић, Ранко Јововић, Велимир Висковић, То маж Ша-ла мун, Драго Јанчар, Цирил Злобец, Изет Са ра јлић, Ми ло рад Павић и др. Књижевна општина Це тиње, да кле постаје битна дестинација свих култура народа би вше СФРЈ.

Друга половина осамдесетих година прошлога вијека представља и све већи притисак великосрпског национализма на Црну Гору. Добија све отвореније и транспарентније облике, и сходно карактеру Књижевне општине иницира притисак на њене чланове. Као реакција на све јаче негирање Црне Горе и црногорског народа, одговор на „непостојећи“ меморандум САНУ и књигу Батрића Јовановића: „Црногорци о себи“. КОЦ публикује студију народног хероја Сава Брковића: „Етногенезофобија“, ради на дешифровању великосрпског национализма у Црној Гори и припрема црногорски национални програм. Покреће се идеја о обнови Црногорске Православне Цркве и на цетињским фасадама освићу натписи: “Живјела Црногорска аутокефална црква”. Реагује се фронталним нападом у средствима јавног информисања од којих је најкарактеристичнији наслов: “Контрареволуција у граду под Ловћеном. То је владајућој комунистичкој номенклатури у Црној Гори, под девизом „обрачуна са национализмом у

сопственој средини“ била кап која је прелила чашу. Засиједају сви органи власти, са ЦКСК ЦГ, оштро осуђујући рад и дјеловање КОЦ-а. У те послове се укључују и безбједоносне агентуре Црне Горе и Србије, које врше индивидуалне притиске на чланове КОЦ-а. Праве се. Бијела књига и спискови за ликвидацију. Ситуација постаје драматична и неки чланови, под партијским притиском нијесу издржали. Чланови КОЦ-а се обраћају тадашњем предсједнику предсједништва СФРЈ Раифу Диздаревићу писмом (објављено у „Младини“) у којем га упозоравају да је у СФРЈ извршен државни удар, те да спријечи могући крвави распад државе. Одговора није било. Једина подршка члановима КОЦ-а стигла је из Хрватског ПЕН-Центра, премда је тражена и од других ПЕН-организација, са намјером да се ови културни дјелатници и други истакнути црногорски интелектуалци физички заштите, а дугорочно да преко секције Хрватског ПЕН-а добију могућност формирања властитог ПЕН-центра, што је и остварено 1991. године на конгресу Свјетског ПЕН-а у Бечу. Једини уздржани глас је био Предрага Палавестре, тадашњег предсједника Српског ПЕН-а.

Књижевна општина Цетиње је насилно пре-ста ла са радом 1988. године. Из радова КОЦ-а зачиње се идеја о формирању политичке партије (ЛСЦГ). КОЦ је оставила немјерљив, визионарски траг у ку-лту рној и националној еманципацији Црногораца од-но сно отварању европских цивилизацијских видика.

Зоран СтанојевићВласништво над имовином православне цркве у Црној Гори (из Побједе)

СВЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ СУ ЦРНОГОРСКЕЦрна Гора располаже са 750 цркава и манастира. Вјерујем премијеру Лукшићу „да ће се то питање

ријешити“, каже митрополит ЦПЦ Михаило.Разговарали: Јован Стаматовић, Драган Цвијовић

-Црногорска православна црква такорећи нема своје имовине, јер је сва у рукама Српске пра-вославне цркве, односно српске филијале и српске патријаршије из Београда. Враћено нам је 30, 40 и 50 сеоских црквица. Али, ми немамо ни један од 43 манастира. То Српска црква држи у својим рукама и екслоатише од 1920. године до данас – нагласио је митрополит црногорски Михаило у разговору за Побједу.

На наше питање колико Црногорска право-славна црква има цркава у земљи, митрополит од-говара да са онима које су још у зидинама и које су обновљене – има више од 1100 цркава.

-Данас располажемо са око 750 цркава и ма-настира, који се користе. Када је 1920. године ство-рена држава Срба, Хрвата и Словенаца, Црна Гора је

избрисана са географске карте Европе, подсјећа ми-трополит Михаило. Није ни постојала као држава, ни краљевина, ни књажевина. Све је то било у рукама великосрпске политике, великосрпског пројекта. То је и данас присутно. Ипак се надамо... У разговору са господином Игором Лукшићем је речено „да ће се прићи неком пројекту да се то питање ријеши у Црној Гори“.

Батаљон -Иначе „они“ улазе у све наше цркве, у које

ми улазимо, истиче митрополит. Изузев у неке цркве. Што се тиче тих цркава – све су цркве у Црној Гори црногорске. Према томе, ми кад би хтјели да се по-нашамо онако како се понаша свештенство Српске цркве овђе у Црној Гори, (има 1.300 попова), и јачи су од Седмог батаљона, онда би било сваки дан уско-

LU^INDANLU^INDAN 102ба и кровопролића. Ми такве сукобе избјегавамо, као што смо их досад избјегавали. И избјегаваћемо их и даље док се не ријеши имовинско питање Црногор-ске православне цркве. Треба рећи да ЦПЦ данас има око двадесет свештеника – каже митрополит Данило Дајковић овђе били смо српска митрополија. Послије 65 година. Њих је било 17 попова који су „држали“ сву Црну Гору. Провинцијске цркве. Мале цркве. Тамо се служи за вријеме празника којем је црква посвећена или неким потребама. Углавном су се одржавале централне велике цркве и манастири. Као што је Манастир Острог, Доњи и Горњи мана-стир, Манастир Прасквица, Манастир Савина, Мана-стир Ђурђеви Ступови, Манастир Морача, Манастир цетињски, наравно, Црква на Ћипуру, Црква Влаш-ка. То су историјске цркве које су директно везане историјски за Црну Гору и црногорско православље – истиче митрополит Михаило.

Илегални статус

Стево Вучинић, потпредсједник Савјета ЦПЦ, подсјећа „да су власници цркава у Црној Гори била села, братства, племена а манастири у поćеду државе. Цетињска Митрополија је била власник само

Цетињског манастира, риболова на Каручу, извјесних ливада на Цетињу, те пашњака и шума на Ловћену.

-На коришћење нам је дато неких четрдесе-так цркава у Катунској нахији. Јер, како сам написао, све цркве су у власништву села, братстава или пле-мена. Но, и са њима имамо проблема јер се Београд-ска патријаршија служи силом и пријетњом да нас спријечи да у њима вршимо службу, а државни ор-гани се не претржу да нас заштите. Чак и у градској цркви Светог Ђорђија на Крушевцу, у Подгорици. Београдска патријаршија је унајмила наоружано фи-зичко обезбјеђење које нас спречава да се њоме кори-стимо. Црква на Ћипуру, Влашкој цркви, цркви Св. Петра и Павла у Никшићу не можемо се ни примаћи – истиче Вучинић.

Црногорска црква има у власништву само Цркву Светог Петра Цетињског у которском Старом граду. Одмах након референдума о неза-висности поднијела је захтјеве за додјелу локација за градњу цркава и парохијских домова у Котору, Будви, Тивту и Бару. Нажалост, администрација ових градова нас је презрела и није нас до да-нас удостојила одговора – каже Стево Вучинић, потпредсједник Савјета Црногорске православне цркве.

СПЦ ОТЕЛА ЦРНОГОРСКУ ИМОВИНУ ЈОШ 1918. ГОДИНЕЗа Побједу говоре митрополит ЦПЦ Михаило, протојереј Митрополије црногорско-приморске СПЦ

Велибор Џомић, Мићо Орландић, Стево Вучинић, др Новак Аџић, проф. Мирко Ђорђевић, мр Петар Канка-раш, Драган Шоћ, Ново Радовић, Лидија Кликовац...

Већ данима у жижи интересовања црногор-ске јавности су и даље иступи митрополита Српске православне цркве Амфилохија (Радовића) у Бару и Подгорици. И сви се слажу – Амфилохије ни након благих дана не ублажава своје ставове. Ипак, конач-но и за њега важи Устав и закони ове државе. Дијелу грађана најтеже пада што митрополит Амфилохије вријеђа Црну Гору – заједничку светињу. Управо су нам помогли да наша данашња тема буде – статус имовине православне цркве у Црној Гори. Милан Маретић из Подгорице нам је послао и посједовни лист из којег се види да је Митрополија црногорско-приморска носилац права на имовини у Бокову у цетињској општини, „иако јој то не припада ни пред Богом ни пред људима“, каже он.

Насилно

Дилеме нема, Српска православна црква још од 1918. године насилно и неканонским путем оку-

пирала је државну имовину у Црној Гори. Ово нам је потврдио Мићо Орландић, директор Управе за некрет-нине Владе Црне Горе. Према ријечима Орландића, укупна површина непокретности уписана на име раз-личитих носилаца права (правос, митрополит црно-горско-приморски, Прва, митрополија црногорско-приморска, Српска православна црквена општина, Српски прав.манастир Острог, Епархија будимљско-никшићка, Пећка патријаршија, Митрополија црног.прим. и скендеријска, Српска правос.црква, Епархија милешевска...) износи 11.246.673 квадратних метара. Од ове бројке на земљиште отпада 11.184.984 квадра-та, а 523 објекта заузимају површину од 61.689 ква-драта.

Разговарали смо и са митрополитом Црногор-ске православне цркве Михаилом, потпредсједником Савјета ове цркве Стевом Вучинићем, протојерејом Митрополије црногорско-приморске мр Велибор Џомићем, историчаром др Новаком Аџићем, мр Пе-тром Канкарашом, предсједником Удружења прав-

LU^INDANLU^INDAN 103ника Црне Горе, Драганом Шоћем, адвокатом, Мир-ком Ђорђевићем, експертом за ову област, директо-ром Пореске управе Црне Горе Новом Радовићем и Лидијом Кликовац, стручном саветницом Привред-ног суда Црне Горе.

Судбина државе

Црногорска православна црква је, судећи по многим одговорима, дијелила судбину државе Црне Горе. Кад је нестала држава, нестала је и она. Тада

је формирана Српска православна црква, која не може да наслиједи Црногорску православну цркву. Сматрају да је истог дана кад је обновљена држава Црна Гора требало обновити и Црногорску право-славну цркву и вратити јој сву имовину, којом је рас-полагала до 1918. године.

Много је питања без одговора везаних за ову табу тему, коју Побједа тек начиње. Најважније је, ипак, има ли Српска православна црква и један доказ да је власник имовине с којом је располагала Црно-горска православна црква до 1918. године.

Имовина цркве је истовремено државна имовинаЦрква може имати имовину у другој држави

само ако је у уговорном односу са том државом. Ту нема ограничења

Српска православна црква у Црној Гори постоји годинама и имовину је стекла у споразуму са државом – каже Мирко Ђорђевић, професор и публициста из Београда.

То је регулисано законима, као у Србији или у било којој другој земљи. На питање може ли црква из друге државе имати имовину у Црној Гори, Ђорђевић одговара:

Искуства других-Ту, према мом мишљењу, нема никаквих

ограничења. Нека црква може имати имовину у некој држави само ако је у уговорном односу са том држа-вом. Тако, на примјер, у Бечу, као што се зна, Српска православна црква има своју имовину, али она на ту имовину плаћа порез и покорава се законима те земље.

На констатацији да СПЦ има огромну имо-вину у Црној Гори, укључујући земљиште, шуме, ли-ваде, винограде, пашњаке... Ђорђевић каже да ни на то питање није тешко одговорити.

Државно -Такво је тренутно стање стварин – држава

Црна Гора треба са СПЦ у ЦГ, као и са другим, да регулише имовинске односе. Али, колико ја знам то није обављено, него се преко реституције још више та имовина увећава. То је питање из домена одно-са државе и цркве. Тако да не можемо произвољно рећи да посједује манастире, куће као привредно добро итд. Ту она по законима државе мора да води књиговодство, да плаћа порезе и да испуњава све обавезе које из тога произилазе.

На наше питање има ли Српска православ-

на црква право на то и зашто она полаже право на објекте у Црној Гори, које је градио народ Ђорђевић каже:

Као у Русији-Колико год дјеловало да је ово комплико-

вано питање – сва имовина у једној држави, дакле, земља припада држави. Тако је у Француској. Тако је у Русији. А, колико знам то је неријешено и у Црној Гори. Сва имовина припада држави. А по Уставу ре-публика за поштовање према својим грађанима од вјероисповијести било које уступа им на коришћење катедрале, цркве, капеле. Тако стоје ствари законски правно у модерној Европи.

Код нас, и у Србији и Црној Гори, и у дру-гим земљама на Балкану, то у новије вријеме није довољно прецизирано колико је на страни државе која би морала да зна да ли се може већина Фрушке горе дати у закуп цркви – каже Мирко Ђорђевић.

Српска православна црква има своју имови-ну у Бечу, плаћа порез на њу и покорава се законима Аустрије.

Држава Црна Гора треба са СПЦ у вашој земљи, као и са другима, да регулише имовинске одно-се.

СПЦ има статус правног лицаНа наше питање има ли српска православна

црква статус правног лица у Црној Гори, проф. Мир-ко Ђорђевић је одговорио:

-Српска православна црква у Црној Гори, односно Митрополија црногорско-приморска има статус правног лица. Она, каже Ђорђевић, као и све цркве и вјерске заједнице аутоматски има и своју имовину која је регулисана законом.

Мирко Ђорђевић, професор и публициста из Београда

LU^INDANLU^INDAN 104

Нестанком државе насилно је нестала и Црногорска црква

Три акта насиља према Црногорској цркви – укидање државе 1918. године, указ Александра Карађорђевића о уједињењу црквених области 1920, и Устав СПЦ од 1931.

Узурпација државне имовине од стране Српске православне цркве траје од 1918. године и извршена је насилним и неканонским путем – ре-као је за Побједу Мићо Орландић, директор Упра-ве за некретнине Црне Горе.

-Насилним укидањем црногорске држа-ве 1918. године из основа је промијењен и положај Црногорске цркве. Насилним укидањем црногорске државе, промијењен је поредак у коме је постојала Црногорска црква, а она је, као државна црква, оста-ла без државе чија је црква била. Подгоричком скуп-штином извршен је државни преврат, а Црногорска црква је од аутокефалне цркве постала само једна од 29 епархија Српске цркве. До 1918. године њен по-главар био је на Цетињу, послије 1918. у Београду. То је био први акт насиља према Црногорској цркви. Други акт насиља је извршен 1920. године, када је ре-гент Александар Карађорђевић, 17. јуна 1920. године, донио указ о уједињењу свих православних црквених области у Краљевини СХС и стварању „Автокефал-не уједињене српске православне цркве Краљевства СХС“. Тиме је насиље над Црногорском црквом до-било и формално неканонско покриће.

Трећи акт учињен је 1931. године, када је донешен Устав СПЦ, и у њему одредба којом СПЦ постаје искључиви власник цјелокупне имовине која је до 1918. године припадала црквама и манастирима Црногорске цркве. Овим је у потпуности промијењен статус и титулар непокретне имовине црногорских цркава и манастира – подсјећа Орландић.

Титулар

-Имовина православне (Црногорске) цркве до 1918. године била је државно власништво, док су цркве и манастири имали право уживања. Православље је у Црној Гори имало статус држав-не религије, а Црногорска црква – државне цркве, тако да је због тога још логичнија државна власт над

њеном имовином. Они који праве насилне паралеле између статуса имовине Црногорске цркве и имовине Барске надбискупије, показују да не познају основне процесе из историје Црне Горе. Уосталом, све је то било званично регулисано још 1868. године, одлуком црногорске државне власти којом се утврђује да је држава крајњи власник имовине Црногорске цркве. У тој одлуци се, поред осталог, каже: „Закључено је међутим још и ово: да се остатак прихода предаје на добит у сигурне руке; да одбор сенатски, којем ће се народна благајна повјерит, прегледа рачуне мана-стирске свако три мјесеца; да беспоредни одговорник за добра црковна буде исти Митрополит Иларион, или други, који би га наслиједио; и на посљетку, да глава цркве под никаквим изговором, без знања вла-сти, не може ништа купити, продати, промијенити или даровати од онога што цркви принадлежи. „Сви каснији законски акти, донешени до 1916. године, само су потврђивали рјешење наведено у одлуци На-родне скупштине одржане 24. марта 1868. године – каже Орландић.

Држава

Црквени и манастирски посједи су наведе-ним мјерама државне власти постали државна имо-вина. Од црквених и манастирских прихода издржа-вали су се 40 учитеља, до 20 питомаца у основним школама. За прве три године послије реформе чи-сти приходи који су уплаћивани у државну касу за просвјетне и школске сврхе износили су 56.650 фио-рина – истиче Орландић.

-Црногорска црква дијелила се до 1913. го-дине на двије епархије: Митрополијску (Црногорску) и Захумско-рашку. Сви њихови објекти финансира-ни су из државних или владарских средстава. Зар је логично да данас ови храмови буду у власништву Београдске патријаршије и да се њима располаже и управља из Београда – закључује Мићо Орландић.

Мићо Орландић, директор Управе за некретнине


ЦПЦ, као вјерска заједница, је законито регистрована подношењем пријаве надлежном државном органу, по Закону о правном положају вјерских заједница („Сл.лист СРЦГ“ бр.9/77), прије истека посљедњег сата законског рока, 17.12.1995. г. у 23 сати, каже Петар Канкараш, предсједник Удружења правника Црне Горе.

-Статус СПЦ у Црној Гори опредијељен је окупацијом ЦГ присаједињењем Србији и припајањем Црногорске православне цркве СПЦ 1918. године, подсјећа Канкараш. Дворска капела Краља Николе на Крушевцу, у Титограду, закључком Скупштине Титограда бр.01-12798 од 29.12.1982. г. дата је на трајно коришћење Галерији несврстаних земаља „Јосип Броз Тито“, заједно са осталим згра-дама и др. некретнинама у истом комплексу. Галерија умјетности несврстаних земаља „Јосип Броз Тито“ је дана 18.3.1993. г. МУП-у ЦГ-Центру безбједности Подгорица поднијела кривичну пријаву због провале у Дворску капелу, разбијањем врата и замјеном бра-ва, од стране свештеника СПЦ Митровића и Фемића, књижевника Дубака и десетак младића, с напоме-ном да се ради о „споменичком комплексу културе“ о којем води рачуна и Завод за заштиту спомени-ка културе Црне Горе и да је та провала претходно пријављена телефоном 15.3. исте године – каже Кан-караш.

-Галерија је затим поднијела нову кривичну пријаву, против истих свештеника СПЦ и књижевника Дубака, о новој провали у исту Капелу, скоро у по бијела дана, 25.3.1993. г. у 10.30 часова, тражећи повраћај кључева објекта, да би се поправио алармни систем. Узалуд!! Тој галерији обратио се Републич-

ки завод за заштиту споменика културе, наводећи да није званично опредијељено да ли ће та дворска капела у будућности бити богомоља, галеријски про-стор или ће имати неку сличну намјену, али да је та капела „као дио комплекса дворца (Краља Николе) заштићена законом и уписана у Регистар непокрет-них споменика културе рјешењем бр.01-1106/61 од 4.9.1961.. г.“. Али, СПЦ у ЦГ не даје ни жуту банку за законе и споменике културе.

Извршили ваздушни десант на Румију

Онај ваздушни десант на Румију од стране Војске СРЈ и свјештеника СПЦ, кад је на врх те плани-не постављена она лимена киоск-црква, а православ-ни Црногорци, Муслимани и Хрвати онемогућени да славе Св. Јована Владимира изношењем његовог крста на Румију сваког Тројичин-дана, само је још један чин насиља над светињама, традицији и култу-ри осталих народа и вјера у Црној Гори.

Црква одвојена од државе

Бивша Југославија, а касније и њене правне сљедбенице досљедно су се држале правног правила, да су вјерске заједнице одвојене од државе. Али, то ни у чему није промијенило статус СПЦ. СПЦ је и даље наставила да заузима објекте за које је сматрала да су припадали ЦПЦ.

Мр Петар Канкараш, предсједник Удружења правника Црне Горе

ЦПЦ је регистрована по законуСтатус СПЦ у Црној Гори опредијељен је окупацијом државе и присаједињењем Србији 1918. годи-

не, каже мр Канкараш

НА МЕЂУНАРОДНОЈ СКУПШТИНИ ПРАВОСЛАВЉА БЕЗ ПОГЛАВАРА СПЦ-А, ДУБРОВЧАНИ ПРОТЕСТОВАЛИ

НЕ ЖЕЛЕ АМФИЛОХИЈАПодгорица/Дубровник – Митрополит црно-

горско-приморски Амфилохије Радовић није се појавио у Дубровнику на Међународној Скупштини православља, како је првобитно било најављено.

На информацију да ће у њиховом граду бо-равити Амфилохије, бурно су реаговали Дубров-чани, међу којима су се нашли и они који су током цијелог дана и вечери протестовали испред Градске вијећнице.

Дубровачке власти донијеле су одлуку

јуче мало иза подне да неће допустити одржавање међународне Скупштине православља у том граду, уколико скупу буде присуствовао Амфилохије. Пре-ма сазнањима из кругова блиских градским власти-ма, представник Фонда јединства православља за Србију и Црну Гору Славко Крстајић састао се јуче ујутро око 11 часова са представницима Музеја тог града, који су били задужени за организацију скупа.

„Он је потврдио да ће митрополит Амфилохије доћи на скуп, чак је одређено и гдје ће

LU^INDANLU^INDAN 106сјеђети“, казао је саговорник „Вијести“, који је желио да остане анониман.

Упознавши представнике градске власти са чињеницом да ће се на скупу појавити и Амфилохије, замјеница градоначелника Татјана Шимац Боначић је саопштила да градске власти неће допустити одржавање скупа у просторијама којима управља, уколико на њему буде учествовао и Амфилохије.

Са „Тигровима“ до СкадраДубровачке градске власти успротивиле су

се Амфилохијевом доласку ради његовог ратног ан-гажмана. Наиме, током рата у Хрватској, Амфилохије је 1991. године обилазио црногорске припаднике ЈНА која је вршила опсаду Дубровника. Тада је еп-ском пјесмом „Мојковачка битка“ извођеном уз гус-ле храбрио резервисте подгоричке бригаде „Вељко Влаховић“ на дубровачком ратишту.

Амфилохије је на Петровдан 1991. године у цетињском манастиру примио Жељка Ражнатовића Аркана и његову паравојну формацију „Тигрови“.

Поглавар СПЦ у Црној Гори је други пут угостио Аркана по његовом повратку са дубровачког ратишта, на Бадњи дан 1992. године, када је Аркану припала част да чува бадњак на Цетињу. Том прили-ком је извршено масовно крштење око 400 избјеглица из сјеверне Албаније, а Амфилохије је бацио анатему на „оне који хоће да раздвоје Србију од Црне Горе“. Ражнатовић је тада из Цетињског манастира поручио Црногорцима: „И Скадар ће бити наш“.

У интервјуу „Побједи“, број 9347 од 9. де-цембра 1991. године, под насловом „Стасава српска војска“ Аркан је, поред осталог, тада изјавио да Ду-бровник мора пасти, а послије тога он ће помоћи Црногорцима да освоје и Скадар.

Грађани предложили да се митрополит ухапси

Коментатори Дубровачког вијесника који су пренијели саопштење интегрално поздравили су одлуку Дубровачких градских власти. Коментатор под ником Барабант поздравио је Татјану (Шимац Боначић) и поручио да „може једино доћ поглавар праве Црногорске православне цркве а не поглавар ратно-хушкачке црно-српске светосавске цркве“. Ко-ментатор Бронзин оставио је коментар у којем пише да Амфилохије слободно дође.

„Онда га ухапсит под оптужбом да је поти-цао своје сународнике на ратне злочине“, написао је Бронзин сат времена након што је објављена вијест.

Потписник са ником Бојник изразио је увјерење „да би Црногорци били најсретнији народ на свијету да Амфилохија задржимо и затворимо“. „То би било коначно помирење два народа“, поручио је Бојник.

Коментатор Фаби закључио је да „госпођо Татјана за свога мандата ништа не учини него изда само ово приопћење, свака јој част, не треба више ништа ни чинити!“.

Митрополит ЦПЦ Михаило, уз благослов, упутио и писмо новом премијеру

НА РУМИЈИ НИКАД НИЈЕ БИЛО ЦРКВЕ

Митрополит Црногорске православне цркве Михаило уручио је писмо предсједнику Владе Игору Лукшићу, у којем каже да на Румији, на тумулу, не би смјело бити грађевина и приложио млетачке карте из 1571. године, које свједоче да на Румији није било цркве.

-Румија и њен врх су прастаро култно мјесто, које не смије да доживи никакве грађевинске захвате, већ да остане мјесто дубоке традиције, онакво какво смо од предака наслиједили. Није тачно да је тамо црква икада била подигнута и да су је Турци поруши-ли. Прејако је то култно мјесто било да се у вријеме много већег поштовања Цркве неко усуди да тамо гра-ди, на тумулу, који се мора археолошки истражити. Као доказ прилажем млетачке карте из 1571. године, значи годину дана након доласка Турака у Бар, а чији се оригинали чувају у Народној библиотеци Србије. Као што видите тамо није било црква. Значи, не тре-

ба дозволити ширење неистине о њеном рушењу од Турака. Имате доказ и све треба вратити у првобитно стање, а археолози нека испитују постојање тумула – наводи се у писму митрополита Михаила, урученом премију Игору Лукшићу.

Лукић је раније, током расправе у парламен-ту, рекао да ће се убудуће о питању цркве на Румији, како и доликује односити са посебним сензибилите-том.

-Сматрам да убудуће о томе треба отворити дијалог и тражити одрживо рјешење којим ће бити задовољни припадници све три вјерске заједнице у земљи. Зашто не размишљати и о обнови зграде цркве на Румији – казао је Лукшић.

Митрополит ЦПЦ Михаило пожелио је премијеру Игору Лукшићу сваку срећу и успјех на челу Владе у овим тешким временима и благословио његово постављање за премијера.

И.Че.


У сјелокупном тексту Милисава Поповића само једна чињеница је тачна: на врху Румије се на-лази свето камење. Камење које је ту изношено ради градње паганског тумулуса прије хришћана. Паган-ске коријене је тешко избрисати, па су и хришћани прво јединствени (католикос), а касније и католици и православци и на крају муслимани носили камење уз Румију, а са њиме и крст Владимира Дукљанског. Више од половине хришћанских обреда су у ствари пагански обичаји, међу којима и сами Божић или крсна слава. Апсолутно је нетачно да је икада на врху Румије постојала било каква црква и да је било ко порушио, био је само тумулус – свето камење свих вјерника и паганских и једнобожачких.

Онда је извршен десант на Румију од стране Војске Југославије и, како рече неко од србијанских интелектуалаца, пуковника КОСА или кога ли већ. Српски Срби су то казали. Ја не знам да ли је то истина, али је истина да је фалсификатор не само историје, већ и потписа умирућег патријарха како би се дочепао његовог трона још док је патријарх био у животу. Пошто је јавно раскринкан од стране дру-гих владика и претендената на трон патријарха, онда је почео да бљује свој фрустрирајући бијес на Црну Гору и Црногорце. На Божић их је назвао пасјом вјером. На Божић припријетио рушењем џамија и крвопролићем, као и много пута раније.

Поповић се поноси „режимлијама“ који су навели велики дио човјечанства да их научи реду и памети да се некажњено не могу сатирати земље и народи. Ти славни хеликоптери су завршили као и све друге ластрене скаламерије на отпаду. Погледајте само колико је Црној Гори потребно труда и новца да се ослободи тог срамног оружја.

Непоменик рече на Божић да су Црногорци пасја вјера, а Поповић да су то „расрбљени“. Могло би се исто тако говорити о посрбљенима који су по пописима расли од 1,5 одсто преко три и девет до 32 одсто. Изгледа ми да је цијал ова ујдурма смишљена управо ради процентуалног пописног посрбљавања.

Српска црква у Црној Гори јесте окупатор-ска. Она је окупирала Црну Гору и њене цркве и ма-настире након што је од стране државе са којом се та црква поистовјећује окупирала Црну Гору, укинула њено име, нацију, језик, историју, па и цркву. То се некако толерисало док смо били једна држава, сад то не може бити. То је у православном свијету непо-знато: ко има државу, има и цркву. Погледајте само

Грчку и Кипар. И ако је ријеч о једном народу, сваки од њих има своју цркву јер има и своју државу. Туђа држава уређује вјерске односе у Црној Гори и ако не признаје ни Црну Гору ни Црногорце. Цијела сушти-на је у томе: преко цркве срушити државу и нацију, посрбити дакако. Ластретина на тумулусу на Румији има једну једину сврху – да буде „свети камен раздо-ра“.

Од стране СПЦ у Црној Гори призива се крвопролиће и смутња. Криво им је што је Црна Гора једина од свих бивших југословенских република прошла без рата на својој територији. Ратнички и ви-олентни Црногорци су избјегли свеопшти рат међу вјерама и вратили сувереност без да је неко некоме и шамар опалио. Тај ко је то успио, а сви добро знамо ко је то, заслужио је Нобелову награду за мир.

Црногорци своје вјерске обреде чине на ули-цама по киши и снијегу, чак и на Цетињу, гдје су гото-во 100 одсто Црногорци, а Поповић каже како Црно-горци отимају и проваљују у њихове цркве. Њихове цркве могу бити само оне које су они саградили, а никако братственичке цркве које су градила братства, па и породице по Црној Гори. Тачно је да је непоме-ник, устоличени на туђи – црногорски трон, запосио и девастирао 569 цркава и манастира, посрбио их и посветосавио, дозиђујући мале Грачанице на црно-горске „преслице“. У једном се ипак слажем чак и са таквим великосрпским милитантним клеронациона-лизмом. Осуђујем и ја црногорске „режимлије“ што кад су вратили државној Црној Гори нијесу ријешили питање цркве. Хришћанска црква не може бити ни српска ни црногорска, она је Христова и у њој треба да су сви добродошли. Тада не би требали пајсери. Држава Црна Гора мора дозволити свим вјерницима приступ црквама. Не може ниједна страна држава организовати вјерски живот туђој држави, ма коли-ко црква била одвојена од државе, јер управо страна држава, преко своје црквене филијале у Црној Гори, руши црногорску државу и све што је црногорско.

Кривоклетницима, фалсификаторима, рат-ним хушкачима, мрзитељима земаља, народа и вјера нема мјеста у цивилизованом свијету, па за своје ла-марске радове треба да потраже неко друго мјесто из-ван Црне Горе и Европе.

Милорад Вујовић

СКЛОНИТЕ ЛИМАРИЈУ СА СВЕТОГ КАМЕЊА


Православне цркве, храмове у независној Црној Гори до 1918. године градили су, подизали и обнављали држава Црна Гора и црногорски народ и црква, односно органи свјетовне власти – владар – суверен, уз помоћ духовне власти, те братства, села, племена. Велики дио тих манастира и цркава су данас законом проглашени и заштићени споменици култу-ре Црне Горе. Зато се поставља питање: на основу којег права СПЦ у Црној Гори, односно митрополит Амфилохије могу управљати тим и бројним црквама? Не постоји ниједан валидан акт којим се црногорска држава 1918. године одрекла своје својине над са-кралним православним добрима, нити канонски, за-конити акт којим се Црногорска црква одрекла својих права – каже др Новак Аџић.

Слично мисли историчар др Новак Аџић.

Анексија и окупација

-Црногорска црква је до краја 1918. године управљала имовинским црквеним добрима, кори-стила их за живот цркве, али државна власт (држава) је располагала са њима, то јест она је једина имала право својине, каже он. Чак је било изричито пропи-сано да Црква не може дати у закуп /аренду/ цркве-ну имовину, уколико то не одобри држава. Рецимо, архимандрит Митрофан Бан, у име Захумско-рашке епархије Црногорске православне цркве, актом број 280., Острог 25. јула 1884. године, тражи дозволу од

Министарства просвјете и црквених дјела да посједе Пивског манастира изда под закуп. Јер да је имала својину, могла је сама дати у закуп земљиште, а не тражити одобрење и дозволу од државе. То значи да је држава одлучивала јер је имала доминиум и импе-риум о томе да се црквено земљиште да под аренду, а то је, господине Џомићу, својина или власништво. Да је држава контролисала и имала коначну одлучујућу ријеч о финансијском пословању цркве рјечито го-вори и податак да је тадашњи администратор Захум-ско-рашке епархије Црногорске православне цркве архимандир Митрофан Бан из Острога 28. априла 1884. године, акт бр. 200, доставио Министарству просвјете и црквених послова рачун прихода и рас-хода у Захумско-рашкој епархији за 1883. године – закључио је Новак Аџић.

Споменици културе Црне Горе

МИТРОПОЛИТ СПЦ ЗБОГ ПОПИСА ОКУПИО ПРЕДСТАВНИКЕ ПРОСРПСКЕ ОПОЗИЦИЈЕ И АМБАСАДОРА СРБИЈЕ

Тајни скуп у ЖдребаоникуПрема информацијама „Вијести“, главна тема састанка који је припремљен и одржан у строгој

конспирацији, била је припрема за попис и стратегија заједничког дјеловања како би се што више грађана Црне Горе изјаснило као Срби и саопштило да говори српским језиком

Подгорица – У сусрет априлском попи-су становништва митрополит Српске православне цркве у Црној Гори Амфилохије састао се прошле суботе вече у манастиру Ждребаоник код Данилов-града са представницима просрпских политичких партија и амбасадором Србије у Подгорици Зораном Лутовцем, потврђено је „Вијестима“ од више извора из опозиције.

Код Амфилохија су били потпредсједник СНП-а Василије Лалошевић, потпредсједник Нове српске демократије Славен Радуновић и функцио-нер те странке Горан Радоњић, који је истовремено

био представник Матице Срба, представници На-родне стране Драган Шоћ и Славиша Губеринић и предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић. Уз Амфилохија су били и свештеници СПЦ Велибор Џомић и Радомир Никчевић.

Према информацијама „Вијести“, главна тема састанка који је припремљен и одржан у строгој конспирацији, била је припрема за попис и стратегија заједничког дјеловања како би се што више грађана Црне Горе изјаснило као Срби и саопштило да го-вори српским језиком. Неколико извора „Вијести“ тврди да је састанак одржан на иницијативу партија

LU^INDANLU^INDAN 109на челу са СНП-ом. Официјелни став те странке, који су и синоћ саопштили, је да попис не смије да буде политичко, него само статистичко питање.

Суштина приче је да опозиционе странке, осим Покрета за промјене, настоје да радом на те-рену учине све што могу да број Срба у Црној Гори не падне испод 32 одсто из 2003, јер би то значило да би и њихов маневарски простор био сужен с об-зиром на то да бирачко тијело СНП-а и Нове српске демократије доминантно чине грађани Црне Горе који се изјашњавају као Срби.

Извори „Вијести“ тврде да су на састан-ку представници партија напали Вуксановића, оптужујући га да је формирањем Српског савјета признао да су Срби мањина, док је он поручивао да Срби у Црној Гори не смију да буду ни под чијом

контролом, па ни неких структура из Београда, већ да у самој Црној Гори треба да се боре за своја права. Вуксановић јуче није хтио да се оглашава.

Из Митрополије су јуче рекли да ништа не знају о састанку у Ждребаонику.

„Те вечери су у манастиру замонашене двије монахиње. Било је пуно њихових пријатеља и рођака“, казао је јуче „Вијестима“ Гојко Перовић, декан Богословије на Цетињу.

Амбасадор Лутовац рекао је да не даје изјаве, као и Василије Лалошевић, који није хтио ништа да коментарише. Славиша Губеринић тврдио је да нема појма да је био састанак на којем је присуствовао, док је Славену Радуновићу био искључен телефон.

Нђ.Р.

Амфилохије и званично кренуо у кампању

Амфилохије је јуче саопштио да је најава државе да ће уклонити цркву са Румије само дио шире антицрквене кампање и предувертира за предстојећи попис. Он је у суботу, у просторијама Богословије на Цетињу, одржао састанак на којем је са осталим старјешинама храмова и манастира закључио како у „натицрквеној кампањи учествује један број медија и појединаца из врха власти“.

СПЦ је изразила и став поводом пописа, наглашавајући да црногорство ипак угрожава српство.„Државе и границе се мијењају, укидају се и стварју се, мијења им се устројство, често и однос

власти према цркви... све чешће допиру до нас жалбе о систематском насиљу и пропаганди по школама и предузећима у корист „црногорства“, против Срба и „српства“ на сљедећем попису“, пише у саопштењу. У виду званичног позива СПЦ у Црној Гори је обавијестила вјерујуће „да се слободно и без страха изјасне на, већ је очигледно, исувише исполитизованом предстојећем попису“. „Уколико постоје, извјесно је да постоје са многих адреса, притисци за овакво или онакво изјашњавање, дужни смо и као хришћани и као одговорни људи, чувати и своје и достојанство другог, као и достојанство Црне Горе“.

Т.П.

Тадић звао и Милића, СНП то крије

Београд – Предсједник Србије Борис Тадић на данашњи састанак у Београду са представници-ма српске дијаспоре звао је и предсједника СНП-а Срђана Милића, али је до синоћ било неизвјесно да ли ће се он појавити код Тадића.

СНП већ данима неће да каже да ли ће се Милић, који је био на прошлом скупу представни-ка српске дијаспоре код Тадића, одазвати позиву српског предсједника. Шеф Медијског центра СНП-а Драган Копривица синоћ није хтио ни да каже да ли им је стигао позив од Тадића.

Извор „Вијести“ из Београда тврди да је Милићу упућен позив, да су већ синоћ у Београду

били предсједници НС и ДСС Предраг Поповић и Ранко Кадић, те да до синоћ у српску пријестоницу нијесу још били стигли вођа Нове српске демократије Андрија Мандић и Милић. Саговорник „Вијести“ тврди да је ријеч о састанку који је законска обавеза Тадића и да се он одржава најмање једном годишње.

„Састанак у Београду наставак је прити-ска националистичког Београда на независну Црну Гору“, оцијенио је јуче функционер ДПС-а Миодраг Вуковић.

Вијести, 8.2.2011.


Митрополит црногорско-приморски СПЦ на дочеку Новине године по јулијанском календа-ру, ширећи националну и вјерску мржњу, наругао се црногорском језику назвавши га „чиргилица“, надајући се да ће подрити и црногорски народ и црногорску државу атаком на њихов носећи иденти-тетски стуб. Вјероватно ће ускоро (врло брзо јер се приближава попис становништва) рећи да је и ово говор љубави, одговорности и бриге, попут изречене клетве на Бадњи дан и увреда на рачун Црногорске православне цркве, црногорске нације и државе, али и турског народа, савремене турске државе и лидера једне од албанских политичких партија у Црној Гори. Амфилохије наставља оно што је радио и протеклих више од двадесет година: прозива појединце и наро-де искључиво због њихових етничких, националних и вјерских идентитета, са очитом намјером да на њих фокусира незадовољство и фрустрације одређених дјелова становништва и тако изазове грађанске подјеле и сукобе по тим основама, што је већ резул-тирало конкретним и крвавим (не)дјелима у проце-су распада бивше СФРЈ. Он свјесно ради на томе да на примитиван, нецивилизацијски и осион начин, у чему има богато искуство, дезавуише људска права и слободе и званичне државне одлуке, законе и Устав земље, било по питању „цркве“ на Румији или пак црногорског језика. Мисли да то најефикасније може учинити тиме што ће константно проналазити крив-це у припадницима других народа и религија у Црној Гори, прије свега прозивајући Албанце и Муслима-не, као и, углавном, исламску вјеру. Рачуна да ће то ојачати српску националну хомогенизацију, а у исто вријеме маркирати, дакле, пронаћи, припремити за одстријел и елиминисати „реметилачке“ појединце и групе из мањинских етничких и вјерских заједница. У оквиру овог сценарија много се лакше обрачуна-вати са Црногорцима из „већинског“ православног корпуса који не пристају на овакву ксенофобичну, клеронационалистичку, шовинистичку и фашистич-ку праксу. Шта чека црногорска држава? Да ли се то њен ограничени суверенитет испољава и на овом примјеру? Изгледа да Српска црква држи не само кључ светиња, историјских, националних и религи-озних у Црној Гори, већ и државних институција. За-што не реагују Министарство за људска и мањинска права, омбудсман, тужилачки судски органи? Напа-

дачи тврде да је прокријумчарено све што је црно-горско: језик, народ, држава, култура, историја. У основи небулозних тврдњи о шверцу и криминалу у Црној Гори је нескривена жеља да црногорску држа-ву и нацију не само прогласе за непостојеће, већ и прокријумчарену, шверцовану и криминалну работу за коју се по њима мора одговарати и чије виновнике треба казнити, што би они одмах и учинили да имају моћи и власти, или да су геополитичке и историјске прилике другачије него што су данас. Зато се они ни-како и не одричу тзв. Подгоричке скупштине 1918. Кампања ове врсте биће све јача како се приближава попис становништва. Жели се промијенити етнич-ка слика и у крајњој линији државно-правни статус Црне Горе. Рат против Црне Горе се наставља. Овој нецивилизованој хајдучији црногорска држава би се морала супротставити аргументима који су на њеној страни. Они нијесу код оних који је требало да одговарају у Хагу за подстицање злочина, који су окупирали Црну Гору, који ограничавају њен сувере-нитет и ниподаштавају црногорски народ и његове антифашистичке вриједности, који хушкају на дру-ге нације и вјере, који не признају ни актуелност ни трајност суверене црногорске државе, већ је сматрају пролазном комунистичко-авнојевском творевином, који не плаћају порез већ своје приходе шаљу за Србију и бесрпавно воде бизнис у Црној Гори, који су отали државне вјерске објекте и непокретну државну имовину (шуме, пашњаци, зграде, плацеви...). и сада слиједи највећи апсурд. Српска црква у Црној Гори прозива државу да је бесудна и копиле, асимилатор-ска и недемократска. То не би могли тврдити да не сматрају да унутар врха власти имају заштитнике. И треба да је прозивају. Она је заиста гротескно бесудна када не реагује на оне који је не поштују понашајући се империјално као држава у држави у вјерском, наци-оналном, културном, пословно-трговачком, језичком и сваком другом погледу. Они то могу јер црногорска држава је још у илегали. Вријеме је да изађе из скро-вишта и одговори на одавно бачену рукавицу Српске цркве у Црној Гори.


Прозор у свије(с)т

РУКАВИЦА ЈЕ БАЧЕНА

LU^INDANLU^INDAN 111Српски макијавелизам

У години припреме за прославу јубилеја 50-годишњице владавине књаза Николе, проглашењем за краља Црне Горе краљевином. Званична Србија и Српска Православна Црква (СПЦ) покренули су кампању против Црне Горе. Цетињски Вјесник 6. Фебруара 1910. О томе доноси:

Српски Макијавелизам„Свештеник из Србије г. С. Добричанин

штампао је у „Вечерњим новостима“ чланак у коме с пунијем правом и са свим разложно устаје про-тиву кампање, које има у свијема гранама живота у Србији, а који се именом Црногорца служи за све оно што не ваља. Да би доказао да те одвратне појаве има и у цркви, он (Добричанин) наводи писање појединих црквених листова у Србији, који кад пишту шта до-

бро, о коме свештенику не означују да је Црногорац, док говорећи о рђавим особинама кога свештени-ка нарочито истичу да је Црногорац. Осуђујући ту кампању г-дин Добричанин тражи да се престане са игром црногорским именом, јер то не води никаквом нашем добру“.

Миодраг Живковић

Подсјећање

АМФИЛОХИЈЕ И НЕИМАРИ „ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ“

Амфилохије Радовић је на идеолошком колосијеку „ЦРНЕ РУКЕ“ и црнорукаца, односно, великосрпских милитантних национал-шовиниста, чија је програмска усмјерења усвојио и у злочинима покусао примијенити и војни командант равноград-ског четничког покрета током II свјетског рата – Дра-жа Михаиловић. Амфилохије је идеолошки близнац са Дражом. Рехабилитује га и упућује му панегирике, држи говоре у којима га велича. Ево једног јасног до-каза. Овај српски митрополит на предавању одржа-ном на трибини Српског сабора Двери на Машин-ском факултету Универзитета у Београду 11. децем-бра 2003. године, уочи 200-годишњице Првог српског устанка, о Дражи је рекао сљедеће: „Наша историја почива, утемељена је на три главе: прва глава, то је глава Светог Јована Владимира, зетскога владара-му-ченика, дивна, чудесна глава на правди Бога посече-на, уграђена у темеље, у биће српскога народа. Друга глава, златна глава, као што је назива пјесник, која је сијала из извора, јесте глава величког мученика ко-совског Лазара, уграђена у биће, у темеље српскога народа. Трећа глава, која је уграђена у темеље овог народа то је глава посечена у Радовањском Лугу. Не би било Милоша Обреновића да није било гла-ве вожда Карађорђа и Карађорђевог подвига, да није било саможртвене љубави Светог Петра Цетињског. И додајем још једну главу, о којој ће бити приче у будућим покољењима, то је глава вожда Драже Михаиловића.“

Дража Михаиловић је био црнорукац и сам је то признавао. О томе су записе оставили и др Момчило Нинчић, министар иностраних послова Краљевине Југославије и емигрантске владе у Лон-

дону и Константин Фотић, амбасадор Краљевине Југославије и емигрантске владе у Вашингтону и бли-ски сарадник Драже Михаиловића. О томе податке, односно историјске изворе можемо наћи и у књизи др Михаила Станишића „Пројекти – Велика Србија“, Београд, 2000. Рецензенти те књиге били су српски академици Василије Крестић, Михаило Марковић и Чедомир Попов.

Подсјећања ради, „Црна рука“ је била дока-зано злочиначка, балканска, великосрпска, терори-стичка и завјерничка организација, коју је формално укинуо на Солунском процесу регент Александар 1917. године, а која је у мутираним облицима на-ставила и даље да дјелује, продужила је свој живот са својим продуженим рукама и знатно касније, све до наших дана, „Црна рука“ дјеловала је и у бијелој, бјелашкој, и у жандарско-војној, и у цивилној, и у четничкој рукавици. Дакако, и у црној поповској мантији и у војној униформи, дакле, под различитим именима, симболима, као и у оквиру разних јавних организација и структура.

У овом контексту релевантно је рећи да је српски милитантни митрополит Амфилохије под-ржавао политику предатора и кербера рата на просто-ру ЕX Југославије, о чему свједочи и књига „Српска црква у рату и ратови у њој“ Милорада Томанића, у којој су описани бројни Амфилохијеви поступци који о томе зборе. Амфилохије се доказао као особа која је гуслала на дубровачком ратишту онима који су палили и пљачкали Конавле и гарантирали и ру-шили Дубровник. Дочекивао је Аркана у Цетињском манастиру, и у Београду је у Саборном храму држао славопојке ратном злочинцу и квислингу Дражи

LU^INDANLU^INDAN 112Михајловићу, о чему постоји и аутентичан аудио-ви-зуелни и фонографски запис, његова бесједа у бео-градском Саборном храму ђе га је назвао „вождом трећег српског устанка“. Осуђеног ратног злочинца од стране Хашког трибунала, Биљану Плавшић на-звао је „новом Косовском дјевојком“, подржавао Караџића и Младића, за Николаја Велимировића, који је био идеолошки црнорукац, рекао да је „зла-тоуст српски и највећи Србин послије Светог Саве“, а Николај Велимировић је на одру српског нацисте Димитрија Љотића хвалио до небеса овог српског клеронацистичког идеолога и политичара. Николај Велимировић је одликован 1934. године од стране Адолфа Хитлера-Жељезним крстом. Амфилохије слави Николаја Велимировића као светитеља, дивинизеја га. А ево цитата из књиге аутора Николаја Велимировића, „Национализам Светог Саве“, Бео-град, 1935: „Ипак се мора одати признаје садашњем

њемачком вођи Адолфу Хитлеру, који је као прост човјек, схватио да је национализам без вере једна чи-ста аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у XX веку он је дошао на идеју Светог Саве, и подузео у своме народу онај посао који приличи светитељу, генију, хероју.

А нама је тај посао свршио свети Сава. Отуда је национализам српски као стварност, најстарији у Европи“. Свој отворени антисемити-зам и антиевропејство Николај Велимировић јасно испољавао у својој књизи „ГОВОРИ СРПСКОМ НА-РОДУ КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР“ 1944. у којој тврди „ОТАЦ ЖИДОВА ЈЕ ЂАВО. ЈЕВРЕЈСКИ МЕСИЈА ЈЕ САТАНА“. А о Црногорцима је из Аме-рике 1954. писао: „Нема тог Србина и српског свеш-теника који ће признати географски појам Црна Гора за нацију“.

Новак Аџић

СЛОВО О АМФИЛОХИЈУСрпски митрополит је проклео све који су тога наума, посебно оне који су упозорили да држава

мора да спроведе одлуку о уклањању тог бесправно подигнутог објекта.Предсједник Црногорског парламента је у клетвама које нијесу својствене Православној цркви ниђе

у свијету, у клетвама којима се „рјешавају проблеми“, видио сличност, уствари устврдио да нема разлике између пријетње Осама Бин Ладена „ако Француска не уради оно што од ње тражимо ми ћемо се освети-ти“ и пријетње „ако примијените закон и Устав Црне Горе биће крвопролића“

Амфилохије (ни)је Свети Петар Цетињски

Оно што је у свему овоме интересантно јесте и чињеница да се Српски митрополит брани ријечима да ништа није урадио што није радио Свети Петар Цетињски када је клетвама смиривао посвађана црногорска племена и стварао државу.

Треба признати покушај вјеште одбране потпуно бесмислених и најмање вјерских поступа-ка и исказа, али и заборавност да се вријеме није за-

уставило и да данас Црна Гора није она из времена Светог Петра Цетињског и да мисија Светог Петра Цетињског се никако не може упоредити са мисијом Српске православне цркве у Црној Гори. Било како било Српска црква намјерно жели да постане и оп-стане, посебно у овим ванредно важним временима, својом деструктивном политиком, субјект који ће својим понашањем покушати да одагна пажњу црно-горских власти и јавности уопште од суштине црно-горских садашњих и перспективних потреба.

ОД ВЛАДИКЕ ДО ПУКОВНИКА...или српски поп само блефира

Свих претходних дана, читав јануар мјесец, па и сада, једна од топ тема на политичког сцени је понашање Српске православне цркве. Наставио је Митрополит ове Цркве са клетвама појачавајући реторику срачунату да свађа људе и народе у Црној Гори. На приједлог о коме је било говора министра за културу да се направи на Румији објекат за све три конфесије умјесто лимене цркве донесене војним хеликоптером која је срушила хиљадугодишњу традицију дружења људи све три вјере, односно захтјева да се под хитно врх ове планине ослободи не-званог госта коме ту ни по каквом праву и традицији

није мјесто Митрополит Српске цркве у Црној Гори кренуо је са упозорењима да до њега долазе озбиљне пријетње да уколико дође до рушења цркве то може изазвати и до рушење неке од џамија упозоравајући и на крвопролиће на вјерској основи.

Реакције на његове ове ријечи су биле жесто-ке, а и данас су, иако многи интелектуалци тврде да српски поп уствари блефира. Међутим, клер СПЦ-а у Црној Гори је наставио по старом. Пријетило се људима да ће имати посљедица ако буду и даље ин-систирали на захтјеву да се објекат измјести са мјеста гдје се сада налази.

LU^INDANLU^INDAN 113Српски митрополит је проклео све који су

тога наума, посебно оне који су упозорили да држава мора да спроведе одлуку о уклањању тог бесправно подигнутог објекта.

Предсједник Црногорског парламента је у клетвама које нијесу својствене Православној цркви ниђе у свијету, у клетвама којима се „рјешавају про-блеми“, видио сличност, уствари устврдио да нема разлике између пријетње Осама Бин Ладена „ако Француска не уради оно што од ње тражимо ми ћемо се осветити“ и пријетње „ако примијените закон и Устав Црне Горе биће крвопролића“.

Предсједник је додао да тај лимени објекат, или како би, како он рече, Цетињани рекли – ламина, тј. објекат од лима мале употребне вриједности није направљен само као нелегалан. СПЦ је изградила то-лико бесправних објеката у Црној Гори, али овај на Румији је направљен да се сруши мултиетичност и зато га треба уклонити.

Одмах је реаговао Митрополит СПЦ нази-ва јући предсједника црногорског Парламента криво-мо зговићем, упозоравајући га „да онај ко подржава рушење цркве на Румији подржава отоманско руши-лачко насиље“. Послије увреде за увредом, „ко сру-ши тај храм Бог срушио и њега и његово потомство, часни крст му судио“, „само пасја и лажна вјера може рећи да треба рушити цркву на Румији. Шта је дру-го него пасја и никаква вјера када се из уста некога ко каже да је хришћанин и при том митрополит чује да треба срушити цркву Свете Тројице на Румији (ми сли српски митрополит на изјаве Митрополита Црно горске православне цркве). Само пасја и лажна вјера може тако говорити поред Ћивота Светог Пе тра Цетињског“. „Није добар знак и морам да поменем по имену предсједника Албанске националне па рти-је који је Муслиман да непрестано подстиче бе зу мне људе да ураде исто оно што су урадили Турци осва-ја чи када су освојили Бар и када су срушили часни крст на Румији“, „одговараће и они који су покушали да уведу црногорски језик уствари чиргилицу“ асо-ци рајући на кодфикатора црногорског језика и пра во-пи са проф.Аднана Чиргића. То су само неки од бисе-ра српског митрополита које су завриједиле реакцију држа ве тачније Државног тужилаштва које је отвори-ло поступак против Митрополита на осно ву члана 17 Закона о јавном реду и миру којим је прописано да ће се казнити онај ко на јавном мјесту говором по ври-једи расна, вјерска, или национална осјећања гра ђана.

Државно тужилаштво је покренуло прекрша-јни поступак али сматра да дијелом може бити квали-фи ко вано као и кривично дјело ако на то укажу про-пи ти вања свих изјава и понашања српског митропо-лита.

На такву реакцију Државног тужилаштва

реа го вали су многи. Реаговао је и сам Митрополит рије чима да су духовници и прије њега од ненарод-ног режима везаних у ланце, да је можда и добро што ће кривично одговарати јер ће отићи у затвор и мало се одморити чиме је још једном потврдио да се клер СПЦ игра и руга правном систему Црне Горе и удара у темеље ове државе.

Предсједник Парламента је у једном тренут-ку полемике са српским митрополитом рекао да нема ништа лично у односу на г-дина Амфилохија већ је само упозорио да Српска црква у Црној Гори жели да буде изнад закона.

У понашању Српског митрополита и његових сарадника видљива је намјера да се изазове нестабил-ност у држави као дио стратегије успоравања Црне Горе на путу европских интеграција.

Колико је понашање клера и саме СПЦ у Цр ној Гори изашло из оквира дозвољеног и колико пред ста вља пријетњу друштвених односима и хармо-ни ји у Црној Гори говори и чињеница да је исто пона-ша ње осуђено од посланика Европског парламента. Упра во је европски парламентарац задужен за мони-то ринг над процесима у Србији устврдио да би по-менута Резолуција о Црној Гори морала да буде до-пу њена, што ће он покушати да уради, амандма ном којим се осуђује такво понашање. Поменути по сла-ник је г-дина Амфилохија назвао пуковником по зи ва-ју ћи извјестиоца за Црну Гору и аутора поменуте ре-зо лу ције да у свој текст унесе и амандман који ће му он предложити, а који се односи на лимени објекат на Ру ми ји. Српског митрополита у Црној Гори је назвао пу ко в ником због његовог милитантног дјеловања и за-тражио извршење пресуде о спорном лименом обје кту.

По његовом мишљењу пуковник Амфилохије није ништа ново на црногорском тлу. Међутим њега и његово понашање не познају сви европски парла-ментарци, не знају о чему се ради па је коректно да им се укаже на неке мање познате чињенице како би се суочили са комплекношћу ситуације и створи-ли јасну представу сви појединачно, а онда заједно, исту исказали резолуцијом владавина права у свакој земљи мора бити чврсто успостављена и одлуке суд-ске власти према којима је црква на Румији нелегалан објекат морају се поштвати уз упозорење да је правни поступак против Амфилохија нешто што може јачати тензије у Црној Гори, а што је можда интерес једне стране у спору требало би урадити све да се ти већ одавно актуелни проблеми на миран начин ријеше. Ето, Српска црква, понашање њеног митрополита и њеног клера дошли су и до Европског парламен-та трпе критике, али то превише не узбуђује крити-коване који спремно за рачун пуковника направише паљбу на поменутог посланика Европског парламен-та називајући га гувернадуром Црне Горе.

LU^INDANLU^INDAN 114На такву реакцију Државног тужилаштва

реаговали су многи. Реаговао је и сам Митрополит ријечима да су духовници и прије њега од ненародног режима везаних у ланце, да је можда и добро што ће кривично одговарати јер ће отићи у затвор и мало се одморити чиме јој једном потврдио да се клер СПЦ игра и руга правном систему Црне Горе и удара у темеље ове државе.Одмах је реаговао Митрополит СПЦ

називајући предсједника црногорског Парламента кривомозговићем, упозоравајући га „да онај ко подржава рушење цркве на Румији подржава отоманско рушилачко насиље“Државно тужилаштво је покренуло

прекршајни поступак али сматра да дијелом може бити квалификовано као и кривично дјело ако на то укажу пропитивања свих изјава и понашања српског митрополита.

ГебелсПортпарол СПЦ-а је чак устврдио да су се

и судски органи укључили у хајку на ову цркву у Црној Гори а лидери српских националних партија прискачући уз помоћ Митрополиту коме су угроже-на, како кажу, темељна права, устврдише да се про-тив СПЦ и његовог клера и свега српског у Црној Гори води кампања која је гора од кампање и пропа-ганде „господине Гебелса“. Да се човјек прекрсти све са три прста, да наводно писмени и политички амби-циозни људи бране своје попове од напада сличних онима које је на своје неистомишљенике организова и проводио „господин (треба поновиди господин) Ге-белс“.

Значи мјера вриједности је понашање госпо-дина Гебелса који по томе није ратни злочинац него човјек којег треба уважавати.

ПЕН центарВеликосрпски национализамЦрногорски ПЕН центар и Црногорско

друштво независних књижевника оцијенили су да је на дјелу иста духова идеолошка матрица по којој се понашају све великосрпске структуре већ више од једног вијека у односу на Црну Гору. И даље се инси-стира на злослутним пријетњама иако је великосрп-ски национализам крајем прошлог вијека доживио морални, политички и војни пораз и немјерљиву ште-ту међународном престижу српског народа по њима и тзв. Црква на Румији није донесена хеликоптером српске војске да буде у функцији духовне обнове и помирења него да пркоси као симбол насилништва и братомржње.

Македонија, Црна Гора и СПЦОвих дана је у Црној Гори боравила парла-

ментарна делегација Македоније на челу са њеним предсједником. Домаћини и гости су констатовали да се у потпуности слажу да Црна Гора и Македонија имају исте проблеме са дјеловањем Српске цркве.

Имају проблеме са онима који још не схватају шта су вриједности грађанских и мултикултурних држава и да нико не може бити изнад Устава и закона.

Дакле, такав проблем има и Македонија која има отворени сукоб са Српском црквом која неће да призна постојање Македонске православне цркве. Предсједник Македонског парламента је устврдио да када један субјект има проблема са више субјеката онда је проблем у том једном субјекту.

Вујановић – ЛукшићПо мишљењу предсједника државе благе поруке

ријечи хармоније, мирења и љубави могли су се чути од свјештеника који су по рангу нижи од г-дина Амфилохија, а он је изашао из оквира онога што је религијска порука посебно у благим данима који треба да афирмишу склад, мирноћу, љубав

Ни предсједник државе Црне Горе ни пре-дсје дник Владе Црне Горе нијесу се устручавали да критикују и упозоре српског митрополита на посљедње изјаве и понашања. И један и други сма тра ју да се ради о непримјереном излету у политику г-дина Амфилохија. Излазећи из сфере вјере и ре ли гије и улазећи у политику г-дин Амфилохије ула зи у нешто што не припада цркви, што са аспекта одвојености државе и цркве не смије да се деша ва. По мишљењу предсједника државе благе поруке ријечи хармоније, мирења и љубави могли су се чу ти од свјештеника који су по рангу нижи од г-дина Амфилохија, а он је изашао из оквира онога што је ре ли гијска порука посебно у благим данима који треба да афирмишу склад, мирноћу, љубав. За неспоразуме око лимене цркве на Румији је рекао да је неопходно контакти-рати са свима, постићи пуно сагласје и компромис како би се поново у пуној мјери вредновао ме ђу-национални и вјерски склад који је несумњиво Ру ми-ја симболизовала претходних година и вјекова. До дао је да питање лимене цркве не треба да иза зи ва никак-ве контраверзе јер се ради о бесправно по стављеном објекту на врху планине прије пет година хеликоп-тером Војске Србије и Црне Горе што по дра зу мијева и досљедну примјену закона и одлуке Владе Црне Горе, односно неминовност уклањања тог објекта.

Он је подсјетио да је том приликом злоупотријебљена Војска СЦГ што су осудили сви објективни укључујући и тадашњи Врховни савјет одбране као чин тешке и бруталне злоупотребе.

Мишко Вуковић

LU^INDANLU^INDAN 115Идеална Црна Гора из угла српског митрополита

Одговор на питање шта хоће свештеник који себе ставља изнад Устава и закона Црне Горе дао је сам Амфилохије (Радовић) децембра 1999. у поле-мици са тадашњим министром Драганом Кујовићем. Изјава показује да су и замисли најрадикалнијих ве-ликосрпских политичара из Србије благе и по Црну Гору повољне према ономе што јој жели српски ми-трополит у Црној Гори.

-Ако министар Кујовић ипак жели да повра-ти Митрополију црногорску у положај који је имала 1904. г. онда је дужан да јој без одлагања призна и статус државне вјере; да уведе вјеронауку у школе по тадашњем програму; да врати у све школе Црне Горе Светог Саву као главну школску славу на мјесто које му је припадало све док га марксисти црногорски нијесу замијенили Јосифом Брозом. (1947); да врати краља православног исповиједања, сагласно Уставу Краљевине Црне Горе, намјесто предсједника Репу-блике; да свештенство Митрополије црногорске пла-ти из државне касе; да министар просвјете буде као православни хришћанин и министар црквених дела; да омогући да црногорска ђеца и данас уче у школама

као што су учила у оно вријеме да „Сви људи, који живе у нашој домовини јесу Срби, који су већином православне вјере а има их неколико римокатоличке и мухамеданске“ (види Земљопис Књажевине Црне Горе за III разред основне школе за 1895. год. стр.3).

Ако је већ да се враћамо на она добра про-шла времена овакав став г.Кујовића и његових једномишљеника подстиче ме као законитог насљедника славних црногорских митрополита да озбиљно размислим на повратак улози митрополита црногорског коју је имао у Црној Гори скоро 350 го-дина, као митрополит и господар Црне Горе. Јер ако важи стање у којем је Митрополија живјела вољом господара и његовом милошћу од 1904-1918. године, зар нема већу тежину и за Митрополију и за Црну Гору њен статус и улогу у току толико прошлих вјекова? Митрополит би тиме добио само оно што му је вјековима припадало а Црна Гора, надати се, изба-вила би се од ове смутње и распамећености, због које је спала на такве гране, и то једина у Европи, да јој свако може бити и отац и мајка.

(Монтена Фаx)

Саопштење за јавност, 15.02.2011. г.

Послије најновнијег скандала који је про-извео м. Амфилохије својим најављеним учешћем на Међународној скупштини православља на којој није учствовао, јер је таквом својом одлуком у посљедњем часу избјегао праведно хапшење, не-двосмислено се може констатовати, да су званични Дубровник и његови поносити грађани у праву. Сва-ка изговорена ријеч дубровачких грађана и њихових грађанских власти је пуна, непобитна и неоспорива истина. „Поглавару ратно-хушкачке црно-српске, светосавске цркве м. Амфилохије“, како с правом рекоше Дубовчани, нема мјеста у светоме граду Све-тога Влаха нити у било којем хрватском граду осим иза затворске браве. Јер, и грађанима Дубровника, као и грађанима мученичког Вуковара, Сребренице, Мостара, Сарајева и других мучилишта, стратишта и светилишта, потомцима жртава покопаних на Овча-ри, као и свима који имају они да чују и очи да виде, на свим меридијанима свијета, познато је одавно, да је м. Амфилохије највећа елементарна непогода која је задесила Црну Гору и цијели регион југоистока Ев-ропе у задње двије деценије.

Позната је његова ратнохушкачка и про-пагандна активност у ратним операцијама против легитимних и суверених народа и држава на геопо-

литичком простору бивше друге Југославије. Пози-вао је Србе да са оружјем у руци убијају и проћерају Хрвате, Муслимане, Бошњаке и косовске Албанце са њихових вјековних огњишта и историјских простора што његовом кримену даје међународни карактер и тежину недјела против човјека и човјечности. При-том је организовао и прикривао под своје окриље злоупотријебљеног Цетињског манастира Аркане и френкцијевце које су као ратне злочинце исповиједали његови попови и уз све то садјејствујући седмом батаљону као пуковник српских формација им параформација. Српска православна црква и митро-полит Амфилохије се никада нијесу одрекли својег учешћа у рату и ратним злочинима почињеним на тлу бивших југословенских република и покрајине Косово. У Бирселу је својевремено саопштен спи-сак од 14 особа којима је забрањен улазак у земље Европске Уније. Међу њима је био и митрополит Амфилохије који се налазио на хашкој поћерници. Са ње је волшебним криминогеним путем уз помоћ мита уклоњен. Поставља се оправдано питање, када ће се м.Амфилохије поклонити жртвама и страдањима Ву-ковара, Сребренице, Дубровника, Мостара, Сарајева и других масовних мучилишта и стратишта? Када ће се покајати изатражити опроштај грјехова за злочи-

LU^INDANLU^INDAN 116не у којима је саучествовао? Његово ћутање значи, да није спреман да призна кривицу. А кад је тако, јавност коју чине вјерници и клир ЦПЦ питају га, када ће освојити Скадар и тиме ставити под своје ингеренције ово подручје сусједне државе именовано у својој црквеној титули. Титули самозваног вјерског поглавара и на легитимном државном простору дру-ге – албанске државе. Више је него сваком здраво-разумском човјеку јасно, да подржавање овог зло-чинца, ма од кога долазило, од дијела управљачког државног врха или међународних фактора, значи, успоравање уласка Црне Горе у ЕУ. Кључно питање гласи: има ли ико под капом небеском, на било којем земаљском меридијану ко подржава овог и ко би смио некажњиво подржати овог ратног хушкача и саучес-ника у ратним злочинима. Сви који су уз њега исти су као он. Зато, што су попут њега издали себе, свој народ, али и највише људске вриједности слободе и достојанства.

Његова кривица тим је већа када се зна, да своју потоњу ријеч о овом деструктивном кли-

рику, Распућину нашег доба још није рекла ЦПЦ. Уз сво саучесништво у злочинима Амфилохије је најизразитија деградација хришћанског морала, јер уз остало, марнира против хомосексуалаца на бео-градском митингу, истворемено са њима, обученим у мантијама слижећи Богослужења у храмовима по Црној Гори.

Час је, да све што носи људско достојанство потпуно окрене леђа овом девастатору Божјих, људских и хришћанских вриједности и светиња, а да заступници домаће и међународне правде и праве у име одбране и заштите универзалних људских права и слобода очувају људски дигнитет од ове пошасти. Његош их је одавно опоменуо на то:

„Ал тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија“.

ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ

Ц Р К В Е

Реаговање

ДРУГОВИ БОРЦИ, СРАМ ВАС БИЛО!Пише: академик Радослав Ротковић

Као борац НОР-а Црне Горе морам да реагујем на држање наших ратних другова из Србије, који негирају црногорски народ, а тиме и нас, црно-горске борце, уписујући се тако, пред смрт, у – Рав-ногорце. Јер та идеологија коју они данас заступају била је она идеологија противу које смо се у НОП-у заједно борили.

Кад веле данас да ми не постојимо, зашто нам то нијесу рекли 1916., када смо морали да на-пустимо одбрану Ловћена, да бисмо одбранили њих? Но су нас навукли у снијег и лед и искористили наше животе, а онда просули лаж да смо „женски упустили Ловћен“! Онога дана када је формирана у Рудом Прва пролетерска бригада (22. XII 1941), примили су у њен састав 350 Црногораца. што не рекоше тада да смо ми већ премашили свој проценат учешћа у НОП-у, па да се врћемо кући и чувамо своје куће и животе? Но су све гледали има ли иђе икаквога Црногорца да се жртвује за њих, ка што је навика? Ми смо и 1876. имали у Србији Летећи одред Црногораца под коман-дом војводе Маша Врбице. И једино је тај одред по-стизао побједе, док је српска војска, и поред руске команде генерала Черњајева и 700 официра, губила битке, па смо зато морали да ратујемо три године (1876-78), умјесто три мјесеца. Јер кад су они морали да потпишу примирје, морали смо и ми да станемо у

побједичкоме походу, да се сва она војска која је код њих постала незапослена не би сручила на нас.

Зашто су нас звали да заједно подижемо устанак у БиХ? Зар није било довољно да они сами тамо оду? Није, јер њих није било довољно, па су ту своју слабост попунили нашим животима!

Зашто нам нијесу рекли да могу и без нас на Сућесци и Неретви, на Купресу, јер кад ми не постојимо, што ћемо тамо да радимо? Да глумимо духове и плашимо ноћу Хитлерову војску? Па да она, исцрпена неспавањем, лакше дању може да се побије!

Зашто су дозволили пролетерима да пјевају: „Пекове су дивизије заузеле Теразије?“ Дозволили су зато што је то било тачно и познато. Али, било је тач-но и познато и то да смо се ми први дигли на устанак 1941. и да је то записано и у свечаноме броју ужичке „Борбе“ посвећене Октобарској револуцији, јер је то био текст ЦК КПЈ. Ккако су онда могли да измишљају неки устанак 7. јула, када тога дана није било никак-вога устанка, него је тада донесена одлука о устанку! Што значи да им није била довољна она одлука о оп-штем устанку донесена у Београду, 4. јула.

У ужичкој „Борби“ 1941. поменут је црно-горски народ. Зар само зато да бисмо и даље гину-ли за друге, да би нам у 21. вијеку причали да ми не

LU^INDANLU^INDAN 117постојимо, па да нијесмо ни учествовали у НОП-у, него су то свуда били само срби из Црне Горе! Зар није јасно да наше учешће у борбама против окупа-тора изван Црне Горе не би ни било потребно, да сте се ви дигли у довољноме броју. Но сте се колебали између Марксове и Дражине браде, па смо зато ми морали да ускачемо и око ваших кућа и торова, да ослобађамо ваше улице, да би нам ви послије рата приговарали да имамо много ратних војних инвали-да, много народних хероја, као да су се та херојства убирала по шумама као боровнице?

Другови борци из Србије, ви који сте се пред смрт уписали у четнике и ширите њихову идеологију, много енергичније него сте ширили нашу, како вас није стид да уђете у музеје НОП-а, на чијим зи-довима стоје слике Црногораца који су погинули ослобађајући вашу домовину? Зашто смо ми, и са мртвима малобројни, уопште морали да залазимо тамо? Зар вас нема довољно? Има – на број.

Али ова нечојска работа неће поколебати нашу вјеру у српски народ, јер он пати заједно са нама.

На његовој грбачи стално се налази неко са стране, који мора да се доказује да више воли нову него стару домовину. Нема среће за вас све докле ви не узмете Србију у своје руке! А кад се то деси, ако се деси, ми ћемо опет бити спремни да гинемо заједно са вама. Али прије тога – не. Већ смо далеко према-шили норму заједништва у погибијама.

Кругови блиски српским партијама спремају се да „бране“ митрополита СПЦ

ТАЈАНСТВЕНИ ЛЕТАК ПОДРШКЕ АМФИЛОХИЈУПодгорица-Више од 10 хиљада летака биће поди-

је љено грађанима Подгорице као подршка митропо-ли ту црногорско приморском СПЦ Амфилохију (Ра до ви ћу), јавила је ИН телевизија позивајући се на изворе из кругова блиских неким српским стран-кама у Црној Гори.

У Новој српској демократији, Радију Антена М, је саопштено да нијесу информисани о акцији по-дје ле летака.

Замјеник предсједника странке Горан Даниловић ипак каже да ће митрополит од њих имати подршку у сваком смислу.

-Не смета нам ако тај летак буде цивилизован пристојан и јасно изрази оно што сви треба да осје-ћа мо. Наравно да би нам сметало уколи ко у ње му бу де говора мржње. Митрополиту Амфи ло хи ју НО-ВА ће пружити пуну подршку – рекао је Да ни ло вић.

Лидер Покрета за промјене, Небојша Медојевић ка зао је да та странка неће учествовати у акцији пру жа ња подршци митрополиту Амфилохију у ви-ду летака.

-ПзП сматра да црква треба да буде одвојена од државе. Сматрамо да је та акција смишљена у шта-бо ви ма државне безбједности како би се скре ну ла пажња са хапшења високих функционера ДПС-а, захтјева ЕК, поскупљења струје и осталих про бле-ма који оптерећују грађане Црне Горе – казао је Ан-тени М Небојша Медојевић.

М.Х.

БУДИТЕ ЦРНОГОРЦИ!МИСЛИТЕ ЦРНОГОРСКИ!

ЦРНОГОРЦИ И ЦРНОГОРКЕДРАГИ ДАНИЛОВГРАЂАНИ,УВАЖЕНИ ВЈЕРНИЦИ И

ПОШТОВАОЦИ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

По ко зна већ који пут састајемо се у Дани-ловом граду да овдје у срцу Бјелопавлића и дијела Катунске нахије, у граду црногорског поноса, велике традиције и патриотизма поново проговоримо поне-ку ријеч о нашој цркви, народу и држави.

И ово вријеме, којему припадамо је историјско. За Црну Гору и њену црногорску цркву

нема предаха. Идемо у сусрет догађајима који тре-ба да одреде смјер наше будућности. Са Цетиња и на Цетињу је поново почела ослободилачка мисија у циљу исправљања неправди према нашој цркви. По-кренута је активност на повраћају светог Цетињског манастира нашој цркви пошто се ова светиња, као што сте чули налази у власништво наше државе. Слично томе, очекујемо да и ви кренете таквијем пу-тем.

Чврсто у Вас вјерујем, да ћете на достојанствен, а на правди и праву утемељен начин покренути активност на повраћају Светог манастира Острог под наше окриље. И уједно, дјеловати међу оним својим комшијама и суграђанима да се у Ждре-

LU^INDANLU^INDAN 118баонику не моле лажним свјетитељима чије су мош-ти, како они веле, допрле и до Пекинга.

Отварањем светиња за Црногорску право-славну цркву њиховим повраћајем под њено окриље, не само да се исправља историјска неправда већ се остварује највиша Божја и љуцка правда – они се отварају за све који хоће у њима да се Богу моле. И такво се право никада никоме неће више одузети. Тијем се истовремено остварење свети аманет Све-тог Петра Цетињског Црногорци, „Нека су ваша вра-та слободе сваком иштућем отворена“.

Друго велико питање које заокупља нашу пажњу овијех дана је предстојећи попис становништ-ва. У срећним и сређеним државама то је техничко питање. Али, нажалост, СПЦ и снаге које она води а којима се диригује из сусједне Србије претварају га у стриктно политичко питање. Под паролом „Срби на окуп“ агитује се од куће до куће. Све што се креће

дигло се на ноге с покличем „Пишимо се сви у Србе“, „Сви смо Срби“ и томе слично, само да има што мање Црногораца, како би они што прије нестали.

У томе предњаче српски попови као поли-тички агитатори пунанијех брашњеника.

Зато, драги моји Црногорци, будите то што јесте! Будите Црногорци и мислите Црногорски.

Одбаците ову неразумну кампању и очувајте своје име, понос, достојанство, своје домове и своје светиње.

Са чврстом вјером у Вас и у Бога јединога све Вас најсрдачније поздрављам увјерен да ће те на сваки неразумни атак на ваше достојанство имати ча-сан, достојанствен и разуман одговор.

Будите благословени!

М И Х А И Л О

Обавјештење

Јован Томовић – даниловградски парох

У петак 25. фебруара 2011. године у 17,00 ура у Сали Центра за културу одржана је свечана ćедница Црквеног општинског одбора Црногорске православне цркве за општину Даниловград. На овом скупу имено-ван је парох ЦПЦ за Даниловградску општину, протојереј-ставрофор, господин Јован Томовић.

На скупу су поред осталих говорили митрополит Михаило и протојереј Томовић. Изведен је и богат културно-умјетнички програм са бројним учесницима.

Овај масовно посјећени скуп је израз темељне духовне обнове и неуморне мисије ЦПЦ на подручју општине Даниловград на којој дјелује у склопу општинског велики број мјесних и сеоских црквених одбора. Након скупа, у неђељу 27. цркви у Загарчу на којој је било више од сто присталих вјерника наше цркве.

Из канцеларије ЦПЦ


Господин АмфилохијеПравославни митрополит црногорско-при-

морски Српске православне цркве

Господине Митрополите,Да испод факсираног текста Скупштине Ре-

публике Црне Горе не стоји потпис једног од пред-ставника Српске православне цркве у Црној Гори и да не чувам од унижења звање српског митрополи-та не бих нашао за сходно да одговарам на овакво, непристојним рјечником срочено, обраћање.

Јавност Црне Горе треба да зна да је пред-ставник Црногорско – приморске митрополије Српске православне цркве, господин Амфилохије, био по протоколу позван и на долично мјесто одређен да буде гост у Скупштини Црне Горе, на свечаности поводом 200 година Законика општег црногорског и брдског.

Ако је и био обичај да се Ви питате ко ће бити гост у Скупштини Републике Црне Горе сад Вам је јасно да такву, у секуларним државама, непримјерену привилегију немате. У кући у којој сам, народном вољом, први међу једнакима, једнако су добродош-ли представници свих вјерских заједница, а интерна акта било које од њих, не обавезују Скупштину Репу-блике Црне Горе.

Но, ко иза себе има такво дјело ратног и по-ратног бешчашћа и показује да не поштује ни људске ни божје законе, тешко да може примити било какву богоугодну људску ријеч. Исус Христос не нагледао фарисеја који су се крили иза храма, мантије и лажне вјере а Црна Гора у Вама има библијски приказ так-вог зла.

Ипак, исрено, ко сте Ви, господине Амфилохије?

Онај који завађује браћу пред Цетињским манастиром и гура их да проливају крв или онај који прича о братству – екуменизму по бијелом свијету.

Онај ко ружи западну цивилизацију на про-слави старокалендарске нове године или онај који љуби руку Папи Јовану Павлу II:

Онај који сједи на узурпираном трону црно-горских митрополита или онај који проба затријети сву њихову црногорску баштину.

Онај који празним јуначењем призива рат или онај који срамоти Србију злоупотребљавајући трагичну смрт њеног премијера Ђинђића.

Онај коме су браћа ирачки муслимани или онај коме су непријатељи балкански муслимани.

Онај добар познавалац сеx-трафикинга или онај који Цетињским манастиром гости силоватеље босанских жена.

Како можете бити себи таква супротност? Све и ништа.

Али свакако, без дилеме, сте градитељи хра-мова који не миришу на тамјан, но на дим изгорјелих домова и узурпатор црногорске државне имовине.

Срећом, можете се сложити да Ви и ја нијесмо из исте Европе и Црне Горе.

Ви сте засигурно из оне цивилизацијске по-ражене и у Другом свјетском рату и у задњем бал-канском рату, којој се сада суди у Хару. Природно је да Ваш страх расте како снажи европска Црна Гора. Како је ближа европска правда која кажњава за говор мржње, ширење националне и вјерске нетрпељивости, хушкање на рат, помоћ ратним зло-чинцима...

Учинићу све да Српска православна црква, увијек и упркос Вама, има своје мјесто у Црној Гори, а вјеровати је да ће њени нови великодостојници поштовати црногорске институције и бити лојални држави Црној Гори.

На крају достављам Вам садржај поруке Св. Петра Цетињског која данас, као вјечна опоме-на и наук стоји у здању црногорске Скупштине, не би ли вам својим садржајем казала више од овог одговора. „НАСТАДЕ ДАКЛЕ ЗАКОНИК МЕЂУ ВАМА, НАСТАДЕ СУД И ПРАВДА, МИР И ТИШИ-НА, ВРИЈЕМЕ СРЕЋЊЕ И БЛАЖЕНО, РАДОСТ И ВЕСЕЉЕ ЗА ДОБРЕ И БОГОБОЈАЗНЕ ЉУДЕ И ЗА НЕЈАКУ СИРОМАС И СИРОТИЊУ, ПРЕСТАДЕ САМОВОЉСТВО, ПРЕСТАДЕ ДОМАЋИ РАТ И КРВОПРОЛИЋЕ“.

Са искреношћу, ограниченом положајем предсједник Скупштине Републике Црне Горе.

Ранко Кривокапић

Ранко КривокапићМитрополиту СПЦ

Побједа је објавила допис српског митрополита Амфилохија Радовића предсједнику Скупштине Црне Горе Ранку Кривокапићу од 6. новембра 2003. у којем је тај владика СПЦ протестовао против трет-мана митрополита Црногорске православне цркве од стране државних званичника. Објављујемо одговор предсједника Скупштине.


Земља у којој се од цркве очекује да шири оптимизам је земља убогих. Тамо, у сусједству, од тог „оптимизма“ су направили ТВ емисију с попом у центру пажње, а сателит је дотурио до нас. Чуди ме да користе сателит, зар великосрбима није бог ре-петитор. Из тог региона у ЦГ стижу вјера, попови и клетве. А поп који проклиње вјернике обични је зве-кан а не пастир. У Горском вијенцу 34 лица дјелају у драмској радњи. Посљедње лице са списка је Баба из Бара. У кратким цртама и ефектним дијалозима Његош је од ње направио лик и карактер. Баба оће да помути Црногорце. Претходница у драмској радњи јој је Поп Мићо. Прво лице државе Владика Раде, кроз главни лик Владике Данила, ставља свог чиновника попа (Мића) у „магарећу клупу“. Не зна ништа. Уз то, црква није била одвојена од државе но су били једно у истом. Поп Мићо, иако тумачи божју промисао, не може да провали бабу-вјештицу... Па Његош кроз лик Кнеза Јанка вели: „Чудна попа, јади га не били, у свијет га оваквога нема“. Исти лик је исљуђује: „Казуј, баба, јеси ли вјештица!“ Кад при-тисне власт нема се куђ...“ Јесам, кнеже, није фајде крити“. Нема јавног тужиоца, заштићеног свједока, процесуирања и зановијетања. Кривица је утврђена. Признаје имплицира пресуду. Она је коначна и из-вршна. Народ оће бабу под гомилу. Али главари ка главари, скапулају корумпирану бабу пошто је при-знала како се она и њене друге промећу у вјештице: „Зла мрзноме чинит не можемо;/ако нам је мио али својта,/траг по трагу његов ископамо.“/... Ето га Ри-сто. И поп. И баба, и Бар уједно. Света тројица. И Румија је ту са својим жељезом. Вјештице се купце на мједечно (гвоздено) гувно да зло чине.

Пишчева најважнија подука је да „хзла мрзноме чинит не можемо“. Како Ристо у власти има и милих и својте, боје се. Тако клетва бива јача од Устава, Ристо од државе а министри ка Поп Мићо. Као да им је неко натоварио швајс апарат и боце про-пан-бутан и кисика на леђа па не знају шта ће с тим. Ко је варио тај и разварује. Платите, да се скаламерија развари. Жељезне остатке вратите ожалошћеној по-родици и раздужили сте се с гријехом. Миран Бар, а за Бачку вас заболе. Ту почиње вељи јазук и драма. Локални проблем постаје државни. Држава хоће да се ослободи мангупа у својим редовима, а мангупирање с Ристом се наставља док „на трон сједи неправо узе-ти“. Онда стисни с багером пред кућу сиромаха да му је срушиш, а моћном си дао планину да је награди. То се не дешава без корупције. „Црква“ на Румији је покретна имовина. Бог није власник Југопетрола

ни Еуропетрола-Гојчај, па нема керозина, нити вози хеликоптер, да је ту попери. Државна имовина је угрожена, а држава нуди тендере и тандара-мандара рјешења. Понудите хеликоптер!

На сцену ступа државни јавни сервис да уредбу види како стоји, да се вуци не преједу... да ов-чица која не занесе... И Јавни сервис занесе са онима који силују ЦГ. Три дана рекламирају „Републику“, не толико обавијести ради, колико да припреме СПЦ да одбрани клетвеника. Тако Џома, увозни поп, изво-зи клетву у јавност за свакодневну употребу. Чини је секуларном и позива се на СВ. Петра. Не зна, сирома Великосрба, да се ради о литератури, књижевно.епи-столарним посланицама народу. Андрић каже да од апостола Павла нико није надмашио посланице Св. Петра Цетињског. Клетва у Г. Вијенцу“ (Сердар Ву-кота) такође је литерарна умјетност.

Шекспир врви од проклињања на сцени, али клетве не сије по Лондону. Код паметних то је ли-терарни жанр, а код аветних средство за затуцање народа. Џомин митрополит одавно обија по ЦГ и у кам затуца. За очекивати је да СПЦ отвори свој јавни сервис под фирмом: „Кунемо по кућа“! Нађеш жртву, платиш клетву, а они шибну СМ... „Траг се грдни њихов ископао као што је шареним коњима“... мисли се на сервис.

У мултиконфесионалној „Реплици“ нема Црногораца и Хрвата. Први је присутни али ријеч им не дају. Други су оправдано изостали. Ко да при-стане на ту неподношљиву лакоћу непоштовања. Бошњак из Бара је, вјерујем, закључио да нема „тије пара“ које ће га опет увести у овакве реплике. И го-сти студенти екстремно пробрани. НВО „Млади за Космет“. Какве везе имају они са Румијом ако не да оснаже клетву. Великосрби су ту, и водитељ је ту, и гост изнађења, Јоца назван „мали мрав“ са Цетиња. Сви на истој линији. Мали мрав екстремно поно-сан на пријатељство с великим ратним зликовцем. Водитељ на то, ни „се“ ни „бре“. Тако водитељ испа-де „домаћин изненађења“, а гост колатерална штета. Радио Бисерница на ТВ.

Навуку народ на гатке и на траве, а онда га залију чајем од клетве на гладан стомак, да боље проклиње. И ја сам се навука. Већ кунем. То је та школа. Онај који нам је од туђег ђердана направио би-серницу је одговоран. Извјештаво је од Вучуровића, а довео кадар од Караџића. Тако је „радио школа“ про-гледала на телевизији. Та школа води Реплику и дово-ди госте. А Џома припомаже како је Христ бичем из-агнао трговце из храма... Онда он и његова братија не

Quo Vadis TV

КУНЕМО ПО КУЋА

LU^INDANLU^INDAN 121би освитали у ЦГ. Њихове трговине надалеко нема. Тргују као да је у ЦГ несташица православља па га продају на црно.... Призори као из крсташких похо-да. У име вјере све отеше и овјерише, ка своје, код државе.

Пошто је клетва оправдана ево једна за крај: Ко не снесе цркву с Румије не сносио ни јаје но се довијек дрколио с туђијем! Ево и друге као подршку првој и Јавном сервису за нови почетак: Ко ми о злу мислио о Џоми овисио.

П.С. И ова колумна је произвела реплику. На такве изазове никад не одговарам напречац. Знам да онај који очекује одговор сваки дан трчи на трафику да види шта му се пише... а и други су заинтересова-ни, па тако иде тираж новини. Ово што слиједи други су написали и упутили на адресу РТЦГ. Ја преносим.

From:Fan Mix<[email protected]: Pogledajte sta je vas zaposlenik Dragan

Aloric cinio u BiH To:[email protected] Cc:direktor-radija@

rtcg.orgDate:Saturday, March,27.2010.

Postovanje, Ja sam građanin Sarajeva i zapre-pastio sam se kada sam doznao da je ozloglaseni novi-nar paljanske Srpske televizije Dragan Aloric zaposlenik RTV Crne Gore. Ne mogu da vjerujem da je takav me-dijski zlocinac nasao svoje mjesto u, bar sam tako mislio, casnim novinarima Crne Gore i u Javnom rtv servisu. Posto djelo govori vise od rijeci, saljem vam samo djelic Aloricevog necovjestva, mrznje i zla koje je svakodnev-no sirio putem srpskih medija.

У истом писму су и адресе линкова који нуде видео доказе за наводе из писма. Изоставио сам их, јер многи не знају да се користе линковима. YOUTUBE и GOOGLE нуде једноставнији пут до до-каза. Само упишете на свакоме наведено име и клик... И google вам све одгугла, уколико нијесте огуглали на све. Из одговора на моју колумну „Ђердан“ највише ме забољело што репликант не зна шта значи ријеч „дрколити“. Како глагол произилази из основне име-нице, као и читава лепеза сличних ријечи и значења, објашњење је јако опширно, па ћу му то лично по-казати на суду.

Михаило Радојичић

ЦРНОГОРЦИ РАЗНИЈЕХ НАЦИЈАЧеречење ”малога” историјског и државот-

ворнога црногорског народа на пет нација (поред онијех несловенских) богомољско-вјерскијем фун-даментализмима и вељедрржавнијем политичким програмима, а да се при томе свијема признаје само-битност у Црној Гори, изузев црногорској. Дојада, да је кинеска и(ли) америчка нација! Је ли ријеч о расцрногорчењу или расрбљавању Црногораца?

Гледано научно етногенезички у Црној Гори објективно историогенезички и историолошки постоје само етнички Црногорци који се субјективно могу сматрати да припадају различитијем наци-оналностима. Ово развођавање јединственога црногорског народ(нос)ног (етничког) бивства врши се на основу вјерско-богословских фунда-ментализма, јурисдикције богомоља и ранијим историјским припадањем империјалним државама изван граница слободне подловћенске Црне Горе, подупрто вељедржавним политичким програми-ма. Та ”подјела” цјелокупнога црногорског бића у основи и сушт(аствен)о реархаично репродукује некадашње окупаторско черечење Матице Црне Горе и подвлашћивање ње(зи)них крајева. Тако је бројчано мали и територијално скучени историјски и државот-ворни црногорски народ рашчеречен на пет нација,

без онијех нецрногорскијех, односно несловенских, а да се при томе свијема признаје самобитност у Црној Гори, изузев, наравно, баш самој црногорској. Дојада, да је кинеска и(ли) америчка нација! То ”разбијање” иде до те мјере да су одрођавање, (п)отуђење схвти-ли као орођавање (асимилацију) и поистовјећење са другим извањскијем народима и државама не само као сопствену етничку припадост, н(ег)о и као супротстављену до непријатељства према свему са-мобитно црногорском. Суштинско питање је: је ли ријеч о расцрногорчењу или о расрбљавању Црного-раца?!

Међути(је)м, у конкретном ”црногорском случају” сушто и доминантно је ријеч о кријумчарењу и злоупотреби опскурне, ненаучне империјалне реархаизације тотемизма (на стари начин схваћене) ”етногенетике”, митике, сакрализованога фундамен-талистичко православно-црковнога поистовјећивања ”освајачке немањићке државе и цркве” (тзв. ”српске вјере”) и ”водећега (светосавског) народа” са свијем етнички различитијем освојеним (православним) на-родима (светосрпства), што се, нажалост, још увијек, представља и као њихова ”етничка припадност”; затијем ”једнога једин(стве)ог (троплеменога) наро-да” (светосрпства и језика српства) и ш њим идео-

LU^INDANLU^INDAN 122лошко-политички компромисне изнимне бјелашко-комунистичко-партијске доктрине о ”етничко-нацио-налном двојству Црногораца” (да су ”етнички Срби, а национално (?) Црногорци”).

На другој банди, ”подјела” се заснива на като-личком фундаментализму и ”поистовјећивању като-личке вјере и народности-националности” поистовје ћују се католици у Црној Гори са Хрватима, а като-лички дух и култура се својата као хрватски дух и култура, иако је католичанство у Црној Гори извор-но, иако само по себи није хрватство. Тако се ретро-активно све што је било у империјалним државним границама Млетачке Републике и Аустро-Угарске својшти као хрватско.

Речено народносно преусмјерење (преформирање, ”превјера”) и нас заводе, препро-воде и врћу у најпроблематичније ишчупке (х)иљадугодишње црногорске историје у којима је освајач нијекао и ништио постојање црногроскога народ(нос)нога (етничког) бића и утопио га битно и до-минантно у ”сопствено етничко биће”, уништавајући црногорску државу и бришући и само име Црне Гор и Црногораца. Прећутна претпоставка тога је не-историјски метод апсолутизације, митизције и реархаизације империјалних иćечака из историје (Немањића, Карађорђевића, млетачке и аустро-угар-ске доминације, те и комунистичко-партијског ”уни-тризма”) и ненаучна субјективитивистичка теорија о етничким заједницама од којих су се остали (п)одав-но от(а)р(а)сили, а ми тек почели да се ш њима суоча-вамо и самоосвјештавамо.

Досадашње заговарање деполитизације по-писа (”статистичка чистота, основаност и сврха”, ”техничко питање” и сл.) посве затура речену дугу интерполацију и индоктринацију. Немогуће и и ап-сурдно је очекивати да (про)српска опозиција за-иста ”политички неутрално”, огољено, без ”нове” злоупотребе, признаје самобитни идентитет још неослобођенијех Црногораца, који упорно пориче неуморним наметањем митског српства као обавезан политички мит и култ за све остале. Ваљда се није заборавило да су све до данас званична политика, идеологија и ”етаблирана наука”, не само порицала и ништила црногорско етничко биће но и сваки по-мен самобитности Црногораца и њиховога аутен-тичнога црногорског језика немилосрдно прогониле, екскомуни цирале, ”стављале на стуб срама”, кри-вично гонила, полицијски јавно пријетила као глав-ном непијатељу (ćетимо се само ”етногенезофобије”, пријетње ”АБ-министра” полиције Пејаковића да је ”истицање самобитности Црногораца црногорски се-паратистички национализам” и антаисуверенистичке дукљанофобије и светосрпскога анатемисања тзв. дукљанства). То је још свјеже и у свијести грађана,

а сами овакви (преурањени) Закон о попису им је приćет и опомена да тај зловакат (још) није минуо. Када се томе дода и чињеница да и овдашњи црно-горски грађани и млади и у школама уче о својој на-родности (етничкој припадности) на стари(нски) начин и стереотип, и да је и даље њихова етничка свијест темељена на тзв. ђедологији и бабологији (”ђед и баба као научна чињеница”), онда се добија прави смисао и циљ аргумента да ”грађани најбоље знају што су и ко су”, иако им је нуж(де)на накнад-на посебна сложена и збркана инштрукција о томе. За то се, упоредо са усвајањем Закона о попису ста-новништва, ”доброћудно” и ”широкогрудо” потрудио ”наш, домаћи Србо-Црногорац”, пре(д)ćедник Србије Тадић, који је трубио по Црној Гори да ”цијени црно-горски и српски идентетет, али и заједнички иденте-итет”. Још нескровитије је то истицао и Драгољуб Мићуновић, а посве изричито патријарх Иринеј који богослужи да су Срби и Црногорци, односно сви пра-вославци на овијем просторима ”један јединствени, исти народ”, ”православни народ”, ”светосавски на-род” чиме наставља богомрску идеологију и полити-ку повјрееника СПЦ у ЦГ, Амфилохија за Божић и ”Нову српску гродину” 2011.

Тога ради још није сазрела свијест у Црној Гори, нити је она још размитизирана, довољно кри-тичка, ослобођена старијех митова, идеологија и за-блуда. То исто важи и за тзв. ”етаблирану науку” која се још увијек жежено и жилаво (су)противи науци о самобитности Црногораца. Исто важи и за ”матерњи језик – којим смо причали у ђетињству, у родној кући”, али који је тада, све до скоро, био ”непоме-ница”.

РАСЦРНОГОРЧЕЊЕ ИЛИ РАСРБЉЕЊЕ ЦРНОГОРАЦА?

Одмах, након што је измијењена одредба о етничкој припадности у националност у Закону о попису становништва у Црној Гори, (про)српске организације започеле су ужарену кампања чији је циљ стара начертанијевско-карађорђевићевска про-паганда да су Црногорци Срби, српскога етничког корпуса.

Ту пропаганду су с вјерско-политичког врха у Србији проносили пре(д)ćедник Србије Борис Тадић, српски политичар Драгољуб Мићуновић, патрирјарх српски Иринеј. Још већа кампања се по-диже од стране повјереника СПЦ за ЦГ Амфилохија (Радовића) за Божић и тзв. ”српску Нову годи-ну”(2011). (Про)српске партије и организације у Црној Гори изјављују да је ”попис најважнија ствар”, а неки јавно саопштавају да је ”попис бор-ба за православље против исламске и католичке

LU^INDANLU^INDAN 123доминације”. Тијем се обнавља стари, ”гранични”, светосавски начин хомогенизације ”православног српског народа” (”српке вјере”) и ”поистовјећивања српскога православља (светосавља) и (све)српства” супротстављањем исламу (”турској вјери”) и католи-чанству (”хрватској вјери”).

Већ 10. 2. 2011. одржан је у Биограду саста-нак (про)српскијех странака и организација из Црне Горе са пре(д)ćедником Србије Борисом Тадићем о стратегији дјеловања за овогодишњи попис станов-ништва у Црној Гори. Главни циљ кампање и про-паганде јесте повећање броја Срба у Црној Гори под псеудоразлогом бојазности од притиска и захтјевом да се омогући слободно изјашњавање национал-ности. Поново се врши инверзија угрожености и на кога се односи захтјев за стварање услова за сло-бодно изјашњавање: да ли Срба или Црногораца. У уобичајеном стилу за (про)српску опозицију (по-литички и црковни блок свесрпства), и посланик у црногорској Скупштини Предраг Булатовић заговара инверзивно изопачени систем вриједности о односу Срба и Црногораца у којем се агресивно (све)српство алармира као ”угрожено српство”, а ”посрбичење Црногораца” као ”расрбљавање Црногораца”, када у поводу усвајања Закона о попису кликује владајућу коалицију да јавно позове Србе да слободно искажу своју националност на попису, и не помишљајући да то исто затражи и за Црногорце, посебно од СНП-ове стране у општинама ђе држи власт или ђе је најјача опозициона странка. Исто се односи и на остале сррпске странке и организације.

Не само да се ”затура”, но се и бојажљиво за-зире да се истакне историјска чињенице: да је од 1918. терором званично забрањивана црногорска нација, што је најизричитије политички исказао потпре(д)ćедник тзв. Подгоричрке скупштине бјелашки-комуниста Саво Фатич:Од данас ми више нијесмо Црногрорци, него Срби”; да није постојало ни име Црне Горе; да је (и) у другој Југрославији владала бјелашко-комунистичка теорија о српском етничком поријеклу, односно корпусу Црногрораца, која је зва-нично важила све до данас, и да се у милошевићевској тзв. антибирократској револуцији и потоњем ЈУ-рату поново реафирмисао систем вриједности из прве Југославије. Умјесто да се збори о политичкој и осталој слободи Црногораца да се изјасне као Црно-горци, након толикога порицанај црногорскога на-рода и нације, стално се пописна кампања води под стар(инск)ом кликовницом ”угрожености Срба” и ”одбране српства”. Непосредно искуство ćедочи да су у ćеверној Црној Гори и Црногорском приморју, посебно тамо ђе су на власти (про)српске партије, а навлаштито под званичном пропагандом СПЦ, Црно-горци под идеолошко-политичким притиском да се

не изскажу као национално Црногорци, под рирзи-ком црквен-вјерскога екскомуницирања.

Колико је питање пописа ”чиста стати-стика” и ”техничка ствар”, очито збори не само пријетходни попис у Црној Гори, н(ег)о и сама круцијална чињеница да је званични став СПЦ да не постоји црногорски народ и нација, да неће да издају крштенице са оснаком ”православни Црного-рац”, да свако лице запоćљено у њој, а навлаштито свјештеници, већ су по професији Срби, те да се међу њима и вјерницима поздравља: ”Помоз Бог Србине”.Знавена је агресивност повјереништва СПЦ у ЦГ у посрбичењу Црнрогораца и да је она званични узор вељесрпства у Црној Гори и шире. Тога ради се у предпописну кампању, између осталог, организују у саним богомољама СПЦ у Ц Г јавни скупови посвећени, нпр. Марку Миљанову на којима се по-тенцира да је он био Србин и сви њеовога подручја.. Да нема овакве и сличне сталне идеолошко-политич-ке и вјерске индоктринације тзв. српство у Црној Гори, као интерполирана и индоктринирана свијест, ”издушило би као балон”. Зато (про)срске организа ције користе и измишљају и најмањеи повод, а по-себно попис становништва, за обнаљање старога империјалног пројекта посрбљавања Црногораца. У јеку српске кампање за попис становништва у Црној Гори укључује се чак и ”најграђанскија организација” у Србији – Европски покрет за Србију на челу са знавеном, грађански много хваљеном, а још више нападаном од ”блока српства”, госпођа Бисерко. У извјештају ове европске организације репродукује се и подржава званични став СПЦ да не постоји црнро-горски народ и нација, што значи, да је остала у хори-зонту предмодернистичке митике и митоманије (све)српства као ”комонвелта народа-нација”.

Монстат констатује да политичке партије воде кампање за попис, али их не сматра притиском, не уочавајући да то баш не кореспондира, чак и да је противрјечно, са оцјеном да је попис ”чисто стати-стичко и техничко пиање”. Истовремено се саопшта-ва (12. 2.)да је Монстат уважио захтјев СНП-а да се на попису издаје копија попуњенога формрулара сва-ком грађанину, што је више но неуставно, незакони-то, апсурдно, чак и супротивно и самом наводном мо-тиву реченога захтјева за давање копије (као контро-ла против манипулације државнијех органа). Прије свега, таква контрола је немогућа и нико је не може наредити нити остварити (захтијевати од грађана да је ставе на увид). Остаје само да поćедовање копија пописног формулара могу да служе само за партијску неформалну (незваничну) контролу својих чланова и симпатизера радди вршења притиска на њих због евентуалног непожељног националног, језичког и цјерског изјашњавања чиме се повређују лична права

LU^INDANLU^INDAN 124грађана и постиже посве супротивни ефекат. Зато је нуж(де)но одбачити Монстатово усвајање реченога захтејва за давање копија грађанима, тијем прије што он нема право да сам доноси такве политичке одлуке, које нијесу засноване у Закону о попису становништ-ва.

Европски представник у Црној Гори Леополд Мауер 18.2. 1011. у разиграној пописној кампању ис-тиче да је ”попис техничко питање” и не примјећује изражену и програмирану идеолошко-политич-ку кампању. Иако европски представници преносе праксу западнога свијета, који је та питања одавно ријешио, ипак би требао да зна, бар нешто, о ”спец-ифичности црногорскога случаја”.

ОКУПАТОРСКА ЛОГИКА ЧЕРЕЧИ ЦРНОГОРСКО БИЋЕ

Неки савремени црногорски историогра-фи и публицисти покушавају ”факторском анали-зом”, сецирањем и историјским иćечцима да утврде историјско ”тројство друштва” (три структурална друштва) у Црној Гори и тијем утемеље друштвено-политичку основу не само за елиминисање категорије ”црногорскога друштва” и цјеловитости Црне Горе, н(ег)о и за оправдање ”подјеле црногорске нације” и ”нације с грјешком” због тројне подјеле тога друштва. Тијем настоје да установе догму о ”светом тројству” црногорскога народ(нос)нога бивства, којом се затура цјеловито-конкретни историјски приступ, а у склопу тога маргинализују зеленаши и њихови лидери, идео-лози и политичари. Тако Живко М. Андријашевић ис-тиче да на почетку 20. в. Црну Гору чине три дијела: независна Црна Гора (Књажевина), Црногорско приморје у саставу Аустро-Угарске и црногорске об-ласти под Отоманским царством. ”Сваки од ова три дијла није био само засебна политичка цјелина,већ је представљао и засебне типове друштва, који у много чему нијесу имали никаквих додирних тачака. Дуго вриејеме раздвојености учинило је да могу да живе једни без других, и да не оćећају потребу да поново постану једно. Идеја о њиховом поновном спајању била је дио политичке концепције која је настала на цетињском двору, а не плод тежње која је постојала на просторима које је требало спојити” (Зборник ра-дова са научног скупа у Будви, 21. и 22. 1. 2011. Др Секула Дрљевић – личност, дјело и вријеме, ДАНУ, 2011.исто, стр. 62).

Међути(је)м, друштвено-политички кон-текст доминантно и битно чини тон, смјер и основу политичких сукоба, а сукобљаване друштвено-поли-тичке и одбрамбене тенденције такођер на другачији начин освјетљавају политичко-националне подјеле

узроковане богомољско-вјерскијем фундаментализ-мима и империјалним политичким програмима, а не тројним друштвима (”три друштва”) у Црној Гори која су исход припадања различитим окупаторима. Иако се помиње прво(би)тно јединство Црне Горе прије окупаторске подјеле, овђе се олако, посве ап-страктно затура и брише народнсосно-национално (етничко) јединство Црне Горе и Црногораца, њихов стални етнофилетизам и дуга окренутост овијех ”друштава” својој Матици слободној (подловћенској) Црној Гори која је дуго била нада, кредо и луча не само сопственога нараода у неослобођенијем дјеловима Црне Горе н(ег)о и околнијех истовјерних и иновјернријех поробљених народа.

Етничко јединство Црне Горе и Црного-раца испољавало се у више облика, па и у раној јединственој црковно-вјерској јурисдикцији Црногорске митрополије и у остала два (још неослобођена) ”црногорска друштва”. Куђено гле-диште уопште и не подразумијева старо јединствено народносно-национално (етничко) бивство Црногро-раца као пријетходну историјску претпоставку, као да је сасвијем излапила. По тој логици би мало која поробљена држава и народ сачувала и задржала своју цјеловитост и јединство, свој етнички и етнофилети-стички траг.

Било би интересантно да се овакво стајалиште и анализа компарира са стањем у Србији, Хрватској или још ђе друго. Није ли и Србија много дуже била и остала подијељена политички и културолошки?! А што је са Хрватским подјелама и ”друштвима”? Што би се десило да се таква логика ”подјеле” примијени на Србију и Хрватску?! Да ли је са тијем српским и хрватским подјелама посве испарило њихово српско и хрватско етничко бивство и како се поново успо-стави њихово јединство унутар ова два народа и нације?! Је ли вишевјековно непостојање српске државе у ”турској Србији” и хрватске државности у ”аустро-угарској Хрватској” било довољно да ишчез-ну везе, ćећање, оćећање према српству и хрватству, њиховим државама и владарима?! Примјењује ли се овакво неосновано комадање јединственог црногор-скога бића на основу његовога ранијег окупаторског черечења и на друге околне народе-нације?! Прихва-тамо ли тијем окупаторску подјелу као своју, да би се ”мелемило” черечење Црне Горе и нације црно-горске?! Је ли таква несумњива подјела хрватских и српских ”друштава” узроковала појаву хрватске и српске ”нације с грјешком” и тзв. ”подијељене нације” или су оне биле и остале имуне на то?! Тако се име Хрват ширило из ћескобнога подручја, између Книна и Цетине према Купи од почетка 15. в. уćљед бјежања пред Турцима, на дјелове некадашњега

LU^INDANLU^INDAN 125Словиња. На остала словенска племена хрватско име се пренијело у данашњем опсегу и значењу у доба хрватскога народног препорода у 19. ст. Словенска племена насељена на територији од охридске котлине до ушћа Вардара проширила су име Македонци тек у доба буђења и коначнога уобличавања Македон-ске свијести у 19. в. Словенци су се називали Сло-венима (и) у 19. ст. Срби се у средњем вијеку често називају Рашани (Расци), а име Срби ширило се са проширењем граница феудалне Рашке, а навлаашти-то од обнављања турске Пећке патријаршије, јер је црква поистовјећивала све православне, који су били под ње(зи)ну јурисдикцију, са именом славеносрби, односно Срби. Са територијалним освајањем шири-ло се и српско име и наметало освојенијем народима, као што се ширило и хрватско име, што констатују и српски историчари.

Рашта би се (само) Црној Гори одузимало свој(инс)ство Матице за разлику од осталијех окол-них раздробљенијех држава и народа?!

Овакве анализе и не помињу научно већ утврђене и несуминуте државне програме, навлашти-то не Начертаније (1844) и стар(инск)о славеносрп-ство Пећке патријаршије, односно српске и хрватске империјалне аспирације према Црној Гори још у раму отоманске, млетачке и аустро-угарске окупације.

Све до најезде Турскога царства на Балкан, постојало је једнствено територијално, државно и народносно биће Црне Горе, које је увијек захватало матични простор у међама овдашње Црне Горе, почев од Илирскога краљевства, Превалиса, Дукље, Зете.

Са ширењем Турске, поједини комади Црне Горе падају под јабанско влашће: турско, млетач-ко, француско, аустро-угарско, доцније (1918) опет српско. Остала је непокорена, као држава-Матица, слободна подловћенска Црна Гора – ”слободни црно-горки Принципат”, односно династички владичански принципат, који наставља непрекидност дукљанско-зетско-црногорске државе на суженом простору. На то указује и Његош својим знавеним, али и врло злоупотребљаванијем стиховима: ”Ко се не хће у лан-це везати / то се збјежа у ове планине…”. Такођер и Ćћепан Митров Љубиша: ”Лијепа ли је била зец-ка банаовина прије негју Турци и Млечани распара-ше” (XVI причање Вука Дојчевића). По вељесрпској замисли И историографији, неосновано се имен(т)ује ”Стара Црна Гора” (”Катунска су три нахије”), јер то сугерише, као, да је она прво(би)тна, једина, да од ње све почиње и настаје; да је пријетходна Зета у раму немањићке империјалне државе била ”српска држава”, па се тек, након пропасти српске средњовјековне државе, новоосновала као ”племен-ска скупина” (још не ни као ”племенски савез”). То, даље, подразаумијева, као, да је доцнијем ње(зи)ним

ширењем, малте не, освајањем, створена (њој на-спрам) нечесова ”Нова Црна Гора”, која насилно (х)оће да обједини, тобоже, ”туђе” просторе и етносе у јединствено црногорско национално-државно биће. Ради тога се чешће користи израз присаједињење Боке, Црногорског проморја, Брда Црној Гори, умјесто ослобођење овијех области и вртање Матици Црнорј Гори.

Остали дјелови Црне Горе (тзв. ”друштва”) остали су изван граница слободнога црногорског (подловћенског) Принципата, у саставу туђинскијех царстава и држава и, наравно, под њиховом управом и државном влашћу, што је, између остлога,а усло-вило и ”превјеру” У том смислу се може условно зборити о слободној Црној Гори и ”турској Црној Гори”, ”млетачкој Црној Гори”, ”аустроугарској Црној Гори”, јер су биле провинције тијех јабанских држава, исто онако као што се ”збори” о ”турској Србији у цјелини”, ”турској Пећкој патријаршији”, ”аусторугарској Србији”, ”аустроугарској Војводини” ”аустријским Србима”, ”аустроуга рској Хрватској”, ”турској Хрватској” и сл. То, занаго, не значи да то нијесу простори Црне Горе, Србије, Хрватске и сл, нити да су Црногорци на изгубљенијем државним територијама промијенили, односно изгубили етнич-ку, народ(нос)но-националну припадност,

Ови различити положаји дјелова некадашње јединствене Црне Горе оставиће, наравно, раз-личите печате на менталитет и развој културе у појединијем подручјима, али, занаго, нијесу мог-ли изгубити и своју саму црногорску етничку ос-нову која је инхерентна њиховом самом бићу над којим је богомољско-вјерскијем фундаментализ-мима и идеолошко-политичким програмима над(о)грађена интерполована и индоктринирана свијест (”потурчење”, ”посрбичење”, ”похрваћење”). Та заједничка дукљанско-зетско-црногорска етничка ос-нова видљива је и данас у тијем подручјима иако се национално друг(а)чије (различито) номинују.

Иако окупирани и растргани комади Црне Горе (тзв. три ”самостална и чак супротстављена друштва”), они су са свом Матичном - подловћенском Црном Гором одржавали сталне духовне, економ-ске, политичке и ослободилачке одношаје, обрну-то. Нарочито су били одлучујући чиниоци за њихов јединствени цногорски етнофилетизам и оćеећање националног заједништва: јединствена јурисдикција црногорскијех владика-господара на читавом просто-ру (слободне и неослобођене) Црне Горе, заједничке ослободилачке тежње и међусобна помоћ у борби против (заједничкога) освајача. Туште је примјера, који то доказују. Главари и владике-господари из сло-боднога дијела Црне Горе не само да су поклањали велику пажњу и исказивали бригу, саоćећање и помоћ

LU^INDANLU^INDAN 126ономе дијелу својега, црногорског народа који је жи-вио изван ганица слободне Црне Горе, н(ег)о су их и изричито сматрали ”својом црногорском браћом”. Сви су они обострано оćећали и доживљавали ту међусобну раздвојеност као нешто неприродно, не-правично и привремено. Да су се оćећали припадни-цима Црне Горе и да је не би черечили, по угледу на окупаторе, доказује и чињеница да су значајни људи из окупираних крајева Црну Гору дијелили ”на горњу (слободну) и ”доњу” Црну Гору (окупирани дио), ”горњи и доњи народ” (слободни и неослобођени дио црногорскога народа). Нијесу Бока, Приморје, Брда, Всојевићи и други туђински, нецрногорски, извањски крајеви но црногорски, још неослобођени дјелови јединствене вишевијековне Дукље-Зете-Црне Горе, државе и народа црногорскога. То је добро знао књаз Данило када је свој Законик имен(т)овао Законик Да-нила I, књаза и господара слободне Црне Горе.

Черечити, комадати, међу с супростављати, чак, и сукобљавати ове крајеве већ од старта (прије

њиховога ослобођења), па све до данас, значи само прихватати и настављати (реархаизовати) окупа-торску и одавно превазиђену ”племенско-нахијску” подјелу и цијепање јединственога територијалног, државнога и етничког (народног) црногорскога бића. У томе је најнападнија, најизричитија и најопера тивнија СПЦ у ЦГ, што је најупадљивије изражено у самој титули српскога повјереника (митрополита) у Црној Гори: ”црнрогорско-приморски-зетско-брдски и скендеријски”. Такођер и у подјели епархија СПЦ у Црној Гори. То би значило исто као кад би смо да-нас раздвајали и супротстављали некадашње ”језгро” Хрватске и некада одвојене крајеве, или кад бисмо Србију дијелили на ”Стару Србију” (Рашку) и њезине припојене покрајине, илити на Београдски пашалук, Војводину и остале крајеве Србије.

Сретен Зековић

Политичке коинциденције и црногорска стварност

АНШЛУС НА СРПСКИ НАЧИНПопис становништва и имовине у Црној Гори

– који је заказан за почетак априла 2011. године – већ скоро годину изазива и интелектуални и грађански неспокој, сугерише владајућу неодговорност и от-крива великосрпску антицрногорску горопадност и шовинистичку пропаганду.

Начини српско-србијанског вјерског, поли-тичког, научног, културног и медијског дјеловања, стављање „црногорске опозиције“ под барјак српских клеро-националиста, бескрупулозна шовинистич-ка пропаганда, језик као мериторум за припадање нације, економска и социјална криза као посљедица рата за велику Србију, друштвено раслојавање и си-лазак у амбис друштва без морала, и неизграђеност државних институција, потпомаже да данашње стање упоређујемо са давнашњим односима зва-ничног врха Србије према Црној Гори, посебно од 1918. до 1941. и од 1989. до 2006. године, када се свеколико „пријатељство“ сводило на то да се мањи „интегрише“ са већим и бројнијим и тако избрише са историјске и земљописне карте.

Наравно, разлике су огромне: и по времену, и по међународним правним односима, и по демо-кратским темељима савремене и уједињене Евро-пе, и по инструментима међудржавних односа, и по данашњем сувереном, независном и међународном учвршћеном положају Црне Горе. Само су остали ве-

ликосрпски апетити да окупира и посрби Црну Гору и Црногорски народ.

Зато, и јесте несхватљиво са колико индо-лентности црногорске власти припремају наредно „статистичко пребројавање“ становништва и имови-не Црне Горе. И, што је још горе, на сва антицрно-горска и великосрпска понашања владајући еста-блишимент остаје и глув и слијеп – не интересује га ни грађански неспокој (националне мањине и етничке групе су двоструко заштићене), ни кршење Устава и закона, ни хегемонистичко мијешање београдског режима у унутрашње односе Црне Горе, ни незаконито и клеро – националистич-ко застрањивање Српске православне цркве, ни гебелсовско-ждановистичка пропаганда просрп-ских и србијанских штампаних и електронских медија и др.

Као и 2003. године и сада су национални црногорци („из демократских разлога“ и „невлади-них интереса“) остављени на милост и немилост српске политичке, црквене, медијске, културно-об-разовне, војно-полицијске, правно-економске и на-учне хајке, која, опет, јавно и безочно, удара против свега што носи црногорско име и презиме. Да апсурд буде већи, испада да власт, невладине моћнике и представнике међународних субјеката не занима ни ускраћивање природних ни међународно важећих

LU^INDANLU^INDAN 127и обавезујућих људских права и слобода нацио-налних Црногораца, ни то што им још није враћена опљачкана црквена и културна имовина 1918. го-дине, што им се угрожава државни суверенитет, не признаје нација, историја, култура и језик. А, у име Бога, проклиње и црногорски народ и Црногорска православна црква. Потсјећања ради: истовјетним индолентним понашањем црногорске власти су 2003. год. саме исфабриковале „32 посто Срба“ – дозволиле српски утицај на пописиваче, а знали су и за фотокопирање пописних листа и њихову попуну графитним оловкама како би се послије преправљала национална и вјерска припадност, уписивао српски умјесто српско-хрватског језика.

Још прошле – 2010. – године, било је и најнаивнијим грађанима Црне Горе јасно да „држав-нички и пријатељки“ доласци предсједника Србије Бориса Тадића, нијесу били ни доброжелећи, ни уважавајући. Било је очито да искључиво служе хеге-монистичким тенденцијама београдског режима. Јер, доћи у другу („пријатељску“) суверену државу, јавно давати подршку домаћим квислинзима и колабораци-онистима, одобравати дјеловање клерофашистичкој врхушки Српске православне цркве, није ништа дру-го до ниподаштавање домаћина, до ругање његовом суверенитету и међународном кредибилитету. Јер, таквим неспутаним, недипломатским и некултурним понашањима поткопавали су се темељи Црне Горе, изражавало отворено непријатељство. Толеришући такво понашање српског предсједника, пониже-ни су и Црна Гора и њени грађани, посебно нацио-нални Црногорци, а црногорским властима одузето право да достојанствено поступе и реагују. Јер, да је то учињено након тога нарасла антидржавна и антиуставна дјелатност Српске православне цркве и само њеног митрополита Амфилохија Радовића, његовог калуђерско-ратничког и политичко-парти-тократског пука у Црној Гори, била би примјерна Уставу, а антидржавна распојасаност „просрпских“ парламентарних и ванпарламентарних партија, и не-владиних организација доведена у ред са домаћим и међународним правом. И „домаћи“ медији са српским предзнаком и антицрногорским садржајима били би заустављени у употреби шовинистичког и ратно-хушкачког вокабулара.

Но, иза те „пријатељске“ и „рођачке“ посјете, и поред глупе тезе да се ради о статистич-ком пребројавању, попис црногорског становништва постаје првозначни политички задатак свеколиких српских колонијално-асимилативних центара Србије и просрпских експозитура у Црној Гори:

прво, да докажу да је попис из 2003. године био чист и да он одржава „српско стање“ у Црној Гори,

друго, да би било какав нижи статистич-ки број Срба био производ фалсификата, страха, принуде, асимилације и кршења људских права и слобода.

На крају, треба рећи, да је и овај пут, као и деведесетих година прошлог стољећа, из бео-градских политичко-црквено-научно-културних центара великосрпства присегнуто за свесрпском хомогенизацијом, за организовањем црквено-поли-тичких ударних група за капиларно дјеловање – до сваке породице у Црној Гори, за црквеним и сеоским зборовањима, за „научним скуповима“ фашистичких садржаја, за отвореном шпијунском инфилтрацијом „до сваког Србина“.

Црногорске власти су, и појединачно и партитократски, одговорне и пред народом и пред историјом, и пред европском будућношћу Црне Горе – дужне да се попис обави по закону и без било каквих или чијих пенетрација.

Чедомир Љешевић


Како се ближи вријеме пописа становништ-ва у Црној Гори (и окружењу), стиче се утисак да се обнавља кампања која има за циљ да оживи неко прошло вријеме, обиљежено негативним ставовима према црногорској држави, историји, култури, духов-ности и народу. То је најбољи доказ да се у неким усијаним главама нијесу десиле промјене, те да не уважавају стварност у којој живимо. Сви смо ćедоци промјена које су се десиле у потоње двије деценије на балканској, европској и свјетској позорници. Те се промјене некима свиђају, док се други не мире са њима. Ови други желе да врате политички, идеолош-ки и друштвени амбијент у коме су они другим на-родима узимали могућност слободног опредјељења, избора и изјашњавања у складу са повељом о људским правима. Они и данас настоје да негирају, елиминишу и избришу друге народе и нације. Иако изгледа невјероватно, ипак је истина: на почетку дру-ге деценије XXI. стољећа у независној држави Црној Гори повампирио се покрет чији је циљ да се свим средствима прекине развој и афирмација црногор-ске националне свијести и промијени слободна воља црногорских грађана који су одољели свим притис-цима у протеклим деценијама и задржали свијест о властитом државном, националном и етничком инди-видуалитету. Покрет против њихове слободне воље предводе они исти истакнути политичари, државни-ци, академици, научници, професори, књижевници, духовници, публицистти, новинари и писци који су у минулим временима присвајали и приписивали другом народу етничке и културне посебности црно-горскога живота и идентитета. У данашњем свијету само они намећу став да Црногорци нијесу народ и нација, те зато упорно воде битку да их, негирањем и омаловажавањем црногорског идентитета, у који спадају језик, духовност, култура, национални и државни симболи, преведу у свој асимилаторски на-ционални организам. Према томе, знамо зашто се они боре против очувања, афирмације и његовања црногорског националног идентитета, националне историје, културе и духовности. И даље је актуелан сан о свесрпству и зајеничкој држави у којој ће под истим кровом живјети „сви Срби“. Прошле године упозорио нас је лично српски патријарх да је подјела Црне Горе и Србије „безумна и неразумна“ јер се ради о „једном“ народу са истим „кореном“. Уједињење „свих Срба“ је за Српску православну цркву „завет-на мисао“ од које се не смије никад и ни под каквим условима одустати. Зато се држе састанци у Ждре-баонику и Београду који скривају (или откривају!) праву намјеру српског политичког и вјерског врха

под маском „Савета свих Срба из региона“ којим лично предćедава актуелни предćедник Србије, го-сподин Борис Тадић. У акцију су укључени сви: од политичке, интелектуалне и духовне елите до ауто-ра уџбеника историје. Радош Љушић, Ђорђе Ђурић и Момчило Павловић гимназијалцима у Србији сервирају „жељену“ „научну истину“ да су „Црно-горци део српског народа“, „најодличнији Срби“ који су „у 20. веку прогласили себе нацијом и тако српско национално биће поделили на два неједнака дела“.

Несумњиво, све се мијења, све је подложно промјенама, али не и њихове намјере! Оваква њихова „наука“ има за циљ да докаже постојање нечега што никад није било. Зато ученици из њихових уџбеника морају научити је Црна Гора „српска Спарта“, да је Црна Гора увијек била „српска држава“ којој је при-зната независност и самосталност на Берлинском конгресу 1878. године, чиме су створени услови за њено „раздвајање од Србије“ и касније „измишљање црногорске нације“. Одлукама Берлинског конгреса Црна Гора је знатно проширена, то јест удвоструче-на, пошто је прије тога у рату против Турске (1876-1878) „освојила области на српској националној територији“. Дакле, према „њиховом тумачењу историје“ Црна Гора је и у 19. стољећу била освајач „српске националне територије“ јер је „освојила“ Никшић, Врањину, дио јадранске обале, Подгорицу, Спуж, Жабљак, Бар, Улцињ, Колашин, Андријевицу, Шавник, Жабљак на Дурмитору, Горанско, Велимље, Плав и Гусиње. Додуше, у уџбеницима нема конкрет-них доказа на основу којих се може потврдити као истинита прича да је Црна Гора „заузела“, односно „освојила“ наведена мјеста и градове на „српској национанлној територији“, или поједностављено ре-чено присвојила нешто њихово. У ту причу треба да повјерују ученици који, наравно, немају могућности да објективно и програмски досљедно изучавају кул-турни, духовни, национални и државни индивидуа-литет Црногораца. Наравно, они не могу знати да се Црна Гора након Берлинског конгреса развијала као мултиконфесионална држава која је уважавала и пра-вославно, и католичко, и исламско становништво. У том смислу склопљен је Конкордат између Црне Горе и Ватикана (1886. године) о обнови римокатоличке бискупије у Бару и равноправности римокатоличке вјере са другим вјероисповијестима. Тако је Црна Гора постала прва словенска православна земља која је потписала уговор са Светом столицом. Књаз Нико-ла се такође залагао за равноправни положај мусли-мана у Црној Гори: „Брат је мио које вјере био.“ То су чињенице које се не могу мијењати ни сновима ни

СВАКО ЈЕ ГОСПОДАР СВОЈЕ ВОЉЕ

LU^INDANLU^INDAN 129жељама.

Да је Црна Гора имала сопствене школе и културне институције говоре и сљедећи подаци: прије Берлинског конгреса радила је 41 основна шко-ла, Богословија, Ђевојачки институт и Дјечји сад. У вријеме кад је проглашена за краљевину (1910. године) у Црној Гори је било 130 школа, гимназије на Цетињу и у Подгорици, Подофицирска школа у Подгорици, Артиљеријска школа на Цетињу, Пио-нирска подофицирска школа на Цетињу и трговачке школе у Подгорици и Никшићу. Позоришта постоје на Цетињу, у Подгорици и Никшићу, затим Држав-на библиотека, Државни музеј и Државни архив Књажевине. На градском и сеоском подручју раде би-блиотеке и читаонице (36), бројна културна друштва, државна штампарија, неколико других штампарија на Цетињу, у Никшићу, Подгорици и Котору. Отварају се прве књижаре, излази неколико дневних листова (1914. године на Цењтињу је излазило шест дневних листова), приказуију се филмови, примјењује „Оп-шти имовински законик“ Валтазара Богишића којим је Црна Гора достигла врх европског права.

Нажалост, ђаци у Србији нијесу у прили-ци да на основу ових историјских чињеница сами процјењују колико је Црна Гора „била српска држа-ва“. Она никад у хиљадугодишњој историји није присвајала ничије, па ни српско, зато што има своје. Предуга би прича била ако бисмо писали о томе да је Црна Гора најстарија држава Јужних Словена на Бал-кану, да јој је Византија првој од јужнословенских земаља признала независност, да је уздигнута на степен краљевине 140 година прије прве српске краљевине Рашке, да је прва држава на свијету која је имала државну штампарију, да је поносна на први црногорски устав, први црногорски писани законик, да је једина земља у 16. и 17. вијеку која је имала пот-пуну аутономију у границама Османлијског царства и тако даље. О њеном самосталном државном живо-ту (што подразумијева независно од Србије) говоре и сљедеће чињенице: Издала је први пасош 1751. године, прву државну химну имала је 1870. године, прва од јужнословенских земаља постала је члани-ца свјетске хуманитарне организације Црвени крст, двадесет седма је по реду призната држава у свијету, имала је четири своје династије (Војислављевиће, Балшиће, Црнојевиће и Петровиће). У прилог наве-дене тврдње иде и чињеница да је имала самосталну и независну Црногорску цркву од времена Балшића, а поготово од краја 15. вијека. Самосталност Црно-горске православне цркве насилно је укинуо де-кретом регент Краљевине Југославије Александар Карађорђевић 1920. године. На Свенародном збору на Цетињу 06. јануара 1993. године обновљена је ау-токефална Црногорска православна црква као једина

истинска и аутентична духовна институција право-славних Црногораца.

Све наведено морао сам поменути да документујем тврдњу како је Црној Гори није било потребно да присваја ништа од других зато што је све имала прије њих! То је само дио њене историје (а не српске, како то настоји да прикаже српска по-литичка, интелектуална и духовна елита која „прави“ „жељену“ историју умјесто праве).

Вратимо се, ипак, нашој основној теми. Зашто је било неопходно окупљање „Савета свих Срба“ управо у вријеме када се припрема попис ста-новништва у суćедним државама? Одговор налази-мо у београдским дневним листовима који истичу важност априлског пописа у Црној Гори за црквени и државни врх Србије. Београдски листови прено-се да „црквени и државни врх Србије већ увелико воде кампању кампању да се што већи број грађана у Црној Гори изјасни као Срби, с надом да ће тако нестати и та „вештачка“ држава без нације, коју је, наводно, измислио Милован Ђилас да напакости Србима.“ Наставак информације преносимо до-словно: „Ако се неко пита шта ће у буџету Србије 57 милијарди динара за специјалне намене (прошле године је потрошено нешто мање, око 42 милијарде), а да никоме није јасно шта се под тиме подразумева, ето, сада знамо: те паре троше се и на политичко-црквену кампању пред попис становништва у Црној Гори. Србија плаћа како ће да се уписују Црногорци, не би ли тамо српство оживело.“

Да не бих даље замарао поштоване чита-оце, скратићу цијелу причу. Србија жели репризу потоњег пописа из 2003. године, када је захваљујући непрекидним кампањама број Срба у Црној Гори у односу на попис из 1991. године порастао за чак 22 %. Међутим, не заборавимо да обнова независне и међународно признате државе Црне Горе говори о томе да је сазрела свијест црногорскога народа о праву да слободно живи и развија своје државне, на-ционалне, културне, духовне и језичке посебности, не нарушавајући та иста права другим народима! Чврсто вјерујем да ће Црногорци на предстојећем по-пису снагом разума разбити све негативне посљедице илузија, једнонационалних митова и фантазија, једностраних ставова и историјских промашаја. Ми нећемо вршити притиске ни на једног грађанина Црне Горе. Нека сваки од њих приликом пописа слобод-но искаже своју вољу. Само ћу подćетити на ријечи старога црногорскога војводе Марка Миљанова: „До-мовина је исто као мајка...Човјек без домовине више није човјек“!

Жарко Л. Ђуровић


„Тако је појам Србин код Његоша прије свега у конфесионално-политичком смислу.“ ....“Његошеви искази су јасни, те не остављају мјесто сумњи да је увијек ријеч о народу црногорском...“

Господин Амфилохије се састао, тајно (не-знам што тајно) на Ждредбаонику са црногорским Ср би ма, како новине пишу, да разраде стратегију у су срет попису становништва у Црној Гори. У органи-за ци ји Хрватског националног вијећа у Тивту су се са ста ли овдашњи Хрвати истим послом. Кажу нови-не - то су јавно саопштили. Што да не саопште. Што се чудити ако се истим поводом сјутра састану пред-ста в ни ци Бошњака-Муслимана, Албанаца, Рома. Све легитимно. Мало необично да је у првом случају пре-д во дник вјерска институција. Али, чудно је у све му је ди но да представници Црногораца ћуте као по сти-ђе на невјеста. Све у име логике, која би само у но р-ма лним околностима била логична, да је попис са мо ста тистичко питање. У нас, на Балкану то није, не го, што се правити невјешт па јавно не рећи – то је, по-ред статистичког као примарног, донекле истовреме-но и политичко, и културолошко, па тако и национал-но питање.

Даље, ударна вијест у црногорским медијима је да предсједник Србије, господин Тадић окупља Србе из Црне Горе да се, вјероватно договоре и око по пи са. Исто легитимно. Истина мало асоцира на по Србе погубну политику – сви у једној држави. Да нас, није то баш – то, али пуштимо асоцијације. Бо ље би било овђе се запитати зашто игноришемо потребу Црногораца изван своје Матице да његују то чо вјеково природно осјећање припадања власти-том би ћу. (Немојте ме ни случајно смјестити у сто-посто Црно го рце, јер су и они и не хтијући на штету и Црно го раца. уосталом и не знам како је то могуће – да живо биће буде сто-посто).

Дакле, нијесам за варијанту позивања - пи-шите се тако и тако, иначе сте изроди свога рода. Не-го – пишите се искрено по свом осјећању и оцјени не са мо осјећања својих предака и савременика, него и по претпоставци осјећања потомака. Извагајте. Ле ги-ти мно је.

Али, ако се већ води кампања која је у било којем облику и обиму усмјерена против интереса црногорског бића, неке ствари би требало јавно рећи и објаснити. Рецимо.

-Откуда махање паролама да су се Петровићи изјашњавали Србима.

-Да ли је краљ Никола србовао јер је вјеровао да су Петровићи надмоћни нак Карађорђевићима, па је хтио објединити круну. И, обило му се у главу. Да је само њему, него је и Црној Гори.

-О Петру Првом и Другом је комплексније

пи тање. Али овђе би се могли подсјетити само на де-таљ из ставова највећег његошолога, господина Слоб-дана Томовића који, поред осталог каже (не вјеријем да ми се може приговорити да ствари измјештам из контекста, а нема простора за шире цитате): „Тако је појам Србин код Његоша прије свега у конфесионал-но-политичком смислу (подвукао П.Р.) још од време-на Немањића сачувао актуелност у Црној Гори...“). „...Његошеви искази су јасни, те не остављају мјесто сумњи да је увијек ријеч о народу црногорском... „Кукавноме, но у исто доба витешкоме народу црно-горскоме“ (Тестамент)... Овакве лексичке форме, на-ста вља Томовић, дисквалификују и чине бесмисле-ним, штавише беспредметним свако увјерење ко је полази од тога да је Његош у Црној Гори видио срп-ску покрајину, а Црногорце сматрао етнички не уте-ме љеним становништвом те покрајине...“ Има још јако пуно примјера и цитата. (С.Томовић: Поговор Студији коментара три највећа Његошева списа).

-Зашто и овом пригодом не појаснити неке ствари и односе према малој Црној Гори о којој су, бу-дући малој, у континуитету други „бринули“ оноли-ко колико је било у њиховом интересу. И томе се не тре ба ишчуђавати. У питању је реална логика јачег. А Гора се обхрвала толико да јоште живи црногорска супстанца.

-Зашто у овом контексту не елаборирати и историјски попис седамдесетих. Послије тог пописа, из Сарајева, гдје сам живио, дошао сам у оквиру стан-дардних долазака у Црну Гору. Питали су ме – како сам се писао. Као и до сада – Црногорац, одговарао сам. А ви? неки су одговорили исто, а неки – у овој ситуацији кад је за српство важан сваки глас, писали смо се као Срби. Нек’ вам је са срећом. Нијесам им хтио превише присиједати на муку, јер су показивали знаке осјећања као кад се човјек превјери. Било дав-но, па се заборавља.

Без оспоравања права другима да се пишу како мисле или осјећају, треба релаксирати и право Црногораца да се и јавно о томе могу изјаснити.

У овој ситуацији Црногорцима не иде у при-лог петљавина око језика. Што је превенствено по-литичко, а мање лингвистичко питање. Тиме не треба оптерећивати друге важније ствари у попису. Тако да се учини легитимним, нпр. да неки Србин у Црној Горе упише да говори црногорским језиком, а да је српске националности, или Црногорац да говори српским, а да је црногорске националности.

Пристојно и уљудно објашњавање као помоћ неодређенима – легитимно је. Пристојно, како не бисмо више завађали ионако подијељено црногорско становништво. Па ма које вјере и нације било.

Перо Радовић

По(т)пис


Quo vadis, Domine?!

Нова година је почела уобичајено црквеним светковинама посебно када је православни свијет у питању. Бадње вече, Божић, Православна (српска нова година), Савин дан.

И умјесто да се као и остале ствари у држави или државама еманципују Црква и њено дјеловање постаје све ригиднији, остављајући људе запитаним куда све то води?

У Црној Гори, као и претходних година па и задње двије деценије, прослављен је најсветији хришћански празник, Бадње вече и Божић, на начин који се мало разликовао од претходних година. Двије цркве СПЦ и ЦПЦ обиљежили су ове свете дане са својим вјерницима, неко у храмовима, а неко на лива-дама и трговима као и претходних година. Примјетно је мање вјерника на тим скуповима што многима даје за право да кажу да је народ схватио да се његова ин-тимна осјећања вјерска прије свега злоупотребљавају и користе на начин најмање у његовом интересу. Човјек је одскочио од цркве.

Са друге стране потврђује се и раније сао-пшта вана чињеница да Црногорци имају посебан однос према вјери и да нијесу вјерници у класич-ном смислу те ријечи већ однос према вјери граде на сасвим другим постулатима. Међутим, поново бад-њаци паљени један уз други, један пред манастири-ма, други на просторима најмање намијењеним за то, а уз бадњаке уобичајена шенлучења и све оно што је иконографија непозната православном и хри шћа-нском свијету уопште, непозната рационалном до жи-вљају вјерског осјећања непозната другима у другим државама.

Поново ватрени вјерски, црквени говори ко-ји су по некој законитости прерастали у политичке па мфлете, говоре који су силно изиритирали свеуку-пно црногорску јавност. Умјесто да се Бадње вече сла ви као што је традиција у кругу породице, а Божић

буде породични празник којима се уносе мир и срећа у срца, домове и државу, који представљају симбол вјечног огња божанскога христа, умјесто да бадњаци све грле и грију дешавало се већ виђено. Неспора-зуми двије православне цркве у Црној Гори узроко-вале су и овога пута дистанцирану коресподенцију оних који би требали да више воде рачуна о миру и љубави, о људским душама него да свађају, уносе раздор, немир и несигурност.

Новински извјештаји пуни информација ко-је ђе запалио бадњак, ђе је који од двојице Влади ка говорио, колико је на ком скупу било људи па чак и коме није успјело да бадњак потпали него је слу-жбу обавио лишен топлине свете ватре. Врло мало обје кти вне и очекиване реакције на непотребно по-на вљање нечега што не може служити на част де мо-кратској Црној Гори, а посебно не може служити на част Православној цркви у овој држави. И да ли на-мјерно или не од захтјева да се ЦПЦ врате одузети обје кти и обећања да ће већ ове године кренути про-цес враћања њој незаконито одузете имовине отвори-ла су се и „друга питања“.

Свештеници из Српске православне цркве изразили су љутњу што се та питања једино отварају

На једној страни СПЦ која контролише скоро све сакралне објекте православног карак-тера у Црној Гори користила је ту привилегију да ни мало контролисано нападне оне којима су ти исти објекти одузети и који су били приморани да траже просторе гдје ће са вјерницима просла-вити ове свете дане. Вјеровало се да је вријеме учинило своје да се посебно Српска православна црква дозвала памети и да је спремна да се вра-ти екуменском размишљању заједничкој борби за добро људских душа. Али ништа од тога.

Српски митрополит у Црној Гори је у свом „надахнутом“ говору на централној манифестацији пред Цетињским манастиром позвао све људе на љубав и праштање, а онда незаустављиво осуо паљбу на оне који су колико стотину метара од њега и његових на Тргу славили божићне празнике

Три мјесеца закашњења

Тако су протекли Божићни празници, уз наводне традиционалне бадњаке које је ложила Српска православна црква и логорске ватре које је ложила по мишљењу СПЦ-а Црногорска православна црква све праћено увредом да се то дешавало само у вријеме првомајских празника, са неизоставним, а човјек се надао да су препуштени прошлости, клетвама оних који само питају, који су забринути куда све ово води.

Поново ће, треба се бојати овај текст изиритирати оне поменуте у њему, и исти ће истина стићи као и прошли пут са три мјесеца закашњења.

LU^INDANLU^INDAN 132када су ови вјерски празници на почетку године у пи-та њу, ваљда сугеришући да се о њима разговара чита-ву годину. А питања ни мало једноставна. До када ће све ово трајати? Поново актуелизовано питање не за конитог понашања СПЦ у Црној Гори и њеног функционисања мимо закона ове државе.

Прошле године у ово вријеме у једном тексту у „Свједоку“ којим су третирана слична питања отво-рен је проблем финансијског пословања Српске пра-вославне цркве у Црној Гори њених градитељских по духвата мимо било каквих регула ове државе, отво ре но је питање постојања два паралелна система у овој држави. Иако је све било у контексту „да ли је то тачно“ кренуле су жестоке реакције па и анатеме на онога ко се усудио и да помисли да отвори неки од тих проблема.

Ове године „иста тема исто одстојање“. Ли-мена црква на планини Румија. Изнад Бара на њеном највећем врху. Цркву прије пет година инсталирала Српска православна црква уз помоћ тадашње војске државне заједнице која је хеликоптером успела на врх те планине и металну скаламерију која је наво-дно сакрални објекат, а и свештенике Српске право-славне цркве који су обавили чин освештања објекта.

Све се то десило ни мало дискретно. Многи су то знали. Знали су то и они који су морали на ври-јеме упозорити прво да се не може градити тамо ђе је градња забрањена, ђе не постоји дозвола за градњу, да се не може војска ставити у службу једне цркве, јер је држава одвојена од вјерских заједница, а посеб-но да је недопустиво, ма који разлози да су руководи-ли Српску православну цркву у Црној Гори да се тим чином потпуно суспендује, уништи хиљадугодишња традиција ходочашћа на врх те планине људи све три конфесије из мирног црногорског лучког града и његове околине.

Нови ресорни министар, човјек из нове Вла-де Црне Горе је у Бару одговарајући на питање но-винара када ће коначно држава учинити нешто са, како неки кажу „лименом скаламеријом, осматрачни-цом“ одговорио је да држава размишља да на врху те планине уз средства Међународне заједнице из-гради објекат који ће поново повезати људе све три

религије и представљати мјесто њиховог поновног окупљања и пуне вјерске толеранције.

Изразио је увјерење да би се тиме наставила насилно и вандалско прекинута традиција изношења светога крста Светог Јована Владимира на Румију сваке године на Тројичин дан када су људи пењући се уз планину у руци носили по један камен завјетујући се да када прикупе довољно камења од истог напра-вили објекат који ће служити свима.

А наиме за ту планину претходних десетак стољећа везане су многе приче и легенде. Једна од

Бизниси СПЦ у Црној Гори

А када су средства у питању сада и дефинитивино на виђело дана је изашла чињеница старих и нових примјера бизниса Српске првославне цркве у Црној Гори за који српски митрополит и данас тврди да је „практично непостојећи“.

Само у Херцег Новом вољом локалног руководства (гле чуда тамо је већ десет година на власти ударна песница Милошевићевог режима СНП) СПЦ је добио право да изгради објекат који је требао да буде посвећен искључиво вјерским обредима. Умјесто тога и без икакве дозволе, умјесто објекта на двије етаже подигнут је објекат на пет спратова све са просторима за вјерску службу, али и са становима за тржиште од којих су, ако не сви оно, највећи број давани тадашњим припадницима Југословенске војске.

СПЦ има на тргу преко пута двије цркве током љетњих мјесеци шанк са већим бројем столова и столица гдје се служи пиће које се доноси из просторије која није регистрована за угоститељске услуге.

У Боки такође Српска православна црква је супрузи водећег српског тајкуна прије неколико година уступила земљу за велике паре на 99 година. Иако се не зна шта је са тим новцем па су протестовали људи из црквене парохије исти су из страха да то јавно кажу прихватили да буду задовољени одређеним износом новца за парохијске канцеларије.

А, када је, прошле године, поново треба рећи, постављено питање пословања Српске православне цркве у Црној Гори и новца који се не опорезује, а које она убира, аутор је доживио непријатности неслућених размјера.

Овога пута нема одбране од неспорних чињеница да на Бела висти, најљепшем дијелу Херцег Новог, Српска православна црква обавља угоститељске послове. Да ли само у Херцег Новом?

Чекам салве гњева

Аутор је спреман да истрпи још једну салву ни мало толерантне, а најмање вјерским старјешинама иманентне едукације, уз упозорење да се око чињеница како кажу Волтер само будале расправљају и убјеђују, а да се мудри људи и интелектуалци разликују у интерпретацији несумњивог дакле чињеница самих по себи.

LU^INDANLU^INDAN 133њих је да је некада ту постојао сакрални објекат да је нестао и да ће га они обновити када прикупе до во љно „материјала“. Предухитрила их је Српска православ-на црква која је за неколико дана склепала наводно црквени објекат изнијела га војним хеликоптером на врх планине и на гомили камења доношеног више од хиљаду година посадила га и учинила да нико више на ту планину не дође.

Та идеја новог министра одбачена од све три религије од представника Српске и Црногорске пра-вославне цркве и од Исламске заједнице и од истог је тражено да се ствари врате у пређашње стање. А то значи да се бесправно подигнути објекат уклони, измјести на друго мјесто а да се створе услови да се традиција толико дуго његована настави. Министар је реаговао врло брзо ријечима ако се његова идеја не прихвата он ће са људима из Владе размислити о рјешењу које ће бити трајно и које ће задовољити све понављајући ријечи новог премијера да за њега и његове сараднике неће бити отворених питања са којима се неће суочити па и са питањем поменутог наводно црквеног објекта у његовом родном граду.

Треба подсјетити да је захтјев да се уклони црква на тај начин инсталирана на овој планини стар колико и њено атерирање на ту планину. Ми ни ста-рство надлежно за послове урбанизма је до ни је ло рјешење о уклањању тог објекта, али је у међу вре-ме ну и поред неколико поновљених обећања људи из ка снијих сазива црногорске владе да ће се то десити све остало по старом.

Садашњи министар је обавијестио јавност да је Влада Црне Горе у јулу 2005. године, прецизније речено донијела одлуку о уклањању цркве на Румији. Међутим, крајем 2008. године потписан је уговор о кредиту са Свјетском банком који између осталог предвиђа потписивање Меморандума о разумијевању

са општинама у којима се дефинише мораторијум на рушење бесправних објеката изграђених до 30. авгу-ста 2008. године, те је Црква на Румији на тај начин опстала до данас.

Наредне 2009. године Влада је донијела од-луку којом се прописује да се тај објекат СПЦ не мо-же срушити, или уклонити до даљнег, без обзира на

то што је нелегално подигнут. Треба поновити да је и министар подсјећујући на ове чињенице понови иска-зао и своје увјерење да је само постављање цркве на Румији узнемирило црногорску јавност, јер је црква позиционирана на мјесто које је вјековима било сим-бол екуманизма и гдје су се по традицији окупљали пред ставници све три заједнице и по његовом ми-шље њу постављање цркве на Румији представља чин који нарушава међунационални склад.

Пошто идеја министра о заједничком вје р-ском објекту није наишла на одобравање ниједне вје-рске заједнице, напротив само су се појачали захтјеви да се црква уклони, ето довољно разлога српском ми-тро по литу да из приче о вјери и вјерском пређе у чи-сту политику на начин да га је врло и ни мало благо упозорио и црногорски предсједник да се поново тај вјерски старјешина врло непријатно почео бавити по-литичким, дакле секуларним државним питањима.

Ове ријечи је изговорио српски црквени ве-ли ко достојник приликом налагања бадњака у овом гра ду, противећи се врло жестоком уклањању нелега-лно саграђене цркве на овој планини, прозивајући при том и лидере појединих парламентарних партија, љу ди исламске вјероисповијести да подстичу људе на рушење.

На претходно изречено додао је „да не ра зу-ми је и да не може да схвати због чега је од свих хра-мова који се саградише у Црној Гори, на Балкану и у Европи највећа опасност од овог малог храма на Румији. Стигла је његова слава до Стејт Департмен-

А, господин Митрополит, је осуо дрвље и камење на све оне који би и помислили, а не јавно предложили да се црква „сруши“. „Ко сру-ши тај храм Бог га срушио и њега и његово по-томство и часни крст му судио“ изговорио је ове ријечи Митрополит у подножју планине Румије приликом освјешћења крста подигнутог на храм посвећен Светом Јовану Владимиру који је у изградњи у центру Бара.

Вјеровало се да је вријеме учинило своје да се посебно Српска православна црква дозвала памети и да је спремна да се врати екуменском размишљању заједничкој мисији за добро људских душа. Али ништа од тога

Није дуго чекао српски Митрополит да му поменути лидер Албанске националне партије, који је Муслиман, да му одговори.

Изиритиран изјавом Српског митро-полита поменути је рекао да је СПЦ окупатор Румије, одбацујући оптужбе да подстиче било кога на рушење цркве на Румији. Казао је да је СПЦ постављањем објекта на врху те плани-не спровела окупацију и девастацију највише крајинске светиње.

„Тачно је“ каже он „да сам се залагао и да се залажем да се метални пројекат укло-ни са врха Румије јер је та планина увијек била слободна за све људе. Умјесто слободе које смо вјековима његовали добили смо неспокој окупацију и забран СПЦ што никада није било“.

LU^INDANLU^INDAN 134та Уједињених Нација, Брисела и то је добар знак. Али није добар знак и морам да поменом по имену те људе, а посебно једног од њих који је Муслиман, који непрестано подстиче безумне људе да ураде исто оно што су Турци урадили када су освојили Бар и када су срушили часни крст на Румији. Ништа нијесмо ура-дили друго већ смо обновили тај срушени храм и да сви они који хоће да граде своје храмове имају право да граде. Браћа муслимани граде џамију у Бару. И нека. Саграђена је на десетинама џамија на Шасу и на овим просторима, без икаквих дозвола. И добро су урадили, јер зато и не треба тражити и неке дозволе. Ако су то они урадили и нека су, зашто и ко је тај који непрекидно ево већ седам-осам година тражи да се сруши храм на Румији“.

А онда већ поменута врло опасна непристојна клетва која се не очекује од пастира који окупља ста-до макар му неке овце и залутале.

Из ових ријечи очигледна порука државним

органима да не дирају у оно што су други уради-ли не питајући државу, захтјев држави да поштује безакоње, оправдање за властито непоштовање за-кона, непоштовањем закона других, прозивање људи других вјероисповијести на један више него недопу-стив начин.

Устврдио је да на највишем врху планине ни-када није било крста нити било какве цркве ко ју су Турци доласком на ове просторе уклонили. По ње го-вим ријечима Турци се никада нијесу пели на плани-не нити су рушили православне црквене обје кте. Опту жио је СПЦ да је постављањем тог објекта на-

ставила пут београдске политике 90-тих година про-шлог вијека која је ишла против сусједа Србије ради окупације и доминације на Балкану. Као што је окупи-ра ла Румију Српска православна црква запосјела је и неколико острва на Скадарском језеру, а међу њима

како рече поменути предсједник парламентарне па-рти је и острво Морачник које припада Исламској вје рској заједници, односно џамији Бобовиште у Кра јини гдје је његов отац службовао десет година и које је његова породица користила цијело вријеме. За вршио је ријечима да се и из авиона види да црква на Румији не служи молитви људи већ провокацији аутохтоног становништва.

Румија је постала симбол много чега. Поста-ла је симбол незаконитог понашања СПЦ-а у Црној Го ри доказом постојања два система у овој држави, по слије ријечи министар и предсједника нове Вла-де симболом најаве да ће се увести ред у понашање свих, па и вјерских институција, али ако ништа од то-га не буде и симболом да је држава немоћна да било шта уради.

И није смо ово питање „отворено“ ових дана у Црној Гори када је Српска православна црква у питању. Већ скоро двије деценије та црква „упозора-ва“ на постојање неканонске цркве, Црногорске пра-вославне цркве, наводно невладине организације ре-гистроване у полицијској станици у Цетињу што даје за право Српској православној цркви да има апсолут-

Из ЦПЦ упозоравају да је садашње свјештенство СПЦ у Црној Гори рушило и из-бацивало управо у општини Бар гдје се налази највећи број цркава за два олтара католички ол-тар да би забранило богослужење припадници-ма католичке вјероисповијести, нашто је морао да реагује и суд прије неколико година доносећи налог да Српска православна црква врати све у пређашње стање. Љути су што до коначног рјешења црквене имовине нијесу у могућности да користе њихове незаконито одузете објекте макар заједно са припадницима Српске право-славне цркве. Не могу јер ова не дозвољава без-божницима да улазе у свете храмове.

Поменута клетва изговорена од митро-полита СПЦ-а у вријеме великог вјерског праз-ника дала је за право многима да га прогласе обичним паганином, упозоравајући да клетве никад нијесу коришћене нити су предвиђене ка-нонима православне цркве и да из тих разлога српски митрополит потпуно неоправдано сједи на трону св.Петра Цетињског.

Знало се и раније, а ових дана је то из-ашло на виђело да је Црногорска Митрополија Српске православне цркве из Црне Горе реги-стрована у Београду. И никада није регулисала свој правни положај у Црној Гори. На питања која су постављана зашто то није урађено ре-довно је стизао одговор деа нема потреба реги-стровати осмовјековну институцију при чему се прикривала чињеница да је Митрополија ипак регистрована, али у страној сусједној држави.

А како се понаша СПЦ у Црној Гори?Шта је са црквом на Румији?Чиме се бране када им се приговори да су

дивљи градитељи у страној земљи?Међу епархијма нема разлике. Све су у

истом положају. Оне ван Србије у Канади, Аме-рици, Аустралији, Мађарској, Црној Гори морају дакле поштовати правни систем тих држава.

Дакле, Митрополија црногорско-при-морска никада није регулисала свој правни положај у Црној Гори. Она данас у свом посједу у овој држави има око 600 цркава и манастира са бројном земљом и помоћним објектима, са вели-ком покретном и непокретном имовином.


но негативни однос према Црногорској православној цркви и њеним вјерницима.

Потврдио је то бивши министар вјера у Вла-ди г-дина Коштунице ријечима да је Митрополија ре-гистрована 2006. године у Министарству вјера Вла-де Србије као једна од епархија Српске православне цркве. По његовим ријечима све епархије Српске пра-во славне цркве дакле и оне на територији Србији и оне по свијету, па и Црногорска Митрополија регистро-ване су као саставни дио Српске патријаршије и све имају статус правног лица.

Ако је Српска патријаршија вјерска централа Српске православне цркве у држави Србији, а Црно-го рска митрополија њен саставни дио, зар треба има-ти дилему да се ради о страној цркви или цркви стра-не државе у Црној Гори?

Те 2006. године Србија је донијела нови за-кон којим је, а на захтјев Сабора СПЦ-а да се све епа-рхи је региструју то и урадила. Чак епархије нијесу самостално тражиле захтјев за регистрацију него је у њихово име то урадио „њихов централни комитет – патријаршијски сабор“.

Све епархије имају статус правног лица као што је речено, с тим што оне које се налазе ван грани-

ца матичне Србије (дакле Црногорска митрополија има матичну Србију као државу и налази се ван ње-них граница у страној држави) имају и обавезу (тре-ба поновити – обавезују!) поштовања правног ус трој-ства државе на чијој се територији налазе.

Међутим у Црној Гори још није дефинисано ко су власници, а ко корисници поменутих цркава и манастира. И одатле сви неспоразуми. Прије двије го-дине Дирекција за некретнине Црне Горе поништила је упис у катастарске књиге са краја 90-их година када је СПЦ на десетине цркава само у једној цетињској општини пребацила ни мање ни више него на име Митрополита, затим Београдске патријаршије, саме СПЦ, на саму Митрополију или појединачне епархије па чак и људе. Поменута Дирекција је уствари пот-врдила одлуку општине Дирекције за некретнине и одузела Митрополији црквена земљишта и зграде у цетињском катастру и преписала их у тамошње појединачне цркве и манастире. Тиме је ипсрављена грешка учињена када је ова вјерска заједница на вол-шебан начин преписала сву црквену имовину на себе.

Истина Министарство финансија је накна-д но поништила исте те године одлуку Цетињске

СПЦ присвојила дукљанског Кнеза Владимира

Кнез Владимир је Дукљански кнез из прве црногорске династије Војислављевића, који је владао до 1016. године. Владао је прије шизме, дакле није припадао ни католичанству ни православљу

Припадници Црногорске православне цркве изиритирани чињеницом што је Српска православна црква злоупотријебила лик Светог Јована Владимира, што га је присвојила, а историјске чињенице говоре потпуно супротно. Кнез Владимир је Дукљански кнез из прве црногорске династије Војислављевића, који је владао до 1016. године. Владао је прије шизме, дакле није припадао ни католичанству ни православљу. Борио се против Самуилове Македоније и није успио да склопи савез са Византијом. Православље на ове просторе доноси Свети Сава као први Немањић док су сви његови прије њега, његов отац и остали били католичке вјероисповијести. Зато их љути чињеница што је Српска православна црква запосјела све манастире који су припадали Црногорској православној цркви па и оне који су грађени са два олтара у којима се обављала вјерска служба и за католичке и за православне вјернике.

Манастир Острог

Из Манастира Острог који је под посебном пажњом црногорске јавности ових дана информација да годишње ово светилиште посјети 300.000 људи, а да је приход око 600.000 евра од чега Манастир Митрополији СПЦ уплаћује 120.000 на годишњем нивоу, а од осталог новца живе калуђери, одржавају се конаци. И када је све то постало јавна ствар информација садржана у саопштену СПЦ-а да је све то тачно, али да то не ради само СПЦ већ да тамо нека Католичка црква у Подгорици „има чак и спортску дворану коју изнајмљује за потребе других привредних и спортских друштава“, да није тачно да Српска православна црква нема статус правног лица у Црној Гори, што нико никад није ни тврдио ида има свој порески број, да је регистрована за привредне дјелатности, да плаћа ПДВ, да... да се човјек прекрсти. Није него. Када неко устврди да постоје ствари које су недопустиве са законске стране и да исте треба увести у законске оквире онда повика на вука, а лисице месо једу. Када ђаво дође по своје онда се перу руке и покуша се непоштовање државних закона када је дјелатност која нема вјерском дјелатношћу у питању оправдати да то чине и други, али да је само СПЦ трн у оку актуелним властима у Црној Гори и то увијек пред Божићне и у току Божићних правника!.

LU^INDANLU^INDAN 136упра ве за некретнине и вратио Митрополији статус ти ту лара над црквеним земљиштем и објектима да би Управни суд Црне Горе поништио одлуку ресор-ног министарства и тако у круг све до данас. Иначе, дио пара из Црне Горе које приходује СПЦ мора да се шаље у Србију. Истина СПЦ из Црне Горе нама оба ве за према држави Србији, али има обавеза према Срп ској цркви. Она има своје каноне и правила, свој Устав, одлуке Сабора, одлуке Синода које се морају поштовати.

ПОПИССве је дигнуто на ноге што може ходати

Одржана је сједница Политичког комите-та Парламентарне скупштине Савјета Европе. На сједници амандман којим се осуђује понашање Српске православне цркве у Црној Гори, и тражи да СПЦ поштује законе ове државе, а да држава санира посљедице досадашњег незаконитог понашања ове

цркве. За амандман је гласало 30 посланика, против 32, остали су били одсутни.

Посебно је било битно одсуство посланика социјалистичке групе Европског парламента. Да-кле, није прошао амандман, истина у првом гласању, којим се у међународна документа на негативан на-чин уводе институције и појединци који силом прко-се не само правном поретку земље гдје дјелују, него и добрим обичајима и међународној правној пракси.

Иако тек предстоји гласање у Европском парламенту, бранитељи свега „српског“, посебно понашања Српске православне цркве и њеног клера, еуфорично су загаламили да је наводно Европа од-била да оптужује оне који се оптуживати не смију, да је Европа одбила притисак режима из Црне Горе да се признању права приведу они који гурају своје право мимо икаквих правила и норми очекиваног понашања.

Огласили су се из СПЦ-а из Црне Горе, огла-сио се и сам српски митрополит у овој држави. Ето

још једног неуспјелог покушаја да се он и његови прикажу „незгодним момцима“, да им се пришије оно што не заслужују.

Та урнебесна галама због „побједе чињеница и истине“ није могла проћи без увреда још жешћих на европског парламентарца који је покушао Резолуцију о Црној Гори допунити поменутим амандманом.

Међутим, ради се о компромисном приједлогу аутора резолуције и аутора амандмана, људи који су се договорили да за сада не таласају, па су се сагласили да резолуција садржи једну „општу норму“, позив свима у Црној Гори, са једне стране Српског православној цркви и њеним првим људима, а са друге стране свим демократским структурама у овој држави да спусте лопту, да се смире страсти, да се престане са међусобним оптуживањима и да се међусобни проблеми покушају ријешити мирним путем. При томе не треба заборавити да је европски парламентарац одговорио „побјединицима у Црној Гори“, да је само привремено одустао од аутентичног текста свог амандмана, али да ће врло брзо наставити да инсистира да се осуда неприхватљивог понашања ове цркве у Црној Гори нађе у поменутој Резолуцији, о којој ће, узгред речено, Европски парламент гласа-ти наредних дана.

Оно што се жели у овом случају прикри-ти, склонити у страну јесте чињеница да је са-мим помињањем незаконитог понашања СПЦ-а у Црној Гори, ова институција довољно међународно кажњена и проказана. Када било ко у Европи, а не 30 посланика Европског парламента у првом гласању кажу да је у праву онај ко тражи да се име митрополи-та Српске цркве у овој држави унесе у међународни документ као упозорење и примјер неприхватљивог понашања, не може се побјећи од истине да су већ тиме институција и појединац већ кажњени, у Европи означени као они које треба осудити, које не треба пратити.

Прије неколико мјесеци, црногорски парла-ментарци су, из власти и из опозиције, у истом том Бриселу покушавали и успјели да из једне сличне резолуције, у ствари Заједничке изјаве Интерпар-ламентарног одбора европског и црногорског пар-ламента, избаце, прецизније спријече да се у исте унесе, име једног министра који је наљутио Црну Гору и Европу, јер није показао очекивани сензи-билитет према ЛБГ популацији. Урадили су то, и у намјери успјели, јер никоме у Црној Гори, коме је до Црне Горе, није прихватљиво да се било ко из Црне Горе нађе у међународним документима, и то у не-гативном контексту помињан, већ све проблеме треба рјешавати у држави и урадити све да их Европа не препознаје и умјесто Црне Горе не осуђује.

Предсједник Србије је, како се може саз-

Понашања СПЦ је дио кампање пред попис у Црној Гори, када треба спасити „што се спасити може“ од агресије „антисрпских струк-тура у овој држави“ пред попис становништва. Српска црква се директно мијеша у свјетовне ствари и позива људе да се слободно изјасне „као Срби“, храбрећи их да се тиме враћају својим коријенима. И не ради то само она. Ради то и зва-нични Београд, ђе је више него очигледно цен-тар ђе се координирају све активности везане за тоталну политизацију пописа од српских, по-литичких и иних структура у Црној Гори и ван Црне Горе.

LU^INDANLU^INDAN 137нати из незваничних извора, јер је тај сусрет за дивно чудо маргинално праћен од српских медија, дакле није завриједио неку посебну пажњу (што је упозорење да Србија има далеко важнија унутрашња питања и проблеме од петљања у унутрашње ствари других земаља), одржао говор о демократији, о по-треби интеграција у демократско друштво народа и држава и, као узгред, поменуо попис као процедуру коју треба искористити да би се очувао угрожени српски ентитет свуда гдје постоји. Ако се жељело да се прикрије да је састанак одржан циљно, ради при-преме за предстојеће пописе, ако се жељело прикри-ти да су на састанку дате врло прецизне инструкције, све је то демаскирано напором српског министра за дијаспору, који је признао да је попис становништва не само у Црној Гори него и у земљама региона, био главна тема поменутог састанка.

Човјек је на сајту Министарства нимало скривено саопштио да је попис веома важан, јер ће се сазнати приближно тачан број Срба који живе на простору Западног Балкана. Додајући да очекује да се његови сународници у земљама региона на том попису слободном вољом изјасне као припадници српског народа, чиме би се утврдио њихов тачан број, заштитио национални идентитет и одређена права предвиђена Законом о заштити националних мањина.

Да ли се омакло поменутом министру, или дефинитивно Србија све Србе ван Србије сматра мањинским заједницама, питање је за српску власт и искреност вербално саопштених залагања за добре односе и међу Србима и са сусједним државама.

Аналитичари из Србије су остали запита-ни шта је сврха и који је достигнути циљ састанка код српског предсједника. Упозорили су да се по-литичким пресингом покушава, али да се не може, успјети повећати број оних који се изјашњавају као Срби у Црној Гори. Тврде да се дешава парадоксална ситуација да политичари који се у Црној Гори буне када се Срби третирају као национална мањина, тај статус прихватају у, како сами кажу, матичну државу Србију. Само они политичари који схвате реалност и нужност да дјелују у оквиру независне државе Црне Горе имају шансе за успјех, док су овакви састанци опасни, јер имају „мањинску димензију“ у свом на-слову и намјери.

Оспоравање државности Црне Горе, стално отварање тог питања враћа се као рђава посљедица по оне који то чине.

Амфилохије је, како кажу, класичан примјер проблема заједничког поријекла, а амбасадори морају да слушају налоге својих држава. Треба ли овоме било какав коментар? Истина, има и оних до-казних српских националиста и патриота који су по-кушали да демантују да је све то тачно. По њиховом мишљењу, Србија нема ни снаге, ни воље да се мијеша у попис у било којој држави, јер нема довољно ни ре-

У случају Српске православне цркве у Црној Гори читава прича која још није допричана у Ев-ропском парламенту има се утисак, доживљава се као побједа у инат држави у којој та црква и њени људи дјелују. Чак им је, што би народ рекао, и мило да их Европа третира као оне мимо закона, оне који су против закона Црне Горе својом вољом и потпуно свјесно.

Иначе, поменута Резолуција је изузетно повољна за Црну Гору. Њоме се констатују велики успјеси ове државе у остваривању демократских политика, иста охрабрује да настави зацртаним путем и већ пред-лаже да се датум када ће почети предприступни преговори Црне Горе и ЕУ одреди најкасније у октобру мјесецу текуће године.

Не чуди зато реакција недемократске набуџене, наводно просрпске патриотске јавности, на одлуку Политичког комитета ПСЕУ. Не чуди јер је понашања СПЦ дио кампање пред попис у Црној Гори, када треба спасити „што се спасити може“ од агресије „антисрпских структура у овој држави“ пред попис ста-новништва. Српска црква се директно мијеша у свјетовне ствари и позива људе да се слободно изјасне „као Срби“, храбрећи их да се тиме враћају својим коријенима. И не ради то само она. Ради то и званични Бео-град, ђе је више него очигледно центар ђе се координирају све активности везане за тоталну политизацију пописа од српских, политичких и иних структура у Црној Гори и ван Црне Горе.

Пале су маске и када је кабинет предсједника Србије у питању. Више нема простора за демантији да се Србија држи на дистанци када је Црна Гора у питању и када су актуелни процеси у њој у питању.

Предсједник Србије је одржао Савјет за сарадњу са Србима у региону, састанак на коме су били присутни политички лидери српских странака из Црне Горе, Републике Српске, Македоније, Мађарске, Хрватске... На састанку затвореном за јавност, било је говора „о свему значајном за очување статуса Срба у земљама у региону“, па и о попису који ће бити одржан не само у Црној Гори, него и у једном броју по-менутих држава.

У Србији нема дилеме међу слободним интелектуалцима да у контексту актуелног по-писа становништва не изненађује ни тајни сус-рет митрополита Амфилохија и српског амбаса-дора у Црној Гори.

LU^INDANLU^INDAN 138сурса, ни утицаја да би се тиме бавила. Сусрет код предсједника Србије се од црногорских, политичких и државних структура непотребно политизује, чиме црногорска власт врши притисак како би се што мањи број људи у Црној Гори изјаснио као Срби и смањио број оних који говоре црногорским језиком.

Ето ти га де.Баш човјек доказа да у Србији нема ни воље,

ни ресурса да се интересују како ће црногорски по-пис проћи. Питање пописа, по мишљењу овог анали-тичара, иако политизује црногорска власт, а Београд у свему томе учествује површно (човјек не види да је све дигнуто на ноге што може ходати), па чак и превише дистанцирано. Да се људи запитају, ако је ово дистанцирана коресподенција Србије са црно-горским пописом, шта је онда директан утицај на исти. Умјесто да призна да Србија интересовањем за наводно угрожени положај Срба у региону жели да измјести своје проблеме ван Србије, он устврди и оста жив да Црна Гора жели да унутарцрногорски проблем покуша да извезе у Београд.

У међувремену, Србија прославила Дан државности. Одржан пригодан пријем у српској ам-басади, српски амбасадор положио цвијеће на споме-ник Карађорђу у центру Подгорице, одговорио је на сва питања новинара, али није хтио ријеч да каже о скупу у манастиру.

Интересантно, и тај скуп је био затворен за јавност, а амбасадор је изјавио да никада и нигдје није присуствовао тајним састанцима. О чему су причали, није хтио да каже „о томе ће бити издато саопштење амбасаде“.

За разлику од њега, српски митрополит је био и искрен и директан. Показао је да је и званич-но кренуо у пописну кампању. Јавно је саопштио да црногорство угрожава српство, да се државе и гра-нице мијењају, укидају и стварају се, мијења им се устројство и однос према цркви. Рекао је да му се све чешће жале због систематског насиља и пропаганди по школама и предузећима у корист црногорства, против Срба и српства на сљедећем попису.

А онда саопштење из српске амбасаде. Уз куртоазне уводне реченице, да су односи између Србије и Црне Горе добри, али да морају и мно-гу бити бољи и оцјена да се нико као Црна Гора не мијеша у унутрашње ствари Србије, да се нигдје као у Црној Гори не критикују српске политике с једне, нити хвали Србија с друге стране. И молба да се са тим престане. У праву је амбасада. Али је недоречена у свом ставу.

Да ли се Србија у односу на друге понаша истовремено позитивно и негативно. Која држава највише у региону вршља по двориштима других држава. Која је држава, осим Србије, формирала и другу скупштину, прикачену на државни буџет за рад са Србима у региону. Која је држава дигла своје су-народнике на ноге у свим сусједним државама, када је остваривање државних политика тих држава у питању, као што је Србија урадила пред предстојеће пописе.

Реакције у црногорској јавности и даље нега-тивне. Из СДП-а поручују да овим синхронизованим дјеловањем Београда и српских структура у Црној Гори жели да се помогне црногорској просрпској опозицији да и даље сања нови референдум. Српске политичке партије воде кампању уочи пописа, јер им је намјера да његовим резултатом буде оспорена или

Територију Црне Горе нико не може оспорити, опозиција кава је власт не може освојити, посебно не на националној основи, па остаје узалудна нада да се удари на трећи еле-мент сваке државе, становништво, да се добије бројачана превласт, што би била основа за наста-вак негирања Црне Горе.

Треба ускликнути са радошћу и рећи поменутом аналитичару, унутрашњи проблеми Црне Горе су роба која се не извози, али зато Србија све своје проблеме врло проблематич-но жели да транспонује на друге. Није мога ни он побједи од истине „да, наравно, Београд не може да буде потпуно незаинтересован за право и слободу изјашњавања оних који се осјећају Србима“, али је додао потпуно будаласту тезу, толико пута од њега и његових истомишљеника поновљену „да Срби тамо не уживају равнопра-ван третман и нека су врста грађана другог реда. На њих се врши невиђен притисак да их се што мање изјасни као Срби“.

Бајни поменути аналитичар се потпу-но инфантилно самосаплео када је покушао да објасни сусрет српског митрополита у Црној Гори, српског амбасадора и лидера просрпских партија у овој држави, у једном манастиру близу Подгорице, када је муцаво саопштио да сматра да црква више жели да се бави језичким него ет-ничким питањима. Човјек вјерује да је пажња Српске цркве у Црној Гори више усмјерена на питање заштите српског језика, него на изјањавање о етничкој припадности.

Ако га нормалан човјек може добро схва-тити, онда је Амфилохије на том скупу узвикну „о језику да, о етничком поријеклу не“. Још када би неко у то могао повјеровати. А у манастиру, поменути скуп одржан одмах послије сусрета код српског предсједника. Присутни претходно по-менути. На скупу говорено о томе како органи-зовано прићи попису.

LU^INDANLU^INDAN 139проблематизована државност Црне Горе у једном од три елемента државности, становништву.

Из ове партије сматрају да је штетно поли-тичко надметање пренијети на поље стручних држав-них послова, а да је најгоре политизирати односе из области личних, индивидуалних, грађанских и при-ватних својстава и осјећања. Јавно разврставање и пребројавање људи по роду и крви, по својствима из раног дјетињства или раног средњег вијека, су-протно је њиховом праву да је то њихова лична приватна ствар. Такви напори воде прављењу још дубљих подјела у Црној Гори. Све то заједно треба да српске странке доведе у ситуацију да оправдају своје намјераване активности које би водиле или но-вом референдуму о црногорској независности, или политичкој и институционалној дезинтеграцији Црне Горе.

ДПС врло кратко обавјештава јавност да су узалудни перформанси од Београда, преко манасти-ра Ждребаоник, до састанка српског митрополита са својим у цетињском манастиру, у циљу деградације пописа као државне политике, јер се слични покушаји и раније вођени од ових истих структура доживјели дебакл и тоталну пропаст.

Оно што је најинтересантније, то је збрка у којој су се нашле саме српске партије у Црној Гори. Предсједник Нове који је био у Београду на помену-том састанку, а послије тога имао сусрет са сестрин-ским партијама као што је Нова Србија, да би се одбранио рече да је Србија за њега матица, а Црна Гора матична држава. Још кад би неко знао да ли он разумије шта је рекао и каква је разлика између матице и матичне државе и гдје се те категорије употребљавају у праву и да ли им има мјеста било ђе друго осим у збуњујућим и карикатуралним изјавама као што је његова.

На поменутим састанцима био је и предсједник ванпарламентарне, некада јаке, Народне странке. Он је исправио свог претходника ријечима да је Црна Гора матица за његову странку и матич-на држава, чиме је збунио неупућене и оне којима манипулишу. Па шта је Црна Гора за те људе мати-ца или матична држава. Поменути предсједник На-родне странке је прошао као бос по трњу у једној телевизијској емисији, када је покушао да објасни да ли је српско држављанство добио тако што се морао заклети на вјерност држави Србији, како иначе тражи Закон о српском држављанству.

Српски национални савјет даље гура по сво-ме. Они су да Срби буду национална мањина, јер так-вим статусом узимају огромни новац од државе Црне Горе, али су и за то да Срби буду признати за консти-тутивни народ.

Колико пута је већ речено, све националне

заједнице су у Црној Гори конститутивне у поли-тичком смислу, а у правном смислу само мањинске заједнице, јер је Црна Гора по Уставу грађанска држа-ва, а не национална.

Но, то њима не смета, они гурају по своме, додајући да поштују интересовање Србије за Србе у Црној Гори, али (треба поновити – али, трагично нема што) поштују и институције државе Црне Горе. Свих ових дана везано за поменуте догађаје, посеб-но је интересантна улога СНП-а. Лидер те партије је био, да ли случајно, у иностранству и није при-суствовао поменутим састанцима, посебно оном у Београду. Данима су обмањивали јавност да нијесу добили позив за тај састанак, чиме су „будили наду“ да се националистички Београд одрекао ове „све више грађанске партије“. А онда информација да је састанцима присуствовао потпредсједник те партије, човјек из Пљеваља, не толико политички познат широј црногорској јавности. Дакле, свака птица сво-ме јату лети, иако је објашњење тог полупознатог потпредсједника о његовом присуству на скупу у Бе-ограду толико конфузно, нејасно да не завређује ни коментар, ни трошење снаге, ни нерава да би се до-кучило шта он и његова партија у ствари хоће.

На понашање СНП-а реаговали су из владајуће коалиције ријечима да у Црној Гори искре-но жале што та странка не успијева да учини ствар-ним, а не реторички отклон од својих национали-стичких и конзервативних почетака. Упозоравају да се не може бити грађанска, европска партија, а ис-товремено пребирати по поријеклу људи, окивати се митским представама и епским убјеђењима. И није то најгоре у понашању ове партије. Њихов лидер који је на волшебан начин као лидер опозиције напустио Парламент прије годину дана, неки кажу из страха од одговорности, врло је активан, састаје се са званич-ницима међународне заједнице различитих нивоа и износи ноторне неистине о многим политикама када је Црна Гора у питању. Пуних уста демократије и Европе, обавјештава, на примјер своје саговорнике, да се неће ускладити изборни закон са Уставом јер

Да ли се омакло поменутом министру, или дефинитивно Србија све Србе ван Србије сматра мањинским заједницама, питање је за српску власт и искреност вербално саопште-них залагања за добре односе и међу србима и са сусједним државама.

Пале су маске и када је кабинет предсједника Србије у питању. Више нема про-стора за демантији да се Србија држи на дистан-ци када је Црна Гора у питању и када су актуел-ни процеси у њој у питању.

LU^INDANLU^INDAN 140је опозиција, посебно његова странка, изузетно заин-тересована да се то уради, али да власт не прихвата никакв компромис, што је елементарна лаж и у чему га демантују представници његове партије у Радној групи Парламента.

Човјек нема појма шта се ради у Радној групи, каква је атмосфера, да парламентарна већина прихва-та све сугестије опозиције, па и његове партије, чак и оне које су на ивици законитости, да би се испунио први услов Европске комисије везане за поступање Парламента, да би се отворили предприступни пре-говори. Како су у Радној групи два посланика ове партије из Подгорице, а како је лидер СНП-а ушао у жестоку тучу са подгоричким крилом свог главног одбора, тако да је почео да се, али на дрскији начин него господин Коштуница у свој вакат, приказује као човјек „који није информисан и који није одавле“.

Јуче и данас Црна Гора, у међувремену и Ев-ропа, а сада и јавно сусједни град из друге државе на исти начин саопштавају свој однос према лику и дјелу српског митрополита. Па нијесу ваљда сви остали грешни, а да је само он у праву.

Србија се брутално мијеша у уставни поредак Црне Горе

Протичу бурни дани на политичкој сцени Црне Горе. Све због предстојећег пописа. И не само због пописа. Али попис становништва у Црној Гори, као и у једном броју земаља у региону, питање је свих питања за велики број усијаних политичких глава и у Црној Гори и ван ње. Иако црногорска власт упозора-ва, па чак и моли, да сви дигну руке од пописа, они, којима тамо није мјесто, посебно политички субјекти који дижу велику галаму да ће попис бити исполити-зован, не помаже.

Управо они, који највише дижу политич-ке тензије, покушавају „народу“ предочити да слиједи злоупотреба њиховог права на слободно

изјашњавање – све чине да управо до тога дође. Не помажу ни апели црногорског премијера саопштени домаћој јавности преко домаћих и српских медија, не помажу апели црногорског предсједника да попис буде и остане државно статистичко питање.

Не дају они који се плаше резултата тог по-писа посебно када су идентитетска питања, они који се плаше да ће драматично бити промијењена демо-графска прије свега национална, језичка и вјерска слика Црне Горе у корист демократске Црне Горе у односу на ону која је вјешто политички пројектована на претходном попису од различитих патриотских квази националних прије свега политичких српских структура из Београда и Подгорице.

Посљедњих дана изгледа да је стављена

тачка на и. Одржана је сједница Владе Србије. На истој је усвојена стратегија односа са Србима у ре-гиону којом је најављена дипломатска и финансијска офанзива на устане поретке самосталних и сувере-них држава из окружења Србије све наводно зарад побољшања угроженог положаја српске националне заједнице у тој држави. Још једном, ко зна који пут по реду, у задња два вијека Београд креће према Црној Гори. Креће и према Хрватској, али није ријеч о томе.

И ту није крај, када је Српска православ-на црква у питању. У Дубровнику је требало да се одржи Међународна скупштина православља, која је и одржана, али је читаву пометњу изазва-ло наводно већ договорено учешће српског ми-трополита из Црне Горе, Амфилохија. Реаговале су многе структуре Дубровника, протестовале, тражиле да му се дозволи приступ, па да буде ухапшен због свега онога што је радио почетком ’90-тих храбрећи јуришнике на Дубровник да не посустану, гуслајући им на ратишту о Дубров-нику као српском граду, сарађујући са вођама паравојних српских формација, обећавајући да ће послије Дубровника и Скадар постати српски.

За попис све, попис ни зашта. То је па-рола која би била заједнички именитељ напора националистичког Београда (више се не зна ђе почиње националистички Београд а ђе се завр-шава и почиње демократски) и његови експоне-ната прије свега српских политичких партија у Црној Гори.

Стожер око кога се све врти је Српска црква у Црној Гори и њене епархије. И најгоре у свему нико то не крије. Састанци код предсједника српске државе представника Срба из окружења и српске дијаспоре, тајни састанци клера српске цркве са политичарима наводне српске провенијенције по разним манастирима у овој држави, партијски састанци на којима се у партијској агенди на прво мјесто ставља от-ворено питање пописа и потреба борбе да Срба буде што више, да људи који говоре српским језиком буде што више, да они који подржавају српску цркву буде што више, и много тога другог доказују неспорно.

На сједници Владе у поменутој Стратегији наводно демократски орјентисани од парламента бирани људи који треба Србију да уведу у Европу дају глас документу у коме се констатује да конситутивност српског народа треба да буде поново успостављена за српски на-род у Црној Гори.


Због чега?Обећала је, каже српска владина стратегија,

Црна Гора српском народу конститувиност, али је умјесто тога истој тој заједници ускратила пропор-ционалну заступљеност у установама, просвјети, културним институцијама... закинула јој је економска права па и толико жељни колективни статус.

Зато „послије БиХ“ Србија треба да стави Црну Гору у средишту своје спољне и регионалне политике имајући у виду вишевјековне историјске и цивилизацијске нераскидиве везе између двије држа-ве и народа. Важно је обезбиједити српском народу равноправност и праведну заступљеност у државним институцијама и локалној самоуправи. Неопходно је дати држављанство свим припадницима српског народа који то желе. Треба улагати у политичку (?) економску и културну еманципацију српског народа.

То је од посебне важности за српску владу. То су специфични циљеви и посебне жеље владе ове демократске државе. Стратегија садржи став који говори о потреби да је посебно важно и неопходно системски уредити и гарантовати стечено право на школовање на српском језику. Српски језик се не везује само за Србе у Црној Гори него и за велики број Црногораца који и даље свој језик зову тради-ционалним српским именом. Узвикну на крају Влада Србије. Еурека. И није то све.

Министарство вјера у Влади Србије, каже Стратегија, требало би да настави финансирање и бригу о свештенству и монаштву ради њихове духовне мисије у функцији чувања националног

идентитета, пружање помоћи вјерским, културним и образовним установама, издавачким пројектима, радио и ТВ станицама и обнови и санацији сакрал-них објеката, нормално „обнови сакралног насљеђа српског народа“. Србија даје подршку реституцији одузете имовине грађанима српске националности, српским удружењима, институцијама (па их набраја све до једне), као и Српској православној цркви којој треба помоћи да настави са развојем просвјетне дјелатности, богословије, гимназија, основне школе, обданишта итд. итд.

Држава Србија се брутално мијеша у устав-ни поредак суверених држава у окружењу посебно Црне Горе.

Упозоравали су многи да је враг однио шалу када је Срђан Срећковић (министар дијаспоре у Вла-ди Србије, примедба уредника) прије неколико годи-на кренуо са законским дефинисаним положаја Срба ван Србије, када је Србија направила два парламента, када је предсједник те државе почео да предсједава консултативним сједницама са земљацима расутим дијелом свијета када је....

Упозоравали су многи да је још жива, и те како, империјалистичка политика Београда уперена према Црној Гори и тражили су енергичнију акцију и одговор државне политике Црне Горе. Најновија стратегија Владе Србије „која је објединила све нуж-но, није ништа друго до Начертаније плус Меморан-дум Српске академије наука и умјетности од прије двије деценије.

Црногорски интелектуалци су брзо реаго-вали и упозорили да се ради о потпуном правном промашају и нелегитимном политички силечијском односу институција једне државе у односу на институције и уставни поредак друге суверене држа-

Због тога, каже Стратегија, што са из-узетком Румуније и дјелимично БиХ (силне ли препоруке за тако промишљену политику српске владе, узимати за примјер државу која није држава која је нефункционална, која о јаду за-бави Европу, а прије свега своје грађане „управо зато што је у њој српски народ, а и још друга два конститутиван“) у осталих шест држава регио-на нијесу у потпуности испуњени међународни стандарди заштите права српског народа.

Да би се то постигло Србија треба да уло-жи значајна дипломатска и финансијска сред-ства. Осим Црне Горе српска влада ће тражити конститутивност и за Србе и Хрватској треба по-новити по угледу на БиХ.

Дакле, српска влада жели тоталну неста-билност у свим држава у региону поново путем „борбе за побољшање угрожених српских инте-реса“. А дим од претходних трагедија вођених под том паролом још се није слегао нити су се гробови несрећника страдалих невино у том безумљу охладили.

Реакције у Црној Гори више него жесто-ке и не треба им преводилац. Србија наставља да атакује на Црну Гору. Није прежалила стицање независности по други пут ове државе „и њено одвајање од Србије“. Овога пута српска влада нескривено и бахато Начертаније Илије Гара-шанина са почетка XИX вијека преко осталих мање више тајно вођених империјалних поли-тика Србије према Црној Гори до отворене аси-милаторске политике Милошевића из претходне деценије сада чини званичном политиком држа-ве Србије.

Најновија стратегија Владе Србије „која је објединила све нужно, није ништа дру-го до Начертаније плус Меморандум Српске академије наука и умјетности од прије двије деценије.

LU^INDANLU^INDAN 142ве. Борба за побољшање положаја српског народа у другим државама је магла работа иза чега се крије жеља Србије да на други начин и другим средстви-ма створи Велику Србију, или Савез српских држа-ва. Са међународног аспекта једна држава не може злоупотребљавати своје сународнике државама да би ту државу дестабилизовала, а са становиш-та унутрашњег права Србија је бахато кренула да мијења уставну организацију Црне Горе...

Не може Србија утицати на уставну организацију Црне Горе као ни Црна Гора обрнуто на начин организвана Србија, али шта то вриједи када је „забринута Влада Србије у питању“.

Забрињава што у овом новом колоплету по-литичких папазјанија и недозвољивих државних по-теза учествују комплетне институције државе Србија која је наводно кренула путевима добросусједске сарадње и европских интеграција...

По мишљењу политичких партија у Црној Гори овај документ је редизајнирање старих погуб-них модела рјешавања тзв. српског питања у региону. Тиме се чине лоша услуга не само српској дијаспори већ и држави Србији која себе наводно жели да види у друштву демократских европских држава. Све државе, или већина њих, имају право и труде се да остваре најбољу комуникацију и унаприједе односе са својима ван државе, али то чине на примјерен и у демократском свијету препознатљив начин.

Стратегија Владе Србије је свјетлосну годи-ну далеко од ове праксе.

...Срби у Црној Гори су свој на своме, слобод-ни и равноправни грађани, привржени демократској и грађанској држави који заједно са осталима раде на њеном развоју као и на унапређењу људских права и слобода. Зато овај документ према сусједима не до-приноси развијању добрих односа које Србија вер-бално заговара.

А све ово долази послије посјете новог предсједника Владе Црне Горе Србији, његовог гостовања у српским медијама ђе је рекао да су одно-

си Црне Горе и Србије у узланој путањи, истичући, при том да они морају и могу бити још бољи. Неће зато моћи Србија вратити точак историје назад. Неће успјети поново претворити Црну Гору у своју 27-му изборну јединицу, а државу и њене у инферијоран положај.

Чак су се прије извјесног времена предсједник Србије и предсједник Републике Српске договорили да два пута годишње одржавају заједничке сједнице Владе „двије државе“ да би премијери и министри констатовали шта није урађено и шта треба урадити у брзом року у реализацији договореног у претходним сусретима.

Заједничке сједнице и коментар да оне не угрожавају стабилност, ако је уопште има БиХ, при-че су за малу ђецу. За разлику од људи из овог енти-тета Срби из Хрватске отворено упозоравју „да им Срећковић оваквим потезима одмаже када је њихов положај у Хрватској у питању“. На претходне „при-премне потезе“ челника Србије у сусрет усвајања поменуте Стратегије енергично су реаговали званич-ници хрватске државе, а сада потпредсједник Владе Хрватске, Србин, критикује министра за дијаспору Србије „идејног творца поменуте Стратегије“ због оцјена да Срби у Хрватској треба да буду конститу-тиван народ. Оцијенио је да такве изјаве не пома-жу српској заједници у овој држави. Он је навео да српске политичке странке у Хрватској траже демо-кратски пут за налажење најбољих рјешења за Србе у Хрватској, и оцијенио да се до тог рјешења неће доћи буде ли се све свело на питање конститутивности.

Ето, од Срба из Хрватске послије болног и трагичног искуства које су имали у претходној деценији, када је њихове интересе боље познавао тадашњи режим из Београда, него они сами, молба да их Београд престане бранити и „побољшавати њихов положај у Хрватској“ јер знају кога је змија ујела и гуштера се боји.

др Миодраг Мишко Вуковић, посланик у Скупштини РЦГ

Патерналистички однос који Београд показхује према међународно признатим држа-вама на фону је исте политике која је доминантна у тој езмљи управо у посљедних двјеста година. Црну Гору забрињава управо директан покушај уставног прекрајања и Црне Горе и других држа-ва. Док за демократске структуре у Црној Гори ово представља бруталан атак Србије на Црну Гору за српске странке то је потпуно „нормална ствар“, прије свега за СНП.

Црна Гора захваљује Србији на данајским даровима као што је покушај да је претвори у БиХ. Провидне су и превише при-видне, намјере оних који сањају те снове. У БиХ идентитет звани Република Српска којој се не допада да живи у БиХ и који стално пријети да ће референдумом изаћи из те државе у међувремену развијајући добре односе са „матицом“.


У „Сведоку“ број 757-758. год. XV од 25.01.2011.године на стр. 16. објављен је текст Сло-бодана Турлакова „Quo vadis, др. Мишко?“ којим се оптужује посланик Скупштине Црне Горе, науч-ни радник и универзитетски професор др Миодраг Вуковић за „распиривање нетрпељивости (да не ка-жем мржње) према српском народу и Србији“. Као један од политичких челника изразите суверенистич-ке већине у Црној Гори и истакнутих представника еманципаторске црногорске научне мисли и, најзад, у улози протагонисте доминантих интелектуалних структура које своју државу, народ и нацију виде, траже и њену проспектабилност налазе у концепцији отвореног националног грађанског развоја пове-заног са европским и мондијалним контекстом, др. Вуковић не распирује нетрпељивост, а камоли мржњу према Србима и Србији већ принципијелно у ставу одбране (одбрана је с животом скопчана“, Његош) достојанствено брани аксиологију Дукље-Зете-Црне Горе. И при томе не ради ништа што није људско. Философски логос је утврдио, што си патриотскији и националнији у одбрани, све си човјечнији (људскији). А брани је од програма Велике Србије чија је генеза попут јеврејске судбине двојно-хилијастична, острашћено је трагање за земаљским царством (великодржавље) при непостојању вла-стите државе. Доказују то пројекти „Magna Serbiae“ било да су стварани од Ђорђа Бранковића (1688), Исаије Ђаковића (1708), Давида Неранџића (1785) Саве Текелије („Земљоображеније 1805) и дру-гих. Пројекти Велике Србије иду даље преко Заха, Чарторијског и Гарашанинова „Начертанија“ (Про-грама спољне политике Србије из 1844), Вуковог „Срби сви и свуда“ (Сви штокавци су Срби и Срби

три вјерозакона), Црне руке, односно „Устава“ Аписове организације „Уједињењу или смрт“ из 1911.г. и официјелне политике Србије Обреновића и Карађорђевића, Н. Пашића и осталих па до Милошевића и постмилошевићевског доба. На фону ове лоботомије над црногорским али и српским на-родом којему се циљна функција са терена бављења собом и властите еманципације преусмјерава на дру-гога, на Црногорце и Црну Гору као објекат при чему и сам српски етнос постаје објектом, а не субјектом властите историје, нашли су се и представници ев-ропске мисли и акције у Србији. У том правцу раз-

ни српски званичници, Б. Тадић, светосавска СПЦ у Црној Гори, НВО сектор, удружење српских пле-менских скупштина, српске и просрпске партије воде претпописну кампању логистичком подршком из Србије, њених управљачких структура, квази интелектуалних центара, СПЦ, криптократских и

Заједничко свим тим програмима је садржано у популистичком квази епском дистиху: „Не тражимо ништа ново, само царство Душаново“. А то обновљено Душаново царство постулира не само негацију, асимилацију и ништење Црногораца као аутохтоног, самосталног, историјског, државотвор-ног народа и нације, већ и осталих на реокупираним просторима немањићког псеудоцарства. Након великих историјских пораза за пројекат Велике Србије окончаних 1999.године, официјелна Србија и њена политика нијесу признале повијесну грјешку, заблуду и илузију, већ су дебакл окарактери-сале неуспјехом. То је значило наставак борбе за Велику Србију новим средствима манипулације и суптилније софицираности у новим условима обновљених суверених држава од бивших република и једне покрајине друге Југославије. Активирано је великоцрковље преко светосавске СПЦ као суп-ститут за великодржавље и трансмисија као великодржављу. Потврђују то изјаве Бориса Тадића, да су Црногорци и Срби један народ при чему се негира црногорски народ, нација, држава, историја, традиција, култура, црква и језик. Српски патријарх Иринеј 31. октобра 2010. у Цетињском манасти-ру понавља ове ставове изјавом „нека политичари стварају своје границе, али ће народ бити један, имати једну цркву и остати у духовној заједници преко цркве.“ Светосавље је покренуто у прави крсташки рат против „атеистичке“ Црне Горе и Црногораца који, по њему као и према официјелној научној, политичкој, културној и просвјетној мисли и акцији у Србији су новокомпоновани производ ватиканско-коминтерновске и Титове завјере против српства.

Не тражимо ништа ново, само царство Душаново

Свједочи о томе поступак Рекома и Н. Кандић према митрополиту ЦПЦ Михаилу у Сарајеву, као и најновији скандалозни докуменат – књига Европског покрета у Србији „Спољна политика Србије – стратегија и документа“ по којој треба да буде српски циљ, смисао и акција, остварење наума, да је Црна Гора српски етничко-историјски простор, и да је за Србију геополитички важно да буде мање Црногораца чиме би се доказивала, оправдала и потврдила теорија о српском поријеклу и карактеру Црне Горе и Црногораца, истовременим анулирањем аутохтоне црногорске етногенезе, историогенезе и нациогенезе освједочене дукљанско – зетско - црногорским (дис)континуитетом.

LU^INDANLU^INDAN 144безбједоносних кругова и других. У истом смјеру је из Србије кренула акција о Црној Гори као земљи криминала која се ослања на стару црнорукачку про-паганду типа „Краљ Никола укра вола па га посла пут Котора“ са коначном поруком да Црну Гору треба одвојити од Европе и запада и повратити је у источ-ну, српско-православну, руско-српску и пансловенску интересну сферу.

У духу тих стремљења је уз политичку, на-учна, просвјетна, културна, вјерска и пропаганд-на едукација и медијација Србије и српске етничке мањинске заједнице у дијаспори. Тај идејни курс масовном продукцијом испуњава ангажман свих српских медија. О томе говоре бројнија но икад издања попут сљедећих: „Српске династије“ Полити-ка, едиција „Упознајте Србију 24.“. Београд 2009.г.; „Водич за Србе почетнике“ др. Слободана Турлако-ва, Београд 1999; „Нова историја српског народа“ др. Душана Т. Батаковића и др. Београд 2002.г; „Српска земља Црна Гора“ анонимних аутора на интернету; „Срби пре Аврама и после њега“ проф.др. Радивоја Радића, а слично њему и других неоромантичара који играју забавне игре о Црној Гори и Црногорцима за домаћице и чобане али са опасним и злокобним намјерама за тзв. „коначно рјешење“.

Српство као резерву и залогу свих оних изгубљених за Србију и В. Србију. Турлаков и његови бројни истомишљеници заробљеног ума, оковани илузијом о метафизичкој димензији своје идеје и њој сљедујуће праксе никада нијесу схватили суштину и дубину стихова великог српског пјесника Бранка Миљковића, „да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој“. Турлаков и њему срод-но мишљење митизатора и њихових рецепијената, српску државну и националну слободу претварају у властиту не – слободу, опсједнутошћу атрибуирања, асимиловања и покоравања других. Quid quid discis tibi discis.

Управо бранећи свој народ, нацију, државу, културу, језик, цркву од Турлакова и њему сро д них који се увијек један другом радују/similis si mi li ga u-det/ наступају др. Мишко Вуковић, Мило Ђу ка новић и други црногорски јавни дјелатници, ема н ци па то ри и интелектуалци, прваци црногорског држа вно тво-рног покрета, националног препорода и инте ле кту-алног отпора сваком безумљу. Они бране при нципе слободе и достојанства, а кроз њих и одбра ну сво јег народа и државе, те бране и све оне који су жртве не-гатора и асимилатора. Међу њима и Србе, срп ство и Србију од Великосрба, великосрпства и Ве ли ке Србије. Доказује то величанствени референдум у Црној Гори од 21. V 2006.г. којим је Ђукановић до нио државну слободу, суверенитет и независност и својој земљи и Србији иако ова друга никада није орга-низовала референдумско изјашњавање својих гра-ђана-бирача о властитом државно-правном статусу. Чекала је да црногорски референдум не успије. Али није чекала скрштених руку већ уложила све напоре, логистику, пропаганду, материјална средства и своје присташе у Црној Гори само да пропадне црногор-ски референдум организован изнад свјетских и ма-тематичких стандарда са посебном квалификованом већином већом од просте, стварне већине са но рмом од 55% гласова „за“. Упркос свим притисцима Ђу-кановићева Црна Гора је однијела побједу и за се бе и за Србију дарујући јој независну државност и су-ве ренитет. И поред тога, Ђукановић је и даље вели-косрпска мета и у ад литерам смислу. Смета чак и његова оставка и С. Турлакову. Смета свима онима ко ји су поднијели оставку на то да буду људи. Што има Ђукановић да подноси извјештаје Б. Тадићу о сво јој оставци на функцију у извршној власти када је оставка искључиво лични чин. Ђукановићево необа-вје штавање Тадића о оставци Турлаков ситуира у ко-нте кст некомуникације Црногораца из Црне Горе са Црно горцима у Србији односно њеним грађанима црно го рског поријекла. Заборавља при томе пуну исти ну. Заборавља да су теразијски Црногорци они оту ђе ни и потуђени синекуристи махом школовани у Срби ји и припремани за борбу против своје домовине.

Постмилошевићевска Србија на ис-току само је закорачила у процес политичке демократизације друштва, али ни корак није озбиљно искорачила у токове и процесе духов-не еманципације и властите денацификације. Потчињава себе себи, плитким и јефтиним ми-товима из доба средњег вијека и епохе 18-20. стољећа. Апсолутизацију поражене истине, своје „историјске истине“ и „истине“ о историји за-сноване на неупитности, априоризму и аксиома-тици држи за своју свету истину остајући вјерна илузији духа oppidanusa. Турлаков и њему слич-ни, држе је приковану у не-духу свијета паланке, некритичког и митског мишљења. Тај је пут пут ентропије и дисолуције. Све веће истрајавање на концепту „Grosserbenthuma“ деструира Србију. Све већа војна, политичка, пропагандна и идејна ангажованост за Велику Србију донијела је за ре-зултат све мању и мању Србију. То је сакрамент теорије „Срби сви и свуда“ и своје и само своје неаргументоване и недоказиве „истине“. Истине без остатка. Надистине. „Истине“ над истинама која је сва у самозаблуди – од српства као етноса, насталог као и сви народи свијета у историји и кроз властиту историјску самопродукцију, „кре-ирала“ је српство с ону страну ума, српство као метафизику, као надетнички и наднационални појам, божанство. Српство као небески народ.


Турлаков је у спорном тексту у сукобу и са со-бом и са непобитним историографским чињеницама и са разумом. Др. Вуковић је истакнути протагони-ста црногорског језика али није „главни носилац новог црногорског језика“ чији је реформатор и ко-дификатор, језикословац, академик др. Војислав Никчевић, преминуо у Београду 2007. (нимало случајно) и домаћа, црногорска језикословна памет и ум окупљена у ранијем и садашњем Институту за црногорски језик и језикословље. Она је без загре-бачких језикословаца (Силић, Прањковић) одрадила свој дио посла на исправљању историјских неправди према црногорском народу након 1918.г. Штросмајер није „вјеровао да ће му у прављењу раздора између Срба и Црногораца бити лакше да Црногорце пока-толичи“. Штосмајер није покатоличио или конверзо-вао Црногорце у католицизам, у којем су они били кроз дукљански период своје повјеснице од 1054. до 1196. када су их Немањићи доминацијом Рашке над Дукљом, превели у православље. Штросмајер је ве-лики мост између Црне Горе и Ватикана. Уз његову сарадњу и посредништво његов лични пријатељ књаз Никола је 18.8.1886.године склопио конкордат с Ва-тиканом. Тим чином је постберлинска Црна Гора као мултиконфесионална, вишенационална, доминантно православна држава постала уједно прва балкан-ска и словенска државна заједница која је склопила конкордат са Светом столицом, доживјела при томе уважавање Ватикана кроз клаузуле да се Барско (Дукљански) надбискуп поставља и инаугурише сизе-ренством црногорског господара, а да службени језик у католичким богомољама у Црној Гори не буде латин-ски већ домаћи, матерњи, црногорски народни језик. Овим величанственим чином Црна Гора се потврдила

као држава екуменизма, мултифонфесионалног ка-рактера, домовина слободе, међувјерске толеранције и универзализма. Компарирање др. Мишка са г-ђом Јеленом Триван флоскулом С. Турлакова „да и ми имамо једног, додуше, женског др Мишка“ није ниш-та друго до немоћ овог писца – памфлетисте да се суочи са аргументацијом др. Вуковића. Немоћан пред чињеницама, г. Турлаков прибјегава мизантропским етикетама и клеветама. Оне су једино његово оруђе

и оружје уз заблуде које „најљепше пјевају“. Џабе је Турлаковљево призивање његовог Ристе Радовића као „насљедника чувара Косовског аманета још од Арсенија Чарнојевића“, када Црногорци нијесу уче-ствовали у боју на Косову 28.6.1389.г. Др. Вуковић је, у праву, г. Турлаков, када је констатовао да на Румији није био православни храм који су Амфилохијевим произвољностима и конструкцијама срушили Турци. Тамо је био древни тумул. Такође је у праву истичући општепознати факат да је на Румији о Тројичину дне

Данашњи теразијски Црногорци сљедбеници су оних својих претходника који су дјеловали као политичко надземље и подземље у садјејству тајне дипломатије, обавјештајних и контраобавјештајних формација, параинституција и параформација. Антицрногорског комитета из 1903. на челу са краљем Петром и пропагандом „Пијемонта“, „Словенског Југа“, „Трибуне“, „Речи Слободе“, „Дневног ли-ста“ и других. Ређале су се афере, Прва и Друга ријеч Црногорске омладине, тзв. „ђачко питање“, „Бомбашка афера“ и „Колашински процес“ те коначно прекид дипломатских односа... Круну бол-них додира ових двају цивилизација, култура, историја, народа и држава, представљала је нелегална и нелигитимна Подгоричка скупштина из 1918. као по Живојину М. Перићу и правно-теоријској мисли, чин debellatio (освајањем), побједа се завршила нестанком побједиоца окупираног од својег ратног савезника (Србије) и савезникâ (Француска) и, уједно inexistant (непостојећи акт). Услиједио је Божићњи останак црногорског народа као одговор на срамну подгоричку скупштину и насилно и пријеварно присаједињење Црне Горе Србији спроведено via facti али и доказ да међусобну борбу воде два различита а по много чему, у суштини, два супротна народа. Анексија је остварена упркос чињеници да је Црна Гора спасила Србију 1916. на Мојковцу у за себе потпуно непотребној бици уочи које је регент Александар молио и вапио: „Ако црногорска војска само за 24 часа заустави аустро-угарску војску Црна Гора се вечно одужила српству“. Анексија је спроведена уз припомоћ синекури-ста, плаћеника, српских агената и држављана и црногорских потвуђеника, касније дијелом разочара-них „ујединитеља“. Сада су на сличном послу новокомпоновани теразијски Црногорци који аргатују против своје мајке Црне Горе попут својих претходника од прије једног вијека и дуже.

За разлику од ње, Србија и тада и сада оби тава као контра секуларно, клерикално дру-штво, потчињено идеологији и „теологији“ агре-сивног светосавско-православног фундаме нта-лизма. Колико је непознавање духа и каракте ра Црне Горе Турлакова, најбоље свједочи чиње ни-ца што он својег миљеника, штићеника и исто-ми шљеника М. Амфилохија именује именом Риста Радовић. У Црној Гори, г. Турлаков, му-шке главе не иментују се именима жена, односно именицама женског рода. У Црној Гори не по-сто је Добрица, Сава, Васа, Таса, Тома, Риста. Та по ја ва није карактеристична за Црну Гору већ за Србију.

LU^INDANLU^INDAN 146изношен крст (сада код фамеље Андровић) за којим су ишли барска браћа три вјере, православци, като-лици и муслимани. Тај интерпелигијско екуменски и мултиконфесионални култ управо је лименом ка-раулом, квази црквом порушио штићеник г. Турла-кова М.Амфилохије у низу својих активности на посрбљавају Црну Гору и преумљењу Црногора-ца. Овај култ је развијен у славу блаженог Влади-мира чија је трагична судбина описана у Барском љетопису (Regnum Sclavorkum) попа Дукљанина. Али, г. Туцаков има проблема са именима па блаже-ном Владимиру додаје предиме Јован иментујући га Јован Владимир. Име Владимир овом свецу постоји у византијским изворима. Име Јован Владимир први пут се појављује у натписима изнад врата цркве коју је 1381. обновио Карло Топија. Како? Ево одговора: Владимирове мошти донесене су у манастир који је носио име Св. Јована. То се мјесто зове Шин Ђон што на албанском значи Свети Јован! Дакле, у питању је манипулисање са именом Св. Јована Владимира, који никада није постојао а приказиван је у лажној аколутији (житију) у царском орнату. Постојао је и постоји Блажени Владимир (Дукљански) муж Ко-сарин, Дукљански (Црногорски) владар и светац страдао 4. по новом грегоријанском, а 22.5. по ста-ром јулијанском календару љета Господњег 1016. Свецу под именом Св. Јован Владимир који никада није постојао СПЦ у Бару подиже храм а у Подго-рици звоник и то наспрам звоника Стефана Немање што представља нонсенс али и грубу провокацију јер је Немања уништио Владимирову државу Дукљу (Црну Гору). Србија није шћела, све до 1861. године да помиње Беатуса Владимира, ни под именом Јован

Владимир јер би то говорило о Дукљи – Зети – Црној Гори као преднемањићкој држави.

С. Турлаков не спори традицију државе Црне Горе од Св. Петра Цетињског, али при томе спори оно што је неспорно, покушава да оспори државни и народносно-национални континуитет Дукља-Зета-Црна Гора прекинут немањићком доминацијом 1196-1321. када су Балшићи ослободили Зету (Црну Гору) од Рашке (српске) доминације. Беатификује ратне злочинце из II свјетског рата (Шиљак, Вукојичић и други). Велича и „рехабилитује“ злочиначки чет-нички покрет. Хоће да је држава у држави. Тренутно је М. Амфилохије на радном задатку предпописне кампање како би било што мање Црногораца на осно-ву чега би се Црна Гора редефинисала као федерација два народа (белгијски сценарио), тј. као друга „не-зависна српска држава“ чиме би Србија добила два гласа у ОУН. Био би то увод у нестанак Црне Горе. Миљеник С. Турлакова М. Амфилохије, умјесто бла-гослова упућује клетве и то на благе дане Божићњих радости. Постао је незаобилазна тема Бриселског естаблишмента ЕУ!

И на концу, послије свега овога г. Турлаков приговара др. М. Вуковићу да тражи повраћај црно-горске црквене имовине њеним одузимањем од СПЦ због пара! Паре су ту најмање битне г. Турлаков! Црна Гора прије свега хоће да успостави недјељиву власт правне државе на својој територији. Хоће да успоста-ви Уставом загарантоване вјерске слободе и права за све вјерске заједнице, цркве и вјернике. Хоће да откло-ни сваки вид вјерске мржње и дискриминације коју спроводи, на жалост, светосавска СПЦ. Хоће да ис-прави историјску неправду према својој домицилној

Он је у огромној заблуди и када спори постојање аутокефалне ЦПЦ коју је неканонски уки-нуо регент Александар Карађорђевић својим указом од 17.6.1920. објављеним у Гласнику, службеном листу уједињене СПЦ број 1. год. I од 1 (14) 7.1920.г. Овај акт уз многе друге најбоље демантује његову неистину да ЦПЦ није постојала сем као јексик црква. Његова аподиктика да ЦПЦ никада неће бити аутокефална је само излив мизантропије према свему што има црногорско обиљежје и значење. Он ЦПЦ приписује политички карактер који искључиво припада светосавској СПЦ. Светосавска СПЦ на челу са М. Амфилохијем је континуирано испољавала и испољава свој деструктивни и према Црној Гори антидржавни и антинационални карактер. М. Амфилохије и светосавска СПЦ су под-стицали на рат вођен на тлу ЈУ република, водили ратну пропаганду, претварали цркве у Црној Гори у војне касарне а Цетињски манастир у гарнизон Арканових паравојски и френкијеваца. Ширили законом кажњиво распиривање вјерске, националне и расне мржње, фалсификовали историју, аси-миловали, негирали и посрбљавали Црногорце и Црну Гору, вршили масовну девастацију сакралних црногорских објеката преобликујући их интервенцијама на ентеријеру и екстеријеру у светосавске и српске, подизали објекте дивље градње (по извјештају владе РЦГ из 2005.г. површине од преко 8000 м.квадратних), водили незаконито финансијско пословање. СПЦ је у Црној Гори егзистирала од 1920. и још увијек егзистира без својства правног лица, без жиро рачуна, фискалних каса, бавећи се прањем новца његовим манипулисањем ван платног промета. СПЦ у Црној Гори није плаћала и не плаћа порез држави Црној Гори на онај дио који је то дужна и обавезна да ради. Бави се градњом хотела и ради на црно. Бесправно газдује црногорском сакралном имовином. Организује нападе на свјештенство и вјернике ЦПЦ. Организовала је митинг рушења легалне и легитимне власти протест-ним митингом пред Скупштином Црне Горе поводом признавања Косова.


ЦПЦ. Хоће да спријечи еклатантни вид урушавања државног, националног и грађанског суверенитета на својој недјељивој и неотуђивој државној територији. Хоће да заштити од даљих девастација своје сакрал-но и културно насљеђе. Хоће да рјешава и ријеши проблеме из ове сфере друштвених токова у складу са највишим стандардима међународне правне прак-се. Хоће да спријечи даљу дисолуцију и деструкцију Црне Горе етц.етц. Хоће да врати цркву цркви, по-литику политици, државу држави по древном „Богу Божје, цару царево“. Али непотребно је даље еду-ковати г. Турлакова о смислу духовних вриједности. Али пардон! Ако би и даље инсистирали на овоме од

г. Турлакова би тражили немогуће! Да је хтио имао је кад ово научити. За њега, г. Амфилохија и њихове истомишљенике непогрјешиво важи оно што је Св. Петар Цетињски прозборио: „Ви радите оно што зна-те, но не знате што чините!“Премјештен Пивски манастир, може и

црква на РумијиКако се приближава попис становништва,

светосавска СПЦ у Црној Гори форсираним маршем убрзава процес клерикализације црногорске држа-ве и друштва. Као и увијек, она при томе ради оно за што друге осуђује. Напада политизацију пописа коју, по њеним измишљеним оптужбама, врше раз-ни представници црногорске етничке и националне већине, а сама до крајњих граница спроводи прет-пописну кампању. Циљ јој је више него прозиран и јасан: од српске партијске, политичке и клерикалне мањине створити српску етничко-националну већину ради урушавања и обездржављења црногорске држа-ве ревизијом резултата референдума о независно-сти Црне Горе од 21. маја 2006. године, или њеним претварањем у другу „независну”, по суштини дру-гу српску државу. Посљедице једне такве ревизије

биле би затирање црногорског народа, нације, цркве, језика, историје и културе.

Још од прије Гарашанинова Нечертанија српска политичка, црквена и квази научна мисао перманентно до данас дјелује на преумљењу Црно-гораца и деперсонализацији Црне Горе њиховом асимилацијом, негацијом и ништењем. Посљедица тога је била трагична 1918. година, ликвидацијом Црне Горе као суверене државе и брисањем црногор-ског народа, нације и цркве. Срби у Црној Гори никад нијесу били ни народ, ни нација, а камоли аутохтони, државотворни и историјски етницитет. На потоњем исполитизованом попису из 2003. године нарасли су на преко 30 одсто, иако су до тада фигурирали са свега неколика процента. Сада је сврха СПЦ и њена циљна функција би се на предстојећем попису оства-рила утемељењем и конституцијом српског народа и нације у Црној Гори њиховом трансформацијом из политичке, клерикалне и партијске у етничку категорију. Овим СПЦ реализује стратешки наум национално - црквеног пројекта Велике Србије који по њеним архитектама и након неуспјешних рато-ва за тај империјални циљ окончаних 1999. године, није био грешка већ неуспјех. Зато, да би се пости-гао успјех, СПЦ у служби пројекта Велике Србије ради на претварању историјског пораза великосрп-ског државног програма у побједу великосрпског црвеног (клерикалног ) програма и пројекта. Другим ријечима, великодржавни пројекат Велике Србије по-лаже на попису поправни испит кроз великоцрквени програм и акцију светосавске СПЦ.

Кампању пред попис СПЦ је претворила у прави пропагандни рат. У њеној функцији су све српске и просрпске политичке партије у Црној Гори, удружења и синекуром придобијени присталице. Клеветају се прваци владајуће коалиције у Црној Гори, челници црногорске оријентације и митро-полит ЦПЦ. Као средство кампање српски митро-полит у Црној Гори Амфилохије користи и клетву. При томе, овај митрополит манипулише са клетвом истичући да је њу користио и Св. Петар Цетињски. Св. Петар Цетињски је клетву употребљавао у циљу одбране слободе, достојанства и јединства Црне Горе, а митрополит Амфилохије је користи против Црне Горе. Његова манипулација са лаковјерницима и црногорским вјерским лаицизмом је више него очи-та. Када би се његове клетве изречене до сада оства-риле нико не би жив остао у Црној Гори. Свједок тих клетви, духовни поглавар ЦПЦ, митрополит Миха-ило све те клетве прима на себе и уједно изјављује да клетву према другоме никада неће изрећи. Ми-

А суштина цркве нијесу паре и материјална добра, за што се залаже СПЦ, г. Амфилохије и г. Турлаков. Суштина цркве је Бог, вјера, вјера у Божјег сина Исуса Христа, једнакост пред Богом без обзира на пол, нацију, професију, социјални положај, морална и духов-на обнова, изградња савршеног човјека и друшт-ва („Будите савршени као отац Ваш небески“), бесмртна душа, социјална и општа правда, мир, љубав, нада, слога........... Црногорска историја и црква уче да свијет не води материја него идеје. Не води га тијело, него душа као дио људског бића који не умире са тијелом.

Прво, та имовина није власништво СПЦ већ неотуђива имовина државе Црне Горе а СПЦ је само њен корисник. (СПЦ је власник само малог дијела сакралне имовине у Црној Гори коју је сама и уз помоћ државе подигла након 1920.г.).

LU^INDANLU^INDAN 148трополит Амфилохије манипулише клетвом и кад је у питању нелегално од њега подигнута црква на Румији. Критичко мишљење је цркву на Румији ока-рактерисало „осматрачницом”, „караулом”, „стра-жаром”, јер је деструирала и привремено укинула традицију међувјерског живота у Бару као једном од темељних култова мултиконфесионалне Црне Горе и њеног међурелигијског екуменизма и универзализма. Колико је вриједна црква на Румији, толико је теш-ка и остварљива клетва митрополита Амфилохија. Митрополит Амфилохије манипулише са црквом на Румији пријетећи носиоцима и „заступницима правне државе Црне Горе да је у питању освешта-ни сакрални објекат” или, како га он манипулативно приказује, „светињом”. Заборавља, уз то, да је освеш-тан од његове цркве био и Пивски манастир, па је својевремено премјештен.ЗЛОЧИН ИЗ 1918. ГОДИНЕ И ДАНАС

ТРАЈЕУ „Сведоку“ од 22. фебруара 2011. године

на страни 22. и 23. у тексту под насловом „А што га не написа црногорским језиком!?“ С. Турла ков не мо ћан пред чињеницама, запада у све већа и ве-ћа противурјечја са самим собом па досљедан то-ме, а у ствари, самом себи, прибјегава замјени те-за, подметањима, изопачавањима и фалсификати ма историје. Његово једино и најјаче оружје су кле ве та, увреда и груба дисквалификација, у чему је као и у идеологији великосрпства попут својих исто ми ш-

ље ника безуслован, искључив и једностран. Безус-ловност, глупост, лудост и самонегација једина су обиљежја немоћи његове и великосрпске асимила-торске идеологије и методологије.

Да сам свој текст, г. Турлаков, написао на црногорски језик ви га неби разумјели. Неби га разумјели као што нијесте разумјели ни ви, ни Пе-тро нијевић, ни Николај Велимировић генијалног пје сника. Да сте га разумјели, неби ваши сународ-ници ријеч „пáс“ (генерација, нараштај, кољено, по ко љење) преводили ријечу „пàс“ што значи, псе-то, кучка, одрасло мушко пашче, домаћа животиња, а у фигуративном значењу врло рђав, зао, заједљив човјек. Да сте га разумјели неби га српски писац Душан Богосављевић 1927. г. прерадио у припове-тку, преводио са кривотворењима, гријешкама и неразумијевањем са црногорског на српски језик, па му и наслов екавизирао у „Горски венац“ издајући га у едицији „велики писци за омладину“, објављеној у издању А.Б. Цвијановића у Београду. Пошто га нијесте разумјели, а разумије га сваки црногорски сељак за разлику од вас, и српских универзитетских

Како су Црногорци могли учество-вати у Косовском боју, када су, по самој себи противурјечној измишљотини г. Турлакова, на-стали као посткосовски народ, односно Срби – пребјези у Црну Гору.

Господина Турлакова који је изјавио да сумња како је Београд толико ангажован у ометању званичних црногорских намјера, де-мантовала је Влада Србије. Она је 21. јануара ове године усвојила докуменат у којем се тражи да Срби буду означени као конститутиван на-род у Црној Гори. То води промјени Устава Црне Горе. Влада Србије усвојила је стратегију односа са Србима у региону у којој најављује политич-ку, дипломатску и финансијску офанзиву према Црној Гори, другим ријечима, реконструисање црногорске државе и друштва као српске Црне Горе. Овај најновији српски национал-ни програм се налази у „Стратегији очувања и јачања односа матичне (Српске) државе и дијаспоре и матичне државе и Срба у региону”. Ерго, обновљени великосрпски империјализам стартује по давно виђеном сценарију „с бригом за своју националну мањину ван матице“.

Да сте схватили, знали и разумјели црно-горски језик неби Александар Карађорђевић и ми нистар Давидовић злогласним Апоњијевим за коном 1919. г. забранили црногорску историју и црногорски језик у школама у Црној Гори. Не-би при томе умјесто црногорске историје и језика уве ли српску историју и језик којим је „гласо-вир“ преведен у „клавир“, црногорцизми „бој“ у „спрат“, „офит“ у „закуп“, „сумарен“ у „под-мо рницу“, „теглаћ“ у „поштар“, „афишажа“ у „об ја ву“, „инсурекција“ у „побуну“, „голем“ у „ве ли ки“, „бригадијер“ у „генерал“, „мустра“ у „озна ку“, „пашапорат“ у „пасош“, „трупотања“ у „грају“, „ћухомет“ у „вјетрометину“, „кри ла-тић“ и „орлић“ у „пилот“, крок“ у „корак“, „ци-панцио“ у „целовит“, „цитација“ у „похвалу“, „сентом по свијету“ у „свет“, „пасати“ у „проћи, „ћемане“ у „виолину“, „бушљика“ у „пору“, „брзо јав“ у „телеграм“, „вареника“ у „верони-ку“, „ćевер у Подгорици“ у „буру“ иако она не ду ва нако пува на „приморју“, „нако“ у „него“, „по рат“ у „луку“, а „кртола с капутом“ у „сос со алеву паприку“ (Глас Црногорца бр.80. 27.XI 1919. г. стр.4, Црногорац 12, 18. III 1925. стр 2. и „Црногорски језик у јавној употреби“, зборни-ка саопштења, Црногорски ПЕН, Цетиње 2003.). Питам Г. Турлакова: Како ће превести на српски је зик црногорску ријеч „косијер“ која означава црно горску националну алатку?! Да неће можда као „косер“! Такође га питам: Како ће превести не пре водиву ријеч ćериво (грожђе) које није ни црвенкасто ни чисто љубичасте боје?!

LU^INDANLU^INDAN 149професора, „Горски вијенац“ је у Србији објављиван са рјечником страних, непознатих и мање познатих ријечи. Најзад, нијесам га написао на црногорски што таква могућност није предвиђена уређивачко-издавачком концепцијом гласила „Сведок“. Кључ од-бране г. Турлакова лежи у његовом цитату Његошева писма Осман-паши Скопљаку од 5. октобра 1847. г. којим мој опонент цитирајући истиче: „Када је Бајазит Босну покорио, када су дивље орде Азијатске, наше малено, но јуначко царство, разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставиле своје отечество и у овијем горама утекли“. Јесте ли уопште свјесни тога што сте казали и закључили. Јер, по вашој науци, непостојећи Црногорци учествују у боју на Косову да би послије њега настали као Црногорци и Црна Гора која по Вама није ништа друго до „прибјежиште косовскијех јунака“. Ви господине Турлаков „чини-те оно што знате, но незнате што чините“. Јесте ли свјесни ове крупне нелогичности и нонсенса. Ако

Црногораца нема прије Косовске битке како су над њима могли задоминирати Немањићи који су 1183-1186 превластили Дукљу-Зету-Црну Гору и њом за-

господарили, да би је од њихове предоминације осло-бодила друга по реду црногорска династија Балшића средином 14. стољећа након вијека ипо рашке пре-власти.

Доктору Турлакову није јасно да се историја не може писати на основу пјесничких писама која нијесу прворазредни историјски извор. Осим тога ово писмо Осман паши Скопљану од 5. X 1847. објављено је без изворника у јубиларном издању београдске Просвете из 1967. г. у склопу књиге ше-сте стр. 51-53. „Целокупних дела Петра Петровића Његоша“, издатих поводом 150. годишњице пјесниковог рођења. Да је писмо неаутентично свједочи и чињеница да овог писма нема у томови-ма „Петар Други Петровић Његош у свом времену“, академика др. Јефта М. Миловића који је у едицији под овим насловом објавио сваки докуменат и писмо Његошево или везано за Његоша из југословенских и свих осталих страних архива, библиотека и музеја насталих у периоду Његошеве владавине од 1830. до смрти 1851. године. Да Петровићи-Његоши нијесу ни из Босне, ни са Косова, нити да су Срби, доказао је познати црногорски историчар Ристо Ковијанић на основу аутентичних архивских докумената котор-ског архива утврђујући непобитне податке о родо-начелнику његушких братстава Хераковића-Хераку Хераковићу чије поријекло иде стаблом, Богута (око 1340) – Ђурађ Богутовић (1370) – Херак Ђурковић

(1480), -Лука (1510) – Стјепан – Шћепан, калуђер – Петар Шћепанов, родоначелник Петровића – Његоша – Шћепац (Стијепо) Калуђеров (1680) од којег су владика Данило Петровић Његош, родо-начелник владајуће куће Петровић-Његош (1670-11.1.1735) који је владао Црном Гором као њен вла-дар и владика од 1697 до 1735. Од Шћепца (Стијепа) је и његов брат Радул. Родно стабло од Херака иде,

Дакле, закључује г. Турлаков, Његош сматра Црну Гору као прибјежиште српскијех јунаках послије Косовске битке. По Турлако-ву, то другијем ријечима значи, да Црна Гора и Црногорци датирају након 1389. године, те да су српског поријекла, односно Срби и то искључиво „косовски осветници“. Овај Турлаковљев закључак је традиционална митска великосрп-ска конструкција и измишљотина, скована у циљу негације и асимилације црногорског на-родносно-националног бића и свијести. Ова измишљотина је и толико нелогична да негира не само дукљанско-зетско-црногорску историју испуњену настанком и животом Дукље-Зете-Црне Горе као државе него и Црногорце као историјски и државотворни народ који је 7. ок-тобра 1043. у бици на Туђемилима код Бара под командом својег владара Војислава поразио византијску војску о чему поред осталог пише и поп Дукљанин у својем „Регнум Сцлаворуму“. Овај датум је дан војске Црне Горе, а споменик (обелиск) у част ове велике историјске битке и побједе је ових дана злодјелом засад непознатих вандала порушен. Ако Црногорци не постоје прије Косовског боја 28.6.1389. г., него су настали тек послије овог боја и кад је по Вама Црна Гора једино могућа као „Прибјежиште косовскијех јунака“, како су могли Црногорци учествовати у овом боју што ви фалсификатом и невиђеном глупошћу и нелогичношћу закључујете.

Историја се, опште је познато, не може градити на претпоставкама већ на непобитним аргументима. И под хипотезом, да је поменуто писмо Осман – паши Скоплаку вјеродостојно и аутентично, др. Турлаков се налази у лавиринту непремостивих противурјечности са самим со-бом, јер „кад је Бајазит Босну покорио“... онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставиле своје оте-чество и у овијем горама утекли“. Овај цитат су-герише да су Петровићи-Његоши и поријеклом тј. родом из Босне а како су по Турлаковљем измишљотинама и конструкцијама Црногорци (и Петровићи-Његоши) преживјели косовски Срби, отуда по њему произилази да је Босна на Косову, односно Косово у Босни иако их дијели велика раздаљина.

LU^INDANLU^INDAN 150дакле, преко Ђорђа Богутовића и Херака Ђурђевића, из Дробњака који су тада обухватали никшићко подручје до Оногошта, захватали Рудине, Дугу и планину Његош. О овоме исцрпно говори др. Душан Оташевић у књизи „Његуши кроз вријеме“ (XIV-XX вијек), Подгорица 1999. г. у поглављу „Главни талас досељеника и настанак нових сеоских насеља“, на стр. 47-48. Г. Турлаков је представник и заробљеник ердељановићевске квази историјске романтичарске школе. Ова песудоисторијска школа има за свој основ студију „Стара Црна Гора“, Јована Ердељановића, објављену 1926. г., у којој се, као и у свим другим студијама ове врсте, племенска предања пласирају као научна сазнања.

Ево како Едрељановић изводи, тобоже, науч-но доказане закључке: „Тврдњи Почека, да су у старом сродству са братством Мијушковића у Пјешивцима и да су Мијушковићи од оних њихових рођака, који су остали у Пјешивцима, може се потпуно веровати, јер заиста – као што ће се у одељку у Пјешивцима опширно показати – Мијушковићи и остала, сродна им, братства у Пјешивцима имају предање, да се по-

реклом из „старе Србије““, а такође славе Св. Јована“ (стр.357-358)“ Ердељановић, дакле, једно предање сматра научном истином, ако га потврђује још једно предање!

Наука није утврдила ни српске досељенике ни њихову средњевјековну државну ни косовску традицију у Црној Гори па неманисање, душанисање, обилићисање, лазарисање и косовисање С. Турлакова послије Косова је само његов празни хиперпатетични ламент над тобожњим посткосовским пребјезима у Црној Гори, над оним, дакле, што не постоји. Црно-горци нијесу српски ускоци него старосједиоци. Да нијесу српски ускоци и пребјези него старосједиоци тврде и М. Решетар и Нићифор Дучић (Одговор на питање Богишића, Стварање бр.2., 1958, 172; Н. Дучић, Црна Гора, Београд 1874, стр.64). Умјесто у Црну Гору ђе их одводи данас С. Турлаков, Тур-ци су, по Константину Јиречеку (Историја Срба III, 91), одвели у ропство доста главнијех Срба. Исто тврди и др. Јов. Хаџи Васиљевић („Муслимани наше крви у Јужној Србији, друго издање, Београд 1924-Штампарија Св. Сава – стр.4.).

Заклоњен ауторитетом професора Београдског универзитета, Ердељановић није само раз-на домишљања сеоских причалица инаугурисао као научно провјерене чињенице, већ је таквим писањем дао подстицај разним сеоским учитељима и свештеницима, да се и они на овај начин баве прошлошћу црногорских племена. Сви они су вјеровали да се баве најозбиљнијом етнографском на-уком, иако су своје књиге састављали од прича и предања. Наравно да ови њихови радови не би имали било какву тежину, да иза њихове писаније није стајао ауторитет Јована Ердељановића, про-фесора Београдског универзитета. Тако су умјесто према критичкој историографији и озбиљној на-уци, кренуло уназад – ка романтизму и измишљотинама. Без обавезе да своје тврдње доказују из-ворима, разни писци племенских историја започели су у Црној Гори праву племенску олимпијаду: проналазили су се преци у најранијој прошлости, измишљали родоначелници, који су обавезно пред-ставници српске средњовјековне властеле, па и самих Немањића, доказивало одакле је ко дошао... Таква племенска наука, увелико је одредила историјску и националну свијест становништва Црне Горе током XX вијека“, закључује познати савремени црногорски историчар и универзитетски про-фесор др. Живко Андријашевић (исти, Doclea, посебно издање, ДАНУ 2011. године, стр. 126-7), што је био дио државног пројекта државе СХС тј. велике Србије против Црне Горе. „Рађали“ су се тако Црногорци српског племићког поријекла све измишљени потомци Обилића, Орловића, Југовића, Хребељановића, Косанчића, мајке Југовића а она и Косовка ђевојка су „рађале масовно“ и масовније од Џемс Ватове парне машине и то у измишљеним вербалним конструкцијама као да никад нијесу имале менструални циклус, да се тако помало вулгарно али истинито изразимо. Црногорци нијесу учествовали у Боју на Косову. У вријеме косовског боја Зетом/Црном Гором је владао црногорски вла-дар Ђурађ II Страцимировић Балшић. Под његовом владавином Црногорци су ратовали против Срба што је искључивало било какву њихову солидарност са српском властелом и војском. У „Историји о Црној Гори“. Његошев предак, црногорски владар и владика Василије Петровић Његош истиче да Црногорци нијесу учествовали у боју на Косову. Пријетходно додаје да је кнез Лазар три пута рато-вао против Балше, али сва три пута од Балше би побијеђен. Балша није ступио у бој против Турака. Владика Василије у својој Историји о Црној Гори (репринт Лексикографског завода СРЦГ, Титоград 1987. стр. 51. а иначе је први пут штампана на руском језику у Петровграду 1754. г.), истиче „а мало ђе Србљи битку добише без Црногораца“ (исто). Послије косовског боја српски деспоти, велможе и властела свјетовним „конвертитством“ постају харачлије и помагачи турском освајачу, а не пребјези у Црну Гору. Дакле, нема српскијех емиграната у Црној Гори ни преношења традиције државног средњовјековља и косовског боја послије Косова.

LU^INDANLU^INDAN 151Ослањајући се на друге изворе даље говори о

ужасима које су Азијати радили над српским и окол-ним освојеним живљем. На томе се заснива политич-ка филозофија кнеза Милоша Обреновића када је ку-дио Петра I Црногорскога да поџиже буне у Србији, које нијесу Србији ништа добро донијеле осим зло, даљу и још већу погибељ и нос окидени. Тога ради и Његош живот под турском влашћу назива ропством, робовањем. Јов. Хаџи Васиљевић наводи податке и изворе о насилном и „добровољном“ турчењу. Чеда Мијатовић наводи да се Србија, за вријеме под Тур-цима“ налазила као у опсадном стању“, те да су „код таквог стања ствари, Турци стално одводили из Србије робље“ (Гласник Срп. Уч. Друштва XXXVI, Пре триста година; Љуб. Стојановић, Стари Српски Записи и Натписи бр. 328, 330, 331 и даље). Смичи-клас Т. Двијестогодишњица ослобођења Славоније 1, стр. 73: „Турци су до сада, кад су с киме ратовали, водили у ропство ђецу и жене гдје су год које мог-ли ухватити а и људе које нијесу сјекли. Гдје који су ове робове држали те су их служили а највише их је продавано и препродавано; зато је свагда уз војску ишло људи не само из Цариграда него и преко мора (из Азије и из Африке) који су робље куповали и у своје земље водили. Рајетин није могао роба купити и држати, него га је могао откупити и пустити да иде код хоће. Сви господари од робова навраћали су и на-гонили робље да се турчи, особито ђецу и младе жене и ђевојке и многи су се женили робињама...“

О томе збори српски историчар др Владимир Ћоровић: „Положај нашег тежачког света у Турској ца ревини није био мучан првих времена турске вла-сти. Чак се може рећи да му је донекле постало лак-ше него што му је било у нашој држави у 14 веку (исти, Историја Југославије, Просвјета Београд 1973, стр. 110./. И др Иван Божић збори о турској власти као о ослобођењу (Историја Југославије, исто). О

косовско-митској ирационалној пројекцији познати монтенегринолог и нациолог Сретен Зековић вели:

„Косовско-митску ирационалну пројекцију, реинкарнацију и реминесценцију златног доба, моћне православне царевине (сан о двоглавом бијелом орлу) чија се неповрнута реинтеграција једино мог-ла супротивити моћному иновјерном царству, могли

су, прије свега, да продукују они феудални слојеви који су чезнули за идеалним вактом, некада(ш)њим све(државно-православнијем) јединством, и који су тежили да га обнове, доцнији је плод онијех који су са косовскијем поразом изгубили своје фе-удалне (рајске) привилегије, а позније онијех који нијесу били за корјенито ослобођење од вањскога и домаћег феудализма, но само за спољње ослобођење, реконструкцију старијех повластица, обнављање Душановога царства унутар и у раму Турске, а кроз хатишерифски (аутономашки) процес. То ће сушта-ствено одзвонити и у самом Начертанију које иште да се Турско царство („Славена турских“) полако до-гради и замијени христијанским (српским) царством. Та идеализована, идеологизована, теологизована и теократизована свијест империјалне немањићке државе остаће карактеристика српскога национал-нога програма, па и састојак свакодневне народне свијести све до данас.

Јединствена (проширена) Пећка патријар ши-ја, иначе, најотуташнија за вакта њезине обнове под Турском, ширила је ту реминисцентну идеализацију Не ма њића и проповједала је доктринарно-канонски као само (апстрактно и метафизичко) српство, српску вјеру (православно српство илити српско право сла-вље.“ (Исти, Етничка свијест династа Петровић-Ње-гош, Црногорска пријестоница, 2011. г., стр.436.). У

Србима је послије Косовоског боја било лакше под Турцима но у српској држави 14. вијека. Српски тежак је дочекао турску власт као ослобођење.

Ради чега би из Србије људи бјежали у сиромашну Црну Гору, која је и по свом друшт-веном устројству суштаствено различита, када је под Турцима лакше било но у српском царству.

Да косовске традиције у доба црногорских владика а ни много позније, није било ни у самој Србији ни у Црној Гори, врло утемељено, аргу-ментовано и историографски посошено утврдио је српски научник Миодраг Поповић чије чињенице и доказе није ни(т)ко до сада оповргао. Утврдио је да Милош Обилић није историјска, но митска лич-ност, коју је, највјероватније, измаштарило турско предавање, да „историја не зна за Милоша Обилића, нити се његов херојски подвиг помиње у раним српскословенским изворима о косовском боју“, да нема ни једне изворне косовске пјесме из 15. вијека, ни аутентичног косовског предања прије 1530. го-дишта, да се „главна личност Милош Обилић, јунак кога није било у српскословенским изворима до 18. вијека, не помиње ни у црквеним текстовима прије XВ вијека“, да се „у XVI и XVII веку о Ми-лошу пева и пише само на западу“, а да „из тога времена није сачуван ниједан српскословенски спис у коме се помиње његово име и подвиг“, да се ни Ви-довдан (Бог Вид, пагански бог рата) „не спомиње у изворима до краја XVII вијека“. (Исто, 431).

Поповићеве ставове из његове епохалне студије „Видовдан и часни крст“ потврђују и Рус Путилов и Србин Светозар Матић, али и многи дру-ги. Умјесто збјег Турлаковијевих посткосовских, Срба, Црна Гора је била збјег слободе Црногораца.

LU^INDANLU^INDAN 152Црној Гори нема изворнога „Косовскога мита“ ни у народу ни код црногорских владика.

Поред тога што не постоје историограф-ски докази за масовнију (е)миграцију Срба у Црну Гору послије Косовске погибељи, теза о Црној Гори као збјегу српскијех витезова, који нијесу прихвати-ли турско ропство, нема ничесовога основа и због ćљедећих разлога:

„1.Србија (Деспотовина) је од Косовскога пораза (1389) док су је Турци покорили (1459) 70 го-дина прихватила турско вазалство, а по нужди краће и угарско.

2.И у том раздобљу Срби стално воде ратове као турски вазали, а час и угарски, а и Деспотови-на се проширује тзв. „српскијем земљама“, а иначе богата Србија се економски, трговински и културно развија.

3.Српски феудалци су се, како и Његош ćедочи својим стиховима, у међусобним сталним ра-товима исцрпљивали и уништавали пред коначним турскијем потопом Србије.

4.У консолидовању стања у Деспотовини, Стефан Лазаревић рати и против околнијех земаља, па и против Зете/Црне Горе, с циљем да их присаједини вазалној Србији.

5.У читавом том раздобљу једини српски великаш, који је као најмоћнији прихватио турско вазалство, али се и одметао од Турака био је на-водни „издајник“ Вук Бранковић, са својом свитом

и војском, који је спашавао главу и од Турака и од Деспота, турскога вазала, главног и првог „рода издајице“ (Његош) да би добио од Султана на управу Вукове земље. Но, ни Вук Бранковић није бјежао ни тражио збјег нигдје, а најмање у Црној Гори. (Исто, 447-448.).

Па, пошто нијесу посткосовски бјегунци и пребјези, нити косовски осветници, ко су заправо Црногорци?

Г. Турлаков све што више улази у полемику упада у све више и више противурјечности са самим собом. Разлог томе је безуслновност на којој почи-ва и његова конструкција и великосрпска идеологија чији је он протагониста и пропагатор. Он тражи за

Србе право на одбрану да би у пар реченица касније порекао то право црногорском народу грубо га асимулујући дисквалификацијом „данашњи Црно-горци вуку предалеко и часно косовско порекло“. Он

Црногорци су аутохтон, самоникли, историјски и државотворни народ настао у ет-ногенези, историогенези, нациогенези стапањем досељених Словена са старинцима, Илирима, Романима, Ретороманима у процесима словен-ске асимилације старосједилаца на подручју Превалиса (Превалитане) стварајући тако своју народну државу Дукљу-Зету-Црну Гору. Ово је једино, научно и тачно тумачење њихове етноге-незе. Сва друга су у сукобу са научном истином.

Г.Турлакову није, очито јасно да Црногорци нијесу посткосовски Срби. Нијесу, господине Турлаков миграциони процеси ишли од Косова (и Србије) ка Црној Гори, већ од Црне Горе ка Србији, дакле, у обрнутом смјеру. То доказује легат црногорског министра др Пера Ђурова Шоћа (1884-1966) који се налази у Централној народној библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетиње у којем се налазе биографије великог броја Црногораца насељених у Србији. На ову појаву указује и етнолог Петар Шобајић (1891-1957) у својем раду „Неке знамените породице у Србији поријеклом из Црне Горе“ (За-писи II/1928 књига II, 3, 129-238) међу којима поред осталих наводи војводе Анта Богићевића, Васа Чарапића, Милића Дринчића, Лазара Мутапа, сердара Јована Мићића, хајдука Вељка Петровића, Филипа Вишњића, попа Луку Лазаревића, Алексу, Јакова, Матеју и Љубомира Ненадовића, Бирча-нине, Јована Демира, Милоша Поцерца, Стојана Чупића, Танаска Рајића, геолога, академика Јована Жујовића и многе друге. И не само да Црногорци нијесу ишли само у Србију. Стизали су у све крајеве свијета, али не као Турлаковљеви „Косовски осветници“ или „Косовски пребјези“ већ као вође устан-ка, истакнути ратници и генерали. А такви су били поред осталих: Никола Андрин Вукмировић војвода Илиндена, Андрија Драговић, вођа устанка у Бугарској, М. Перуничић првак младо - турске револуције, Саво Пламенац, првак боксерског устанка у Кини, Васо Брајовић (Васос Мавониотис), генерал Грчке у грчком устанку, Лексо Саичић и око 1000 Црногораца у руско-јапанском рату, Васо Црногорац у Хрватској, Црногорци у рату Бура против Енглеза у Африци, у Америчком грађанском рату, Руском црвеном октобру и шпанском грађанском рату, у ратовима у Ј. Америци, Крсто Ћорко шпански адмирал (1614) више од 30 њих генерали руске царске војске до 1918. или 982 њих као ка-дрови југословенске револуције (1941-45) у којој је Црна Гора дала 36% генерала ЈА. Борили су се они и у савезничким армијама у првом свјетском рату и на готово свим бојиштима, али не као по-ткосовски бјегунци већ као слободари за слободу народа, човјека и човјечанства. Једини збјег који памти црногорска повјесница је збјег црногорског владара Ивана Црнојевића (1442-4.71490) са Обо-да у подловћенски долац – Цетиње, пред турским налетом отварајући тим чином епохалну страницу црногорске историје.

LU^INDANLU^INDAN 153тражи право на одбрану за Србе који у оквиру пора-женог пројекта Велике Србије нијесу се бранили него освајали туђе територије и рушили градове других народа. Линија Карлобаг-Вировитица-Огулин као ли-мес западног српства (великосрпства) није у Србији, већ у Хрватској. Мој опонент приговара Црној Гори што је признала Косово које су већ признале више од 70 држава. Признала га је, јер Црна Гора егзисти-ра у рационалном логосу на којега се темељи за раз-лику од чега, Србија и Велика Србија још увијек се утемељују на ирационалном дискурсу. Није могао да се и овај пут не дотакне по неког виђеног Црногор-ца. Овом приликом му смета генерал Јово Капичић па отворено пријети његовом потомству. Заборавља

да генерал Капичић досљедан својем црногорском слободољубљу и сада у поодмаклој доби од преко 90. година залаже се и бори не само за право, част и сло-боду Црне Горе, већ и за право,част и слободу и разум Србије али уједно и за достојанство човјека, народа и држава. И то ради на принципијелан начин тако да његово потомство, као и сви Црногорци могу бити само поносни на његово прегалаштво и истрајавање за добро људи и народа. Притијешњен доказима и

непобитним аргументима г. Турлаков признаје го-сподину Милу Ђукановићу заслуге за регионално еманципаторство и за допринос осамостављењу Србије осамостаљењем Црне Горе упућујући му уз то изразе захвалности. У мору несувислости, неис-тина и контрадикација, ето, схватио је и прихватио макар једну истину. Но, то не умањује његове заблуде и незнање које не ослобађа никога од одговорности. У овом случају од одговорности пред јавним мњењем за изговорену и написану ријеч. Што се језикословца, академика Никчевића тиче, ја ћу г. Турлакову бити спреман да и материјално документујем доказе које од мене тражи, али пошто претходно се догоди да бар један истакнути црногорски суверениста и по-борник идеје и акције „За право, част и слободу Црне Горе“ жив и здрав се из Београда врати кући, а не са ногама напријед. О Црногорцима као универ-зитетским професорима у Београду, као и о другим јавним дјелатницима изрекао сам свој непогрјешиви суд. Част изузецима, али махом су постали и оста-ли заробљеници идеје Велике Србије и безусловног, централистичког и доминантно унитарног српског југословенства. Г. Турлаков вели да је неистинит мој став о српској асимилацији Црногораца. А што је Г. Турлаков Ваш став да су Црногорци Срби и само Срби са Косова. Никада Дукља и Зета нијесу били под римским папом него су као слободне државе бра-ниле своју слободу коју им није донио ни папа, ни Рим, ни било ко други на свијету, него оне саме себи. Ваш и Медаковићев страх да ће се Црна Гора покато-личити само потврђује ваше апсолутно непознавање Црне Горе и њене духовности. Црна Гора је иако до-минантно православна, мањим дијелом је и католич-

Све Југославије које је као проширену Србију она углавном направила засноване су биле на безусловности и злочину па су зато кроз крв и нестале. Показале су да Велика Србија не-може да функционише као и све што је безуслов-но. Доказале су да што је држава (Велика Србија или српска Југославија) већа и шира, ту је памет (великосрпска) на којој почива таква државна творевина, све мања и ужа.

Постављамо питање г. Турлакову, знате ли ви заправо што су цркве с два олтара у Црној Гори?! Нијесу оне инструмент конверзије западног хришћанства у источно или обрнуто, већ светиње суживота, универзализма, екуменског дијалога који развија, толеранције, братске љубави, размјене духовних добара. Оне су симбол и пуног времена и тежња ка обнови изгубљеног јединства на основи међусобне и узајамне хришћанске љубави и поштовања. У ствари, оне су синонимија „једног тијела и једног духа“, позвана у само „једној нади“, јер „Један је Господ, једна вјера и једно крштење, један Бог и отац свих који је над свима, који дјелује по свима и у свима живи“ (Апостол Павле Ефешанима 4,4-6). Умјесто тога СПЦ полази од србонационализовања Бога и времена. „Бог је Србин“ пркосно је узвикивао Кочић а прихватиле великосрпска и светосавска идеологија. У чланку „Употреба Бога“ (Политика, 15.5.1993, стр.19.) један од водећих савремених српских писаца и интелектуалаца, С. Ба-сара је акламирао: „Проглашавати српски народ небеским може бити посљедица потпуне деменције или циничне бласфемије. Крст може да послужи као средство искупљења или и као нишан на окулару снајперског дурбина“. Управо са СПЦ се десило ово друго. Њени попови, ратници у мантијама крену-ли су да праве Душаново царство од Триглава до Ђевђелије. Угледали су се на своје и Амфилохијеве новокомпоноване свечеве, Шиљка и Вукојичића Мацу, ратне злочинце из Другог свјетског рата и по-пут Филарета милешевског с митраљезом преко рамена почели да крсте крвљу и клањају се крсту на окулару снајперског дурбина. Да то вријеме не прегази заборав потрудио се писац Милорад Томанић објављујући књигу „Српска црква у рату и ратови у Српској цркви“. На њеној насловници је управо Филарет са митраљезом. Замислите само хришћанску љубав Св. Маце који умјесто крстом крштава мацом недужне жртве. У духу ове традиције и М.Амфилохије се нашао на листи оптужених за Хаг како је својевремено писала штампа.

LU^INDANLU^INDAN 154ка, и чува у себи кроз своје муслимане и бошњаке Ислам, што јој све даје молтиконфесионални, еку-менски, универзалистички и изразито плуралан ка-рактер.

Али такав њен карактер очигледно смета и Турлакову, Крестићу, Медаковићу и Амфилохију који свако присуство католицизма у претежно православ-ним земљама безусловношћу одбијају и негирају, ширећи непотребни страх и панику од унијатства. А скоро, забрањен му је пут у Дубровник који се био спремио да га хапси. Басара у својем тексту даље наводи: „Поклекнули смо пред два архетип-ска искушења која је Христос савладао у пустињи... искушењем хљеба и царства земаљског. Е, управо када су паре у питању ево му још пар истина. Поп-распоп Васа Пелагић је још у 19. вијеку спроводио парама „предпописне кампање“ у Црној Гори. На питање упућено црногорској ђеци ко су, кад би добио одговор да су Црногорци и ђеца, говорио је да то не ваља. Настављао је да треба да кажу да су Срби и да им се за то да динар(а). Књаз Никола га је проћерао из Црне Горе. Слично томе, 8.2.2011. у Београду Тадић купи СПЦ у ЦГ, Амфилохија, српске и просрпске партије и даје им наредбе и инструкције за предпо-писну кампању са задатком да буде што мање Црно-гораца (Вијести, 9.2.2011. стр.3.). Тим поводом Весна

Пешић у чланку „Како поништити Црногорце“ пита јавно Б. Тадића ђе су 57. милијарди динара буџета Србије за специјалне намјене (Побједа, 12.2.2011., стр.19).

Г. Турлаков је све ово преспавао. И ратове и санкције и сав јад и чемер. И сада се одједном буди и зачуђен пита: Ко то сања? Сви ви сањате да су Срби асимиловали и жељели да асимилују друге народе. Незна он, а требао би да зна да капела на Ловћену није аутентична Његошева него Александрова поди-гнута 1925. на темељима порушене пјесникове капе-лице. Александар је своју подигао као знак властите доминације над Црном Гором. Непуно пола вијека касније Црна Гора се ослободила Александровог поробљивачког знамена, јер су Његошеву капелу порушили бомбардовањем Аустријанци, те уз со-лидарну помоћ других подигла маузолеј. И тада, и сада СПЦ мисли исто. Мисли и дјела политички. Од

њеног поробљивачког концепта брани хришћанство, екуменизам, црногорску националну слободу и достојанство обновљена ЦПЦ, али не као политичка, већ вјерска институција.

Цијело вријеме рата Црногорска војска је дислоцирана од Ловћена и Цетиња и развучена на фронт дужи од 500 км. Имала је улогу заштит-нице српске војске. Извојевала је многе побједе, продирала у Босну, ослобађајући градове. Слави-ла је на Јавору, Дрини... Мојковцу. У осудном часу Пешићевом заслугом Ловћен је остао непокривен адекватном одбраном. Пешић је то инсценирао, као и доктрину сепаратног мира. Он у кључном моментима ступа на сцену својом издајничком улогом. Он актом О.бр.8274 од 27.12.1915. извјештава краља Николу да је Кук (на Ловћену) пао што није било тачно. Та

вијест је имала тежак утисак на црногорску војску. Цетиње се спрема за евакуацију. Пешић ради на даљој дезорганизацији и онемогућавању црногорске војске на повлачење настојећи да пријетходно компромитује Црну Гору њеним тражењем сепаратног мира. О томе свједочи његов извјештај О.бр.9034 од 31.12.1915. којим извјештава краља Николу да је „немогућ сваки даљи отпор и борба са непријатељем“, те да се „под оваквим условима борба са непријатељем неможе во-дити и да треба одмах тражити мир с непријатељем. Колика је малициозност, дрскост и цинизам др. Тур-лакова најбоље свједочи то, што се он спрда са црно-горском трагедијом тј. Подгоричком скупштином и „уједињењем“ 1918. Он тврди да је до уједињења до-шло без сазивања српске народне скупштине чиме је повријеђен Устав Краљевине Србије,

У ствари, вели он скупштина Србије није ни постојала због чега није могла бити примљена

Врхунска брига већине Срба је хљеб свагдашњи и банана империја српских земаља... човјек без Бога, а ми јесмо људи без Бога, осуђен је да се врати у ону од чега је саздан – у ниш-та“ (исто). Хљеб земаљски, материја, тј. паре су оно, на што Турлаков говорећи о цркви редукује цркву. На крв, рат и паре. На грубу материјализацију, на крваву материјализацију духа, на антиспиритуализацију духовне сфере.

Најдрскија измишљотина др. Турлако-ва је да мојковачка битка представља једини догађај учешћа црногорске војске у првом свјетском рату, као и да је добијена српском артиљеријом. Истина је сасвим супротна овим фалсификатима. Предсједник српске владе Ни-кола Пашић је знао да се са противником поми-рити не може. Након одступања српске војске из Србије њена судбина је била у рукама савезника. Пашић долази у Црну Гору. Имао је само једну страст, да ликвидира црногорског суверена, војску, народ и државу. Он је 15.12.1915. дошао на Цетиње и увече истога дана ставио у дужност црнорукцу, српском пуковнику Петру Пешићу да изда Црногорце. Пешић је то могао јер на дуж-ност начелника Штаба црногорске војске дове-ден је уз припомоћ савезника током рата по осно-ву тзв. заједничког вођења операција и садејства двије савезничке војске.

LU^INDANLU^INDAN 155резолуција односно Одлука Подгоричке скупштине. И поред свега овога попут В. Ћоровића, С. Турла-ков излаже једну историју без историчности, једну историју која мора да се стиди себе саме као што се стиди слободе и човјека.

Систем С. Турлакова је систем без систе-ма. У улози класичног представника великосрп-

ске политичко-идеолошке школе он и стварност и темпаралност биполарним редукционизмом и манихејским дуализмом редукује на дихотомију српство-антисрпство. Прво је симбол добра а дру-го синоним зла. У овој биполарној матрици човјек је могућ само као Србин или чудовиште. Вријеме је искључено а биће српства егзистира у утопији на путу ка ентропији. Излазак из утопије у историју је највећи изазов за митски дискурс овога псеудоло-госа. И само српство је редуковано на два симбола, светосавски култ и косовски мит. А ђе је ту човјек, слобода, српски народ, вријеме. Исувише је минима-лизован идеолошки свијет Велике Србије. Надграђен је итерацијама сталне производње мита и борбом за територије. Окива Србију у позицију регионалног хегемона. Умјесто да истрајавање за Велику Србију буде залагање за велику Србију, али искључиво ве-лику по добру, велику по истини, велику по правди, велику по љепоти, велику по производњи и размјени материјалних вриједности и духовних добара са окружењем која би као таква својим еманципатор-ством била покретач властитог развоја, акцелератор развоја региона ослањајући се на сопствене снаге и значајне ресурсе, Турлаков се залаже за агресивну и освајачку Велику Србију. Самопроизводња Magna Serbiae на историјском простору Catenae mundi води је у сукоб са собом и свијетом. Највећи њен произ-вод је мит, слављење пораза, порицање другог уз ис-товремену атрибуцију онога што се негира. Србија не смије бити заробљена митском сликом прошлости. Нови српски, а не великосрпски програм, не смије гледати у прошлост и у утопију, већ у стварност и будућност ради транзиције у историју. Он мора имати визију и мисију сагледавајући судбину својег и других народа у проспектабилности актуелног

Дакле, Пешић је аутор покушаја сепарат-ног мира. Сврха му је била да се Црногорци не нађу на Солунском фронцу уз Србе. Пешић је то и признао у београдској „Правди“ од 25.05.1925. г. „Јесу ли икада размишљали (Павловић Жив-ко и остали, мисли на своје критичаре -. Прим. Б.Ц.) каква би ситуација била за наш народ да се на Солунском фронту, поред српске врховне команде нашла и црногорска врховна команда, а по пробоју овога фронта и уласка у отаџбину, да се поред краља Петра, нашао и краљ Нико-ла“. Београдски „Балкан“ је у броју од 5.3.1921. закључио: Да није при крају 1915. године постојало вјерности Црне Горе, њеног парла-мента, њеног краља, Владе и војске, српска би војска морала капитулирати. Црна Гора је пла-тила свој дуг према Србији и Савезницима. Вла-димир Ћоровић и сада Турлаков увриједили су Црну Гору и Црногорце изјавама да су се они „на Ловћену понашали бедно“. Изјавио је то В. Ћоровић у својој књизи „Велика Србија“. То је њихово „хвала“ за спас српског народа, војске, краља и владе Црној Гори. Али, они су тако по-ступили сходно својем образу. Кад им не требају, говоре да Црногорци не постоје, кад им требају запомажу и кликују: „Хајд у помоћ браћо Црно-горци“.

Заборавио је поводом тога да је противзаконито, противуставно било брисање Устава Црне Горе анексионистичком Подгоричком скупштином. Било је то вријеме када је Србија на лукав и пријеваран начин анектирала Црну Гору уз помоћ француске савезничке војске генерала Таона и Венела. Потврђује то наредба О.Бр.32257 од 19. XИ 1918. г. којим војвода Живојин Мишић наређује: „Настојте најенергичније и свим средствима да се на територије коју је наша војска окупирала угу-ши свака агитација. За ово вам стоје на расположење сва средства с којима располажите без икаквог обзира“. (Божидар С. Вуковић, Рат Црне Горе против Турске и Београда 1912-13 и Рат Црне Горе на унији и Сарадњи са Србијом, Цетиње, 1971, стр.179.) Командант окупираног Цетиња од савезничке војске, српски мајор Светолик Николић наредбом бр. 1 од 23. октобра 1918. заводи строги окупаци-они режим и полицијски час. Услиједио је Божићњи устанак црногорских патриота за слободу и као одговор на њега тзв. бијели терор српских анексионистичких трупа, који је имао димензије етноци-да, културоцида и геноцида. Физичке димензије злочина резултирале су билансом од више хиљада жртава и преко 5000 попаљених кућа. Тешко су страдали уз Црногорце и црногорски муслимани због лојалности и патриотске оданости својој држави Црној Гори. У Бијелом Пољу имали су велике жртве, у Плаву преко 700, Шаховићима 692, Павином пољу преко 70, укупно више од 4000 жртава. Србија је незаконито присвојила црногорске репарације, спровела монетарну завјеру, ратну реквизицију, пореска оптерећења, направила план за расељење Црногораца у Македонију и за расељењу Албана-ца помоћу расељења Црногораца. Било јој је главно да Црна Гора нестане. Спроводила је политику окупације и још већег зла, денационализације.

LU^INDANLU^INDAN 156геоинжењеринга, глобализације, сцијентификације, информатичког друштва, дигитализације и интенци-оналности ка даљем и будућем продору човјека у кос-мос. Умјесто регионалног хегемона и освајача Србија би морала постати регионални лидер у знању. То је услов њене будућности. Посљедњи чин идеологије

којој припада Турлаков је проглашавање историјског пораза 1999. побједом.

Тој идеологији се суди у Хагу. Она се мора ослободити властитих окова како би њен истински центар и главни град био Београд, а не Хаг.

Борислав Цимеша

Црногорско-приморска „митрополија“ СПЦ је фалсификат аутокефалне Црногорске митрополије и цркве

Зато свакако треба и више пута подвући да Црногорска православна црква (или како у одлуци регента Александра из 1920. пише: „Архиепископија Цетињска и Митрополија Црне Горе, Брда и Приморја“), и историјски и актуелно, нема нити може имати било какав континуитет или везу са садашњом тзв. Митрополијом црногорско-примор-ском (установљеном опет актом краља Алексан-дра из 1929. г. као само једном од многих епархија СПЦ, суштином и бићем без икакве везе с именом „Митрополије“, тј. некадашње аутокефалне Црногор-ске цркве), која уопште не покрива цијелу државну територију Црне Горе.

У Уставу СПЦ из 1931. г., у члану 12, под бројем 20, „наведена је међу дјеловима Српске право-славне цркве и „Црногорско-приморска епархија са седиштем на Цетињу“. У Уставу Српске православне цркве из 1957. године, са свим измјенама и допуна-ма до 1985. године, у члану 14. положај црногорско-приморске епархије Српске православне цркве, чији архијереј носи тутулу митрополита, регулисан је на истовјетан начин као у Уставу из 1931. године“. (Но-вак Аџић: 2010). Сви ти акти СПЦ, дакле, немају бит-ног значај, јер се, и од 1920. до 1929., као и све до да-нас, од стране узурпаторске СПЦ не поштује држав-на територија Црне Горе, па је она, између осталог, испресијецана вјерским надлежностима, како унутар ње тако и ван државних граница, од стране разних српских епархија, како тзв. Црногорско-приморске „митрополије“ тако и других сада нових, суверених држава с простора бивше СФРЈ.

Садашња Црногорско-приморска „митро-полија“ СПЦ није она некадашња ЦПЦ, већ само једна од многих епархија СПЦ. Названа је „митрополијом“ искључиво ради историјске преваре и обмане, не би ли се како затрло ćећање на аутокефалну Црно-горску (православну) цркву. Зато СПЦ фалсификује своју цетињску испоставу – „Митрополију“, као некадашњу аутокефалну ЦПЦ, тј. Автокефалну пра-вославну Митрополију Црне Горе, Брда и Приморја (само, наравно, без помињања аутокефалије и црно-горства!), а садашњу (и ваздашњу, јер је насилно и неправедно укинута), Црногорску православну

цркву као „секту“. Црногорска православна црква је, подćетимо се, обновљена на Лучиндан 1993. године.

И „епизода“ с формирањем „Православне цркве у Црној Гори“ показује да се у „спору“ између ЦПЦ и СПЦ уопште не ради о питању аутокефално-сти – и тобоже о томе да ли ће или не СПЦ „допу-стити“ аутокефалност ЦПЦ или ће можда садашња „Митрополија“ – епархија СПЦ добити аутокефал-ност (што је у бити псеудопроблем као што је раније био и да ли ће се Црна Гора „одвојити“ од Србије и осамосталити) – већ о класичном узурпаторском, на-силном, нелегалном и нелегитимном чињењу Српске православне цркве, али и некадашње државе Србије и краљевине СХС (Југославије) према држави Црној Гори и аутокефалној Црногорској цркви.

Српска црква агресивно и ексклузивно поистовјећује етничко-националну и вјерску при-падност, тако да припадник ниједне конфесије ван православља не може национално бити Србином. Та етноклеронационалистичка политика (удружена са сличним концептима по којима ако си православац не можеш национално бити Хрват, или ако си припад-ник исламске вјере не може бити Србин или Хрват), довела је до крвавог међуетничког и међувјерског рата на простору бивше СФРЈ и стално све више продукује смањивање територије и суверене надлеж-ности државе Србије која данас још увијек није у пот-пуности дефинисала основне атрибуте своје држав-ности: територију, становништво, сувереност. Можда рат те врсте од свих бивших република Југославије није походио једино Црну Гору управо због тога што су на њеном тлу одвајкада егзистирали другачији и етнички и вјерски резони и што је суживот био реал-на животна чињеница у дужем периоду. Ти позитив-ни етнички и вјерски процеси у Црној Гори који зна-че велики можда и пресудни допринос стабилности земље, учинили су да данас црногорску нацију чине не само припадници православне, већ и исламске и католичке религије.

Црна Гора је примјер у свјетским релацијама толерантног, демократског, цивилизованог и стабил-ног међувјерског и међунационалног суживота за што добија признања од Европске Уније и цјелокупне

LU^INDANLU^INDAN 157међународне заједнице. Црногорска православна црква у потпуности баштини такву цивилизацијску и интеркултуралну традицију и вриједност, за раз-лику од Српске православне цркве која је своју у савременој историји посебно погубну праксу од 1918. године пренијела и у Црну Гору. Резултат такве по-литике је поражавајући већ дуже вријеме, највише за саму Србију, њену нацију и цркву, све њене грађане, али и за укупну стабилност, безбједност, сарадњу и евро-атланске перспективе свих земаља и народа у региону. Црна Гора има надасве егзистенцијалну оба-везу према својим грађанима, садашњим и будућим генерацијама, да свим расположивим државним средствима онемогући на својој територији такву по-губну клеронационалистичку и великодржавну аси-милаторску праксу.

Покушај митрополита СПЦ Амфилохија 1992. да фалсификује канонску аутокефалност Црногорске цркве

Виђели смо да постоје бројни докази и до-кументи из различитих историјских, вјерских и политичких извора који очигледно и чињенично потврђују да је ЦПЦ била аутокефална. То добро зна и митрополит СПЦ у Црној Гори Амфилохије, па чак и инсајдерски признаје и потврђује покушајем да фалсификује историјска документа о аутокефално-сти ЦПЦ. Наиме, он је „на вријеме“, идући у сусрет будућим догађајима, још 10. јуна 1992. упутио писмо тадашњем руском патријарху Алексеју II с молбом да се донесе „рјешење о неканонском и погрешном уносу у Диптих Руске православне цркве 1850. годи-не Црногорске митрополије као аутокефалне цркве и постојеће у Диптиху оповргнути, зато што окол-ности и у нашој светој Српској православној цркви показују да постоје тенденције раскола у Црној Гори. Припадници аутокефалије тзв. Црногорске цркве позивају се искључиво на Диптих из 1850. године Руске цркве, на основу којег су унијели у ’Синтагму Светих канона’ (Ралис ипотлис) наизив ’аутокефална црногорска митрополија’ (1856) између осталих ауто-кефалних цркава.“ (Р.Перовић: 2008). Дакле, митро-полит СПЦ Амфилохије тражио је да се аутентичан и правовјеран, оригиналан и изворан документ прогла-си ништавним, непостојећим и фалсификатом у циљу онемогућавања обнове аутокефалности Црногорске цркве. Тај покушај фалсификата и негирања канон-ске аутокефалности Црногорске цркве митрополита Амфилохија је уједно и њен прави доказ, али и пот-врда утемељености „канонске“ приче Српске право-славне цркве и, нажалост, неких актуелних политич-ких првака Црне Горе. То је и доказ да би евентуално

проглашење аутокефалности садашње Митрополије црногорско-приморске СПЦ могло бити искључиво политикантска фарса и превара, без историјског и правног утемељења.

На истом „фону“ негирања и фалсификовања аутокефалности ЦПЦ је и недавно „објашњење“ ми-трополита Амфилохија под којим и каквим „услови-ма“ би се могло говорити о аутокефалности Црно-горске цркве. Митрополит СПЦ Амфилохије, тим поводом, каже да је краљ Никола дао аутокефалност црногорској Митрополији и да она није тражила, а по њему је требало, од других цркава признање ау-токефалности. Тачно је да Црногорска црква није тражила аутокефалност, јер је она вјековима била де факто аутокефална. И, хронолошки гледано, онда јој је то и де јуре прихваћено и потврђено од стране свих православних инстанци, од Москве до Цариграда, укључујући тада и Београд, тј. тадашњу Београдску (Српску) Митрополију. И сада Црногорска црква нема потребу да тражи аутокефалност, јер је по свим документима она доказана историјска аутокефална црква. „... Краљу Николи није падало на памет да тражи од некога томоса (одобрење) за већ пот-пуно самосталну, аутокефалну и од свијех призна-ту ЦПЦ. Да му је то било потребито, он би томос врло једноставно добио. Стварно, правно и канон-ско стање је било такво да се посебни и нови томос није опште јављао као питање и потребитост“. („С. Зековић: 1997., подв. С.З).

Митрополит СПЦ Амфилохије довођењем у везу Краљевине Црне Горе и аутокефалности по-кушава у суштини да покаже да нема више говора о обнови или повраћају некадашње (дакако и садашње) аутокефалне Црногорске цркве. Прије свега због ре-алне могућности да Српска црква на територији државе Црне Горе остане без знатних материјалних добара, јер се до сада понашала као држава у држа-ви. Зато у прилогу томе измишља хиљаду разлога: те је сада теже доћи до аутокефалности, те ова или она црногорска област није раније била у саставу црногорске државе, односно Митрополије (чиме де факто признаје да је некадашња, историјска, права Митрополија била Црногорска православна црква, а да „његова“ садашња Митрополија Српске православне цркве то није и да је фалсификат оне старе, раније и садашње, дакле, праве, црногорске Митрополије и Цркве – аутокефалне Црногорске православне цркве).

Говорећи о „аутокефалности“ митрополит Амфилохије не спомиње Црногорску православ-ну цркву нити црногорску државу нити црногорски народ, а све су то субјекти који се морају питати о црквеним (државним), материјалним и духов-ним добрима и вјерском културном (државном)

LU^INDANLU^INDAN 158насљеђу. Међутим, све и да дође до „аутокефално-сти“ садашње „Митрополије“ СПЦ, дакле, у оквиру Српске православне цркве као „мајке цркве“, то ни у ком случају не може бити „будућа аутокефална Црно-горска православна црква“. Највише што би то могло значити био би покушај Српске православне цркве да се како-тако сачувају – с правом и легално „угро-жена“ од стране и црногорске државе и Црногорске православне цркве, свих црногорских грађана и Црне Горе у цјелини као државе, јер њој све то припада – енормна материјална богатства и добра која Српска православна Црква у Црној Гори деценијама нелегал-но и незаконито присваја и поćедује. У питању је за-иста посљедња линија одбране Српске цркве у Црној Гори, јер је проглашењем Црне Горе као самосталне државе 2006. г. наступило вријеме кад ће се тешко даље моћи одржавати стање да је Српска црква прак-

тично држава у црногорској држави, за коју не важе позитивни закони државе Црне Горе.

Све што је рекао митрополит Амфилохије поводом могућности проглашења аутокефалности садашње тзв. Црногорско-приморске митрополије Српске православне цркве представља унижавање Црногораца, црногорске државе и њене историје, части, слободе и права Црне Горе, вјековне борбе брдских црногорских племена с данашње територије црногорске државе да се уједине с матицом, „старом“ Црном Гором и Цетињем, као симболом – како наве-доше у писму књазу Николи са првог састанка Светог синода Црногорске православне цркве њени чланови – црногорске политичке независности и црквене ау-токефалности.

Горан Секуловић

КАЦИН О СТРАТЕГИЈИ ЗА ЈАЧАЊЕ ОДНОСА СА СРБИМА У РЕГИОНУ

Београду то није требалоСтратегија Владе Србије о јачању односа са

Србима у региону није потребна, можда је и контра-продуктивна, оцијенио је посланик Европског парла-мента Јелко Кацин.

Стратегијом, коју је крајем јануара донијела српска Влада, тражи се и да Срби буду означени као конститутиван народ у Црној Гори.

Кацин је казао да су га иницијатива српског Министарства за дијаспору и питање у вези ње из-неадили.

„Колико је мени познато, српска заједница у Црној Гори није била угрожавана и није угрожена. Она је искористила своје уставно право да формира свој мањински савјет. На тај начин се имплицитно ставила у статус мањине“, рекао је Кацин агенцији МИНА.

Према његовим ријечима, концепт конститу-тивног народа не постоји у Уставу Црне Горе, јер је она дефинисана као грађанска држава.

„Штавише, у закону о заштити мањина

експлицитно се каже да Влада треба да ради на интеграцији мањина „али без асимилације“, рекао је Кацин.

Он не жели да спекулише о евентуалним интенцијама које би могле стајати иза те иницијативе.

„Мислим да су овакве примједбе у овом мо-менту непотребне јер дижу емоције и кваре политич-ку климу умјесто да утврђују међусобно повјерење, поштовање и међунационалну сарадњу“, сматра он.

Кацин је казао да на томе треба да раде не само владе Црне Горе и Србије, већ и све утицајне недржавне институције, цркве и шире цивилно друштво.

„Прошле седмице сам имао састанак у Кијеву са будућим апостолским нунцијем у Москви, па под утиском дијалога са њим желим поручити да је за хришћанске цркве европска перспектива екумени-зам. Управо сарадња и приближавање, а не подјеле, чине пут у Европу“, поручио је Кацин.

ГРАДОНАЧЕЛНИК ПРИЈЕСТОНИЦЕ ОДГОВОРИО НА ЗАХТЈЕВ ЦПЦ У ВЕЗИ СА ЦЕТИЊСКИМ МАНАСТИРОМ

Богдановић: Нијесам надлежанГрадоначелник Цетиња Александар

Богдановић оцијенио је да Пријестоница није над-лежна да одређује ко ће користити Цетињски ма-настир. Његовим одговором нијесу задовољни у Црногорској православној цркви, оптужујући гра-доначелника да је некоректан, док су митрополији црногорско-приморској кажу да је Богдановић само потврдио оно што одавно знају.

Богдановић је јуче одговорио на захтјев ЦПЦ, да има град уступи на коришћење Цетињски манастир, образлажући да је „питање власништва на Цетињским манастиром предмет управног поступ-ка пред надлежним органима, и да због тога он као градоначелник нема законског оквира да одговори на захтјев ЦПЦ“.

Захтјев који сте ми упутили размотрио сам

LU^INDANLU^INDAN 159са пуно пажње, али како је наведени поступак још у току, односно спорно питање није ријешено.

Од надлежних органа, који су једини над-лежни за рјешавање спорног питања, онда је јасно да Пријестоница Цетиње, односно њен градоначел-ник, није надлежан за рјешавање спорног питања, већ је Пријестоница Цетиње странка у том поступ-ку – наводи се у одговору Богдановића Црногорској православној цркви.

Богдановић је у одговору истакао очекивање да ће ЦПЦ имати разумијевања за његов такав став „који је утемељен на јасној надлежности Пријестонице, у којој као њен градоначелник не може преузимати надлежности других грана власти, нити доностити одлуке из њихових надлежности“.

-Црногорској православној цркви стојим на располагању, уважавајући ваше право и могућност да спорн9 питање сукоришћења рјешавате пред над-лежним, управним и судским органима – закључује Богдановић у свом одговору.

Представник ЦПЦ Стево Вучинић, казао је „Вијестима“ „да је администрација која је давала одговор у име градоначелника Богдановића некорек-тна, јер је засновала образложење на тврдњама које нијесу засноване на чињеницама.

-У образложењу пише да је манастир под

правним спором, због чега ми позивамо градоначел-ника да нам јавно каже који је то спор, против кога се води, код којег суда и број спора. Подсјећамо да је ЦПЦ покренула управни спор, који се односи на сву другу црквену имовину, осим на Цетињски манастир, јер смо знали да је тај манастир власништво Општи-не Цетиње, тако да није било потребе да тражимо да се потврди првобитни статус власништва – каже Вучинић.

Он понавља да је чињеница да је од 1958, па до 2005. године манастир увијек био у власништву Цетиња.

-Дакле Општина Цетиње је власник један кроз један тог манастира и због тога смо тражили од власника да нам дозволи да будемо корисници и да он буде сједиште поглавара ЦПЦ Михаила, и администрације ЦПЦ. А неспорно је да се чињеница да је манастир увијек био државно власништво и духовно сједиште ЦПЦ, не доказује, као што се не доказује да је млијеко бијело – казао је Вучинић. Он је додао да је некоректно „да се неко из Цетиња про-глашава ненадлежним, поводом онога што се зове духовним и државним сједиштем Црне Горе, јер је Цетињски манастир питање суштине црногорског бића, и зато је битно да буде под патронатом Црно-горске православне цркве“.

ШЕФ ПАРЛАМЕНТА ЉУТ НА ГРАДОНАЧЕЛНИКА ЦЕТИЊА

КРИВОКАПИЋ ТРАЖИ ЦЕТИЊСКИ МАНАСТИР ЗА ЦПЦ

Док је закон овакав мора се извршавати. Ту се гради ауторитет извршне власти. Градоначелник мора извршавати закон, а не да се проглашава ненадлежним, рекао је преćедник Црногорског парламента Ранко Кривокапић.

Кривокапић је уједно осудио и Стратегију владе Србије за односе са Србима у региону истичући да такву поруку према Црној Гори није слао ни Милошевић уз доминацију коју је имао 90.тих година прошлог вијека.

ОДБОРНИЧКО ПИТАЊЕ У ЦЕТИЊСКОМ ПАРЛАМЕНТУ

МРЂЕНОВИЋ: ПОД КАКВИМ ЈЕ СПОРОМ ИМОВИНА ЦПЦКоментаришући одговор градоначелника да није надлежан на захтјев ЦПЦ о повраћају Цетињског

манастира одборник из СДП М. Мрђеновић је питао о којем се спору ради, пред којим судом, код којег судије и под којим бројем.

ДРЖАВНИ СЕКРЕТАР МВПЕИ ПОВОДОМ СТРАТЕГИЈЕ БЕОГРАДА

Србија нас неће моћи угрозитиИ површно читање Стратегије Србије показује да се неки елементи могу у одређеном степену

разумјети као мијешање у унутрашње ствари Црне Горе. Штовише, подсјећају на познате историјске заблуде, казао је Калуђеровић.


У „Вијестима“ од 9. јануара 2011. године обја-вљен је интервју са Вуком Драшковићем под насловом: „Ако смо браћа, није важно ко је први рођен“. У са мом наслову Вук сугерише равноправно третирање Цр но-гораца и Срба што у тексту обилато демантује. От ва-ра важна идентитетска питања, тумачи их погре шно и потура старе негаторске опсервације према Црној Гори и Црногорцима у нешто модернијој изведби.

На питање новинара: Дали (према Црној Гори) данашња власт у Београду има партеналистич-ки однос? Одговара: Неки у Београду имају и затим додаје: „загазили смо у поље гдје је јако комплико-вано корачати“. Предсједник Србије је из Црне Горе, Карађорђе, Обреновићи, Немањићи, Војвода Мишић је пореклом из Црне Горе, Александар Карађорђевић је рођен на Цетињу. О каквом се онда партенализму може говорити”. Дакле Вук вокабуларом из деведе-сетих ламентира над Црном Гором и негира самог себе, односно партенализам Србије над Црном Го-ром поставља као природно стање. То даље значи разарање националних, културних, односно иден-титетских особености Црногораца а тиме и државе Црне Горе. То је 1918. године и послије радио Алек-сандар Карађорђевић (рођен на Цетиње). Под војном окупацијом на црногорској капи ставља се тзв: чети-ри оцила, што код Црногораца до тада није постојало. Срушио је Његошеву капелу на Ловћену, коју је ау-строугарска војска оштетила, и поставио сопствену. Смрт га је 1934. год. спријечила да изгради велики саборни храм изнад Цетињског манастира као сим-бол доминације Карађорђевића над Петровићима, односно Србије над Црном Гором. Укида аутокефал-ну Црногорску православну цркву итд.

У комунистичкој Југославији Црна Гора је и захваљујући сопственим кадровима држана као неразвијена, дотирана Република, као анаци-онални провизоријум са митовима и легендама умјесто прворазредних историјских извора. Овом Драшковићевом списку морамо додати и име Сло-бодана Милошевића, пореклом из Црне Горе, којег он, зачудо изоставља. Са његовим доласком на власт у Србији, поред осталог почела је директна и отво-рена негација Црне Горе и Црногораца, која је „по-разом“ те политике настављена Тадићевим државним империјалистичким ставовима, којих смо свједоци и ових дана. Дакле однос званичне српске политике према Црној Гори из времена Милошевића, данас добија државну димензију сходно третирању сада независне Црне Горе. То засигурно није „братски однос“, нити став „да није важно ко је први рођен”. Овоме треба додати да данас, а заправо је одувијек тако, ниједан, па макар и најмањи државни чинов-ник у Србији неможе бити Црногорац са основним правом на сопствену цркву, језик односно нацио-налну посебност. Да је то тако Вук сам потврђује, када на питање новинара, дали је Србија раскинула са разарајућим национализмом одговара: „Није, зато што су врела, извори тог национализма и даље на

највећој цијени. У Академији наука сједе исти људи и славе се на исти начин у удружењу књижевника су исти људи. Говорим о већинском расположењу, не генералишем. У врху цркве је исто опредјељење, у новинским редакцијама. Готово на прсте једне руке могу се избројати људи који се усуђују да јавно до-веду у сумњу ту матрицу ретроградног и штетног поимања српског патриотизма.

И Амфилохије Радовић је врх српске цркве, али г. Драшковић за њега има неке друге аршине када каже: „Он је Митрополит историјске цркве у Црној Гори. То је неспорно као што је неспорно да је данас мало или нимало вјерских лидера у читавом хришћанском свијету који се искрено и досљедно држе Христовог пута“. Што се тиче историјске цркве о којој говори г. Драшковић она у Црној Гори постоји од 1920. године када је укинута Црногор-ска православна црква и декретом краља Алек-сандра успостављена Српска православна црква у Црној Гори. Црногорски митрополити су, прије тога вјековима дијелили судбину народа и државе, са ма-чем у једној и крстом у другој руци они су се бори-ли за слободу, државу и народне вриједности. А што ради Амфилохије Радовић? Оно што припада сваком окупатору. Негира и народ и државу. Врши подјеле и подметања у мултинационалном складу Црне Горе (црква на Румији). Прекраја, девастира, руши, преко-пава све оно што су црногорски митрополити ства-рали и градили у црногорској држави. Понаша се, дакле у складу са „Ретроградним и штетним српским патриотизмом, који у Црној Гори има шовинистичка одређења.

На питање новинара: Зашто Црна Гора неби имала право да језик назове својим именом баш као Хрватска и БиХ, Вук одговара: Нека га назове црно-горским, црногорско-српским, српско-црногорским али нека не мијења и кривотвори тај дивни језик и нека не преводи Његоша. Заиста, ко то тамо преводи Његоша. У Србији је 1983. године штампан „Рјечник Његошева језика“ у двотомном издању („Минер-ва“ - Суботица, уредник академик САНУ Михаило Стевановић) на око 1400 страна, са страним, непо-знатим и мање познатим ријечима. Рјечник је штам-пан да би у Србији могли преводити Његоша јер га у оргиналу неразумију. Што се Црне Горе тиче, одно-сно црногорског језика и његове употребе у свакод-невном животу очигледно је да се ради о озбиљном девастирању и екавизацији, поготово у задњих два-десетак година и да ће младим генерацијама заиста требати преводити Његоша. Са црногорског на црно-горски језик. На томе ће послу засигурно и славодо-битно радити чувени Студијски програм за црногор-ски језик и књижевност на Филозофском факултету у Никшићу.

На крају, од свих идентитетских питања Цр-но гораца у Београду једино не оспоравају црно го рска национална јела (сир, пршут, плеће, стргно и тд.).

Зоран Станојевић

РЕАГОВАЊЕ: Интервју, Вук Драшковић „Вијести“ 09.01.2011.

ВУК НЕ МИЈЕЊА ЋУД


Поново се сударају држава и Српска православна црква, као и референтне по-литичке партије (власт - опозиција). Ситуација уочи пописа је аналитички веома слична референдумској, само што је улог знатно мањи – оцјењује у разговору за Побједу про-фесор Факултета политичких наука и аналитичар ЦЕДЕМ-а др Милош Бешић.

Бешић наглашава да попис јесте статистичко питање, али са политичким посљедицама.

- Двије су кључне линије расцјепа када је о попису ријеч. Прво, то је релација Црногорац - Србин, друго, то је релација Бошњак - Муслиман. И у једном и у другом случају, постоје протагонисти и политички актери који сматрају да им је у интересу да у финалном броју буде што већи број оних који се изјашњавају на начин на који то датим политичким актерима одговара – рекао је Бешић.

Коментаришући прва два мјесеца рада владе премијера Лукшића, Бешић оцјењује да се нови кабинет засад „сналази“ у мору проблема које има Црна Гора.

- Прави тест за нову владу биће када буду морали да донесу неку „крупну“ по-литичку одлуку која има јасне посљедице на макронивоу. Тек тада ћемо видјети како ће се карте прерасподијелити и какав ће однос снага то произвести.

Говорећи о релацији између Демократске партије социјалиста и Социјалдемократске партије, Бешић каже да је ДПС на одређени начин успио да миноризује свог коалиционог партнера.

Српска православна црква производећи сопствену прошлост гради нашу будућност

Извод из интервјуа: Др Милош Бешић, професор Факултета политичких наука и аналитичар ЦЕДЕМ-а

Попис је судар државе и СПЦ

Подгоричка скупштина 1918. и одлука коју је донијела нијесу легалне и легитимне

„Присаједињење право ропство“

Академик Мијат Шуковић

„Српска војска је опљачкала бројна села и у Црној Гори је и злостављала становништво“... „Плебисцит је био лакрдија. Наоружане српске власти су при-силиле Црногорце да гласају за анексију“... „Црна Гора не изгледа уопште да је припојена Србији већ прије да је побијеђена од њене стране. Црногорци нијесу српски грађани већ робови... Затвори су пуни Црногораца“... (Извјештај фран-цуског потпуковника Алберта Рајиа о ситуацији у Црној Гори)


« »

, 13. 2011.

« », 13. –,

, , , 13, ,

" – "

:

10:00 , :1941.

/12:00 , – :

–

,,,

18:00 – „ “:

:

. :

:

:„ “ .„ “

:: .:

19:15 „ “:

Након свега – Црна Гора изнад свега


Прије 64. године у ноћи 13. марта на 14-ти погинуо је у Цуцама црногорски бригадијер Крсто Зрнов Поповић, симбол борбе за слободу Црногора-ца и слободну и независну Црну Гору. Када је било најтеже црногорском народу након нелегитимне Под-горичке скупштине и насилне анексије Црне Горе Србији, Крсто са официрима и патриотама подиже Божићњи устанак под паролом „За право, част и сло-боду Црне Горе“ и постаје војнички вођа устаничких трупа. Годинама након тога он предводи црногорски комитски и национално-ослободилачки покрет а у Гаети је потоњи шеф Штаба и командант црногор-ске војске у емиграцији. Након емигрантског живота враћа се у домовину, један је од првака Црногорске странке, Командант Ловћенске бригаде и Зеленашке војске све до своје погибије 1947. године.

Крсто Поповић је остварио огроман траг у црногорском народу, не само у својој Катунској Нахији већ и по цијелој Црној Гори. Био је херој и витез који је кроз ратове уздизао част и славу црно-горског оружја и народа и био на бранику слобо-де не само на просторима домовине, већ и широм Свијета, да би то потврдио у далекој Аргентини као почасни генерал њене ослободилачке армије. Памте га и Скадар 1912, и Фоча, Горажде, Вишеград, Пале, да би стекао симболички назив Новак са Романије,

Мојковца 1916, друга велика и крвава бојишта.Оштро је осуђивао невјерност дијела црно-

горске омладине која се сломи трчећи и газећи се око просутог новца Пашићевог.

Мислите ли, наставља даље он, да сте ку-повином тијех неколико пропалих типова купили и

црногорски народ и његова права. Лудо се варате. Црна је Гора Црногораца! Тако је било, тако ће и бити.

У другом свјетском рату који је носио атри-буте народно-ослободилачке борбе али и крвавог грађанског братоубилачког рата, Крсто се залаже и гори за васпоставу независне Црне Горе. Њен Васкрс видио је и као Васкрс истине и правде и њиховог тријумфа над свакијем злом.

У немогућности да оствари свој племе-нити родољубиви циљ, обнову државе, Крсто се окреће спашавању народа, од међусобног убијања и затирања. Носио је свој крст који лежи у његовом имену и прогласио уз своју главну поруку слоган:

Спас народа изнад свега! Стално је поручи-вао: Будите Црногорци и мислите Црногорски!

Свој крст носио је цијелог својег живота без предаха и узмаха!

И поред неостварења његовог циља, обнове Црногорске државе Крсто је као спаситељ и добро-твор народа саздао у људским срцима себи споменик трајнији од икакве бронзе. Упркос разним оптужба-ма његово име и дјело живе и живјеће док буде Црне Горе. А њен васкрс је и васкрс његове херојске и спа-силачке мисије међу Црногорцима и народом Црне Горе.

Нека је слава и хвала овом симболу борбе Црне Горе и нека му душа у рају почива!

Митрополит Михаило

Из арсенала бројних порука овог вели-ког црногорског националног вође поćетићемо се само њих неколике:

Званична Србија је највећи крвни непријатељ Црне Горе у њеној историји.

Куку томе кога Руси хране, а Срби бране!

Да смо браћа са Србијом нијесу нам ћесе сестре.

Није вељи рат за мали народ!

ВИТЕЗ ЦРНЕ ГОРЕ

ЦРНОГОРЦИ И ЦРНОГОРКЕ,ПОШТОВАНИ ЧАСНИ ЉУЦКИ ЗБОРЕ

LU^INDANLU^INDAN 164ЗА ПРАВО, ЧАСТ И СЛОБОДУ ЦРНЕ ГОРЕ

Ваше високопреосвјештенство, даме и го-сподо, поштовани гости из свих крајева Црне Горе, браћо Катуњани, уважена породице Поповић!

Данас нас је по позиву, овђе, у Цуцама, „између камене пучине и чађавих звијезда“ како рече пјесник, на „Високој војној академији“ Николе Мир-кова окупио најбољи јатак бригадира Крста Зрнова Поповића: вријеме, кад је сазрело.

Оно је, по Старим Грцима, најмудрије, јер проналази све (Талес).

Као што му је и 1947. пронашло начин да се одметне из новога времена, које више није било његово. Новоме је времену и смионој побједничкој Црној Гори дао најбоље и највриједније што је у дому имао – оба сина, а староме, својему времену и већ одавна почившој Краљевини Црној Гори која се више никада неће пробудити – цијелог себе.

Шта је друго и могао насљедник Тодора Зрна Поповића, по Господаревим ријечима најбољег офи-цира црногорске војске, растући уз успомену и причу о њему таквом умјесто оца? Син таквога бастадура одликованога сем пуних прси медаља и чашћу да доноси бадњак и подстиче ватру на огњишту дома Петровића, морао је и смио бити једино такав да тај огањ брани и када се он неповратно гасио... И био је:

Први у рангу на официрској школи у Војноме стану 906-те, учећи за прве еполете. Први пред крилашима Пријестонице за Краљев јубилеј 910-те. Први пред својом четом Цуцко-ћеклићкога батаљона Катунске бригаде на Скадарској касап-ници 12-те и сулудој Брегалници 13-те. Први на подофицирској школи, предајући другима, 914-те. Први пред Бољенићким одредом од пет батаљона на почетку Свјетског рата, Први на Романији и Гласни-цу. Први пред елитним батаљонима извиђачког одре-да Сердара Јанка 16-те у крвавом Мојковачком уводу у крај, Први и пред четама усталим „За Право, Част и Слободу Црне Горе“ око Пријестонице на крваво Бадње Јутро 19-те и Први којему је бастало командо-вати напад, Први пред 120 одабраних да опет разгоре накратко запретани огањ Устанка јула 19-те, Први у Штабу Црногорских трупа у Гаети у сумрак слома....

Све је то Крста Зрнова Поповића, попут заклетве и ка Првога обавезивало и да када је то вријеме тражило остане Потоњи. У противном не би остао Један. А један је Крсто Зрнов...

Други вјероватно не би 16-те схватио осјећај војничке части заробљеног Ћесара – Краљевског официра фон Корнуге, дајући му левор да се убије и

спаси се, подижући му споменик на Мојковцу...Други не би 19-те три дана оклијевао на

јануарској студени да своје гладне и промрзле чете пошаље да ослободе Пријестоницу, пробајући да избјегне крвопролиће, кроз врашки предуге прегово-ре са Окупатором и својим залуђеницима....

Други не би јула 19-те гледао како му пале кућу без довољно срџбе да је смјеста свети, знајући да се живот теже гаси него слама, и крв теже скида с руку од чађи...

Други тешко да би ставио на коцку све ђе је био Први, ријешен да остане Потоњи, како је то ура-дио Крсто Зрнов у периоду Задњега рата, одабравши да баш због других и Црне Горе чини што мисли да мора и што због себе не би смио, пуштајући човјека у себи испред јунака који је... Пуштајући многе по-ред себе и од себе ускоче у своје, ново вријеме и дају допринос стварању нове Црне Горе која се рађала, од које заузврат није тражио милост.

Од ње му је довољно било да је има, макар и другачије од оне Црне Горе којој се заклео.

Данашња је Црна Гора, мудрија за седам деценија, буде ли нас, и будемо ли имали језика да то јасно кажемо, коначно спремна да након дубокога наклона салутира пред Очевим бригадирским грбом Краља Господара као и пред Синовим генералским еполетама побједничке Титове војске, које је судбина коначно и занавијек зашила на шињелу једнога дома. Данас су на њеним прсима у истом реду Данилов Крст на који је себе распео отац и орден хероја који је „племену које се смрти грохотом смијало“ донио син. Зато што су је и Божићни и Тринаестојулски устанак враћали у живот, данас под тим ордењем тако ова земља дише пуним плућима.

Умивена водом Неретве крај које је 43-ће остао Радован Крстов, пут које његов отац, по цијену свега, није хтио послати никога, чувајући главу свима кад већ није могао сину.

Опет вријеме.Кад нам је већ донијело накратко украдену

Част, право и слободу Црне Горе, ваљда ће пронаћи и досудити и праву мјеру и мјесто сјенима онога ко је за њих и Домовину устао, као и људскости свих побједника који су о његовој улози сојно и часно свједочили.

Данас смо Крсту Зрнову ту вијест донијели на положај. Потоњи. Са којег се никада неће повући.

И на којем више није сам....Пеђа Вушуровић


У Подгорици је 10.03. текуће године у препуној Сали одржана промоција збирке поезије Сретена Вујовића „Молитва“. Организатор Књижевне вечери у простору „Галерије и Музеји Подгорице“ били су Библиотека „Радослав Љумовић“ и Црно-горско друштво независних књижевника. О поезији Сретена Вујовића говорили су: академик Младен Ломпар, књижевни критичар Влатко Симуновић, пјесник Милорад Поповић и аутор. Вече је клавир-ским рециталом употпунила млада пијанисткиња Ања Абрамовић. У име ЦДНК обратио се преćедник

Милорад Поповић, који је говорио о издавачкој продукцији друштва (у прошлој години објављено 12 књига), тексту о поезији Сретена Вујовића, значају Књижевне општине Цетиње из осамдесетих година

прошлог вијека и њеној актуелности у савременој друштвеној и политичкој стварности Црне Горе.

Текстове Младена Ломпара, Влатка Симуновића и Сретена Вујовића објављујемо инте-грално.

З.С.

„Молитва“ Сретена Вујовића промовисана у Подгорици

МЛАДЕН ЛОМПАР:

Горчина у Исповијестима и узалудност у Молитвама компонентама ове књиге, је јединствени звук који нам, дуго послије читања осаје у мислима. Гдје ли сам / ако ме/ у свјетлости нема, каже Вујовић у једној Исповијести. То је тешка упитаност пјесника који је некада, бјежећи из завичаја у којем бијаху заражени ме-леми, понио ту клицу бесмислености и неке сиорановске мучнине.

Бесциљност, која се протеже од прве до посљедње странице књиге, овдје, иако кулминира у чисту пјесничку љепоту, остаје тамнија страна његове поетске снаге. Градећи два особена тока пјесништва: сио-рановске бесциљности и љубавних поема, које објављује сукцесивно, као једну једину стварност, криста-лише своју пјесничку самобитност. Иако потичу са истог извора инспирације и носе снагу његовог чистог, дорађеног стиха и препознатљивости, и као антиподи имају у основи исти дух сиорановског кратког прегледа распадања. Мада је потпуно свјестан свог удеса и немоћи пјесник ни једним стихом не прелази границу ре-зигнираног вјерника: Боже / учини да заборавим овај Сан / овај Ужас који су ми подметнули / Вјеруј у моје Безнађе / бар онолико колико вјеровах / у Твоју Безгрјешност.

Композицијом књиге, тоном и карактером исказа пјесник се поставља и као вјерник, и као свјештеник, који је у одређеним тренуцима у директном обраћању Господу свјестан да само ријеч има његову снагу, и право да се чује. У једном тренутку записује: припадамо свему / што чула не могу наслутити/ Баш боли/ требао бих се/ пробудити. То су најљепши пасажи ове поезије, и право на божанску моћ ријечи и упитаности: је ли се/ могло другачије.

LU^INDANLU^INDAN 166Једном сличном приликом, говорећи о Вујовићевој поезији и сталном тону прогнаника, којему су из-

макли сви ослонци и „потонули хоризонти“ и када је био на чистини, изложен радозналим и злурадим очима, горим од оних што га прогоне записао сам да је кренуо у неизвјесност, али са олакшањем. И сада се враћа та иста божанска аура, упорним инсистирањем на мисао је ли се/ могло другачије. То је закључак, јер увијек на крају, не остаје ништа. То што смо одживјели наша је јединственост и препознатљивост.

Тама је/ чувар свих тајни/ дозволи да прозбори/својом глувоћом/ избавиће се и они/ што вјерују у Спасење/ тек када Вјеровање/ пред Мишљу посрне, каже на крају оно што је записао давно у збирци Како тону Хоризонти.

Вујовићева књига, коју окончава руковет превода на неколико језика великих књижевности, је ин-спиративно дјело јединствено у савременој црногорској поезији, за које сам сигуран да ово није њено једино појављивање. Клесао је, глачао и сажимао до шкртости која доноси богатство. Зато ову књигу доживљавам као незаобилазну у току савремене црногорске литературе.

ВЛАТКО СИМУНОВИЋ

Част ми је и задовољство да уз академика Младена Ломпара и пјесника Мија Поповића говорим о пјесништву Сретена Вујовића. Тумачити његову поезију сложен је задатак.

Прво: Он пјеснички проговара само у моментима када заиста има шта да каже.Друго: Он припада братству мисаоних пјесника цетињских чији је поглед спритуалистички усмјерен

на свијет, братству које у расправи са Богом одгонета мистерију живота, па не знаш мрзе ли или љубе Бога у себи. Тумачење његове нове књиге почећу констатацијом да је Молитву написао аутономан пјесник са специ-фичним свјетоназором, начином пјевања и поетским усмјерењем. Карактеришу га динамизам и критички дух.

Његова „Молитва“ извире из оног учења према којему је основа стварности нешто натприродно и нематеријално а спознаја првобитног и божанског остварује се преко интуиције, непосредног осјећаја и доживљаја, а не путем рационалног и појмовног расуђивања. Одвраћањем од свијета чула и удубљивањем у себе Вујовић жели да на овом свијету савлада подвојеност између ирационалног божанства и самосвијесне, чисте душе.

И пита:Гдје ћу ја скончатиако се видима нема ме

Ако сам кадар разумјети ово питање наслућујем да је иницирано страхом који је тијесно повезан са смислом егзистенције. Страх којег еманирају молитве и исповијести Сретена Вујовића конкретизује оно што Хајдегер дефинише као чињеницу наше избачености из ничега а то значи да постојимо али не знамо одакле долазимо и куда идемо.

Лирски субјекти молитви и исповијести Сретена Вујовића у таквој је ситуацији. Он нема снаге гле-дати и избрисати хоризонт, зауставити дах и ослушнути тишину. Он схвата да „изван вида немамо ништа“.

И питаЈе ли се/ могло другачије

Поставља и још једно питањеКакво ли нас јутро очекујекад уђемоу Дан Вјечни

Чему сва та питања чија је функција да се преиспита смисао сопственог постојања и живљења, али и онога што ће услиједити послије. Пјесник пита и тражи спасоносни излаз из унутрашњег нереда. Између смисла и бесмисла није лако повући границу, али није бесмислен напор да се сазна оно што се не зна или не може сазнати. Зато се сва питања која халуцинаторним сликама поставља пјесник Сретен Вујовић могу све-сти на једно: Гдје су коријени бесмисла – у самој суштини људске природе или у садржини живота, његовом промашеном начину или промашеном схватању.

LU^INDANLU^INDAN 167То темељно питање упућује на главну велику мисао молитви и исповијести Сретена Вујовића.Мисао – то је људско биће. А безумље га као сабрат грли.Зато је сваки мислећи човјек располућен силама чије поријекло покушава да одгонетне. Између оно-

га што називамо нашим животом и непостојања нема јасне ни одређене границе. Зато је Сретен Вујовић бескомпромисан у исповиједању разнородних, растрганих и подвојених стања своје психе, подсвијести и интелетуалних тјескоба. Формално, његов поетски говор је монолошки. Међутим, по својој природи, он је дијалошки, јер је рјеч по својој суштини дијалошког карактера. Са друге стране ријечи увијек је онај којему је ријеч намијењена. У епилогу приповијести „Клингсорово посљедње љето“ која је први пут објављена 1920. године у берлину, Херман Хесе тумачи располућени лик човјека који је преживио хаос првог свјетског рата.

Цитирам:„Ево човјека. Уморни, похлепњи, дивљи и дјетињасти, рафинирани човјек нашег времена, умирући

Европљанин који тежи смрти; углачан од многих чежњи, болестан од сваког порока, прожет радосним сазнањем о властитој пропасти, спреман за сваки напредак, зрео за сваки корак уназад, сав у жару и сав по-сустао, завистан од судбине и бола као морфиниста од отрова, усамњен, испражњен, прастар, Фауст и Кара-мазов у исто вријеме, животиња и мудрац, огољен, лишен частољубља, обузет дјетињим страхом од смрти, па ипак спреман да умре“.

Даме и господо овај опис величанствено и исцрпно илуструје позицију лирског субјекта „Молит-ве“ коју вечерас препоручујемо Вашој пажњи. Ето „Молитве“, ето човјека. Ево пјесника слободе Сретена Вујовића који, слиједећи своје побуде и инспирације, тумачи ноћ свијета.

Говор о његовој књизи почео сам одступном констатацијом да је тумачити је сложен задатак.Окончаћу спасоносном мишљу са страница једне давне књиге Антуна Густава Матоша.Нерастумачљива љепота је драгоцјенија од љепоте којој се може прегледати обим и трајање.Хвала Вам за пажњу.

СРЕТЕН ВУЈОВИЋ

Ни сада ми није јасно, премда се већ скоро 7 година „борим“ са поезијом садржаној у овој књизи куда иде ова молитва. Једноставно је некако „баче-на“ кроз вријеме, у коме престаје бити важно у ком смјеру оно тече.

Више га доживљавам као и мени самом збуњујући ход у „свим смјеровима“, којима нијесам дорастао, јер било би богохулно поменути Свепри-сутност једног обичног смртника, али зато Ријеч, која никада није била моја, ни сада, ни прије, има на то право! Можда има! Ни у то нијесам сигуран! Но ипак по неком чуду се настанила ту, па побјегне, отуђи се и онда схватим да умјесто ње имам Празнину, која често свирепо гуши и убија, али никад до краја.

Можда нијесам, и поред дугог промишљања везаног за ову књигу успио. Можда? Та сумња ми даје наду да још није готово, али морам признати још нијесам успио докучити што? Ипак, макар нијесам, у то сам потпуно сигуран, ради тренутне угодности, самодовољног „козака“, никада понизно купио мрви-це испод трпезе неког моћника, а затим се са те „ви-сине“ окретао „ближњем“ као вјештица на своју крв. То ме донекле рјеши! И нијесам никог преварио!

Можда сам и преварио, али само себе, рачунајући да Ријеч мора бити одраз макар дијела душе сваког Божјег створења. Зато ове ријечи, вече-рас желим подијелити са вама, јер друго немам што понудити! Чини ми се да немам ђавоље крви, па ћу се

и даље молити за оне који су се Злу предали, онолико колико умијем и колико могу досећи, јер не вјерујем да онима сличним мени има помоћи. Морам и даље! Не писати, већ записивати ријечи које ми је Неко под-метнуо, па се без њих осјећам располућеним, а ни са њима није лакше.

Све је почело неким пјесмама објављеним у књизи „Како тону хоризонти“ у издању „Дигни-таса“, а штампаној у мојим емигрантским дани-ма, када је издавач, господин Младен Ломпар, „из безбједонсних разлога“ у биографији написао „Живи и ради у Швајцарској“ а боравио сам у Италији пре-мда су и пријатељи и непријатељи знали написати да сам у егзилу „из неполитчијег разлога“! Те пјесме су, дакле, и мени самом некако чудно одударале, и ваљда су, негдје још тада, најављивале оно што је тек пуно касније требало да сазри, као молитва или исповијест, који то можда и нијесу. Зато су и нашле своје мјесто као уводни и закључни дио ове књиге.

Захваљујем свима на присуству и пажњи, (за мало не изустих оно уобичајено: „па да ви се на до-бро враћа“). Желим се посебно захвалити организа-тору ове промоције Библиотеци „Радослав Љумовић“, људима који су нам љубазно уступили овај простор, свима који су понешто казали о овој поезији, а са посебном топлином младој пијанисткињи и мојој мезимици Ањи Абрамовић, те господину Драгану Вугделићу, Ранку Ћетковићу и другим преводиоци-ма, који су ми омогућили да ову књигу могу презен-товати и на другим језичким подручјима.


(Оток - Варшавски тромјесечни књижевни часопис, број 3 (15) октобар 2010)Wojciech Kaliszewski (Војтјех Калишевски)Ове пјесме постојеВрт црногорских пјесама. Тако егзотичан и тако – чинило би се – нестваран, јер неприсутан

раније, као да је нијем. И ево, захваљујући Grzegorzu Łatuszyńskom (Гжегожу Латушинском), тај врт се отвара, постоји и изненађује својом разноликошћу, тоналитетима, дубином слика, промјенљивошћу расположења. Он је мјесто, на коме се додирују свјетлост и сјенка. Мјесто борбе и одмора. Он је човјеково мјесто на земљи.

На бридовима мојим небо се посијече и рањено на море клону да се вида на море мелемно.

Нада мном звијезда од страха зелена бол и љубав на мојем језику. (Мирослав ЂУРОВИЋ Монолог Црне Горе)

Све се овдје мијења са великом брзином. Иако догађају се тренуци дирљиво дугачки, развучени, изба-чени из ритма промјена и потјере. Онда се види више и оштрије. У зјеницама се задржава боја мора и земље, а карта неба, чини се, на дохвату је руку. Али, мало касније све поново почиње своју трку и опет одједном све:

То одвећ људско. То одвећ смртно. (Милорад Поповић Преображења)

Читам ове пјесме сабране и објављене у „Антологији црногорског пјесништва 20 стољећа”, у првој тако опширној антологији, састављеној од стваралаштва близу пола стотине пјесника, притиснутих тешким теретом повијесних и политичких драма ове балканске земље. На том простору нема изразитих граница, које би дијелиле један народ од другог, нема граница међу ријечима и мислима. Умјесто тога постоје датуми диоба, ратова и анексија, бијега и повратака.

Црна Гора је два пута у својој хисторији, једном у средњем вијеку, други пут у двадесетом живјела у сјенци Србије, али истовремено је била својственим њезиним дјелом, увијек свјесним своје прошлости – ове славенске и ове старије означене траговима Римске империје и Бизанта.

Ту море додирује стијена. Могуће да сви ови слојеви и наслаге чекају још на своје откровење. А то се већ дешава, то је почетак. „Антологија” је такав додир болних, осјетљивих мјеста, додир који „отвара”. Он је један од могућих. У овој Антологији чујемо гласове пјесника XX вијека; једва једног стољећа, али толико важ-ног, јер у том раздобљу Црна Гора је изгубила своју независност и након многих деценија поново ју је стекла.

Читам ове пјесме и покушавам схватити тежину сваке ријечи и сваке станке. У њима је ритам свакидашњег искуства, ритам разговора на прагу куће, поздрава на путу, рођења и смрти. Ритам свега, што је човјечја ствар. Ове пјесме често су као „извађене” из живог језичког тока и чувајући то своје „приземно” поријекло, хитају далеко, граде визије, оживљавају машту. Одушевљавајуће су и непоновљиве:

Можеш ли сјенко моја сад или икад у Круг око Сунца у шкољку која се од муке отвара откуд само себе дозивамо (Сретен ПЕРОВИЋ Галебови или снови)

Антологија црногорског пјесништва XX стољећа на пољском језику

Ријечи које су будне

LU^INDANLU^INDAN 169Осјећај самоће, напуштености и одбацивања ту се често јављају. Да ли је то одјек неког дубљег и у

повијесно-политичком смислу заједничког искуства? Или можда овај тоналитет граде опасне стихије, сред којих су морали живјети људи? То је земља дозивања и тражења:

А глас у мрежи никад није исти од промуклости од промрзлости од подмуклости

па се не препознамо. (Сретен ПЕРОВИЋ Галебови или снови))

Црна Гора није центар савременог свијета; то је прије његова периферија, далеки простори. Али, у тој даљини сачувало се тако ријетко већ данас умијеће самопроцјене и саморазликовања човјека. Баш оданде, из тамошње стране се види, да смо још увијек прогнаници, да тумарамо без одређеног циља, кружимо око вла-ститих мисли. Судбину бескућника разголићава ненарушива моћ природе. У мјесту, гдје облаци себе гледају, морски валови и оштри каменити врхови, човјек мора прије свега умјешно градити своју нутрину, стално оправдавајући „властите слабости” наспрам онога, што га окружује.

Како прићи таквом искуству, како га описати? То је дубока спознаја, отворена за све, што је прошло и усмјеравајућа према будућности. Пјесма не може то увијек обухватити. Појављују се дакле кратице и ме-тафорично конструисане сличности. Многи од пјесника заступљених у Антологији концентришу се наиме прије свега на разликовању значења стварности која их окружује. Није све у тој стварности једноставно и схватљиво. И не толико у судару самих ријечи, колико у судару свега тога што се иза њих скрива, јавља се сна-га дјеловања ових пјесама. Кад Сретен Перовић каже, „моје око тражи музику птица и растења” (Реквијем), онда захваљујући судару сензибилних, конкретних искустава покреће нашу осјетљивост, избацује нас из стања равнотеже, а ријечи лебде изнад стварности. Метафоризација ме уводи у процес промјена стварно-сти, а не само ријечи. Настаје нова структура свијета – настаје нови свијет, који има друкчије распоређена и централна, и периферна мјеста. Али није то ипак тако, да ће несретан свијет, пун туге и страдања одједном замијенити свијет питоми, наклоњен самом човјеку.

Ове двије стране још увијек повезује сјенка. Ми смо у средини сеобе! До њеног краја још је далеко. Промијењен свијет одражава се сваки пут изнова у пјесничкој визији. У овим надјачавањима увијек има више недоумица и питања, него одговора. Свијет ипак остаје увијек превише „људски ” и „смртан”, како је написао Милорад Поповић. Али, да ли баш то не покушава порицати поезија? Да ли поезија није широки план бесмрт-ности?

Суштина промјене свијета у томе је прије свега што одређује нову перспективу људског живота:

Има нешто тако јединствено скривено, блиско и неопходно, као дисање – Ту – поред, у свима – као жељени Сан… Нешто тако важно, као тајна постања, или присуство Анђела – недокучено откриће бесмртности! (Љубета ЛАБОВИЋ Недостајање)

Веза између „људског” и „смртног” и овог, што је „бесмртно” појављује се код многих пјесника „Антологије”. То је дубока веза, која спаја свијет у једно. С друге стране ипак црногорски пјесници доста често осјећају самоћу. Они су одбачени, остављени себи, подсјећају на залуталог у лабиринту путника. Црна Гора наравно је такав један лабиринт, простор, на коме човјек може залутати и пронаћи себе више пута. Али Црна Гора истовремено је простор унутарњи, сакривен, који човјек носи у себи и пажљиво чува. Она је тајна. Стећи ту тајну исто је као открити смисао властитог живота, схватити своје заблуде, сагледати коначни циљ, према којему се ближимо неизбјежно.

Црна Гора има такође своју нематеријалну мјеру; она је вриједност која израста из промјене времена: Из ноћног круга као из напуштеног поља одлазим с Прустом у заказану шетњу одлазим с мишљу

LU^INDANLU^INDAN 170 да је време цртеж сна да је маховина чуда да је расковани мрак да је гранде мер де дéлирес доуéе да је одмотана еквиваленција духа. (Жарко Ђуровић Прустовска еквиваленција духа)

Лагано разливање ослобођеног времена тешко је непосредно ухватити, али оно се јавља индиректно, кроз то све, што изненада успијевамо пронаћи. То је враћање пријашњему. Црна Гора баш враћа пријашњему у Прустовском смислу. Није то лако схватити и није лако протумачити, али промјенљивост је извор наде за обнављање онога, што је већ било изгубљено и растјерано. А ипак проналазимо одломке и честице, које се могу појавити у неким другим конфигурацијама. Стварност приказана у овим пјесмама динамична је и емо-тивна:

Немир у немир увире Све се расплињава и тесни Разлоге размењује Суштину упија

Ако она уопште постоји! (Жарко ЂУРОВИЋ Пулсирање)

Слика свијета као да је покривена маглом, обрис ствари губи рескост, небо неопажено прелази у море. Очи гледаоца уморне су, трче за сјенкама, које одмичу, пробају их ухватити, задржати у видокругу неки непромјенљив облик. Човјек тражи ослонац, тражи пут, плаши се празнине.

Празнина не служи слободи, дави, изазива страх. Траг слободе у црногорском пјесништву ипак је изразит, јасан. Прије свега то је препознавање самог себе, ослобађање из различитих релација, које су ограни-чавале слободу. Ствар је у томе, да се искаже до краја, све ријечи, да се продубе доживљаји, и уђе у простор без страха.

Црногорски пјесници још увијек откривају своје мјесто, успињући се на врхове и улазећи у долине, они јесу на путу. Може се рећи да то је њихов пут према кући.

У пјесмама црногорских пјесника пулсира грчки ритам. Он је дубоко сакривен, али се видљиво пробија кроз све касније наслаге времена. Грчка је најчистији видокруг овог простора, у коме постоји Црна Гора, толико посебна, изврсна „Грчка изван Грчке”:

Савладан преварним данима Узмогнеш ли читати, узми Песнике Грке, њих читај С њима почни да другујеш, преко њих Постигни себе да разјасниш С њиховом своју утеху повежи И гнев са гневом због свега... (Душко НОВАКОВИЋ Мнемоникос)

Тражење ове везе траје. Присутно је скоро у свакој ријечи. Јер свака ријеч пјесме уз црногорски је крајолик, али истовремено свака ријеч је свједок похода и путовања и „Само та ријеч мамуза чело које је по-стало горућа бакља”. Ријеч постаје жеравица и може бити оружје, спас за ове, који губе снагу у сеобама.

Црна Гора није дозволила да нестане; постоји, има своју политичку димензију, има свој историјски оквир. Али, Црна Гора је осим тога стање духа, унутарњи простор човјека, који каже:

Чекање је подземна железница. У ловишту наде, Безброј говора, језика, раса. Разговарају прсти и мимика. (Слободан ВУКАНОВИЋ Портрет емигранта у облацима)

Ова четири стиха „Портрета емигранта у облацима” казују о путовању, о повратку, о многократном

LU^INDANLU^INDAN 171смјерању из туђих обала према овом далеком простору. Пјесма може приближити далеке обале, повезати у жељену цјелину. Пјесма је мост.

Ова Антологија црногорског пјесништва је полифонична. Она живи као што живи сваки врт осуђен на промјене годишњих доба и хир времена. Унутар је замршена, њен слог није једноставан. Али баш то изра-жава исто тако комплициран и вишедимензијски карактер црногорског поднебља. Антологија прикупља епи-зоде, бљеске, које допиру из прошлости, из сјећања. Прије свега ипак то је повијест тражења. То је молитва за чудо памћења. Ми не знамо заправо, зашто одједном нешто нам се открива и стаје пред нашим очима, зашто и чему хоће нас овим својим повратком придобити? Упитника има много:

Ако постоји небо Ако постоји море Нашим венама сјај звезда мора тећи Песак блистати у шакама Месец бдети над шумама (Жарко ЂУРОВИЋ Пулсирање)

Свака пјесма црногорске Антологије, коју је саставио Grzegorz Łatuszyński (Гжегож Латушински), може нас водити другом стазом, може нам отворити другачије перспективе. И свака – а то је стварно необично – ту је честица једне цјелине, а не губи при том властити облик.

-----------------------------------Grzegorz Łatuszyński (Гжегож Латушински)Ријечи, које су будне. Антологија црногорског пјесништва XX стољећаИзбор, Препјев и предговор Grzegorz ŁatuszyńskiИздавачка кућа “Agawa” (Агава)Стр. 270

Гжегож Латушински, прозни писац, есејист, књижевни критичар, новинар, главни је уредник Изда-вачке куће “Агава” и предсједник Варшавског одјељења Друштва писаца Пољске. Објавио је између осталих: Сунчани склоп (роман), Фасцинација (приповијетке), Балканско проклетство и

У свијету анатеме (књиге есеја). Преводе прозних књига Милоша Црњанског Сеобе, Борислава Пекића, Ходочашће Арсенија Његована, Мирка Ковача Врата од утробе, Дервиша Сушића Ја, Данило и Данило у ставу мирно, Анђелка Вулетића Девето чудо на истоку и Дан хапшења Виле Вукас. Избори с препјевом књига пјесама Анђелка Вулетића, Миле Стојића, Славка Михалића, Веселка Коромана, Ивана Кордића, Соње Манојловић, Абдулаха Сидрана, Стевана Раичковића и Васка Попе. Направио је и објавио три ауторске антологије: Сви тренуци су ту и ништа не престаје да буде. Антологија српске поезије XX вијека (2008), Ријечи, које су будне. Антологија црногорске поезије XX стољећа (2009) и Под жегом сунца и свјежином ноћи. Антологија хрватског пјесништва XX стољећа.

Др Војтјех Калишевски, научни је радник Института књижевних испитивања - Одјељења књижевне еуропеистике, писац, есејист, књижевни критичар, аутор књига и расправа из области књижевног језика и књижевности. Објавио је између осталих: Епитет у функцији аргумента (2004), Митови, приче и политика (2005), У простору Гетеа (2005), Простор независности, Дјело и дух. Члан је редакције часописа Напис, члан Књижевног друштва “А. Мицкјевич”, Пољског друштва за испитивање осамнаестог стољећа и Друштва писаца Пољске.


Сви људи, по природи, теже спознаји (Аристотел, Метафизика). Али, спознати значи егзистирати. Филозофија егзистенцијализма усту-па мјесто онтологији која изражава наше одно-се са бивством. Егзистенција је разумијевање (Е. Левинас). Разумијевати значи односити се према појединачном, спознајом која се изражава ка уни-верзалном. Признање друге личности је процес који је неодвојив од самог његовог разумијевања, што значи: обратити јој се, говорити, разговарати са њом, јер само тако човјек постаје бивство – пер-сона, као највиши стадијум личности. Није свако људско биће персона, него је то само она особа која другог човјека сматра себи равним (Хегел). Значи, персона је виши степен остварене људске етике, као самосвијесне људске дјелатне форме. Други никад не улази у наш посесиум. Ми, другог разумијевамо на темељу социјалне интелигенције: историје, сре-дине, навика, обичаја, језика. Колико нам он изми-че у процесу разумијевања утолико је он, као други, биствујући. Поштовати другог, не значи подређивати му се, већ изразити конвенцију обостраног признања да су Ја и Ти дјелатна бића по аутономији своје воље и самосвијести, што се остварује по принципу прав-де. Служити човјечности значи остваривати правду. Закон који не чува правду није закон (Сула Радов). Правда извире из кохеренције заједничких интере-са по начелу обичајности – унутрашњег захтјева воље чланова заједнице – аутономија. Све друго је хетерономија – заповијест трећега над нашом сло-бодном вољом. Родно мјесто права је Правда. Она еманира ум и знање (Ђике), а не мач (Јустиција). Родно мјесто правде је морал. Црногорско народно обичајно право била је јединствена, оригинерна и непоновљива сфера јединства и синтезе права и мо-рала.

Црногорски морални кодекс, што су га вајали, вјековима, најбољи и најмудрији синови црногорског народа, а историја своме потомству у вјечност пре-дала, изражава Спинозин философски кредо: Хомо хомини Деус – Човјек је човјеку Бог. Његово творачко биће изњедрили су: бистри ум, поштено срце, задата ријеч и чојствено јунаштво. Управо, због тога, борба црногорског народа за слободу је била борба за сло-боду цијелог човјечанства, а „црногорска историја најљепши дар и најдрагоцјенији бисер у свеколикој људској повијесници“ (Ш. Петефи).

Орлове стијене, чудесна и импресивна по-

етска и мисаона форма Веселина Вујовића, претреса, на философко-поетски начин, фундаменталну при-роду људске есенције, кроз повијест и перспективу могућег, кроз токове и процесе друштвенога развића, као ноумена глобалног и феномена догађајног. Ова је поема – етика практичког ума исказана у поетици универзалне форме и вриједности значења. Орлове стијене су синтеза номоса и логоса. Ово изразито филонтропско надахнуће преиспитује токове инди-видуалне и колективне егзистенције људи и различи-тих социабилитета у планетарном обзорју сликајући велика хисторијска и друштвена раскршћа која стоје пред човјеком као људским бићем предочавајући што је он током свог историјског развића остварио, каква је просвијетитељска, културна, философска и умјетничка дјела остварио, а ђе је сада дошао, те којим ће путем се опредијелити у неизвјесно раздобље повијесног.

Веселин Вујовић, аутор овог умног и волу-минозног дјела, за чије остварење је требало имати полихисторијски дух и мултидисциплинарно знање, пита и одговара на Кантову вијечну тријаду: Што тре-ба да знам, што треба да чиним и куда треба да иде, чиме отвара просторе људске слободе преобликујући стварно у могуће, а повијесног ума у нови садржај на темељу категоричког императива, чији су прин-цип Црногорци потврдили у херојском раздобљу своје повијести: Дјелуј тако да максима твоје воље буде општи закон (Конт.). Вујовић упозорава, на мисаони начин, да када моралитет људскога духа није на потребној разини – расте пустиња безнађе што отвара просторе нагонске природе човјека, а потискује рационални ум и принципе љубави (иус царитас, Лајбниц) и људске солидарности (својина није субјективно право, него социјална функција, Диги). Он, попут Фихтеа, изражава гносеолошки став да се људска свијест мора развити до ступња самосвијести. Његова философска поема саткана од посебних дјелова унутар структурне цијелине, посвећеним појединим атрибуцијама људскога мишљења и дјеловања представља једну историјску збиљу у једном повијесном добу из којих треба да се роди један нови духовни хоризонт људских потенција, по начелу човјечности.

Др сц.лур.Чедомир Богићевић

ФИЛОСОФСКА ПОЕМА О ЉУДСКОМ ОЗБИЉЕЊУ И ХТИЈЕЊУ


Кратак нам је овоземаљски живот дат од Бога, а о њему свако суди на свој начин, према својем искуству. Као стваралачко биће човјек живи свјестан овоземаљске пролазности и ефемерности. Пролазност обиљежава цјелокупна збивања и про-цесе у свијету. Из тог угла посматрам поезију Илије Милуновића, нашег суграђанина, Црногорца, коме је Бог подарио шездесет осам година овоземаљског живота (1900 – 1968). Ријеч је о човјеку којега сав-ременици представљају као личност широких интересовања, талентованог пјесника, полиглоту, интелектуалца и публицисту. Пошто је оставио неиз-брисиве трагове у културном животу Цетиња и Црне Горе, оćећам потребу да му се као припаднику „мла-де Црне Горе“, која је дјеловала између два свјетска рата, овим скромним прилогом одужим.

Прошле године у издању ЈУ Градске библи-отеке и читаонице „Његош“ - Цетиње и Црногорског ку лту рног форума - Цетиње објављена је збирка пое-зи је Илије Милуновића под насловом „Стихови“. Су де ћи по емоцијама које изазивају у души читаоца, односно књижевног критичара, пјесме аутора став-ља ју важан круг црногорских пјесника, чије ствара ла-штво битно одређује период између два свјетска рата.

Збирка у цјелини представља пјесникову интимну биографију, исповијед поете који у бљеску наде досеже егзистенцијалну суштину човјека утемељујући све у његовом постојању. Пјесме у овој збирци носе изразит печат пјесниковог лирског тем-перамента који је окренут животу као извору ствара-лачког надахнућа. Он успјешно гради пјесме на мо-тивима преузетим из свакидашњег живота. Због тога се понекад има утисак да извориште његових тема започиње у баналности свакидашњице, али стихови свједоче о умијећу пјесника да обичност превазиђе и оплемени стваралачким чином који има само један циљ: вјерно дати пјесничку дефиницију живота као јединствену вриједност између двије граничне линије – рођења и смрти.

Након пажљивог читања пјесама Илије Милуновића стиче се увјерење да су оне отисак његовог мисаоног и чувственог супстрата који ба-лансира између бити и ништавила, смисла и бес-мисла. Има у њима опјеваних младалачких немира, сликовитих описа раскошних пејзажа, драгих моти-ва из роднога краја, експлозивних емоција и искре-ног радовања животу, али на мене су најјачи утисак оставили стихови испјевани под теретом пјесникове слутње невидљиве судбине, прекривене сивим ве-лом магле и неизвјесности. Управо то упућује на сажети закључак да су ауторове поетске креације снажно интониране збиљом изложеној бескрајним преображајима живота који, као и код бројне његове пјесничке сабраће, неумитно рањавају душу лирског флуидитета и у завршници рађају слутњу смрти, снаж-ну, јаку и дубоко доживљену. Посматрано из тог угла, мора се признате да је пјесников доживљај живота и збиље потпун и истинит. Умјесто трепераве лирике

у којој буја животни оптимизам, пјесника оптерећује оćећање човјекове немоћи пред пролазношћу. Из тог оćећања отварају се душевне ране које намећу вјечиту дилему: може ли човјек у овом свијету бивствовати без Бога? Одговор налазимо у његовој пјесми „И“. Градећи изванредне пјесничке слике, аутор пјева о духовном преображају жене која живи као „презре-ни створ“ због блудног живота. Дакле, у пјесми има-мо занимљиве теме: искушење, гријех, преображај, покајање и искупљење. У непосредној вези са духов-ним преображајем човјека је света тајна покајања. У овој пјесми покајању претходи добровољно признање почињенога гријеха, због којега блудница оćећа гри-жу савјести као терет, што њу, презрену и сломљену, снажно притиска и гуши. Њен гријех чини да се пред људима оćећа понижена и без људског достојанства. Зато је ријешена да од Бога тражи опроштај и духов-ним уздизањем пред Творцем покуша исправити оно што је чинила али у животу није успјела промијенити. Цијелог живота који је за њу био пун трња и драча, стида, срама и бола, трпјела је увреде и понижења због чињенога гријеха. Лаганим кораком ушла је у стари храм. Дуго је клечала пред канђелом и сликом распетог Исуса Христа.

Иако у пјесми ниђе није директно помену-та духовна димензија покајања и опроста из стихова се може закључити да је света тајна покајања имала дјелотворан учинак на њену душу. Она, која је свакод-невно доживљавала животне бродоломе, одједном је оćетила олакшање и изашла из храма ведра, весела и лака. Управо у томе је поента пјесме. У најскривенијем дијелу њенога срца десио се преображај. Оно што од људи није доживјела, оćетила је милост Божју и у том тренутку нашла мир у својој души. Људи су је презирали, душевно рањавали и понизили, а Бог јој пружа прилику да се подигне из дубокога понора и прочишћене душе отпочне нови живот. Душевно растерећење које је у храму доживјела свједочи да се у њој пробудила вјера, моћно оружје у борби против искушења и зла. Духовни преображај значи умирање и рађање. Умире гријех, рађа се добро.

У пјесми Илије Милуновића умро је гријех и родила се вјера која омогућује да се чује глас Неба. Она афирмише теолошку димензију и значај свете тајне покајања која доноси човјеку мир и спокој.

Свјештеници из искуства знају безброј примјера да искрено покајање увијек води промјени живота и духовном уздизању личности. То је истина коју је и пјесник Илија Милуновић докучио својим духом и преточио у пјесму.

Књига „Стихови“, коју је за штампање приредио познати црногорски публициста Борис-лав Цимеша са сарадницима, увелико ће помоћи да се њен аутор Илија Милуновић исправно кри-тички валоризује и добије мјесто које му припада у црногорској поезији и култури прве половине дваде-сетог вијека.

Свјештеник Жарко Л. Ђуровић

ИЛИЈА МИЛУНОВИЋ - ДУХОВНА ДИМЕНЗИЈА ЧИНА ПОКАЈАЊА У ЊЕГОВОЈ ПОЕЗИЈИ


Да подćетимо: Сретен Зековић је објавио 34 књиге, једну коауторску, приредио и обрадио је 5 књига, 4 брошуре и преко 1000 библиографских јединица, а о њему и помену његовог имена има око 300 објављених јединица и помена његовога имена..

У издању Црногорскога културног круга на Цетињу иźљегла је у јануара о. г.нова (34-та) књига Сретена Зековића Ćћепан ”Мали” – цар црногорскога ”царства слободе” (класични формата 24 цм, тврде корице у боји на 311 страница). Рецензент је акаде-мик др Радослав Ротковић.

Одреднице у поднаслову јасно указују на значај и оригиналност теза: ”Потенцијални балкан-ски цар (цар утопије Царства Јужнијех Словена)”, ”Помеђу ‘црнијех’, црвенијех’ и ‘империјалних капа’ – секуларизација и отпор”, ”Т(р)ајни(ји) усуд Црне Горе”.

Књига је подијељена на осам поглавља: I Увод –Методолошки(о) приступ(иште), II Повијесно-

друштвене, политичке иидеолошке претпоставке за разумијевање појаве и нестанка Ćћепана ”Малог”, III Црква у ćенци секуларизације и понарођавања, IV Ćћепан ”Мали” помеђу двије епохалне историјске тенденције, V Унутрашња секуларна тенденција, гла-варска борба за власт и интересних сфера за утицај приправљају појаву и нестанак Ćћепана ”Малога”, VI Палимпсест (брисање) Ćћепановога живот(опис)а, VII Ćћепан ”Мали” је ”знаменита епоха у Црној Гори и околини” и VIII Одјеци ”случаја Ćћепан Мали”.

Занимљиво и индикативно је да подгоричке дневне новине Побједа и Вијести нијесу објавиле ни пуку информацију да је ова књига објављена иако је уредницима лично поклоњена. Исто се је било у Побједи за врло значајну и у много чему оригиналну Зековићеву пријетходну књигу Етничка свијест ди-наста Петровић Његош – етн(ик)ологија Петровића од децембра прошле године.

Редакција Лучиндана

Нова књига Сретена Зековића

ĆЋЕПАН ”МАЛИ” – ЦАР ЦРНОГОРСКОГА ”ЦАРСТВА СЛОБОДЕ”

ОКРУГЛИ СТО

Црногорски језик у јавној употреби

Поштовани учесници и организатори скупа Црногорски језик у јавној употреби,

Уважени гости,Даме и господо,Драги пријатељи!

Чини ми част и посебно задовољство да вас поздравим на отварању првог симпозијума о црногор-скоме језику, који се организује под покровитељством једне од Владиних институција.

Разлог за задовољство произилази из чињенице да овај симпозијум – већ самим одржава-њем – не може имати уобичајену и рутинску вриједно-ст. Вјерујем у његову научну плодотворност.

Исто тако, вјерујем да ћу изразити непо ди је-ље но увјерење свих нас овђе да овај симпозијум – уз све мјере које су око питања језика до сада предузи-мали Влада Црне Горе и Министарство просвјете – чи ни нови и одлучни искорак у обликовању стратеш-ки одрживе, концепцијски јасне и практично спрово-диве језичке политике у Црној Гори.

Задовољство ми је утолико веће што сам имао прилику да узмем директно учешће у оснивању научне институције која организује овај скуп. Ријеч

је о Институту за црногорски језик и књижевност као једној од најзначајнијих институција у реализацији осмишљене језичке политике. Институт је прва црно-горска Владина институција која се бави изучавањем и афирмацијом црногорскога језика.

Његово оснивање је свједочанство снажења и артукулације политичке свијести о духовној, култу-рној и политичкој важности организоване друштвене бриге о језику, посебно о црногорском језику који је – уз сва могућа негирања и оспоравања у потоњих 160 година од Бечког књижевног договора – показао да је жив и способан за самостално постојање.

Већ својим првим корацима Институт је по-казао до које је мјере постојала потреба за њим.

Чињеница да су се позиву Института за уче-шће на овом симпозијуму одазвала нека од нај зна ча-јнијих имена данашње црногорске науке и култу ре показује јасноћу и снагу свијести о потреби за по-сто јањем Института, као и потреби бриге за црного-р ски језик, па и спремности на борбу за одржање и унапређивање културе црногорскога језика.

Међу нама су данас и овђе угледни научни и културни ствараоци, неки и у животној доби која сама по себи захтијева поштовање. Истичем то да

LU^INDANLU^INDAN 175бих предочио чињеницу коју многи хоће намјерно да забораве. Ти ствараоци су од почетка своје научне и културне дјелатности били посвећени науци о црно-горскоме језику.

Тиме се недвосмислено показује да монте-негристика има дубљи коријен него што се то обич-но мисли. Није она најмлађа грана славистике јер је знатно старији од уставног верификовања црногор-скога језика као службеног језика у Црној Гори. Неки наши научници посветили су цио свој радни вијек изучавању црногорскога језика.

Неки су томе позиву подредили и цио свој живот. Такав је у првоме реду био Војислав Никчевић, утемељивач савремене науке о црногорскоме језику. Но свака ствар настаје или јој се признаје право на постојање кад јој дође вријеме!

Вријеме у коме је професор Никчевић уте-ме љивао монтенегристику још није било вријеме које би било спремно за пуноћу научне и политичке консолидације црногорскога језика.

Успостављање самосталне Црне Горе је ох-рабрило и покренуло снагу свијести да се, као важни дио државне политике и мјера консолидације црно-горскога историјског идентитета, коначно и по први пут у историји приступи стандардизацији црногор-скога језика.

Одличним и научно валидним радом Коми си-је за стандардизацију црногорскога језика – а тај рад је био праћен пуним повјерењем и подршком црного-р ске Владе и Министарства просвјете – цијелом је ли н гвистичком и нелингвистичком свијету показано и доказано не само да црногорски језик може да се ста ндардизује, и не само да је одавно заслуживао да бу де стандардизован, него да постоји на аутохтони и ауте нтични начин!

Успјешност стандардизације црногорскога језика, коју су признали и с радошћу прихватили сви добронамјерни људи, подстакла је и Владу Црне Горе на предузимање сљедећих важних корака у креирању и остваривању језичке политике.

Ако је успјех референдума о држаној само-сталности ставио тачку на политичку инфериор-ност свих досадашњих политичких елита Црне Горе, стандардизација црногорскога језика и креација стратегије језичке политике стављају тачку на језичку инфериорност која је предуго била способна само на сервилност признавања властите провинцијалности.

Овим лингвистичким стављањем тачке на језичку инфериорност уједно је одато велико признање оној групи црногорских научника која се

на научно и лично храбар начин пуних пола вијека залагала да се исправи тешка историјска неправда према самом црногорском језику.

А ту неправду чинили су понајприје Црно-горци сами себи, јер су се отуђивали од властитог језичког бића, негирали га, чак се с њим, тј. са собом изругивали!

Данас отклањамо један по један слој те не-правде.

Усвојили смо први службени Правопис црно-горскога језика.

Донијели смо прву Граматику црногорскога језика.

Урадили смо и усвојили прве званичне про-граме за црногорски језик и књижевност за основну школу, гимназију, средње стручне школе и за црно-горски језик као нематерњи.

По тим програмима ауторски тимови већ усклађују постојеће уџбенике језика и књижевности, или пишу нове – као што је то случај с уџбеницима црногорскога језика и књижевности за гимназију.

У свим тим научним, педагошким, култур-ним и политичким пословима водили смо рачуна да је црногорски језик службени језик свих црногорских грађана, без обзира на њихову националну, вјерску или какву другу припадност.

Сви смо свјесни да се досадашња лоша суд-бина црногорскога језика не може преко ноћи пре-окренути и исправити.

Исто тако, свјесни смо да смо на правом и добром путу да црногорски језик добије мјесто, вриједност и признање у црногорском друштву какво заслужује. А заслужује да се према њему односимо онако како се цивилизовани народи односе према својим матерњим, службеним и државним језицима.

Црној Гори потребан је систематски рад на изучавању црногорскога језика и превредновање досадашњих ставова о језику. За такав рад потреб-ни су и људи и институције. Имамо и све ћемо више имати и људе и институције за тај велики задатак.

У наради да ћемо сложно радити на том зада-таку, желим вам успјешан рад округлога стола Црно-горски језик у јавној употреби.

СЛАВОЉУБ СТИЈЕПОВИЋМинистар просвјете и спорта

Црне Горе Подгорица, 20.2.2011. г.

LU^INDANLU^INDAN 176Црногорски језик у јавној употреби

ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК НАКОН СТАНДАРДИЗАЦИЈЕНамјерно сам одабрао тему Црногорски

језик након стандардизације. С оним што је тој стандардизацији претходило цијелога XX вијека ви сте одлично упознати. Неки од вас су били и дирек-тни учесници, па о томе природно знају више него ја. О томе ће неки од вас и данас говорити, а о томе сам и сам неколико пута говорио и писао.

По први пут у Црној Гори постоји јасна језичка политика афирмације црногорскога језика. Донедавно црногорски језик и наука о њему припада-ли су илегали, ријетким и посвећеним појединцима и неофицијелним институцијама. За чуђење је да да-нас, кад је црногорски језик дио официјелне полити-ке, међу његовим оспораватељима сријећемо и имена оних који су донедавно били препознати као афир-матори црногорскога језика. О официјелној подршци црногорскоме језику свједочи и овај округли сто, који се одржава под покровитељством Министар-ства просвјете. О тој подршци свједочи и чињеница да је црногорски језик стандардизован у окриљу зва-ничних институција које су ради тога и основане. Усвојен је Правопис и Граматика црногорскога језика. Урађени су школски програми за предмет Црногор-ски језик и књижевност. У току је израда школских уџбеника црногорскога језика и књижевности за основну и средњу школу, који ће бити усклађени с новоусвојеним програмима и новим правописом. По први пут у својој хиљадугодишњој историји у Црној Гори црногорски је језик официјелан. Еуфе-мизам матерњи језик од септембра биће замијењен термином црногорски језик. Основан је и Институт за црногорски језик и књижевност, у оквиру којега ће се црногорски језик и књижевност изучавати и афирми-сати. Тај Институт започео је већ неколико значајних пројеката, међу којима се посебно истиче пројект Историја црногорске књижевности од почетака писмености до 1918. године. А доскора су уточиште монтенегристике биле само невладине организације – Матица црногорска (која је коначно стекла држав-ни статус послије стицања државне независности), Црногорски ПЕН центар, Црногорско друштво не-зависних књижевника, Дукљанска академија на-ука и умјетности, Институт за црногорски језик и језикословље „Војислав П. Никчевић“ и др. Данас је црногорски језик истакнут као један од приоритета у Стратегији научноистраживачке дјелатности, која је планирана за период 2008-2016. Дакле, језичка поли-тика у Црној Гори данас је јасна. Она је на неки начин дефинисана званичним Правописом и Граматиком црногорскога језика. То је стандардизација свих оп-штих особености црногорскога језика по којима је он

препознатљив међу осталим језицима штокавскога система, али и уважавање доскорашњега српскохр-ватског насљеђа које се увријежило на нашем тлу и које и данас има доста поборника.

Ако би неко са стране пратио ово што го-ворим и видио оволико публике и учесника који су овђе ради афирмације црногорскога језика, могао би помислити да је проблем језика у Црној Гори дефи-нитивно ријешен. Али ако би то помислио, грдно би погријешио. Истина је да је учињен велики напредак – поред онога што је већ поменуто, то се види и у чињеници да се бројна дјела публикују у складу са новим правописом, у неким институцијама као нпр. у Матици црногорској то се спроводи досљедно, уред-ници дневних и неђељних новина више не забрањују појединим ауторима и публицистима да пишу у скла-ду с црногорским правописом и сл. Но нереално би било очекивати да се 150-годишња језикословна негација Црне Горе одједном превазиђе и испра-ви. Можда има данас међу вама оних који се питају зашто на овоме округлом столу нема на примјер ниједног представника Катедре за црногорски језик у Никшићу и зашто нема лингвиста с те катедре? Кад смо припремали овај округли сто, сви су они благо-времено обавијештени о њему и упућен им је звани-чан позив за учешће. Но речено нам је да међу њима нема заинтересованих. Излишно је послије тога постављати питање што ће Црној Гори уопште таква катедра за црногорски језик.

Негација црногорског језика има дугу традицију, макар пола вијека дужу од традиције коју има афирмација тога језика. Цио XX вијек званично језикословље било је у служби те негације. Данашњи негатори само су наставак такве школе. И како не-кад, тако и сад, не бирају се средства у тој негацији. Послије усвајања Правописа и Граматике министар просвјете донио је врло практичну одлуку – да оба дјела буду по врло повољној цијени дистрибуирана уз дневни лист Побједа у тиражу од 9000 примјерака како би била лако доступна свима. На свим црногор-ским трафикама могао их је купити ко год је хтио. Но то није спријечило поједине представнике старе језикословне школе да се у негативној промоцији цјелокупне језичке норме користе подметањима и не-истинама како би код корисника створили свијест о црногорскоме језику као језику необразованих људи, неуких баба из каквих забити и сл. Они континуи-рано дезинформишу јавност о архаичности званич-не норме, о стандардизацији некаквих измишљених ћелохранитеља, ћелеса, ћелина, ођељка, ожљеда и сл. иако такви облици нијесу прописани чак ни као

LU^INDANLU^INDAN 177дублетни. То чине иако знају да је огроман дио ти-ража већ завршио у рукама корисника и да се они лако могу увјерити у неистинитост таквих тврдњи и злонамјерност оних који те тврдње изричу. Но и поред свега тога против црногорскога језика и про-тив његове званичне норме до данас није написан ниједан научни рад. Још увијек се није појавила ниједна научна студија која би аргументовано побила оно што је Црна Гора прокламовала као свој службе-ни језик. И то иде у прилог исправности норме тога језика. Њој у прилог иде и чињеница да ју је одобри-ла међународна експертска комисија коју је Влада формирала претпрошле године.

Услови за изучавање црногорскога језика данас су бољи него икад. Но недостаје нам пријеко потребан кадар за ту област. Вјерујем да је постојећи кадар у основним и средњим школама довољно компетента да уз организовање кратких семинара почне ваљану имплементацију црногорскога језика од јесени. Но нека неопходна синтетичка дјела која имају готово сви словенски народи лише нас, дјела која би црногорско књижевнојезичко насљеђе могла афирмисати у свијету, код нас још увијек изостају. Изостаје због тога што нам недостаје научни кадар

који би их могао написати.Кад би се правио какав резиме о црногор-

ским језичким приликама након стандардизације, могло би се закључити да је држава Црна Гора на путу да коначно ријеши питање црногорскога језика у јавној употреби – на свим нивоима. Сад су на по-тезу институције које треба да, поштујући закон и Устав, примијене званични Правопис. Кад би какав судија у данашој Црној Гори донио пресуду која је усклађена с некадашњом југословенском законском и уставном регулативом а не с актуелном црногор-ском, такав би поступак изазвао осуду јавности. Зашто би се онда у питањима језика друкчије по-ступало. Не може се црногорским језиком писати у складу с правописом другога језика. А док се та ста-тусна питања буду рјешавала, Институт за црногор-ски језик и књижевност ће заједно с осталим црно-горским институцијама којима је стало до развоја монтенегристике приступити реализацији неких капиталних пројеката као што су израда Рјечника црногорскога језика, Историје црногорскога језика, Дијалектологије црногорскога језика, Историје црно-горске књижевности и сл.

Др. Аднан Чиргић

ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК У МЕДИЈИМА И ИЗДАВАШТВУПроблематика црногорског језика као једног

од јужнословенских језика је нераздвојна од про-блематике његовог етничко-народно-национал-ног основа, тј. бића црногорског народа и његовог хиљадугодишњег коријења, опстанка и развоја кроз различите форме историјско-друштвеног, политич-ко-државно-правног, културног, вјерског и духов-ног устројства. Црногорски језик је доживљавао и дијелио исту судбину са црногорским народом, државом, црквом и културом, тј. битним консти-туентима црногорског националног бића. Тако је и данас. Вишевјековна борба за слободу и сваков-рсни индивидуалитет сукобљавала се са освајачким империјалним и асимилаторским туђинама, али и са сопственим мегаломанијама, романтичарским и митским илизујама, сиромаштвом, недовољном еманципацијом и просвијешћеношћу. Проглашење независне и међународно признате црногорске држа-ве и Уставним увођењем црногорског језика за служ-бени језик, направљена су два изузетно важна корака на путу одлучне и свестране афирмације црногорског народа, црногорског језика и Црне Горе као модер-них и равноправних субјеката међународне заједнице и глобализованог савременог свијета.

Црногорски језик је научно утемељени са-мостални јужнословенски језик, који у одређеном

дијелу баштини заједничке елементе са другим јужнословенским и уопште словенским језицима. Концепт једног четвороименованог језика, како се тврди научно гледано истог, којим говоре четири нације чији се језици само називају по њима, је ос-нова и за савремено политичко дефинисање црно-горског језика, тј. за оно што противници црногор-ске националне индивидуалности истичу за све њене атрибуте: и етничко-народно-националне, и државне, и језичке, и културне, и вјерско-црквене и историјске. Наиме, да је црногорски народ измишљена, при-времена, ефемерна, вјештачка, лажна, политичка (која може бити данас оваква а сјутра онаква, час већинска, час мањинска) категорија, као уосталом и црногорски језик, и црногорска држава, и црногорска култура. Црногорски језик, супротно од тога, као и етничност, етнологија, етичност, филозофија, поглед на свијет, култура, и сви остали црногорски нацио-нални феномени, су приоритетно и у првом реду на-учне категорије, као и сви други исти и слични фе-номени у свијету и у цивилизованом човјечанству. Тек као такви, они наравно имају и своје политичке конотације и вриједности. Да је језик црногорски само или искључиво политичка категорија, тј. само пуко преименовање и формално називље једног јединственог научног језика које је ето, је ли, до-

LU^INDANLU^INDAN 178пуштено због тога што по негаторима етничког и националног црногорства сада, тј. тренутно је такав однос снага и што постоји актуелно, дакле, по њима привремено, независна Црна Гора, то је замка свих противника црногорске државе, нације и културе, коју не би смјели прихватити, јер је врло опасна и служи крајњем циљу ниподаштавања и уништења на дужи рок свега што је суштински припадно црногор-ском историјском, националном, језичком, вјерско-црквеном и културном бићу.

Данас смо у Црној Гори у ситуацији сличној оној која се описује у Орвеловој књизи „1984“, гдје се говори само из магловитог сјећања на све оне прет-ходне вриједности друштва и живота, а што се на-силно потискује из свијести грађана. Тако се и овђе данас Црногорци налазе у истом или сличном стању: да се сјећамо и да се присјећамо наших вриједности, језичких, културних, јер су се у међувремену оне проглашаване за њихове, туђе или пак за непостојеће, невладине, застарјеле, ништавне. Тако је у првом реду са нашим, црногорским језиком и мноштвом ријечи из језичког црногорског богатства. Данас се испод патине времена и прохујалог са окупатори-ма, идеологијама и властитим нечувеним заблудама, наивностима и самодеструкцијама враћамо власти-тим језичким и националним коријенима. Основни резултат савремене црногорске борбе је евидентан: повраћена је демократским путем држава и сада је на дневни ред огроман изазов: како успјешно имплемен-тирати све оно што је потребно да би се од црногор-ске само грубо изграђене куће са голим зидовима и кровом направио и уредио дом.

Обнова црногорског језика, као и државе, је брана нашем националном тумарању и огроман подстицај да сачувамо наше национално биће. Она нам је омогућила да се и ми сада, као и Орвелов јунак, сјећамо многих наших језичких вриједности, заборављених ријечи, „архаизама“ који су најдубљи изрази наших људских, националних, језичких и културних бића, индивидуалности и посебности. У различитим друштвено-политичким системи-ма, због насиља и одређених историјских односа и констелација снага, заблуда, романтизма и идоло-поклонства онима који су затирали црногорско на-ционално име, државу, језик и културу, већ више од једног вијека захваљујући органима и актима једне друге државе, Краљевине СХС и Југославије, систем-ски, систематски, плански, организовано и уз помоћ државне силе, а преко школства, медија, ширења про-паганде, потискиване су све црногорске аутентичне државне, национално-етничке, културне, црквено – вјерске, филозофско-етичке, језичке вриједности и поглед на свијет и сјећање на њих. Али, захваљујући и нама самима, јер у периоду када смо имали власти-

ту државу до 1918. и послије 1945., нијесмо имали снаге, храбрости, визије, знања, моћи и одлучности да повратимо у потпуности оно што је наше, црно-горско, и што чини нераскидиви дио црногорског на-ционалног и историјског, државотворног осјећања, а то је пуна државна, етничко-народно-национална, језичка, културна, вјерско-црквена посебност.

Што се тиче медија и издаваштва, употребу црногорског језика неопходно је уредити Законом или подзаконским актима на нивоу свих одговарајућих државних медијских и издавачких институција – да-кле, оних које финасира или суфинансира држава, а наравно и у осталим, како у просвјетним, тако и у научним, културним и другим системима, али и у приватним установама у овим сферама, јер држава је обавезна донијети правила и у погледу употребе свог службеног језика у свим сегментима ових сфе-ра, као и у свим другим областима друштва, и она се морају поштовати, без обзира на власништво и састав управљачких органа појединих институција. Присутан је велики плурализам медија и то је добро, али се ова област мора још додатно уредити, посеб-но са аспекта државне, професионалне, стручне и комуникацијске обавезе употребе у њима службеног црногорског језика.

Потребно је планирање и обезбјеђење упо-требе службеног језика у електронским медијима, у оквиру радио и телевизијских кућа, интернета, мобилне телефоније... Ријеч је о огромном пољу ак-тивности, с обзиром на велику минутажу радио и тв програма, као и на велику разуђеност и атрактивност појединих програмских садржаја и њихову велику слушаност и гледаност, као и изузетно велики уплив који електронски медији имају у савременом животу. Овђе нарочито треба обратити пажњу на два велика савремена медијска корпуса: електронске медије, у оквиру радио и телевизијских кућа и нове (елек-тронске) медије, Интернет, е портале, друштвене мреже и мобилну телефонију. У свакој од ове двије области имамо најмање по четири подобласти спец-ифичних, односно програмски и жанровски посебно усмјерених стваралачко-професионалних темата у којима је неопходно водити рачуна о црногорском језику као службеном.

И у сфери издаваштва треба донијети од стране државе, Скупштине, Владе, министарства и других органа, одговарајућа акта. Ова област је из-узетно разуђена и врло неуређена. Зато ју је потребно мијењати посебно када се зна значај издаваштва за сваку државу и нацију, за њихов културни идентитет, афирмацију, развој, историјско трајање и будућност. Овђе имамо више питања, односно, издавачку сфе-ру можемо подијелити на државне и друштвене из-давачке пројекте у ширем смислу (који се управо као

LU^INDANLU^INDAN 179такви морају и имати у виду када се говори о употре-би службеног језика, а не издаваштво у уобичајеном смислу, тј. тзв. издаваштво у ужем смислу или профе-сионално издаваштво), публиковане у штампаној или

електронској форми (државни издавачки пројекти се дијеле на три сегмента, а друштвени такође на три). О свему томе се опширније говори у самом саопштењу.


КОНТИНУИРАНО НЕГИРАЊЕ ЈЕЗИКА

Као представник Фондације „Свети Пе-тар Цетињски“ и један од истрајних поштовалаца и корисника Црногорског језика, желим најприје да поздравим организаторе и учеснике овог веома значајног Скупа, и да пожелим плодан рад државном Институту за црногорски језик и књижевност – на чијем челу је млади, даровити и заслужни лингвиста, наш драги суграђанин доктор Аднан Чиргић.

Као правник, не припада ми да о Црногор-ском језику говорим као језички стручњак или као књижевник који тим језиком ствара своја дјела, али ми припада право да као грађанин Црне Горе и као Црногорац, подćетим на околности у којима смо се, - сви ми који смо вјеровали у могућност обнове су-верене Домовине, - борили за име, а кроз име и за суштину својега језика. Вјерујући да долази дан у којему ћемо у сувереној Црној Гори моћи слобод-но да кодификујемо свој језик и да његове дуго по-тискиване вриједности вратимо у јавну и званич-ну употребу, сви ми суверенисти, без обзира које струке или професије били, лакше смо подносили вербална (и не само вербална) шиканирања, увре-де, дисквалификације, па и свакодневне физичке пријетње. Познато је да су неки од најистакнутијих црногорских интелектуалаца, као наводни црногорски националисти, тих Деведесетих година остали без посла, без плате, какав је био случај са стручњацима Лексикографског завода, који је у плими антицрно-горства - укинут на Видовдан 1991. године. А слич-ну судбину је доживјела и група водећих уредника и новинара титоградске РТВ – кад није прихватила да служи антицрногорској политици. То, разумије се, нијесу били једини, али јесу најжешћи примјери како се ондашња власт у ондашњој Црној Гори обрачуна-вала са водећим црногорским ствараоцима, угађајући на тај начин наредбама из других средина, метафо-рично речено – повијајући се под агресијом ćеверних вјетрова.

Истини за вољу, још у вријеме једнопартијске владавине, „црногорским националистима“ про-глашавани су истакнути црногорски ствараоци само зато што су се наглашено борили за суштин-ску равноправност црногорског језика, црногорске књижевности, црногорске културе. Из тог времена је и она тзв. бијела књига у којој су оштро критиковани

и великосрпски и тзв. црногорских „националисти“. У првој декади вишепартизма, међутим, од репресије су страдали или кроз штампу били шиканирани само ствараоци који су се јавно борили за реафирмацију црногорске националне културе, црногорског језика и црногорске цркве. За ратнохушкаче који су у првој половини деведесетих година доминирали у црно-горским јавним медијима, црногорски ствараоци окупљени у ПЕН-у, Матици црногорској, независним удружењима писаца и новинара – били су не само „црногорски националисти“ и „сепаратисти“, већ „усташе“ и „антисрби“ и, наравно, „антисветосавци“, а реслови такве реторике и такве свијести – из редова политичких срба и милитантних кругова Светосав-ске цркве у Црној Гори – не остављају нас на миру ни потоњих година, мјесеци и дана. Највише, али не и једино због кодификације црногорског језика и његове уставне позиције, Амфилохије је црногорски језик назвао „говеђим језиком“, а тако су српски попо-ви прије готово два вијека дочекали и „српски језик“ Вука Караџића. Амфилохије, међутим, то прећуткује, па не само понавља историјски поражене идеје своје Цркве, него самоубилачки наставља да срља у то-тално негирање свега што је црногорско, прије свега цркве и језика. Притом се, не мање може замјерити Црногорској академији, која је и за вријеме недав-них геноцидних ратова подржавала амфилохијевце, што и данас чине предводници тзв. политичких Срба. Дакле, свима њима сметала је, прије свега, црногорска Црна Гора, осамостаљена, непослушна, здравомислећа Црна Гора. Кодификација црногор-ског језика и његова уставна позиција у Црној Гори је рак-рана на на души сваког антицрногорца, сваког идеолошког или патолошког присајединитеља, сва-ког слуга друге и мрзитеља своје Државе.

Све ове околности увјериле су Фондацију „Свети Петар Цетињски“ да је неопходно наста-вити (колико је Фондација у могућности) да сти-пендира успјешне студенте Црногорског језика и књижевности, јер се само новим снагама можемо изборити са конзервативизмом, злурадошћу, инфе-риорном, коруптивном свијешћу многих наших на-ставника ове струке, и – нарочито – против дугороч-но програмираних антицрногорских асимилационих пројеката. Дубоко вјерујемо да ће нове генерације

LU^INDANLU^INDAN 180даровитих црногорских лингвиста и историчара књижевности имати снаге да се, упркос свим при-тисцима, изборе да Црногорски језик и Црногорска књижевност заузму достојно мјесто у универзалном фонду науке и културе. Наша Фондација подржаће сваку акцију која доприноси том циљу.

Још једном вас поздрављам с надом да ће до-

принос овог цијењеног Скупа бити подржан од свих релевантних институција.

Хвала вам.Драгољуб Драго РашовићПредćедник УО Фондације

„Св.Петар Цетињски“

ЈЕЗИК И САМОСВИЈЕСТ

Поздрављам вас у име Матице црногор-ске и лично име. Задовољство ми је што данас обиљежавамо Међународни дан матерњег језика, афирмишемо резултате који су код нас постигнути на стандардизацији црногорског језика и подржавамо став о потреби досљедне примјене усвојеног стан-дарда.

Ово је прилика да подćетимо да је Матица црно-горска прије једанаест година, поводом проглашења Дана матерњег језика од стране УНЕСКО-а, издала проглас Црногорски као матерњи језик. Непосред-но пошто је Генерална скупштина УНЕСКО-а одре-дила 21. фебруар као дан бриге о матерњим језицима како би афирмисала поштовање језичке разнолико-сти и сачувала језичко богатство свијета, подстакла вишејезичност у образовању и развоју свијести о језичкој толеранцији и разумијевању као темељном предуслову демократије и свјетскога прогреса, Ма-тица црногорска је у свом саопштењу предочила тадашњу позицију црногорског језика. Указала је на напоре појединаца и институција да одбаци-мо вишедеценијско негирање нашег права да језик којим говоримо назовемо својим именом и да језичко насљеђе вратимо у окриље свијести властитога на-рода. Матица је тада позвала све образовне, научне, културне и медијске субјекте да се одазову овом по-зиву и схвате потребу суштинског и организованог бављења матерњим језиком, јер је сопствени језик најсигурнији чувар духовног суверенитета народа.

Полазећи од сазнања да је историјски пут сваког народа сачуван у његовом језику, да је језик облик народног постојања, самоизражавања и самопотврђивања, Матица је закључила да је залагање за очување језичког богатства исто што и поштовање темељних демократских начела сваког друштва. То сазнање, дигнуто на ниво обавезе, важан је гарант стабилности свјетске заједнице народа и будућности.

Именовање језика властитим именом јесте одређење, порука себи и другима, дефинисање соп-

ственог упоришта. Поред лингвистичке истине то се преплијеће са националним и државним интересом. Дужност имамо према себи, прецима и потомцима да у својој генерацији одбранимо темеље људске сло-боде. То је раздјелна линија самопоштовања од ин-фериорности, колонијалне свијести и пристанка на одумирање.

Самопоштовање јесте највећа дужност човјека према самом себи. Тим човјек људску бит уздиже изнад других вриједности, не мири се са на-кнама других да га употријебе као средство. Наши преци су то савршено разумјели јер их је у томе просвијетлило конкретно животно искуство које је почивало на етици људске дужности и моралне оба-везе. Знали су да је активан однос према одбрани тих принципа култивисање свијета, човјека и његовог историјског пута који једино тако добија смисао. Зато никоме, без обзира на цијену, нијесу дали да некажњено гази њихова од бога дата права.

Матица црногорска тврди да је црногорски језик језик црногорскога народа којим именујемо дио штокавског система који заједнички баштини са Бошњацима, Србима и Хрватима. Сваки од ових на-рода има свој дио у заједничком систему који показује његов особени историјски пут, самореализацију и дефинише национално биће. У свом програму Црна Гора пред изазовима будућности Матица је закључила: Црна Гора и Црногорци имају право и обавезу да свој матерњи језик назову црногорским именом и то треба да постане дио државне поли-тике.

Досљедно се држала овог става од оснивања и захтијевала да се црногорски језик као службени унесе у Устав; да се стандардизује и уведе у јавну употребу; да се језичка политика у нас води по највишим стандардима за припаднике мањинских народа. Поручили смо да се само тако може међу блиским народима утемељити поштовање које води до вишег нивоа и навика које ће искључити насиље над културом. Право на посебност шириће границе

LU^INDANLU^INDAN 181свијести о новој европској и глобалној цивилизацији заснованој на разумијевању и толеранцији.

Да би се наша земља и народ појавили као пуноправан чинилац новог културног поретка, Мати-ца се заложила за оснивање Института за црногор-ски језик, за систематско изучавање језика и за адек-ватну јавну примјену постигнутих резултата.

Матица црногорска је својим дјеловањем на-ставила континуитет отпора асимилацији Црногораца и њиховог насљеђа, преименовању и омаловажавању нашег језика и културе. Многи њени угледни чланови још од шездесетих година XX вијека протестовали су на културним, јавним и политичким трибинама про-тив језичке политике у Југославији која је брисала све особине језика Црногораца из заједничког стандарда и сводила га на ниво дијалекта. Међу првим издањима Матице била је Историја црногорског језика у два тома др Војислава Никчевића. Проблемом језика Ма-тица се бавила у више јавних саопштења, почев од свог стратешког програма развоја Црне Горе и њене културе, прогласа поводом установљавања свјетског дана матерњег језика, округлог стола из 2000. о стању у црногорском образовању, па до округлог стола Ма-тице црногорске Устав Црне Горе – потврда иден-титета од 26. јануара 2007, на ком је више излагања било посвећено језику. У часопису Матица редовно су објављивани прилози који су расвјетљавали ис-тину о језику Црногораца, а у Матици црногорској су држане ćеднице Савјета за стандардизацију црногорског језика. Ова институција је одмах поче-ла примјену правописа црногорскога језика након његовог усвајања, а направила је и користи тастатуре за рачунар са допуњеном абецедом.

Више угледних чланова Матице било је на кључним позицијама у реализацији посла на стандардизацији нашег језика. Предćедник Савјета за стандардизацију црногорског језика био је пјесник Бранко Бањевић, предćедник Матице црногор-ске, а већина чланова тога тијела њени чланови. И предćедник Експертске комисије за стандардизацију црногорског језика, проф. др Миленко Перовић, њен је члан и повјереник за Војводину. Коначно, писац првог стандардног правописа, коаутор граматике црногорског језика и први директор Института за црногорски језик, др Аднан Чиргић, члан је Матице и

њеног Управног одбора и био је запослен у њој ђе је водио одјел за језик.

Велики и суштински послови на пољу језичке политике урађени су од обнове самостал-ности Црне Горе до данас. Потврдила се теза да је држава најбољи оквир за реализацију стратешких интереса народа, његовог идентитета, културе и самопоштовања. Матица ће препустити Институ-ту за црногорски језик даља научна истраживања и валоризацију језика, а државним органима даје под-ршку за његово увођење у образовни систем, јавне и државне службе, судове, јавне медије, културне и научне институције.

Матица ће и даље држати у фокусу све што се дешава у домену језика и његове рефлексије на наш идентитет. Подстицаће и помагати проучавање црногорског језика у дијаспори и обједињавање тих истраживања са оним у Црној Гори. Користећи своје интелектуалне потенцијале и мрежу огранака Матица планира серију предавања која ће приказати суштину језичке политике у Црној Гори и расвијетлити неис-тине чија је намјера да осујете примјену црногорских језичких особености, а не да заштите досадашњи стандард, јер је он остављен као могућност.

Окретање себи је позитивно: емпиријска истраживања у Европској унији кажу да народи који имају јасно исказано самопоштовање и национални понос, уживају већи углед од оних који су себе за-пуштили. Извјесно је да идентитетска одређеност највише зависи од властитог поимања свог бића.

Поред сталних притисака са стране, страх од непознатог је кочница ослобађању од окова које смо били сами себи ставили. Оно што схватимо престаје бити извор страха, простор којим се овлада не пла-ши. Кад одбацимо манипулације које су нас самима учиниле непознатим и страним, пануће, као опсјена, дуго ношене стеге. Спознаћемо да се језик не може дати ни узети, као ни идентитет. Он јесте, живи са нама и ми у њему. Наш је ма какав садржај имао или му га приписивали. Све је то резултат историјских околности и процеса који су у њему лако читљиви. Више не смијемо подлијегати манипулацијама које нам деценијама ускраћују право да мислимо себе.

Новица Самарџић

О акцентима и дужинама у тонским јавним средствима информисања и иначе у службеној употреби

Преко 170 година црногорски народ се при-силно прилагођавао туђему правопису, почев од Србске граматике за црногорску младеж Димитрија

Милаковића 1838. године. И сада, када смо се служ-бено изборили за право црногорскога народа да се правопис прилагођава њему, од тога још увијек нема

LU^INDANLU^INDAN 182ништа. Ни једно средство информисања није се још усудило да нам саопшти прогнозу времена за ćутра. Ваљда се чека попис, па да се види да ли да се иде напријед или натраг.

Негирање црногорског фонолошког система који изискује 33 слова онемогућило је и Његошу и Љубиши и Марку Миљанову, и нама живијема, да ка-жемо све што мислимо, онако како мислимо и како зборимо. Тражили смо 33 слова, великодушно су нам одобрили 32, а владици Василију је за исписивање Цетињског љетописа 1756. било потребно 40 слова!

Ја имам овђе једног важнога и старога пријатеља, плоднога писца, који ми се увијек обрадује кад гођ сврнем код њега, можда, додуше, и стога што сврћем ријетко. Па ми, након љубљења и грљења каже: „Ćеди, Рашо!“ И ја ćеднем, а његова женица прискочи: „Што ћемо да те частимо?“ А мени незгод-но да кажем да су ме већ частили са тим: „Ćеди“, јер у књигама тога мога пријатеља нема тога Ć. Него, када збори, каже: „Ćеди“, а кад пише, пише: „Сједи!“ А иначе је веома храбар. Зашто бјежи од свога језика? Зато што је и он 172 године под притиском туђега правописа. Просто навикао да тако пише.

А та хајка на наш језик захвата деценијама и наше акценте. А акценат је, такође, елеменат иден-титета. Замислите како би звучао руски језик, када би се зборило: „рабóчиј клас“, „свобóода“? Може ли ове нове акценте неко да наметне Русима? Не може. Може ли неко Енглезима да наметне „привáцy“ умјесто „привацy“? Не може. Може ли Французима, умјесто „анатхéме да наметне „áнатхеме“? Не може. Зашто онда може нама? Зато што смо ми још увијек окупирани. У 650 наших цркава и манастира не може се нико крстити као Црногорац. Између два попи-са нестало је 120.860 Црногораца. И о томе се није изјаснила ни једна невладина организација! А цијели свијет је годинама жалио судбину онијех 3000 деспе-радоса у Чилеу.

Тако се могло десити да, двадесетак пута на дан, двадесет и више дана прије и послије Нове годи-не, неко предузеће из Пљеваља честита новогодишње и божићње празнике: грáђанима Црне Горе. И да се, опет, ни једна од тзв. невладиних организација не ćети да протестује, зашто су грäђани постали грáђани?�

Колико знам, само је Радио Титоград имао неко вријеме стручнога лектора. Остала средства информисања вјероватно мисле да то питање није важно. Па су тако поједине ријечи добиле дужине којијех у нашему језику није било.

Прво су на удару биле именице које се најчешће употребљавају. А већ од Петогодишњег плана и неизбјежне обнове која прати свако поратно раздобље, дужине су добиле множине и именицама:

плäнови и рäдови, које су претворене у плáнове и рáдове. Иако смо још увијек имали: грäдове. Грäдови су неко вријеме одолијевали, ваљда стога што су неки међу њима имали бедеме. И нико се није питао: за-што није уједначен акценат уменица: грâд, грäдови и рâд, рäдови, него се повездан збори: плâн, плâнови, рâд, рâдови?

И тако смо само у једном II дневнику, 16. овог мјесеца чули да се помиње: ново рúхо, да се говори о члáновима, да Никшићко позориште прóславља свој дан, и да се помиње Мóрињ.

Како је најезда овијех дугогоузлазнијех акце-ната, то јест дугоузлазнијех копаља била дуготрајна и неометана, и грäдови су почели да се претварају у грáдове.

Први грâд који је доживио акценатски преображај био је – Бäр. Овако га је Вук акцентовао. Та велика туристичка, привредна и ратна лука пре-творена је у Бâр, то јест ноћни лока. И никога, па ни функционере Општине, не чуди што тај „ноћи локал“ има: жељезничку станицу, луку, складиште нафте, ногометни стадион и атлетску стазу; што се у томе „ноћном локалу“ одржава међународни фестивал кратког филма.

Ове су дужине захватиле и имена и презиме-на. Сäва Ковачевић, чим је покошен непријатељским рафалом, убијен је поново чим је умро, јер су му мртвоме пропасали кецељу, постао је Сâва, али Сава Ковачевић је био атеиста. Радоје Радојевић је од-брусио Добрици Ћосићу да је то његово име у нас женско. Ćећам се, кад је Пеко Дапчевић био амбаса-дор у Атини, „Вечерње новости“ су за свечани број посвећен ослобођењу Београда (20. октобар) објавио интервју с њиме под насловом: „Изјава друга Пеке Дапчевића“. И то је било лако кад је он био у Грчкој а лист у Београду, Али је отуда толико викао преко телефона, да му телефон није ни био потребан. И то се више никада није поновило.

Презимена настала од имена имају, доду-ше, и у нас двојаке акценте. Од Јован је Јовáновић, од Стојана – Стојáновић, али од Максима није Максíмовић, као у презимену пјесникиње Десанке. „Максíм“ је ланац елитних ресторана у Паризу. Од Ђукана је – Ђüкáновић а не Ђукáновић; од Лабуда – Лäбудовић а не Лабúдовић, иако је Србин..

Али, све док су наше цркве и манастири у рукама окупатора, који не признаје ову државу; све докле наша средства информисања не смогну хра-брости да нам саопште прогнозу времена за ćутра, то наше ć у т р а неће бити сигурно.

Академик Радослав Ротковић


За прошли попис становништва у Црној Гори ”Дан” је као подлистак дистрибуирао брошуру неке НВО ”Одговор” под називом ”Тако су зборили...” у којој се хрестоматски п(р)отурио и груби, дрски фалсификат у ”Историји о Црној Гори” владике-господара Василија Петровића у циљу посрбичења Црногораца. Исход тога су резултат пописа и магистрати аутора речене брошуре на челу са Б. Алексићем, налично активистима против озваничнога црногорског језика.

За овдашњи попис ”Дан” је растурио брошуру Друштва српских књижевника Црне Горе и Херцеговине ”Српски југ” са насловом ”Земљопис Краљевине Црне Горе за трећи разред основних школа”, Цетиње, 1911. у којем се наводи: ”Сви људи, који живе у нашој домовини, јесу Срби, већином православне вјере, а има их мало римокатолика и мухамеданаца”. (Про)српске странке су ”махале” овим ”Земљописом” у Скупштини Црне Горе, у новинама, телевизијским емисијама и интервјуима као ”круцијалним доказом” да су сви грађани Црне Горе били Срби, не зазирући да ту ”демократски” стрпају и црногорске Хрвате, Муслимане, Бошњаке, Албанце.

Међутим, овај, као и остали ондашњи уџбеници, само су израз општените ујед(и)нитељске идеологије 19. и почетком 20. в. српскога романичарског национализма који је настао у клинчу истиснутога илиризма и преовлађујућега србинизма (србинства, српства), као обрнутога илиризма, на српској народносно-националној и црковно-вјерској основи и средишту, који је српски ”народни препород” проширио и уједно поистовјетио, прво с православним, а затим и ширим јужнословенством, па и словенством уобличавајаући га у тзв. свесрпство као источни (об)лик интегралистичке идеје јужнословенства. Тијем је посрбичио јужнословенске нације, а неке је нијекао заједно са њиховом државношћу. Србин и апстрактно (све)српство је обухватало готово све Јужне Словене под именом и појмом једнога једи(нстве)ног тзв. троплеменог (троименог) народа Срба, Србо-Хрвата, Србо-Словенаца. И језик тог једи(нстве)ног народа назвао је ”Српски (или Јужнословенски) језик” (”Даница” 1826).

Ова општа идејна и идеолошко-политичка клима, утемељена још у старом пећко-патријаршијском појму ”славеносрби православнога и католичког кољена” (”Летопис Матице српске”, Будим, 1824), уобличена је и у тајном спољно-политичком програму Велике Србије ”Начертанију” (1844), а испољавали су је, између осталих, Доситеј Обрадовић, који је сматрао да су Срби сви Јужни Словени, а прихватио и Вук Ст. Караџић, који пише чланак ”Срби сви и свуда” (1849), тврдећи да су ”сви (штокавци) Срби, и они од грчкога, и они од римскога, и они од турскога закона” (тј. вјере). Кад је наишао на отпор, Вук је (у полемици са Шулеком 1861) кориговао (удвојио) своје секуларно начело црквено-вјерским мјерилом, рекавши: ”Ко је год закона грчкога или источног онај макар гдје становао неће се одрећи српскога имена, а од онијех који су закона римскога нека каже да је Хрват који год хоће”.

Израз такве опште идеолошко-политичке интерполације, индоктри нације и пропаганде је и наведени уџбеник ”Земљопис”, који не треба да чуди, јер, ако су сви јужни Словени Срби, није чуд(н)о да су и Црногорци, тим прије што су православни (”српскога закона”, ”српске вјере”) и што наука и након једног вијека ћути пред политиком.

Његошев жилави, аутохтони црногорцизам нашао се у идејном и идеолошко-политичком клинчу (између) илиризма и преовлађујућега србинизма (србинства, српства), као опонентних ликова западне и источне идеје интегрализма. За њега је и православно славеносрпство и јужнословенско српство пјесничка идеализација интегралистичке источне идеје уједињене (заједничке) борбене одбране и ослобођења јужнословенских народа. Уједињено и заједничко српство је и код њега наднационална, наднародносна, неетничка, вишенационална идејна и идолошка над(о)градња над етничким Црногорством. То исто важи за књаза-краља Николу с тијем што је он Његошево пјесничко интегралистичко српство и политички посредовао у спољно-политички програм интегралистичкога српства као политичку над(о)градњу над унутрашњим програмом етничкога Црногорства.

Сретен Зековић

ПОЛИТИКА НАД НАУКОМ

У вакту српскога јужнословенства, када су сви Јужни Словени третирани као Срби, није то чуд(н)о ни за Црногорце

LU^INDANLU^INDAN 184Најстарија црногорска држава је Дукља

Ваше Високопреосвјештенство

Подсјећамо вас на неке битне историјске чињенице у хиљадугодишњој историји државе Црне Горе.„Пошто сам замољен од вас, љубљене браће у Кристу и часних свештеника светог метрополијског

сједишта дукљанске цркве, као и многих патриција, а нарочито од младића града Бара, који се забављају не само слушањем или читањем о ратовима већ и учествовањем у њима – као што је то обичај код младих људи – да „Спис о Готима“, који се латински назива „Regnum Sclavorum“, у коме су забиљежена сва њихова дјела и њихови ратови, преведем са словенског на латински језик, а пошто се осјећам обавезним према вашем братском доброчинству, присилио сам своју старост и настојао да удовољим вашој молби. Али ипак нека нико од читалаца не мисли да сам ишта друго написао сем казивања наших (црквених) предшасника и давнашњих патриција, која казивања су истинитим приповједањем допрла до мене“. (Гргур барски „Краљевство Словена“. С латинског превео др Славко Мијушковић).

„А од владе Ираклије, цара Ромеа (610-614)... читава Далмација и племена око ње као Хрвати, Срби, Дукљани... покорно потчињени цару Ромеа ... па што више тамошња племена Хрвати, Срби, Дукљани одвојише се од цара Ромеа, постадоше самостални и независни, не покоравајући се никоме...“ (Константин VII Порфирогенит „О управљању царством или о народима“).

„Године Исуса Христа спаситеља нашег тристоте, Диоклецијан, Далматинац по народности за вријеме своје трогодишње резиденције у Бару даде подићи изнад Бара град назван Диоклеа, и тада ослободи Паштровиће свих терета у читавом свом царству!“ – записано је у Књизи паштровских привилегија.

„Сматрах да је Дукља (Зета) одувијек била својеврсна држава, али не ни хрватска ни српска, већ словенско-дукљанска“. – пише Др Реља Новаковић у својој књизи „Балтички Словени у Београду и Србији“.

„Рашка најстарија српска држава, а најстарија црногорска држава је Дукља“„Дукља лежи према каштелима Драча, тј. до Љеша, Улциња и Бара и иде до Котора, а планинским

странама се граничи са Србијом – пише Константин Порфирогенит у дјелу „О управљању царством или о народима“ 949. године.

„Чини нам се да је Зета, као и Босна, још од самога почетка била посебна земља. Остала је то кроз читаву своју историју без обзира на то што се у одређеним фазама дуже или краће налазила у склопу српске државе. Зета никада није постала Србија, уосталом као ни Босна“. – пише др Реља Новаковић.

„На молбу Бодина, преславног краља Словена, папа Климент III је 1089. године издао Петру, дукљанском надбискупу, булу којом је одобрио употребу надбискупског огртача и одредио подређене му бискупије. Католичком прелату подвргнути су манастири Далматинаца и Грка и Словена“. – пише Георгије Острогорски у свом дјелу „Византија и Словени“, Београд, 1970.

Булом папе Гргура VII Хилдебранга 1077. године Дукља је добила статус Краљевине, чиме је Војислављевом сину Михаилу додијељен наслов краља.

„Деветовјековна континуирана присутност Дукљанско-барске надбискупије на овим просторима утицала је да она буде својеврсни монумент наших друштвено-политичких и културно-цивилизацијских успона и падова. Настала у периоду средњовјековне Дукље/Зете, била је незаобилазни етногенетски фактор у стварању најстарије црногорске државности и духовности, у чијем окриљу је настао историјско-књижевни спис непролазне вриједности – Љетопис попа Дукљанина“ – пише Иван Јововић у књизи „Из прошлости Дукљанско-барске надбискупије“.

„У полузависним јужнословенским државама почео је процес ослобађања од византијске превласти. Прва је у томе успјела Дукља, односно Зета“ – пише Георгије Острогорски у свом дјелу „Византија и Словени“, Београд, 1970.

Република Црна Гора, Стара историјска земља, израсла је из античке Превалитане, средњовјековне Дукље и Зете и нововјековне Црне Горе“ – пише др Васа Чубриловић.

„Зета-област старе Дукље и Диоклиције, углавном данашње Црне Горе... У том крају је велика мјешавина словенскога, романског и албанскога (илирског) становништва. Утицај Италије је врло осјетан, навластито у приморским градовима код којих је најважнији Бар. Латински језик преовладавао је дуго у написима и преписци. Најстарија католичка надбискупија која је расадник Западне културе и прве државне установе створене су ту и по западном обрасцу“. – пише Глигор Станојевић.

„Када се подробније размотре резултати старијих и савремених истраживања у Црној Гори, постаје

LU^INDANLU^INDAN 185све јасније да црногорски народ представља посебан етнос различит од других јужнословенских народа, уз бројне сродности са њима. Ове особености црногорског народа могу се пратити у физичком типу, у језику, у традиционалној култури, особито у старијој друштвеној организацији и у низу специфичних обичаја, друштвених и вјерских, на које је још Вук Караџић указивао, а затим и низ других истраживача“ – пише Шпиро Кулишић, српски етнолог.

Скендер-бег је имао двор, састављен од муслимана и хришћана, печат са двоглавим орлом, а потписивао се као санџак црногорски и „всој дицклитијској земљи господин“.

„Није непознато, како је послије пада под отоманску Порту Грчког царства, српске државе и многих других властелинстава, црногорски, приморски и брдски народ, по примјеру својих херцега Ђурђа Кастриоте и Ивана Црнојевића, кроз природну храброст и оружје своје слободу свагдашњу своју извојевао“ – пише владика Василије у писму руској царици Јелисавети од 10.09.1758. године.

„Проклета глад, наш вјековни ископитељ, учинила је да нам одвоји браћу од нас, па смо сада сами, јер немамо никог осим Бога и наших малих снага“ – пише Владика Василије, и даље напомиње да „Свак својим именом нека буде задовољан!“

„Помислите да у цијелом свијету нема слободнога народа до црногорскога, на кога гледају сусједни хришћански народи у турском поданству: Албанци, Македонци, Босанци, Срби и Бугари. Ако Црна Гора пропадне, то ови поменути народи од самога турскога угњетавања изгубиће наду у избављење“, пише владика Василије у писмима Шувалову и Воронцову.

„Са истока тече ријека Морача, између Црне Горе и Брђана, и улива се у ријеку Зету, испод Вртограда, гдје се радио Диоклитијан (Dioklecijan) и гдје је саградио велики град, назвавши га по своме имену Диоклитија (Дукља), тада је овој земљи умјесто Зета дато име Диоклетијанска земља. Овај град је касније Симеон Немања разорио“ – пише Владика Василије у „Историји Црне Горе“.

„Турски султан Селим Трећи признао је потпуну независност Црној Гори 1798. године“ – пише Вилиам Лангер у Енциклопедији свјетске историје, издатој у Бостону, 1966. године.

Диптихом Руске православне цркве из 1850. године стоји да је Црногорска православна црква аутокефална одвијек.

„Ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате друге награде за вашу свету борбу до одбрану своје вољности“ – пише владика Петар I јуна, 1796. године.

„До сада наше архијереје није нико вукао руском Синоду да одговор, па и нашег архипастира нећемо пустити, да ико над њим тримуфира и да му суди. Кад би он у чему преступио и био крив, као што је неправедно оклеветан, ми бисмо сами могли му судити, не као архијереју, него као најпростијем грађанину међу нама.“ – навод је из писма црногорских главара руском Св. Синоду о владици Петру I.

„Заклињем се муком и работом, срећом и напредком, чашћу и образом, главом и фамилијом да ћу Црној Гори бити вјеран а закону покоран” – била је Заклетва коју су полагали сенатори, капетани и други вршиоци земаљских дужности за вријеме владике Петар I.

„Зар они не знају да власт рускога Синода не излази изван граница руске државе“, каже владика Петар I у Минску, 6.12.1785. године.

„Ми народ црногорски нијесмо никада имали међу нама и над нама странога заповједника послије нашега војводе (Ивана Црнојевића), па га ни сад никако не желимо имати“ – пише Управитељство суда црногорскога у протесту ђенералу Марку Ивелићу и рускоме цару.

„Ја са великом жалошћу и са сузама видим да сви наши непријатељи и сви ђаволи од свијета не би вам могли толико зла, колико штете и срамоте учинити, колико ви сами себи чините“ – пише владика Петар I главарима.

„Ви никога не слушате, ко за добро ваше ради и говори, а нека дође који лажач међу вама, сви ћете му вјеровати што ви рече, који ће бити почитоват, као што су и први почитовани били, неки за цара, неки за пророка, а неки за светитеља и чудотворца, но истини и поштени човјек пише владика Петар I у Посланици Катуњанима од 22.05.1822. године.

„Црна Гора слободна!“ – посљедње су ријечи Владике Петра I.Термин црногорски језик први је поменуо Вук Караџић 1837. године у свом дјелу „О Црној Гори и

Црногорцима“, које је штампао у Лајпцигу, на њемачком језику.У Паризу је 31. марта 1849. године по први пут извођена опера под називом „Црногорци“. Либрето за

оперу „Црногорци“ написали су Албоаз и Жерар де Нервал.„За вријеме од 466. година црногорски народ није био потчињен никаквој сили и није признавао

никакву власт над собом.

LU^INDANLU^INDAN 186Свака стијена брдовите црногорске земље укопана јунака и само тако била је у стању да сачува,

до данас, своју драгу слободу. Људски дух и политика огријешили би се ако не би примали заслуге ових горштака... који уз весеље, са својом благотворном слободом, подносе разне патње и биједу и одржао се у свом неплодном стијењу“ – пише књаз Данило I Петровић, у писму великим силама и учесницима Конференција мира у Паризу, маја 1856.

„Црногорац не говори, он увијек држи прекрасан говор од којег вам дах застаје!“ – каже проф. др Мидхат Ридановић.

„Лако је вама Црногорцима да будете пјесници кад сви говорите тим дивним Црногорским језиком“ – каже Абдулах Сидран.

У свјетске интеграције које чекају Црну Гору , Црногорци ће морати ући као субјект и по карактеру свога језика и по називу свога језика“ каже проф. др. Инсин Силић.

Љубазношћу високог дипломатског представништва Стејт департмента Сједињених Америчких Држава добио сам Устав Сједињених Америчких Држава преведен на црногорски језик“.

У Амандману XIV Устава САД 1868. године прописано је: „Нико не може бити сенатор или члан Представничког дома или члан изборног тијела за избор

предсједника или потпредсједника, нити може вршити било какву дужност, грађанску или војну, у Сједињеним Државама или у било којој од држава, ако је (........) – узео учешћа у устанку или побуни против Устава, или пружио помоћ или подршку његовим непријатељима“.

Да ли је тако у Држави Црној Гори?

Подгорица,20. марта 2011. годинеДр Цветко Павловић

КАНОНСКИ, НЕКАНОНСКИ ГРАЂАНИ И ДРУШТВО КОЗАКА

Господине Митрополите, Даме и Господо,

Окупили смо се да измијенимо мисли о актуелним проблемима који нијесу нимало једноставни. Ја ћу вам се обратити и у своје лично име и у име Фондације „Свети Петар Цетињски“, фондације која је и у протеклим годинама имала снаге да каже оно што је, по нашем мишљењу, требало да чују сви црногорски грађани. Да се не заваравамо, многи наши проблеми, и политички и економски, условљени су нашим незнањем, површним или погрешним знањем, али и видним присуством грађанско кукавичлука.

Иако су Црногорци током посљедњих вјекова важили као храбри и пожртвовани људи, као слободарски народ, данас се не би могло рећи да су на трагу тих традиција. Тачно је да су се промијениле околности, али залагање за одбрану слободе, истине и правде – никад није депласирано, никад касно, никад није беспредметно. На то нас уче бројнији народи, којима пријете мање опасности да буду асимилирани, да изгубе свој духовни, национални, па и културни идентитет. Знамо какву је судбину доживјела Краљевина Црна Гора 1918. и у наредним годинама. Тада су Црногорци остали без Државе, без Цркве, без својега књижевнога језика; а београдска штампа је извјештавала о трагичним догађајима у окупираној и пониженој Црној Гори.

И данас обновљеној Држави Црној Гори пријете сличне опасности. Томе су, како рече један наш истакнути грађанин, прије свега криви сами Црногорци: инертни, незаинтересовани, погрешно мотивисани, поспани, успава и... И није пресудно то што нас упорно негирају шовинистички политичари, жута штампа и наводни научници из сусједних земаља (не само из једне!); пресудно је што смо ми, и у тзв. суверенистичком блоку – издијељени, међусобно супротстављени или конформистички неактивни! Криви смо, дакле, мање или више – сви, али су највише одговорни они који предводе Државу, њени челници и коалициони партнери који имају већинску власт у Црној Гори.

Најприје наш Предćедник заслужује укор грађана Црне Горе, јер их често не представља у складу са нашим грађанским Уставом. Као што неканонски дијели двије православне цркве Српску и Црногорску, за њега су, практично, и сами црногорски грађани подијељени, условно речено, на канонске и неканонске. Много

LU^INDANLU^INDAN 187пута смо указивали на штетност таквог селективног Предćедниковог односа према вјерским заједницама и конфесијама у Црној Гори, на његов пристрасан однос према Српској и негативан однос према Црногорског цркви. Занемарујући историјски провјерене чињенице, наш Предćедник пожељне пројекције добрих односа између двије суверене државе – Црне Горе и Републике Србије – често претвара у свој приватни присни однос према Српској цркви и Предćеднику Србије, чиме објективно наноси штету материјалним и духовним интересима и достојанству Државе коју представља и угледу грађана који су га за тај високи положај гласали. Није спорно да наш Предćедник има право да се тако понаша у приватним приликама, али је веома спорно да се тако понаша у протоколарним, дипломатским деликатним случајевима, какво је временски темпирано отварање Конзулата Републике Србије у Херцег-Новом уочи пописа становништва у Црној Гори. А све се то догађа кад држава Србија доноси званични акт који је уперен против уставног уређења Државе Црне Горе, кад се под видом „културних гостовања“ директно улива жестока и високо плаћена антицрногорска пропаганда, кад Влада Србије забрањује чак и продају житарица Црној Гори, како је Србија радила и у Милошевићево вријеме! У таквим околностима умјесно је питање: Какав то баланс прави предćедник Вујановић док Влада Црне Горе улаже оштар протест држави Србији за њен атак на уставно устројство Црне Горе? Понашање нашег Предćедника у Херцег-Новом било је снисходљиво, приватно ванпротоколарно, директно, непријатно, што је далеко од позитивне црногорске традиције; тако се нијесу понашали достојни Црногорци ни кад су своју част свјесно плаћали својим животима.

Више пута смо упозоравали на Предćедникове недосљедности и директне пристрасности кад је у питању положај окупационе Српске светосавске цркве у Црној Гори, којој се деценијама толеришу сва светогрђа, све девастације црногорског духовног насљеђа, као и недостојно понашање српског митрополита Амфилохија, његове псовке и клетве и његови агресивни насртаји на основне вриједности црногорске Државе – на Црногорски језик, Црногорску цркву, на црногорску државну и духовну историју. Да је то наше, и не само наше упозорење било озбиљно размотрено – не би нам се догађало ово што нам се догађа. Не би војно-десантна црквица на Румији и даље ружила врх свете црногорске планине Румије и подстицала анимозитете грађана према политици савремене Црне Горе! Не би нам се догађало да на многим црногорским брдима – без сврхе и само из ината и жеље за понижавањем државе Црне Горе – и даље ничу тзв. „ловћенске капелице“, а у подножјима наших планина и конаци-вјежбаонице за потенцијалну физичку агресију на Државу Црну Гору! Не би нам се догађало да уочи пописа становништва Матица српска, односно њена подгоричка филијала у политичке сврхе, програмирано, проводи кроз све црногорске градове прослављени београдски фолклорни ансамбл Коло, који би у свакој другој прилици био поздрављен од свих црногорских грађана.

Не би нам се догађало ни да црногорски грађани који себе исказују као Срби имају истовремено и мањински Савјет, који је средствима које добија од Државе Црне Горе формирао своју медијску и издавачку дјелатност, Српски радио и Српску телевизију – преко којих се директно подривају темељи Државе Црне Горе, а да – рекосмо: истовремено – српске партије у Црној Гори наводно не признају свој мањински Савјет и траже конститутивност својега национа у грађанској Држави Црној Гори!

Сви ти апсурди омогућени су толеранцијом дијела нашег државног врха, поготово понашањем предćедника Вујановића. Његова је одговорност формално највећа, али и његова уставна обавеза да поштује одлуке Владе и усаглашава своје државничке програме са уставним обавезама и интересима демократске већине.

На жалост, и један дио наших назови суверениста острашћено се понаша према Црногорском језику, што се није могло претпоставити свих ових година док смо се борили да тај језик постане уставна категорија у Црној Гори. И то је једна од наших црногорских специфичности: да се, на примјер, писац и публициста, који се заједно с нама до недавно борио не само за име већ и за суштинску рехабилитацију вриједности црногорског језика – да се у посљедње вријеме острви на све оне који тај уставни језик подржавају, који прихватају његов Правопис и његову Граматику. Тај колумниста-анархиста један округли сто лингвиста, познатих књижевника и других интелектуалаца – иронично, поспрдно назива сабором Козака. Он као да не схвата да таквим „културолошким“ безобразлуком подједнако и безразложно вријеђа колеге-писце, витешке и храбре Козаке и – своју мајку, успјешну наставницу језика и књижевности, која је имала велике непријатности зато што је у школски дневник умјесто термина српски или матерњи језик уписивала црногорски језик, при чему је свакако подразумијевала рехабилитацију суштинских његових вриједности, а не само промјену имена наставног предмета. За такво залагање је заслужна наставница, мајка колумнисте, добила је признање црногорске јавности и награду свјетске организације црногорске дијаспоре.

У нашем грађанству се оправдано чују примједбе да не може бити случајно ни то што се догађа на Програму за црногорски језик и јужнословенске књижевности на Филозофском факултету у Никшићу.

LU^INDANLU^INDAN 188Професорица Глушица и њене идејне пратиље, у покушају да се оперу од грубих насртаја на своје неистомишљенике, како би се заборавиле Глушичине квалификације о наводном актуелном црногорском национализму и „националистичком чудовишту Црногорске државе“, сад се вербално смиреније обраћају јавности, позивајући у помоћ стране научнике као потпору за оправдање својих острашћених реаговања.

Неактивност, небудност, поспаност, самодовољност, а све се то обавезно претвара у самопонижвање, - не може да изазове ништа осим понижавања. И од домаћих и од гостујућих „пријатеља“ и противника! А тога као да нијесу довољно свјесни челни функционери наше Државе!

20. III 2011.

Драго Рашовић

ДУХА ПРЕДАКА НЕ МОЖЕМО СЕ ОДРЕЋИ

Поштовани пријатељи,

Захваљујем се ПАТРИА ФОРУМУ на позиву и искрено се радујем овом сусрету са вама. Но, да бих што мање узурпирао ову говорницу и вашу пажњу, бићу кратак, али могуће некима у овој и изван ове сале и доста строг у својим судовима. Рећу вам и зашто: колико гођ се трудио, ипак не могу наћи оправдање за владајућу политичку класу која својим ауторитетом није наметнула лојалност према овој држави, чак ни администрацији коју је сама инсталирала. Дакле, оној, десетинама хиљада бројној администрацији на буџету ове државе за коју, само 5 година послије стицања независности, чујемо из Скупштине тврдњу посланика и функционера владајуће коалиције да – ако би данас у државној администрацији провели референдум за независну Црну Гору, он се клади да би га изгубили!! Па ђе ми то живимо и о чему се овђе ради? Сумњам да се овоме може наћи сличног примјера у свијету. Ово даље отвара веома крупно питање: - да ли је црногорска независност одржива на дужи рок? И које су главне пријетње тој независности?

Ја око тих пријетњи, вјерујем као и ви, макар за себе имам неке одговоре. Рећи ћу само овом приликом да данашње политичке и друге утицајне структуре морају поставити суштинско питање: да ли толико пожељну лојалност грађана овој држави могу осигурати овакве конфузне политичке, сурове социјалне и још суровије економске доктрине и праксе? Поготово код оних млађих који, разумљиво, немају нашу емоцију према овој држави и њеној прошлости.

Поменућу један од мудрих одговора што га је Кинезима на ове теме оставио филозоф Конфучије, још прије 2 500 година. На питање што је то што одржава народе од самог почетка, одговорио је кратко: војска, хљеб и дух предака. И додао: ако је неопходно, војске се можемо одрећи; ако је неопходно и хљеба се можемо одрећи; али духа предака се никада не можемо одрећи, јер је он живот сам. Без њега човјек није ништа више до било која животиња.

Можда се у овом одговору о значају духа предака, данас би рекли – традиције и идентитета, крије тајна да ова велика цивилизација и моћна држава опстаје већ 5000 година. Можда би и наши велможе, њихови савјетници и скутоноше могли нешто научити од Конфучија.

Биће им ближи ако сазнају да је тај мудрац у својој 50-тој години био министар правосуђа на двору државе Лу. Али, бојим се, и много даљи кад сазнају да је тај мудри и морални човјек имао и достојанства да се моћном суверену те кинеске државе захвали и напушти службу због сукоба са политиком двора и због лакоумног живота самог суверена. Али због сукоба са двором није постао „срамотан човјек“. Тај двор и суверен су готово заборављени, - били и давно прошли. А Конфучије, иако је био агностик, од мислиоца постаје светац, па и божанство коме ће се касније градити храмови и приносити жртве.

Можда ће Вам се ова аналогија са далеком земљом и давним временима учинити изван контекста овог скупа. Али сам у проблему у коме сам хтио да поентирам са оним што је темељна вриједност и аманет у духовној баштини свих народа и држава – без обзира на простор и вријеме. Па била то велика Кина или мала, али за нас и из наше визуре овђе једнако велика Црна Гора. Сви којих се то тиче морају знати да су огрешења о тај аманет неопростива!

LU^INDANLU^INDAN 189Знате, има једна мудрост која каже да – нико није тако слијеп као онај који неће да види. То је тако

и у контексту питања о којима се ових дана нашироко расправља.Прво, слијеп је онај који не види како нема Енглеске без Енглеза, Србије без Срба итд., тако и Црне

Горе нема без Црногораца! Стим што ја овђе мислим на Црногорце, како у етничком, тако у грађанском и државотворном смислу који су јој лојални и којима је Црна Гора матична држава.

Друго, слијеп је онај који не види да се Србија није и ко зна да ли ће се икада помирити са независношћу Црне Горе! Ако је тако, она ће користити сваку прилику и сваки ресурс (а има их подоста) да подгрије стару Гарашанинову чорбу и да поткопа црногорску независност. Да иронија буде већа, од три историјска прекида њене независности два су провели српски династи рођени на Рибници и на Цетињу.

А попис је за таласање једна у низу добрих прилика јер се отварају основна идентитетска питања. Кад је ријеч о Црној Гори, то су и она дубока предполитичка питања, па је лицемјерно тврдити да је попис пука статистика. Кад смо код ове чувене црногорско-српске клацкалице циљ је јасан: обезбиједити да су Црногорци мало или нимало бројнији од Срба, да доминантно говоре српски језик и да су сви православци вјерници СПЦ. И што је онда Црна Гора него друга српска држава. Независна на краћи или дужи рок, до прве прилике која се може легитимисати новим референдумом и сличним демократским средствима.

Треће, слијеп је онај који не зна да независност није вјечна категорија. ЕУ или шира свјетска заједница лако ће прежалити нечији државни статус ако је нови статус „покривен“ тзв. демократским средствима. Ето, видите, на помолу је и прекомпоновање Белгије усред ЕУ, ако то буде изведено демократском вољом њених грађана.

На крају, себи и вама ћу поставити и једно просто питање које се тиче владавине права: које то право немају Срби (који толико инсистирају на својој угрожености), или припадници другог народа у Црној Гори, које ја као Црногорац имам? Ја за то моје ексклузивно право не знам. Да знам, увјеравам са овог мјеста и вас и њих да би се борио да ми то право буде ускраћено, док не буде дато и другима.

И обрнуто питање: Да ли постоји неко право које ја као Црногорац фактички немам, а које толико угрожени Срби у Црној Гори ексклузивно уживају? Ако такво право постоји, онда сам ја дискриминисан у сопственој земљи и отуда моја жестока потреба да се борим да се са њима у праву изједначим, или да се свима одузму она права која мени као грађанину ове земље нијесу приуштива.

А ја тврдим да постоје. Навешћу само два.Прво је ускраћено право на отворена врата преко 700 црногорских цркава и манастира оној светој

цркви којој су вјеровали моји преци и коју ја данас поштујем. То је она моја интимна, метафизичка веза са духом предака из Конфучијевог одговора. Да апсурд буде потпун, чак смо под сталном оптужбом да је њима а не нама угрожена имовина коју су они узурпирали, као и она наша идентитетска баштина која уз њу иде.

Друго је њихово „право“, боље рећи њихова некажњена могућност да девастирају моју културно-историјску баштину и моја немогућност да ту баштину штитим. Нажалост, опет захваљујући кукавичком и поданичком односу људи из институција моје државе. Тај однос је здравом разуму неподношљив и он се дефинитивно мора мијењати свим правним средствима суверене државе. Ако је заиста суверена!

Хвала вам господо на пажњи!Подгорица, 20.03.2011.

Илија Вујошевић

LU^INDANLU^INDAN 190ПОПИС ЈЕ СУДБИНСКО ПИТАЊЕ

Притисци на свјештеника ЦПЦ у Србији

Предстојећи попис није статистичко него прворазредно државно, национално чак судбино питање. Мијешање српске Цркве и државе Србије нас у то увјерава. Њихов циљ је да утичу да се смањи број грађана који се на попису изјашњавају као Црногорци да би на темељу те чињенице довели у питање и државност и црногорски карактер државе. Очите задње намјере према њему које исказују дјелови државне администрације указује да је то и организовани акт уперен против државних и националних интереса. Сасвим природан због чињенице да администрацију сачињавају већином они који презиру ову земљу а њену државност сматрају привременим рјешењем. Док су њени најбољи синови и кћери који су се годинама борили за њену част и славу данас презрени као да су њени непријатељи. Такав однос је неприхватљив и неодржив и представља изазов на који морамо да одговоримо. Морамо у име тих понижених људи и њихових потомака да дигнемо глас и позовемо државне адресе да се посвете рјешавању њиховог друштвеног и економског статуса. Зато што је то праведно и у интересу и администрације и ове земље.

Грађани којима је наша домовина и њена слобода светиња морају да буду темељи ове државе иначе је неће бити. Да је то било тако, свих ових година и деценија, неби се њена државност 89. године срушила уличним пучем нити бисмо ми данас расправљали о попису нити би њена независност и црногорски карактер били доведени у питање.

Из државне управе намјерно и организовано су искључени сви који се изјашњавају као Црногорци,

држе црногорску православну Цркву домицилном а језик којим саобраћају називају црногорским. Та чињеница представља увреду и против ње морамо устати свим демократским средствима. Она изазива презир презрених према овој земљи и доводи је у питање по свим основама.

Прије двадесет година док смо ми бранили част домовине и нације многи су чекали и дочекали да им прокрчимо пут за отимање народних добара и стицање државних прихода. Такви су и тада и данас демонстрирали препредењаштвом и хајдучију као највише вриједности. Због њих омладина нема нити идеала нити трунке патриотизма а ни оптимизма. Они су други узрок презира и то већине према овој земљи и њеној независности. Зато дижем глас против такве политике јер она производи отпор грађана против сопствене државе и доводи у питање и њену независност и будућност. Али не заборавимо, Црна Гора је наша домовина. Њена државност сеже у дубине вјекова зато су сви народи, вјере и културе њени дубоки темељи. Само у два балканска и два свјетска рата за њену слободу животе је положило 60.000 грађана. Заједничке жртве наших предака нас обавезују да се бескомпромисно боримо за част и славу Црне Горе и за њен просперитет у интересу свих грађана било које вјере и нације. Зато позивам Црногорке и Црногорце да на попису покажу самопоштовање и црногорским језиком потврде да постојимо као народ да би наша домовина била независна и просперитетна држава.

Стево Вучинић

Настављају се притисци на протојереја Војислава Д. Миљанића, након његовог доласка у парохије Ловћенац и Нови Сад, по добијању акта о постављењу за свјештеника Црногорске православне цркве за Републику Србију.

Почело је са анонимним телефонским пози-вима и отвореним пријетњама њему и његовој поро-дици.

Након тога трочлана делегација из Ловћенца покушала је у неђељу, 6 марта, у Новом Саду да га врбује и уплаши. Делегација која се представила протојереју као представници новог црногорског удружења инсистирала је од свјештеника ЦПЦ да прекине сваки контакт са удружењем Крсташ, Црно-горском партијом и челним људима општине Мали Иђош. Понудили су да свјештенику Миљанићу организују дискретан састанак са челним људима СПС и Српске радикалне странке у општини Мали Иђош и са извјесним представником Црногораца из Београда. Наредног дана протојереја је назвао кон-траверзни представник Црногораца из Београда.

Кулминација притиска је услиједила у петак, 18. марта, након телефонског позива од стране Ми-трополита Српске православне цркве Амфилохија. Добро обавјештен извор “Крсташа” је потврдио да је Амфилохије нудио протојереју Миљанићу високо мјесто у СПЦ, под условом да јавно затражи покајање и опроштај. Амфилохије је упозорио протојереја ЦПЦ да треба да води рачуна о спасењу душе и да њему није мјесто у “цркви са циганима на челу”. Тражио је митрополит Српске цркве Амфилохије да протојереј Миљанић јавно критикује и нападне архијереје и свјештенство ЦПЦ или ће у супротном бити избачен са Богословског факултета у Београду и имати друге проблеме у свом раду и животу у Србији.

“Крсташ” ће, сходно својим могућностима и ингеренцијама, дати пуну подршку свјештенику ЦПЦ за Србију у обављању повјерене му свете мисије.

22.03.2011.Пресс служба “Крсташ”

LU^INDANLU^INDAN 191IN MEMORIAM

Проф.др. Војин Петров Николић(1931-2011)

Проф.др Николић (Петар) Војин рођен је 20. јуна 1931. године у Пећи. Био је редовни професор Филозофског факултета у Никшићу – одсјек за физичку културу. Завршио је Факултет за физичку културу у Сарајеву, магистрирао на београдском а докторирао на Факултету Свеучилишта у Загребу. Први је црногорски доктор наука у обла-сти физичке културе. Аутор је шест књига и приручника из области спорта и физичке културе, коаутор пет књига и приручника, објавио је око двије стотине библиографских јединица и био је водитељ и аутор двадесетак научно-истраживачких пројеката. Дуго година обављао је значајне дужности на Факултету, био је управник Центра за физичко васпитање на Универзитету. Био је секретар и предсједник СТВ „Партизан“ у Никшићу, 12 година је био предсједник Савеза за тјелесно васпитање Црне Горе, предсједник Савеза друштва „Парти-зан“ у бившој СФРЈ од његовог оснивања 1951. године и сада пре-именованог у Савез Спорт за све. Био је члан Олимпијског комитета СФРЈ од 1969. до 1973, члан Комисије СОФК за квалитетни спорт од 1973. до 1978., члан Предсједништва УСОФК од 1987. до 1990, предсједник сталне комисије за научне Конференције – спортске рекреације у оквиру ЕВРО савеза Ровињ 1988, предсједник Комисије за физичку културу заједнице Универзитета 1986 – 1990. оснивач и уредник црногорског часописа „Физичка култура“, члан редакције 10, а 11 година главни и одговорни уредник, уредник тематске области Физичка култура у оквиру ЕЦГ, члан Балканске асоцијације Спорт за све... Члан је УО општинског савеза Спорт за све у Никшићу, по-часни је предсједник Црногорског савеза, члан Предсједништва, и предсједник Стручног одбора овог савеза, предсједник је црногорског спортско – рекреативног друштва „Ве-терани“, а потпредсједник је и руководилац Сектора за развој, истраживања и науку Црногорске спортске академије, и члан Редакције часописа „Спорт Монт“. Добитник је признања: Септембарска награда града Никшића, Златна повеља педагога физичке културе Црне Горе и СФРЈ, Плакета Министарства спорта РЦГ – Заслужни спортски радник, највиша признања Универзитетског савеза и других спортских савеза општине Никшић, Црне Горе и СФРЈ. Лауреат је посебног признања Црногорске спортске академије. Добитник је пла-кете Међународног олимпијског комитета за развој спортске рекреације, као и више признања међународних федерација и асоцијација Француске и Пољске.

Проф.др Војин Петров Николић је био неуморни посвећеник Црногорске православне цркве. Као члан општинског одбора ЦПЦ за Никшић Митрополитског савјета, одбора и форума у саставу наше цркве дао је неизмјеран допринос њеној хришћанској, хуманој и братољубивој мисији. Иако у поодмаклим годинама истрајао је на њеном институционалном развоју ширећи истине о њеној славној традицији и достојанственој садашњости. Није га мирио са њеном дискриминацијом дижући увијек свој глас разума и толеранције међу православцима Црне Горе. Ветеран у спортском и друштвеном, остао је доајеном и ветераном и у вјерском животу Црногораца. Овај ненадокнадиви губитак тешко је погодио све вјернике ЦПЦ и њен клир. Нека му је вјечна хвала и слава за све што је урадио за Црногорску православну цркву, Црногорце и Црну Гору.

LU^INDANLU^INDAN 192IN MEMORIAM

Радомир Б. Станојевић(13.4.1962.-28.12.2010.)

Крајем прошле године престало је да куца срце Радомира-Ђура Б. Станојевића, једног од пионира црногорског суверенистичког покрета „За право, част и слободу Црне Горе“ и за обнову аутокефалне ЦПЦ. Заједно са своја два брата од почетка вишестраначја у Црној Гори Радомир-„Ђуро“ је био један од оних јавних посленика који су бранећи црногорско национално достојанство, представљали препреку агресивном великосрпском и светосав-ском империјализму. Припадао је оснивачима Суверенистичког Црногорског федералистичког покрета /Зеленаша односно неозеленаша) заузимајући уло-гу члана Управе и једно вријеме њеног секретара. Учествовао је у бројним активностима ове еманципаторске, интелектуалне и позиционе политич-ке организације, а нарочито на плану реафирмације Крста Поповића. Био је члан Иницијативног одбора за рехабилитацију Крста Поповића који је 22.4.1991. године одржао први јавни скуп посвећен овој историјској лично-

сти у црногорској пријестоници. Активно је спроводио у дјело политику покрета залажући се за остварење његова програма у којем су биле уграђене од оснивања опредјељујуће магистрале обнове независне црно-горске државе, црногорске националне еманципације, залагања и истрајавања за црногорски језик и Аутоке-фалну цркву. ЦФП је у томе вакту промовисао снажне идеје црногорске краљевине, националног помирења да би касније ставио мораторијум на свој рад. У свијем овим политичким пројектима а нарочито у одбору за реафирмацију Крста Поповића, Радомир је узео видног учешћа. Као дугогодишњи музејски радник, музеолог, члан колектива Народног музеја Црне Горе на Цетињу окушао се и на пољу публицистике и историографије. Своју вокацију историчара акрибијом научног истраживача преточио је у двије историографске студије – књиге. То су: „100 година радио телеграфа у Црној Гори“ (Цетиње 2004. г.) и „Црногорски печати кроз историју“ (Цетиње 2006. г.). Његовом смрћу породица је изгубила своју главу и стуб куће, браћа братску за-логу, другови истинског пријатеља, политички пријатељи и драгог сабесједника, помагача и пратиоца. Наша црква одавног вјерника и посвећеног поштоваоца. Овом потомку старог ратника Радоја Кињова неумитност смрти није допуштила да још више угради себе у националну идеологију и напредак Црне Горе чији је васкрс доживио. Нека је слава овом прегаоцу и патриоти и нека му душа у рају почива.


Жарко Шобић(1929-7.2.2011.)

Хроника нестанка вјерника и истинских поштовалаца наше цркве увећана је прошлог мјесеца смрћу пјесника, сликара, ствараоца са планине Лоле, барда епског пјесништва Црне Горе, патриоте Жарка Шобића. Припадао је кру-гу искрених вјерника и поклоника аутокефалне Црногорске православне цркве и сарадника њеног гласила „Лучиндан“. У њему је објавио више својих епско-поетских дјела и фрагмената на теме из црногорске историје или Хришћанске теме посвећујући већи дио својег епског опуса Исусу Христу и апостолима и свјетитељима Хришћанске религије. Шобић је за собом оставио замашно епско пјесничко дјело у којем налазе инспирацију црногорски народни гуслари тради-ционалне и аутентичне орјентације. И њима као и њиховом пјеснику остао је стран сваки вид злоупотребе и инструментализације црногорског националног инструмента и светиње у политичке, комерцијалне или друге несвојствене сврхе. Шобић је остао упамћен и поштован међу дјелатницима ПАМ-ам, Музичке асоцијације и Удружења естрадних музичких умјетника Црне Горе, Клир и вјерници наше цркве памтиће га као посвећеног вјерника, искреног сабесједника, драгог пријатеља иза којег је остала велика празнина у нашим редовима. Мир пепелу његовом.


Lučindan, broj 39

Documents

Transcript of Lučindan, broj 39