Jeremy Rifkin o neizvesnoj budućnosti Evrope

Kraj Rada

Jeremy RifkinJeremy Rifkin

Prevod: T. MarinovićPrevod: T. Marinović

Evropski političari često vole da krive outsourcing (premeštanje proizvodnje u države sa jeftinijom radnom snagom) za nestanak radnih mesta. Ali u stvarnosti posao ne ide Kinezima – ide robotima.

Sad ga vidiš sad ga ne vidiš. Roboti su jeftiniji od zaposlenih, i proizvođači u svakoj industriji se brzo prebacuju na automatizaciju.

U Zapadnoj Evropi, na hiljade radnih mesta je eliminisano time što kompanije premeštaju svoje proizvodne pogone u inostranstvo. U mnogim slučajevima, radna mesta su se samo privremeno preselila u Češku ili Poljsku. Ali ove rasprave zgodno izbegavaju pravi problem: radna mesta se ne premeštaju samo u države sa jeftinijom radnom snagom – ona se zamenjuju automatizacijom. U završna dva dela iz serije razgovora sa Jeremy Rifkin-om, autor razmatra nestanak masovnog rada i nudi uputstva za suzbijanje posledica ovog globalnog fenomena.

1

* Sledeći tekst je prevod članka uglednog američkog ekonomiste, profesora i državnog savetnika Jeremy Rifkin-a, objavljenog 08-03-2005 u internacionalnom internet izdanju nemačkog časopisa “Der Spiegel”. Originalni članak: http://www.spiegel.de/international/0,1518,368155,00.html

Kraj Rada u Evropi – Jeremy Rifkin

Niko se ne bavi stvarnim problemom zaposlenja u Evropi. Oni se boje da imaju pravi razgovor. Ovi poslovi se nikada ne vraćaju. Ono što ćete čuti od političara je da se poslovi premeštaju u države sa jeftinijom radnom snagom, da gubimo svoje poslove zbog jeftinijih tržišta rada – bilo da je to u Istočnoj Evropi, Kini ili gde god. Dakle, outsourcing je problem. Ako ste hrišćanski demokrata ili centar-desnica, reći ćete, ako izaberete nas stvorićemo slobodnu tržišnu ekonomiju po američkom uzoru tako da možemo biti globalno konkurentni, i imaćete posao. Ako ste centar-levica, reći ćete, mi ćemo se pobrinuti da zaštitimo vaše interese od nepravednih trgovinskih postupaka, tako da ćete imati ravnopravnu konkurenciju. Ono što ja kažem je sledeće: Ni jedni ni drugi neće doneti radna mesta nazad.

Outsourcing je uzrok za samo 5% ili manje od ukupnog broja radnih mesta što nestaju. A radna mesta nestaju širom sveta – u Evropi, u Aziji, u Južnoj i Severnoj Americi, svuda.Ona nestaju zato što vidimo velike promene u prirodi rada, a političari ne žele o tome da razgovaraju, jer ne znaju kako. Činjenica je da mi završavamo masovni rad za platu. To je ono što se dešava sa svim kompanijama sa kojima sam radio.

O Jeremy Rifkin-u

Jeremy Rifkin je autor knjige: “Evropski san: Kako evropska vizija budućnosti polako zasenjuje američki san”. Knjiga je takođe izdata na nemačkom (Campus Verslag; avgust 2004). Rifkin je predsednik udruženja za praćenje ekonomskih trendova u Vašingtonu (Foundation on Economic Trends; http://www.foet.org/). Autor je sedamnaest

knjiga bestselera o uticaju naučnih i tehnoloških promena na ekonomiju, radnu snagu, društvo i životnu sredinu; među ostalom i knjiga “Kraj Rada” i “Vodonična Ekonomija”.(Opširnija radna biografija: http://www.foet.org/JeremyRifkin.htm).

Poslednji veliki strukturalni preokret u radu dogodio se na početku industriske revolucije. Prekinuli smo sa robovskim radom i to je bio veliki strukturalni preokret. 10.000 godina ljudi su posedovali jedni druge kao roblje. Sa ekonomskog stajališta, postalo je jeftinije hraniti mašinu ugljem nego roblje hranom. Nove revolucije visoke tehnologije 21. veka prekidaju masovni rad za platu – što znači da je najjeftiniji radnik na svetu skuplji od inteligentne tehnologije koja dolazi onlajn da ga zameni.

Mnogi političari u Evropi i Americi govore, bože moj, poslovi odlaze u Kinu – kad bismo samo mogli vratiti proizvodne poslove nazad, imali bismo radna mesta. Ono što ne znaju je da je Kina u sedam godina eliminisala 15 odsto svih svojih fabričkih radnika. Zauvek. Oni ne postoje. Ovo je priča o kojoj niko ne želi da govori: najjeftiniji kineski radnici, a oni su poprilično jeftini, nisu toliko jeftini kao inteligentna tehnologija što ih zamenjuje.Četrnaest odsto svih fabričkih radnika u svetu je nestalo u poslednjih sedam godina. Prema aktuelno projektovanoj stopi, čak i ako ne povećate inteligentnu tehnologiju (drugim rečima, recimo da ne postoji Murov zakon koji glasi da se snaga računara

2

udvostručuje približno svakih 18-24 meseca) i tehnologija ostane potpuno ista kao što je danas, onda postižete kraj masovnog rada u fabrikama za 30 godina.

Stara ideja je, dobro, ovo se uvek dešavalo u istoriji. Izaći ćemo i sa ovim na kraj. Pre su svi pretežno živeli na selu, onda se sve automatizovalo mašinama i većina je prešla u fabrike. Onda su se 1970-tih i 80-tih fabrike automatizovale, pa smo prešli u uslužne delatnosti.

Inteligentne tehnologije prodiru sada jednako brzo u uslužne delatnosti kao što prodiru u fabrike – bilo da se radi o bankarstvu, finansijama, veleprodaji ili maloprodaji. Možete otići u prodavnicu i čim uzmete proizvode sa police, oni se automatski obračunavaju i nije vam potreban personal za kasom. Gde su telefonski operateri, bibliotekari ili blagajnici u banci, srednji menadžeri, sekretarice? Sva tradicionalna zanimanja nestaju.

A ipak, ono što će političar ili ekonomista reći je – pa, možda je to tačno – ali to je kreativna destrukcija. Mi stalno stvaramo nove ideje, nove poslove i nove proizvode koje ranije nismo mogli ni zamisliti. Oni bi rekli da ćemo stvoriti nove vrste poslova: analitičari, konsultanti, programeri, inženjeri, prosvetni radnici i tehničari, zar ne? To je bila ideja Roberta Rajha dok je bio ministar rada pod Bil Klintonom. Problem sa tom pretpostavkom je da ni jedan biznis sa kojim ja radim ne veruje da će ovakve vrste poslova biti u stanju da apsorbuju celokupnu radnu snagu sveta. Stvorićemo mi više vrsta novih poslova, stvorićemo nove veštine i stvorićemo nove tehnologije. Ali ovi haj-tek (visokotehnološki) specijalistički i profesionalni poslovi nisu za masovan rad, oni su ograničeni i specijalizovani. Nikada nećete videti mase radnika u softverskim kompanijama, preduzećima za nanotehnologiju i biotehnološkim kompanijama. Oni ne postoje. Nova radna snaga je specijalizovana i profesionalna.

Dakle, nije samo u fabrikama gde se krećemo ka potpunoj automatizaciji, ili u uslužnim delatnostima. Ovo se dešava i u profesionalnim i intelektualnim kategorijama poslova, kao sto su arhitektura, pravo i knjigovodstvo gde vam je potreban najbolji i najsjajniji talenat, ali i on se zamenjuje automatizacijom. Političari ne žele da govore o tome jer se boje da će izgubiti glasače. Ali oni moraju da govore o tome, jer ako to ne učine izazvaće samo još više cinizma kada problem ljudima postane sve uočljiviji.

3

Napreci u tehnologiji znače da će široke oblasti uslužnih delatnosti – za koje su ljudi nekada mislili da mogu apsorbovati gubitke poslova usled automatizacije – takođe uskoro ići robotima.

Masovni rad nestaje zauvek

Čak i ako prekvalifikujemo celokupnu radnu snagu Evrope tako da bude stručna za ove haj-tek (visokotehnološke) poslove, nikada neće biti dovoljno posla u ovom sektoru da upije svu radnu snagu. Ovo važi za čitav svet. Ako slušate centar-levicu, onda jedino što treba da uradite je da zaštitite ljude od nepravedne konkurencije. Ali to nije odgovor s obzirom da ovi poslovi nestaju zauvek.

Godinama smo znali da ovo nadolazi. U 1960-tim smo imali raspravu u SAD-u o tome da li će povećanje automatizacije uništiti rad. Norbert Wiener, koji je bio otac kibernetike i glavni odgovorni za revoluciju u komunikacijama koju danas doživljavamo, se u jednom trenutku toliko uplašio, da je nazvao Walter-a Reuther-a (tadašnjeg predsednika unije sindikata automobilskih radnika) da ga upozori da bi razvoj u komunikacionim tehnologijama mogao okončati masovni rad za platu. Zalagao se za globalni razgovor oko uticaja automatizacije na budućnost društva. Ali je preuranio. John F. Kennedy je krenuo da oformi komisiju, ali je onda ubijen. Predsednik Lyndon B. Johnson je formirao komisiju, ali se onda rat umešao i stvorio puno radnih mesta, barem privremeno.

Bilo je potrebno određeno vreme za automatizaciju da ozbiljno započne, tako da je pitanje ovoga zamrlo za podosta godina. Ponovo je postalo ozbiljno pitanje tek nakon izdavanja knjige “Kraj Rada”, ali čak i sada ne dolazi do debate. A automatizacija je sada tu. Video sam nadolazeće tehnologije kod MIT-a (Institut za tehnologiju Massachusetts) i na drugim mestima u Evropi i Americi, i mogu vam reći da oduzimaju dah.

4

Inteligentne tehnologije koje nastaju dok se krećemo ka sve većem i složenijem računarskom umrežavanju (grid computing-u, parallel computing-u i sl.) i onda možda čak i ka kvantnim kompjuterima (quantum computing) prosto oduzimaju dah.Ni jedan izvršni direktor visokog ranga ne veruje da će na stotine miliona ljudi raditi rame uz rame sa mašinama za nekih 50 ili 75 godina.

Ovo ima ogromne implikacije za proizvodno bogatu zemlju kao što je Nemačka. Ali, nemački političari još ne vode razgovor o tome. Postoje strategije koje Evropa može primeniti da bi sačuvala radna mesta na kratak, srednji i duži rok.

Na kratak rok, morate radikalno povećati produktivnost. Ali, dok povećavate produktivnost, možete smanjiti broj radnih sati u nedelji i raspodeliti posao među više ljudi. Ali morate imati obe mere – kraća radna nedelja ne može doći umesto produktivnosti.

Ka kraćoj radnoj nedelji

Knjiga “Kraj Rada” započela je raspravu o 35-časovnoj radnoj nedelji u Francuskoj, i dobio sam dosta oštrih zamerki kada sam bio tamo prošlog meseca od strane kritičara skraćene radne nedelje. Nakon što su Francuzi 35-časovnu radnu nedelju proglasili zakonom, rezultati su bili mešoviti. Stvorio se izvestan broj poslova, ali bilo je nerealno očekivati da će smanjenje radnog vremena, samo po sebi, biti jedina neophodna izmena za rešavanje velikog pitanja kraja rada.

Ono što znamo iz istorije industrije je sledeće: kada produktivnost raste, imate dva izbora: ili smanjujete radno vreme (broj radnih sati u nedelji) ili smanjujete broj radne snage. Ako bismo još uvek imali 70-časovnu radnu nedelju, onda bi veoma mali broj ljudi u svetu još radio. Umesto da jedna osoba radi 70 sati, dve osobe mogu da rade 35 sati. Dakle, u svakoj fazi industriske revolucije, kada povećavate produktivnost uz pomoć novih tehnologija, možete organizovati radne zahteve za kraćim radnim vremenom. Ako pretpostavimo da će nove IT tehnologije, biotehnologije, nanotehnologije i sve ostale tehnologije biti barem toliko produktivne kao parna snaga i motor sa unutrašnjim sagorevanjem, onda otprilike možete proceniti uticaj koji će sve to imati na radnu nedelju.Ako smo otišli sa 70-časovne radne nedelje na 40-časovnu radnu nedelju u razdoblju od otprilike 100 godina, onda sigurno možemo ići sa 40 sati na 20 sati u narednih 50 godina. Dakle, mislim da je francuski plan bio prvi pokušaj, uprkos nekim nedostacima. Niti je to bio neuspeh, niti uspeh.

Veliki problem sa 35-časovnom radnom nedeljom je bio to da nije imala dovoljno ugrađene fleksibilnosti u sebi. Trebalo je biti više podsticaja za ljude da rade manji broj sati. Trebali su napraviti 35 sati osnovom – i ako odete ispod nje, da dobijete još više podsticaja, recimo, da vam vlada smanji porez na platu. Takođe morate biti fleksibilni i dopustiti preduzećima da imaju radnike koji rade i više od 35 sati, ali njima ne treba davati toliko podsticaja.

5

Ali krivljenje 35-časovne radne nedelje za nezaposlenost u Francuskoj bilo bi apsurdno, jer bi to bilo ravno tome da kažete da čitava istorija industrije nema smisla. Drugim rečima, kraća radna nedelja nije nikakvo radikalno odstupanje, istoriski gledano. Ovo je pre tradicionalna mera što se koristi kada dođe do povećanja produktivnosti.

Na kraju, moramo istražiti nove smele pristupe za rešavanje problema stvorenog fenomenom nestanka masovnog rada.

6