Филолошки факултетУниверзитета у Бањој ЛуциСрпски језик и књижевност

Семинарски радТема:

Ликови слугу у комедији Дундо Мароје

Ментор: Студент:др Мирјана Арежина Горан Симић

Бања Лука, децембар 2015

Увод

Комедија Дундо Мароје изведена је у Дубровнику 1551. године. Састојала се од два пролога ипет чинова. Била је у свему типична ренесансна ерудитна комедија. Дунду Мароју јепретходила једна драма исте врсте. Била је то комедија Помет, коју је извела аматерскапозоришна дружина 1548. године. Успјех који је диживјела подстакао је писца да напишеДунда Мароја, у коме су се поново појавили ликови који су учествовали у Помету.Садржај изгубљене комедије Помет није познат. Према напоменама у Прологу ДундаМароја, у њој су учествовале неке личности које ће се појавити и у новој комедији – ДундоМароје, Маро, Помет, Паво Новобрђанин, Грубиша. Према ријечима Негроманта, из првогпролога, публика је комедију Помет добро примила: “И зашто прије на шени Дундо Мароје,Помет, и Грубиша угодни вам бише, зато и сада хоћу да вам се с овом комедијом укажу”.Према томе Дундо Мароје је био наставак Помета.Први од два пролога изговарао је Негромант Дуги нос. Он је припвиједао гледаоцимафантастичну причу о својим путовањима по Индијама. Држићев Негромант је, дочаравајућивизију о далеком идеалном предјелу, сликао “златно доба” (aurea aetas). Било је то сјећање напознату митолошку причу о времену у коме је владао идеалан склад међу људима. Необичнаприча имала је алегоријско значење. Писац се преко ње јасно везао за реалност:апострофирао је своје суграђане, начинио је алузију на Дубровачку Републику, која је ималасрећу да у немирним временима остаје ван ратних вртлога. Писац је дозволио да се у његовојпричи о “златном добу” осјети посредно поређење са његовим временом, да се у причи опоријеклу “људи назбиљ” и “људи нахвао” сагледа индиректна и озбиљна критика доба.Други пролог је био типичан за ренесансне комедије. У њему се писац обраћа гледаоцима,ласка им, износи појединости о настанку дјела, упућује их у садржину и помиње неке одставова важеће поетике.Фабула комедије Дундо Мароје била је, у складу са ренесансном поетиком, радња коју писацу драми подражава. Основни заплет обухвата трагање за младим Маром, за којим су се изДубровника у Рим упутили отац Дундо Мароје у пратњи свог кмета Бокчила и, независно одњих, Марова вјереница Пера, преобучена у младића, са дадиљом и једним рођаком. ОкоМара, који је заборавио на обавезе у Дубровнику, постепено се у Риму, у коме је живиолагодно и безбрижно трошећи новац на куртизану Лауру, стезао обруч. Све од чега је хтио дапобјегне приближавало му се једно за другим (отац, који је тражио и њега и новац, ивјереница, и неизбјежна судбина будућег трговца). У првом тренутку Маро се снашао, затимје још неко вријеме измицао, да би један по један непријатељ његовог безбрижног животапочео да га сустиже. Није сачуван крај кјомедије, али је јасно да је млади Маро обуздан.Држић је наговијестио завршно весеље. За мјесто радње Држић је одабрао Рим. Увиђао је многе предности које је пружалопостављање радње у страну средину. Учешће скоро тридесет ликова у комедији дало јеприлику за разноликост у свему – изгледу, карактерима, старости, занимањима, поријеклу,говору, костимима. Писац је у римски амбијент све своје личности. То њихово заједничкопреношење у град сјаја, и провода омогућило је гледаоцима да се, бар за кратко вријеме, нађутамо куд су гласови о чарима Рима одвели младог Мару, а потом, за њим све личностикомедије. Осим тога, то је пружило могућност да се у другој средини јасније покажу сведуховне особине личности.Личности комедије Дундо Мароје по општим цртама су типизиране. Но писац није остао наустаљеним обиљежјима типова. Изградио је и оживио њихове карактере, њихов поглед насвијет, продуховио их, освијетлио њихове међусобне односе, обојио их емоцијама иоплеменио тако да се оно што је типизирано у њима уклапа у оно што је животно.

Ликови слугу

Бокчило

Бокчилов лик суштински је везан за лик Дунда Мароја. Без њега Дундо Мароје не би биоонако животан као што јесте, нити би ликови слугу у цјелини били онолико природни коликојесу. Бокчило је личност која је непрестано уз свог господара Дунда Мароја и са којом ДундоМароје води сталну борбу. У ерудитним комедијама личности се увијек појављују у оваквимпаровима господар-слуга. Бокчило је упућен читавим животом на господара, што међу њимауспоставља готово фамилијаран однос.Бокчило је замишљен према типу приглупог слуге-паразита, који се развио из лика роба изантичке комедије. Држић је, као и друге, и овај тип одуховио. Начинио је од њега реалнуличност старог Дубровника. Он није само стилизована карикатура већ природна иизнијансирана личност – приглуп и на тренутке народски мудар, груб и искрен, лукав иплашљив, “вјеран и срдит”, што ће за њега и Дундо Мароје рећи: “Ови мој човјек веома јевјеран, ма је срдит, а јунак је као тријес”.У његовом лику посебно је наглашена животна филозофија супротна господаревој.Бокчилова непрестана жудња за јелом и пићем додатно је нагласила шкртост и штедљивостњеговог господара. Бокчилова животна филозофија слична је Маровој, само је упрошћена,али је на исти начин супротна оној које се држи Дундо Мароје. Његов однос према новцу језнатно другачији од господаревог: “Брижни ти дукати кад се не умијеш њима хранити”.Бокчило је окарактерисан као пијаница, а друге личности о њему говоре као о познатомдубровачком испичутури. Попива га представља духовитим претјеривањем: “Пјаницо, ткоте из града доведе да нам карестију од вина у Риму чиниш?”. Међутим, он није обичнапијаница која граби све до чега дође. У њему има избирљивости: “Господине, госпару, краљу,поведи нас гди је најбоље вино”; италијанско вино му је кисело, њега интересује “добракапља на нашку”, он хвали рујно вино дубравачко и жали за тамошњим подрумима: “Ах, једате кад срјећа у Дубровник доведе да ми те је на мојој лијепо товијерни бистрога рујногавинца напојит и лијепо гостит као браца”. Бокчило непрестано јадикује: “Господару,умријех од глада, свршите!”. То његово јадиковање је толико учестало да губи у значају. У појединим моментима Бокчило показује и дрскост и понаша се слободно. Проклиње данкада је кренуо из Дубровника, јер се овдје, у Риму, скромније храни, досађује господару да муда новца и пребацује да нађе другог слугу који ништа не троши.Бокчило је личност малог сензибилитета, али он зна да осјети суштину ситуације и да јој сеприлагоди. У борби да искамчи новац од свога господара он је гласан и насртеив, али када сенађе међу непознатима, он је сметен и уплашен, помало дјетињаст. Држић је реалнопредставио Бокчилову збуњеност у страном свијету: “Путу нијесам вјеш, језика не умијем,спендзице труђахан не имам, не познавам човјека ни тко мене”. Његово одушевљење присусрету са свима који “нашки” говоре је велико и дјелује сасвим природно: “Овди ме,господине, гдје ми крстјански говоре, гдје нас разумију”.Бокчило је приглуп и ограничен и у томе је смијешан. Покретачи догађаја су интелигентнијиод њега, а сама збивања имају такав ритам да Бокчило не може да их прати. На примјер,очајничко “ајме!” Дунда Мароја, изговорено у часу када је схватио шта се десило са његовихпет хиљада дуката, Бокчило тумачи као тражење помоћи. Његови закључци су често унескладу са ситуацијама. Његов говор је сав у поредбеним асоцијацијама. Неразумијевајућиријечи својих саговорника, Бокчило даје смијешне одгонетке или неприкладне одговоре. Такоон све банализује и зато је његов хумор непрефињен.Извор комике је и његово често буквално схватање само једног значења. На примјер, кадаДундо Мароје открије да је његов син расипник и љубавник куртизане Лауре, и у чуду упитага да ли је то чуо, Бокчило са усхићењем одговара: “Чух, госпару. Хвала Дјевици ер чујемнашијем језиком говорит”. Његово мишљење се задржава на спољашњемцслоју значења.

Такво несрећно реаговање Бокчилово није увијек израз његове ограничености. Понекад јеписцу служило да више окарактерише друге личности. Када су у питању његови интереси, онје домишљат и иступа на прави начин. На туговање Дунда Мароја за дукатима, што је биоразлог да се Бокчило запостави, он одговара брзо и лако: “твојијем тугам хоћеш Бокчилахранит”. Изругује се господару говорећи му: “Дукате плачеш, а дукати ти рђаве у скрињи”.Бокчило лако мијења мишљење када му то затреба. Трипчета назива “харамијом”, оцјењује гапо изгледу - “не има ни образа од добра човјека”, али, када га Трипче поведе у крчму,одједном заборавља све то: “На добра ти се смо човјека намјерили”. С благом иронијомтражи од Трипчета опроштај за увреду, клањајући му се и скидајући капу.Бокчило умије да изненади и својом домишљатошћу. То показује да и није тако глуп како сечини. Подстакнут Пометовим планом да подвали Попиви, у трнутку када се осјетио важним,он сналажљиво преувеличава да би оно што говори било убједљивије. Чак му и мудри Пометодаје признање: “Курвина старца што се умије добро акомодат”.У његовим мислима, које нису дубоке, има и трезвености.. На јадиковање Дунда Мароја штоје син Маро “спенџао” новац, поред тога што мисли да новац и јесте за трошење, онједноставно расуђује: “Плаче, ер му је син спенџао од свога”. Маро је, дакле, потрошио оношто би му и иначе припало. Има сабраности и у његовом народном говору и у схватањуствару, у зражавању у пословицам. Пословице код Бокчила дјелују спонтано, оне су стварнидио његовог мишљења. У сусрету са старим познаницима он узвикује - “Живи се видекадгоди, а мртви никада” - јер другачије не умије да дефинише ситуацију. Дуготрајниразговор између Дунда Мароја и Трипчета чина га сумњичавим и он, сам за себе,коментарише: “Шаптом Босна погину, шаптом ми они није драг”. Бокчилов лик израстао је од типа слуге-паразита у стварног човјека. Слуга Дунда Маројаличност је малог замаха, час приглуп, час домишљат, час смијешан, карактеристичан је засредину чији је био дио и за мјесто које му је припало.

Помет

Посебну улогу у комедији добио је довитљиви, интелигентни Помет, слуга Уга Тудешка.Пометов значај у ткиву ове комедије је вишеструк, он повезује личности у комедији,усклађује токове радње, усмјерава развој догађаја. Помет долази у додир са свим личностима,утиче на њих и из тога произилазе бројни преокрети. Он се лако сналази у свим ситуацијама,прије других личности је у стању да предвиди токове радње. Помет је интелигентнији одвећине личности са којима долази у додир и стога је у могућности да управља догађајима. Помет одговара типизираној личности слуге интриганта, који се ообично јавља у пару саприглупим слугом, па на тај начин његова окретност постаје изразитија. Он обично, будућимудрији од заљубљеног господара, све држи у својим рукама и управља подухватима других.Поједини елементи тога типа нашли су се у Пометовој личности, али је и у овом случајуДржић био ближи животу него шаблону ерудитне комедије.Држићево опредјељење да сеослања више на стварне људске карактере учинило је да он Помету удахне много стварнихособина.Као слуга Уга Тудешка, смијешног и неприкладног љубавника у односу на младог Мару,Помет је унапријед био предодређен за борбу са другим личностима. Он је у сукобу саМаром, Попивом и Лауром. Његов основни задатак је да свом господару прокрчи пут доЛауре у коју је Уго заљубљен, али помету је више стало да сопствене рачуне измири са светри личности, нарочито са Попивом, и да се наметне.Помет и Попива су ривали и непријатељи. Подједнако су хвалисави и пакосни и сваки од њихуспјех оног другог сматра сопственим поразом. Њих и друге личности сврставају у исти ред.За Дунда Мароја и Бокчила они су “објешењаци”. Попива је Помета окарактерисао каолажова. Попива га злобно подсјећа како је раније наговорио Мару да украде новац од оца(алузија на комедију Помет).

Помет је стрпљиво радио да се освети Попиви за све невоље које му је он проузроковао.Знајући да је Попива мањих способности од њега, Помет је био свјестан својих моћи. Силноје прижељкивао његов пораз: “Попиву да ми је на ошпедао послат...”. Он је мудар и схвата дасе прије времена не може ништа постићи. Прије других видио је да ће Маро брзо остати безновца, а да тада више ни њему ни Попиви неће бити мјеста крај Лауре. Исту борбу Помет води и са Маром. Обраћа му се ироничним тоном: “Нјегда твој бијех уДубровнику, у Риму си сада величак човјек”. Он помало изазива и Маров бијес да би могао даму се подсмјехне. Кад Маро пријети да ће га унаказити, ако се и даље буде врзмао окоЛаурине куће, он се повлачи, али иронично одговара како он зна да ће Маро учинити оно штоњему као господину пристоји: “Господине Маро, учинићеш што се пристоји твоме пару, а јати сам слуга”. Када се ситуација окренула у Пометову корист, он ликује, не толико збогМаре, колико због Попиве.Лаури су такође упућене Пометове пецкаве алузије, јер због ње он не може да испуни својзадатак – да умјесто Маре крај ње смјести Уга. Не би ли је сломио, подсјећа је на њенупрошлост, на пролазност славе коју у том часу као куртизана ужива: “Узохолила се је, ер јој јевјетар у крму, а не зна ер се може бријеме иштетит и добра срјећа промијенит се у злу”.Када сњ догађаји почели са се окрећу на његову страну, са задовољством је славио ту побједучији је врхунац био у Лаурином преокрету: “Ах Помете, ти ли си? Узиди гори!”.И поред живих односа са многим личностима, Помет је најсамосталнија личност. Најмање јеон зависан од других и чини све да они више зависе од њега.Помет се многоструко представља. И поред тога што се његов лик сагледава добрим дијеломиз онога што други о њему говоре, као и из односа са другим личностима, он и сам унеколико монолога открива себе, свој поглед на свијет и дио пишчевог виђења живота. Онанализује сопствену природу и за своје поступке налази оправдање у филозофијиприлагођавања.

Помет:“...Ма се ја тријеба с бременом акомодават, тријеба је бит вјертуозу, тко хоће рењат насвијету. Краљ је човјек од људи кад се умије владат. Није га имат динар, ер видим многе сдинарми потиштене. Није га бит доктур, ер видим многе те бригате фантастике. Није габит јунак с мачем у руци, ер су ти већекрат али убијени али их су пуне тамнице. Није га битпоета ни комедије умјет чинит, ер тизијем свак оре и на сваки га пијер хоће операт каобастаха, а умјесто захваљенја да му реку: “Не ваља ништа, иждени!” и да му непријатељиостану. Није га бит мужик, ер тизијех друзи чине пјет кад већу вољу плакат имају. Тријебаје бит пацијент и угодит злу бремену да се пак добро бријеме ужива”.

Тај став примјењује на себи. Говори о својој прилагодљивости. Испуњава господарове жеље,не дајући да се открије његово право осјећање, зато што у стрпљивости види оружје успјеха.Помет говори и о људској срећи: “с разумнијем срјећа стоји, с луђаци, с потиштењаци, сињоранти она не општи”. Ове ријечи добијају на тежини јер слиједе Маров монолог онесрећи која га је снашла очевим доласком у Рим. Помет се руга разним категоријама људи:лажно ученим, који говоре “као папагали”; скоројевићима, који, кад стекну новца, “из гуња сесвуку у свиту”, и одједном почну високо да мисле о себи. У овим Пометовим ријечимасакривене су пишчеве мисли о суграђанима, међу којима је било и лажно учених ибезвриједних, који су високо о себи мислили.Помет прати ток радње и резимира кључне ситуације. Послије неуспјеха Помет не посустаје,он баш тада размишља о срећи и несрећи. Супротно Мару и Попиви, који само мисле како дасе избаве из неприлике у коју су упали, Помет мисли даље. Хвата се увијек за својуфилозофију прилагођавања и стрпљења.Помет је свјестан својих способности. Пораз прихвата само као тренутно повлачење, сигуранда ће доћи његов час. Хвали се када све иде по његовом плану. У томе понекад и претјерује, ито му даје комичну црту: “Је ли итко господар од људи како сам ја? Без мене се нитко неможе пасат, без мене се људи не умију обрнут. Гдје није Помета, ту није ништа учињено...”

Иако исмијава скоројевиће, он је и сам смијешан у својој разметљивости у часу када је успио.Таквог га описује Петрунјела: “...нут гдје се нагалантао и с колајином на грлу како да иде напир”.Помет је активан, не препушта ништа случају. Кад се указала могућност за остварењезадатка, он то одмах чини. Помет је господар већине ситуација. Он брзо мисли. Чим сепојавио Гулисав Хрват тражећи Мандаљену, Помет закљућује да би то могла да буденегдашња Манде из Котора, сада Лаура, богата насљедница племенитог поријекла. Он већтада види потпуни расплет. Пометов саучесник у одгонетању ове тајне била је Петрунјела,Лаурина служавка. “Салачљив” и слаткорјечив, придобио је Петрунјелу, иако његов господарније био у милости куртизане. Његов однос према Петрунјели остао је недоречен. Љут је кадасе Попива наметне, али не и емотивно узнемирен. Помет је о женама говорио заједљиво.Промјенљивост среће подсјећа га на женску несталност: “Фортуну пишу женом не заман идобро чине ту јој час чинит, ако се обрће сад овамо, сад онамо, сад на злу, сад на добру”.Помета-трпезу прати једна особина која се дијелом наговјештава и у његовом имену - “метебокуне са трпезе”, Помете Трпеза, шијуну од бокуна”. Његово уживање у добром јелу и пићудалеко надмашује обично хваљење доброг вина и залогаја. За трпезом се осјећа као у рају.Као што је у разборитости, домишљању и сналажљивости изнад своје улоге, такав је и каопоштовалац богате трпезе.У Помнетовом лику остварен је велики распон: од сиромашног Помета, коме је некадаМазија удијелио кутао вина, од лупежа, који је са Маром покрао Дунда Мароја до мудрог,вјештог предсказатеља догађаја, до побједника на балкону прве римске куртизане, пуногсебе, до носиоца идеја свога времена.

Попива

Типу довитљивог слуге, који прати све подухвате свог господара, припада Попива, Маровслуга. Попива носи особине свог типа, али је и он личност која је многим карактернимособинама индивидуализована. Његов лик је бескрупулозан, довитљив, отпоран, увјерен дасе из сваке невоље може извући.Попивин основни став је да се из сваке ситуације, ма каква она била, увијек може наћи излази да се све стрпљењем постиже. Захваљујући његовој упорности, проблеми се, бар наизгледрјешавају и то помијера радњу напријед. Његова предузимљивост је Маров главни ослонац.Без Попивиног подстицаја Маро се не би усудио да се упусти у одређене подухвате.Захваљујући Попивиној помоћи Маро се дизао послије сваког ударца заносећи се његовимоптимистићким плановима. Кад млади господар оћајава, слуга га храбри учећи га да баш унедаћи мора да се бори јер “у фортуни се добар морнар познава”. У тим тренуцима не скривасвоју супериорност над Маром.Насупрот младом Мари, Попива је искусан, чврсто се држи филозофије опстанка, да сечовјек мора борити докле “може копорат”. У борби не бира средства. Он је неморалан изато његов успјех не може бити коначан. Попива вјерно служи господара. Однос између њихдвојице другачији је од односа између Дунда Мароја и Бокчила. Маро и његов пратилац нисуемотивно везани, њих су спојиле ситуације које их гурају у истом правцу. Један премадругоме имају критичан став. Попива у Мари види лукавог сина исто таквог оца. Он мислипрвенствено на своју корист, живи на рачун младог господара, иако му је наизглед одан.Помет је то увидио и за њега говори: “И пијавица љуби крв човечју, али му душу вади”. Ипоред свега, Попива зна своје мјесто, што и сам говори: “слуга је за слушат господара”.Маро, иако се ослања на Попиву, према њему је критичан и ироничан. Посебно је такав кадасхвати да је Попива својим плановима све упропастио. Тада се подсмијава његовојсамоувјерености да умије и може све. Лукавост је посебно наглашена Попивина мана. Врхунац достиже у разговору са Лауром. Онаније наивна, воли новац, међутим Попива је вјешто наводи да Мари да новчану гаранцију

како би спровели свој план. Говорећи јој шта треба да учини, он постепено излаже Маровуситуацију. Набрајајући јој нове дарове које јој Маро наручује, не оставља јој времена даразмишља.

Попива: Види се сињора, све се види, а та твоја љепота а ти спирит твој која не има пара усвом Риму не море инако учинит нег љубит онога који тебе адора, онога који је чертаментедењ од твоје љубави. Једна је ствар, нјешто се брине, мало је у фастидију.Лаура: Ча се брине? Море ли гдје моја помоћ у таку бригу?Попива: Ах, заборавих ти ријет. Били смо у кожухара, готова је фолдра од дзибилина.Лаура: Кад ју ће донијет?Попива: Рекао ми је сјутра да ће ујутру донијет.Лаура: Да ону од риза?Попива: Свршује ју. Маро је сам био у њега. Ах, колико те они властеличић љуби!

Попива је поступио смишљено, рачунао је с Лаурином лакомошћу. Надмудривање Лауре јењегов велики успјех, јер она није била ни наиван ни лак противник.И поред тога што је окретан Попива је и наиван. Њега Бокчило обмањује причама оплановима Дунда Мароја. Баш га је та наивност и одвела у нове планове и била узрок јошједног неуспјеха.Попива се умногоме приближава Помету јер они припадају исптом типу слуге у ерудитнојкомедији. Људске особине које им је писац дао истовремено их и раздвајају. Обојица случезаљубљене господаре и обојица желе и свој успјех, јер је он знак међусобног престижа.Искуство их је научило да треба бити стрпљив, да треба издржати у невољи да би седочекало добро. У односу према господару Попива је комплетније представљен, чвршће јевезан за њега, док је Помет независнији, више свој. Попива дјелује директно, лако повлачинагле потезе, Помет то чини преко других личности, користи њихове пропусте да би извукаоколико се највише може. Попива је комичан у својој самоувјерености и брзоплетости, јер зањегове подухвате није било симпатија. Низ комичних ситуација је проистекао из ривалства саПометом. Комична црта његовог лика проистиче и из асоцијација које је изазвало његово име- Бокчило: “Попива, моје срце попива...” “Попива попијева с госпаром Маром”.И поред свих црта типизиране личности, Попива је добио и индивидуално обиљежје. Пониоје одређени карактер, чији су поступци његовом природом и улогом били одређени, али којису се косили са општим моралним нормама

Петруњела

Паралелно са мушким паровима господар-слуга, у комедији учествује и пар Лаура-Петруњела. Као што куртизану Лауру желе да придобију два господара, тако и њенуслушкињу настоје да придобију двојица њихових слугу. Разлика је у томе што Петруњеланије у вези ни са једним од њих, већ се у сусретима са њима одсликавају успјеси и неуспјесињихових господара код Лауре.Петруњела је Дубровкиња и својим опаскама уноси реалне и духовите асоцијације наДубровник. Она радосно реагује на појаву сваког од “нашијенаца” у Риму, али и налази мјеруу односу према њима. Петруњела није амбициозна попут Помета и Попиве, она сама непреузима ништа у име своје госпође, иако наслућује шта ће се десити. Она служи Лаурукоректно, не попушта ни пред Пометовим ни пред Попивиним ријечима уколико њиховипотези не иду у прилог Лауриним интересима. Међутим, она не прати Лаурина личнаопредјељења, па је подједнако расположена и према Помету и према Попиви.Као и о другим личностима, о Петруњели се, на одређеном мјесту, саопштавају основниподаци. Њих је, благим ироничним тоном саопштио Помет: “Милице наше, као сеистријебила! Истом кад се дође у Италију, тако се и девента други. Ова је с именом

промијенила и костуме, у овизијех би се кортиџана изризикао буле и булин”. Зна је каоМилицу из Дубровника, која је промијенила име и профинила се у Риму.Петруњела је задржала особине дубровачке годишнице. Ведра је и довитљива, сталноизговара духовите народске пјесмице, она се достојно носи са лукавим Пометом и Попивом,равноправно одговара њиховим двосмисленостима не дозвољавајући да је надмудре.Пометово филозофирање и удварање способна је да хитро прокоментарише и да надвисињегове ријечи својом опаском: “моја велика мисли”. Без напора одгонета људе које среће иналази одговарајућа поређења за њихове уображеностиПетруњела зна своје мјесто. Одана је Лаури, подређена је њеним интересима. Она Мару, докје био у љубави са Лауром, назива: “наш добри господар Маро”, а у тренутку када је сазналада је вјерен, иако се то ње није ништа лично тицало, назива га издајником. У њеној оданостиЛаури има и мало наивности, али је то тренутно, јер она врло брзо сагледава ствари у правомсвјетлу. На Камилово улагивање и опомињање да је “латинешки” научила, бритко одговара испретно се поиграва његовим ријечима, хвалећи се да и “версат” умије.Петруњела је више од свих других личности мислила на Дубровник. Неколико пута помињењегове обичаје, сусрети са младићима изазивали су сјећања, а у свом монологу у четвртојсцени трћег чина она је дала живу слику дубровачких жена лаког морала: “ Ух, брижне веоне дубровачке потиштенице што но се черсају булом и уста на сухвицу чине у корету одабе. Кад оптоку која од дзетенина има на корету пара јој да је нјека госпођа велика, уцокулицах! А, сјетне, ако дваш на недјељу варе, и још да им може то бит! А ове? Одре одсвиле, што носе по кући од свиле, камаре им су обстрте свилом. Све у сребру иједу, иједувазда летуште, свака хоће двије камаријере које ини посао не имаму нег њу облачит икамару начињат”.Петруњела посједује изразиту духовитост. Све њене дефиниције личности су кратке,духовите и тачно одговарају њиховим карактерима. Њено општење са “нашијенцима” имапосебно присан тон. Петруњела је личност дубровачке улице, једна од многих годишница,проницљива, повремено примитивна, спонтана и промишљена, брза на језику, наивна, и свето је чини животном. Лик дубровачке годишнице у Петруњели се развио у живу, ренесанснуличност.

Закључак

Слуге, као важни чиниоци у стварању заплета, једног од најбитнијих елемената у структуриерудитне комедије, неизоставни пратиоци и главних и споредних ликова, поетиком су већбили одређени као типови. Паметни и приглупи, као парови по супротности, али и подвоструком паралелизму као пратиоци господара, најтеже су напуштали клише. Међутим,код Држића они су се извили у низ варијаната људи, којима је само случајно пало у удио даносе тип једног или другог слуге.Према поетици, они су били оштро одијељени као два типа слугу. Паметни слуга, интриганти приглупи слуга супротностима су појачавали одлике оног другог. Њихова улога у заплетимаје била велика, без обзира да ли припадају интригантима или приглупима, јер су у свомједнолинијском дјеловању, како је тип подразумијевао, карикирано испуњавали задатак.Држићева усредсређеност на појединости које их више везују за живот него за тип,доприноси богатству и слојевитости ових ликова. Помијерање типа према реалном лику исам Држић је спонтано означио у једној ситуацији у којој су се нашли Помет и Бокчило:посматрајући Бокчила, који је био носилац типа приглупог слуге, супериорни Помет, који гаје поучио шта треба да говори у једној ситуацији, неочекивану спретност коју је Бокчило натренутак испољио, природно је прокоментарисао “овоме га нијесам научио”. Ни један нидруги ништа нису изгубили у функцијама које су као типови имали, али су оба те своје улогеучинили животнијим. Тај начин уживљавања ликова у улоге које су им одређене учинио је даДржићеве слуге нису лако сводљиве на једноставну форму.Ликови слугу разврстани су у два типа: паметни (Помет, Попива) и приглупи (Бокчило). Алиако међусобно упоредимо оне слуге који припадају истом типу, уочићемо да има много вишеоних елемената који их чине различитим, него оних који их поистовјећују. На примјер, Помети Попива повезани су углавном спољашњим цртама које је наметао тип слуге интриганта:оданошћу господарима, спретношћу у вођењу послова својих господара, али је сваки од њихносио свој карактер, своју интелигенцију, своју филозофију.Посебно су се издвајале служавке, у самим комедијама не толико наглашене колико слуге јерсу њихове улоге биле мање. Оне су биле саставни дио заплета, рјеђе иницијатори, чешћепомоћници слугама и господарима у спровођењу акција. Основни тип подразумијевао јеслужавку која је одана господарици (каква Петруњела и јесте), и која је често истовременобила сводљива; осим тога, служавка је чинила са одговарајућим слугом паралелни пар уодносу на господаре. Петруњела је служавка која је одговарала прототипу (служавка којабрине о љубавном животу господарице, куртизане), али је имала и нешто лично –лепршавост у општењу и здраворазумски реализам. И служавка Петруњела је била носилацмале, реалне, људске филозофије и мисли о жени у своме времену, о пороцима и људскимнаравима.Карактеришући сваку личност досљедно одређеној филозофији која се манифестовала уњеним размишљањима и поступцима, Држић је слиједио реалне реакције, које супроизилазиле из одређеног животног става и људске природе. Код својих ликова наглашаваоје све оно што је доприносило ведром тону чувајући се грубе карикатуре. Зато су ликовињегове комедије имали природну свјежину која их је претворила у живи дио своје средине.

Литература

• Држић, Марин – Дундо Мароје, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.• Бојовић, Злата – Дундо Мароје Марина Држића, Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд, 1982.• Бојовић, Злата – Комедиографски ликови Марина Држића, Књижевност и језик,

Београд, 2008.