Ljubomir Madžar Moj obračun s njima - Nebojša Katić · Ljubomir Madžar3 Moj obračun s njima...

Ljubomir Madžar3

Moj obračun s njima− Pošast preteranog državnog intervenisanja −

Ljudi oskudnog znanja nikada neće biti za liberalno shvatanje sveta, jer utakvom svetu se prolazi po rezultatima, a ne prema diplomi, pripadnosti klanuili poslušnosti.

Miroslav Prokopijević

---------------------------------------------------------

9.2.1. Nebojša KatićPrema, razume se, strogo subjektivnom utisku autora ovog teksta, Katić se vidnoizdvaja iz kruga ekonomista koji su okupljeni oko paradigmatske platforme AL iangažovani na njenom razvijanju i širenju u ovdašnjem profesionalnom okruženju. Onse u odnosu na druge izdvaja svojom jasnoćom i efektnošću svog stila i analitičkogpristupa. Mnogo je eksplicitniji u svojim opredeljenjima na tačkama gde se javljajualternative, pokazuje natprosečnu spremnost (koja ne mora biti isto što i efektivniučinak) da svoje tvrdnje proprati jednako jasnom argumentacijom, uspeva svojestavove u dopadljivoj meri da iznijansira u odnosu na alternativne ili suprotstavljene,demonstrira lepu obaveštenost o shvatanjima i saznajnim novinama u širojmeđunarodnoj javnosti i svoje nalaze vezane za ovdašnju ekonomsku stvarnost utkivaposve uočljivo u spoznaje o privrednim odnosima i tendencijama u širemmeđunarodnom okruženju. Sve to čini ga posebno zanimljivim i u mnogo čemuapartnim u odnosu na delatnike privržene koncepcijskom okviru tipičnim zaantiliberalna gledanja, a u isti mah ga legitimiše kao autora čiji profesionalni rad vredipratiti. Ako se, međutim, stekne utisak da su ove ocene kontradiktorne polemičkim

3 I ovoga puta autor sa zadovoljstvom saopštava da je saradnik Instituta za strategijske studije i razvoj„Petar Karić“ Alfa univerziteta u Novom Beogradu. To je pravi, kako bi rekao pesnik, zavičaj nege ukome je lepo provoditi vreme nezavisno od toga šta (ima da) se radi; ovde je čak i pisanje, taj neizbežnikuluk odgovornih ljudi, posao koji teče glatko i bez većeg napora. Neizbežni Milija Mihailović, tajuzor pismenosti koga poznavaoci lakše prepoznaju od ostalih, i ovoga puta mnogo je doprineo stilskomdoterivanju, ali i sugestijama za intervencije suštinskog karaktera, u završnom oblikovanju ovog teksta.Kao dobar prijatelj, Mihailović bi prihvatio odgovornost za mnogo toga što je preživelo naše korekcijea nije zadovoljavajuće, ali ta alternativa nije na raspolaganju, pa pomenuta odgovornost za ono što nijeispalo kako treba ipak ostaje na autoru.

158

pobijanjima mnogih njegovih nalaza i odbacivanjima nemalog broja njegovih ocena,onda se treba setiti da je protivrečnost velikim delom razrešena uzimanjem u obzirjasno podvučene okolnosti da je on izdvojen kao osobito markantna ličnost negeneralno, tj. ne u profesiji kao celini, nego samo u redovima AL, što će reći uredovima delatnika koji se u subjektivnu percepciju ovog pisca nikada nisu dubokourezivali. U nastavku će biti komentarisani njegovi noviji nalazi sadržani u nedavnopublikovanom radu objavljenom u skorašnjem zborniku AEN (2013) i dva njegovanešto ranije obnarodovana teksta u Srpskoj novoj političkoj misli (2008, 2010). Titekstovi su za njega sasvim reprezentativni: sadrže njegove precizno formulisane ali itvrdo, veoma tvrdo intonirane dijagnoze privredne stvarnosti ovde i u svetu, kao ikvalifikacije intelektualnih tokova koji tu stvarnost prate i manifestuju se kao pokušajii napori da se ona razume i što potpunije protumači.

9.2.1.1. Dubina krize i kejnzijanska politika kao jedina opcija u njenom suzbijanju

O krizi čiji su prvi simptomi izbili 2007, a u punoj meri se ispoljila godinu danakasnije, Katić govori u dramatičnim, teškim i maltene apokaliptičkim tonovimaporedeći je sa onom iz 1929-33. godine i tretirajući je kao znak ozbiljnedisfunkcionalnosti svekolikog sistema tržišne privrede, pogotovo kad on nije uređenopsežnom armaturom državne regulacije i prateće ekonomske politike. Već na ovomprvom koraku Katiću se može uputiti ozbiljna primedba da tu svoju deprimentnuocenu nije na pravi način potkrepio. Najdalje što je stigao da tu alarmantnu dijagnozuemporijski potkrepi jesu tabele sa indeksima per capita BDP 2012/2007 i nivoima iindeksima stope nezaposlenosti za iste te godine. Takve informacije ne daju uvid udubinu krize niti govore o njenoj tako dramatično naglašavanoj dubini. Međuzemljama, pored onih sa nepovoljnim pomenutim pokazateljima, padaju u oči i onekod kojih su ti pokazatelji povoljni i, može se reći, ohrabrujući. Tako nabacaneinformacije o pojedinim zemljama, pri čemu su one daleko od toga da obuhvate ilipokriju celu svetsku privredu, o razmerama krize na svetskom nivou ništa pouzdanone govore. U traganju za odgovorom na isto pitanje – da li je, i koliko je, kriza duboka– pravi metodološki pristup odabrao je, a i do empirijski zasnovanog odgovora stigao,jedan liberalno orijentisani ekonomista (Mijatović 2012, ss. 100-1) gde analizira stopurasta BDP sveta, a potom prezentira istu stopu zasebno za razvijene i nerazvijenezemlje, te zaključuje da su trendovi u dve skupine zemalja veoma različiti dok sufluktuacije na svetskom nivou daleko od toga da bi mogle da se okarakterišu kaodramatične. Analiza ovih ispravno odabranih i objektivno procenjenih agregatnihsvetskih pokazatelja daje mu osnovu za ubedljiv zaključak da nema nikakvog osnovaza poređenje dveju kriza a još manje za izjednačavanje njihove dubine. Slične, iakounekoliko ublažene zaključke empirijski je demonstrirao i argumentativno potkrepio iu analizi stopa nezaposlenosti: u dve najrazvijenije tržišne privrede, SAD i Nemačkoj,te stope su se u 2009. u odnosu na 2008. godinu povećale ali su se već do 2012. vidnosmanjile, s tim što je u Nemačkoj pala za čitav procentni poen u odnosu na nivo iz2008. Važniji od toga jeste nalaz da su sve te varijacije smeštene u intervalu koji jejako daleko, istinski neuporedivo lociran u poređenju sa stopama nezaposlenostikakve su zabeležene tokom Velike krize iz tridesetih godina i kretale se na skoroneverovatnim nivoima od oko jedne četvrtine. Rezultati i nalazi uvek zavise odprihvaćenog analitičkog postupka, a u ovom slučaju oni su tako daleko od Katićevihkoliko se i odgovarajući metod razlikuje od Katićevog ležernog i ne mnogoobavezujećeg baratanja sa pojedinačnim ciframa predstavljenim za pojedine,izolovano predočene zemlje.

159

Kad se kriza oceni kao pogubno duboka i epohalno destruktivna, onda iteorijski i ekonomskopolitički zaključci ne mogu da ne ispadnu odveć dramatizovani iprenaglašeni. Reakciju na krizu Katić karakteriše kao krah ranije (pre 2008)preovlađujućih teorijskih koncepcija i priklanjanje ekonomskopolitičkimintervencijama oslonjenim na bitno različite teorijske osnove i oblikovane u znakuvelikog povratka kejnzijanskim konceptualnim opredeljenjima i odgovarajućim,takođe dalekosežno preobraženim, idejama i poželjnim pravcima delovanja na planumakroekonomske stabilzacije. On slavodobitno, razume se afirmativno itriumfalistički, citira Lucasa kako su tobože svi postali kejnzijanci (2013, s. 172), azatim konstatuje i sam (s. 186) da „u trenucima izbijanja krize svi postaju kejnzijanci isvi traže spas od države, bez obzira na kojoj strani ekonomskog diskursa i teorije subili do tada“. Najkraće i najtačnije se na ovo može uzvratiti da ta tvrdnja nije istinita.U krugu liberalno orijentisanih ekonomista ovde u Srbiji nijedan nije promenio stranuniti relativizovao svoje gledište o dometima državne intervencije i potencijalnimštetama od njenog intenziviranja i, posebno, širenja.

Ništa slično, koliko sam bio u stanju da pratim, nije se dogodilo ni u svetskojprofesionalnoj javnosti. Među prijateljima sa kojima sam u stalnoj korespondencijiposebno su aktivni dva Stiva – Pejovich i Hanke – koji me takoreći dnevnobombrduju tekstovima gde se oštro i bez kvalifikacija kritikuju možda kejnzijanskiinspirisani ali pouzdano politički iznuđeni fiskalni odgovori na krizu, upakovani upoznate konstrukcije od po nekoliko stotina milijardi dolara. Prava poplava kritičkihnapisa krenula je od samog početka, od onog čuvenog paketa od 700 milijardi dolara,pa nadalje. U svojoj objavi renesanse kejnzijanizma i opšteg okretanja ka„spasonosnoj“ državnoj intervenciji Katić je na neki način zavodljiv i opasan. Stvarikoje su netačne on formuliše sa takvom tvrdoćom i uverljivošću da slabije obavešteničitaoci maltene moraju da mu poveruju. Najiskrenije, prizvao mi je u sećanjerukovodioce agitpropa dobrim delom odumrlih komunističkih partija, pogotovo izperioda njihove vladavine, koji su plamenim rečima znali da formulišu marksističke idruge klasno obojene propozicije, da puk bezmalo nije ni mogao da ih ne uzmeozbiljno i poveruje im. Takvi su mi iz osnova preokrenuli sliku sveta i učinili da dobrutrećinu života provedem sa verom u marksističku himeru.

Neka ovde u najkraćem bude rezimiran niz ocena koje je u seriji napisa,dostavljanih naizmenično od jednog i drugog Stiva, dao Metzler (npr. 2013), moždanajveći živi monetarni ekonomista sveta, a slični tekstovi stizali su iz pera J. Jordana imnogih drugih (v. posebno Hanke 2014). Uzelo bi previše prostora ako bi se citiralisamo tekstovi potekli od Cato Institute, a o drugim da se i ne govori. Rezimei će tu itamo biti dopunjavani uvidima drugih ekonomista, a samo izuzetno, budući da nisuosobito obilni, sopstvenim nalazima.

Čini se prikladnim da se najpre istakne nešto što se u Metzlerovim i drugimnapisima nije dalo primetiti, a to je pitanje finansiranja tih ogromnih paketadopunskog, ad hoc nameračenog trošenja. Taj problem se lakše rešava u moćnim ibogatim državama kao što su SAD, ali i tamo će se, u slučaju opetovanog pakovanjatih intervencionističkih denjkova, naleteti na ozbiljna, moguće neprebrodivafinansijska ograničenja. Takvo finansiranje se svodi na pomeranje tereta mučnog iskupog prilagođavanja na dalju budućnost, uz nesumnjivo povećavanje i troškova i tihbudućih žrtava. To je tipična zamena sadašnjih, nimalo zanemarivih odricanja, dalekoskupljom varijantom koja će morati da se istrpi u budućnosti, uz neizbežnu promenusastava osoba koje će te velike troškove morati da podnesu. To je takođe tipičanelektoralni i politički oportunizam: spremnost da se ostvare neke kratkoročne koristi –ili, što je ekvivalentno, da se izbegnu sadašnji troškovi – makar i po cenu daleko većih

160

budućih lišavanja koja će delom pogoditi nove osobe ali bez sumnje nimalozanemarljivim delom pasti na teret sadašnjih naraštaja koji su u raznim svojstvimauključeni u ovaj zasad manje neprijatan ali ekonomski bez sumnje nepovoljansupstitucioni zahvat. Vođena svojom motivacijom, politika bira ono što jenajrentabilnije sa stanovišta njene aritmetike, a što je ekonomski neisplativo i dalekoje od toga da bude usaglašeno sa načelima racionalno postavljene društvene računice.

Katić je jedan od onih autora za koje je na prvi pogled jasno da ih ne razdiruneke naročite sumnje u delotvornost države, a i inače; njegov izričit i snažnointoniran tekst i njegove tvrde formulacije o tome sasvim uverljivo svedoče. Zato ječitalac u iskušenju – koje uostalom treba da prati svako čitanje – da mu pronađe slabamesta. On je nesumnjivo čvrsto opredeljen i nepokolebljiv kejnzijanac, što se dobrovidi iz njegove oduševljene tvrdnje da „u trenucima...krize svi postaju kejnzijanci“. Iztoga se ne može zaključiti baš onoliko koliko Katić implicira – na ovoga autora to se,primera radi, ne odnosi – ali jedan slabiji zaključak ipak sledi: naime, sigurno je da jesam Katić kejnzijanac. Ako misli da su to postali svi, jasno je da sebe nije izuzeo.Kejnzijanstvo obično podrazumeva podsticanje posustale privrede dodatnimrashodima, a formulacija je takva da se jedino može protumačiti kao generalni iskaz,kao tvrdnja sa univerzalnom važnošću.

Lako je, međutim, naći primere gde taj recept ne može ni izdaleka da važi. Netreba ići daleko, takav primer je Srbija. Ako je ijedna zemlja neodmereno trošila ineprestano ostajala van granica raspoloživog BDP-a, onda je to Srbija. Poshvatanjima nekih kejnzijanaca, to bi morala da bude izuzetno uspešna zemlja, a onase sasvim približila državnom bankrotu i dramatično se klati nad samom ivicom togstrašnog ponora. Kako bi Srbija mogla da primeni kejnzijanski recept kad već više oddecenije ima zanemarljivu domaću štednju a u javni dug je utonula preko guše? Da likejnzijanci dozvoljavaju da mogu postojati i zemlje koje su godinama i godinamaneodmereno trošile i koje neće moći da izbegnu sudnji dan vraćanja u tesno skrojeneokvire sopstvenih oskudnih sredstava? I Dinkić je u predizbornoj kampanji uočiparlamentarnih izbora iz 2012. godine gromoglasno tražio nekakvo dodatno trošenje,insistirajući na odbacivanju politike „stezanja kaiša“, a da nije ni natuknuo pitanjeopcija za finansiranje toga troškarenja. Poznato je da je kredibilitet zemlje nameđunarodnom tržištu opadajuća funkcija količnika javnog duga i BDP-a, a i stoperasta tog neugodnog pokazatelja. Kad se zaduživanje zaošija, a dug postane prevelik uodnosu na BDP – a kriteriji za ocenu te veličine, te procenu nivoa za koji se smatra daje hazardan i nedozvoljen, variraju od zemlje do zemlje – kreditilitet se topi i faktičkigubi, pa pitanje finansiranja preporučene ekspanzije ostaje zastrašujuće otvoreno.Zaključak: kejnzijanstvo ni u najžešćoj krizi ne može postati univerzalan recept; nijemali broj privreda u kojima on prosto ne može da se primeni. Na račun politike tzv.stezanja kaiša palo je mnogo površnih i neodgovornih kritika, a posve se smetnulo suma da politika surove budžetske štednje i nije u stvari politika nego je iznuđeno ibilansno nametnuto kresanje izdataka, za koje alternativa u stvari i ne postoji, kojemora da se izvrši jer više nema mogućnosti da se finansira višak trošenja nadraspoloživim sredstvima.

Kao ubeđeni kejnzijanac Katić upada i u ozbiljnu kontradikciju. U svom tekstu(2013, s. 186), u dve susedne rečenice, između kojih je samo jedna rečenica, on dajedve očito protivrečne tvrdnje. Najpre govori o „strahovitom rastu javnih dugova“ apotom, u rečenici koja razdvaja pomenute dve kaže da se izlazak iz krize traži uprimeni Friedmanovog a ne Keynesovog modela, da bi potom rezolutno ustvrdio da„rezanje javne potrošnje ne daje očekivane rezultate“. Nema sumnje da je bilozemalja u kojima je javna potrošnja, čak i drastično, rezana, ali citirane rečenice su

161

protivrečne i nespojive. Javni dug ne može „strahovito“ da raste ako se javnapotrošnja „reže“ ukoliko nije došlo – kao što zapravo i nije – do nekakvogdramatičnog smanjivanja poreza. A neko jače smanjivanje poreza nije neka vidnaosobenost savremene privredne stvarnosti; naprotiv, povećavanje raznih poreskihstopa, posebno one na VAT, postalo je stvar ekonomskopolitičke svakidašnjice iredovna je sastavnica tipično sastavljanih konsolidacionih paketa. Jedna stavka uporastu javnog duga su svakako i kamate, ali one još nisu toliko narasle da bi, makar iprimetnim delom, mogle da objasne njegov vrtoglavi rast. Što se Srbije tiče, bolnorezanje je doslovno neizbežno, a što se više bude odlagalo više će i boleti. Kejnzijanciu tom rezanju vide teško a nepotrebno lišavanje i nekakvu ekonomskopolitičkupatologiju, pa je nemoguće i ovde ne podsetiti na opasku mudrog Vita Tanzija izoktobra 2012. da je teško shvatiti o kakvom se to lišavanju (austerity) može raditi akodruštva i države jednostavno vraćaju u prirodne granice trošenja zadate njihovimrasploživim BDP-om.

Ne samo da svi ekonomisti (i ostali - ?) nisu postali kejnzijanci, nego dobardeo struke dnevno iznosi opsežnu i neoborivu argumentaciju neprimerenosti igarantovanog neuspeha kejnzijanskih recepata. Rezonovanje je jednostavno. Velikipaketi putem kojih država upumpava nova trošenja u sistem, spasavajući takofinansijske institucije, mogu se finansirati samo velikim povećanjima javnog duga.Takav porast javnog duga pomera znatan deo tereta na buduće naraštaje, što poredočiglednog etičkog defekta ima i čisto ekonomsku manjkavost: buduće servisiranjejavnog duga značiće iscrpljivanje akumulacionog, pa tako i razvojnog potencijalaprivrede, a makroekonomske performanse će obarati o po sasvim izdvojenom osnovugenerisanja alokacionih distorzija uslovljenih potrebom većih budućih poreza iz kojihbi se dug u budućnosti servisirao. No, ova deprimirajuća priča na tome se neokončava. (Pre)veliko javno zaduživanje ne samo što temporalno pomera teretstavljanjem hipoteke na budućnost, nego makroekonomske performanse dramatičnosaseca i u tekućem periodu. Pored ostalog i tako što nad privredu navlači teški veoneizvesnosti budući da se ne može unapred znati kako će u vremenu biti rasproređenoservisiranje razorno naraslog javnog duga.

Da stvar bude zanimljivija, dosledan kejnzijanac nije ni sam Katić. U serijiprimedaba, mahom neosnovanih, upućenih Narodnoj banci Srbije (NBS), on uz ostalozamera što u domenu unutrašnje stabilnosti, pre svega kontroli inflacije, nisupostignuti znatno bolji rezultati. Neka u najkraćem bude rečeno da uz takodestruktivno ekspanzivnu fiskalnu politiku – budžetski deficit i javni dug daleko iznadzakonski propisanih nivoa i, još dramatičnije, ubitačno visoke stope njihovog rasta –nema monetarne politike koja bi mogla da isporuči to što Katić od nje rezolutno traži.Još gore od toga, Katić NBS-u postavlja dodatne ciljeve, i to u broju koji je veći odteorijski dozvoljenog, kao što su oni vezani za privredni rast, (ne)zaposlenost, platnibilans i spoljni dug. Smetnuo je s uma Tinbergenovu teoremu po kojoj broj ciljeva nemože biti veći od broja raspoloživih nezavisnih instrumenata. Tu ne pomažu niTheilova i kasnije generalizacije koje ipak između broja ciljeva i broja instrumenatauspostavljaju određene međuzavisnosti i ne dozvoljavaju da se jedan broj postavljanezavisno od drugoga.

9.2.1.2. Tekući efekti javnog zaduživanja i značaj pratećih ideja i teorijaU pasusu ispred prethodnog naznačeno je da je javni dug za poslovni svet izvor velikeneizvesnosti jer se ne zna kakva će biti dinamika i kakav raspored u vremenunjegovog budućeg servisiranja. Više od toga, kad se krene sa sukcesivnimpovećanjima javnog duga, neizvesnost se javlja i po osnovu mogućih sličnihzaduživanja i u bliskoj budućnosti, pri čemu ona imaju jasne implikacije u pogledu

162

poreske politike. Pomeranje poreskih parametara uvek je za privredu izvor ozbiljneneizvesnosti, a malo je elemenata koji toliko demobilišu i parališu privredu kao što jeto neizvesnost. Kejnzijanski udari, tobože namenjeni oživljavanju privrede, ne samošto uslovljavaju ozbiljne buduće terete nego i u sadašnjosti demobilišu resurse,redukuju stepen korišćenja raspoloživih kapaciteta i privredi nameću teškopodnošljive oportunitetne troškove u obliku izgubljenog BDP-a koji bi inače mogaoda bude proizveden.

Ostaje za neke tananije analize nego što je ova da se utvrdi za koliko je štetasamo po osnovu tekuće demobilizacije veća od eventualnih pozitivnih učinaka odkejnzijanskih stimulusa upućenih zanemoćaloj privredi. Utoliko pre i utoliko više štosu i sami multiplikatori teško odredivi i varijabilni, pored ostalog i asimetrični usmislu uzimanja različitih vrednosti u fazama privrednih poleta u odnosu na etaperecesija i kriza. To je dodatni izvor neizvesnosti, sa svim kvalitativno poznatim akvantitativno teško odredivim troškovima i gubicima koje ona izaziva. Država neproizvodi dohodak nego, da bi sa kakvim sredstvima negde intervenisala – mora nadrugom mestu da ih uzme. Dohodak generišu samo privredni akteri i suština mudreekonomse politike i celishodnih opcija u razvijanju institucija sastoji se u tome da seoni puste da na miru obavljaju tu svoju životno važnu funkciju, pri čemu je zadelotvorno obavljanjue te funkcije važna – sve uz nužna prilatođavanja i promene –institucionalna i ekonomskopolitička stabilnost i sistemska predvidivost.

Katić je žestoki protivnik, da se ne kaže neprijatelj, neoliberalizma. Motiv zaprefiks neo kod njega je očigledno želja da ga predstavi u što nepovoljnijem svetlu ida ga izrezili i naruži. I on se uzdržava da pruži preciznu definiciju neoliberalizma, paje tako izbegao i precizna pobijanja koja bi mogla da idu linijom dokazivanja da onona šta se ustremio baš i nije liberalizam. To mu je omogućilo da, kako se očito samopredeljuje na poznatim paradigmatskim vododelnicama, slavodobitno svoj tekst (s.186) zaključi konstatacijom, koja treba da je ironična, kako su „fakti...najprezrenijineprijatelj doktrine, pogotovo neoliberalne“. On je ipak na toj tački za dobru nijansubolji od svojih istomišljenika iz tabora AL jer je eksplicitno rekao da se iz njegovogugla neoliberalizam baš i ne da definisati. Naime, u fusnoti 2 na s. 172 on kaže da„neoliberalizam kao pojam nije u akademskom smislu dovoljno precizan, i obuhvataviše različitih škola“. Zatim dodaje da sva ta akademska usmerenja karakteriše „višakvere u tržišta i manjak vere u državu“. Povodom toga može se reći da postoje vrloprecizne definicije liberalizma, kao što su jasne definicije razvijene već kod velikihškotskih filozofa koji su bili korifeji liberalizma. Štaviše, vrlo precizne definicijepostoje i u domaćoj literaturi, pa je ovo prilika da se i Katić i drugi poklonici AL uputena vrlo preciznu definiciju koju je dao Prokopijević (2012, s. 127).

Može se samo dodati da se i Katić, kao i mnogi drugi iz tabora AL, opredelioza nedefiniciju da bi na neoliberalizam mogao da trpa praktično sve što mu padne napamet a deluje efektno a za neupućene i uverljvo. Iako u opredljivanju za državuodnosno tržište ima mnogo toga što je intutitivno i stvar strogo subjektivnog osećaja(„vere“) – inače ove polemike ne bi bile trajne i bez izgleda da se okončaju, jedna oddve sukobljene strane ubedila bi onu drugu kad bi sve moglo da se strpa u rigoroznelogičke obrasce – jedan liberal, kod koga je princip sumnje uvek međufundamentalnim kognitivnim orijentirima, gornju bi kvalifikaciju o veri ipakpreformulisao. Za liberala reč bi bila o nepoverenju a ne o poverenju, a radilo bi se ovišku nepoverenja u državu i manjku nepoverenja u tržište. A i u jednom i u drugomslučaju radi se o nepoverenju. Dubitando ad veritatem pervenitur.

Citirajući Greenspena (s. 171), a i citiranom kvalifikacijom o „viškupoverenja“ Katić imputira pripadnicima L nekakvu neograničenu veru u tržište. Zbog

163

principa sumnje liberali ni u šta ne veruju nekvalifikovano o bezrezervno. Daleko suoni od manihejske podele regulacionih mehanizama na savršeno tržišta i totalnodisfunkcionalnu državu – kad bi takva distinkcija bila merodavna, naše polemičkerasprave bile bi okončane po kratkom postupku jer bi se svi smesta opredelili zadobro a protiv svega što bi mu se pokazalo kao alternativa. U viziji liberalnoorijentisanih ekonomista nije, dakle, reč o izboru između dobra i onoga što to nije – utakvom opredeljiivanju verovatno ni sam AL ne bi pogrešio – nego o izboru izmeđudva zla koji uvek traži ozbiljan intelektualni angažman i mnoga preispitivanja. Pritome izbor nije isključiv, ili samo tržište ili jedino država – mora se i ovde ponoviti daje L doktrina jake države – nego je predmet spora celishodna kombinacija jednog idrugog. Uz sve, ta kombinacija nije jednoznačno data za sva društva i sva vremena.Naprotiv, ona mora suštinski da zavisi od kvaliteta i jednog i drugog elementa u tomebinaru. Onaj ko u Srbiji prati medije i čita nalaze do kojih dolazi istraživačkonovinarstvo – reč može da bude o zloupotrebama u Kolubari, Boru, NovomSadu...kao i o tužnim epilozima jednog razvojnog fonda i nekoliko državnih banaka –morao bi valjda da se opredeli za kombinaciju u kojoj će biti malo države, ali državekoja će biti efikasna u izgradnji i primeni pravnog poretka zbog čega prvenstveno i(treba da) postoji.

Jasna neslaganja postoje i kad je reč o uticaju ekonomskih ideja i naučnihdoktrina na odnose i kretanja u društvu i, posebno, na krizne pojave u privredi injihovo prevazilaženje odnosno produbljivanje. Iz opšteg tona u kome je napisanKatićev (2013) članak i iz ljutitih invektiva koje upućuje neoliberalizmu kao da bi bezvećeg rizika – ne, doduše, i bez bilo kakvog rizika – moglo da se zaključi da jeneoliberalizam jako uticajan, da spada u činioce koji kroje sudbinu sveta i da ječovečanstvu načinio, kao što i sada čini, ogromne štete.

Ako je to u osnovi Katićev stav, ovde mora da se izrazi veliko neslaganje.Prvo, nezavisno od onoga što je Kejnz rekao u svojoj čuvenoj, mnogo citiranojrečenici, svetom upravlja interakcija interesa i moći a ne diktat ideja i teorija. Drugo,da bi neko snažno zaljuljao velike segmente svetske ili nacionalne privrede, ili sveta iodgovarajućih društava u celini, on mora da ima veliku moć. Tom moći zasadaraspolažu jedino države, pa bi na njenu adresu morale da idu i optužbe za razorneporemećaje. Često se kao generatori turbulencija pominju i tzv. moćni centrifinansijske i druge ekonomske moći, ali valja zapaziti da se (skoro) uvek pominju ukombinaciji sa državom: osim u slučaju monopolskih devijacija koje su tema za sebe,uticaj tih ekonomskih centara moći uvek ide preko države, oni postaju opasni (ili sebar veruje da je to slučaj) samo kad uspeju da instrumentalizuju državu, kad u svojakola upregnu njen instrumentarij sa pratećom moći. Ali, to onda znači da prava adresaza tu vrstu remećenja ravnotežnih tokova u društvenom životu opet mora da budedržava.

Izgleda da je jedini, ili bar najbolji, način da se država zaštiti od pošastipodivljalih centara moći izolovanje države, njeno odvajanje od alokacionih procesa ineposrednog upravljanja privrednim kapacitetima i ostalim sredstvima zadovoljavanjadruštvenih potreba. Država je najkorisnija, ali i najmanje opasna, kad radi svoj posao:to je izgradnja institucija i vođenje neselektivne, dosledno i doslovno opšteekonomske politike i politike na drugim područjima. Ako neko savremene odnose itendencije čita u znaku dominacije centara moći, morao bi da zna da zapravo govori održavnom kapitalizmu i da jedino reforma države pruža izvesnu nadu za re-kreiranjedruštva koje će biti oslobođeno velikih koncentracija moći i raznih oblika dominacijekoja iz tih centara predvidivo izvire.

164

Ipak, i kod Katića se daju naći sasvim eksplicitni iskazi o ulozi i uticajnosticentara moći i o /ipak!) drugorazrednom delovanju ekonomskih ideja i koncepcija.Gledišta nam se gotovo poklapaju kad je u pitanju njegova ocena „da se dublji,strukturni razlozi krize kriju u domenu raspodele, kao i u prekompoziciji svetskeekonomske moći“ (s. 172, fusnota !). Ali, ta smirena ocena kao da je u protivrečnostisa ostatkom teksta gde se sa osobitim patosom grmi na neoliberalizam i donekleimplicira da je dubinski uzrok svih ekonomskih zala pogrešno razumevanje sveta ukome živimo i naopaka akciona orijentacija determinisana izobličenom i spoznajnodefektnom teorijskom perspektivom.

Ostaje ipak pitanje imaju li ekonomske ideje i teorije ikakav uticaj u društvu i,u slučaju makar i naglašeno rezervisanog pozitivnog odgovora, u čemu se on sastoji iu kojim oblicima se ispoljava. Izvestan uticaj ipak postoji. Da su naučni pogledi itumačenja bez ikakve važnosti, verovatno se ne bismo oko i povodom njih tolikouzbuđivali niti bi naše polemike mogle da budu toliko temperamentne. Otud jeprimereno podsetiti se na već ranije naznačene oblike delovanja ideja, znanja iekspertize (v. osmi pasus pododeljka 9.1.6). Prva komponenta važnosti mogla bi dabude činjenica da grubi i goli interesi ne mogu lako da se plasiraju u svojoj sirovojobnaženosti; mnogo su pitkiji i probavljiviji kad se uviju u naučne i akademskeoblande. Prezentirani u formi profesionalne kompetentnosti, interesi zasigurno dajuveći stepen pouzdanja svojim nosiocima i promoterima, a na strani „targetirane“publike povećava se stepen podložnosti i pogodnost za manipulaciju. Profesija istruka takođe mogu da doprinesu preciznijem identifikovanju interesa – utvrđivanjeinteresa je znanstveni poduhvat koji je u većini slučajeva daleko od toga da budejednostavan ili čak trivijalan. U praksi se tipično javlja i problem iznalaženjanajefikasnijih puteva realizacije interesa – koje nauka može da otkrije ili čijojspoznaji može da doprinese iako nije njihov nosilac niti generator – u čemu naukanalazi svoje prevashodno, bezmalo predeterminisano mesto. Svetom upravljajuinteresi u kombinaciji sa odnosima moći, a nauka je u ulozi visoko kvalifikovanepomoćnice, a neretko se uz interese veže u svojstvu „korektno nagrađene“ poslovnepratnje.

Čim se između nauke i interesima vođene a moći impregnirane prakseuspostavi neka interakcija, mora da bude i izvesne povratne sprege, pa tako i, makar iposve ograničenog, uticaja nauke na centre moći i državu kao središnji i ipakdominantni element među tim centrima. A kad se dozvoli makar i umeren uticaj naukena upravljačke centre u privredi i van nje, postavlja se pitanje kakav će biti taj uticaj ikoja nauka će vršiti koliki uticaj. To, dakako, zavisi od same nauke i od pojedinihparadigmatskih orijentacija unutar nje, a svakako i od mere u kojoj ona uspeva da senametne društvu. Centri moći preferiraju uglednu i u akademskoj konkurencijiafirmisanu nauku, pa će se, ostajući dominantni, ipak naći pod njenim izvesnimuticajem. Ako je ovo rezonovanje ispravno, uz centre moći će se naći akademski jačai društveno više afirmisana nauka.

Katić možda nije sasvim ni svestan kakvo je veliko priznanje odao jednomcentru, a po implikaciji i drugim sličnim akademskim institucijama, za koji je našaoda je među najsnažnijim nosiocima njemu inače neprihvatljivog neoliberalizma.Nakon što konstatuje da se neolibralizam oslanja na neoklasičnu ekonomsku teoriju,Katić naročito ističe Čikaški univerzitet kao njegov „CeKa ili bar ideološka komisijau terminima socijalizma“ (evo terminologije koja možda opravdava ranijukvalifikaciju Katićevog čvrstog govora i jako ubeđenog nastupa kao nešto što bi seuklopilo u arsenal agitpropa), a potom nabraja nekoliko njegovih impresivnihakademskih dometa: taj Univerzitet je moćniji od bilo koje akademske svetske

165

institucije, on je do danas ubrao 10 Nobelovih nagrada za ekonomiju, a svih 25ekonomista-nobelovaca je u prošlosti bilo u jednom ili drugom svojstvu vezano zaovaj Univerzitet (Katić 2010, ss. 1-2).

Vredi ponoviti da autor ne izgleda svestan kakve je silne komplimente daoinstituciji za koju smatra da je tvrđava savremenog neoliberalizma, tog epohalnog zlaza koje on ima samo najteže reči. To se vidi po naslovu ovog njegovog teksta (2010):Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize. Budući da je ovu krizu poredio sa onomiz perioda 1929-33. očito da je smatra teškim planetarnim zlom, a iz upravo citiranognaslova sledi da je to zlo produkovala neoliberalna doktrina. Sada je (1) posve jasnakontradikcija, negoveštena ranije, između stava iz fusnote 1 maločas citiranog teksta(2013, s. 172) gde je rečeno da su koreni „dublji“ i „strukturni“, pa tako izvan teorije isveta ekonomskih ideja, i ovog naslova (i teksta koji sledi) gde se ti koreni karakterišukao „neoliberalni“, jasno implicirajući da oni nisu „strukturni“ nego produkovanijednom opasnom doktrinom (neoliberalizmom); i (2) superlativi kojima je opisanČikaški univerzitet nadvosmisleno potvrđuju da je reč o najjačoj naučnoj instituciji sapodručja ekonomskih nauka i kod čitaoca inspirišu bogohulnu, doslovno blasfemičnumisao da bi taj ogromni uticaj ovog neoliberalnog CeKa mogao da potiče od činjeniceda je ta institucija bolja i jača od svih drugih na području ekonomskih nauka.

Time bi se Katić, zajedno sa svojim istomišljenicima, mogao naći u muci kakoda objasni da je jedna u naučnom pogledu tako sjajna, neprevaziđena institucija moglada, možda uz asistenciju drugih, njoj sličnih, proizvede takvo neviđeno planetarnozlo! Ako se ne prihvati da L dominira zato što je intelektualno superioran i spoznajnonadmoćan, onda bi alternativa verovatno bila da su u igri već pominjani interesi kojisu neizbrisivi deo stvarnosti sa kojom smo suočeni. Uz te moćne interese prikačio bise neoliberalni korpus ideja i spoznaja kao pratilac a ne usmerivač, pri čemu onivaljda i samu državu uspevaju da stave pod svoju kontrolu (argument više protivdržave, naročito njenog pačanja u upravljanje ekonomskim kapacitetima, što, izgleda,najradije i čini). Šta bi onda bila implikacija ove druge varijante u tumačenjudominacije liberalnih ideja i učenja? Bila bi verovatno da se i odnosi moći i subalternipoložaj nauke u odnosu na odgovarajuće centre jednostavno prihvate kao deostvarnosti koju bi nauka imala da istražuje i objašnjava, bez pretenzija (i nade!) da bije u nekim delovima i menjala. No, tada taj gnevni ton u kome Katić grmi protivneoliberalnog proizvođenja krize, kako se jasno vidi iz naslova citiranog uprethodnom pasusu, bio posve neopravdan i čak deplasiran.

Ako bi bio učinjen pokušaj da se L prokaže uz oslonac na empirijske datosti,javile bi se silne teškoće i nepremostive znanstvene prepreke. Ako bi se za početakprihvatila analitička perspektiva kratkovidog ograničavanja samo na tendencijezabeležene u tekućoj (nepunoj) deceniji, moralo bi se pokazati da je kriza izbila utržištu i zbog njega, a to je – uz silnu liberalno nadahnutu literaturu u kojoj se upornoi čvrsto dokazuje da je krizu svojom naopakom intervencijom inicirala država, apotom je koristi kao opravdanje za novu i širu intervenciju – na samoj granicinedokazivog. A šta ako se, kao što je i potrebno u nauci koja pretenduje na ozbiljnost,vremenski horizont proširi, pa se uzmu u obzir lomovi u poslednjih pola veka te se uanalizu uključi i slom tzv. svetskog socijalističkog sistema? Više od toga, kakoanalitički reagovati na spektakularni razvojni učinak Kine koja je uspela da se vine naneslućene nivoe makroekonomskih performansi zahvaljujući revolucionarnojtransformaciji oličenoj prelaskom sa etatističkog na liberalni ekonomski poredak?Bolje rečeno zahvaljujući pomeranju ka liberalnom sistemu koje se nije završilo, alikoje je samom svojom propulzivnom dinamikon i generisanjem pozitivnih očekivanja

166

stvorilo neviđen razvojni potencijal i produkovalo nezapamćene rezultate uekonomskom razvitku.

U svakom slučaju, sve i da se tekuća kriza u celosti pripiše tržištu i da sepovodom nje država potpuno apsolvira, još uvek ostaje kao neuporedivo težačinjenica koja pogađa i po(t)kopava antiliberale: socijalistički poredak je neka vrstainkarnacije onoga što predstavlja njihovu doktrinarnu orijentaciju, pa svet ne pamtiteži i spektakularniji slom od onoga koji se dogodio tome sistemu, sada nepovratnopotonulom u ropotarnicu prošlosti. Sve i kad bi nama „pripadala“ tekuća svetskaprivredna kriza, vama antiliberalima „pripada“ nešto mnogo krupnije i strašnije –slom svetskog socijalističkog sistema. No, mi smatramo da imano nepobitnuargumentaciju da vama antiliberalima pripada i jedno i drugo – i sadašnja kriza iminuli, netragom iščezli svet kolektivističkih, socijalistički organizovanih privreda.

9.2.1.3. Navodne zablude o savršenoj efikasnosti tržištaJedna jedina netačna propozicija može neku doktrinarnu celinu grdno daiskompromituje i predstavi je u totalno pogrešnom svetlu. Katić u svojim tekstovimasistematski lansira tvrdnju da neoliberali zbog nečega veruju u svemoć inepogrešivost tržišta, te tako stvara nakaznu i smešnu lutku koju je u daljoj raspravilako diskreditovati, te na osnovu toga trijumfalistički proglasiti neupitnu ispravnostsopstvene platforme. Biće da niko pri zdravoj pameti ne veruje u svršenstvo bilokakvog mehaniza u stvarnom svetu, a ponajmanje će neko to ustvrditi kad je reč otako kompleksnom mehanizmu kao što je tržište. Tačno je da se moderno liberalnoučenje dobrim delom oslanja na tzv. neoklasičnu teoriju, iako je veza daleko slabijanego što to Katić (2010, s. 1) implicira; za ovu priliku je dovoljno podsetiti da je našzemljak S. Pejović, koji je od ljudi našeg porekla na svetskom nivou moždanajznamenitiji, dobar deo svoje impresivne karijere napravio pobijajući osnovneneoklasične postavke. On je to činio i još uvek čini ističući da motivaciona struktura,sa svojim podsticajima i vezivanjem posledica sa mestima odlučivanja, treba uekonomskoj nauci da zauzme centralno mesto umesto tehnoloških relacija na kojimase temelji neoklasični pristup.

No, Katić je u pravu kad kaže da je neoklasična analitika jedan od potpornihstubova liberalnog poimanja privrede i da svoje naučne uvide formulišepodrazumevajući neizbežne tehnološke veze za čije se brojne a bitne implikacije van ibez neoklasične teorije ne bi ni znalo. No, ako je to tako, onda sigurno ne može bititačno da liberalna teorija postulira „neograničenu veru u tržište“, jer je upravo, ijedino, neoklasična teorija čiji znatan fond analitičkih uvida i naučnih nalaza liberalnogledište naupitno baštini, razvila bogata i široko razgranata učenja o tržišnimdefektima i alokacionim deformacijama koje oni produkuju već na nivou teorijskihapstrakcija. Da liberalno gledište, sa neoklasičnom baštinom kao jednim od svojihkognitivnih oslonaca, nije ostalo otvoreno prema tržišnim manjkavostima, Katić injegovi istomišljenici ne bi imali ni puku mogućnost spoznaje da te manjkavostiuopšte postoje niti šansu da se upuste u njihovu kategorizaciju.

Kao što se niko razuman ne priklanja utopijskoj veri u savršenstvo tržišta, takose niko neće opredeliti za eventualnu tvrdnju da je privatni sektor kao takav idealan ilišen grešaka i promašaja. Uostalom, veliki deo važeće ekonomske teorije, koja tvorisvojevrsnu infrastrukturu liberalnog gledišta, bavi se upravo greškama uinvesticionom i drugom odlučivanju i alternativnim korektivnim mehanizmima zanjihovo kakvo-takvo kompenzovanje kad već ne mogu da budu izbrisane saprivrednog krajolika. No, između privatnog sektora i države sa njenim javnimsektorom postoji bitna razlika sa implikacijama čija se važnost na može preceniti: zasvoje greške privatni sektor plaća sam, a za greške počinjene u državnoj izvedbi i

167

režiji plaćaju poreski obveznici. Bilo bi zanimljivo izraditi studiju izgubljenih sudskihsporova pokrenutih povodom grešaka naših ministara i drugih visokih zvaničnika, odPrvoslava Davinića i Mile Dragića pa nadalje, i u njoj prezentirati obračun budžetskihizdataka i ostalih troškova, uključujući uništena radna mesta i izgubljenu proizvodnju,često natprosečno efikasnih, preduzeća koja su bahati političari makli sa lica zemlje.Otud ništa na može biti dalje od istine od Katićeve (2010, s. 2) tvrdnje da „se državnegreške ne praštaju, niti se pred njihovim greškama žmuri“. Istina je dijametralnoobrnuta: privatni sektor za svoje promašaje plaća smesta i bez milosti, a zvaničnici,koji daleko veće greške čine u ime države i pod njenim okriljem, ne samo što ostajupo tom osnovu nekažnjeni nego od takvih grešaka često i profitiraju. Treba živeti uSrbiji, pa videti u kakvu se nakazu zna prometnuti levijatanski hipertrofirana ifrankenštajnski podivljala državna mašinerija.

U najkraćem, besmisleno je ovaj L teorijski korpus sa neodvojivim pratećimanalitičkim instrumentarijem optuživati za bezrezervnu glorifikaciju tržišta kad je onjedini na sistematičan i rigorozan način ponudio, pored ostalog, i teoriju tržišnihotkaza, odnosno propusta. Jedno je tvrditi da je na mnogim područjima tržište manjedefektno nego država – ako uopšte i postoje oblasti u kojima je u neposrednojalokaciji i upravljanju sredstvima, sa izuzetkom infrastrukture i javnih dobara, državamanje defektna od tržišta. A drugo je tvrditi da je tržište savršeno i da mu ni u čemunije potrebna regulativa. Kad bi se tako nešto tvrdilo, bila bi maltene lišena smislaliberalna postavka o potrebi jake (iako ograničene) države.

Ono na čemu liberalno gledište istrajno i sistematski insistira jeste da državasvojim delovanjem na mnogim mestima nepotrebno ograničava tržište, a na jošbrojnijim prosto deformiše njegove učinke. Te državno izazvane deformacije tumačese zatim kao inherentne mankavosti tržišta i koriste kao pretekst za dalje državneintervencije; tako se začinje vrzino kolo kumulativno narastajućih državnihintervencija dok se ne načini takav košmar u kome se bilo kakva deregulacija, iligiljotina propisa u domaćem žargonu, nameće kao neodgodiv imperativ. Kad posvudaižđikala i maligno raširena regulacija premreži nebo i drastično uspori i jednostavnijetransakcije, nešto se mora preduzimati i deregulacija se na mahove javlja više kaoizraz nužde nego stvar slobodnog ekonomskopolitičkog izbora. Uopštavajući ipojednostavljujući ovaj izričaj, deregulacije ne bi ni bilo da se regulacija nijediskreditovala svojim ubitačno disfunkcionalnim učincima. Rezanje propisa ukazujese kao strateška orijentacija koja pruža izvesne izglede za izlazak iz regulacionoghaosa. U tom trebljenju neretko bivaju uklonjeni i propisi koji su doista potrebni, ali itu je krajnji uzročnik preterana regulativa koja dezorijentiše ne samo privrednesubjekte nego i one koji treba selektivno da je prorede.

Prostor inače ne dozvoljava da se izlažu i obrazlažu brojni slučajevi državnihakcija koje su doslovno sakatile tržište. Umesto toga biće navedeni izvori u kojima sutakvi slučajevi sistematski i pregledno obrađeni. Tako se kod Prokopijevića (2009,ss.142-44) mogu naći informacije i analize naopakih uplitanja države u tržište stambeneizgradnje, uključujući i zakonsku i, uslovno uzevši, kvazizakonsku prinudu nadbankama da kredite odobravaju mimo svih pravila bankarske prudencijalnerazboritosti. Na to se neposredno nadovezuje stvaranje takvih motivacionih strukturakoje su ne samo zazivale i podsticale nego, putem konkurencije, i nametalevratolomne kombinacije sa odobravanjem i, potom, prepakivanjem i preprodavanjemkredita, koje su u doglednoj budućnosti morale izazvati poznati veliki finansijskislom. Šta tek reći o divljanju velikih, najpre državnih a potom selektivnoprivatizovanih ali i dalje na državu oslonjenih, finansijskih kompanija koje suzloupotrebjavale kreditilitet zadobijen baš po osnovu veze sa državom i ogroman broj

168

aktera navukle na kombinacije od kojih ih je nedugo zatim mogla jedino da zaboliglava.

Jednostavno nije tačna Katićeva (2013, s. 172) konstatacija da su teoretičarineoliberalizma na vrhuncu krize „mudro zaćutali“. Već je pomenuta poplava prilogaiz liberalnih krugova sa žestokom kritikom tekućih „antikriznih“ mera i predlozima zajednu bitno drukčiju ekonomsku politiku. A. Metzler (2013a, 2013b, 2014a) jenekoliko puta ovim povodom, sa doslovno ubitačnom kritikom, nastupao i predodborima američkog Kongresa. Na istoj liniji je i njegova najnovija (2014b) ubitačnakritika američke monetarne politike u režiji FED-a. Povodom tobožnjeg mukaliberalno orijentisanih ekonomista Katić (s. 172, fusnota 4) kaže da „teze da su zakrizu krivi Fannie Mae i Freddie Mac...nisu uzimane ozbiljno“. Pravo govoreći, ovose ne da dobro razumeti: da li tom rečenicom Katić hoće da kaže da su ove dve, kakose često i sasvim prikladno kaže, kvazidržavne kompanije delom krive za krizu ili sunevine. Ali, ako hoće da kaže da su krive, sa tim je lako saglasiti se, ali to bi onda biojoš jedan dokaz u prilog teze da država kvari tržište i ne da mu da ostvari svojepotencijale. Te kompanije su, prvo, obmanule poslovnu javnost stvarajući utisak daiza svih njihovih trnsakcija stoji država kao garantor, a potom snažno ubrzavaleproces odobravanja kredita i njihovog kasnijeg prepakivanja i preprodaje koji je,zadobivši inerciju, dalje išao i svojim tokom, stigavši najzad tamo gde nije trebalo igde je jedino mogla da se dogodi poznata katastrofa.

Dobro je, najzad, da i sam Katić (2010, s. 2) govori o pojavi koju je tačnookvalifikovao kao „ekscesi države, njeno preveliko trošenje i povlađivanje interesimamoćnih lobija“, te tako dopunjava argumentaciju o državnom kvarenju, pa ionemogućavanju tržišta. Jer, država je krupan akter i njene zloupotrebe, pored ostalihbrojnih ramifikacija, izazivaju pogubne posledice i na planu potencijalno efikasnogdelovanja tržišta.

9.2.1.4. Dometi tržišta sa nekompetentnim akterima Ne može se reći da Katić nije uvideo sve pogibli i potencijalne štete od državneintervencije i zloupotreba koje kao da su joj inherentne. Stoga ostaje nejasno kakoposle svega čežnjive poglede svraća na državu i njene spasonosne intervencije. Bićeda je to posledica njegovog dubokog, u neku ruku strukturno ugrađenog nepoverenjaprema tržištu. Nepoverenje se ispoljava i prema aktivnim, preduzetnički angažovanimučesnicima tržišta koje optužuje za manir „neobuzdanih i neodgovornih finansijskihšpekulacija“ (2013, s. 171), ali i prema njegovim daleko brojnijim i sitnimtransakcijama okrenutim učesnicima za koje kaže da su deo sistema koji sadrži„neodgovorne kreditore i milione neodgovornih i naivnih dužnika“ (2010, s. 3). Oneodgovornim kreditorima i špekulantima napred je opširno pisano u pododeljku 5.1.Ovde se više kao rezime može dodati: (1) u ponašanju koje se teorijski formalizujekao racionalno nekakvo nepohlepno maksimiriranje date funkcije cilja logički jenemoguće i apsurdno – ako se nastojanje dostizanja maksimuma okvalifikuje kaoneprimereno, dokle bi onda to maksimiziranje „smelo“ da ide i ko bi odredio„prikladnu“ granicu, (2) kako bi iko mogao da dokaže da je stepen do koga on ide utom „maksimiziranju“ primeren a ne preteran, (3) kako bi subjekti međusobno moglida se obaveste dokle ko ide u toj optimizaciji, da ne bi prelaskom dozvoljene granicebili optuženi za nelojalnu konkurenciju, i (4) kako bi se u tom odsustvu informacija omeri u kojoj se svaki pojedinac uzdržava od („prekomerne“) optimizacije uopšteobezbedila koordinacija decentralizovano donošenih privrednih odluka?

Nametanje nedefinisane, u stvari neodredive „umerene“, „nepohlepne“optimizacije značilo bi pravu provalu široko razastrte državne intervencije, saizgledima da iz nje proisteknu grdne štete uz praktično nikakve korisne rezultate.

169

Može se još dodati da bi takva intervencija, uz notorno nepovoljne alokacione učinke,duboko zadrla i u distribucione aspekte privrednih procesa sa dodatnim nepovoljnimalokacionim uticajima i sa posebno nepovoljnim učincima na planu (de)mobilizacijeresursa. U tom zametnom poslu država bi se verovatno umešala i u regulacijumonopola – natprosečna rentabilnost tipično bi bila povezivana sa često nabeđenim ane i stvarnim monopolom, a tamo gde se monopol doista i pojavi, država ne bi imalani znanja ni kapaciteta da razlikuje čist „eksploatatorski“ monopol od onoga koji jeprirodan rezultat tehnološke i poslovne inventivnosti i koji je bitan za podsticanjetehnološkog napretka. Pojavila bi se i opasnost od regulatorne zamke (capture):nastupajući bez informacija šta bi bio nepohlepan nivo profitabilnosti, država bimorala da se o tome konsultuje sa samim prvrednicima. To je već prvi korak kazamci, a različit stepen u kome bi zamka kod pojedinih aktera i u raznim sektorimadolazila do izražaja proizveo bi dodatne alokacione distorzije, a posebno jakedestimulacione efekte; zbog dobro poznatih razloga bili bi destimulisani – dakako, nafunkcionalno diferencirane načine – i oni privilegovani i oni drugi, verovatno brojniji,koji bi bili prikraćeni.

Katićeva teza o naivnim i neodgovornim dužnicima (2010, s. 3) još jedirljivija. Kako on u svom institucionalnom poretku uopšte može ostaviti mesto zatržište ako veruje da su akteri koji bi morali da ga tvore „neodgovorni i naivni“.Tržišta nema bez autonomije subjekata koji na njemu nastupaju. Ako sami nisu vlasnida donose odluke o plasiranju svojih sredstava i zadovoljavanju vlastitih potreba, kobi te odluke mogao umesto njih da donosi? Da li bi u društvo trebalo ugraditi nekakvuinstituciju patronata tako da svako dobije uputstva šta na tržištu da radi i da budeoslobođen obaveze da misli i da za svoje slobodno donesene odluke snosi prateći riziki ekonomsku odgovornost? Ili ih možda na tržište ne treba ni pustiti nego kroz kakavcentralizovani sistem redovono osiguravati da svako dobije svoje sledovanje? Sve suovo retorička pitanja na koja bi valjda i sam Katić odgovorio odrično.

Alternativa je ono što nudi sam život. Svako slobodno donosi odluke iodgovara za njihove posledice. Koincidencija tačaka na koje padaju posledice odlukasa tačkama na kojima se po osnovu pripadajućih nadležnosti donose odlukeelementarni je uslov ekonomske racionalnosti. Grešaka će, naravno, uvek biti, a uznjih će ići i žaljenje i kajanje, ali to je proces učenja koji ne može, a i ne treba, da seizbegava. Uz sve što inače predstavljaju tržišne interakcije su i velika skupina procesaučenja, lociranih na različitim nivoima u sistemu i rasutih diljem svekolike društvenezajednice. Možda će se u toj nesagledivo širokoj i raznovrsnoj skupini procesa učenjana greškama javiti i neki uži segmenti na kojima će se učenje ispostaviti previšerizično i skupo, gde će stoga neke usluge vezane za informisanje i učenje poprimitiatribute javnih dobara, pa će u toj oblasti moći (a i trebati!) celishodno da se, kao ikod svih drugih javnih dobara, angažuje država. No, to je već sasvim zasebna temakoja nije predmet ovih razmatranja.

Jedan ekonomista koji je toliko narogušen protiv tržišta ne može a da se neočeše i o poznati Vašingtonski konsenzus (VK). O tome je ovaj autor pisao perlongum et latum, noseći se polemički sa ovdašnjim lokalnim antiliberalima (Madžar2010, ss. 45-64). Antiliberali su na VK digli kuku i motiku, a Katić u tome nijeizuzetak. Oko VK može da se kaže, a i kazano je, mnogo, a ovde neka budu date samosledeće napomene. VK je rezime ekonomskopolitičkih preporuka koje Međunarodnimonetarni fond (MMF) i, nešto manje učestalo; Svetska banka (SB) daju zemljamakoje su svojim politikama produkovale krizu iz koje ne mogu, bar ne bez velikihodricanja i gubitaka, same da se izvuku. VK ne može biti ni bolji ni lošiji odpreporuka čiji je uprošćeni i formalizovani rezime. Ako zemlje u nevolji pozivaju u

170

pomoć MMF i SB, znajući njihovu opštu orijentaciju, onda mora biti slučaj da se od tesaradnje nadaju nečem dobrom. VK je, dakle, od samih ugroženih zemalja posredno,kroz sam čin obraćanja MMF-u i SB-i, ocenjen kao koristan i konstruktivan. Druga jestvar što mnoge takve intervencije ne uspevaju onako kako se mnogi nadaju, ali se nesme zaboraviti da se one preduzimaju kod zemalja koje su na samoj ivici sloma ikojima je teško ponuditi dopadljivu terapiju – da ne traži odricanja a da nosi visokuverovatnoću uspeha.

Pri svem tom, i sam uspeh je ambivalentno definisan: ako je neka zemlja većzakoračila u bezdani ponor, pa je programi MMF-a i SB-e vratili na ivicu, mnogi će toproglasiti za neuspeh dok je alternativa potpuna propast (bankrot države, izopštenje sasvetskih tržišta, blokada ionako delom paralisane privredne aktivnosti...). Bilo kakobilo, teško je razumeti Katića i njegove istomišljenike kad se ljute na ovemeđunarodne institucije i grme svom snagom protiv njih, a one se samo odzivaju naapele dramatično, da se ne kaže tragično, posrnulih zemalja. Da se od njih ne očekujepomoć i da to očekivanje ipak nije potvrđeno pozitivnim iskustvima, niko ih ne bizvao niti bi sa njima sarađivao. Kad Katić i njegove AL kolege osuđuju MMF i SB-u,a njihove i druge zemlje ih pozivaju i od njih se nadaju pomoći, onda se neizbežnonameće zaključak da ove dve grupe subjekata o tim organizacijama imajudijametralno suprotstavljena mišljenja.

Nemoguće je u ovom kontekstu ne pomenuti jedan osobiti kuriozitet. Svi ALdelatnici sa čijim se „razmišljanjem“ upoznao ovaj autor otvoreno (moraju da)priznaju da je VK skup vrlo razumnih, ekonomski utemeljenih recepata. Oni to naneki način i moraju da istaknu jer je VK zaista takav. Ali onda imaju muku da objasnekako se to, ako je već dobar, opredeljuju da ga odbace i osude. Jedan antiliberal je tunelagodu razrešio tako što je lansirao tezu o nekakvom Beogradskom konsenzusu(BK), koji uopšte nije u istoj logičkoj ravni sa VK a povodom koga nije mogao dakaže šta to u VK treba odbaciti da bi nastale praznine popunio BK. Katić je uzeo drugutaktiku. I on je morao da prizna da „problemi vezani za VK nisu nužno na nivouprincipa“, ali da je „đavo češće...u detalju nego u samom principu“. Odbacio je, dakle,VK pozivajući se na detalje, ali se na nivo detalja uopšte nije spuštao. Na razinudetalja nije ni mogao da se upusti jer se VK isključivo bavi načelima, a detalji su stvaroperacionalizacije koje se razrađuje u narednoj fazi, nakon što se sa MMF-om načiniprincipijelan dogovor; razume se da je u operacionalizaciji prvenstveno angažovanakrizom zahvaćena zemlja koja se i našla u situaciji da mora da zavapi za pomoć.Tu seotkriva zaista neobičan metodološki postupak, primer zaključivanja kakav ne trebaslediti. Posle svega, stvar bi izgledala manje groteskno da su u onih deset „božjihzapovesti“ našli bar jednu koju je podmetnuo Satana, tj. bar jednu koju bi na nivouprincipa – jer tih deset opštih preporuka je upravo na tom nivou i formulisano – moglida ospore. Ovde možda ima mesta jednom neobičnom pitanju: javlja li se uinterakcijama ugroženih a možda i neodgovornih zemalja sa MMF-om moralnihazard, neće li se zemlje, znajući za mogućnost saradnje sa ovom organizacijom iračunajući na pomoć koja uz tu saradnju često ide, upuštati u rizičnije i manje opreznepolitike nego što bi to inače bio slučaj?

9.2.1.5. Stupice deregulacijePrva prepreka u razmišljanju o (de)regulaciji jeste zabluda o tobožnjoj nedovoljnojregulisanosti privrede, a posebno njenog finansijskog sektora (up. Tasić 2012, s. 147).Iz te zablude proističe trajna težnja za novim regulisanjem, a problemi koji iz tepreregulisanosti proizlaze nastoje se rešiti novim regulatornim zahvatima. U društvu ukome je upadljiva sekularna tendencija rasta države, i to onog relativnog, u odnosu naostatak društva, o nedovoljnoj ukupnoj regulisanosti jedva da može da bude reči. Na

171

proizvodnju nove regulative država usmerava veliki deo svog kapaciteta, a masaregulatornih propisa, budući da ima karakter fonda koji se kontinuirano povećavanovim godišnjim dodacima, može samo da se povećava u odnosu namakroekonomske tokove koji su definisani ne kao stanja nego kao mere intenziteta, tj.kao broj relevantnih jedinica u jedinici vremena, što će reći kao tokovi. Samo u SAD,sa preko 60.000 stranica novih propisa koliko se dodaje godišnje (v. pododeljak5.3.2), rasudno se može govoriti samo o višku propisa i višku stranica.

Napred je takođe istaknuto (takođe pododeljak 5.3.2) da gomilanje propisastvara tako komplikovane i tako nepregledne probleme da ih ni sama administracija,uključujući i onaj njen deo koji propise piše i dopunjuje, ne može valjano razumetiniti pouzdano tumačiti. Gomilanjem regulative država zapravo stvara neupravljivesisteme. Kod sistema valja razlikovati dve komponente u njihovom razvoju apotonjem delovanju. Prva se sastoji u parametarskim reformama sistema – ustrukturnom modifikovanju njihovih ustrojstava i dodavanju novih instrumenata imehanizama – a druga u tekućem upravljanju tim sistemima unutar strukturnoopredeljenih postojećih ustrojstava. Oba komponente upravljanja u širem smislupostaju otežane, pa čak i onemogućene, u situacijama u kojima oni usled stalnoggomilanja propisa postaju nepregledni. Teško sagledivo mnoštvo postojećihregulativnih elemenata otežava trezvenu procenu u pogledu celishodnosti dodavanjanovih. S druge strane, kad je sistem postao toliko kabast da je postao nepregledan inerazumljiv, njime je valjano upravljanje onemogućeno iz informacionih, pa i samihkognitivnih razloga. To je kontekst u kome se i javlja ranije nagovešteni paradoks da upreregulisanom sistemu neke važne sastavnice ostaju nedovoljno regulisane, jer unjima tako glomaznim postaje skoro nemoguće izdvojiti prave prioritete. Kad se nanekom sektoru zapazi nedostatak valjane regulative, prva hipoteza koju valja testiratijeste nije li uzrok tome neodmerena, hipertrofirana regulisanost! Ta pojava mogla bida se nazove paradoksom preterane regulative.

Paradoks je dodatno pojačan neviđenom maštovitošću poslovnog sveta ukreiranju novih finansijskih i sličnih instrumenata. Ekonomisti ne mogu ni darazumeju i objasne funkcionisanje rezultujućih ustrojstava a kamoli da trasiraju nekecelishodno postavljene linije delovanja ekonomske politike. Tempo kreiranja novihinstrumenata i pratećih aranžmana takav je da vidno premašuje tempo kojim može dase prilagođava i sa novim datostima usaglašava ekonomska politika. To je traganje zapokretnom metom koja u dogledno vreme ne može da se stigne. Zaključak je dovoljnojednostavan i očekivan: ako se stvarnost usložnjava preko granica upravljivosti, okanise upravljanja. Upravljati se može samo onim što se koliko-toliko razume. U prirodismo navikli na ideju da većinom procesa najbolje „upravlja“ sam život: kako jerečeno, ne pada nam na pamet da uz džinovske mikroskope i uz superprecizne pincetekonsturišemo neki list ili cvet nego samo obezbeđujemo ambijent – vlaga,temperatura, svetlost...- u kome će „priroda“ najbolje moći da obavi svoj za nasnedostupan i čak nedokučiv deo posla. Država je bioinženjer sa mikroskopom, tržišteje život; zazivajući državu i računajući sa njenom intervencijom antiliberali se zapravopostavljaju protiv života; oni nisu samo antiliberali nego i antibiotisti, ako bi to moglada bude reč za one koji bi u ime nekakvog, inače neostvarivog ili bar teškosprovodivog, upravljanja hteli da „koriguju“, a u stvari deformišu, prirodni red stvari iprirodni sled njihovog dinamičkog odvijanja.

Uzet u celini, bilans je, naravno, sav u znaku preterane regulative, što i netreba da iznenadi budući da sve masovniji činovnički slojevi u državnim ustanovamaimaju svoj staleški interes u širenju regulative; to je način na koji povećavaju svojumoć i uticaj. Za malignu ekspanziju regulative posebno dobar ambijent pružaju krize.

172

Scenario ispoljava neke tipične crte: svojim kontraindikovanim merama ekonomskepolitike država najpre izazove krizu (za konkretne primere v. Tasić 2012, ss. 72, 74-6 ipassim), a potom lavinom regulativnih mera pokušava tu krizu da prevaziđe ili barsuzbije. Karakteristično je da država proizvodi krizne poremećaje ne samo svojimneposrednim potezima i pothvatima nego i deformisanjem anticipacija i očekivanjatako što izobličuje informacije kao bitan sastojak poslovnog ambijenta. Tako jereviziju rezervisala samo za par oligopolski lociranih agencija, koje su sa svoje stranebile stavljene u položaj da im je poslovni interes nalagao da svim klijentima dajuisključivo pozitivne, štaviše laskave ocene, zavodeći tako poslovnu javnost i navlačećiogroman broj drugih subjekata na pogrešne poslovne odluke.

Deo scenarija opisanog u ovom pasusu jeste neposredno navođenje subjekatana određene odluke, kao što je bilo državno izazvano neselektivno kreditiranjestambene izgradnje uz primenu elemenata zakonske prinude, a potom stvaranjemotivacionih struktura koje subjekte navode na određene obrasce ponašanja (npr.preterano kreditiranje i potonje prepakivanje i preprodavanje tih hipotekompropraćenih kredita). Kad se stvori ambijent koji podstiče određena ponašanja, ona sepredvidivo i zakonito jave kao njegov učinak. A treći korak je žestoka kritika, i tousled navodne pohlepe, tih istih državno izazvanih i ekonomskopolitičkiprodukovanih ponašanja! Sa svojom fascinacijom državom i zazivanjem njenih„spasilačkih“ poduhvata, Katić je, doduše mali, deo te društvene sile koja glorifikujedržavu i gleda da je uveća sve dok, valjda svojom nepodnošljivom težinom, ne potopicelu zajednicu.

Velika mana u antiliberalnom razmišljanju jeste neuzimanje u obzir da jederegulacija velikim delom izazvana teškim defektima regulacije u prethodnomperiodu i jednako dubokim razočaranjima u njene rezultate i slabe, dobrim delomneočekivane učinke. Kao što države ne mogu da se raspadnu ako se u njima ne pojaveneki interni degenerativni procesi, tako ni deregulacija, bar u nekim epizodama ikontekstima, ne bi bila moguća da se u samoj regulaciji nisu pojavile nepodnošljivedeformacije. Tu su zatim i efekti međunarodne, bolje reći međudržavne konkurencije.Poslovni svet ne voli regulaciju a voli deregulaciju. Kad neke države krenu putemderegulacije, one privlače najkvalitetniji „biznis“ sve dok i druge zemlje ne krenuistim putem. Onaj koji ostane pri zatečenim krutim regulatornim shemama gubikonkurentsku trku i ostaje bez svojih najpropulzivnijih organizacija. Međudržavnakonkurencija tera ga da se i sam upusti u deregulaciju.

Tu je zatim i mobilnost kapitala: danas je on daleko mobilniji nego što je ikadau prošlosti bio; sve češće je jedan klik dovoljan da se obrene u nekoj udaljenoj zemlji,u mnogo podsticajnijem ambijentu od onoga iz koga je krenuo. Nisu zanemarljive niposledice jedne pojave koja je dobrim delom izmakla tekućim analizama privrednihzbivanja i stepena njihove upravljivosti. Privreda je veliki sistem koji uči, i to uči svebrže i efikasnije. U tom učenju ona se, pored ostalog, sve tačnije i sve potpunijeupoznaje i sa intencijama ekonomske politike i sa instrumentima i načinimaposredstvom kojih ona pristupa realizaciji svojih ciljeva. Nije više poseban kuriozitetda velike organizacije razvijaju istraživačke kapacitete i odgovarajuće analitičkeaktivnosti za praćenje i tumačenje važnih makroekonoskih trendova i njihovihekonomskopolitičkih determinanti. Suočena sa ekonomskom politikom, privreda jesve bolje obaveštena i analitički sve temeljnije pripremljena. Takva privreda zna kakoda reaguje na pojedine mere ekonomske politike, da im parira, pa i da im sesuprotstavi. Takva privreda je sve manje upravljiva kao predmet tekuće koordinacije isvrsishodno koncipiranih usmeravanja. Ovakvo, uslovno nazvano, koncepcijsko ianalitičko sazrevanje privrede ispoljava se u sve većoj meri kao ograničenje

173

ekonomske politike. To je važna komponenta u preobražavanju interakcija izmeđuprivrede i države. U pitanju je, pored ostalog, i promena odnosa moći koju države injihove ekonomske politike ne mogu da ignorišu; država je jednostavno postalaslabija u odnosu na kapital i poslovni svet, njena regulativna moć se smanjila i„deregulacija“ je dobrim delom postala stvar žive ekonomske stvarnosti a nenekakvog svesnog izbora upravljačkih centara ovlašćenih da vode privrednu politiku.

Eto (bar jednog dela) odgovora na pitanje impulsa koji pokreću deregulaciju.Međunarodna konkurencija, mobilnost proizvodnih činilaca, razočaranja saglomaznim i disfunkcionalnim regulatornim shemama iz prošlosti – sve su toobjektivni činioci deregulacionih talasa, uključujući posebno ovaj najnoviji. Trebalobi u stvari deregulaciju koncepcijski drukčije odrediti. Ono što je određenoobjektivnim činiocima i organima ekonomske politike nametnuto moglo bi i da seisključi iz pojma (de)regulacije. Ovaj pojam bi trebalo definisati samo po osnovukomponenti koje su ostale u domenu državne upravljivosti, u meri u kojoj još postoje.(De)regulacija bi obuhvatila samo one promene koje je stricto sensu izazvalaekonomska politika, koje su, da je u odgovarajućim upravljačkim centrimapreovladalo drukčije opredeljenje, mogle da budu i (bitno) drukčije uređene. Ako bi seiz promena u (de)regulaciji isključile objektivno uslovljene i egzogeno nametnutesastavnice, ceo proces bio bi sagledan u posve novom svetlu i naše razmišljanje o(de)regulaciji bilo bi iz osnova promenjeno. U svakom slučaju, i ekonomska politika idoktrina koja je tobože inspiriše i njome upravlja ponela bi daleko manji deoodgovornosti.

Oni za koje je suverenost biračkog tela merodavna i principijelnoopredeljujuća (a u odeljku 9.1.1 i drugde dalo se videti da ovaj autor nije neki naročitipristalica ove ideje) mogli bi da tvrde da su sve promene u (de)regulaciji – što će rećipromene u oba smera – ispravne i prihvatljive jer ih je izglasala elektoralnolegitimizovana vlast. Tome bi se mogle uputiti mnoge zamerke, kao npr. da je(de)regulacija samo deo velikih paketa izbornih programa i da mnogi birači glasaju zate programe iako im se ta konkretna komponenta i ne dopada. To ipak nijeargumentacija kojoj se najradije priklanja AL. On ima jednu bitno različitu ideju. Kaošto tvrdi da iza liberalne ideje stoji veliki biznis, posebno onaj u finansijskoj sferi(Katić 2010, s. 3), on bi sigurno rekao da je promene regulative u jednom ili drugomsmeru takođe „izlobirao“ i nametnuo veliki biznis, te da je državna politika u stvaripolitika otuđenih centara ekonomske i finansijske moći koji su državom ovladali a neširokih slojeva biračkog tela čiji legitimni predstavnik država treba da bude. AL ustvari ne vidi da ovakvo rezonovanje, za njega tako tipično i njemu tako prisno,govori protiv onoga što on tako zdušno zagovara. Država kojom veliki „biznis“ u takovisokom stepenu, možda u celosti, ovladava nije ni po kojim validnim kriterijimadobra država i trebalo bi je radikalno minimizirati. Naročito je treba isključiti izvelikog broja aktivnosti i funkcija u kojima ima direktan pristup resursima inadležnost njihovog alociranja, jer upravo tu mogu da se pojave najveće štete ako jeto što država preduzima pod uticajem ili čak komandom krupnog „biznisa“. Međuonima koji opravdano i legitimno ispostavljaju prema državi određene zahteve nemanikoga ko bi podržao takvu državu. Tako se i preko ovakvog tipično antiliberalnogrezonovanja, kakvo je kod Katića toliko zastupljeno i tako uočljivo, može stići dojednog, moglo bi se reći, radikalno liberalnog zaključka!

Pored glomaznosti koja dovodi do neupravljivosti i tako tipičnih pojavaregulatorne stupice, regulacija, osobito kad je prekomerna, ima i druge krupne slabostizbog kojih se deregulacija javlja kao iskušenje kome je teško odoleti. Svojimuniformno primenjivanim rešenjima i nediskriminatornom primenom propisa

174

regulacija, sve i kad je potpuno lišena zloupotreba, može privredi da nanese velikeštete. Regulativom nametnuti obrasci ponašanja mogu da budu korisni za privredu akokoordinacija koju nametnu bude u skladu sa društvenim potrebama i razvojnimpotencijalima privrede. Korisna je ako mnoštvo decentralizovanih odluka koordiniraduž jedne dinamički efikasne, društveno racionalne (u ovom kontekstu racionalnostne mora da bude jednoznačno definisana i dozvoljava niz iznijansiranih definicija)razvojne trajektorije.

No, nema garancije da će se to uvek, pa čak ni dovoljno često, dogoditi. Usistemu uvek postoje rizici pogrešnih globalnih rešenja i koncentrisanja ponašanja naalternativama koje se kasnije pokazuju kao promašaji. Kako precizno pokazuje Katić(2012, ss. 147-9), regulatorni propisi nameću uniformno ponašanje i tako se javljajukao činilac (rastuće!) verovatnoće velikih opštesistemskih grešaka. Efekat je tačnoanalogan poznatom trpanju svih jaja u jednu korpu. Budući da sa rastom regulacije, patako i razmera sistema koji je njome opredeljen i stvoren, raste verovatnoća katastrofaka kojima predvidivo vode opštesistemski promašaji, sa porastom i razmera sistema iopsega regulatornih zahvata sve je veća verovatnoća krupnih sistemskih grešaka istoga je sve manje poželjna uniformnost ponašanja koju produkuje regulacija, sve podpretpostavkom da u državnoj mašineriji i njenom delovanju nema zloupotreba.Naprotiv, poželjno je decentralizovano i ne preterano usklađeno ponašanje. Tada naegzogene udare razne privredne jedinice reaguju decentralizovano i izdiferencirano,jaja su razmeštena u veliki broj korpi i verovatnoća naopakog kolektivno usaglašenoguzvrata na spoljne poremećaje bitno se smanjuje. Katić ispravno konstatuje da sesistemi sa predoziranom regulacijom ponašaju slično centralizovanimdržavnoplanskim sistemima čiji je epohalni krah – u krajnjoj liniji – najbolji dokaznjihove kolosalne društvene neracionalnosti.

Usput se mora dodati da regulacija, kad pređe razumnu meru kao što ustvarnosti i biva, ima i štetne, da se ne kaže pogubne, šire društvene posledice.Regulatorna stupica, kao izraz izopačenog približavanja pa i stapanja interesaregulatora i reglisanih, neretko rezultuje u stvaranju monopolskih konfiguracija i tamogde za njih nema tehnološke osnove niti strukturnih imperativa. To je dovoljno lošesamo po sebi: regulatorna tela i akcije pretvaraju se u nešto suprotno od onoga zbogčega u stvari i postoje. No, šire društvene implikacije ovih izopačenih savezništavasastoje se u tome što se u društvu, na nivou sistema kao celine, stvaraju stratumi igrupe koje bivaju zainteresovane za ekstenzivnu državnu intervenciju i od nje dobrimdelom i žive. Regulatorni dirižizam generiše obilje renti koje prisvaja državnočinovništvo, ali bogme i oni koji su predmet celishodno zamišljene regulacije.Rezultat je deformisana alokacija, znatna eksploatacija u distributivnoj sferi ovog svesloženijeg sistema i stvaranje socijalne klime koja vodi državnom kapitalizmu umestodruštvu slobodnih građana i nesmetanih preduzetničkih pregnuća. Kad pređe razumnumeru, regulacija se pretvara u pretnju slobodnom društvu i objektivnoj i neutralnojorijentisanosti njegovih ustanova.

A posle svega, regulacija može da se pokaže kao kontraindikovana i na čistopraktičnom, najkonkretnijem planu. Da njeni učinci mogu da budu dijametralnosuprotni njenoj ciljnoj orijentaciji, tj. promenama koje su posredstvom nje trebalo dabudu postignute, vidi se iz iskustva sa hedž fondovima u SAD. Katić (2012, s. 80)izveštava o jednoj znakovitoj činjenici koja je najvećem delu analitičara jednostavnopromakla. Ti fondovi su sticajem nekih neuobičajenih okolnosti ostali izvanregulativnih zahvata, kao da su se izmigoljili iz guste mreže paragrafa i pratećihtumačenja. Hedž fondovi okupljaju krupne ulagače koji su specijalizovani zaupravljanje velikim rizicima i koji tu aktivnost biraju kao područje svojih

175

komparativnih prednosti, sektor u kome svojim performansama daleko odskaču uodnosu na sve druge eventulne konkurente. Njihova svesna i poslovno motivisanaorijentacija na velike rizike uslovila je procenu regulatornih vlasti da im – timkrupnim, za velike rizike specijalizovanim vlasnicima – nije potrebna nikakva zaštitaod profesionalnih upravljača („menadžmenta“) samih fondova niti od drugih učesnikana rizičnim tržištima finansijskih instrumenata. Oni su kroz krizu, toliko hazardnu itako traumatičnu za gotovo sve druge aktere, uključujući i one na tržištima realnogsektora, prošli praktično neokrznuti!

Treba se nadati da će ovaj poučni detalj privući pažnju specijalizovanihanalitičara i biti proučen onako i onoliko koliko zaslužuje. Takvo proučavanje bacilobi dodatno svetlo na jednu osobenu asimetriju koja je odavno zapažena u ekonomskojpolitici: ona na brzu ruku i uz veliku verovatnoću i empijsku učestalost može daprodukuje krupne (makro)ekonomske poremećaje, ali za njihovo saniranje potrebujemnogo vremena. Kad se uzme u obzir činjenica da postoje sektori koji sasvim dobroprolaze bez posebne, ciljno i namenski formalizovane regulacije, moglo bi sezaključiti da su nepotrebne – bar neke, i to prilično brojne – i ekonomskopolitičkeintervencije koje su sa takvim regulativnim zahvatima funkcionalno komplementarne.Sa manje ovih intervencija smanjio bi se i broj tih asimetrično generisanih poremećajakoji se više nego lako izazivaju a tako teško i sporo saniraju.

9.2.1.6. Napomene o ulozi države i njenoj intervencijiU prethodnim pododeljcima raspravljena je široka lepeza problema u kojima je državabila doticana na različite načine i njena uloga morala da se uzima u obzir u većembroju široko izdiferenciranih konteksta. Iz svih tih razmatranja vezanih za državuiskrsavaju dve ključne postavke u kojima se Katić i njegovi istomišljeniciprincipijelno razlikuju od ekonomista liberalne orijentacije. Prva postavka tiče seuloge države (i njene regulacije kojom je, prema liberalnim (L) gledištima, ipremrežila i sputala privredu) u generisanju krize, pri čemu je po tvrdnjama iobrazlaganjima liberala država svojim delanjem izazvala krizu, dok je u antiliberalnoj(AL) optici država bez uloge u generisanju krize. Tu se kod AL gledišta javlja jednalogička teškoća. AL krizu pripisuje neodmerenoj i preteranoj deregulaciji zbog koje jekriza nastala usled inherentne nestabilnosti tržišta i njegovih spontanih dejstava. No,deregulacija nije proces koji je mogao da se odvija nezavisno od države. Državadonosi sve odluke koje imaju kakve veze sa regulativnim ustrojstvima u privredi; onasvojim odlukama produkuje i regulaciju i deregulaciju. Po elementarnoj logici državaje odgovorna i u jednom i u drugom slučaju. Eventualno preovladavanje neoliberalnihideja državu ne može da apsolvira ni u jednom od ova dva suprotno usmerena vidanistitucionalnog prilagođavanja. Državu ne može da opravda ni njeno eventualnookupiranje od strane moćnih privrednih i finansijskih centara: država koja se na tajnačin da okupirati nije dobra država i prvo što bi morala da uradi jeste smanjenje svogangažovanja u usmeravanju privrednih tokova, a posebno u neposrednom alociranjuresursa i upravljanju sredstvima.

Druga važna tačka neslaganja jeste u oceni delovanja države u situaciji kad jekriza već uzela maha. Treba li država da krene u masivne (a u nekom smislu imasovne intervencije sredstvima poreskih obveznika, odnosno putem zaduživanjačime se njihove ogromne obaveze samo pomeraju u budućnost. L nisu skloni daodobre da društvo kao celina, putem poreza ili velikim javnim zaduživanjem, plaća zagreške pojedinih privrednih subjekata, među kojima su i ogromne organizacije urealnom i finansijskom sektoru. Problem postaje mnogo složeniji ako ih je na tahazardna ponašanja svojim ekonomskopolitičkim merama i sistemskimprilagođavanjima na ta vratolomna ponašanja navela država. Privredni subjekti su već

176

razvili lepu sposobnost anticipiranja državnih poteza, pa i njenih promašaja, pa nanjima ostaje deo odgovornosti za propuštanje da se kompenzatornim i, opet,anticipativnim politikama od državnih nedoslednosti zaštite. Ostaje ipak vrlozanimljivo i, koliko je poznato, sasvim neproučeno principijelno pitanje odgovornostidržave za hazardna ponašanja koja je sama izazvala, pa tako i njene obaveze da saniragubitke u meri u kojoj su izazvani ponašanjima uslovjenim njenom (državnom!)politikom. No, nezavisno od odgovora na to pitanje, ostaju široka područja rizičnogponašanje koja nisu ekonomskopolitički determinisana, pa ostaje da u preovlađujućemstepenu posledice i troškove rizika snose oni koji su u društvenoj podeli rada na tuaktivnost i orijentisani. Kao što se po osnovu rizika ostvaruju veliki profiti, isto takoimaju da se snose i gubici jer su i oni neodvojiva sastavnica preduzetništva i drugihoblika poslovnog ponašanja. Snošenje gubitaka deo je poslovne odgovornsoti ineophodna pretpostavka racionalnog odnosa prema riziku na nivou privrednih aktera.

AL ima suprotno stanovište i ceni da bi štete od rasplamsavanja krize uslučaju da intervencija izostane bile veće od (na poreske obveznike natovarenih)troškova njenog suzbijanja. L na to uzvraća da takva intervencija, sve i kad bi bilatačna ova ocena o većim štetama u slučaju da se pusti da se kriza na tržištu spontano„istutnji“, proizvodi moralni hazard, što će reći da deformiše buduća ponašanjaprivrednih subjekata na način koji u neodređenoj (neograničenoj - ?) budućnostiizaziva jednako neodređen (neograničen - ?) niz šteta koje daleko pretežu nadoportunitetnim i direktnim troškovima spontanog prevazilaženja krize posredstvomtržišnih interakcija.

Englezi kažu da je dokaz kolača u jedenju. Ovde treba pogledati rezultateulaganja stotina milijardi dolara u spasavanje pojedinih organizacija od njihovihsopstvenih grešaka. O tome već postoje pouzdani istraživački nalazi, čak i u domaćojliteraturi (Udovički 2013, posebno pp. 44-50). Ako bi neko rekao da ta intervencijajoš nije završena i da te pakete od po 700 milijardi dolara ili njima slične treba trpati uprivredu sve dok kriza ne preokrene svoj tok i počne da se gubi sa ekonomskepozornice, to bi se očigledno kosilo i sa teorijskim postavkama i sa zdravim razumom.A zagovaranje primene još jednog ograničenog broja takvih paketa, sudarilo bi se sadeficitima u našem znanju jer niko ne bi mogao sa dovoljno visokom verovatnoćomda ustanovi da će se uspešno okončati to bacanje sredstava u jamu za koju nijeizvesno da ima dno. Teško je poverovati da bi se iko usudio da na tome insistira, neštotako radikalno ne bi se, po svoj prilici, osmelili da predlože ni najzanesenijiprivrženici paradigmatske platforme AL.

Stoga ostaje da se sasvim jednostavno i najneposrednije vidi odnos koristi itroškova, odnosno ulaganja. Kad se računica dokraja izvede u toj optici, zaključak jeporazan: ulaganja su ogromna, a rezultata nema. Taj nalaz je sadržan u citiranomprilogu K. Udovički, ali je za njegovu potvrdu najbolje citirati samog Katića (2013,ss. 177, 176): „...i posle svih intervencija i potrošenih...hiljada milijardi,nezaposlenost u najvećem broju država ostaje na veoma visokom nivou“, a poredtoga, iako se „radilo o kontinuiranom, spektakularnom državnom intervencionizmubez presedana. Koliko je taj intervencionizam delom neutralisao posledice, toliko jeprikrio i stvarnu dubinu krize“. Ni na planu (ne)zaposlenosti nema ništa o čemu bivredelo pisati kući: „...I ovako loša slika je zapravo još gora“, kaže Katić (2013, s.178). Jednostavno rečeno, Katić je protivrečan: s jedne strane tvrdi da „nije bilodileme da država mora intervenisati“ (s. 171) i, makar i netačno, da „u trenucimaizbijanja krize svi postaju kejnzijanci“, a s druge strane da sva ta ogromna ulaganja usuzbijanje krize ili ne daju nikakve rezultate ili tek „delom neutrali/še/ posledice“.Sledi da Katić zagovara jednu politiku velikih ulaganja bez ikakvih rezultata.

177

Uprkos Katićevoj izjavi da, kad ošine kriza, svi postajemo kejnzijanci, teško jebiti, pa valjda čak i ostati, kejnzijanac kad se zaljuljao i na putu je da se potpuno izvaliosnovni stub kejnzijanizma – multiplikator. Pre svega, multiplikator je težak zaekonometrijsko ocenjivanje i empirijski izvedene ocene variraju u širokim rasponima.To je za ekonomsku politiku krupan problem pošto moguća greška u ocenimultiplikatora može dovesti do opasnih zabluda i promašaja u fiskalnoj politici.Ispostavilo se zatim da on nije isti u fazama poleta i u intervalima ekonomskihrecesija odnosno kriza. Jedno vredno domaće istraživanje (Petrović et al., 2014)otkriva da je to slučaj i kod nas i da komplikuje ekonomsku politiku u fazama ipoduhvatima fiskalne i ukupne makroekonomske konsolidacije. To povećavaneizvesnost u njegovoj proceni ali i baca senku na fiskalnu politiku: kad procenimo dabi mogla da produkuje neke poželjne efekte, multiplikator može da nas zavede i daishod bude daleko od očekivanog. Uz sve, mnoge od nas, uključujući i Katića (2013,s. 178), zavode izjave o nekakvom energičnom kresanju javnih rashoda, a stvarnostteče potpuno drukčijim smerom: porast količnika javnog duga i BDP, o čemuuverljivo svedoče Katićeve tabele na ss. 173 i 179. jasno implicira ekspanzivnufiskalnu politiku i nastavak državnog harčenja koje je mnoge privrede i dovelo dokolapsa.

Multiplikatori su inače veliki izvor nedoumica, neretko i zabluda, a potom ipogrešnih poteza i netačnih ocena i u fiskalnoj i u monetarnoj politici. Kad su većasimetrični, bilo bi poželjno da budu visoki u situacijama u kojima treba podstaći rastBDP, a niski kad smanjivanjem javnih izdataka treba konsolidovati javne finansije iprivredu u celini. To nažalost nije slučaj i, kao što se da razabrati iz izjava našegFiskalnog saveta, posebno zabrinjava što bi u sprovođenju programa sanacije budžetai smirivanja javnog duga moglo da se ispostavi da je „nizlazni“ (downward)multiplikator veći od „uzlaznog“. Tad bismo, kad se krene u prilagođavanjebudžetskih izdataka fiskalnim prihodima, zaista svi mogli da postanemo kejnzijanci upokušajima da se nekako snađemo pred teško razrešivim problemom: kako uštedetionoliko koliko neimaština nalaže a ne survati privredu u ponor velikih negativnihstopa rasta. No, to renegatsko otpadništvo ne bi pomoglo: stanje je takvo da se prostorza kejnzijansku ekonomsku politiku istopio: ekspanzija je nemoguća jer nema (više)iz čega da se finansira, a kresanje rashoda nije stvar nikakvog ekonomskopolitičkogodlučivanja nego golih bilansnih nužnosti. Tamo gde se direktno udari u bilansnaograničenja, potezi su iznuđeni, a tamo gde se manevarski prostor svede na svegajednu (čemernu!) opciju, ekonomska politika faktički prestaje.

Drastično smanjeni monetarni multiplikatori (definisanih kao količnicinovčane mase u nekoj od alternativnih varijanata i primarnog novca) zagorčavajuživot ekonomskoj politici u dobrom broju razvijenih zemalja, uključujući SAD, jer,ma koliko da je ekspanzivna, politika centralne banke ne daje rezultate. Količinaprimarnog novca – high powered money) silno se povećava, ali se to ne ispoljava uodgovarajućem rastu M1 i drugih analognih monetarnih agregata. Zanimljivo je da jeista pojava došla do punog izražaja, a i ostavila svoj duboki pečat, tokom Velikeekonomske krize 1929-33: suprotno bezmalo opšteprihvaćenom verovanju da jemonetarna politika bila prekomerno restriktivna i bila najodgovornija za neviđenoprodubljivanje krize, Federalne rezerve su zapravo energično i ubrzano kreiraleprimarni novac, ali su poslovne banke bile paralisane neizvesnošću i procesmonetarne multiplikacije je maltene zaustavljen (v. Blanchard 2006/1997/, pp. 478-9).

Problem je na drugoj strani: prenagljena, nervozna i strateški neosmišljenafiskalna politika, a posebno rast javnog duga kao njen važan aspekt i rezultat, stvorilaje toliku neizvesnost da je malo subjekata koji su spremni da se odvaže na neke veće

178

poslovne poduhvate. Poslovne banke su pune novca, raspolaže se idejama iprojektima, ali ulaganja nema: niti se firme u realnom sektoru zasada ne usuđuju datraže zajmove niti su banke voljne da ih odobravaju. Zasad im je bolje da velikerezerve drže u centralnoj banci, makar da je referentna kamatna stopa doslovnomizerna. U nizu svojih napisa S. Hanke ističe da je svemu tome doprineo i fabulozniBazel III koji je jako povećao propisanu kapitalnu bazu poslovnih banaka, pa mnogomanji deo prikupljenih depozita (manji nego što je bio slučaj u prethodnoj regulativi)mogu da plasiraju kroz investicione i druge kredite sve i kad bi za takvu ekspanzijubile i raspoložene. Pouka za ukupnu ekonomsku politiku, koja bi istovremeno moglada bude i povod za ozbiljno razmišljanje i dalekosežno revidiranje lako davanihpreporuka, jasna je i kratka. Konja i ovoga puta možeš dovesti do vode ali ga nemožeš naterati da pije: umesto direktnih intervencija u vidu harčenja ogromnih sumajavnog novca i očekivanja da bi tako, bezmalo grubom silom i u o ruk stilu, privredamogla da se uputi putanjom propulzivnog i održivog rasta, ekonomska politika trebada osigura povoljno okruženje, stabilne institucije i visok stepen predvidivosti činilacapreko kojih se poslovni svet orijentiše u svojim investicionim i tekućim odlukama.

Uprkos sporadičnim izjavama izolovanih poslovnih ljudi kako ih tobožepovećanje poreza ne demorališe niti ih obeshrabruje u investiranju (Katić 2013, s.181), zna se da privreda kao celina reaguje sasvim predvidivo i na način koji je dobropoznat. Ni masovnim manifestacijama ne treba uvek verovati, a izjavama pojedinaca– nikad, bar ne bez ozbiljnih provera. Ne samo što tekuće promene poreskihparametara utiču na investicije, nego ulaganja bivaju destimulisana i u slučaju čestihpromena ovih parametara i nedovoljno predvidivih zaokreta u fiskalnoj politici.Učestale i nepredvidive promene generišu i uvećavaju neizvesnost, a malo je činilacakoji su toliko destimulativni za privredni život kao što je institucionalno kreirana iekonomskopolitički uvećavana neizvesnost. Slični su i efekti prevelikog i, osobito,naglo naraslog javnog duga: on generiše očekivanja budućeg povećavanja fiskalnihtereta, a na ulaganja nepovoljno utiču ne samo faktička nego čak i očekivanapovećanja poreskih opterećenja. A kad je reč o stranim ulagačima, koji brojem imasom nisu baš zanemarljivi, njih brine i moguća devizna nelikvidnost izrazitoprezadužene države, jer može postati nemoguća repatrijacija profita i eventualnoglavnice. Svet privređivanja i ulaganja, naime, izložen je neizvesnosti po tolikodrugih, objektivno datih osnova, da upravljački generisana neizvesnost predstavljapravu pošast i najjasniji znak i učinak loše vođene ekonomske politike.

9.2.1.7. Kriza kao šansa za obnovu dirižizma: ograničen domet i kratak horizont

Uz sve, direktne kejnzijanske mere, koje inicijativu za razne oblike trošenja stavljajuna državu umesto na privredne subjekte koji za svoje odluke rizik snose i odgovarajusopstvenim sredstvima, neposredno utiču samo na agregatnu tražnju, ali tu ostaje jošjedan korak, koji se uzima zdravo za gotovo. a to je da će na taj porast tražnje ponudaodgovoriti pouzdano i automatski. Ovdašnja iskustva pod ozbiljan znak pitanjastavljaju i taj „članak vere“. Udovički (2014) je u jednom skorašnjem tekstuanalizirala baš taj propušteni a implicirani korak i konstatovala da se povećanjaagregatne tražnje dobrim, zapravo pretežnim, delom prelivaju u uvoz. Kad se uzmu uobzir sve relevante karike u tom lancu međudejstava, multiplikator „slabo“ delujeuzvodno kad je to poželjno, a znatno snažnije deluje nizvodno kad je to još jedanizvor makroekonomskih hazarda.

Često se zaboravlja jedna važna a istinski očigledna činjenica: čak i kad uslediočekivano i dobrodošlo pozitivno reagovanje ponude, ono može da bude samoograničenog dometa i kratkoveko. Na povećavanje tražnje ponuda će reagovati samo

179

dok postoje rezerve neiskorišćenih, tj. neuposlenih faktora proizvodnje, a kad se terezerve iscrpe – očigledno je u pitanju dogledna budućnost – jedini izvor i načinpovećavanja ponude je povećavanje količina faktora proizvodnje i, znatno više odtoga, tehnički napredak. Za ovaj drugi, trajan i trajno održiv mehanizam i vidpovećavanja ponude bitna je ne neka neposredna manipulacija meramamakroekonomske politike, tj. ne kejnzijanska politika državnog trošenja i neposrednihzahvata u mobilizaciju resursa, nego rafinirana i dobro iznijansirana mikroekonomskapolitika. Samo politika sistematskog negovanja poslovne klime – uz zaštitu vlasništvai doslovno sprovođenje finansijske discipline na liniji zaštite ugovora – možeosloboditi i stimulisati privredne subjekte navodeći ih da masovno i kontinuiranosopstvena sredstva ulažu u opcije koje sami, uz oslonac na znanje kakvo je udecentralizovanom ambijentu samo njima dostupno, ocene kao izgledne i dovoljnoatraktivne u odnosu na raspoložive alternative. Po samoj svojoj suštini kejnzijanskapolitika je politika gašenja recesionih odnosno kriznih „požara“, to je politika kratkogroka i skučenih horizonata; trajna konsolidacija privrede i njeno osposobljavanje zaodrživ rast može da se osloni samo na mikroekonomski postavljenu politikunegovanja i besprekidnog poboljšavanja poslovne klime. U dužoj vremenskojperspektivi država ne treba, a valjda i ne može, da računa s tim da sama alociraresurse i upravlja sredstvima, nego da osigura povoljne uslove – i da ih trajno održava– u kojima će drugi resurse efikasno alocirati i svekolikim sredstvima celishodnoupravljati.

U Katićevim tekstovima mnogo je toga što je maštovito prezentirano i zaistainspirativno za čitanje. Tu svakako spada i njegovih 10 pouka (Katić 2013, ss. 183-5)koje izvlači kao rezime i udarne poente prethodnog teksta. Katićeva kreativnost ivelika umešnost u izvedbi efektnih zaključaka čine ga zanimljivim, pa i korisnimnezavisno od toga slaže li se čitalac s njim ili ne. Neki snažno poentirani zaključciizvor su novih uvida i zanimljivih ideja, ali istovremeno i povod za postavljanjedodatnih, čak polemički intoniranih pitanja. Tako on u „poukama“ 4 i 5 na s. 184jakim izrazima i ubedljivim pratećim argumentima upozorava na veliku opasnosttrajnijeg održavanja domaće apsorpcije iznad vrednosti raspoloživog BDP. Višaktrošenja preko onoga što je zemlja proizvela siguran je recept za upadanje u duboke,teško rešive krize, osobito ako se taj višak finansira državnim zaduživanjem i, jošviše, ako je to spoljni dug denominiran u stranoj valuti. Lepo je da se u njegovomtekstu nađu i takve ocene i tačni i značajni uvidi. No, kako onda može da se sa tolikožestine zalaže za politiku kejnzijanske ekspanzije i da se sa toliko jetkosti izjašnjavaprotiv programa štednje („kresanja“ javnih izdataka) kad je to samo najnormalnijevraćanje trošenja u okvire raspoloživog proizvoda, okvire koje u načelu nije ni trebaloprelaziti. Politika kejnzijanske ekspanzije, koja je kod njega, doduše, više implicitnosadržana nego što je eksplicitno formulisana („svi postaju kejnzijanci“, 2013, s. 186),podrazumeva baš ono što on ističe kao makroekonomski najhazardnije: eskalacijujavnog duga, i to mahom u stranoj valuti. Još jedna velika protivrečnost u njegovomrazmišljanju.

O njegovom kejnzijanski zasnovanom forsiranju države govori i lekcija 10 gdeslavodobitno ističe kako u kriznim vremenima vaskrsava vera u državu i ona opetkreće u svoj žestoki dirižizam. Ton kojim Katić govori o tom novom etatističkom valune ostavlja sumnju u to da je on njime oduševljen. Svoj afirmativan odnos premadržavnom uplitanju u privredu formulisao je tako da će mu poneki čitalac poverovatikao da država sama generiše dohodak sa kojim će intervenisati. No, proizvodnjom sene bavi nijedna država kao država i sredstva sa kojima će intervenisati mora

180

(prinudno) da uzme od onih koji su ih stvorili. Pri tom – neka se to i ovde ponovi –destimuliše i one od kojih uzima i one koje tim sredstvima podržava.

Da stvar bude gora, to što država isporučuje jako je vidljivo i u vidno poljejavnosti upada sada, dok su troškovi toga što društvu uspeva da ponudi nevidljivi,pretežnim delom u vidu oportunitetnih troškova merenih onim što bi sa istimsredstvima postigao privatni sektor i, uz sve, pomereni u dalju budućnost, neretko napleća budućih naraštaja. O tome treba li država da uskače kad se pojavi kriza (bezobzira na to da li ju je sama izazvala ili ne) besniće kontroverze dok je države iekonomske nauke; no, oni što tako neograničeno veruju u državu ne treba da zaboraveda u nauci postoji jaka struja mišljenja, linija rezonovanja koja kulminira zaključkomda država takvim uplitanjem od zla pravi gore. Nezavisno od toga što troškovi kojipredstavljaju materijalni supstrat toga gore mogu znatno da budu pomereni ubudućnost i, kao i sve što je vremenski udaljeno, da budu manje vidljivi i dalekomanje ozbiljno da budu uzeti u obzir.

Neka bude dodato i to da Katićev (2013, s. 185) oduševljeni kliktaj da „vera(podvukao Lj.M.) u državu doživljava svoju renesansu“ ne treba da se shvati kaonaznaka ili čak dokaz da je taj povratak vere u nekom smislu društveno racionalan ilidobar za zajednicu. Poznato je da u teškim vremenima među pojedincima rastepoverenje i nada u bele magove, pa, dakako, na sledi da oni i objektivno mogu na nekinačin da pomognu. Pre petnaestak godina jednom anketom otkriveno je da neštoispod 50% odraslog stanovništva na Filipinima veruje u Deda Mraza, pa iz togasvakako ne sledi da ga treba uzeti zaozbiljno.

Od države se često traže učinci koje ona na pravi način ne može da isporuči.Finansiranje onoga što se od države traži kao intervencija i performansa oduvek jebila slaba strana svih struja i podvarijanti kejnijanskog pristupa ekonomskoj politici,od samog Kejnza nadalje. Izgleda da su jedno vreme razvijane analize i građeneosobene teorije koje su implicirale da bi zamah tražnje izazvan povećanim državnimtrošenjem toliko pokrenuo i u brzom ritmu rasta održao ponudu da bi rezultujućiporast realnog BDP-a, uz ostalo, generisao takve dodatne fiskalne prihode koji bipokrili inicijalna državna ulaganja, pa bi neki neto višak u vidu svojevrsnemakroekonomske „zarade“ još i ostao. Ta himera je odavno već stvar nepovratneprošlosti. Nove vrednosti stvaraju samo poslovne firme i od njih sklopljene i sa njimapovezane organizacije, a država svojim direktnim intervencijama, posebno ako sukrupne kao što po pravilu jesu, može samo da im poremeti motivacionu strukturu i daih potisne u poziciju u kojoj će proizvoditi manje, i to manje tražena pa tako i manjevredna dobra. Perpetuum mobile, koji se temeljio na finansijskoj samopokrivenostidržavne intervencije, nije proradio niti je to mogao da učini.

Ostaju alternativni, nipošto „samopokrivajući“ izvori finansiranja:zaduživanje, štampanje novca i eventualna prodaja državne imovine. Ova treća opcijaje ograničena onoliko koliko je ograničeno i samo ekonomsko bogatstvo koje sezatekne u posedu države. Ostaju prve dve opcije od kojih svaka na svoj način bacagustu i tešku senku na ekonomsku budućnost zajednice. Povrh toga, svaka od tihopcija generiše veliku i pogubnu neizvesnost, i to opet svaka kroz zasebne,specifičnošću njihovog diferenciranog delovanja opredeljene mehanizme. Aneizvesnost teško pritiska, u stvari surovo ograničava i guši privrednu aktivnost. Akobi neposredna državna intervencija neke trajnije učinke i uspevala da produkuje, bilobi to u negativnom smislu (daleko) više nego kompenzirano štetama koje birezultovale iz neizvesnošću izazvane znatne paralize privrednog života.

U svom naporu da pokrene privredni život, država ne samo što se zadužuje iliposeže za inflatornim finansiranjem da bi intenzivirala svoje trošenje, nego kreira i

181

programe obimnih budućih davanja kako bi razne kategorije društvenih akterapodstakla na sadašnje akcije. Ilustrativni primer bilo bi odobravanje nekih pravazaposlenima u američkoj državnoj upravi, npr. nekih penzijskih beneficija, koje ćemorati da se servisiraju tek u budućnosti. Ili pokretanje velikih programa zdravstvenezaštite (najpre Medicare i Medicaid a potom najnoviji, sveobuhvatan a nepodnošljivoskup, pokrenut za Obamine administracije i podrugljivo nazvan Obamacare) čiji ćepuni troškovi opteretiti niz budućih perioda, i to sa tipičnim rastućim iznosima uvremenu. Za tu vrstu državne prevare, inspirisane željom da se na brzu ruku popravislika tekuće privredne situacije, makar i po cenu višestruko većih izdataka ubudućnosti, skovan je i tehnički termin: unfunded liabilities (Browning 2008, p. 122).

Katić (2013, ss. 175-9) je uložio priličan napor da dokaže da su neke krizomzahvaćene zemlje imale male količnike javnog duga i BDP. Time se htelo pokazati dazaduživanje država nije uzročnik krize. To baš i nije trebalo dokazivati jer država,pored nerazboritog zaduživanja, ima još mnogo načina da proizvede krizu (v.pododeljak 9.2.1.5). Neobična je konstatacija (s. 179) da „uprkos rezanju javnepotrošnje...javni dugovi (u odnosu na BDP) i dalje rastu“. Biće da to rezanje nije biloosobito radikalno. Taj ne baš tipičan fenomen može da se javi pod uticajem dvarazličita činioca. Jedno je da javni prihodi opadaju u masi znatno više od smanjivanjajavne potrošnje, što ne izgleda da je bio čest slučaj iako prilike variraju od zemlje dozemlje u prilično širokom rasponu. Drugi razlog mogli bi da budu troškovi kamata,pri čemu bi kamatna stopa morala da bude veća od stope rasta BDP. Naravno, ikombinacija ova dva faktora mogla bi da proizvede posmatrani fenomen. Tu se našlo(s. 175) i jedno neprikladno pitanje: „zašto države sa najvećom javnom potrošnjomnemaju i najveće javne dugove?“. Fer odnos zahteva da se to pitanje protumači takoda se odnosi na odgovarajuće količnike obeju ovih veličina i relevantnog BDP-a pozemljama, jer bi veličina zemlje i razmere privrede u taj „poredak“ unele izvesnuzbrku. Odgovor na pitanje je ipak elementaran: količnik duga i BDP-a ne zavisi samood količnika javne potrošnje i BDP-a nego i od pratećih fiskalnih prihoda. Lako jezamisliti zemlju sa ogromnom javnom potrošnjom pa da nema nikakav dug, ili da čakfinansira druge države, ako su poreski i drugi javni prihodi još veći od javnihizdataka.

S druge strane, ipak je pomalo varljiv iskaz po kome visoka javna potrošnja nemora da izazove finansijsku krizu ukoliko je pokrivena dovoljnim poreskimprihodima. Uravnoteženost viskokih rashoda odgovarajućim javnim prihodima nemože izazvati krizu samo posredstvom javnog duga, ali može na druge načine. Tamogde su visoki i javni prihodi i javni rashodi prevelika je i neodmerena preraspodela,proizvodni doprinosi znatno su odvojeni od relevantnih nagrada u procesu raspodele,a takvo podrivanje motivacione strukture, udaljavanje od nagrađivanja shodno širokoshvaćenim ekonomskim doprinosima, može društvo na duži rok da uvuče u teškoizlečivu boljku sekularne stagnacije pa i involucije. A neka u vezi sa lekcijom 4 na184. strani bude dodato da je Katić svakako u pravu kad kaže da je dug formiran uodnosima s inostranstvom i denominiran u stranoj valuti svakako štetniji kaopotencijalni detonator krize od duga iste veličine u domaćoj valuti. No, ni ovaj drugine treba potcenjivati: on generiše anticipacije o nužnom porastu budućih poreskihopterećenja i stvara neizvesnost u privrednim odnosima i transakcijama. I neizvesnosti nepovoljne anticipacije veliki su udar na privredni rast, i to ne samo budući nego itekući. To su činioci kvarenja poslovnog ambijenta koje može da parališe privredu ipomeri je daleko ispod nivoa inače objektivno dostupnih performansi.

*

182

Katića smatram najbolje obaveštenim i teorijski i analitički najspremnijim delatnikomu grupi domaćih antiliberala. Zato je njegovim gledištima, teorijskim izvođenjima ianalizama ovde posvećeno daleko najviše prostora. U meri u kojoj je uspešnokritikovan, pa na širokom području i demantovan, sam Katić, skoro da bi moglo da sekaže da su opovrgnuti i svi ovdašnji antiliberali. Neka iscrpnija kritika njihovih nalazane bi u tom slučaju ni bila potrebna. Doista, njihovim gledištima biće ovde posvećenodaleko manje prostora. Za takvo opredeljenje postoji o dopunski važan razlog. Sasvim ostalim pripadnicima AL iz ekonomske branše imao sam prilično opširne pa ivremenski dovoljno protegnute polemike. Pobijanje većine njihovih gledišta značilobi ponavljanje već rečenog. Katić je i u tom pogledu izuzetak. Ovo je prva polemikazapodevena sa njim; prostor za obrazlaganje razlika u gledištima i zaključnimpoentama u ovom slučaju daleko je širi.

183

Ljubomir Madžar Moj obračun s njima - Nebojša Katić · Ljubomir Madžar3 Moj obračun s njima...

Documents

Transcript of Ljubomir Madžar Moj obračun s njima - Nebojša Katić · Ljubomir Madžar3 Moj obračun s njima...