AMOR FATI – VOLETI SUDBINU

Kruna i, na neki način, sumarizacija, Ničeove filozofije predstavljena je prihvatanjem nužnosti i ljubavlju prema sudbini – AMOR FATI. U svom delu „Vesela nauka“ iznosi da se njegovo poimanje sudbine može poistovetiti sa poimanjem pojma nužnosti: „Želim da naučim više i više da vidim lepih nužnosti u stvarima; onda ću ja biti onaj koji čini stvari lepim. Amor fati: neka to bude moja ljubav od sada do beskraja!... Sve u svemu: jednog dana bih želeo da budem onaj čovek koji uvek izriče DA.“Takođe, ni pitanje sudbine se ne sme olako izostaviti, iako Niče akcenat stavlja na nužnost – Ničeova nužnost se ne podrazumeva kao takva u uobičajenom smislu.

Da bismo shvatili značaj Ničeove doktrine amor fati, moramo poći od njegovog učenja o sudbini, slobodi, nužnosti i o stvarnosti kakva jeste.

Ideja sudbine sa sobom ne nosi značenje o unapred predskazanim i nepromenljivim događajima sa elementom nužnosti, ona ne predstavlja obećanje niti konačan ishod kao ni za čoveka, tako ni za svet. Teologija u Ničeovoj filozofiji ne postoji – da sve ima kraj, a zbivanja u svetu, koji je stvaran, neprekidna su. Stoga, Ničeova sudbina ne sme biti deterministički shvaćena kao finalistička forma koja je svetu i pojedincu naprosto suđena da bude postignuta; ona nije ni kategorički, transcedentalni moralni imperativ kome se sve mora povinuti i kojim se moramo besprigovorno voditi sa osećajem apsolutne odgovornosti. Neprekidan proces, večno nastavljajuće bivanje čitavog svemira dovodi ni do čega, jer kraj ne postoji: „bivanje ne cilja ničemu, njim se ništa ne dostiže”.

Ničeova sudbina je nešto mnogo kompleksnije od nominalnog tumačenja sudbine kao čiste neophodnosti; kao i sve koncipirano u Ničeovoj filozofiji, i ona je isprepletana sa svojom suprotnošću – neprestana borba suprotnosti je principijal u shvatanju Ničeovog poimanja stvarnosti. On naglašava aspekt nužnosti u pojmu amor fati, ali se opet uporno vraća asocijaciji nužnosti i slobode u svom koncipiranju sudbine. Ona je ideal AMOR FATI, koji on zamišlja u svojoj karakterizaciji Getea i poetičkom fatalizmu: „Takav oslobođeni duh stoji, s radosnim i poverljivim fatalizmom, usred vasione verujući da je samo pojedinačno nedostojno, da se u celom sve iskupljuje i potvrđuje – on ne negira ništa više.”

Fatalističko shvatanje amor fati kroz sebe prožima i uvid u Biće takvo kakvo jeste, kako je Žak Derida iskazao idejom poređenja, “treće nedeljivo u klasičnoj ontologiji”, gde Bivanje negira Biće. Za Ničea, sudbina i ljubav prema istoj nas tananim, ali snažnim nitima uvlače u znanje, istovetno sa mudrošću; daleko iznad poimanja Bivanja i Bića kao njegove negacije; daleko iznad vrednosti istine i laži kao njene suprotnosti; uvodi nas u stanje svesnosti koja je izvan svih normativnih koncepcija i koja onog koji “zna” ostavlja kao “onog koji jedino izriče DA”.

Ova neprestana borba suprotnosti – kao suprotnost logičkom poimanju stvari, koja opstaje pod uslovom da je sve začeto prema modelu „onog što nije“, prema svojoj negaciji, zapravo je filozofska strategija koju Niče iznosi na početku svog rada u „Rođenju tragedije“, sa svojim analitičkim iznošenjem tragičkog viđenja sveta. Zato, tragično, pre nego konstituisanje negirajuće strane afirmativnoj,

otelotvoruje, kroz koncepciju suprotnosti, što Niče naziva nedeljivom i neuništivom kontradikcijom. „Kontradikcija“ za Ničea ne predstavlja nikakvo skrnavljenje binarne logike, već složeni odnos među suprotnostima, kao što su blaženstvo i bol, koji ih simultano i ujedinjuje i razdvaja.

Tragično viđenje sveta onda stoji za međupresečno jedinstvo suprotnosti, koje nisu ni negacija ni afirmacija nečega, već sredina koja dozvoljava izricanje „DA“ i „NE“, prihvatajući ih za jednako, ostavljajući afirmativno kao potvrdno na onom stepenu na kom je i negacija negirajuća.

Stoga, u poređenju sa tragičnim, začeta u tragičnom pogledu na svet, sudbina je za Ničea očigledna kontradikcija pojmova „nužnost“ i „sloboda“. Mada Niče ne postavlja nužnost naspram sudbine kao determinizam naspram slobode, on pripisuje i slobodu i nužnost kao kategoričke elemente sudbine jednake važnosti.

Ovo tumačenje sudbine, koja se prožima sa svojim suprotnostima, afirmacijama i negacijama, pružajući koncepciju koja je „iznad“; koju Niče izlaže kasno u svojoj filozofiji, bila je uvek implicitna u svim njegovim mislima, ali u različitim oblicima. U njegovom poimanju sveta, da on nije deterministički ograđen vanskim finalnim uzrocima ili smislom koji bi predstavljao cilj, sudbina bi bila simbol njegovog uvida u to da ne postoji ništa – nihil – van prolaznosti sveta večnog Bivanja. Sudbina bi onda bila naziv za apsolutnu imanentnost, večan svet koji nije subjekat finalizma vanskog cilja. Amor fati je prihvatanje sveta onakvog kakav jeste – večno Bivanje, i to ne kakav bi „mogao“ on biti, kakav će biti ili u šta bi se mogao pretvoriti, već svet zaista kakav Jeste. Drugim rečima, amor fati je prigrljavanje sveta koji je implikacirajuci redosled nužnosti i slobode; slobode zato što je oslobođen svih „mogao bi biti“, što bi ga osudilo na nedostatak esencijelnosti, i od svakog cilja koji bi trebalo i mogao da bude dostignut; a nužnosti zato što mu isti nedostatak ciljeva omogućava da „mora“ biti ono što jeste,ostavljajući sam srž prirode i njegovu imanentnost – svet mora biti ono što jeste, a ne ono što je stvoreno od strane vanparametarskih autoriteta.

Realizacija amor fati nam donosi „novu beskonačnost“. Pre ćemo svet proglasiti beskonačnim za nas iznova, nego da prihvatimo mogućnost da on može za sebe vezivati „beskonačna tumačenja“. Svet otvoren za potencijalno beskonačna tumačenja je onaj bez sistematizovanog elementa pruženog nepromenljivog značenja koji proizilazi iz metafizičkog izvora. Sa saznanjem da nužnost sveta mora biti oslobođena od svih determinističkih autoriteta, „konačno horizont izgleda opet otvoren, čak pod pretpostavkom da nije svetao, konačno možemo opet pustiti naše lađe da isplove, da isplove na svaki rizik, ponovo je dozvoljena svaka smelost onoga koji saznaje, naše more ponovo tu leži otvoreno; možda još nikad nije bilo takvog “otvorenog mora”.

Dakle, Niče nam daje amor fati kao simbol sveta koji zahteva da bude protumačen van domena metafizike, odnosno izvan vladavine dualističke perspektive koja insistira na jednom tumačenju sveta: tumačenje, apsolutna istina, prevlast Bića i njegovih varijacija savršenstva, cilj, smisao, svet Bivanja koji je, uprkos svojoj ograničenosti, neprestano u procesu. Svet je slobodan u toj meri da nikakva ograničenja ne mogu postojati.

Svesnost ove slobode sveta, slobode od istine uz koju ni mi ne bismo imali izbor, za Ničea je “novo znanje” i “sunce novog jevanđelja” – jevanđelje nužnosti koji nas oslobađa I vraća u nevinost na

mestu krivice koja je esencijalni konstituent svojstven podvrgavanju krajnjem autoritetu ; autoritetu koji postavlja istinu koju niko ne može spoznati, odgovornost koju niko ne može dostići, u stanju konstantne promene. “Sunce novog jevanđelja baca svoj prvi zrak na najviši vrh u duši svakog pojedinca: tamo se magle okupljaju gušće nego ikada i najsvetliji tračak svetlosti i najtamniji sumrak leže jedan do drugog. Sve je nužnost – tako kaže novo znanje, koje je i samo po sebi nužno. Sve je nevinost – znanje je put uvida u ovu nevinost.”

Događaji u svetu nisu fatalistički u smislu da postoji apsolutni ishod, pa samim tim i smisao koji bi zaustavio proces mogućnosti ishoda. Taj proces je beskrajan i za nas fatalistički po tome što na njega nemamo sposobnost uticaja. Sloboda nužnosti se odnosi na svet, ali ne i za nas. Mi ne možemo niti usmeriti niti obustaviti tok događaja, jer ni sami nismo prisutni u toku događaja – kao i sve, i naše prisustvo je samo trenutno; za našu percepciju se prikazuju samo sekvence isprekidanih, treperavih događaja, dok mi „sedimo čekajući, sve vreme bez cilja“. Drugim rečima, u Ničeovom univerzumu, mi ne možemo nikako uticati na događaje, jer mi i ne postojimo. Mi smo samo izgled, zablude koje pate od zablude o sebi, priviđenja prirode čudno sposobne da budu svesne sebe kao pojave. Zato ni „čovečanstvo“ ne napreduje, jer ni ono ne postoji – mi nismo izvor događaja, pa samim tim nemamo ni uticaj na ono što se dešava; mi smo sam događaj, u poređenju sa ostalim, samo pojave izbačene od strane dinamizma volje za moći, koja je jedina aktivna i jedina stvarnost sveta, pa je i moramo prigrliti.

Kao i kod Getea, „sve se mora prihvatiti u celini“. Ovde leži afirmacija života, suštastvo amor fati: moramo se naučiti radosti prigrljenja života i to cele vrste, jer nemamo drugog izbora nego da Budemo, za nastavak života koji je i naš i nije naš: nisu pojedinačni životi naši, već je život celine koje smo mi deo. Niče preporučuje da mora postojati radost u shvatanju da je „ovaj svet volja za moći, i ništa osim toga, a i mi samo smo volja za moć i ništa drugo.“ Od sudbine se ne može bežati, možemo joj samo uputiti afirmativno DA.

Mi sami ne možemo izabrati da imamo sposobnost odabira, to bi značilo causa sui – sloboda stvara samu sebe. Ne postoji skup pojava koji bi mogao demonstrirati da je privid slobode zapravo sloboda, čak ni kada bi kategoriju slobode izdvojili iz čina koji namerno uskraćuje slobodu. To je nužnost jednog, da prihvati kontradikcije. Ovo može učiniti filozofiju samu slikom života, afirmacijom života i amor fati: entuzijastični zagrljaj nužnosti, koja je sama, u svom najjednostavnijem smislu, potpuna kontradikcija. Prema tome, sloboda i nužnost postaju protivrečnost koja ne podrazumeva skrnavljenje binarne logike, već ih prilično komplikovan odnos i razdvaja i ujedinjuje. Stoga, „mi smo postali ono što jesmo“ – taj spoj nužnosti i slobode koji moramo prigrliti.